Његово Високопреосвештенство архиепископ њујоршки и митрополит све Америке Сава (Испер)

Постоје две супротстављене струје у односу према Светим Оцима Цркве, које се често жестоко сукобљавају. Једна заступа став да учење Отаца треба следити у свему, сматрајући свако удаљавање од њиховог учења, свако ново тумачење њихових израза, па чак и сваки сусрет са новим догматским изазовима, видом јереси и отпадања од Православља. Неки припадници ове струје чак и оне који се са њима не слажу проглашавају јеретицима.

С друге стране, постоји струја која себе сматра савременом и модерном и која не види потребу за Светим Оцима. Она их посматра као нешто застарело, превазиђено, као део прошлости или тек као светлу страницу историје. Следбеници овог правца усредсређени су на садашњост, њене околности и изазове, прихватајући богословска учења других цркава и занемарујући богато црквено наслеђе наше Цркве.

Једна струја обоготворава Оце, док друга умањује њихов значај. Ко је у праву? У стварности, обе греше, јер полазе од погрешних претпоставки, сводећи Свете Оце искључиво на прошлост и занемарујући непрестано дејство Светога Духа и Његово освећујуће деловање у онима који се очишћују, просвећују и обожују.

Учитељи међу Светим Оцима повезивали су живот светости са богословским знањем. Они нису били теоретичари, иако су тумачили и објашњавали, а неки од њих понекад и претеривали у појединим областима. Нису били оснивачи философских, па чак ни богословских школа мишљења. Нису полазили од философије коју су изучили, већ су је стављали у службу вере, прилагођавајући је како би изразили истину коју су нашли у Христу. Говорили су језиком свога времена. Црква је позвана да свакој генерацији објашњава и тумачи веру језиком који она разуме, а Свети Оци су у томе били изузетни.

Код неких од њих, нарочито оних временски удаљених од нас, можемо наћи тежак језик, стил који нам није близак или ставове који се не поклапају са нашим савременим научним, друштвеним или политичким схватањима. То проистиче из разлика у методама, теоријама, појмовима и изазовима између њиховог времена и нашег.

У ствари, не можемо говорити о Светим Оцима као о јединственој и у свему истоветној целини. Сваки од њих носи језик, појмове, науке, обичаје и културу свога времена. Они су се понекад разилазили у ставовима о појединим црквеним питањима, као што се више пута дешавало у историји Цркве, али се нису разилазили у темељима вере. Подсетимо се различитих ставова апостола Павла и апостола Петра и начина на који су их разрешили на Апостолском сабору (Дап 15).

У Русији XV века вођена је велика расправа између Светог Јосифа Волоцког и Светог Нила Сорског, до те мере да су монаси тога времена називани јосифљанима или ниловцима. Предмет спора било је питање манастирске својине. Да ли монаси треба да имају право да поседују земљу и установе? Јосифљани су бранили право на поседовање, како би се та добра ставила у службу сиромашних, док су ниловци то одбијали, из поштовања према духу монашког сиромаштва и потпуног одрицања на које су се заветовали.

Величина и светост Светих Отаца огледале су се у томе што су се припремали да Бог делује у њима, као и у њиховој способности да људима свога времена поново проповедају истинско Јеванђеље, или оно што данас називамо „евангелизацијом“. Ова реч, изведена од речи „Јеванђеље“, означава усађивање Јеванђеља у савремено друштво, односно примену богословља у „овде и сада“. Црква је у сваком времену и на сваком месту позвана да користи језик народа коме проповеда Јеванђеље и да га тумачи на разумљив начин.

Неки ограничавају доба Светих Отаца на првих осам векова. То, у најмању руку, није православно учење, јер подразумева да је Свети Дух престао да делује после VIII века. А то није истина. Бог остаје присутан у Својој Цркви и наставиће да делује у њој у векове векова. Бог никада није престао да дарује Својој Цркви Свете Оце који човечанство хране здравим учењем и истинском духовном храном. Тако видимо да се непрекинути ланац предања наставља од времена апостола и Светог Игњатија Богоносца у I веку, па све до Светог Софронија Светогорца (Есекског).

Ако проучавамо сваког Светог Оца понаособ и упоредимо учења било које двојице који су живели у различитим епохама, открићемо једно исто језгро вере, изражено на различите начине. Савремени изазови нису исти као они са којима су се суочавали Свети Оци претходних векова. Довољно је поменути однос Библије и древних култура, питања биолошких наука, политичке и друштвене теорије, промене моралних вредности и слично. Након XVII века човечанство је развило нов приступ интелектуалном истраживању, а наука је од тада значајно напредовала. Тај научни напредак усадио је у људски ум критички однос према свему. Они који су одговорни за образовање и поучавање морају узимати у обзир ове чињенице како би сачували веру, заштитили вернике и упутили оне који су далеко од ње.

Да ли Црква треба да избегава суочавање са савременим изазовима само зато што рани Свети Оци о њима нису говорили, будући да у њихово време та питања нису постојала?

Проблем не лежи толико у самом богословском приступу, колико у начину на који приступамо богословљу. У Православној Цркви богословски говор никада није био одвојен од боговиђења. Зато је његово основно начело: „Богослов је онај који се моли.“ Када се човек освећује, пролази пут очишћења и достиже просвећење, Бог се настањује у њему и он црпи из Његове светлости која просвећује ум, омогућавајући му да Га изрази на начин примерен своме времену. А ако поучава оне који још нису просвећени, онда се ослања на учење светих и следи њихов пут светости. Богословље није некакав посебан интелектуални систем. Црква није философска школа. То је слично човеку који говори о љубави зато што ју је окусио, упознао и доживео.

За Свете Оце, подвижнички живот и молитва били су нераздвојиви од дара учења, руковођења и тумачења. Оно што су они дали — и што и данас дају — Цркви и свету, плод је живог искуства, а не интелектуалног теоретисања под утицајем ове или оне философске школе.

Верност Светим Оцима захтева да не бирамо произвољно поједине њихове изреке, узимајући једну мисао овде, другу тамо, како бисмо доказали унапред прихваћено мишљење или оповргли став који сматрамо погрешним. Напротив, треба да им приступамо кроз оно што богослови наше Цркве називају „светоотачким умом“ или „светоотачком свешћу“. Црква је „светоотачка“ утолико што је учење Светих Отаца темељно за разумевање њеног богословља, духовности и начина мишљења, те стога без њих не може. Живети у заједници са Светим Оцима значи подражавати њихов однос према Христу и врлински живот који су водили, дубоко се напајајући њиховим учењем.

Када човек живи у истинском духу Цркве, стиче православни, односно „светоотачки“ осећај, кроз који расуђује о свему и који га истовремено упозорава на заблуде. Али тај осећај не стиче сам од себе, већ унутар црквене заједнице са којом живи у јединству вере. Управо га заједница чува од крајности и претеривања и помаже му да остане на правом путу.

Извор, фото: Фејсбук страница Metropolitan Saba Esper

Превод са енглеског: редакција портала "Живот Цркве"

Пун ревности за Господа Христа, свети мученик Максим виде једном где се идолопоклоници не само клањају идолима, него и друге приморавају да то чине. Од тада он се стаде молити Богу да прекрати гоњење на хришћане. И многе незнабошце он сам крсти. Једном приликом када незнабошци стадоше усрдно приносити својим боговима на жртву не само животиње него и људе, свети мученик, не подносећи такав призор, зађе међу идолопоклонике, јавно их изобличи и њихове идоле назва обичним дрветом и каменом, јер су немоћни да и себи самима помогну. Тада га незнабошци дохватише, и најпре на силне муке ставише, па најзад камењем затрпаше. Тако сконча свети мученик, 250. године, за царовања Декија.

У време царовања Декијева овај Исидор беше узет са острва Хиоса силом у војску. Он се одмалена држаше вере Христове и живот свој провођаше у посту, молитви и добрим делима. Па кад се у војсци проказа као хришћанин, узе га војвода на одговор и саветоваше му да се одрекне Христа и принесе жртве идолима. Одговори светитељ: „Ако ми и убијеш тело, над душом мојом немаш власти. Ја имам истинитог и живог Бога Исуса Христа, који и сад у мени живи и по смрти мојој биће са мном; и ја сам у Њему, и остаћу Њему, и нећу престати да исповедам Његово свето име докле је дух у телу моме“. Нареди војвода, те најпре бише Исидора воловским жилама, а потом одсекоше му језик. Но и без језика Исидор Духом Божјим говораше и исповедаше име Христово. Међутим, војводу постиже казна Божја, и он на једанпут занеми. Нем војвода даде најзад знак да посеку Исидора. А Исидор се обрадова тој пресуди па хвалећи Бога, изађе на губилиште где му глава би одсечена 251. године. Његов друг Амоније погребе тело његово, но зато и сам пострада и прими венац мученички.

Тропар (глас 4):

Мученик Твој Господе, Исидор, у страдању своме је примио непропадљиви венац, од Тебе Бога нашега, јер имајући помоћ Твоју мучитеље победи, а разори и немоћну дрскост демона: Његовим молитвама спаси душе наше.

Ристо (Стеванов) Јарамаз је рођен 22. марта 1906. у Кљаковици, Опутно-рудинској капетанији. Завршио је Богословију у Сремским Карловцима, свештенички чин примио 9. јануара 1931. После рукоположења је служио у Херцеговини и Србији, потом прешао у Црногорско-приморску митрополију. 1937. је одликован црвеним појасом.

Други светски рат дочекује као косијеревски парох. Поред тога што је служио Богу и своме роду, он је у народу био познат као песник и мислилац. Чланке је објавио у многим часописима, а пред рат објавио две збирке песама: “Огреви” и “Прегршт свести”.

По избијању грађанског рата, отац Ристо је устао против злодела партизана као наводних ослободилаца поробљеног народа.

Отац Ристо је код цркве у Валу код Вучијег Дола у октобру 1941. године дошао у сукоб са Петром Комненићем односно Савом Ковачевићем. На Божић 1942. године је отишао у село Почековиће како би одслужио Свету Литургију. Док је у приносио бескрвну жртву Богу Створитељу, партизани су кроз црквени прозор пуцали у њега, промашивши га. Отац Ристо се затворио у цркву до наредног јутра.

Командант партизанског батаљона Петар Комненић је организовао партизанску црну тројку која је имала задатак да га ликвидира. Војин Матов Јарамаз, Милорад Гаврилов Јарамаз и Алекса М. Алексић, сви из Мируша и сви Ристови крвни сродници, Малешевци, чиме су Комненић и Ковачевић били заштићени од крвне освете.

Група партизана га је сачекала на путу Кнеж До-Петровићи Јовањдана 1942. године. Убили су га са четири метка, три у главу, један у стомак. Партизани су му после егзекуције ставили епитрахиљ око врата и крст у руку и тако га оставили на путу. Његово тело је други дан по Јовањдану пренето код цркве у Почековићима где је сахрањен.

Алексa М. Алексић је признао злочин пре него што је извршио самоубиство. Милорад Г. Јарамаз је погинуо борећи се за партизане 1943. у близини Горњег Вакуфа. Војин М. Јарамаз је умро у дубокој старости у Београду 1996.

Отац Ристо Јарамаз је иза себе оставио попадију и петоро малолетне деце. 1999. је проглашен за свештеномученика.

Икона свештеномученика Риста је фрескописала Татјана Пејовић (девојачко Томић), братаница Милана Томића, супруга  Оливере Томић (девојачко Јарамаз), Ристове ћерке.

СЛУЖБА СВЕШТЕНОМУЧЕНИКУ РИСТУ КОСИЈЕРЕВСКОМ

На великој вечерњи

Блажен муж

На господи возвах: стихире, гл. 1:

Данас Света Црква радосно празнује страдање Свештеномученика Риста, Христоименитог свједока Васкрслога Христа, што се Вјере Православне пред безбожним зликовцима није одрекао, ни страдање за Господа свога избјегао, већ је крвљу мученичком Бога прославио и њоме је душе наше убијелио, јер име му бјеше чудесно знамење: темељ Цркве Божје и вјечно утврђење. (двапут)

Врлинама светим украшен, свјетлошћу Божанске мудрости на земљи си сијао, Христу Богу уподобљен, на свештено страдање спреман си био и, као јагње на заклање кротко ходећи, самога себе као жртву непорочну Господу си принио, којему си цијелога живота вјерно служио, Ристо Косијеревски, зато те је Господ мученичког вијенца удостојио и на Небу славно те прославио, у бесмртном хору новопросијалих Свештеномученика, непобједивих Христових војника и неућутних молитвеника за сав богољубиви хришћански род. (двапут)

Свети Свештеномучениче Ристо, истинити слуго Христов, крст свој носећи, у пламену рата и паклене богомржње, Православну Вјеру јавно си свједочио и безбожно учење пред безумним богоборцем храбро изобличио, свјетлошћу Јеванђеља испуњен и у одежду свештеног богопознања обучен, коју си крвљу својом украсио и васкрслом душом својом сву  васељену обасјао када су те звјеролики безбожници кукавички погубили и војске ангелске на Небу обрадовали мученичком душом твојом. (двапут)

Стопама Господа својега вјерно ходећи, причасник страдања Христових си био, и силу Васкрслога Христа свима објавио, када се богоборних убица ниси убојао, већ си, на Празник Светога Јована, за Истину пострадао и на крилима Претече Господњег у наручје Божје узлетио као новопросијали Свештеномученик Христов. (двапут)

Слава, гл. 6:

У тешка времена Великог рата и свеопштег страдања, братомржње и страшног прогона хришћана, када су богоборни безбожници Свету Цркву хтјели да обезглаве и свештенике њене са земље да истријебе, ти си се, Свештеномучениче Ристо Косијеревски, непобједивим свједоком Истините Вјере показао и свјетлошћу Васкрсења Христовог све обасјао, када су те безумници љутом смрћу погубили и у Царству Небеском славно те прославили да Господа свога вјечно славиш и молитвама својим светим да спасаваш све који поштују свети спомен твој.

И ниње, богородичан: Догматик, гл. 6: Кто тебе не ублажит…

Вход. Прокимен дана.

Читања три, мученику:

 читање из књиге пророка Исаије (гл. 43, 9–15)

1. читање из Прича Соломонових (гл. 3, 1–9)
2. читање из Прича Соломонових (гл. 4,7–15)

 На литији, стихире гл. 8:

Ходите сви вјерни, достојно прославимо Риста Свештеномученика, богомудрог Христовог ученика, који је Светом Јеванђељу послушан био и Господа свога изнад свега љубио, љубав своју мученичком крвљу запечатио и сву васељену обасјао свјетлошћу богопознања истинитога, молећи Христа Бога да помилује вјерни народ Свој.

Безбројна војска новопросијалих Свештеномученика са тобом данас празнује, а ми грешни на земљи смјерну ти приносимо хвалу, страдањима твојим обрадовани и мученичким вијецнем твојим са Небеса обасјани, Свети Свештеномучениче Ристо, вјерни слуго Христов, молимо те, моли Бога да помилује напаћени народ Свој.

Слава, гл. 6:

Свештеномучениче Ристо, богомдани Мучениче Христов, као пастир добри, на паши Истините Вјере, повјерено стадо вјерно си напасао и од душегубних вукова неуморно чувао, од пакленог безбожништва мачем Духа се борећи, пред богоборним братоубицама Истину храбро исповиједајући и крвљу својом Христа Бога свједочећи, кога непрестано моли да помилује и спасе душе наше.

И ниње, богородичан, гл. 6: Творец и избавитељ мој…

На стиховње, стихире, гл. 5:

Свети Мучениче Ристо, небопарни свештениче Христов, пламеном Ријечју Божјом обдарен си био и, љубављу Божанском, богоборном безбожнику Истину си посвједочио, када је, безумник, на Бога похулио и, богомржњом покренут, убиство твоје наредио, самога себе за вјечност убивши, а тебе у Царству Божјем заувијек прославивши.

Стих: Праведник јако финикс процвјетет, јако кедр, иже в ливање, умножитсја.

Достојан свог звања на земљи си живио, и пред жртвеником Божјим непорочно стајао и дарове и духовне жртве Богу непрестано приносио, Свето Јеванђеље проповиједајући и на радост народа Божјег живећи, Свештеномучениче Ристо, зато си на освету ђавола покренуо: да те богоборном руком, Христа ради, погуби и тиме те најсјајнијим вијенцем за Вјечност украси, у којој се Божанском Литургијом бескрајно наслађујеш и Свету Цркву вјечно радујеш.

Стих: Насаждени в дому господњи, во дворјех Бога нашего процвјетут.

Ангеле Божје на Небу си распјевао када се зликовачке засједе ниси убојао, нити смрт за Господа свога избјегао, већ си у Божји храм смјело пошао да свету Божју Службу служиш и Светога Претечу Господњег достојно да прославиш, када си мученичку крв за Христа пролио и у небески загрљај Светога Јована радосно узлетио.

Слава, гл. 5:

Када су те богомрски зликовци кукавички убили, да би ти се као Божјему слуги наругали, епитрахиљ око врата и Часни Крст у руке мртвом су ти метнули и најбољом спремом за Вјечност те опремили, од које се за живота ниси одвајао, да би у њој вјечно Богу свештенослужио и Божји народ мученичким крстом твојим из Вјечности обасјао и таму безбожништва и братомржње заувијек од нас одагнао Часним Крстом Христовим.

И ниње, богородичан: Храм и двер јеси, палата…

 По благосиљању петохљебнице:

Тропар Свештеномученику Ристу, гл. 8 (двапут)

Чувајући вјеру Цркве у народу своме,

страдање Христа ради претрпио јеси,

свештеномучениче Ристо Косијеревски,

као кадило миомирисно, принијет си

пред Престо Цара Славе,

коме сада у хору мученика

слободно кличеш и молиш спасење

за све који празнују свети спомен твој.

и Богородице Дјево: (једанпут)

На јутарњој

Тропар Свештеномученику: двапут, Слава и ниње, богородичан: васкршњи, истог гласа

По првом стихословљу, сједалан, гл. 4:

Свети Ристо крстоносни, свјетлошћу истинитог богопознања обасјани, ти, који си Господа изнад свега љубио и поезијом љубави Господа славио, као непријатељ свога рода оклеветан си био и од братске руке живот изгубио, јер си непоколебиво стопама Христовим ходио и мрежама безбожничким лако одолио, Истину Божју свагда смјело свједочећи и за несрећне крвнике своје Господу се молећи да им не урачуна гријех њихов.

Слава и ниње, богородичан:

Пресвета Владичице Богородице, најсмјернија Слушкињо Божја, љубави наша Најсветија, Небески Покрове страдалника, најтврђа вјеро мученика, од свих људи Ти си са Сином Својим највише страдала и крвљу срца свога породила сав крстоносни хришћански род.

По другом стихословљу, сједалан, гл. 4:

Христовим именом знаменовани и за славно мучеништво богоизабрани, Свети Ристо Христоименити, неуморно крст свој носећи, од Господа се никада ниси одвајао и крстом својим и у смрти Господа си прославио, када су ти убице епитрахиљ око врата метнуле и Часни Крст у руке ти ставиле, да нас вјечно њиме благосиљаш и васкрслом душом својом обасјаваш све који поштују свети спомен твој.

Слава и ниње, богородичан:

Најсветији Престоле Божји, неисцрпни Изворе Божје милости, коју штедро на све људе изливаш и мученике Христове у наручје своје привијаш, и љубављу својом бескрајно их узвишаваш, Пресвета Богородице, молимо Те, моли Бога да спасе душе наше.

Сједалан по полијелеју, гл. 8:

Свети Ристо Косијеревски, Христов сљедбениче непобједиви, мученичко тијело твоје свештеничким крстом твојим украсише, и на пругу крвници тијело ти ставише, да би међу људима изгледало да си сам себи живот одузео, но ђаво је по своје брзо дошао, па је један злотвор злочин свој признао и одмах се након тога убио.

Слава и ниње, богородичан: Небеска врата и кивот…

Степена, 1-8 антифон 4. гл.

Прокимен: Честна пред Господем смерт преподобних јего.

Стих: Что воздам Господеви о всјех, јаже воздаде ми;

Всјакоје диханије…

Послије 50. псалма: јеванђељска стихира, гл. 6:

Свети Ристо Косијеревски, војине Христов небески, за Вјеру од крвника убијени, из засједе кукавички усмрћени, од злотвора који су Свјетлост Вјере хтјели да угасе, и таму безбожја у народу Божјем на силу да усаде, не знајући, безумници, да крвљу мученичком сију неуништиво сјеме нових хришћана, изникло из животворних Христових рана, којима си, Свети Ристо, причасник био и ранама својим гријехе наше омио.

Канон Богородици са ирмосом на 6, и Свештеномученика на 8

Канон Свештеномученика Риста Косијеревског

Пјесма 1

Ирмос: Прешавши воду као копно и побјегавши од египатског зла, Израиљац клицаше: Избавитељу и Богу нашему појмо!

Благодатна свјетлост Божјих ријечи, које си неуморно проповиједао, у твоме чистом срцу неугасиво је сијала и просвећујућим лучама Божанске љубави увијек разиграно обасјавала твоје кротко стадо.

Свети Свештеномучениче Ристо, моли Бога за нас.

Животом својим Свето Јеванђеље проповиједајући, ријечју и дјелом Бога непрестано славећи, на висину богозрења си се вазнио и Богу, у срцу своме, храм си саградио и са Христом заувијек се сјединио мученичком смрћу својом.

Слава: Као пастир добри, на изобилној паши Истините Вјере стадо твоје вјерно си напасао и од душегубних вукова неуморно чувао, Спаситељу Христу Божје људе приводећи и Часним Крстом злога побјеђујући.

И ниње: Ти, која си надумно са Христом страдала, Божанствена Владичице Богородице, надумну Тајну Крста Христовог, најдубље од свих си спознала и превјечном радошћу са Неба све обасјала силом васкрсења Христовог.

Пјесма 3

Ирмос: Небескога свода Врхотворче и Господе, и Цркве саздатељу, Ти ме утврди у љубави Твојој, крају жеља, Тврђаво вјерних, једини Човјекољупче.

Богозарни оче Ристо, Свештеномучениче Христов, свештеничким помазањем као жарко сунце ти си сијао, и срца вјерних истинитом Вјером просвећивао, зато си на освету ђавола покренуо, који ти је тамну мрежу злобе своје исплео, да те за непријатеља рода прогласе и да те безбожне руке сродника убију, које си Часним Крстом заувијек постидио, и  смрћу својом ђавола побиједио и мученичком крвљу својом отачаство твоје позлатио, свештеним молитвама твојим.

У тешка времена ратног страдања и насилног ширења безбожног учења, кад су безумници Свету Цркву хтјели да обезглаве и свештенике њене са земље уклоне, ти си, Ристо Свештеномучениче, богоборно учење смјело изобличио и Вјеру Православну у народу утврдио, безбожнике мачем Духа побјеђујући и Спаситеља Христа радосно свједочећи  мученичком смрћу својом.

Слава: Свети Ристо Свештеномучениче, Православне Вјере поборниче, безбожног учења истребитељу и јеванђељског живота учитељу, божанствени пјесниче љубави и дјеце Божје вјерни родитељу, сврх свега што се љуби, Господа си љубио и свештену љубав своју, крвљу мученичком запечатио и њоме Божју Цркву украсио и све нас обасјао свјетлошћу Васкрсења Христовог.

И ниње: Небеска Царице, Божанске Мудрости причаснице, мученике Христове Тајном Крста си просветила и свјетлошћу богопознања обасјала, од прелести вражјих си избавила сав богољубиви хришћански род.

Сједален, гл. 4:

Радуј се, Ристо Свештеномучениче, новопросијали Христов побједоношче, који си са Господом Христом кроз живот вјерно ходио и, у тешка времена, храбро крст свој носио, од којега се ни у смрти ниси одвојио, када је у руке један од убица крст твој, ради поруге, метнуо, али за кратко вријеме, несрећник, злочин свој је признао и, као Јуда раскајавши се, потом се убио, а под главом твојом антиминс се нашао, који је из капута твог баш тако испао, да би над њим мученичку Литургију Господу одслужио, и најсветији принос, крвљу својом, Христу Богу за сву Вјечност принио.

Слава и ниње, богородичан, гл. 4: Слово оче Христа Бога нашего…

Пјесма 4

Ирмос: Господе, чух тајну твога домостроја спасења, разумјех дјела Твоја и прославих Твоје Божанство.

Свети Ристо крстоносни, као смјерни свештеник Божји, достојно Светог Јеванђеља си живио и, као јагње на заклање, кротко у мученичку смрт ходећи, силом Часног Крста, безбожне убице заувијек си постидио, са Гора Вјечних, крсним знамењем, непрестано благосиљајући и свештеничким молитвама својим обасјавајући све који с љубављу славе свети спомен твој.

Пред пакленом силом безбожника и помрачених богобораца ти се ниси убојао, већ си неустрашиво Господа Христа јавно исповиједао, живот свој за Господа полажући и за непријатеље, са љубављу, Богу се молећи да им опрости гријех њихов.

Слава:  Од пријетње смрћу ниси се убојао, нити силе безбожничке уплашио, када су те на засједу зликоваца упозоравали, и од сигурне смрти устављали, већ си смрт за Христа одлучно изабарао и тога дана смјерно пошао да Божанску Литургију служиш и Светог Јована достојно да прославиш и да на крилима његовим узлетиш у бесмртни лик нових Свештеномученика, непобједивих Христових војника, мученичком смрћу својом.

И ниње: Владарко Васељене, која нас на добра дјела подстичеш и пресветом љубављу својом у све људе бесконачно вјерујеш, молимо Те, молитвама Твојим светим помилуј и спаси нас.

Пјесма 5

Ирмос: Просвети нас заповијестима Твојим, Господе, и мишицом Твојом узвишеном подај нам мир Твој, Човјекољупче.

Достојан Христов свештеник си био и достојно Господа животом својим славио, слово Истине Божје проповиједајући и Жртву Хвале Богу свагда приносећи и Тајну Крста Христовог досежући свештеним смирењем твојим.

Богомудри Христов свештениче, Ристо, нови Свештеномучениче, Истиниту Вјеру смјело си исповиједао, и свјетлошћу Божанске Истине као сунце сијао, и смрт за Христа изабрао и са Христом смрћу смрт си поразио, и васкрслом душом на Небу Цркве си засијао као непобједиви свештеник Христов.

Слава: Мученичком крвљу својом вијенац вјечне славе си задобио, и одежду своју  свјетлошћу Васкрсења обасјао и у Царству Небеском, као достојан свештеник Христов сјајно  си заблистао, Ристо Свештеномучениче, зато те молимо: моли Бога за нас.

И ниње:  Божанственог Духа златно сијање, подвижника благодатно укрепљење, страдајућих свијетло утврђење, грешних спасење, Владичице Богородице, душа наших васкрсење, молимо те, моли Бога за нас.

Пјесма 6

Ирмос: Излићу молитву ка Господу и Њему ћу казати туге своје, јер се душа моја испуни зала и живот се мој приближи аду, па се молим као Јона: Боже, изведи ме из трулежи.

Свети Ристо Свештеномучениче, као пастир добри, Јеванђеље Божје проповиједајући и свјетлошћу истинитог богопознања Христово стадо просвећујући, таму богомржње и безбожног учења си одагнао и Истинитог Бога прославио мученичком крвљу својом.

Као богомудри Христов свештеник, бескрвну жртву Господу свагда си приносио и у вријеме најтеже самог себе као жртву чисту Богу си принио, као јагње кротко на заклање ходећи и у радост Царства Небеског усходећи мученичком крвљу својом.

Слава: Највећи гријех богомржње и братомржње одважно си презрео, Свети Ристо Свештеномучениче, када си од Господа измолио, за браћу се молећи, да те мученичке смрти удостоји и крвљу твојом убијели гријехе напаћеног народа твог.

И ниње:  Пресвета Богородице, која са земље на небо узводиш и на мучеништво за Христа кријепиш, и блиставе вијенце молитвама својим ткаш и мученике Христове њима украшаваш, молимо те, Владичице, моли Бога за нас.

Кондак, гл. 6:

У вихору Великога рата,

братомржње и прогона хришћана,

Господу и роду своме неустрашиво си служио,

и стадо своје, као добри пастир,

од вукова богоборних, будно си чувао,

и Цркви Православној до краја вјеран си остао,

за коју си мученички пострадао,

крвљу својом Христа свједочећи,

за злотворе Богу се молећи,

и васкрслом душом свој васељени сијајући,

Свештеномучениче Ристо Христоименити,

молимо те, моли Христа Бога,

са непобједивом војском

новопросијалих свештеномученика,

нашег рода крстоноснога,

да помилује вјерни народ Свој.

Икос:

На Празник Рођења Христовог, док си у храму свештенослужио и Богу жртву хвале приносио, Свештеномучениче Ристо, смјерни слуго Христов, безумници хтједоше кукавички да те погубе, и смрћу твојом народ Божји да устраше, али ти си се Богу за злотворе молио и у цркви, са Господом, цијелу ноћ си остао, Рођење Божје достојно да прославиш и Господа Христа смјерно да замолиш да те од Себе никада не одвоји и мучеништва славног да те удостоји, да молитвама својим заувијек се заступаш и спасаваш сав богољубиви хришћански род, а ми ти појемо: Радуј се, Свети Ристо, Христоименити Свештеномучениче! Радуј се, вјерна иконо Христова! Радуј се, јер име ти бјеше чудесно знамење! Радуј се, Цркве Божје вјечна радости и необориво утврђење!

Пјесма 7

Ирмос:  Некада у Вавилону младићи из Јудеје дошавши, вјером Тројичином пламен пећи угасише појући: Боже отаца наших, благословен јеси!

Света Црква данас весело празнује и бесмртни хор Свештеномученика на Небу торжествује, преславним вијенцем твојим мученичким обасјани и мученичком крвљу твојом обрадовани, свјетлошћу Васкрсења Христовог, пјевајући: Боже отаца наших, благословен јеси!

Међу многобројним званима Господ те је изабрао и знамењем Часног Крста те запечатио, када те је, као вјерног ученика Свога, сасудом за част одредио и на крсно страдање те призвао да тако јеванђељску правду испуниш док са крста Господа славословиш, појући: Боже отаца наших, благословен јеси!

Слава: Свети Ристо Свештеномучениче, смирено си се Вољи Божјој приклонио и мученички крст свој кротко понио, и са Христом се сараспео, и причасник Његове Свесвете Истине постао, Који ти је Тајну Крста Часног открио јер си са крста свога Господа славословио, ликујући и вјерно појући: Боже отаца наших, благословен јеси!

И ниње:  Небеска Голубице, Мајко наша, Богородице, коју шестокрили Херувими неућутно пјевају, и многооки Серафими непостижно прослављају, Теби се Христови мученици бесконачно радују, пјевајући: Боже отаца наших, благословен јеси!

Пјесма 8

Ирмос: Цара небеског, Кога поју војске Ангелске, хвалите и преузносите у све вјекове.

Свети Ристо Косијеревски, Свештенимучениче Христоименити, услиши ово мољење наше, ти, који пред Престолом Цара Славе вјечно предстојиш и за народ Божји, молитвама својим светим непрестано се молиш и Цркву Божју непрестано радостиш, Господа појући дјела и преузносећи Га у све вјекове!

У вријеме тешких ратних страдања, достојно Христа си живио, Божју Вјеру од безбожника си чувао, прогоне и страдања Христа ради трпио и Божанском љубављу стадо своје чувао да Господа поје дјела и преузноси Га у све вјекове!

Недељно јутро у цркви. Неки тихо уздахну, други се премештају с ноге на ногу, размишљајући о кућним пословима, ценама намирница или јучерашњим вестима. Хор пева познате ноте литургијских химни. Све је обично, мирно, па чак и помало поспано. Превише добро познајемо ову рутину да бисмо се изненадили.

Царске двери се отварају, свештеник износи путир, и чује се једва чујан звук кашичице која удара о унутрашњу ивицу путира.

На само неколико корака од парохијских свећњака и народа уморног од недеље, дешава се нешто пред чиме древни текстови позивају небо и земљу да застану у светом страхопоштовању. Прилазимо проповедаоници, склапамо руке на грудима, очекујући уобичајену духовну утеху, али уместо седатива, добијамо чисту ватру.

Оштра реч Христова

Рационална особа нашег доба је веома привучена идејом вере без спољашњих обавеза. Зашто ићи негде у влажно јутро, стајати у реду и узимати нешто кашиком? Много је лакше прихватити да Бог треба да обитава искључиво у души. То чини религију удобном, претварајући је у удобну филозофију или круг добрих људи.

Међутим, истинско Јеванђеље се опире таквом поједностављивању.

Шесто поглавље Јовановог Јеванђеља описује тренутак познат као криза у Капернауму. Христос говори окупљеном мноштву да, да би стекли живот, морају јести Његово тело. Слушаоци су огорчени. Логично, Проповедник је требало одмах да ублажи формулације, објашњавајући да Његове речи имају духовно, алегоријско значење.

Али Он то не чини. Коментатори Новог завета истичу детаљ у грчком тексту. Христос у почетку користи глагол „phagein“, који се односи на чин једења. Али када гомила почне да гунђа, Он намерно мења реч у оштрији „trogo“. У старогрчком језику, овај глагол се користио за описивање жвакања хране, буквално „шкргутање зубима“.

Христос намерно оставља Своју изјаву чврстом. Управо након овог разговора многи ученици су се уплашили, окренули се и више га нису следили. Следили су мудрог учитеља морала, али су се уместо тога суочили са захтевом за пуним, опипљивим сједињењем са Њим.

Жива топлина у путиру

Заборављамо колико је хришћанство дубоко укорењено у материји. Творац не презире земаљску материју. Непосредно пре приношења Дарова, свештеник сипа врућу воду у путир. У православној традицији, ова радња има дубоко литургијско значење – вино у путиру стиче температуру живог људског тела. Тако нам је дозвољено да осетимо топлину присуства Онога који живи овде и сада.

Древна Црква је са дубоким страхопоштовањем гледала на овај догађај. Састављајући молитве пре Причешћа, Симеон Метафраст је пронашао снажне речи, непознате нашим ушима. Дарове је назвао ватром способном да опече недостојне и замолио је Бога да продре у све људске зглобове, кости и срца.

У свом писму народу Коринта, апостол Павле је директно написао да због непажљивог, површног става према Телу Господњем, многи у заједници постају тешко болесни, па чак и умиру. Ово је озбиљно упозорење.

Милост није безопасан психолошки ресурс. Њој се не може приступити из досаде или традиције.

Ако је човеково срце испуњено хладном злобом, невољношћу да опрости или тупом тврдоглавошћу, сусрет са Богом код чаше може за њега постати болна опекотина.

Лек за очајање

Многи од нас живе у стању сталног, исцрпљујућег стреса. Хронична анксиозност, страх за будућност наше деце, разорне вести — све нас то постепено исцрпљује, остављајући само суву љуштуру. Када се наша емоционална снага исцрпи, ни предавања о самопомоћи ни морални савети нису ефикасни. Потребно нам је нешто више од правих речи. Потребан нам је сам Живот.

На прелазу из првог у други век, Свети мученик Игњатије Богоносац назвао је Евхаристију леком бесмртности. То је најтачнија дефиниција. У олтару је човек позван да се сједини са Христом не номинално, већ на дубоком, ћелијском нивоу. Да се сједини са Оним који је већ искусио усамљеност, издају вољених, патњу и саму смрт, а ипак их је победио.

Када постанемо свесни ове опипљиве стварности, мења се целокупна наша перцепција црквеног живота.

Престајемо да будемо случајни људи који стоје једни поред других у истој просторији недељом. Причешће нас уједињује једне са другима, стварајући јединствени организам способан да издржи сваки историјски преокрет или катастрофу.

Следећи пут када се кроз тишину цркве чује препознатљив звук кашике, оставимо по страни све стране мисли. У том тренутку, Спаситељ нам долази и нуди нам не привремено олакшање, већ Своју вечну снагу. Све што треба да урадимо јесте да отворимо своја срца овој ватри.

Аутор: Никита Ракитјански

извор

Да ли смо спремни да чујемо Божје „Не“ у својим животима? „Не“ од Господа не као одбијање рођено из злобе, већ као образовање, исцељење и спасење. Много пута се молимо и призивамо Бога, тражећи одређене ствари у својим животима и очекујући да их Он испуни. Али захтеви могу бити испуњени када Он одлучи. То је једна страна медаље. Понекад уцењујемо Бога, доводимо Га у питање , пребацујемо одговорност на Њега. „Зашто ја? Зашто бих патио? Зашто ствари не би требало да се одвијају онако како очекујем? Зашто и ја не бих стекао то? Зашто не бих имао живот тог и тог? Желим ово, зашто ми то не даш?“ И тако даље.

Бог ти шапуће: „Све се дешава ради твог спасења.“ Шта год Бог допушта, Он допушта ради нашег спасења. Не да би се играо са нама или нас мучио као тиранин.

Колико смо спремни да се поклонимо Божјем „Не“ након било које наше молбе?

Једном је жена која је имала тешку болест отишла код старца. Када ју је видео, рекао је: „Знам која је твоја болест, могу је излечити, али ти неће користити.“ Старац је знао – кроз своје свето духовно стање – нешто што се тицало спасења ове душе.

Много пута је најбољи одговор на нашу молбу Божја тишина, а све се то дешава из љубави и човечности. Ако наша молба није прожета жеђу за спасењем, онда постаје хула на Бога, рекао је један старац.

Бог није неко више Биће које ће задовољити наше световне и себичне жеље. Бог као Отац очекује да Му принесемо своје грехе и ходимо путем покајања, како бисмо благодаћу постали оно што Он јесте по природи.

Окренимо се Господу, не као световни људи са световним захтевима, већ као бића гладна спасења и вечности.

„Господе Исусе Христе, помилуј ме!“ Како ће то бити? Знаш, Господе, да ћу се једноставно поклонити Твојој вољи кроз тешкоће на које наилазим у својој немоћи. Али чак и у болу свом рећи ћу: „Слава Богу за све!“ јер знам да си Ти мој Отац и да све чиниш из љубави према мени. Хвала Ти, Господе, ма колико ми било тешко да то изговорим. Прихвати моју немоћ не као недостатак вере, већ као бол од рана страсти којима је потребан исцелитељ, а Ти си једини који зна моје исцељење. Све је то у Твом великом загрљају. Дођи, Господе, требам Те…

Божје „Не“ значи „Да“ вечности и спасењу. Будимо сигурни да ће суза коју наше срце пролије, тугујући што је Бог одбио нашу молбу, завршити осмехом на Васкрсењу. То је наше велико очекивање и чежња...

Дакле, како поверовати у Бога?

Како то да неко верује у Бога, а неко не? Да ли су у питању само васпитање, неки комплекси како воле да кажу атеисти, утицај окружења, или постоји ипак и нешто друго?

На почетку одмах треба рећи, да је вера дар од Бога. Људи не верују тек тако, вера је, према Светом Писму, дар Божији, дар који је неопходан да би се човек спасио, или другачије речено, да би могао и овде и у вечности да буде заједно са Богом и живи са Њим у Царству небеском.

Да би људско срце поверовало, потребна је припрема. Бог обично припрема људско срце кроз неке животне догађаје. Бог види како је људско срце расположено и у складу са тим, неко осети потребу за вером након радосних догађаја у свом животу, неко након губитка блиске особе; друга особа почиње да размишља о смислу живота, јер осећа незадовољство својом свакодневицом, а постоје и случајеви када човек толико огрезне у пороцима да га тежина и мрак који осећа у души покрећу да себи нађе пут из свега тога… Тако почиње трагање за дубљим смислом.

Када се људи нађу на овој духовној раскрсници, до човека је да направи избор – да ли жели да верује у Бога или не; да ли ће кренути новим, за њега непознатим путем или ће остати у старом и добро познатом начину живота иако и види да му тако није добро. Није лако, када у нама постоји сумња, страх, узнемиреност, када није јасно како даље. Ипак овде нико други не може да уради нешто уместо нас, избор је до нас самих. Бог не жели да присиљава и гуши нашу слободну вољу.

Дакле, како стећи веру? Како да стекнемо тај дар Божији који је Бог спреман да дарује свакоме ко то искрено жели? Ево неких практичних савета.

Светитељ Силуан Светогорац који је живео у прошлом веку, када су неверовање, материјализам и атеизам веома напредовали на планети, дао је одличан савет. Он је акценат стављао на људској искрености, на искреном обраћању Богу као Некоме ко ти је близак, од Кога ти је помоћ потребна:

„Ономе који не верује саветујем да каже: „Господе, ако те има, просвети ме, и служићу Ти свим срцем и свом душом“. За ту смирену мисао и спремност да служиш Богу, Господ ће те неизоставно просветити. … Твоја душа ће осетити Господа, када те буде просветио. Осетиће она да јој је Господ све опростио и да је воли. Ово ћеш кроз искуство сазнати, а благодат Светога Духа сведочиће у души о спасењу. Тада ћеш зажелети да довикнеш целоме свету: „Како нас много воли Господ“.

Овде је кључно оно што говори светитељ – да када нам се Господ открије, треба да будемо спремни да Богу и служимо. Јер, није довољно да знамо да Бог постоји, потребно је да будемо са Њим. Не ради се само о интелектуалним знањима, потребно је да стекнемо искуство Божије близине. Ова близина се стиче кроз подвиг, кроз борбу са својим страстима. Ево како је писао старац Јован Валаамски, чија Писма о духовном животу препоручујем од свег срца:

„Ево мог савета како наћи Бога: почните да живите по Јеванђељу. Господ је рекао: Блажени чисти срцем, јер ће Бога видети. Постепено чистите своје срце од страсти. Колико се срце очишћује од страсти, толико се Бог познаје и царство Божије се рађа у вама. Ето, тада ће сва питања нестати“.

Један савремени свештеник, о.Константин Пархоменко, пружа детаљније објашњење ових речи и даје одличан савет за људе који се колебају, који су маловерни:

„Када човек говори да у њему нема вере, да жели да поверује, веома помаже следеће. Ја им говорим: долазите два-три месеца у храм. Сваке недеље.

Не треба се причешћивати, не треба се исповедати. Просто дођите, станите у храму и трудите се да се молите заједно са осталим људима. Говорите Богу: „Да будем искрен, не знам да ли Ти Господе постојиш, али Те молим, откриј ми, даруј ми да Те осетим“.

Даље – сваког дана, ујутро и увече се молите, макар пет до десет минута. Читајте молитве, нешто из јутарњег или вечерњег правила из православног молитвеника, свакодневних молитви, делове акатиста. Обавезно се помолите и својим речима.

Следећи савет: сваког дана читајте по две главе из Новог Завета. Најбоље ујутру, а онда током дана размишљајте о ономе што сте прочитали (макар на путу ка послу).

Трудите се да ова два месеца живите хришћански: чините добра дела, немојте обмањивати никога, поштено радите свој посао, трудите се на односима у својој породици.

Искуство показује да је најчешће све ово довољно да човек осети Бога. Невидљивог, али брижног, Бога Који га благосиља и подржава. Господ види човеков труд и открива му се.

„Иштите, и даће вам се; тражите, и наћи ћете; куцајте, и отвориће вам се. Јер сваки који иште, прима; и који тражи, налази; и који куца, отвориће му се.“ (Мт. 7:7-8)

Овај кратки текст је представио практичне савете – како поверовати у Бога. У неком од наредних ћемо говорити о томе како сачувати веру.

Свако добро од Господа свима.

Станоје Станковић

извор

Овај велики јерарх беше Србин по рођењу. Подвизавао се у Светој Гори, и био игуман Хиландара. По смрти Саве III буде изабран за архиепископа "всеја сербскија и поморскија земљи" 1317 године. Он је крунисао краља Милутина 1321 године. Превео је Јерусалимски Типик на српски. У предговору ове књиге он каже: "Свемогући Бог, који зна немоћ нашу, даће моћ духовну, но ако ми прво труд покажемо". Искрено је волео подвижнички живот, и трудио се да га утврди у српској земљи. Неуморно се трудио на искорењивању богумилске јереси и утврђивању вере православне. Упокојио се у Господу 1325 године. Чудотворне мошти почивају му у манастиру у Пећи, где почивају и мошти многих других светих архиепископа и патријараха српских.

СВЕТИ НИКОДИМ

архиепископ српски

1317-1324

Приликом избора новог српског архиепископа, након смрти архиепископа Саве, изборни сабор се у току 1317. године састајао неколико пута, јер није могао да се сложи у питању личности. Кандидован је Данило, за кога сабор није хтео ни да чује. Избор је пао на хиландарског игумана Никодима, некадашњег Даниловог ученика. Игуман Никодим изабран је, вероватно, на Спсовдан 12. маја 1217. године за архиепископа српског.

Када се Данило повукао са игуманског положаја у манастиру Хиландару и отишао у Карејску испосницу Светог Саве, за новог игумана изабран је Никодим. Као хиландарски игуман, Никодим је био у Цариграду у једној дипломатској мисији, а у вези саједном расправом која је настала између краља Стефана Уроша и брата му краља Стефана, а по налогу оба брата и сабора Српске земље.

Налазећи се у дипломатској мисији у Цариграду 1313. године Никодим је присуствовао богослужењу које су по типику преподобног Саве Освећеног вршили јерусалимски и антиохијски патријарх. Богослужење је на њега оставило изванредан утисак, тим пре што су га интересовала литургијска питања.

Чим је постао архиепископ, Никодим је послао у Цариград да му се донесе јерусалимски типик који се налазио у манастира Светог Јована Крститеља. Превођењу Типика архиепископ Никодим је приступио као добар познавалац грчког језика. Његови књижевни радови показују да је имао велики литерарни таленат, изграђен и префињен стил и да је одлично познавао грчки језик, тако да је приликом превођења могао залазити и у финесе.

За проучавање богослужења Српске цркве никодимов Типик је најважнији, јер је први пуни типик са календаром у Српској цркви. Богослужење Српске цркве је, захваљујући архиепископу Никодиму, већ у ХIV веку достигло свој пуни развитак. У другим словенским православним црквама јерусалимски Типик постао је много касније главни регулатор богослужења. Утицај Српске православне цркве на литургичку делатност других словенских православних цркава одавно је истакнут у литургичким круговима тих земаља, а главна улога у томе припада архиепископу Никодиму. Оригинал Никодимовог Типика је неповратно изгубљен, јер је изгорео у Народној библиотеци 6. априла 1941. године приликом бомбардовања.

По заповести архиепископа Никодима, црноризац Дамјан је 1324. године преписао Шишатовачки апостол. У два наврата у својим повељама, од 1. септембра 1321. и 31. августа 1322. године, архиепископ Никодим је наредио да убудуће сваки архиепископ помаже испосницу Светог Саве у Кареји.

У току свога архиепископског рада Никодим је 6. јануара 1321. године крунисао Стефана Дечанског за краља. Подигао је две нове цркве: Светог саве у Лизици и Светог великомученика Димитрија у Пећи.

Управљао је Српском црквом осам година а умро је вероватно доста млад. По свему што знамо о архиепископу Никодиму он је био необична појава на почетку ХIV века у нашој држави, цркви и друштву. Он је био агилан, пун воље за добар и користан рад, био је добар организатор и добар политичар, вредан књижевник, човек који је поштовао и чувао традицију, али спреман и да уведе новину која ће бити од користи.

извор

Свети Епифаније – Рођен као Јеврејин, но увидевши силу вере Христове, крстио се заједно са својом сестром Калитропијом. У двадесет шестој години својој замонашио се у манастиру Светог Илариона. Доцније оснује засебан манастир, где се прочуо по целој Палестини и по Мисиру због свог подвижништва, духовне мудрости, и чудотворства. Бежећи од славе људске, удаљи се у Мисир. На путу се сретне са великим Пафнутијем, који му прорече, да ће бити архијереј на острву Кипру. И заиста, после више година Провиђењем Божјим дође Епифаније на Кипар, где буде изненадно изабран за епископа. У шездесетој години постане епископом у граду Саламини, и као епископ управљао је црквом Божјом педесет пет година. Свега је живео на земљи сто петнаест година, и упокоји се од овога живота да вечно живи у царству Христовом. Пред смрт буде позван у Цариград од цара Аркадија и жене му Евдоксије на сабор епископа, који је требало по жељи царевој и царичиној да осуди Светог Јована Златоуста. Приспевши у Цариград, он оде у двор царев, где га цар и царица дуже задрже наговарајући га да се изјасни против Златоуста. Чују грађани, чује и Златоуст, као да се Епифаније сагласио с царем против Златоуста. Зато му Златоуст написа писмо: “Брате Епифаније, чух да си саветовао цара, да се ја прогнам; знај да и ти више нећеш видети престола твога”. На то му Епифаније отписа: “Страдалниче Јоване, одолевај увредама; знај да и ти нећеш стићи до места, у које те прогоне”. – И оба ова светитељска пророчанства збише се убрзо: не хотећи се сагласити нипошто с царем на прогонство Златоуста. Епифаније тајом седе у лађу и пође за Кипар, но на лађи умре; а Златоуста отера цар у прогонство у Јерменију; но светитељ овај успут умре. Упокоји се Свети Епифаније 403. године. Од многих дела Светог Епифанија најпознатије је Ковчежић, по грчки: Панарион, у којем је изложено и побијено осамдесет јереси.

У Тавенисијском женском манастиру, који се налазио у Тебаиди, живела је девојка по имену Исидора, која је преузела подвиг лудости за Христа. Подносила је понижења и увреде од сестара, али је увек захваљивала Богу. Исидора је радила у кухињи, чистила манастир и хранила се мрвицама које је скупљала са стола и водом којом је прала посуђе. Никада није увредила никога и остала је у тишини.

Након много година подвига, имала је откривење од анђела, које је довело до светог Питирима, који се подвизавао у Порфиритској пустињи. Анђео га је обавестио о врлинама Исидоре, и он је отишао у Тавенисијски манастир, где је, видећи Исидору, пао јој пред ноге, признајући је као Божију угодницу. Сестре, запањене његовим поштовањем према Исидори, признале су своје увреде и затражиле опроштај.

Питирима се молио за сестре и поучавао их, након чега је Исидора, не желећи да прими почасти, напустила манастир и наставила да се подвизава у осами до своје смрти. Служила је Господу тајно, и за то ће примити награду на небу, славећи Свету Тројицу.

извор

Један од дванаест великих апостола. Родом би из Кане Галилејске. На свадбу му дође Господ Исус са Матером и с ученицима. Када нестаде вина Господ претвори воду у вино. Видећи ово чудо, Симон младожења остави кућу, и родитеље и невесту, па пође за Христом. Зилот значи ревнитељ. А Ревнитељем Симон је назват због своје велике и огњене ревности према Спаситељу и Његовом Јеванђељу. По пријему Светога Духа Симон је отишао на проповед Јеванђеља у Мавританију у Африци. Пошто је успео да многе обрати вери Христовој, буде намучен и најзад на крсту распет као и његов Господ, који му је припремио венац славе у царству бесмртном.

Тропар (глас 3):

Апостоле Свети Симоне, моли Милостивога Бога, да опроштај грехова подари душама нашим.

„Пролог“ Свети Владика Николај

crkvenikalendar.rs

Православна Црква 22. маја по новом, 9. маја по јулијанском календару молитвено прославља Светог мученика Христифора.

Овај свети мученик пострада 249 године, за време цара Декија (249-251 г.). О њему се причају неке чудне и необичне ствари, тојест да је био псетолик: єЕЅїАБМГЙАїВ - и да је пореклом из земље људождера. У рату он би заробљен од једног војводе. Пошто није могао да говори, он се помоли Богу, и Господ му посла анђела свог који му рече: Буди јунак, Репреве! (такво му беше прво име). Онда се анђео дотаче уста његових и учини те стаде слободно говорити. Затим оде у један град и изобличи незнабошце што гоне хришћане. Због тога би бијен од поглавара Вакхиа. Но светитељ на то одговори Вакхиу: Добровољно и смирено примам ударце и не противим се, следујући заповести Христовој. А кад бих ставио у покрет мој гнев и јунаштво, онда не би могао отстојати ни ти нити сила самога цара, јер је царева сила слаба и ништавна према мојој сили.

После тога, цар, бојећи се мученика и због силе његове и због ружноће лица његова, посла двеста војника да га доведу к њему. Мученик не ношаше у рукама оружје, но имађаше само један суви штап. И кад иђаху путем, тај суви штап процвета у рукама светог мученика. Но пошто за време путовања понестаде хлеба војницима те немаху шта да једу, светитељ се помоли Богу и изобилно умножи оно неколико хлебова што им беху остали. Поражени овим необичним чудом, војници повероваше у Христа. И кад стигоше у Антиохију, сви заједно са светитељем бише крштени од епископа антиохиског, светог свештеномученика Вавиле. И тада светитељ место имена Репрев доби име Христофор. А када би изведен пред цара на суд, видевши га цар се препаде, и од страха паде у несвест. Но дошавши потом к себи, цар одлучи да светитеља придобије вештином и да му ласкама промени расположење, еда би га на тај начин одвојио од вере у Христа, пошто не смеђаше да га на то побуђује застрашивањима. Шта онда он учини? Дозва две жене, Калинику и Акилину, лепе лицем али блуднице и развратнице расположењем, које беху веома веште у завођењу и залуђивању људи на телесно спаривање. Овим женама цар нареди да иду код светитеља и да употребе сву своју вештину како би га привукле да их заволи, јер рачунаше неваљалац да на тај начин одвоји мученика од Христа и приволи га да принесе жртву идолима. Али догоди се супротно ономе што смераше цар: свети Христофор научи вери у Христа ове две блуднице и одврати их од идолопоклонства. Онда се оне вратише к цару и изјавише да су хришћанке. Зато их цар врже на страшне муке. И оне блажене, подневши храбро ужасна мучења, примише венце мучеништва.

То силно разјари цара, и он нареди те доведоше преда њ светог Христофора, кога он стаде исмевати и вређати због ружноће и необичности лица његовог. Но светитељ му на то одговори да је он обиталиште ђавола, што и само његово име Декије означава. Онда нечовечни тиранин осуди на смрт оних двеста војника које он беше послао да ухвате светитеља и који беху поверовали у Христа. Погубљени од цара, ови блажени мученици добише венце мучеништва.

После тога цар нареди да светог Христофора клинцима прикују за железну постељу, па да испод постеље наложе ватру. То би одмах учињено, али светитељ не само остаде неповређен, него се осећаше као да беше на неком весељу и одмору, и причаше неке необичне ствари, које многим присутним неверницима изгледаху невероватне и немогућне, а вернима и паметнима - потпуно вероватне и лако могућне. Причаше дакле блажени мученик како види једног човека, висока раста, лепа лица, одевена у белу одећу, из лица му се лије светлост јача од сунчане, на глави има блистав венац, око њега стоје пламеновидни војници са којима се боре неки други црни и ружни војници, и изгледа да ови последњи побеђују. Но касније, онај страшни војвода се окреће са гневом, збуњује и побеђује све оне црне нападаче, и тако задобија над њима власт и силу.

Слушајући то, и усто видећи светитеља на ужареној железној постељи неповређеног, многи од присутних људи повероваше у Христа, и скинуше светитеља с постеље. Зато сви беху посечени од царевих војника. После тога светом Христофору везаше камен о врат и бацише га у бунар. Но анђео Господњи извади га из бунара и ослободи. Тада безбожни тиранин, још увек бесан од гнева, нареди те светитељу обукоше ужарену металну одећу. Напослетку нареди те му мачем отсекоше главу. И тако блажени мученик прими венац мучеништва. Његово свето тело откупи од војника Петар, епископ Аталијски, и сахрани га у свом граду.

Извор: crkvenikalendar.rs