Историјат Храма Светог Саве

Историјат цркве Светог Саве

Архитектура Храма Светог Саве

Хронологија градње Храма Светог Саве

Осликавање куполе Храма

Декоративно осветљење Храма

Споменик Светог Саве

Парохијски дом Храма Светог Саве

Врачарски плато

Мозаици и живопис у Храму Светог Саве

Камени рељефи у Храму Светог Саве

Крипта Храма Светог Саве

Врата Храма Светог Саве

Фасада Храма Светог Саве

49 Звона у Храму Светог Саве

Крстови на Храму Светог Саве

Купола Храма Светог Саве

Док смо још увек под снажним утиском обележавања погрома у Бачкој 1942. године и вечног молитвеног сећања на све невине жртве, несавесни појединци и групе, као и поједини медији, нажалост, не мирују него настављају са својом унапред зацртаном агендом против нашег народа и грађана Србије уопште, у циљу растакања нашег духовног, друштвеног и националног идентитета, срамно злоупотребљавајући и мученичку смрт наведених жртава. По опробаним методама замене тезâ и одавно увежбаном аутошовинистичком реториком, невине жртве се, само на први поглед неприметно, злоупотребљавају и Погром грађана Новог Сада 1942. године се политизује и спушта на ниво дневно-страначког и идеолошког политикантства.

Доказ за ове наводе може се видети на порталу Autonomija.info, који је 22. јануара ове године објавио вест: Антифашистичка акција Новог Сада одала почаст жртвама Рације и позвала на борбу против фашизма, додајући у поднаслову: Суочени смо са национализмом и фашизмом који прожима све поре нашег друштва. Речени Portal građanske Vojvodine је, иначе, 2011. године регистрован као медиј који издаје Nezavisno društvo novinara Vojvodine (NDNV), док на самом сајту, између осталог, дословно пише: Sajt Autonomija je nastao iz potrebe da se otvori prostor za normalnost unutar sveopšte nenormalnosti koja vlada ovim prostorima već bezmalo 30 godina”. У импресуму се наводи да је заступник издавача Норберт Шинковић, који је уједно и председник Управног одбора NDNV-а, док је главни уредник портала Бранка Драговић Савић. Као први на листи чланова редакције наводи се Динко Грухоњић, а један од сталних сарадника је и Теофил Панчић. Остали чланови редакције и стални сарадници су, верујем, мање познати широј јавности.

Самозвани антифашисти и јунаци вести бомбастичног наслова на наведеном порталу су за ,,одавање почасти” жртвама Новосадске рације  изабрали вечерње сате 22. јануара 2021. године, као најпогоднији термин за свој политички перформанс. У самом тексту се не наводи тачно време скупа, али фотографија која га илуструје даје довољно информација и потврђује познату изреку да једна слика вреди више од хиљаду речи.

Подсећања ради, истога дана, у подне, Град Нови Сад, Епархија бачка и Јеврејска општина у Новом Саду су, заједно са покрајинским властима, Војском Србије, потомцима жртава, Савезом јеврејских општина Србије, Матицом ромском, Колом српских сестара, амбасадама Израела и Мађарске и другим поштоваоцима невиних жртава, званично и на традиционалан начин, обележили 79-годишњицу Погрома (Рације) 1942. у Новом Саду. Логистичку подршку су пружили Полиција и Јавна комунална предузећа, а читав догађај су пратиле многе медијске куће и агенције, док је директан пренос реализовала РТВ Војводине, као јавни сервис грађана. У оквиру неговања и унапређења културе сећања, свој допринос су дали и Архив Војводине, Историјски архив Новог Сада и Културни центар Новог Сада. Једном речју, сва државна надлештва, установе културе, медији и цивилни сектор су заједно, на достојанствен начин, организовали и учествовали у обележавању годишњице овог трагичног догађаја. Стога је сасвим примерено поставити следећа питања:

Ко под окриљем мрака одаје почаст онима који су страдали као жртве мрачних умова и каква порука се тиме шаље?

Због чега се речени самозвани антифашисти гнушају да са осталим грађанима, по дану, не скривајући се иза мрака, одају почаст невиним жртвама?

У чијем интересу се злоупотребљава монструозно страдање невиних људи од нацистичке и фашистичке руке, а потомци и сународници страдалникâ проглашавају фашистима и националистима?

Разуме се да свако има право на мишљење и политички став, али нико нема право да у то име искоришћава мученичко страдање наших суграђана и повређује најдубља осећања њихових потомака и сународника.

Организатори овог ноћног митинга и аутори политичких порука које су том приликом изречене пред спомеником Породица најбоље су показали колико им је стало до поштовања жртава и који су њихови стварни мотиви. Ниједан закон у нашој земљи не забрањује (и не треба да забрањује) јавно изношење политичких ставова, али кад организатори, под плаштом антифашистичке борбе, за промоцију својих идеја искористе Кеј жртава Рације и мученике бруталног покоља Новосађана у јануару 1942. године, а споменик Породица злоупотребе за сценографију свог политичког игроказа, обавезни смо као друштво да подигнемо свој глас у заштиту оних који су своју кончину нашли у хладним таласима залеђеног Дунава.

Медији који су својевремено на сав глас клеветали Епархију бачку за наводно политизовање обележавања Новосадске рације, сада или мудро ћуте или су се ставили у директну службу организаторима овог антицивилизацијског чина. Ово јавно понижавање свих Новосађана и поштовалаца невиних жртава остало је ,,испод радара” новинарâ-репортерâ и до сада га нико није осудио, а њихова дужност је била да то учине и тако подстакну јавност на исти човекољубиви поступак. На насловним странама и екранима таквих медија нисмо могли читати или гледати разне новинаре-репортере, публицисте, заштитнике људских права и слободе грађана, аналитичаре, социологе, јавне личности и тако даље, којима се, у другим случајевима, немилице засипа медијски простор и ,,образује” јавно мњење у Србији.

Све наведено довољно говори о селективности и непрофесионалности таквих медија и њихових назови-новинара, а сасвим сликовито показује и њихову ,,објективност” и ,,истинољубовост”. Уосталом, о каквој медијској и политичкој злоупотреби је реч, довољно говори и чињеница да се у једном од новинарских извештаја о овогодишњем обележавању Новосадске рације прокламује државност Војводине тако што се иста не назива Аутономном покрајином него се ставља у исти (државни) ниво са државама –  Израелом и Мађарском. Важно је напоменути и чињеницу да се, до сада, ниједно удружење новинарâ у Србији, као ни Савет за штампу, нису огласили поводом грубог нарушавања новинарске етике и Кодекса новинарâ у оба наведена случаја. Овај Апел биће прослеђен и њима у доброј вери да је њиховој пажњи сасвим случајно промакла предметна злоупотреба штампаних и електронских медија (нарочито у погледу заштите жртава) и у нади да ће бар неко од њих адекватно реаговати.

На крају крајева, било би поштено према свим грађанима Србије којима су и медији дужни да полажу рачуне, да заједно са организаторима овог срамног скупа објасне своје беспризорно понашање и јавно кажу зашто, свако на свој начин, скрнаве свето сећање и место страдања мученичких жртава и због чега им сметају они који се боре за неговање и унапређење културе сећања нашег народа?

У Кодексу новинарâ Србије се, између осталог, наводи: ,,Обавеза је новинара да тачно, објективно, потпуно и благовремено извести о догађајима од интереса за јавност, поштујући право јавности да сазна истину и држећи се основних стандарда новинарске професије…Економски и политички интереси издавача  не смеју да утичу на уређивачку политику на начин који би имао за последицу, нетачно, необјективно непотпуно и неблаговремено информисање јавности…Новинар је дужан да поштује и штити права и достојанство деце, жртава злочина, особа са хендикепом и других угрожених група… Прећуткивање чињеница које могу битно да утичу на став јавности о неком догађају једнако је њиховом намерном искривљивању или изношењу лажи…Новинар се не може присилити на изражавање мишљења противног његовој савести”.

Овај скромни апел биће објављен на званичној интернет-страници Информативне службе Епархије бачке, у нади да неће остати усамљени вапај Цркве у одбрану мученичких жртава, етоса и историје нашег народа. Треба га схватити као вапај  и позив да сви заједно учинимо напор и сачувамо свету успомену на све невине жртве. Да учинимо подвиг праштања и заједничарења, насупрот мржњи и међусобним поделама. Да сачувамо достојанство свих жртава од сваког облика злоупотребе и манипулације, а у циљу изградње заједничке боље будућности.  

Искуство нас учи да ће, и поред свега наведеног, нажалост, бити и оних људи којима ништа није свето и који неће престати да скрнаве сећање на невине жртве и злоупотребљавају њихову (и нашу) трагедију. Наставиће са својим нечасним послом, али ће ипак остати забележено да је Српска Православна Црква подигла свој глас у заштиту невиних жртава и да је одувек била и остала чувар молитвеног и историјског сећања на оне који су свирепо убијени само због своје вере и свог имена.

Нека је вечан спомен свим невиним жртвама!

У Новом Саду,

уочи Светог Саве 2021.

Протојереј Владан Симић,

члан Одбора за обележавање

Новосадске рације

Извор: Инфо-служба Епархије бачке

 

Живо и бесмртно оличење врлина, које свакога може побудити на богоугодништво, – то је свети Атанасије Велики. Постојбина му беше славни град у Египту Александрија; родитељи му беху побожни хришћани, и живљаху по Богу. А какав је Атанасије имао бити доцније у животу, показао је у свом детињству, јер играјући се на морској обали са другом децом, својим вршњацима, он је радио оно што је видео у цркви: на детињи начин подражавао је свештенослужитеље Божје. Јер га деца, другови његови, поставише себи за епископа, а он неке од њих назначи за свештенике а неке за ђаконе; и онда му ови привођаху јелинску, незнабожачку децу, која још не беху крштена. И он их крштаваше морском водом, изговарајући над њима потребне речи свете тајне крштења, које је био чуо од свештеника у цркви. А говораше им и по једну поуку, како је то његов детињи разум умео и знао.

• наставак житија Светог Атанасија Великог на сајту Митрополије црногорско-приморске

Извор: Ризница литургијског богословља и живота

Доносимо видео запис интервјуа са презвитером др Зораном Деврњом, професором канонског права на Православном богословском факултету Универзитета у Београду, поводом процедуре избора новог патријарха Српске Православне Цркве.

Извор: Телевизија Храм

Антицрквени тонови који су се данас могли чути са Конгреса Демократске партије социјалиста (ДПС) збуњују људе, свађају браћу и наносе друштвену штету, оцијенио је протојереј-ставрофор Гојко Перовић, ректор Цетињске богословије.

Отац Гојко је агенцији МИНА рекао да предсједник Црне Горе Мило Ђукановић “неуморан у прављењу и продубљивању подјела”.

“Није разумио грађане државе чији је предсједник, као што не разумије сопствену црногорску историју”, поручио је ректор Цетињске богословије.

Он је навео да је Српска православна црква (СПЦ), иако има национални предзнак, Црква свих вјерника без обзира на њихову нацију:“Као што је Црна Гора држава свих њених грађана, без обзира на њихов идентитет, иако је име насе земље, измедју осталог и име једне нације.”

Прота Гојко је поручио да СПЦ има јасан и недвосмислен континуитет са Црквом из Краљевине Црне Горе, која је била и светосавска и видовданска и која је чувала јасну орјентацију ка обнови јединства са Пећком патријаршијом, које се и десило и које су подржали сви њени свештеници, владике и монаси.

Истакао је да Цркву не занимају идентитетске подјеле, јер је она за све људе добре воље.

“Али овакви антицрквени тонови са Конгреса једне номинално грађанске и секуларне странке збуњују људе, свађају браћу и наносе друштвену штету”, закључио је протојереј-ставрофор Гојко Перовић, ректор Цетињске богословије, пренијеле су Вијести.

Извор: Митрополија црногорско-приморска 

Сви смо позвани и призвани на то да будемо свети и да ту светост сведочимо пред овим светом. Не можемо себи дозволити да нам неке ствари, које нису у вези са Црквом, буду важније од оних које су у Цркви, рекао је, поред осталог протојереј Владан Симић, секретар Преосвећеног Епископа бачког Г. др Иринеја.

Сви смо позвани и призвани да будемо свети и да ту светост сведочимо пред овим светом, рекао је, поред осталог, говорећи о мисионарским изазовима данашњег времена, протојереј Владан Симић, секретар Епархије бачке. Будући родом Ваљевац, прота Симић добро је знао блаженопочившег Епископа ваљевског Милутина, „човека насмејане душе“, како га је описао у истоименој песми. У интервјуу за Радио Источник, прота Владан Симић дао је своје виђење прославе Божића и живота Цркве у условима епидемије, начинивши осврт на значај књиге Владике Иринеја „Причешће као лек бесмртности“. Такође, он је своје завичајце упознао са догађајиме у време Рације у Јужној Бачкој јануара 1942. године, у чијем обележавању годишњице Епархија бачка даје драгоцен допринос годинама уназад.

*Оче Владане, најпре бих Вам заблагодарила на подршци коју сте пружили Ваљевској епархији у најтежим данима од њеног обнављања, када смо изгубили нашег вољеног Владику Милутина, а  у исто време, уместо саосећања, од доброг дела јавности били изложени клеветама. Поред сјајних текстова у одбрану вере и Цркве Божје, написали сте и врло дирљиву песму о Владики Милутину. Да причу почнемо управо тиме… По чему ћете памтити првог архијереја из Вашег завичаја, као и како данас гледате на тај период?

Помаже Бог и хвала Вам на позиву и овом питању! Одговор је, како и гласи наслов песме,   „Човек насмејане душе“. Мислим да његов осмех памте сви који су га познавали, а и они који су га макaр једном видели. Сви који су имали прилику да га виде макар на кратко, не могу да забораве његов насмејани лик. Благост коју је са собом носио и лакоћа живљења у Христу, на мене је остављала снажан утисак. Надам се да ће нашим Ваљевцима остати дуго у сећању, не само као први архијереј, него и као једна од првих жртава пошасти која нас је задесила, а коју је храбро, у име свог стада, поднео као прави пастир Христове Цркве.

*Преосвећени Епископ бачки Г. др Иринеј написао је књигу „Причешће као лек бесмртности“, у којој маестралном ерудицијом и беспрекорном синтезом академског и народног језика појашњава значај ове Свете тајне у животу хришћанина, поткрепљујући  неоправданост и бесмисао страха бројним историјским примерима пастирског деловања и чврсте вере народа. Колико је ова књига, преко потребна у сваком, а нарочито у тренутку у ком је објављена, нахранила богочежњиве душе и, с друге стране, стала на пут пашквилама врло гласних и у медијима заступљених квазиинтелектуалаца и душебрижника?

Владика Иринеј није само један од најобразованијих епископа у нашој помесној Цркви и православном свету уопште, него је човек дубоко прожет духом Цркве, Христом, и није му било лако да слуша све оно што се тих дана говорило о Цркви. Није се много освртао на зле коментаре који су стизали „споља“, ван Цркве, у медијима, али му је било тешко када је видео шта се дешава у појединим помесним Црквама, па и код нас, и како су се односили према Светом Причешћу у условима епидемије. Пошто је заиста човек пера и дубоке мисли, он је тај унутрашњи проблем решио на тај начин што је свима нама помогао да решимо неке своје недоумице и проблеме и ухватио се у коштац са питањем причешћивања у условима епидемије. Знао је да је то тренутак када се мора бранити истина и суштина наше вере и нашег светотајинског живота у Цркви. Али, не кроз неки ,,стерилни” и високотеолошки приступ проблему, како су неки чинили, него управо кроз искуство живота у Цркви. Ми смо увек имали и имамо одређен (не мали) број људи који редовно приступају Светом Причешћу и живе хришћанским животом. Служили смо редовно сва богослужења, уклапали се колико је било могуће у епидемиолошке мере, поготово у оне мере које су тада биле на снази, на пример забрана кретања, због чега смо померали термине богослужења како би верници могли да дођу у храмове. Углавном, да се није одговорило на све те нападе, искушења изнутра и споља, мислим да би Црква остала, ако могу тако да кажем, повређена. Он је то знао. Знам, јер сам тих дана био уз њега као и увек и сведочим његово залагање за одбрану светиње Причешћа. Владика Иринеј је овој теми приступио онако како би приступио разговору са било ким ко би га тог тренутка упитао: ,,Да ли је Свето Причешће Лек бесмртности или извор заразе?“ Одговор на ово питање  је написан језиком разумљивим за широке слојеве нашег друштва, не само за интелектуалце, него за свеукупни наш верни народ, али је, истовремено поткрепљен историјским аргументима, праксом цркве у сличним ситуацијама кроз векове њеног постојања. Књижица је писана у духу и мисли Светих Отаца и Учитеља Цркве. Многима је тај текст засметао, зато што јесте био права одбрана наше вере. Док га читате, имате утисак да у рукама држите дело неког од Светих Отаца из историје Цркве, који су апологијом бранили најважније истине наше вере. Нажалост, догодило се и то да су се и унутар Цркве појавили неки (испоставиће се убрзо да такви и нису суштински припадали Цркви) који су све ово критиковали на један неаргументован начин. Најпре се кренуло од тога да је први тираж 100 хиљада примерака и због чега се штампа тако велики тираж (безумно клеветајући владику да је мегаломан и да тиме себе уздиже и лечи неке личне комплексе и сл.)? Ствар је врло једноставна: наша Епархија је књижицу штампала да би је поделила народу бесплатно и да наши верници чују став Цркве, заснован на Светом Писму и Светом Предању, као и на историјским фактима. У нашој помесној Цркви било је епархија које су, када су њихови епископи добили ту књижицу у руке, схватили њен значај. Онда су тражили одређени број примерака и за потребе својих верника и, наравно, тираж се повећавао. Ми то нигде нисмо продавали, нити се књига сад продаје, а колико знам исто се поступа и у другим епархијама. Она је искључиво намењена да се подели у храмовима, да би људи у њој могли да пронађу истину и утеху, да се охрабре и не одступе од своје вере и своје Православне Цркве. Додао бих и да је та, по обиму мала, али по значају велика, књижица већ преведена на неколико страних језика и да се још увек јављају епископи са разних континената са молбом за дозволу да је преведу и штампају за потребе њихових епархија. Наш једини услов јесте да се она не продаје него подели у мисијске сврхе.

*Недавно смо прославили празник Рођења Господа Христа у условима видно другачијим у односу на оне какви су били раније, бар у последње три деценије. Празник који, како му назив – Најрадоснији говори треба управо радошћу да нас испуни. Колико је, по Вашем мишљењу, те радости заиста било, имајући у виду вишемесечно застрашивање људи вирусом корона, које је умногоме паралисало друштвене контакте?

Свакако да је било теже прославити празник, али то не значи да је радост била мања. Можда је чак била и већа, зато што су се људи осетили победнички, будући да су успели да прославе тако велике и значајне празнике као што су њихове домаће славе, патрони њихових домова, у неким измењеним околностима. Некако се показало ко је где. Свако је показао да ли му је стало до тога да празник прослави на прави начин, у пуноћи вере, у пуноћи радости, у очекивању Богомладенца Христа и оним изворним облицима прославе Рођења Христовог. Изостали су неки обичаји који су се временом,,наслонили” на Божић и били некако неприродно повезани с њим, попут ватромета или пуцњаве из ватреног оружја, испијања куваног вина и ракије итд. Свега тога ове године није било, тако да се мало „прочистио“ наш начин прославе и схватили смо да је најважније да га прославимо у кругу своје породице као домаћи празник и да је међусобна повезаност унутар породице оно што би требало да нас повезује касније и са осталим члановима Цркве. Стога, нисмо много изгубили у том смислу. Пре бих рекао да је изгубио онај део нашег друштва који није везан за Цркву, нити је део Цркве у најужем смислу, да има литургијски живот, него су више везани за традицију. Такви су били застрашени, за разлику од оних верника који су са поверењем у Бога и Његову љубав према човеку и свему створеном наставили да долазе на богослужења. Они који немају суштинску везу са Црквом, а ту мислим превасходно на литургијски живот, уплашени су још више, јер су остали на неки начин отуђени од Цркве – од богослужења и свете Литургије – и ту је штета велика. Најгоре су, мислим прошли они који су и до сада на Цркву гледали са подозрењем, да не употребим неку грубљу реч,  и после свега што се догодило и медијског линча кроз који смо као Црква прошли, мислим да су, нажалост, сада још удаљенији. Али Бог је велики и његова милост је безобална, а путеви неистраживи, па се можемо надати да ће и са те стране бити оних који ће се обратити.

*Овај месец обилује и светитељским празницима. Чему нас, у светлу данашњих догађаја, уче њихова житија?

Уче нас радости живљења у Христу, ономе што је неотуђиво од човека. Уче нас и Светолазаревском Завету да је земаљско за малена царство, да је све пролазно. Да је свако од нас рођен са одређеним назначењем – назначењем за Небо, за вечност, за саучествовање у вечном животу са Христом. Сваки празник понаособ, не само у јануару у ком их је највише, јесте, по речима Светих отаца, станица и одмориште на нашем путу ка Царству Небеском: ,,Живот без празника је као дугачак пут без одморишта”. Без тих станица тешко да бисмо успели да стигнемо до краја пута. У читавом нашем животу, уз сва искушења и све што нас сналази, празници долазе као одморишта на којима кроз свету Литургију и Причешће прикупљамо снагу за наставак духовне борбе. Празнике прослављамо у духовном смислу, не само одсуством било каквог посла, како неки сматрају (дан у ком се одмарамо од свега). Празник је литургијски дан који треба да посветимо Богу, да идемо на Свету Литургију, а затим да благодат Божју коју смо задобили кроз Свето Причешће пренесемо у наш дом, на нашу породицу и ширу друштвену заједницу. То је смисао празника. Било би добро да сваки пут, када у календару видимо црвено слово којим је обележен празник или недеља, као празник Вакрсења Христовог, да нас подсети да смо на путу ка Царству Христовом и да је време да застанемо на одмориште, тојест да одемо на свету Литургију,  и примимо благодат Духа Светога за наставак нашег живота и пута ка Очевом загрљају.

*У застрашивању вирусом са акцентом на црквене догађаје као плодно тле за његово ширење, предњачили су тзв.“независни“ медији“. Са представницима једног од њих имали сте „блиски сусрет“ 4. јануара ове године у Србобрану приликом обележавања 79. годишњице Рације у Бачкој. Одважно, кратко и језгровито сте објаснили екипи дотичне редакције да „нема шта да тражи у портама храмова на територији Епархије бачке“. Убрзо, на њиховом порталу освануо је прегршт коментара, разуме се селектованих, у којима се напада Ваш поступак. Како сте доживели ту, једну у низу некоректности у њиховом извештавању и видите ли опасност од њиховог утицаја на народ, када је реч о односу према Цркви?

 Нисам до сада коментарисао тај догађај. У Епархији бачкој смо од марта прошле године били под све јачом негативном кампањом таквих медија која је, иначе, у већој или мањој мери увек присутна. Због причешћивања наших верника називани смо свакојаким именима, и ми, као представници Цркве, и наши верници. Ниједан догађај који је  Епархија бачка организовала, а верујте да се доста тога ради (веронаука, добротворне акције, народна кухиња…),  такви медији не желе да пренесу и преко њих нећете чути ништа о томе шта радимо, јер би тада морали да афирмативно говоре о Цркви, што није део њихве агенде. Напротив. Ако нешто говоре о Цркви, то мора да буде у негативном смислу. Наравно, овај догађај у Србобрану  није био први пут да им није дозвољен улаз.  По благослову нашег епископа, њима је већ неколико пута било забрањено да улазе у порту Саборног храма у Новом Саду. Ово у Србобрану се напросто подразумевало. Дакле, не желимо да будемо они који ће им олакшати да о Цркви говоре све најгоре, а то чине свуда и на сваком месту. Дотична новинарка је поступила на скандалозан начин. Уместо да прихвати објашњење због чега јој није дозвољен улаз у порту и храм и да оде и пише шта јој је воља, она је почела да се препире као да јој је неко право ускраћено. Заправо је она својим понашањем угрожавала наша уставом загарантована права као Цркве и власника порте и храма. Зато је и добила одговор какав је заслужила. Они који су гледали тај снимак, могли су да примете да су звона почела да звоне за почетак парастоса жртвама Рације у Бачкој, што је за нас веома болна тема. Њу то није занимало и наставила је да се бави питањем због чега њој није омогућено да уђе у порту. То је само по себи дало одговор. Такви људи немају шта да траже на местима где се молимо Богу, поготово у таквим тренуцима као што је помен жртвама Рације. Доказ за ово што говорим нашао сам касније прегледајући њихов сајт. Наиме, они су објавили две вести. Једна вест је била да свештеници нису дозволили екипи њихове телевизије да уђе у порту храма у Србобрану, а друга да је обављен помен жртвама Рације. На ову прву вест на њиховом сајту, немојте ме држати за реч, било је око 350 коментара. На другу вест није постојао ниједан коментар! То довољно говори о њима и онима који их прате. То је једно. Друго, обе вести су објављене истог тренутка, односно нису дали предност жртвама, па онда да поставе проблем који су имали, већ су обе вести објављене у истом минуту. Наравно, после тога су клеветању наше епархије, епископа и свештенства посветили дане и дане свог програма. Али, то је њихова ствар. Да не дужим много о њима, јер мислим да не уопште заслужују да се тиме бавимо. Они су небитни што се тиче живота наше Цркве. Народ је то добро осетио, у шта сам се лично уверио. У том тренутку ја сам био само један од свештеника који је добио благослов да са њима разговара и представља Епархију бачку тојест Цркву. То није моја лична заслуга, нити неки нарочити подвиг, већ је све било по благослову, да се са њима разговара и тако је учињено. Тако ће бити и убудуће и то им је речено. У храмове и порте Епархије бачке они, као представници медија, немају шта да траже. Као верници су увек добродошли. Чак и као грађани, ако и нису верници, могу да дођу у храм. Али, као представници медија који је заправо приватна компанија, која чак није ни регистрована у Србији, немају шта да траже. Али то је нека сруга тема. Можда би најкраћи и најбољи одговор, који је требало да дам на Ваше питање, био:“Према свецу и теропар!“ То је стара изрека из наших манастира, верни народ је разуме и то је довољно.

*Архијерејски заменик Епископа ваљевског, протонамесник Филип Јаковљевић, је приликом Литургије на празник Светог Нектарија Егинског (22.11. 2020.), одржао сјајну беседу, инспирисану горепоменутом књигом Владике Иринеја, у којој је пружио поуке народу како треба живети у овим околностима, да бисмо живот на земљи провели стваралачки и завредили Царство небеско. Беседа је одушевила све учеснике сабрања, као и многе који су је слушали преко радија. Јасно је, народ вапије за охрабрењем… С тим у вези, као свештеник, теолог и свестрани интелектуалац, како видите улогу свештенства данас? Који су највећи мисионарски изазови?

Најпре бих поздравио оца Филипа Јаковљевића и братију у Ваљеву. Свештеник данас, као и увек уосталом (нису данас много различита времена у односу на она која је Црква преживела), мора да буде сведок истине, Христов сведок, сведок Цркве. Мора да буде неко ко брани свој народ. Не можемо да дозволимо да будемо први који ће подлећи разним пропагандама. Наше је да проповедамо Христа. Наше није да водимо политику, да се бавимо стварима којима се људи у свету баве. Наше је да људе приводимо спасењу, водећи најпре рачуна о сопственом животу, као примеру вернима. Свако од нас се, живећи у комунистичком и посткомунистичком периоду, борио са својим страстима, са неким „бившим човеком“, „старим Адамом“ у себи. У моменту када смо постали Христови примили смо на себе велику обавезу, а то је да сведочимо Христа, без обзира на то да ли је у питању неко ко је примио свештенички чин или неко ко је из редова верног народа Божјег. Сви смо позвани и призвани на то да будемо свети и да ту светост сведочимо пред овим светом. То је једно. Друго, не можемо себи да дозволимо да нам неке ствари које нису у вези са Црквом буду важније од оних које су у Цркви. Постоји тенденција да се све што је у вези са духовним животом релативизује. Примера ради, често чујемо: пост, богослужење, молитвено правило, дела милосрђа, све је то добро, али има још неких ствари изван цркве и не може се све свести на потребе црквеног живота… треба мало и живети. Наравно да има и других ствари и разуме се да је човеку потребан и неки одмор или хоби. Али, оно што је за Цркву, то мора бити прво и ништа не може бити важније. Не могу свештенику бити важнији, на пример тренутни резултати у Премијер лиги или домаћем првенству (иако и сам волим спорт) од тога да ли је припремио беседу за предстојећи празник или недељу, организовао нешто што је потребно у храму и парохији, посетио болесника итд. Дакле, не можемо Христу претпоставити ништа! Када све то завршимо, а тада нам преостаје веома мало, можемо да се посветимо и неким другим стварима које нису уско везане за нашу службу. Сад је некако модерно да човек има што више информација. Ако си информисан онда си и паметан и популаран, па још ако си на неком YouTube каналу, небо ти је граница. А заправо, све те информације и ако служе нашој гордости подгревању нашег ега, нису и не могу бити у служби Цркве. Зато нас, на крају крајева, олако могу удаљити од Цркве. И нас и оне којима проповедамо. Зато морамо бити опрезни без обзира што другима понекад изгледамо старомодно. За наше породице је то свакако одређени терет, али ми смо ту да заједно сведочимо Христа. Мислим да беседа оца Филипа, коју сте поменули, као и многих других свештеника које  можемо чути преко епархијских сајтова, јесу беседе које надграђују сваког слушаоца. Да се надовежем на Ваше питање, можемо рећи да у ово време које сада тече, док чекамо избор епископа у Ваљеву и новог патријарха, медији све више ,,подгревају” јавност. Политика с једне, медији са друге стране… Волео бих када би људи могли да схвате да у Цркви не може и не сме да буде поделе и раздора. Не можемо се делити на Павлове и Петрове. Ми смо Христови и нема поделе. Ако схватимо да сваки „камен“, посебно на друштвеним мрежама које су препуне свега и свачега — јер неко има симпатије према неком епископу или члану Цркве, а према неком нема —,  који се баци према било коме у Цркви погађа читаву Цркву, и то људи морају да разумеју. Оно што Цркву не изграђује, то је разграђује. Дакле, не може неко, макар у најбољој жељи и намери, да у медијима или на друштвеним мрежама издигне једног или више епископа изнад свих других, разуме се по сопственом критеријуму, и говори или објави нешто ружно о неком другом или другима и притом буде уверен да је тако помогао Цркви. Само је одмогао и допринео онима који руже Цркву. То људи морају да схвате! Медији неће никада. Они живе од тога да направе хаос, јер су ту своји на своме. Они који се баве политиком у том хаосу убирају ситне поене за једнократну употребу. Њих неки далекосежни моменат не занима много. Њихова логика се креће од избора до избора и све је у служби кампање, а кампања, као што знамо, траје непрестано. Ми никада не можемо тако да се понашамо. Ми смо позвани да своје срце уздигнемо горе, ка Небу, ка Христу. Да на земљи пригрлимо једни друге. Да не постоји међу нама било каква разлика, која би нас суштински раздвајала. Наравно, свако има право на своје мишљење, своју реч и свој приступ проблему. Али, суштински ми не можемо бити различити. Зато је мој апел да то што чујемо преко медија и што видимо на друштвеним мрежама никако не дотиче наша срца, него да се смиримо. То је најважније – смирити се, молити се Богу да нам подари патријарха и архијереје на упражњеним епархијама и да заједно, као брат са братом, можемо да наставимо да живимо у љубави и јединству вере.

*Малочас смо у разговору поменули 79. годишњицу Рације у Бачкој.  Замолила би Вас да Ваше завичајце мало подробније упутите у тај историјски догађај… Град Ваљево је синоним за страдање у Великом рату, што га чини важном страницом страдалне српске историје, а његово становништво врло саосећајним са свим жртвама.

 Хвала Вам на овом питању, јер је заиста за нас то  веома важно, као и за читав српски народ. Ми смо олако пристали на неке подвале и подметање неистина, полуистина, фраза из периода после 1945. године. Једна од таквих подвала је и та да се оно што данас називамо „Новосадском рацијом” и ,,Рацијом у Јужној Бачкој“ потпуно склони из јавног говора, заташка и понеким шапатом преноси с колена на колено. Улога Цркве је одувек била таква да је чувала историјско сећање на жртве тог великог погрома, који се догодио 1942. године, од 4. јануара до краја тог месеца. У Чуругу, месту удаљеном 40 км од Новог Сада, на обали Тисе, започета тзв. Рација. Кад чују „рација“, у Ваљеву могу да помисле да је то нека полицијска акција опкољавања села или засеока и злогласних делова града у потрази за неким бегунцима, пљачкашима или преступницима било какве врсте. То је заправо један еуфемизам који је потурен од стране мађарске окупационе војске, која је то учинила да би прикрила злочин који су испланирали. Они су под изговором ,,рације” извршили невиђени покољ српског, јеврејског и ромског становништва. Страдали су у појединачним случајевима и људи других националности: Словаци, Русини, Хрвати, Мађари, чак и Немци. Нису страдали систематски, у смислу да су убијани као припадници свог народа, него под одређеним околностима – неко је био жртва неких пљачкашких хорди, неко је храбро, не желећи да напусти своје суседе и пријатеље, отишао на губилиште са њима заједно. Иначе, то је била добро организована војно–полицијска акција мађарских окупационих снага, која је реално започета априла 1941. приликом уласка мађарских окупационих снага у Југославију. У првом налету тада су страдала 32 села у Бачкој, која је била њихова окупациона зона. Срем је био предат тзв. „Независној држави Хрватској“, а остало је контролисала Немачка. Дакле, Бачка је била њихова интересна зона из више разлога. Један од разлога је реваншизам и за 1848. и за 1918. коју су у којима се били поражена страна. Одлуком краља, овде су насељени добровољци-солунци. Прва наредба када су Мађари упали у Југославију априла 1941. године била је та да сва лица која су ту досељена, а немају боравиште  пре 31. октобра 1918. године,  одмах напусте земљу. Дали су им два дана. Један правац је ишао преко Петроварадина према Београду, а други преко Сремске Митровице у тадашњу НДХ. Никада није до краја утврђено колико је жртава било. Помињу се бројке само на основу оних пријављених држављана, али је број много већи. Од неких 3-4 хиљаде, колико имена постоји, па до 7 – 8 хиљада људи на територији Бачке убијених за само месец дана. Али, треба рећи да је то само једна епизода у погрому српског народа у Бачкој, који је страдао и пре и после Рације. Жртве су заиста велике. Овде у Новом Саду се то посебно обележава, зато што је већи град. Али, на територији читаве области јужне Бачке је било стравичних злочина. Тог јануара месеца температура је достизала преко 20 степени испод нуле. Људи су, претходно мучени, пребијани, сакаћени, па убијани. Као што је у Јасеновцу било зверског мучења и бацања у Саву, овде су Србе „у наручје“ примали Дунав и Тиса, у том тренутку залеђени. Људи су бацани под лед, неки чак и живи. Стравична су сведочанства. После рата 1945. године прављена је анкетна комисија комунистичких власти, ради утврђивања злочина окупатора и свега што се заправо догодило. Они су узели изјаве од сведока, записали и то све постоји. Али су зарад лажног братства и измишљеног јединства сва та сведочанства била под велом тајне и о томе се није смело говорити. Ми правимо изложбу о Чурушким мученицима која ће бити отворена 21. јануара 2021. у Архиву Војводине. Хоћемо да прикажемо фотографије људи како су изгледали пре хапшења и смрти, да их приближимо широј јавности. Да покажемо да су то били обични породични људи, мање или више успешни, али да нису били никакви припадници војних или паравојних формација. Обични грађани, паори, адвокати, лекари, свештеници, учитељи, службеници, занатлије… Иначе, сваке године организујемо неке културне догађаје који се тичу Рације. Подсећамо непрестано грађане, подстичемо културу сећања и морамо још много тога да урадимо. Данас сам разговарао са градоначелником Новог Сада, г. Милошем Вучевићем. Договорено је да ће Град Нови Сад до 2022. године, када обележавамо 80. година Рације, започети изградњу Меморијалног центра жртава тог погрома на територији Бачке и да ће, ако Бог да, наша деца која о томе не знају ништа или веома мало, не само из ових крајева него из целе Србије, моћи да се упознају са размерама овог злочина. По броју жртава и бруталности, то је већи злочин него што је био злочин над ђацима и грађанима у Крагујевцу, у Шумарицама. Ми смо генерација која је обилазила Шумарице. Ишли смо чак и на Кадињачу, а о овакве ствари нисмо знали. Време је да се то зна и да се, наравно, увек то чини из једног узвишеног идеала, а то је идеал памћења. Не злопамћења, које је грех, него памћења, које је хришћанска врлина. Наравно, ту је и подвиг праштања. Ако не знамо потпуно историју, не можемо потпуно ни опростити. Када се потпуно зна све и када је све отворено и откривено, онда је лакше и опростити. Ускоро ће бити објављена и књига. Могли бисмо да направимо промоцију када прођу Ковид-забране. Наша идеја јесте да причу о страдању Срба  у Бачкој проширимо на простор читаве Србије, да што више људи зна и онда ће се све остало само од себе развијати.

*Ми у Ваљеву смо обележили годишњице почетка и краја Великог рата, као и Ваљевске болнице, планетарно познате по страдању и хуманости нашег народа. Зарад културе сећања, али и нас самих, не би ли по узору на жртве тог тешког времена постали бољи људи. Оче Владане, рекосте да ћете доћи да са нама поделите причу о Рацији. Дакле, чекајући Вас у нашем Ваљеву, замолила бих да упутите неку поруку слушаоцима Радија Источник и верном народу Епархије ваљевске…

Док говоримо о овој теми, падају ми на памет речи нашег владике (Епископа Иринеја), које су негде интерпретиране као речи Светог Владике Николаја. Наиме, када га је г. Драгослав Бокан (писац и редитељ) питао: ,,Шта је највећи српски грех?“, он је рекао: ,,Нестрпљење.“ На бази тога, мислим да би требало да чинимо супротно – да будемо стрпљиви. Ово све што нам се дешава ће проћи. Ништа на земљи није вечно, па ни вируси и проблеми са којима се суочавамо. Све се то превазиђе уз Божју помоћ, ако је човек стрпљив и има поверења у Бога. Не само веру, већ и поверење да је Бог онај Који све наше недостатке допуњује и све наше ране исцељује. Да ће и ово исцелити, да ће се свет прочистити и да ћемо моћи да дишемо пуним плућима и да, што је најважније, у свој живот примимо Христа, ако већ до сада то нисмо учинили. Он је ту, стоји крај врата нашег срца и куца, само очекује од нас да му отворимо и  ми будемо спремни за Њега, а то ћемо бити кроз љубав према Њему и кроз љубав према ближњима. Свако да Господа прими у себе кроз своју личну молитву и долазак на Свету Литургију, кроз пост, причешћивање и светотајински живот уопште. То није ништа тешко, иако можда некоме тако звучи, јер је Бог Онај који нам пружа помоћ и води нас у нашем животу. Имајмо поверења у подршку Божју и нека нам Он подари Своју благодат да издржимо у свему, јер његове су речи: ,,Без мене не можете чинити ништа”!

разговарала Јадранка Јанковић

Извор: Радио Источник

Мт. 8 (4:12-17)

Свети Теофан Затворник: Поука у недељу по Богојављењу
 

У првој половини 19. века земљом је ходао по многима највећи и најзначајнији песник у историји нашег народа, велики и ненадмашни Његош. У времену када се српски народ грчевито борио за своју слободу и опстанак, вековима уназад имајући на плећима турски јарам појавио се песник који и до данас оставља утисак на људе широм света који се упознају са његовим стиховима. Шта је оно што је Његоша у тешком времену у ком је живео начинило Његошем каквим га ми познајемо?

Његош је, то треба увек имати на уму када се говори о њему, био Епископ Цркве Божије. Он је човек који је служио Литургију, који је исповедао, који је служио сахране и то, тај хришћански, богослужбени, поглед на свет је нешто што је обликовало његов доживљај свега. Безмало у свакој његовој мисли се крије указивање да је човек биће које се налази пред Богом и биће које уз помоћ Божију води борбу са стихијама таме. То да је он заправо Владика је оно без чега нема правог разумевања Његошеве поетике и Његошеве политичке борбе за слободу свога народа и своје вере. Душа је божанска искра у нама говори Његош, која нам сама по себи даје два сведочанства; једно о постојању Бога, а друго о бесмртности на коју је човек призван. Без тог односа са Богом Његоша не можемо разумети.

У наше време влада опште мишљење да тежак и оскудан живот представља препреку по квалитет самог живота. Са друге стране Његош је говорио да тежак и мукотрпан живот кали човека, да га чини храбријим и снажнијим, спремнијим да боље одговори на изазове. ,,Удар нађе искру у камену“.  Уколико нема ,,животних удара“, душа остаје мутава, те не може да сведочи ни о Богу ни о себи самој. Страшни удар, под којим је Црна Гора одувек стајала као под тешким чекићем, мајсторски је кресао и држао непрестану упаљену ову божанску искру код Срба Црногораца. Црна Гора до данас не памти да је постојао период без ових таласа и удара.

Посебан акценат Његош је стављао на страдање. Покушавао је да објасни да је страдање посета самог Бога у животу човековом. ,,Страдање је најкраћи пут ка вери; умовање чини тај пут дужим, а материјално благостање и угодност продужују га у недоглед. Вера у Бога и бесмртност јесте драгоценост, те као и  свака драгоценост, па она била и најмања, не добија се лако“. Његош је одржао и утврдио наслеђену веру мучном борбом и страдањем споља и изнутра.  Историја његове душе то је историја праве људске душе, која се пробија кроз мрак ка светлости, кроз зло ка добру, кроз безумље ка умној сили. Он је успео да прође све муке свог живота и да одржи веру, окрепи и удуби. Све што се око њега дешавало могло га је збунити и ужаснути, као што би многе, али он је својим смелим и здравим духом видео да:

,,И цијели ови беспореци

По поретку неком сљедују

Над свом овом гадном мјешавином

Опет умна сила торжествује.“

            Та умна сила јесте Бог, Сведржитељ и Промислитељ, ,,Свевишњи Творац непостижни“.

Посебна црта у карактеру великог Његоша јесте његово родољубље. Са сваке странице његових дела светли његов дубоки осећај љубави према свом народу. Та неизмерна љубав донела му је претешка страдања али ,,Што већа љубав – то веће страдање“ говори један отац Цркве. Бриге и жалост за Црном Гором као љуте змије гризле су његову снажну душу и младалачко тело. Беспокојство и страх од неизвесности пратили су га дан и ноћ.

У наше време једна реч је у великој мери заборављена, а то је реч витештво. Витез у прошлим временима није био само ратник са много килограма војне опреме на себи, витез се најпре постајао у души, а шта то значи говори нам управо Његош у свом непревазиђеном ,,Горском вијенцу“. Витештво је не борити се са слабим, не тлачити него помагати бедног, витештво је хришћански однос према другом човеку, витештво је бити господар свог језика, витештво је и доброта и свако друго добро дело. Нема дана, који од човека не тражи витештво, како у рату тако и у миру. Нити има живог човека коме се свакодневно не намеће прилика да се покаже као витез било да се ради о богатом или сиромаху, о ономе који ради или који не ради, који губи или који добија. Његошеви јунаци чак се и у шали показују витезовима. Витез је човек који брани своју веру и свој род од тираније. У основи свих Његошевих дела јесте витештво које је он у себи носио још од малених  ногу, па као владика све до краја свог овоземаљског живота. Његош је и овај живот напустио као витез и као Владика. Један сведок описује последње часове земаљског живота Његошевог овим речима: ,,Бистра памет није га никада издавала, и он се мирно исповеди и причести, па најпосле с раширеним рукама, ове речи изговори: Боже и Света Тројице, помози ми! Боже и Света Госпођо предајем ти на аманет сиротну Црну Гору! Свети Арханђеле Михаило прими моју грешну душу! И испусти дух свој.“

Ђакон Михајло Живковић

 Ибарске Новости – рубрика „Жички благовесник“

петак 22. јануар 2021. године

Извор: Епархија жичка

У славу Светог Василија Острошког Чудотворца, поводом прославе 350 година од његовог блаженог престављења (1671-2021); поводом јубилеја 150 година новинарства у Црној Гори (1871-2021); поводом 75 година Удружења новинара Црне Горе (1946-20121) и поводом 140 година Удружења новинара Србије (1881-2021)

„Света дужност новинара, није ништа мања,

од моралне одговорности свештеника и учитеља.

И још је већа, јер је његов утицај шири!

Један безобзиран новинар у стању је да

распне душу народну на крст греха и злочина.“

Св. Владика Николај Велимировић

Свети Василије Острошки Чудотоврац, слава му и милост, и манастир Острог са својим светињама, јесте један од најчудеснијих мјеста и дарова Господњих нашем српском роду. Није случајно у народу међу вјерујућим ова светиња прозвана „српски Јерусалим“. Ко није могао отићи на поклоњење у Свету Земљу и у Свети град Јерусалим, он се трудио да макар једном у животу посјети ово свето мјесто и поклони се моштима Светог Василија. Долазећи у Острошку светињу, људи су најприје у своје срце и у своју душу записивали чудесни сусрет и то су чували у свом срцу као највечи дар од Бога. Ти записи у срцу и души остављали су дубоки печат и сјећање на многе поклонике манастира. Бројна су чудеса која су се догодила и која се догађају под Острошким гредама, за протеклих 350 година, и када би се све то записало онда „ни у сами свијет не би могле стати написане књиге“ (Јев. Јов. 21, 25).

У манастир Острог, код Светог Василија, су долазили многи, од старца до дјетета, долазили су наши краљеви, патријарси, митрополити, епископи, свештеници, монаси, монахиње, народни прваци, новинари, професори, ђаци, књижевници, војсковође, занатлије, трговци, стари и млади, здрави и болесни – сви они којима је помоћ и милост Божја и благослов Светог Василија била потребна. Сви они су на свој начин одавали хвалу Богу и благодарили на том чуду којим их је Бог удостојио да посјете ову „српску ћабу“, „српски Сион“, „српску светињу над светињама“…

Долазећи код Светог Василија, вјерни су пред свечевим моштима отварали своје срце и своју душу, монасима остављали своја и имена својих ближњих за молитву, и записивали чудеса која су им се догодила. Записивали су своје молбе светитељу и остављали. Монаси су записивали прилоге које у вјерни доносили и на богослужењима помињали вјерне, који су својим записима и поклонима показивали своју духовну и везаност за манастир Острог.

Бројни поклоници Манастира Острога своје записе остављали су у књигама посјетиоца у Доњем и Горњем манастиру Острогу. Записе у књигама посјетиоца и поклоника острошке светиње остављали су многи, као што рекосмо, наши краљеви, црквена лица: патријарси, митрополити, епископи, игумани, игуманије, монаси, монахиње, свештеници, ђакони, министри, професори, учитељи, књижевници, пјесници, новинари, путописци, научници, љекари, бројна војна лица од комаданата, генерала, капетана до војника. Поклоници су били људи из најразличитијег друштвено-социјалног статуса.

Највише записа налазимо од људи из Црне Горе, Приморја, Србије, Краљевине Југославије, СФРЈ, који су се уписивали на српском језику. Бројни странци који су долазили из европских земаља уписивали су се на руском, грчком, италијанском, француском, чешком, арапском, турском, енглеском, језику. Многи су оставили своја лична запажања како су доживјели манастир Острог, док су други записивали своје име и презиме. Чести су мотиви благодарења и захвалности Богу и Светом Василију што су их удостојили да посјете ову српску светињу и да се у њој помоле. Своје записе поједини поклоници оставили су и у виду пјесама у којима описују манастир и светитеља и говоре о њиховом значају. Споменице су служиле и као кратки љетописи у којима су игумани и монаси из манастира биљежили најзначајније догађаје и дешавања у манастиру, као и сам његов историјат. У њима ћемо наћи и уписана имена учесника бројних екскурзија ђака из богословија, гимназија, учитељских школа, као и црквених хорова, пјевачких друштава, студената бројних факултета и др.

Поред бројних поклоника које смо навели да су остављали своје записе у споменичким књигама Манастира Острог, у овом раду забиљежићемо неке записе новинара, који су се уписивали у споменичкој књизи посјетиоца и поклоника Манастира Острога, приликом својих посјета острошшкој светињи, између два свјетска рата.

У току новинарског конгреса који се одржаавао на нивоу цијеле Краљевине Југославије на Цетињу 1926. године,, бројни новинари том приликом посјетили су манастир Острог. У манастирској споменици, 1. октобра 1926 уписали су се новинари из Србије, Црне Горе, Хрватске, Словеније, уредници и чланови редакција бројних новина и листова. Међу њима налазимо записе новинара из Новог Сада, Београда, Загреба, Панчева, Љубљане, Сарајева, Цетиња.

Сима Сп. Симић новинар из Београда;

Трива Митар, уредник „Заставе“ Нови Сад 1. X. 1926.

Борислав Минић, Београд;

Путујући коз Црну Гору, са новинарског конгреса у Цетињу свратио са својим колегама да разгледам ово Св. мјесто

Ђуро Бањац, уредник „Времена“;

Павићевић, „Ријеч“;

Срба М. Тодоровић, новинар београдски, би срећан да се 1. октобра поклони моштима Светог Василија Острошког

У другој половини августа 1928. године, у Манастиру Острогу боравио је Јован П. Вукчевић типограф и новинар из Подгорице, који је оставио занимљив запис:

18. августа 1928. године дошао сам у ово свето мјесто, са мајком Кићом, братом Душаном, снахом Вукосавом и дјецом Загорком и Олгом а 19. истог поклонисмо се моштима Великог мученика Св. Василија Острошког Чудотворца, када смо се и духовно нахранили.

У ово Св. мјесто дошао сам једино да се духовно нахраним, а затим и да се одморим – љетујем.

Читав одмор посветио сам искључиво у шетњи кроз ово Св. мјесто, обилазећи сваког дана „Башину воду“, „Крст“, „Белведер“, Доњи и Горњи манастир, као и друга оближња мјеста. Овако дивна душевна храна коју сам пожелио у ово Св. мјесто, клањајући се моштима Св. Василија Чудотворца много ми је пријало и опоравио сам се колосално , зато ће ми ово Св. мјесто остати вјечита успомена, у мом срцу и души.

Захваљујем се на обимној предусретљивости уваженом госп.у Леонтију Митровићу са осталим такође особљем ових манастира.

Цијенећи ову праву српску светињу и, клањајући се, и по други пут Св. Василији Острошком Чудотворцу, а благодаран остајем г. архимандриту Леонтију Митровићу са осталом ман. особљем остајем пун религије пема Свевишњему.

30. – VIII. – 1928. год. у Острогу

Јован П. Вукчевић

Типограф и новинар из Подгорице

Новинар и народни посланик Милоје С. Сокић, посјетио је Манастир Острог 12. септембра 1932. године и том приликом је записао:

На дан 12–IX -1932. год. положио сам камен темељац првој насељеничкој православној цркви у селу Раставици поред Лавре Високих Дечана, а јутрос 17–IX -1932. год. Поклонио сам се моштима Св. Василија Острошког чију сам паронажу примио на новом црквом у Раставици.

Милоје М. Сокић

Новинар и нар. посланик

У току 1933. године у споменичким књигама манастира Острога налазимо неколико записа новинара. Почетком године, тачније 28. фебруара уписао се новинар из Сарајева. Уредник „Зетског гласника“ Вуко М. Митровић уписао се 4. јуна. Свој запис је оставио новинар Нико Јовићевић 12. јуна 1933. године у коме каже:

При обиласку роднога крша, послије више од једне деценије, поклоних се моштима Светог Василије.

12. VI. 1933. г.

Нико Јовићевић, новинар

Слави у Доњем манастиру Острогу на Тројичиндан 1939. године, присуствовао је и новинар Момчило Павићевић оставивши свој запис у књизи поклоника:

Тројичиндан 1939.

Момчило Павићевић,

Новинар – дописник „Политике“

У пратњи Његове Светости Патријарха Српског др Гаврила Дожића 1940. године био је и специјални извјештач „Политике“, Синиша Пауновић који је том приликом оставио занимљив запис:

1–X–1940 Као специјални извјештач, највећег нашег дневног листа „Политике“ пропутовах главнија мјеста по Црној Гори, у пратњи Његове Светости Патријарха Српског Господина Гаврила. На том путу стигох и у ову свету обитељ – Манастир Острог. Ту у Доњем манастиру проведох неколико дана као гост архимандрита Леонтија и братства. Посетих и Горњи манастир и поклоних се моштима Св. Василија Острошког где ме дочека игуман Герасим Чечур. Оба манастира затекох уређена. Било би лијепо да се многи наши манастири у Србији угледају на ове манастире. Кад би с еи у осталим нашим манастирима овако радило свет би више поштовао наше старе богомоље.

Синиша Пауновић

Кратке новинарске забиљешке у споменичким књигама посјетилаца и поклоника манастира Острога, такође свједоче колико је ово свето мјесто привлачило бројне поклонике, међу њима и новинаре. Безбројни су новински чланци, текстови, репортаже, извјештаји, аудио и видео записи, путописне забиљешке, са бројних свечаности и слава из манастира Острога. Свему томе, свој немјерљив допринос дали су и дају новинари, проносећи славу Светог Василија и овог светог мјеста, и свједочећи својим радом истину, на коју су позвани по свом послушању, имајући свету дужност и моралну одговорност пред свима.

Нека ово буде мала воштаница за покој свих новинара који су се упокојили, као и за оне који су своје животе положили за истину и правду извршавајући своје часно новинарско послушање.

Све новинаре, истинољубитеље и људе добре воље, нека прати благослов Светог Василија Острошког Чудотворца, у овим великим јубилејима, када прослављамо 350 година од његовог блаженог упокојења; 150 година новинарства у Црној Гори, 75 година Удружења новинара Црне Горе и 140 година Удружења новинара Србије, на многаја и благаја љета.

мр Александар Вујовић,

професор Богословије Светог Петра Цетињског

и уредник Катихетског програма Радио Светигоре,

добитник Друге годишње награде УНЦГ за 2019- годину.

Извор: Ризница литургијског богословља и живота

“Сматрам да је тачна опаска неких тумача стварања Достојевског за које је кириловштина само верзија шигаљевштине. А зна се добро шта је шигаљевштина. То је теза да без деспотизма није било ни слободе ни једнакости. 

Да у стаду сви морају бити једнаки и да је зато главно спустити ниво образовања у друштву јер су велике способности појединца увек више квариле него користиле друштву. У свету недостаје само једно – послушност, узвикује шигаљевац Петар Верховенски. Какво искушење за човека и његову слободу када то проповеда и најдубље хришћанство, али са како супротних полазишта. Јер, док тражење послушности од човека под окриљем разних Шигаљева има значење дубоког презирања човека, коме је једино право место у стаду једнаких које треба неко ко је јак да води, Христос препоручује човеку послушност по угледу на себе, пуног, индивидуалног и универзалног Јеврејина и Божијег Сина који у Гетсиманском врту каже: Али не како ја хоћу него како ти“.

Владета Јеротић

Извор: Епархија жичка

Код старозаветних народа највећи проблем била је смрт. Нерешив највећим тадашњим умовима. До победе над „највећим људским непријатељем“ није нико дошао. У данашњем времену страх од смрти видимо у пандемијским условима, јер човек има свест о томе да је живот највећа вредност. Смрт је владала и влада људима који у Бога не верују. 

Хришћанство нас учи да се не завршава све у тренутку раздвајања душе и тела. То је привремени растанак до Другог доласка Господа Христа. то је људском уму тешко да схвати, јер наша вера је надразумна, рекао је свештеник Дејан Трипковић у емисији „Сведочења“, чија је тема ове седмице било Свето јеванђеље по Матеју, зачало 8.

Извор: Радио Источник

У вечерашњој емисији серијала Катедра, уважени слушаоци Радио Светигоре, вашој љубави и пажњи препоручујемо предавање Његовог Високопреосвештенства Архиепископа Цетињског Митрополита Црногорско – приморског г. др Амфилохија Радовића,  на тему “Прволик“, које је одржано 12. децембра 2007. године, у цркви Светог Василија Острошког на Бежанијској Коси.

Звучни запис беседе

Извор: Радио Светигора