Што више кише пада на земљу, то је земља више упија, киша је омекшава и чини способном да прими семе (Пс.64,9-14; 146,8). Киша орадошћује шуме, ливаде, места на којима расте дрвеће. Читава вегетација је израз радости и осмеха земље. Земља и вода, које дају вегетацију, појмови су из Светог Писма и због тога их Светитељ и користи.

За нас је киша (ύετός) Свето Име Христово. Не говори овде о Христу, већ о Његовом Светом Имену, јер се често питамо: да ли мене грешног воли Христос? Дакле, наводи Име Христа које може да призива и грешник и праведник.

Које ми дозивамо и веома често призивамо (παρ’ ήμών έπι­βοώμενον και πικνότερον αύτό έπικαλούμενον). С једне стране, нас орадошћује Име Исуса када га наша срца узвикују, а с друге стра­не, када га призивамо уз духовну сладост, мирно, тихо и че­сто. Оно „Господе Исусе Христе… јесте наш вапај и призивање са наше стране, наша страст и наш израз, који чини да постанемо попут „масне“ и плодоносне земље.

Међутим, ви који сте неискусни у борби, каже Свети Исихије, пазите на нешто о чему сам почео да вам претходно говорим, али желим да вам то прикажем и са друге стране:

У овом делу, највећем у овој глави, Светитељ не користи интерпункцијски знак тачку – да се не би прекинуо ток мисли, да се не би изгубио смисао. Детаљно говори о једном питању, о непријатељима. Сви ми, чим чујемо да долази непријатељ, одмах усредсредимо на њега свој поглед. Ово осећање овде описује Светитељ.

Да неискусни и ово знају (τους άπειρουςε’ιδέναι). Ко су неискусни? Ми телесни који ка земљи тежимо и телом и умом (ήμεϊς ol παχεϊς και πρός γήν βρύθοντες καϊ τω σώματι και τω φρονήματι εχομεν). Придевом телесни, односно дебели παχεϊς, жели да покаже пре свега гојазног човека, кога не занима Бог већ јело, здрав- ље, старање око здравља. Гојазан човек је тешко покретан, несавитљив. Чим се мало умори, чим мало потрчи, одмах се предаје. Док помакне једну ногу, непријатељ га је већ заробио.

Међутим, изразом ми телесни (ήμεϊς ol παχεϊς) углавном мисли на: одебљалост нашег срца, нашег ума, на шта нас подсећа одломак из Старог Завета: „удебљао се и засалио па остави Бога Господа“. (в. 5Мојс.32,15) Човек који има све што жели или, мно­го пре, који постиже све оно што жели, не може да воли Бо­га. Заиста су његове очи усмерене на самог себе, на сопствени труд или јело, и не може да види Бога.

И који ка земљи тежимо (καΐ πρός γήν βρύθοντες). Глагол βρύθω значи: испуњен сам. Овде употребљен партицип βρύθων означава човека кога је неко натоварио теретом, који се повија и не може да погледа навише. Као кад твој стомак отежа и уместо да се молиш, идеш да се опружиш да ти се умири стомак, то исто и ми чинимо. Стално гледамо себе, дајемо одушка себи, повијамо се или опружамо на кревету.

Дакле, ми телесни који ка земљи тежимо и телом и умом (ήμεϊς οί παχεϊς και πρός γήν βρύθοντες και τφ σώματι και τφ φρονήματι ίχομεν), натоварени смо свим овим теретима и због тога падамо и не можемо да подигнемо главу, савијени, несрећни и у телу и у уму и у духу, треба да знамо да имамо непријатеље бестелесне и невидљиве (έχθρονς άσωμάτονς και άοράτονς). Стога немојмо своју мисао успокојавати да ћемо их приметити када дођу. Наши непријатељи су бестелесни и невидљиви. Ни на који начин не можемо да уочимо њихово присуство.

Они су такође и злонамерни (κακοθελεϊς). По својој природи су лукави, зли, завидни, желе нам зло. И мудре на зло (και φρονίμους είς το κακώσαι). У претходном поглављу нам је рекао да треба да будемо мудри како бисмо упознали вештину ратовања. Јер, не познајући ратну вештину, ми постајемо бескорисни. Но, и сатана има своју вештину: он је мудар на зло, најискуснији да учини зло другоме.

И брзи (каί έντρεχείς). Како би демони дошли да ти причине зло, они су брзи, као катапулт, падају на тебе тамо где их не очекујеш. Придев брзи (έντρεχείς) означава особину демона пре његовог пада. Дакле, Лучоноша је био слуга брзи (έντρεχής)у како би брзо хитао да служи људима, а сада је спао на то да буде брз на зло (έντρεχής είς τό κακώσαι), дакле да чини зло.

И лаки и искусни у борби (και κούφους καΐ έμπειροπολέμους). Демони нису „дебели“ као ми, већ лагани, најбржи и искусни у борби. Задобили су вештину у духовном рату не кроз читање и теорије, већ сопственим искуством. Од када? Од вре­мена од Адама до сада (ίτεσι τοις &πό τον Αδάμ και μέχρι δενρο). Од времена када је преварио Адама до данас, демон је стекао многа искуства и стално их задобија. Ми се крећемо са несигурношћу, док он све чини са умешношћу. Да ли можеш да изађеш са ньим на крај? Наравно да не. Седи, дакле, тамо у својој стражарници, у свом трезвењу и пусти Бога да ради свој посао.

Ни на један gpyги начин нијемогуће победити осим непрестаном пажњом над умом и призивањем Исуса Христа Бога нашега и Творца (έν ούδενϊ άλΑω τρόπω δυνατόν αύτούς νικήσαι, άλλ’ ή δι’ άενάνου νοός νήψεως καϊ έπικλήσεως ‘Ιησού Χριστού τοϋ Θεού καϊ Ποιητοϋ ήμών). Немамо другог начина да их победимо, осим увек победоносног и увек навирућег – који непрестано извире попут неког новог извора у нама – трезвеноумља и призивања Имена Исусовог, путем којим молитва може да уђе у срце.

Међутим, пази. Будући да си неискусан, немој да тражиш да чиниш подвиге, да тражиш чуда, да тражиш велика дела. Немој да говориш: Боже мој, дај ми овај благодатни дар овог или овдг Светитеља. Само изговарај Исусову молитву (Ιησού Χριστού εύχή), да би себе побуђивао на окушање и познањеонога што је добро (τονδοκιμάσαι καϊ γνώναι τό καλόν), и το је довольно (έστω ταύτα). Када ово постигнеш, тада ће ти Бог отворити видике и биће ти водич, час са ове час са оне стране, а ти ћеш га питати: „Шта је ово, Боже мој? Шта је оно?“ – А Он ће ти одговарати: „То је за тебе, чедо моје, узми га“. Све се одвија природно. У противном, личили бисмо на земљоделца који, чим посеје, жели одмах да жање.

На окушање и познање онога што је добро (τον δοκψάσαι και γνώναι τό καλόν). Светитељ каже да непрестано окушамо и задобијамо знање и искуство добра од трезвеноумља, које нам само по себи доноси резултате и тако постајемо „стручњаци“.

Бавећи се претходно неискуснима, Светитељ је говорио да је то довољно. Сада говори о искуснима дајући нам наду да ћемо и ми некада постати искусни, довољно је само да то желимо. Од часа када почнемо да то желимо, одмах крећу напредак и наше искуство.

Најбољи је начин и учитељ (άριστος τρόπος καϊ διδάσκαλος). Првобитно значење речи τρόπος је окрет, правац, смер, стога пут. Дакле, искуство нам отвара пут ка небу. Међутим, када следимо овај пут, желимо да на њему имамо руководиоца. Делање и искуство делања и успокојења од добра (ή πράξις καϊ ή δοκιμασία καϊ ή άνάπανσις τοϋ καλόν) јесу пут којим ћемо корачати, то је наш пут, то је и наш учитељ. Видите ли? Ништа друго не говори него само ово: ти испитуј оно што је добро и изговарај молитву.

А искуснима, делање (Τοις δέ έμπείροις, ή πραξις). Испрва, буди пажљив у свом практичном животу. Шта је делање? То је наш свакодневни живот у духовној, друштвеној и телесној сфери: Исусова молитва, смирење, молитва, богослужење, послушање, послушност, кротост, мир, све оно што можемо да урадимо у свом свакодневном животу. Делање постаје као душек на коме се човек одмара; постаје начин, пут којим се успињеш, успињеш, све се више приближаваш Богу и стижеш до созерцања Бога.

И испитивање (καϊ ή δοκιμασία). Када свакодневно изговарам Исусову молитву, стичем некакво искуство. То је једно испитивање. Међутим, када седам сати изговарам Исусову молитву, тада имам барем седмоструко веће искуство, можда и седам пута седамдесет веће искуство. Када се једном скрушим, имам радост која потиче од мог смирења, али то касније заборављам. Али, када сваког дана примам „смире­ња“, тада видим да задобијам мир, спокојство, бестрасност, живим у љубави Божијој, видим да ми све иде наруку и да ми се ништа страшно није догодило: нити сам доживео не­успех, нити је Бог одсутан из мог живота, све имам, ничега нисам лишен. „Да ли вам нешто недостаде?“ (в. Лк.22,35.) Мој живот се открива кроз испитивање.

Дакле, испитивање је искуство које задобијамо делањем и оно чини наш живот веома лаким. Када те неко стави први пут да разбијаш стене или да градиш зграде или да обрађујеш земљу, то те замара. Међутим, када научиш посао, искуство ти показује да је посао лак, те га чиниш не размишљајући да ћеш у руке да узмеш оруђе. Посао ти је постао свакодневна ствар. Испитивање је стога једно напредовање у животу, једно припремање срца. Не значи то да се срце припрема, него да је оно већ спремно, као што каже Псалмопојац: „Готовоје срце моје, Боже“. (Пс.107,1)

И успокојење од добра (και ή άνάπανσις τον καλού). Делање и испитивање подарују ти духовна искуства, радост, похвалу. Људи те хвале, а пре свега те похваљује твоја савест, Бог, и тада се радујеш, и твоје срце се успокојава. Немаш агоније, немаш проблема. Рекао си, на пример, грешком неком неку лаж и онда се стидиш да то кажеш Старцу. Чак осећаш и агонију: „Ако то сазна? Можда да одем и да му ја то први кажем? Зашто да то сазна од другога?“ Каква агонија! Но, ако осећаш такву агонију због једног човека, колико ћеш више осећати агонију пред Богом? И ако то на крају сазна и Старац и ништа ти не уради, тада осећаш олакшање и кажеш: „У реду, ствар се средила“.

Међутим, ако и тај најмањи догађај доноси успокојење, схватате ли колико ће већеуспокојење бити од добра (και ή άνάπανσις τον καλού). Што више у први план будемо стављали перспективе, деловања, тежње, снове и дела свог духовног живота, тим ће преуспокојење постајати разлог који ће нас гурати ка оном вишем, ка Богу.

Тако да, с једне стране, неискусан има за помоћника Исусову молитву и треба да испитује добро, да о њему просуђује и да о њему доноси одлуке, а за искусне је следећа лествица: прво делање, друто искуство које потиче од делања, и које чини лаким свако делање а превасходно трезвеноумље – трезвеноумље је делање, а не теорија, а кроз трезвеноумље долази теорија – созерцање – и у продужетку успокојење, сладост, мир, дарови које добијамо у овом процесу. Све ово предста­вља најбољи начин и најбољег учитеља – све нас ово уздиже ка небесима.

Све је тако лако. Међутим, потребно је да сваког дана све то пратимо и примењујемо да бисмо постали стручњаци и да бисмо осећали успокојења – „и Ја ћу вас одморити“ (Мт 11,28)  – која нам дају наша савест, наш живот, наше искуство. Успокојења – то су духовни доживљаји, радост срца, унутрашње осећање и сведочанство да ме Бог воли, да имам Бога; то је задобијање искуства да Бог „шета“ по нашем срцу, довољно је да се не бавим својим стварима, јер тада Христос пролази а ја Га ни не примећујем. Кроз теорију имамо могућност да сазнамо како Христос „шета“ у нама. Чујем, рецимо, неку буку и успаничим се јер не знам шта је. Питам некога ко зна, и одмах ми одговара да је то та и та машина; има искуство. Исто се дешава и у духовним стварима. Добијамо духовно чуло и разликујемо звуке, исихастичке дамаре које у нама оставља „пролазак“ Бога. Бог не престаје да „хода“ – „и ходићу међу вама“ (4Мој 26,12) – у вашим срцима. Ми Га не чујемо, не осећамо Га јер слушамо своје жеље, своје помисли, и није могуће да све то чујемо.

А можда се запитате: Зашто Свети Исихије не тражи и од неискусних праксу – делање? Наравно, зато што неискусан не може да примењује делање. Ако претпоставимо да ће радници украсти из магацина ствари нашег манастира, и Старац ће одговорност пренети на економа, он ће се жалити: „Ма, Старче, пошто сте ми ви рекли да оставим отворено да би радници узели шта год желе, зашто сам сада ја крив?“ И ако Старац буде упоран да је на економу одговорност, та­да ће онога обузети агонија и желеће да докаже да је у праву. Да ли може на тај начин и да дела? Делање претпоставља одрицање од себе, смирење, мир, прихватање свега.

Дакле, веома природно, Светитељ каже почетнику: Ти треба да пазиш на две ствари: Исусову молитву и на испитивање и познање онога што је добро (τοϋ δοκψάσαι και γνώναι το καλόν); да испитујеш и познајеш добро које се догађа у твом животу. Када изговараш Исусову молитву тада се све уређује јер уносиш Христа у себе, повераваш себе Христу, призиваш Христа. Тако, нити ћеш претрпети зло, нити ће те било шта занимати, нити ћеш се ожалостити, нити ћеш осетити некакав неуспех ни жалост јер ће твој живот бити сам Христос. Светитељ жели да нам покаже да не треба да се упуштамо у практиковање свих врлина истовремено, већ да се ограничимо на оне које су за нас.

Свакако ћете се сетити приче из Старечника када је један Старац рекао свом послушнику да пооре велику њиву. Старац је отишао, а послушник је, због велике врућине, али и велике површине њиве, почео да размишља: „Како ћу је обрадити? Уморићу се“. Следећег дана се врати Старац, а по­слушник му рече: „Старче, како да по врућини урадим то што си од мене тражио? За то су потребне године“. „Погрешио си, чедо моје“, рекао му је Старац. „Рекао сам ти да урадиш само ово парче њиве“. „У реду, урадићу ово парче“, одговорио је радосно послушник. Урадио је онај део, а затим рекао свом Старцу: „Само ово парче? Уопште се нисам умо- рио, дан је тек преда мном“. „Уради још онај део“, одговори му онда Старац. Када је и то урадио, поново је упитао: „Да урадим и онај део доле ниже?“ „Не, сутра“, рекао му је Ста­рац. „Сада иди да се молиш“. Сада иди да се молиш. Следећег дана је послушник урадио још један део а кроз четири дана завршио је велику њиву; није му била потребна година. (7δ Μέγα Γεροντικόν, т. В’, изд.Ί.’Ησυχαστηρίου «То Γενέσιον της Θεοτόκου», Πανόραμα Θεσσαλονίκης 1995.)

Тако се опходи и Бог са нама. Каже нам да се пењемо степеницу по степеницу јер смо ми без дна, незајажљиви, непрестано тражимо оно што је узвишено, сами себи постављамо претеране захтеве. Отуда и наши неуспеси и наши егоизми.

Многи од Бога траже да им покаже љубав коју је показао Пророцима и Светитељима, да им открије велике тајне – да би и они могли да имају доказ Божанске љубави. Још Га моле да им да доста духовних мисли, док им је довољна само једна за њихов духовни живот.

Исто се дешава и са нама када читамо реч Божију. У нама се рађа жеља да је применимо. Пошто желимо да постигнемо резултате на брзину, на крају не напредујемо. Међутим, Светитељ нас подстиче да се бавимо молитвом и да добро испитујемо. Не говори о резултатима. Када одлазимо код лекара и тражимо од ньега лек, даће нам га само ако нам је то корисно. Ако нам није на корист, неће нам га дати, а поступајући тако дао нам је најбоље. Тако ради и Бог. Но, човек који стреми резултату показује да се не интересује за Бога, не чини добро због Бога. Резултат је у нашем случају делање и окушање и успокојење од добра (ή πράξις καϊ ή δοκιμασία και ή άνάπαυσις τοϋ καλόν), али је све ово за искусне.

Наведимо један пример из живота земљорадника. Киша пада, земљорадник оре њиву, баца семе и одмах гледа да ли је заметнут плод. Да ли је то могуће? Ако Бог буде пустио кишу, ако Бог буде желео, у јуну ће видети плод. То се исто дешава и са нама: желимо одмах резултате: „с речи на дела“. Своје одлуке треба да испуњавамо „с речи на дела“, а не да стављамо Бога на сопствене путеве, јер тада откривамо свој егоизам и своју сујету.

Архимандрит Емилијан Симонопетритски

Одломак из књиге "Слово о трезвеноумљу (тумачење св. Исихија)"

Шта да учиним па да наслиједим живот вјечни?“, упитао је младић Христа. Господ му је одговорио: „Ако хоћеш“, вечни живот, „држи заповести“. Господ никога не спасава на силу, зато и говори: „ако хоћеш“, и није рекао „испуни“, јер човек, са својом повређеном природом, и није у стању да их све испуни, већ је рекао, „држи“, што значи, не губи их из вида, имај их свагда на уму и у свести и усаглашавај са њима соје мисли и дела. „Које заповести?“, пита младић Христа и као одговор чује: „не укради; не свједочи лажно, не чини прељубу, поштуј оца и матер: и љуби ближњег, као самога себе“.

Да ли свакога од нас, хришћана, драга у Христу браћо и сестре, интересује питање: шта чинити да би смо добили живот вечни? Пут ка вечном животу почиње држањем Божијих заповести. Карактеристика човека који држи заповести јесте преданост Богу и простота срца. А тамо где је простота срца, тамо је и смирење, тамо је спознаја сопствене недостојности и жеља за духовним узрастањем. Смирени човек се никада не диви себи и не сумира своја добра дела.

Није тако о себи мислио младић који је питао, зато и смело одговара Христу: „Све сам ово сачувао од младости своје“. Није рекао истину о себи самозадовољни младић. Не испитавши дубине свога срца, није приметио да није испунио главну заповест – заповест о љубави према ближњему, јер, када би љубио ближњега, као самог себе, он би без напора користио своје богатство да послужи несрећнима.

Знао је Свевидећи Господ, да је младић био богат, зато је на питање: „шта ми још недостаје?“, рекао: „ако хоћеш да будеш савршен“, одлучи се на подвиг, „продај имање своје и раздај сиромасима“. „Ако хоћеш“, говори Господ. Не захтевам овај подвиг од свију, јер га не могу сви понети, али ти тражиш савршенство, тако да ето, изврши овај подвиг и „хајде за Мном“. И младић који је, како се чинило, био спреман да испуни заповест великог Учитеља, ћутећи „постаде жалостан“, јер „бјеше веома богат“.

Ревнујући за спасење, преценио је себе, није познао себе, није приметио какву је власт над његовим бедним срцем задобила страст стицања. „Све ми је дозвољено, али ми све не користи; све ми је дозвољено, али нећу да што овлада мноме“, говори апостол Павле. А ево добри младић је испао роб страсти стицања.

Али, нека свако погледа на себе: да нема у теби овога греха? Страст према стицању је „корен свих зала“ (1Тим. 6, 10), драга моја браћо и сестре. Није грех то што си ти добростојећи или богат, али види: немој бити пристрасан премо богатству, јер пристрашће према заради, према новцу, претвара се у болест душе. Страст према стицању ослепљује човека, чини да се нада сам на себе, да буде беспокојан, безосећајан до суровости, неспособан за духовни живот. Човек који има страст према стицању – остаје способан само за традиционалну веру, односно, може да сачува изглед (побожности), а вера и религија нису изглед, нису обред или традиција, већ живот. „Христос – живот наш“. „Видели смо нови Живот“, говоре апостоли, сведочећи о Исусу Христу.

„Када се богатство умножава, не сједињујте срце са њим“, говори цар и пророк Давид. Данашње Јеванђеље нам указује на то како да започнемо наш пут ка горњем Јерусалиму – шта треба да избегавамо на том путу; и зове нас, лењиве и спотичуће се, у нови живот, у живот у Христу.

Амин.

https://manastirpodmaine.org/episkop-mitrofan-znosko-borovskinedelja-30-po-pedesetnici/

У Цркви има неколико празника у чијем средишту се налази Христов Крст. Сви они подстичу вернике да подигну главу и не гледају у земљу, већ да погледају у висину. Цар Константин је гледао у небо оног тајанственог поднева уочи битке кад је Крст сијао на небу јаче од сунчевог диска и кад су се слова слагала у кратку реченицу која је много обећавала: „Овим ћеш победити.“  

У небо су гледали јерусалимски хришћани далеке 351. године кад се усред бела дана блистајући свим дугиним бојама знак Крста појавио на небу изнад града од Маслинске горе до Голготе. У спомен на овај догађај Црква слави празник 7. (20) маја.

На небо ће гледати људи у последње време кад „ће се по невољи тих дана сунце помрачити, и месец своју светлост изгубити, и звезде с неба пасти, и силе небеске покренути се. Тада ће се показати знак Сина Човечијег на небу; и тада ће проплакати сва племена на земљи; и угледаће Сина Човечијега где долази на облацима небеским са силом и славом великом“ (Мт. 24: 29-30). Управо знак Крста као царски знак, знак победе и страдања које је Христос поднео, видимо у овим пророчанским речима Новог Завета.

Али приближимо сад себи ову радост која нас плаши. Тачније, сами се приближимо Крсту с радошћу и трепетом. И пре свега узнесимо благодарност царици Јелени. Неколико векова је прошло од времена јеванђељских догађаја до њених дана. Јерусалим већ одавно није постојао на карти света. Уместо њега постојао је град којем је цар Хадријан променио назив у Елија Капитолина и у којем је Јеврејима било забрањено да се настањују под претњу смрћу. Место Христовог страдања ради искупљења је било заборављено, изгубљено, и Венерин храм се налазио тамо где је Син Божији био разапет између двојице разбојника.

Сто година. Да ли је то мало или много? Сто година нас одваја од празника тристагодишњице Дома Романова. А двеста година? Толико је прошло од нас до Наполеонове најезде. А триста година? То је већ растојање од нас до Петра Првог. Зар ове епохе не представљају неки далек живот који је завређује само да уђе у историјске уџбенике? Да ли је то сан? И да ли се многих ствари сећамо, да ли их знамо и чувамо до данас? Наравно, нешто чувамо, али смо нешто неповратно изгубили. Исто тако смо могли неповратно изгубити сећање на света места да није било Јелене. Јер од њених дана до дана Христовог страдања прошло је отприлике исто колико и од наших дана до Петра Првог.

Историјско сећање се уопште чува захваљујући напорима подвижника и ентузијаста док се већина људи брине само за интересе текућег дана. А плодове ентузијаста временом уживају милиони. Овим плодовима се хвале и поносе, на њима покушавају да зараде све што је могуће, од баналног новца до имена у историји.

Јелена је већ била у годинама, да не кажем стара жена кад ју је потпуно обузела мисао о проналажењу Крста. У тим годинама је могла да се ограничи тихим животом у дворцу и свим предностима царске старости. Међутим, место је није држало. Предузела је путовање на Исток и брижљиво истраживање свих података о месту Христовог страдања. Затим, кад је ситуација постала нешто јаснија, започело је време ископавања које је царица стално пратила. А онда...

Знате ли с чим се може упоредити радост проналажења Светог Крста у недрима земље? С радошћу венчања заљубљених! Упитаћете зашто говорим ове речи? Ево зашто. У чину венчања, у другој свештеничкој молитви (најдужој, па чак и помало наметљивој, захтевној) каже се „и нека дође на њих (младенце) она радост, коју је имала блажена Јелена кад је пронашла Часни Крст!“ Другим речима: „Нека се млади радују као што се Јелена радовала кад је пронашла Дрво Крста!“

Замислите радост људи који се венчавају само из љубави и ни због чега другог. Замислите осмехе њихових пријатеља, сузе њихових родитеља и замирање многих срца кад виде срећан призор. Још замислите њихово одушевљење, предукус још веће и скоре среће. Замислите стање у којем човек не зна да ли му се све то дешава или је то само сан. А сад, кад сте замислили све или бар део, схватите да је Јеленина радост била већа! Да је ова радост била мања Црква би говорила: „Јелена се радовала као некад у младости, кад је ишла на венчање.“ Међутим, Црква говори нешто друго. Она младенцима каже: „Нека вам буде дато такво весеље духа, таква чиста радост без икаквих примеса коју је Јелена имала кад је нашла Свето Дрво.“ Већа радост се не може замислити.

Очигледно да је тадашње весеље представљало известан еталон за многа будућа весеља. Она радост је заувек постала образац сваке хришћанске радости. У њој има места за страх, зато што Христовом Крвљу није искупљен неко други, већ ја. Зато је и народ угледавши Жртвеник Новог Завета који се подиже на четири стране света клицао само „Господи, помилуј!“ и ништа друго.

И у септембру на Светски Крстовдан, и у средини Великог поста Крст се износи на средину храмова ради поклоњења. Али не само то. Он се износи како би нас обузела „она радост коју је имала блажена Јелена кад је пронашла Часни Крст“. Ова радост неће ометати покајање, али ће зато укрепити наду и охрабрити душу. А ово је сад најкориснија и најпотребнија ствар.

https://srpska.pravoslavie.ru/129547.html

Готово сви људи повратак Богу дугују искушењима која нас задесе и сналазе.
Туга је лоша ствар. Али иза ове лоше ствари, иза бола, иза суђења скрива се Божји благослов, крије се поновно рођење, рекреација човека, породице и заједнице. Готово сви људи повратак Богу дугују искушењима која их снађу и задесе. Чини им се да све иде добро и заборављају на Бога најчешће, а Бог понекад попусти неко тешко искушење на човека, да би човека вратио себи. На пример, Бог узима наше дијете. Ово прате јадиковке и вапаји и болови и све остало. После свега овога долази благодат Божија и она нас покрива и мушкарци проналазе мир, прилазе Цркви, долазе на исповест, долазе код свештеника. Због свога детета одлазе у цркву. Бол их тера да траже, тера их за његов мир и моле литургије да се служе за покој душе свог детета.

Срце које је раније било тврдокорно, а сада се нагло променило, истопило се од бола и отворено је да прима речи Божије. Размислимо о човеку у снази младости. Дипломе, похвале, здравље, све лепо. Али када га болест савлада, он почиње да размишља на другачији начин. `Таштина сујета, све је таштина.` Могу да умрем. А каква је корист од свих ових дипломи и звања које смо стекли? Човек му може прићи и дати му књигу рекавши: `Прочитајте ову књигу и погледајте шта пише! Чује Божју реч, али овог пута је пажљиво слуша. Бол је већ припремила његово срце и припремио га да прими реч Божију.

И на овај начин се постиже рекреација човека. Након што се опорави, буди се из кревета патње и од сада живи свој живот пажљивије не живећи више са поносом и умишљеношћу коју је имао.

Болест и туга су по одличности лек божанске бриге неопходан за наше приближавање Богу и за унапређивање наших душа да стекну благодат Божију. Навешћу пример из Старог Завета који је мање више свима познат.

Јов је био најбогатији и најсрећнији човек на земљи, али Бог је желео да га учини много познатијим кроз његов бол и патње кроз које ће проћи. И он почаствован је од тренутка када је стављен на тест пред Богом. Био је богат, имућан, побожан човек, али без страдања које је претрпео, он никада не би био познат. Али од тренутка када је почео да страда, да пати и када је почела његова најжешћа и најтежа борба, када је био сав у губи и лежао на ђубришту, он ни тад није узроптао на Бога, са смирењем је све трпео и зато трпљење и страдање био је награђен и обогаћен много више но раније, његова слава је запечаћена и то се је познато све до наших времена. Његов пример је сјајан и јача сваког човека који страда и пролази кроз велика искушења. Ако је онај који је био светац стављен на искушење, ми који смо грешници биће стављени на још веће тестове. Резултат је био тај што га је страдање више посветило, дало му је више година живота и благословило га удвострученом срећом од оних које је изгубио, постајући светли пример током вјекова за сваког ожалошћеног човека који би требало да следи овај пример, има на томе поуку, његовим примером поучени ми требамо увек рећи:
„Господ је дао, а Господ је узео; нека се слави име Господње. `(Јов 1, 21).
Сагнимо главу пред Господом и кажимо: `Господ је дао и Господ је узео. А ако је узео моје дијете, није ли Он који ми га је дао? Узео га је. Где је моје дијете? У рају? Али шта он ради тамо? Блаженствује…Иза сваког страдања скрива се воља Божја, коју у почетку не можемо видети и спознати али ћемо ју увидети послије неког времена.
Много је парабола ове врсте. Као што би то био случај светог Андроника и Атанасије. Њих двоје су били венчани. Андроник је био златар и имао је обиље богатства. Делом зарађеног издржавао је породицу, други је давао сиромашнима, а трећи део зараде давао је без камата људима који нису имали новца. Имао је две блажене ћерке. Али једног дана обоје су умрла због болести. Сахранили су их обоје у исто време. Атанасија јадна жена неутешно је плакала над гробом своје две кћери. И Андроник је плакао, али након неког времена отишао је кући. Остала је тамо само јадна Атанасија која је плакала близу гробнице. „Моја деца моја деца“. Био је скоро залазак сунца кад је одједном угледала монаха који јој је рекао:
„Зашто плачеш, сестро?“
„Како да не плачем оче? Сахранила сам обоје своје деце, своје анђеле. Ставила сам их у гробницу, а ја и мој муж смо остали сами. Немамо утеху.“
„Ваша деца су на небу са анђелима. Они су у блаженству и радости Бога, а ви стојите овде и плачете? А ти си хришћанка“
Послије овога виђења Андроник и Атанасија су отишли да живе у манастир и посветили су се. (Из житија Светог Андроника и Атанасије). Свако искушење и страдање које нас снађе у животу бива да нас уразуми и врати нас у загрљај Божији, из којега често се самовољно отргнемо и сами почнемо да лутамо по беспућу.

Јеромонах Никита (Вулић)

Jeromonah Nikita (Vulić): Iskušenja i bol nas vraćaju u Božiji zagrljaj - Čudo

WWW.CUDO.RS

---

Готово сви људи повратак Богу дугују искушењима која нас задесе и сналазе. Туга је лоша ствар. Али иза ове лоше ствари, иза бола, иза суђења скрива се Божји...

 

Проглашавају да је Литургија служена онако како ја навикнуто на српском селу, од једва писмених свештеника и развијена током турског робства, уствари, истинско Православље, истинска вера, истинска Христова Црква, а ми сами знамо колико је на ту и такву Литургију утицало и несретно турско време, није Причешће четири пута годишње развијено никаквим богословским умовањем, него је развијено тиме што није било свештеника, па су у велике постове свештеници обилазили села, безбројна села која су имали, па је остало у предању да у ово село свештеник долази на Велики Четвртак, у оно на Велику Суботу, у оно на Цвети, у оно на Васкрс, у оно на Васкршњи понедењак, а и нису људи могли другачије него за та четири пута, колико их је свештеник обилазио, да се за четири пута и причешћују. И онда ми ту навику, навику из турског ропства сада теологизујемо, претварамо у теологију, учимо друге и одцепљујемо се од Цркве, ако други не чине то што ми чинимо. Ја сам био ту сведок када је такав један од тако мислећих људи у олтару Цркве Васкрсења Христовог у Јерусалиму предамном бранио како је то права истина, па рекох: ,,Оче, па побогу, а овде патријарху јерусалимском не објашњаваш то што он ради није правилно и да не зна.“ Наравно, у свом селу, у својој јадној и бедној провинцији где он нешто мало зна више од других, ту ће се он усудити да другог учи и поучава, а овде где зна да други зна више, где се Предање неупоредиво чистије и светлије и неогађеније туђим навикама држи, ту наравно не сме да проговори јер зна да је ту мали да је ту нико и ништа. Управо тако као што и мала људска душа која се боји слободе, која жуди за правилима, која жуди за кавезом, пре свега умним кавезом срца, тај исти кавез којим је окован Христос био на Велики Петак, у коме је Он суђен од тог истог материјала, је направљено дрво на коме је распет.

Епископ Јован Ћулибрк

Без обзира на садашње проблеме, надам се да до крајњег раскола у Православљу неће доћи и да ће јединство у нашој заједничкој православној породици бити обновљено. Али, то успостављање јединства је могуће само путем повратка строгом поштовању црквених канона.

У ексклузивном интервјуу за “Новости” митрополит Иларион, председник Одељења спољних црквених веза Московске Патријаршије, наглашава и да је прошле године СПЦ претрпела велики губитак: преминули су патријарх Иринеј и митрополит црногорско-приморски Амфилохије, који су били веома поштовани и у Русији.

– Господ ми је дао могућност да више пута разговарам и молим се са српским патријархом Иринејем. На мене је оставио јак утисак. У њему су се осећале дубина и снага душе. Сећам се са каквом је храброшћу и одлучношћу говорио подржавајући Православље у Украјини, које је страдало. Он је волео своје вернике, кад их је благосиљао или причешћивао, посебно децу, на његовом лицу се видела духовна радост – истиче наш саговорник.

* Добро сте познавали и митрополита Амфилохија?

– Покојни владика је био велики архиепископ и многострано обдарен човек: богослов, организатор, духовни наставник. Његов боравак на челу Црногорско-приморске митрополије је епоха црквеног препорода у Црној Гори. Владика је успео да доведе у Цркву много људи, да надахне хиљаде верникâ на самопожртвован рад у име духовног препорода Црне Горе. Захваљујући литијама у одбрани светиња које је он покренуо, свет је видео како бије живо православно срце Црне Горе; то је постао светао пример у размерама целог хришћанског света, то је натерало многе наше савременике да се замисле о вери својих очева.

* Патријарх Кирил, када је умро митрополит Амфилохије, рекао је да је за његово име везан духовни препород Црне Горе. Како видите будућност Православља у овој земљи?

– Православље у Црној Гори се гради на чврстом темељу који су положили светитељи Василије Острошки и Петар Цетињски. Православна вера је, не једном у историји, давала нашој браћи снагу да добију борбу за слободу, да формирају национални карактер и културу; допринела је настанку и развоју њихове државе. Народни покрет за заштиту светиња показао је целом свету колико много отаџбинска вера и Православна Црква значи људима, посебно онима којима припада будућност, младима. Мени је врло важно да је на делима владике Амфилохија младо поколење Црне Горе могло да проникне у познање одговорности да духовно наслеђе мора да се сачува за потомство.

* Руска Православна Црква памтиће српског патријарха и по томе што је чврсто подржавао канонско Православље у Украјини. Каква је ваша прогноза што се тиче Украјине?

– Стварање такозване Православне Цркве Украјине имало је вештачки, политички карактер, чији је аутор бивши украјински председник Петар Порошенко. Окупили су 2018. лажне епископе две различите неканонске Цркве које су се и међусобно сукобљавале. Велики је био притисак на јерархију канонске Украјинске Православне Цркве, верне московском патријарху. Али, од деведесет епископа, само двојица су пристала да пређу на страну расколника. Притом је такозвана аутокефалија дата са низом ограничењâ. Тако се Православна Црква Украјине морала одрећи свих својих црквених општина у иностранству, као и права да формира такве црквене општине. То је још више заоштрило односе унутар новоосноване Цркве. Филарет Денисенко, бивши лидер једне од двеју расколничких Цркава (велики пријатељ црногорског расколника Мираша Дедеића), одрекао се признања Томоса који је доделио патријарх Вартоломеј. Он је поново оформио своју организацију, такозвани Кијевски Патријархат. Расте и број противречности унутар осталог дела Православне Цркве Украјине, а у отетим храмовима нема ко да служи. Руководство Константинопољског Патријархата изјављивало је да ће аутокефалија да обједини православне у Украјини, али раскол се само појачао.

* Док Руска Православна Црква оптужује патријарха Вартоломеја за раскол, он најављује да ће посетити Украјину у августу, у време празновања Дана независности.

– Ову најаву не треба да коментаришем ја већ Украјинке и Украјинци који су страдали када су им отимани храмови и свештеници које су избацивали из цркава које су градили својим рукама. Ти који су им наносили бол сматрали су да су за то добили морално право управо од патријарха Вартоломеја. Има основа за процене да ће његова посета Украјини бити искоришћена за нове покушаје отимања храмова. Али, сумњам да ће се то десити. Верници ће се молити, као и раније, у канонској Цркви. Расколнички храмови ће и убудуће бити празни. А политичари ће и даље покушавати да користе религију за своје интересе.

* Патријарх Вартоломеј претендује да буде “источни папа”. Може ли његово понашање да доведе до распада Православља на део који је уз Константинопољ и на други део који је уз Москву?

– Заиста, патријарх Вартоломеј се последњих година не понаша као координатор у односима међу православнима, како је некада себе називао. Он се понаша као да је сва власт његова и да никоме не одговара, понаша се као поглавар Цркве Христове. Таква склоност владању није у складу са православним учењем. Тешке последице неканонског деловања Константинопоља по Православље већ су свима очигледне, а, уколико он не промени понашање, раскол ће бити све дубљи. Линија раздвајања не пролази између Константинопоља и Москве нити између Гркâ и Словена. Она дели јерархе и вернике на оне који су верни канонима и на оне који их крше. Надам се да до крајњег раскола Православља неће доћи и да ће јединство у нашој заједничкој православној породици бити обновљено.

* Како оцењујете данашње односе РПЦ са Ватиканом? На Куби је 2016. био први сусрет руског патријарха и римског папе. Шта треба урадити да се крене даље?

– Сусрет папе Фрање и руског патријарха Кирила у Хавани био је условљен неопходношћу координације напорâ да се заштите хришћани на Блиском Истоку. Организацији сусрета претходио је многогодишњи мукотрпни рад. Сада је, у склопу наставка православно-католичког богословског дијалога, првенствено важан заједнички рад у социјалној, културној и добротворној сфери. У складу са договорима постигнутим у Хавани, почела је реализација низа хуманитарних пројеката на Блиском Истоку. Минулих година је активирана и културна сарадња. Без обзира на то што још постоје разлике у ставовима, ми успешно радимо на реализацији многих заједничких пројеката, чувајући властити идентитет, и истовремено реализујемо наше заједничко хришћанско призвање у савременим условима.

* Има ли истине у причама да папа Фрања не може да дође у Русију јер се противе патријарх Кирил, многи свештеници и верници, због изјаве да треба прихватити закон који штити права хомосексуалаца?

– Посета папе Фрање Русији сада није на дневном реду. Треба подвући да су актуелни папа, али и његови претходници, већ били у низу држава које припадају зони канонске одговорности Руске Православне Цркве. Сваки пут се то питање вагало, водећи рачуна о специфичностима ситуације у конкретним земљама. Важно је да се сачува крхки и деликатни међуконфесионални баланс.

* Председник Северне Македоније Пендаровски молио је патријарха Вартоломеја да призна неканонску Македонску Православну Цркву. Њу не признаје не само Српска Црква него ни друге Православне Цркве. Је ли могуће избећи нови конфликт?

– У Руској Православној Цркви увек су сматрали и сматрају да је решење македонског црквеног питања искључиво право Српске Православне Цркве и без њеног пристанка било какви покушаји мешања су недопустиви.

* Синод СПЦ много пута се обраћао писмима Унеску да се заштите српски храмови на КиМ. Сада Албанци убеђују светску јавност да су они градили те цркве. Какав бисте савет могли да дате Србима тим поводом?

– За време посете Косову и Метохији видео сам руине храмова које су порушили екстремисти, као и светиње које су претворили у сметлишта. Они који су рушили и скрнавили храмове и манастире на КиМ показали су јасно целом свету да немају никакву историјску или духовну везу са тим светињама. Православни Грци су носили и носе у срцу Свету Софију коју су им отели, чак и кад је она била претворена у џамију. Молимо се за нашу српску браћу која живе у тешким условима у том светом крају. Нека им да Бог снагу и стрпљивост да сачувају отаџбинску својину!

КОРОНА НЕ МОЖЕ ЗАТВОРИТИ ХРАМОВЕ

* БРОЈ жртава од вируса корона последњих месеци је порастао у РПЦ. Жириновски је позвао да се зато сви храмови затворе. У Московској Патријаршији критиковали су такав став.

– У условима када људи иду у биоскопе и позоришта, купују у маркетима и возе се јавним превозом, чудно је тражити да се због епидемије затворе храмови. Треба доћи у цркве, па тек онда говорити поштују ли се прописане мере. У цркви на Ординки у Москви, где сам ја настојатељ, верници за време богослужења носе маске и држе дистанцу. Придржавамо се свих норми у складу са инструкцијама и препорукама које смо добили од Светог Синода. Иконе се дезинфикују, не љуби се рука свештенику. Дате су и инструкције како се треба понашати у време крштења, исповести, венчања, опела… Чинимо све да заштитимо своје вернике, а верујем да то исто раде и свештеници СПЦ.

Вечерње новости, 31. јануар 2021, стр. 3

(редактура превода: епископ бачки Иринеј)

Извор: Инфо-служба Епархије бачке

"Вера у Бога није нешто што долази од нас људи, неким нашим личним напорима и трудом, него је она дар Божији, и због тога је важно да се молимо Господу да нам подари вере, да нам дометне вере, да бисмо могли да га познамо и препознамо у нашим животима, и да бисмо имали снаге да ходимо Његовим путем", истакао је у литургијској беседи протопрезвитер Владан Симић. Благодарећи Инфо-служби Епархије бачке, доносимо видео запис беседе коју је прота Владан изговорио на литургијском сабрању у новосадском Саборном храму, у недељу 31. јануара 2021. лета Господњег. 

„А што излази из уста излази из срца, и оно погани човјека. Јер из срца излазе зле помисли, убиства, прељубе, блуд, крађе, лажна свједочења, хуле. И ово је што погани човјека…“ (Мт. 15, 18-19)

 „I heard a siren from the docks

saw a train set the night on fire

I smelled the spring on the smoky wind

Dirty old town, dirty old town.“

Ову пјесму ирске групе The Pogues, која се на моје не мало изненађење чула преко разгласа у аутобусу, прекинуо је кондуктер који је уморним гласом рекао: “Цетиње. Полазимо по пријему путника“. Зграбио сма ранац и изашавши напоље, сусрео се са оштрим и хладним цетињским ваздухом. Брзим кораком сам се упутио према школи, успут примијевтивши појачано присуство милиције у граду. Након одржаног часа, зачуо сам комешање и повике који су долазили из правца зграде Владиног дома. Сишао сам на приземље и од дежурних ђака у портирници сазнао да се група грађана „спонтано“ окупила и вријеђала професора Информатике у нашој школи, а од скора и премијера државе Здравка Кривокапића. Међутим, то је трајало свега неколико тренутака, будући да су се грађани брзо разишли. Вративши се у зборницу, сјетио сам се сличног догађаја, који се збио прије неких двадесетак година, када сам био матурант ове школе. Наиме, једног суморног, јесењег јутра, пролазећи поред Музичке академије, угледао сам осамдесетогодишњег човјека избораног лица, како држећи храпавим рукама у вис подигнут штап, не бирајући ријечи вријеђа групу ђака првог разреда. Прваци су, између свега осталог узевши у обзир и његове године, реаговали доста смирено. Ипак, један од њих га је упитао: „Господине, зашто нам псујете мајку српску, а на глави носите црногорску капу са крстом и четири слова С?“. Накратко промисливши, старац му је одговорио следеће: „Није важно што је на капи, важно је шта је у срцу!“ И заиста је важно што је на срцу! И кад Господ у свој својој слави буде дошао, неће судити нашим капама, него нашим срцима! И тешко оном срцу у којем се наталожио вирус братомржње! Тај се вирус, као ниједан други, преноси са кољена на кољено, и опаснији је и убитачнији од било које друге пандемије.  Стога, на нама је да не дозволимо да овај вирус овлада нашим срцима. Међутим, ова се борба не води против крви и тијела, већ против „господара таме овога свијета, против духова злобе у поднебесју“ (Еф. 6, 12). Само обучени у „свеоружје Божије“ (Еф. 6, 11) можемо очистити наша срца и приправити их за Дан који ће „скоро доћи“ (Отк. 22, 20).

аутор је професор Богословије Светог Петра Цетињског

и ђакон при храму Свете Тројице у Старом граду Будви

Извор: Митрополија црногорско-приморска

Услед неповољне здравствене ситуације проузроковане вирусом корона и забране окупљања у Ваљеву, циклус трибина „Православље и млади“ наставља се путем интернета уз сарадњу са локалном ТВ „Марш“ и радијом „Источник“ Епархије ваљевске. 

Уредник трибина које се пуних дванаест година реализују, јереј Дејан Трипковић, каже да ће на овај начин Црква наставити да шири реч Божју прожету љубављу и утехом. Др Растко Јовић, ванредни професор на Катедри за канонско право на Православном богословском факултету БУ, био је гост емисије посвећене Светом Сави, најбољем изданку српског рода. Приближавајући га данашњем времену, професор каже да Свети Сава није глумио живот, био је оно што јесте и српска црква не може да се замисли без њега. 

„Трудите се да будете одговорни, слободни људи. Покушајмо да се вратимо себи, размишљајмо, можда се Свети Сава крије међу нама“, једна је од светосавских порука проф. Јовића.

Извор: Радио Источник

Протопрезвитер-ставрофор Гојко Перовић, ректор цетињске Богословије и парох цетињски, био је гост новог издање емисије у "Жижи". Гостујући у наведеној емисији прота је, између осталог, нагласио да од оснивања првих школа у Црној Гори па до краја Другог свјетског рата – црногорски ђаци на Савиндан нијесу имали наставу.