Послушајте предавање одржано у оквиру ONLINE школе вјеронауке при Саборном храму Васкрсења Христовог у Подгорици. Предавање на тему “Зашто је Бог постао човјек?“одржао је ђакон Александар Лекић са Цетиња, а заинтересовани учесници су предавање могли да прате преко ZOOM апликације.

Извор: Радио Светигора

Питање духовнику: 

Пишем духовне песме и већ сам објавио једну збирку песама пре две године али моја околина је то слабо прихватила и најближа родбина није прочитала ту књигу пошто осим мене и супруге нико од читаве родбине не иде у Цркву па их самим тим не занима ни духовна реч. У међувремену сам написао нову збирку па се питам да ли је треба објављивати са обзиром на мало интересовање за духовну поезију и то да требам доста новца скупити за објављивање а имам породицу. Неке људе радују те песме али мали је то број чак и у Црквеним круговима. Мени лично много значе те песме јер у њима изражавам своју љубав према Богу који ме инспирише и дарује ми те стихове и који је постао мој живот. Занима ме да ли требам те песме оставити сакривене за себе или ипак објавити пошто можда некад неком помогну да се окрене Богу?

Одговор духовника: 

Одговор на ово питање мораш пронаћи у себи. Пре свега испитај своје мотиве и жеље. Шта је оно што би желео да постигнеш објављивањем својих песама? Ако желиш да зарадиш, продајом збирке, онда се добро распитај код људи који се баве продајом књига и утврди да ли би било исплативо издавати такву књигу или не. Па ако ти се учини да ће се исплатити, онда је објави, ако ти се учини да се неће исплатити онда немој. Ако ти није најважније да ли ћеш нешто зарадити, већ ти је важно да твоје песме буду доступне људима, онда их можеш за релативно мало новца или чак и бесплатно објавити на интернету. Можеш можда поставити и своје контакт податке да ти се људи јаве ако им се песме допадну и ако би желели да их имају и у штампаном издању. Ако се довољно њих јави, онда можеш и штампати књигу.

Ако ме пак питаш, да ли твоје песме имају неку духовну, или уметничку вредност, рећи ћу ти како ја гледам на уметност и уметничка дела. Бог је Творац, и Он нас је створио по своме лику. Мислим да је једна од најизразитијих карактеристика тог Божанског лика у нама, наша способност да стварамо. У томе смо налик на Бога. Ја верујем да је свако истинско уметничко дело настало тако што је уметник био инспирисан, што је био Богом надахнут да створи то уметничко дело. Без обзира да ли је уметник верујући или не. Ако је уметник прави и ако су његова уметничка дела заиста уметност, он је сигурно био надахнут Богом. Демони немају у себи креативност и нису способни да нешто створе. Вешто умеју да се користе туђом креативношћу, али сами не умеју ништа да створе. Уметник надахнут изнутра Божанским надахнућем, ствара уметничко дело својим радом и у то дело утискује и свој лични печат. Колико су мотиви уметника у стварању чистији, утолико је у његовом делу више Божанског а мање људског. А ако су му мотиви приземни, онда и дело губи доста од Божанског и поприма приземан облик.

Да ли ће твоје песме нечему вредети или не, највише зависи од твојих личних мотива приликом стварања тих песама. Ако пишеш песме са жељом да стекнеш славу међу људима, онда ће се та жеља некако уплести у сваки твој стих. Ако их пишеш са жељом да се допаднеш људима, опет ће у њима мало шта бити Божанско. Ваља да знаш и то да се мотиви у човеку стално мењају из часа у час. Може се десити да песму почнеш руковођен једним мотивом, а завршиш је са неким другим мотивом. Ако желиш да твоје песме буду права уметност, онда себе сматрај само проводником кроз који пролази Божанска стваралачка енергија и старај се да будеш што је могуће бољи проводник. Да приликом проласка кроз твоју душу, Божанско надахнуће буде што мање искривљено и оштећено. Пази на своје мотиве, оне добре негуј и умножавај, а оне лоше одбацуј. Сав труд правог уметника се и састоји у томе да своју душу непрекидно чисти од свега што је страно Богу, од свега онога што може да наружи ону Божанску инспирацију коју покушава да преточи у уметничко дело.

Питање духовнику: 

Пре отприлике годину дана прочитао сам нешто у једној домаћој православној књизи коју сам купио у црвки. Одговоре на питања је давао непознат духовник. Он је навео да сваки мушкарац који скраћује браду "да се он стиди Христа јер су сви његови свети носили браду, и да ако будемо се бријали да ће се Христос постидети нас на страшном суду". Шта ви мислите о томе? И шта ако неки немају браду изражену и били би неуредни ако је пусте?

Одговор духовника: 

Мислим да је аутор те књиге написао то јер сам у то верује, или је то примио и научио од својих учитеља. Међутим, такво правило није став целе Цркве. Свет Фотије цариградски, пишући римском папи Николи између осталог каже и следеће: “Оно што је заиста заједничко свима, то треба у целини неопходно чувати; а пре свега оно што се тиче вере у којој и најмање отступање представља смртни грех. Све оно што је прописано заједничким васељенским одлукама, то треба сви ми да држимо; a ако је неки од Отаца сам нешто прописао, или је неки помесни сабор одредио, то треба да држе они који су то примили, а није опасно ако то не држе они који то од Отаца нису примили. Тако, на пример, једни имају обичај да скраћују косу и брију браду, док другима то забрањују извесне саборске одлуке.” Из ових речи, јасно је да је Свети Фотије цариградски бријање или ношење браде сматрао за ствар која није обавезујућа за све. Ако је дакле овај велики светитељ тако сматрао, ја се не бих усудио да сумњам у исправност његовог мишљења.

Свети апостол Павле пише у посланици Тимотеју: “Исто тако, и жене у пристојном оделу, стидом и честитошћу да украшавају себе, не плетеницама, ни златом, ни бисером, ни хаљинама скупоценим, него добрим делима, као што приличи женама које се приволеше богопоштовању”.  Истина, ово упућује женама, али смисао је јасан. Спољашњи изгледом није нешто око чега се треба много трудити, него више труд треба улагати у исправљање живота. На другом месту опет у посланици Галатима пише: “Који хоће да се допадну по телу, они вас приморавају да се обрезујете, само да не буду гоњени за крст Христов. Јер ни сами обрезани не држе закон, него хоће да се ви обрезујете да би се вашим телом хвалили. А ја, Боже сачувај да се чим другим хвалим осим крстом Господа нашег Исуса Христа, којим се мени разапе свет и ја свету. Јер у Христу Исусу нити обрезање што помаже нити необрезање, него нова твар. И који год буду живели по овоме правилу, мир на њих и милост, и на Израиљ Божији”. Кад би ношење браде била нека врлина, кад би неки ближњи имао користи од тог ношења браде, онда би можда имало смисла подстицати мушкарце да носе браде. Ја у томе не видим неку врлину, нити пак знам да се у Светом Писму било где помиње ношење браде као нека врлина. Отуда мени личи да онај ко забрањује мушкарцима да се брију, жели да се хвали њиховим телом и у томе се не слаже са Светим апостолом Павлом, који овакву хвалу сматра ништавном.

Ако дакле желиш да носиш браду, носи је слободно. Ако пак желиш да је бријеш, чини то слободно. А што се пак тиче исповедања вере у Христа, спремај се да у критичном моменту ако би се од тебе некад тражило да се одрекнеш Христа, да тада покажеш своју верност Христу и не одрекнеш га се, нити га се постидиш.

Извор: Телевизија Храм

По речима Светитеља Игњатија (Брјанчанинова), изговарање Исусове молитве је општехришћанско дело. „Молите се без престанка“ (1 Сол. 5: 17) – те речи је апостол Павле упутио свим хришћанима, без обзира да ли је неко монах или мирјанин. Светитељ Игњатије је познавао мирјане, своје савременике, који су кроз Исусову молитву достизали значајне успехе. Разлог је очигледан: у његово време људи су водили активне духовне животе и могли су да ступе у додир са истинским духовницима, који су се подвизавали Исусовом молитвом, и који су могли да их науче, на почетку, како правилно да се моле, а затим и како да то чине непрестано. Разуме се, да су духовни молитвени центри и школе били манастири. Из њих је молитвена наука долазила у свет, а њу су упијали и усавршавали најбољи хришћани.

Наше доба је другачије, оно је унело значајне особености и промене у живот Цркве. Главна промена је уништење традиције духовног живота. Ми, савремени хришћани, смо у већини случајева тек почетници на путу духовности. Многи напори, од којих су најважнији – живот по савету духовника, покајање за грехе, ношење крста, ограничење своје воље и, наравно, молитва – су за нас сложени и грешке су неизбежне. Али не смемо се уплашити потешкоћа, јер тако ништа нећемо постићи.

Пробаћемо да пружимо неколико савета на тему Исусове молитве, не толико из личног искуства, кога ни нема код већине нас, колико из духовних савета наших славних отаца и стараца.

1. „Јер нема другога Имена под небом данога људима којим бисмо се могли спасти.“(Дап. 4: 12) На тим речима лежи наша вера у велику благодатну силу имена Исусовог. Тим именом, по речима Преподобног Јована Лествичника, треба надвладавати сваку снагу наших непријатеља и противника. Конкретност и реалност духовне борбе, неопходност Божије помоћи за наше спасење, упућују сваког хришћанина ка Исусовој молитви.

2. Увежбавање Исусове молитве је продужетак општег молитвеног труда. „На почетку научите да се молите правилно“, учи нас Игњатије (Брјанчанинов), „а када научите правилно да се молите, чините то стално“. Без молитве не може бити никаквог духовног живота. Молитва увек представља труд и присиљавање себе самог. Молитва се као дар Божији, даје само ономе ко се моли. Кроз одређено време, стање досаде и хладноће срца, биће замењено бодрошћу и жељом за молитвом. Благодатна и приљежна молитва, доћи ће само ономе ко смирено и стрпљиво чита молитвено правило, чији део мора бити и молитва Исусова.

3. Корисно је одредити за себе мало времена за Исусову молитву, или одређену количину молитава, за шта можемо користити бројаницу. Можемо једанпут недељно заменити јутарње и вечерње молитве на 15 минута Исусове молитве, ујутру и увече.

4. Најважније у Исусовој молитви, није квантитет, већ квалитет. Подсетимо се да умтреба везивати са речима молитве, а срце морамо држати у стању покајања и плачазбог греха. Уколико допустимо да нас заведе спољни молитвени подвиг, можемо пасти у опасно стање, блиско прелести. Свети оци то називају „мњењем“ (умишљеношћу, прим. прир.).

5. Неки се боје да упадну у прелест читајући Исусову молитву. Прелест је усуд гордих и својевољних људи. „Сви смо ми у прелести“, – тако мисли скрушени човек и обраћа се Богу покајничким молитвеним плачем. Кротак човек не може пасти у канџе прелесним злим духовима.

6. Изврсна потпора Исусовој молитви је акатист Преслатком Господу нашему Исусу Христу. Обавезно га треба читати 2-3 пута недељно.

7. За мирјане, Исусова молитва је, ипак, велико помагало, али не и основни молитвени труд. Та молитва може и треба да буде увек уз нас. Њена драгоценост је у њеној сажетости, њу можете изговарати и усмено, ако то околности дозвољавају, али и у себи. Мирјани много времена проводе у превозу, на путу, у редовима, шетњама, обављајући кућне послове. У датим напорима не треба траћити скупоцено време већ је боље испуњавати своје обавезе и истовремено изговарати Исусову молитву. Овде су најважнији пракса и труд.

8. И, вероватно, најважније. То је повезаност Исусове молитве са нашим животом. Како живимо, тако се и молимо, и како се молимо, тако и живимо. Онај ко се моли Исусовом молитвом треба да води посебан живот, ако то разумемо на добар начин, строг живот. Главне препреке при молитви јесу расејаност и животна ужурбаност. Неће се научити молитви Исусовој, онај који је привезан за ТВ и интернет, онај који стално слуша музику и не скида се са друштвених мрежа, онај који воли весело друштво и празне приче. Овде је за многе потребна пауза: превише је снажна привезаност материјалном свету и ужитку. Све то препуњава наш ум и срце и не дозвољава нам да се правилно и усредсређено обратимо Богу молитвом. Разумно мењајмо свој живот, терајмо из њега све оно што је празно и непотребно, како бисмо се духовно развијали и дорасли до плодотворне молитве.

протојереј Андреј Овчиников

Исусова молитва је дата свима – и монасима, и мирјанима. Хришћанин је онај, који је увек са Христом, а томе служи Исусова молитва. Кроз Исусову молитву, ми смо увек и свуда са Исусом – и у аутобусу, и на завејаним улицама, у самопослузи и на послу, када смо међу пријатељима и међу непријатељима. Исусова молитва је златна веза са Спаситељем. Она спасава од очајања, не допушта нам да паднемо мислима у пропаст материјалне празнине, већ нас, попут пламичка из кандила, позива да будемо духовно на опрезу и да имамо страх пред Господом.

Обично је наш ум заузет потпуно несређеним мислима, оне скачу тамо-амо, смењују се, не дају нам мира, а у срцу нам се крију иста таква хаотична осећања. Ако ум и срце нису усмерени на молитву онда ће се у њима ројити грешне мисли и осећања. Молитва Исусова је лек за душу која болује од страсти.

У „Древном Патерику“ наводи се следеће поређење:

Молитва Исусова је крајње потребна управо мирјанима. Она делује спасоносно у многим свакодневним ситуацијама. Ако осећаш да ћеш ускоро планути, изаћи „ван себе“, ако хоћеш да изговориш ружну реч или имаш нечисте жеље, заустави се и почни у свом уму полако да читаш молитву Исусову. Изговарај је с пажњом, страхопоштовањем, покајањем, и видећеш како се налет страсти повлачи, све унутар тебе смирује и враћа на своје место.

Истину говорећи, страсни човек је онај, који се не моли. Без молитве никада нећеш бити с Богом. А ако не будеш с Богом, шта ће ти онда бити у души? Молитва Исусова је најдоступнија, простих речи, али дубоког смисла, молитва, коју можеш имати уз себе у свако време и на сваком месту.

Још су свети оци називали молитву Исусову „царицом добродетељи“, због тога што она привлачи све остале врлине. Стрпљивост и скрушеност, уздржаност и чедност, милосрђе и љубав – све то је повезано с молитвом Исусовом. Зато што она приближава Христу, на онога ко се моли преноси лик Христов и он од Господа прима врлине.

Постоје, наравно, и одређене грешке, које праве мирјани. Ни у ком случају не треба изговарати молитву Исусову ради неког душевног усхићења и притом не треба замишљати којекакве призроре. Док читамо Исусову молитву не треба да замишљамо никакве слике већ треба да се молимо пазећи на речи, испуњени страхопоштовањем и кајањем. Таква молитва дисциплинује ум и чисти срце, души постаје лакше, јер споредне мисли и хаотични осећаји одлазе.

Молитва Исусова је спасење за сваког хришћанина, у каквој год ситуацији се нашао.

свештеник Валериј Духањин

О Исусовој молитви за мирјане, много су говорили свети оци и савремени искусни духовници: она је неопходна. Сва „тајна“ се своди на то, да никакве тајне ту нема. И ако ми не будемо измишљали неке „тајне“ за себе, онда ће нам срдачно и пажљиво обраћање Господу у простоти и скрушености, несумњиво помоћи да добро прођемо пут нашег хришћанског живота. Овде треба да направимо ралзику између „умне молитве“ монаха под руководством искусног духовника (то је одвојена тема, које се сада нећемо дотицати) и понављања молитве од стране мирјанина у свако време: наглас, ако постоји таква могућност, или у себи, ако се човек налази на јавном месту. Простота (једноставност, прим.прир.) и срдачност, спознаја сопствене немоћи и потпуно предање себе у руке Божије – то је оно што је најважније, као и код сваке молитве.

Али ево шта још треба испричати. Понекад је чак и ту просту молитву тешко изговарати и Светитељ Игњатије (Брјанчанинов) у том случају одређује неопходну „малу веру“, то јест обраћање пажње на речи, из све снаге, прилажући своје срце, макар морали и да се принудимо на то. Господ види нашу тугу, борбу и добру жељу. Не може нам све време бити лако – то се односи и на живот уопште, као и на молитву. Понекад треба да принудимо себе да се потрудимо, пробијајући се тако ка Господу кроз своју душевну грубост, униније и метеж. И тај труд се већ у потпуности тиче наше добре воље, јер нам нико не може одузети стремљење ка Богу, само ако оно не престаје (па нека чак и слаби повремено). И молитва Исусова је у том случају најпростији „чворић“ на плетеној лествици, којом се ми тешко и с трудом, постепено пењемо горе, у Царство Божије. А зар нам Господ, Који нам је и дао те лестве, неће помоћи, подржати нас и оснажити? Наравно да ће нас подржати, поучити и окрепити, како бисмо могли да се успнемо уз поверење и простоту, „не сањајући ни о чему за себе“, већ са усрдношћу и непоколебљивошћу.

свештеник Димитрије Шишкин

С руског превео Александар Ђокић

Православие.ру

На први дан Нове године када Црква прославља Светог Василија Великог чије житије Свети ава Јустин почиње речима „Међу јерарсима изврсном, међу учитељима премудром и међу свим светима великом угоднику Божијем Василију отаџбина беше Кападокија“ морамо се сетити да је овај велики муж и стуб Цркве Христове из четвртог века за нас данас и диван пример делатне љубави и служења потребитима.

Рођење Светог Василија ВеликогСвети Василије је после свог крштења разделио своје имање сиромашнима. О њима је у духу Јеванђеља увек размишљао и творио. Тако је своју визију Новог града настојао да оствари у предграђу Кесарије Кападокијске. Василијада је била место где су сиромашни, сирочићи и стари могли бесплатно добити храну, бескућници уточиште и склониште, а болесни медицинску помоћ. О томе су бринули монаси и монахиње који су свој монашки живот проводили помажући другима.

Људима који живе у свету у једној од својих беседа Свети Василије конкретно говори како да поштују заповест љубави дељењем са другима:„Хлеб који не дајете је за гладне, одећа која је одложена је за голе, ципеле које труле због не коришћења су за оне који их немају, сребро које сте сахранили у земљу је за потребите“.

Грађење Новог града је сигурно задивљујућа друштвена визија Светог Василија. Задивљујуће је и оно што је у њеној основи, озбиљност и страхопоштовање Светог Василија према Речи Божијој и Јеванђељу. У беседи О милости и о суду он каже да у свету који је заборавио Бога влада неправедност према ближњему и нечовечност према немоћнима. У беседи он упозорава на последице: „О немилостивима је пак, речено: Онај ко затвара уши своје да не би чуо сиромаха неће бити услишен када ме призове (Прич.21,13)… Оне, пак, које узводи ка богопоштовању, Бог учи и уздржавању од злих дела и старању о милости према ближњем, као што поучава пророк Исаија, говорећи у име Божије: Престаните са лукавствима и научите се да чините добро (Ис.1,16-17)“

Свети Василије у овој беседи истиче и поучава да је милосрђе кључно за наш однос према Богу и Божији однос према нама. „Јер, Он говори: Дајите, и даће вам се (Лк.6,38). Кроз такво општење Он им је обећао и општење са самим собом. Јер, милостиви ће стати са десне стране Господа. Њима ће Цар који ће доћи рећи: Ходите благословени Оца мога; примите Царство које вам је припремљено од постања света. Јер огладњех и дадосте ми да једем; ожедњех и напојисте ме; странац бих и примисте ме; Наг бијах и одјенусте ме; болестан бијах и посетисте ме; у тамници бих и дођосте ми…Заиста вам кажем; кад учинисте једном од ове најмање браће, мени учинисте (Мт.25,34-40).

Јер усрдност према светима јесте благочестивост пред Христом. Усрдни слуга сиромаха постаје Христов заједничар, не само када даје нешто велико, већ и кад пружа оно незнатно што има, тј. уколико и само чашом студене воде напоји ученика у име Учитељево (Мт.10,42)… Небески Цар не принуђава, не захтева данак, већ прима усрдне како би дародавци сами добијали, како би они који указују част били почаствовани и како би они који другима допуштају приступ у општење временским добрима били призвани у заједницу вечних добара.“

Велики угодник Божији Свети Василије нам је оставио пример Василијаде и свој благослов и спасоносни савет којим завршава беседу О милости и о суду: „Нека нам речено у свако време буде у сећању и пред душевним очима како не бисмо губили садашње време и како не бисмо, изгубили тренутно, очекивали неко друго време. Јер, у том очекивању и одлагању може да нас предухитри кончина. Нека нам Господ дарује да се покажемо плодни и бодри, те да се сећамо Његових заповести. Нека нам да да смо спремни и да нас ништа не омете у спремању за Његов славни сусрет, у Христу и Богу нашем, са којим Оцу и Духу Светом нека је слава, сила и част сада и увек и у векове векова. Амин“.

Извор: Ризница лиургијског богословља и живота

Свети Мардарије Љешанско-либертвилиски и свеамерикански: Бесједа изговорена на Ново љето милости Господње у цркви Кишињевске Митрополије – 1. јануар 1911. љ. Г.

„Помолимо се прије свега данас за то, да нам Господ опрости сва наша сагрешења, која смо починили у прошлој години, како би од нас одвратио сав свој праведни гњев.“

Поздрављам те вољени православни роде, срећна Нова година. Још једна година оде у вјечност.  Заувијек је нестала у простору вјечности, као кап у мору, никада се више неће вратити, неће се појавити.

Прође година, али запитајмо се, вољена браћо и сестре, да ли је све прошло и нестало оно што смо ми радили у току прошле године? Није, браћо, није! Прође година, али сва наша добра дјела и гријеси остадоше, живе и живеће до самог Суда Христовог. Како могу да нестану и ишчезну наша дјела, када их је записао Анђео у вјечној књизи правде Божје, по којој ћемо се на страшном суду сјећати свега што смо учинили и добро и лоше.

Још једна година је отишла у море вјечности, а још је у историји додат документ по коме ће Праведни Судија свакога наградити по дјелима његовим.

На дан Нове године, као обиљежавања линије између одлазеће у вјечност прошле и наступајуће Нове Године, неопходно постоји потреба да се удубимо у унутрашњи смисао управо проживљене године и у њој потражимо лекције које би нам могле бити корисне у будућности.

Најдубљи смисао празника, који је Црква установила, јесте да они, означавајући границе између појединих периода, пружају прилику свакој души, која још није сасвим пропала и изгубила се у моралном гробу сујете, чак и на тренутке ослободивши се од животног јарма да слободно дише и да се са олакшаним срцем окреће неисцрпном Извору истинског живота и сваке обнове, како би из њега задобио ону живу воду, која ће му, освјежавајући читав духовни живот човјеков, дати снагу за здраву и непристрасну оцјену његове прошлости, тако и за поновно будуће духовно рођење.

Зато, завиримо у своју душу и дајмо извјештај за протеклу годину. Прије свега упитаћу богаташа. Шта си добро урадио прошле године? Видио си јадног комшију, јеси ли му помогао? Имао си дужника који је усред несреће пао у крајњу нужду и сиромаштво, да ли си му опростио дуг, или бар половину дуга? А ако је неком другом дуговао, а не вама, да ли си му помогао да врати дуг? Да ли си видио пролазника, ходочасника или богомољца, или обичног путника, да ли си га питао и позвао да ти дође у кућу? Да ли си му понудио свој оброк? Да ли си у тешком тренутку живота помогао сиромашној удовици или сирочету са лептом у тешким минутима живота? Чуо си да је твој комшија болестан, да ли си отишао код њега и питао га да ли му нешто треба и шта жели? Да ли си му пружио било какву утјеху?

А, ти, сиромашни, примивши милостињу од богатог, да ли си му захвалио? Да ли си се помолио Богу? Да ли си гунђао у нужди против Господа, и да ли си трпељиво носио свој животни крст?

Ти оче, да ли си дјецу своју учио хришћанском животу? Да ли знају да се моле Богу и иду у цркву и поштују своје старешине?

Ти мати, да ли си научила своју кћерку хришћанској побожности, благочешћу и смирености? А ви, синови и кћери, да ли сте поштовали своје родитеље и слушали их?

Да их нисте увриједили вашом непослушношћу и грубошћу?

А ви, мужу и жено, да ли сте сачували свето и поштовали закон брачне заједнице, да ли сте били вјерни великој тајни брака?

И ако постоји међу нама такав, који је у прошлој години, у све дане и ноћи, сате и минуте примјењивао само гријехе на гријехе, безакоње на безакоње, нека се такав опомене, и уразуми, нека се осврне уназад на свој протекли живот који је прошао у гријесима, и нека погледа унапријед на блиску смрт, нека погледа пред страшног и праведног Судију, нека проникне у понор отвореног пакла и размисли о својој будућности, о судбини која га чека тамо у загробном животу. Мач гњева Божјег виси над тобом, вјечна ватра већ букти под тобом. Устраши се, вољени брате!

Одмах се обрати Христу Спаситељу са покајањем и молитвом. Узеће на себе све твоје гријехе, иако су били многобројнији од пијеска морскога; Он ће те научити да чиниш добро, научиће те да се молиш, да се трудиш и да волиш; Смиловаће се на тебе и послаће ти своју благодат с небеских висина. Када, коначно, сви схватимо да наша сврха и назначење није овдје на земљи, ни у овом грешном свијету, јер ми: „нова небеса и нову земљу, по обећању Божјем очекујемо, гдје правда Божија обитава“ (2. Петр. 3, 13).

Погледајмо прошлу годину са највише тачке гледишта, са које се заклањају сви ситни, вјечито противречни интереси и пројављује се нешто заједничко, што је јако важно за читав ток живота, тада ставимо руку на срце, онда најискреније, и с правом рецимо да нам је протекла година донијела бар мало добра и утјехе.

У протеклој години Русија је уживала погодности спољног и унутрашњег свијета, у како тако могућим за данашње вријеме постојећим условима. Црква Христова је мирно спроводила у живот свето-јаванђелско учење и била је, као и увијек ризница и чуварка истине и знања. Господ је подарио народу и обилан род, обилну жетву.

У јавном животу примјетан је успон духовних снага и сила, усмјерених ка лијечењу оних дубоких болести и тегоба које су нам остале у наслеђе из преходних година.

Истина, заједно са тако свијетлим цртама живот није оскудијевао ни у мрачној страни. Било је безбожника, атеиста, хулитеља вјере и побуњеника, као и увијек мање више и прошле године. Душе многих људи у својим дубинама, у дубинама свога бића, прошле године нису запалиле свети огањ вјере, наде и љубави. Било је пљачки, убистава, пожара и самоубистава. Очеви су убијали синове, а синови су убијали очеве и мајке. Мајке су убијале малу дјецу, дјеца су убијала родитеље. Грешни и горки свијет, као и готово увијек, показивао је страшну слику.

О, безумни луди свијете, докле ћеш дивљати, докле ћеш се борити и ратовати против Бога? Устани из свог духовног слепила и не губи свети завјет нашег Бога. Зашто се безумно предајеш страстима, зашто у теби тако торжествује ген злобе и бијеса, невјерја и жестоке немилосрдности, зашто те је обузела сурова гордост, зашто тражиш нова учења, када је учење Христово побиједило и освојило читав свијет? Знај онда, грешни свијете, да никада нећеш наћи друге узвишене путеве, осим пута који је прокрчен и извучен Христом, осим Христовог пута. Зашто вјерујете и заносите се ријечима и говорима нових лажних пророка и незнавених учитеља који пливају и купају се у крви зликовачкој и у блату порока?

Знај, о грешни свијете, да мимо Господа Христа нећеш наћи мира ни спокоја за себе, без Њега ћеш заувијек лутати и блудјети. Он једино, само Он, Господар умова и немирних срца може бити твој Исцјелитељ. Земља, вјековна блудница, још увијек није проклета од Бога, још увијек Он није подигао своју осветничку десницу над њом, покај се и смири се и вјеруј у Сина Божјег.

Научници, публицисти утврђују узрок свих злочина у свијету у низу неповољних политичких и сцојално-економских услова.

Како ови савремени научни ауторитети грдно гријеше?

Ипак, истина је, наша политичка и социјално-економска ситуација још увијек није савршена. И у културном погледу нисмо постигли пуни развој , но завирите  у историју и видјећете прве хришћане, који нису имали ни политички ни социјално-економски положај. Били су прогоњени, потлачени, као нико од садашњих који плачу над својом судбином, а њихов морални живот је био многоструко бољи од нашег. Успјели су да разгоре жарки огањ вјере и морала и у својим катакомбама током гоњења, погубљенима и при свој оскудности своје културе. Знали су да буду високоморални у политичким и културним условима много горим, него у оним под којим ми живимо.

Нека нам служе за примјер  у нашем животу у наступајућој новој години, на чијем почетку нека нам Господ подари да се обновимо и непрестано сјећамо, да смо хришћани и да смо према позвању и призвању дужни да будемо испунитељи закона Христовог, да испуњавамо закон Христов.

„Бори се добрим повигом вјере, хватај се за живот вјечни у који си и позван,  и исповиједио си добро исповиједање пред многим свједоцима“ ( 1 Тим, 6, 12).

Одрецимо се од свеобухватног егоизма, кварне гордости, и од привезаности ка земаљском животу. „Иштите најприје Царство Божије и правду Његову, и ово ће вам се све додати“ (Мат. 6, 33), заповиједа нам Господ.

Помолимо се прије свега данас за то, да нам Господ опрости сва наша сагрешења, која смо починили у прошлој години, како би од нас одвратио сав свој праведни гњев.

Узнесимо срдачну искрену молитву и за нашех Христољубивог Господара, и за читав Царски Дом, за све који су на власти, за Цркву, и читав православни свијет, за добробит вољеној Русији, да тихо и мирно поживимо у свакој побожности и чистоти. Амин.

Јеромонах Мардарије Ускоковић

*По благослову Митрополита црногорско-приморског г. Амфилохија, са руског језика превео Александар Вујовић, професор Богословије Светог Петра Цетињског и уредник Катихетског програма Радио Светигоре, из књиге „Завјет руском народу“; стр. 183-189; Одеса, 1912.г; издање „Друштва Братољубивог“.

Извор: Митрополија црногорско-приморска

Често се каже како је некада боље да не упознамо људе чије дело или јавни лик или представу о њима ценимо. Изгледа као да се то пре односи на уметнике или мислиоце, него, на пример, на политичаре, о којима смо иначе изгубили сваку илузију. 

Можда ћемо и даље гласати за њега када сазнамо да, рецимо, вара своју жену или да је приватно ситничава и завидљива личност, или нећемо, али његово „лик и дело“ нас очито додирује на другим нивоима него дело уметника. Или свештеника, на пример. Али код свештеника је већ друга ствар – њега пре ловимо у недоследностима, разлици између проповеданог и чињеног, речи и дела, нормативног и стварносног. Наслађујемо се кад откријемо његово лицемерје, можда већ зато што га погрешно гледамо као законодавца или идеолога; некада је грешка више до њега, понекад до нас.

Уметника ипак посматрамо као неког ко нам је ближи, ко не поседује неку врсту социјалног ауторитета као ауторитета друштвене моћи, власти. Он је човек као и ми, али ипак у понечему различит. У чему је та разлика, питање је које мучи и самог уметника, који понекад одустаје од уметности тежећи ка стицању истинског друштвеног ауторитета као ауторитета моћи и власти, који му је, у шта више и не сумња, као уметнику недоступан. Бар пре веће зараде, стицања политичке моћи или делегирања од стране политичке моћи одређених идеолошких, мање или више пропагандних задатака.

Али то као да је могуће тек напуштањем истинске уметничке делатности и уметничког постојања као таквог, где се та делатност и то постојање сада види тек као степеница ка нечем другом, што би требало да му пружи коначни легитимитет. А зар уметничко и естетско не би требало да буду безинтересни, дакле да не траже легитимитет под ове или оне инстанце моћи? То не значи живети од ваздуха или одрицати се сваког комерцијалног успеха или друштвеног признања, али уметничка делатност и постојање свакако не би требало да буду одређени тим успесима и признањима; унутрашње одређени, да тако кажемо.

Ту долазимо до сталног питања о односу између личности уметника и његовог дела, где никада нећемо доћи до коначног одговора. Јасно је да уметник не мора да буде цвећка, извесна страственост и грешност не само да је неизбежна, јер и уметник је само човек, него чак може изгледати и пожељна, јер сведочи о животном искуству, унутрашњим борбама и раздорима – неузбуркано (мртво?) море увек је сумњиво код уметности и уметника, осим ако не даје знакове да испод мирне површине све ври од живота, са свим оним што живот подразумева, а што нису само лептирићи и цвеће. Укратко, од уметника често очекујемо оно на шта сами нисмо спремни.

Уметнику зато најчешће замерамо нешто што се тиче, рецимо то тако, слабости воље, мањка енергије. Када видимо да је ситан, прорачунат човек, завидљив, обузет ситницама. Па чак и ако видимо да је склон преждеравању, да воли добро да поједе и одспава. Пробрано јело, мало ленствовања и развлачења по кревету, извесно каћиперство, то се прихвата, о пићу да не говоримо, или дрогама, до извесне границе. Можемо да поверујемо да је то знак побуне против друштвених окова или жеља за проширењем свести. Али тупост коју доноси преждеравање или претерани сан, то је већ нешто друго. Као и поменуто ситничарење, завидљивост, прорачунатост, дакле све оно што тумачимо као претерано првезивање за овај свет.

Од уметника, дакле, као да тражимо неку врсту аскезе. Шта има да нам каже, шта има да значи у нашом животима, ако је сав у овом свету, у стицању, ждерању, малограђанској ситничавости? Ако је сав мекушан, отромбољен (душевно и духовно, наравно, телесно је било много нимало херкулски грађених уметника који су пламтели духом, мада то ником не би требало препоручивати, јер уметнички рад уме да буде прилично напоран, а ту је телесно здравље од користи), како може посредовати све оне енергије, сав тај огањ који од њега очекујемо? Слина не пламти, већ добро исушено дрво.

Много, значи, тражимо од уметника, светлост и огањ, и често смо неправедни према њему као човеку, када у његовој појави не видимо и не осећамо ону светлост и огањ његовог дела, када не можемо да га замислимо као њиховог носиоца. Али, рекосмо, и уметник је само човек, па и за њега важи оно да не треба осуђивати, олако судити о некоме, јер шта заиста можемо знати о другоме.

Можда је боље омиљеног уметника гледати само из даљине, или не гледати га другачије него кроз његова дела. Он ионако има довољно посла са својом породицом и пријатељима, колегама и комшијама, као и они са њим, да би му још требали разочарани читаоци. Он се излаже, а они, који се никада не излажу по правилу су најспремнији да процене и да осуде. Личност уметника је тајна колико је то и личност сваког човека.

Уметник после смрти одлази, ко зна већ куда и где, а његово дело остаје са нама, у нама, међу нама, у овом свету. Каква је улога његовог стварања била на његовом загробном путу, ако такав уопште постоји, или колико читање, слушање, гледање његовог дела може на том путу да помогне нама осталима, то не можемо знати. Можда никад нећемо ни сазнати, јер ко зна да ли ће тамо, иза света и времена, уопште бити расправа о питањима уметничким и естетским, или је то резервисано само за ово наше, овде и сада, оно што сматрамо нашим светом.

Помолимо се за уметника, рецимо амин, и опростимо немоћном брату своме. Ако је прави, он узима део нашег бремена на себе, па разумимо га макар.

Владимир Коларић

“Краљ Милутин је за осликавање позвао вероватно највеће сликаре епохе. Предводио их је Михајло Астрапа из Солунске породице. Угледни сликар који је радио вероватно и за византијске владаре. Радили су и на Светој Гори”, истиче професор Марковић.

Средњовековни владари из лозе Немањића своме народу и отечеству даривали су монументалне задужбине у којима и данас православци величају живот. Подно Радочеле, надомак Ушћа, задивљује лепотом архитектуре и сликарства Манастир Студеница.

Задужбина Немањића коју народ назива мајком свих цркава, блиста у дану Светог Стефана кога је величала и династија која је Србијом столовала два века.

Професор др Миодраг Марковић, историчар уметности каже да све што је сачувано у Студеници репрезентује да је српска средина још од времена Стефана Немање била отворена према најзанчајнијим уметничким токовима у тадашње време у Европи.

Манастир Студеница подигнут је у рашком стилу и осликан православним живописом византијског стила, преноси РТС.

У студеничком комплексу лепотом задивљује и мала црква, познатија као Краљева. Подигао је краљ Милутин, праунук Стефана Немање, оснивача династије Немањића.

“Краљ Милутин је за осликавање позвао вероватно највеће сликаре епохе. Предводио их је Михајло Астрапа из Солунске породице. Угледни сликар који је радио вероватно и за византијске владаре. Радили су и на Светој Гори”, истиче професор Марковић.

Монах Силуан, сабрат Манастра Студенице каже да се у цркви налази и ктиторска композиција краљева са принцезом Симонодом, фреске Светог Симеона и Светог Саве.

“То су једне од најлепших фресака. Ми смо народ са дубоким коренима. Колико су нас Немањићи задужили, требамо да будемо поносни”, поручује монах.

У цркви светитеља Јоакима и Ане осликан је живопис са празничним сценама Христовог Рођења. Молитве верујућих су нада нових рађања.

Извор: Ин4с

Вековима у назад, Црква Божија је са изузетном радошћу дочекивала празник Рођења Христовог. Без овог празника ниједан други велики празник из домостроја спасења не би био могућ. Зато је то почетак спасења. Иако је и пре Христа било великих догађаја у свету, ниједан није упоредив са Рођењем Предвечног Бога Логоса међу нама људима. Свако рођење пре и после овог Рођења било је подложно законима природе створенога. Нико сем Њега није се питао да ли ће да дође у овај свет. Само Он је дошао знајући зашто долази и зашто ће имати смисла долазак свих нас. Његово узимање људске природе описали су многи Свети Оци указујући да без реалног Оваплоћења нема реалног спасења. Све остало је докетизам, привид.

У једној стихири на дан свештеног спомена пророка Осије, у минејској служби, стоји да је Божији благослов пророку Осији да се ожени блудницом праслика и предсказање узимања људске природе од стране Сина Божијег. Ето, тако је ову надумну тајну покушао да опише надахнути песмописац, препознајући још једно месијанско место у Старом Завету. Можда је ово и најнеобичније од свих нама познатих. Основна његова поента и порука је да смо ми почаствовани и неизмерном милошћу Божијом спасени када је Он благоизволео да узме нашу природу на себе. Иако нечисти, Његовом безгрешном чистоћом постали смо чисти.

На ту чистоћу и радост због ње нас позива Божић сваке године. Рођењем Бога Логоса од Дјеве Марије, дејством Духа Светога – Оваплоћењем, целокупна твар и целокупна историја почаствоване су доласком несвакидашњег госта који нема почетка и краја, који је Почетак и Крај. Он као савечан Богу Оцу, створио је овај свет и у Њега дошао да га усмери ка Смислу. И опет, тај Смисао је у Њему. Све друго је промашај. Све друго је, како рече у новој песми један певач са поп музичке сцене: „време експоненцијалног презасићења.“ Зато и видимо много оних који много поседују, а као да ништа немају. Док, са друге стране, и даље видимо и оне истинске хришћане који, према речима Посланице Диогнету: „Свега су лишени, а у свему изобилују.“

И ове године, која је сва у знаку борбе човечанства са вирусом короне, Црква Божија благовести: Христос се роди – Ваистину се роди! Роди се у јаслама, међу једноставним људима, показујући крајње вољно смирење. Тиме и нас у овом времену невољног страдања широм света (како од вируса, тако и од вести о њему) позива на смирење. Позива нас и на радост, јер се Он поново рађа у нама и ми у Њему – упркос корони! И о томе треба да причамо, то свету да благовестимо да бисмо сви могли разумети са свима светима шта је ширина и дужина, и дубина и висина. И познати љубав Христову која превазилази разум, да бисте се испунили сваком пуноћом Божијом (Еф 3, 18–19).

Протонамесник Александар Р. Јевтић

Извор: Жички благовесник, јануар-март 2021

Прича о проти Живану Маринковићу је и историографија једног од најтежих периода наше цркве, пре, за време и после Другог светског рата. Ипак, то доба изродило је по оцу Саши Антонијевићу, пароху бресничког храма, неке од најзначајнијих личности и духовника наше свете цркве.

Звучни запис разговора

Прота Живан Маринковић је један од њих. Дугогодишњи ректор Богословије у Призрену, отац Живан Маринковић је водио ову школу, у његово време богословско-учитељску у тешким и турбулентним временима, пре почетка Другог светског рата и годинама распада Краљевине Југославије, за време окупације и у послератним комунистичким временима.

Рођен у Брзану, преминуо је у Крагујевцу а сву своју имовину и кућу у нашем граду завештао је цркви.

Како каже отац Саша прота Живан Маринковић сав свој живот посветио је цркви и свом народу. Образован у Паризу и једно време вероучитељ у Београду свештеник Живан Маринковић, пуно је писао и објављивао и преводио и то не само за црквену и богословску публицистику. Протонамесник Саша Антонијевић, парох у Храму Светог Јоаникија Девичког у Бресници приљежан је историчар цркве и црквених збивања и објавио је више историографских радова о историјату наше цркве и Епархије шумадијске. Његов рад о проти Живану Маринковићу објављен је 2019. године приликом прослављања стогодишњице Храма Свете петке у Лапову, тако да је тема наше данашње емисије „Изазови историје” не само животпис проте Живана Маринковића, већ и прича о патријарху Димитрију Павловићу, као и историјат лаповске цркве и призренске Богословије чију је библиотеку и ризницу за време окупације у Другом светском рату сачувао баш отац Живан Маринковић.

Извор: Радио Златоусти

Да ли сутра увече дочекујемо Српску Нову годину, Православну Нову годину или Нову годину по јулијанском календару, сазнајемо у разговору са јерејем Владаном Костадиновићем. Разговор је реализован на програму Радија Златоусти, Православне Епархије шумадијске. 

Звучни запис разговора

Кад народи измене морал, онда измене и памет, да би говорили у одбрану свога разврата. Теше се поквареним мислима – и оно што је болест кажу да је здравље. На улици се веселе, а срце њихово је тужно. Улица и кафана постају школа. А новине енциклопедија те школе. Та школа надвладава све остале школе – и њен морал зароби све писмене људе. Мир и благост немају куда да им уђу у душу. Прва помисао псовка, псовка увод у сваки посао. То им улази у речник, у граматику, у синтаксу, у идеологију, то је врста пљувачке којом они пљују на све. Одвратна бљувотина нити може да стоји у души, нити може да нахрани душу, већ је само мучи. Добар човек сија Божијом добротом, а псовач се јавља из псовачке тамнице.

Није наш народ пропао толико да у њему није могуће пастирски служити. Изгубљених има доста, али највише има занемарених. Слушали би, кад би их неко мудро повео. Свештеници српски, чујте ви ову реч, да би преко вас Бог чуо цео наш народ. Кад не можете у дому Божијем да мисионарите, јер је празан, идите по кућама. Кад вас домаћин дома почне молити да кажете смер ваше посете понизно питајте псује ли се Бог у кући? Ко у овој кући чита Оче наш? Колико се пута преко дана прекрстите? Колико има година како се нисте причестили? Постите ли? Радите ли недељом? Зашто радите? Одрасле чланове, пажљиво и насамо, питајте о блуду. Масе једне казаће вам да то није грех, јер никад од вас нису чули да је то грех, а чули су од господе и научника да је то „природни стицај".

Не живите више тако изоловани и беспослени, ако Бога знате! Спасавајте народ од пожара. Размишљајте о свему што се дешава у парохији. Водите рачуна о свему. Све што знате о вери, преносите. Загрејте прво здрави део народа, док га још има, па болесне постепено прикључујте здравом стаду. Будите живог ока, а не равнодушног.

Научити их шта је грех. Замолити их да се исповеде. Замолити их да се макар са две речи моле Богу: „Боже, помози ми!” Замолити их да се клоне зла. Замолити их да не мрзе суседе. Замолити их да чувају образ и поштење. Замолити их да чувају пост као очи у глави.

Ко год се одели од Бога, њега земаљске бриге и греси почну притискати и гурати у мрак, а нема већег мрака него мислити само о ономе што се очима види. Не мрзи мати болесно дете које умире, него плаче за њим. И Бог не воли пропаст људску, него хоће да се сви спасу. Ма колико човек да отпадне од Бога, кад чује реч Божију, то дубље залази у његову опијену душу неголи ма која сласт његовог греха.

У молитвама које Црква са правом прописује да се читају пре него што се причестимо, каже се да је Света Причест огањ који спаљује у нашој души скривене и паклене помисли, злобу и завист, гнев и мржњу и масу мрачних болести од праоца Адама. Кад су те паклене мане на својој души осећали свети људи, који су се молитвом, даноноћном молитвом чували од свакога зла, колико више ми, у доба индустрије неморала, морамо неморал скидати са душе помоћу опаљујућег огња, помоћу Светог Причешћа.

Господе, поврати Србе. Они ти овако несретно греше тек после 1880. године и знају да теби греше. Дај свештеницима дерзновеније да осете твоју небеску струју, да плану као лавови, и због њихових речи да се народ постиди од псовке, отварај срце народу да исповеда све своје грехе. Ми јесмо пропали земаљски, али ти не дај да пропаднемо занавек. Отргни нас од наших зала, и дај нам да се међусобно слушамо као и наши стари. Најтеже је пропасти од своје руке, а то данас ми радимо. Презри, Господе, псовке псовача, и одбаци их, али отвори разум псовачима, да виде шта раде. Ко се год покаје, и престане са псовком, опрости му и унапреди га на путу спасења. Да будемо крстобранитељи, а не крстоборци.

Спасавајте се у Христу, који чујете, видите и памтите.

Свети Јаков (Арсовић)

Извор: Епархија зворничко-тузланска