Спомен Светог мученика Мирона

Свети Мирон беше свештеник у Ахаји за царовања незнабожног цара Декија када поглавар те области беше Антипатр. Свети Мирон беше угледна и богата рода, по нарави благ и кротак, богољубив и човекољубив, и вођаше богоугодан живот.

Једном на сам дан Рождества Христова поглавар Антипатр уђе у цркву, да похвата хришћане скупљене на молитву и да их мучи. Видећи то, свети Мирон се испуни ревности божанске и изружи поглавара и исмеја га. Зато би ухваћен од поглавара и љуто мучен: најпре га обесише на дрвету и стругаше гвозденим гребенима и огњем жегоше; затим га бацише у силно ужарену и страховито разбуктану пећ, из које сукну пламен и сагоре сто педесет поглаваревих слугу који стајаху у близини, а светитељ, чуван благодаћу Христовом, стајаше усред пећи жив и нетакнут и благосиљаше Бога. У то време видни беху у пећи свети анђели који окружаваху светитеља и огањ у хладовину претвараху. А када се пећ угаси и светитељ изиђе из ње неповређен, поглавар га стаде приморавати да се поклони идолима. Пошто светитељ не пристаде на то; мучитељ нареди да му секу кожу на кајише, од главе до ногу. Мученик дохвати један такав кајиш своје коже, и њиме удари мучитеља у лице. Онда му поново стругаше тело гвозденим гребенима, па га потом бацише зверовима да га поједу. Али га ни зверови не дарнуше. Тада поглавар Антипатр, видевши себе посрамљена од страдалца Христова Мирона, испуни се јарости и беса, те својим рукама уби себе. И тако погибе са хуком, предавши своју гадну душу ђаволима у пакао на вечито мучење.

Свети пак мученик би одведен у град Кизик, и тамо му одсекоше главу, и он сконча предавши свету душу своју у руке Божје. Примивши на тај начин мученички венац, он уђе у радост Господа свога.

Повест о нерукотвореној икони Господа нашега Исуса Христа и о њеном преносу у Цариград

У оно време када Господ наш Исус Христос живљаше на земљи међу људима и прохођаше градове и села Јудеје и околних земаља проповедајући Еванђеље и исцељујући сваку болест и сваки недуг на људима, живљаше у сиријском граду Едеси, с оне стране реке Еуфрата, кнез неки Авгар. Он боловаше од неизлечиве болести губе: споља беше покривен плавкастим ранама, а унутра му се распадаху кости, и сви му удови беху раслабљени.

Чувши о Господу Христу и о великим чудесима која чини, како речју Својом исцељује губу, раслабљеност и сваку болест по људима, Авгара обузе силна жеља да својим очима види Творца таквих чудеса, надајући се да и сам добије од Њега исцељење. Но пошто њему беше немогуће да сам иде у Јудеју, он посла молбу Господу Исусу, молећи Га да дође к њему у Едесу. Али сумњајући да ће Господ хтети доћи к њему, Авгар упути у Палестину искусног живописца Ананију да живопише лик Његов, да бар гледањем лика Његова олакшава себи болове; тако велика беше љубав његова према Господу Христу, изазвана оним што он беше чуо о Њему.

Писмо кнеза Авгара Господу Исусу гласило је овако: „Авгар кнез Едески Исусу, благоме Спаситељу који се у телу јавио у Јерусалимским покрајинама, радовати се! До мене је допро глас о Теби и о преславним чудесима Твојим, да Ти без лекова и биља исцељујеш болести: слепима дајеш вид, хромима ход, губаве очишћујеш, из људи нечисте духове изгониш, раслабљене који годинама леже на одру исцељујеш речју, и мртве васкрсаваш. Слушајући то о Теби, ја сам дошао до двојаког закључка о Теби: Ти, или си Бог, који је сишао с неба, или си Син Божји, пошто таква дивна чудеса чиниш. Стога Ти и упућујем ову смирену молбу моју, да се потрудиш доћи к мени и исцелити неизлечиву болест моју, од које већ много година патим. Такође чујем и то, да те Јевреји мрзе и хоће да Ти учине неко зло. Ја пак имам град, иако не веома велик, али леп и изобилан сваким благом. Дођи дакле код мене и живи са мном у моме граду, у коме ће се наћи за нас обојицу оно што нам је потребно“.

Са овим Авгаревим писмом живописац Ананија стиже у Јерусалим. У Јерусалиму он виде Господа Исуса усред мноштва народа где на равном месту говори поуку народу, али Му се не могаше приближити од силне тескобе и тискања. Очекујући да се народ разиђе, Ананија стаде на један повећи камен и пажљиво посматрајући Спаситељево лице покушаваше да га живопише. Али му то беше немогуће, јер Свевидац, ненаклољен живопишчевој намери, мењаше пресвето лице Своје божанском, непостижном и неизобразивом славом и благодаћу. Дуго се Ананија труђаше, али без икаквог успеха. Господ пак нареди апостолу Томи да иде и доведе му тог човека који, стојећи на камену, живопише Његово лице. Када га доведоше, и док он још не беше ни проговорио, Господ га позва к себи по имену и по занимању, назваши га Ананијем живописцем и откривши му разлог због кога је дошао, и упита га: „Где је писмо кнеза твога Авгара, које си ми донео из Едесе?“

Ананија, удивљен и запањен овом прозорљивошћу Господа Исуса, брзо извади писмо из недара и с трепетом га предаде у руке Спаситељу. Прочитавши писмо, Господ отписа Авгару овако: „Блажен си, Авгаре, што си поверовао у мене не видевши ме. Јер је писано о мени: да они који ме виде неће веровати, а који ме не виде повероваће у мене и наследиће живот вечни. Ти ми пишеш да дођем к теби, али мени ваља извршити оно ради чега сам послан, и по извршењу вратити се к Оцу који ме посла. Када будем узнесен к Оцу, ја ћу ти послати једног од мојих ученика, који ће те потпуно исцелити од твоје болести, и кроз крштење подарити живот вечни теби и онима што су с тобом“.

Написавши такво писмо Авгару, Господ Христос га запечати печатом, на коме је јеврејским словима стајало написано: Божије виђење, Божанствено чудо. – Затим Господ, испуњујући другу жељу Авгареву и живопишчеву, нареди да се донесе вода, те Он уми пресветло лице Своје, и убриса га поданим Му четвртастим убрусом. И, о чуда! Проста вода претвори се у боју, и на убрусу се уписа савршено пречист лик Његов. Предајући тај убрус са Својим ликом Ананији и писмо, Господ рече: „Носи и предај ономе који те посла“. (Ово се догоди у последње дане живота Спаситељева на земљи, пред Његово страдање).

И врати се Ананија у Едесу к своме кнезу, и предаде му нерукотворену икону лица Христова на убрусу и писмо. Примивши их, Авгар се испуни великом радошћу и с љубављу их целива; и поклонивши се лику Христовом, он се одмах исцели од болести, само један мали део губе остаде на лицу његовом, до онога времена када је имао доћи к њему послани од Господа ученик.

После добровољног страдања, васкрсења и вазнесења Господњег на небо, у Едесу дође послат Божанском благодаћу свети Тадеј, један од седамдесеторице апостола. Пошто довољно поучи Авгара светој вери у Христа, свети Тадеј приведе кнеза крштењу; и када се Авгар, ушавши у купељ, крсти, тог часа нестаде преостали део губе, и он изиђе из купељи потпуно чист, и здрав телом и душом. Заједно са Авгаром крсти се и сав дом његов, затим и сав град, и слављаше се у Едеси име Господа нашег Исуса Христа, јединога истинитог Бога.

На капији града Едесе бејаше идол неког незнабожачког божанства, коме је сваки улазник у град дужан био поклонити се. Тог идола Авгар збаци и уништи, па изнад капије начини у каменом зиду округло удубљење, да киша не допире до њега, намести убрус са нерукотвореном иконом Христовом на дасци од нетрулежног дрвета, окружи га и украси златом и драгим камењем, па постави на том месту удубљеном, изнад капије. Поред тога он написа златним словима испод иконе ово: „Христе Боже, нико се неће постидети, ко се у Тебе нада“.

И нареди Авгар свима, да који год улази у град и излази из њега има се поклонити божанственој икони Христовој; и издаде закон да се такво поштовање неизоставно указује икони Господњој кроз векове. Ова побожна наредба Авгарова, потврђена законом, држала се у току много година, како за живота његова и његовог сина који је после њега кнезовао у Едеси, тако и за владавине његова унука. Затим, за кнезовања у Едеси једнога од праунука Авгарових, обнови се у граду древно незнабоштво: јер тај кнез покваривши се одступи од Христа и скрену у идолопоклонство. Угледавши на градској капији Христов лик, поштован од свију улазника и излазника, кнез као непријатељ Христов узнегодова, и донесе одлуку да ту божанствену икону скине одатле и место ње постави идола. Дознавши о томе нарочитим откривењем од Господа, епископ града Едесе дође са својим клирицима ноћу код градске капије, попе се уз лествице, постави пред светом иконом Христовом упаљено кандило, огради то ћерамидом, па зазида циглом, премаза малтером и кречом, и изравна са зидом, – јер тако беше наређено епископу божанским откривењем. Када нерукотворна икона Христова поста невидљива, незнабожни кнез одустаде од своје намере. После много времена код људи ишчезе сећање на свету нерукотворну икону, и заборављено би место где она беше зазидана. И нико не знађаше о њој све до чудесног јављења њеног које се после врло много година догоди на следећи начин.

У дане благочестивог цара Ираклија (610-641) персијски цар Хозрој са силном војском дође под Едесу, опколи је, и дуго је држаше под тешком опсадом. И када се грађани, изнемогавајући у недоумици и великом страху, мољаху Богу са сузама, једне ноћи јави се епископу едеском Евлавију нека пресветла у великој слави невеста, и указујући прстом на градску капију и место у зиду она рече: „Изнад ове капије сакривена је божанствена нерукотворна икона Спаса Христа; извади је из зазиданости, и добро ћеш учинити“.

Епископ хитно оде ка капији града, попе се до показаног му у зиду места, и нађе све као што му би речено у откривењу: познаде зазидано место, разида цигле, уклони ћерамиду и нађе пречисти и пресветли лик Христов читав и неповређен, и кандило где после толико година још гори и пуно зејтина; а на самој ћерамиди, којом је био покривен лик, бејаше нерукотворно одсликан тај исти лик Христов. Епископ узе свети убрус са ликом Спасовим и показа грађанима, и сви се веома обрадоваше и охрабрише уздајући се у Господа. Епископ у литији обнесе по бедемима градским лик Спасов, показујући га војницима персијским који опседаху град; и одмах се сва персијска војска помете у великом страху, и даде се у бекство гоњена силом Божијом. Тако град Едеса би избављен од непријатеља својих милосрђем Христа Бога нашег и јављењем нерукотворног лика Његовог пресветог.

Затим, после много и много година, када у Грчкој цароваше Роман II звани Лекапин (920-944) са својим зетом Константином, сином Лава Мудрог, би свети убрус нерукотворног лика Христовог пренесен у Цариград из Едесе, држане од стране Сарацена, јер у то време сва Сирија, и у њој град Едеса, беху под влашћу Сарацена. То пренесење би на овај начин: грчки цар Роман, желећи да има у Цариграду то неизмерно благо – нерукотворни лик Спасов, слао је много пута молбу Сараценском емиру да му да нерукотворни лик Христов. А емир, мољен од едеских хришћана, није хтео да да лик Христов, и настаде рат: цар Роман посла своју војску на град Едесу и опколи га, пустошећи околину. Тада Едешани послаше молбу грчкоме цару, да прекине рат и не пустоши њихову земљу; али цар захтеваше од њих Христов нерукотворни лик. Међутим, емир сараценски, под чијом влашћу бејаше Едеса, не хте га дати забадава. Тада цар хришћански, обузет силном жељом да има код себе нерукотворни лик Христов, даде емиру дванаест хиљада сребрника, и врати му двеста угледних Сарацена који су били грчки заробљеници; поред тога даде му своје царско написмено са златним печатом, да никада неће ићи у рат на Едесу и на њену околину. Добивши на тај начин оно што жели, цар узе нерукотворни лик Христов, а са њим заједно и оно писмо које, као што је раније речено, Господ наш Исус Христос написа кнезу едеском Авгару, и пренесе их свечано у Цариград рукама архијереја и осталих уважених људи духовнога чина. Путем и у самом Цариграду биваху многа чудеса од свечесног лика Спасовог: исцељиваху се сваковрсни недузи, – слепи прогледаху, глуви слух добијаху, хроми хођаху и ђаволи се изгоњаху. Један ђавоимани човек викаше говорећи: „Прими, Цариграде, славу и весеље твоје, а ти, Порфирородни, част царства твога“. Тако вичући, човек се тај исцели од бесомучности.

Празновање пренесења нерукотворног лика Христовог одређено је на шеснаести дан месеца августа, када га управо веома свечано прими царска град и постави најпре у Цркву Пресвете Богородице у Влахерни, а затим у цркву Пресвете Богородице Фароске на заштиту града, а у славу Христа Бога нашег, са Оцем и Светим Духом слављеног сада и увек и кроза све векове. Амин.

Неколико година касније цар Никифор Фока (963-969) пренесе из града Едесе у Цариград и ону свету ћерамиду на којој беше одсликан нерукотворни лик Христов и постави је у царском граду 967. године.

https://mitropolija.com/2026/08/28/nerukotvorena-ikona-gospoda-isusa-hrista-2/

Преподобни отац Рафаило живљаше у 16. и 17. веку. Подвизаваше се богоугодно и дуго у светој лаври Српској Хиландару на Атонској Гори. У то време манастир Хиландар имађаше по Српским земљама више својих манастирских метоха, међу којима и један метох у Банату, на простору данашњега града Зрењанина. Тај метох је по свој вероватноћи Хиландар добио у свој посед у време Српског деспота Стефана Високог (Лазаревића), који је био добио место звано Бечкерек у лични посед од угарског краља Сигисмунда.

У овај дакле манастирски метох би послан од Хиландарског братства преподобни отац Рафаило ради неког манастирског послушања. Дошавши у Банат, преподобни се настанио тамо за неко време на месту где се данас налази црква Ваведења Пресвете Богородице (а то је место од најстаријих времена познато у Зрењанину као манастир). Овде се свети Рафаило строго подвизаваше, не само у вршењу наложеног му манастирског послушања, него и у свим богоугодним подвизима монашког живота, особито у подвигу молитве и поста. Живео је у једној малој колиби направљеној од обичне трске, и ту се и преставио мирно у Господу.

Због његових многих и само Богу познатих подвига и врлина, Господ га посетио благодатним даром чудотворства, које се особито пројавило по престављењу преподобнога.

Преставио се преподобни Рафаило и био погребен на оном месту где се данас налази мала црквица њему посвећена, то јест на југоисточној страни олтара велике Ваведењске цркве у Зрењанину. На том месту је ускоро по престављењу преподобног Рафаила била подигнута најпре мала капелица, па је касније услед рушења она поправљана и проширивана.

Одмах по престављењу светог Рафаила побожни народ овога краја почео је долазити на гроб преподобнога, особито по досељењу бројнијег Српског живља у ове крајеве (после сеобе 1690. године). Верници и данас долазе у црквицу светог Рафаила и ту доводе своје болеснике, који онда преноће у капелици и ту им се чита Рафаилова молитва, од чега по вери њиховој бивају исцељења.

У манастиру пак Хиландару, у олтару саборног храма, налази се једна старија икана преподобног оца Рафаила, на чијој се задњој страни налази овај натпис: „Овај Свети Рафаил, родом Србин, свештеноинок Хиландарски, послан на пут на манастирско послушање у Банат, и тамо се престави, и прослави га Бог чудотворењем од чесних његових моштију онима који му долазе са вером“.

Молитвама преподобног оца нашег Рафаила Хиландарског, светитеља Банатског, нека Господ помилује и спасе све нас. Амин.

Овај свети Евстатије II беше архиепископ Српске Православне Цркве после архиепископа Јакова, то јест од године 1292. до 1309. године. Како вели за њега његов животописац архиепископ Данило, он „стече достојно име због трудова својих, бринући се за Богом поверено му стадо разумних оваца истинитог пастира Христа, свагда верујући да се у Богу уподобљава у духовном и бесмртном делу, и то на обе стране: с једне стране радећи на корист своје душе, а с друге стране бринући се неослабљено за свету Цркву, и стално гледајући на подвиг који му предстоји и на венац дарова од Христа“.

Свети архиепископ Евстатије беше велики подвижник у личном животу и ревностан пастир у управљању Црквом. За његово време Српска Црква увећа се за три епископије: звечанску, лимску и скопску. Звечанска се још звала и бањска (са седиштем у манастиру Бањи) или липљанска. Седиште пак лимске епископије било је у манастиру светих Апостола Петра и Павла на реци Лиму, а скопске у Скопљу.

Поживевши богоугодно и пастирствовавши Христоподобно, свети Евстатије се мирно упокоји у Господу 16. августа 1309. године. Одмах по престављењу би од свих слављен и спомињан због своје светости. Његовим светим молитвама нека Господ и нас помилује и спасе. Амин.

Много користи имамо од наших болести, све док их подносимо без жаљења и славимо Бога, тражећи Његову милост. Када се разболимо, важна ствар није да не узимамо лекове или да идемо и молимо се Светом Нектарију. Потребно је да знамо и другу тајну, наиме, да се боримо да стекнемо Божју благодат. То је тајна. Благодат ће нас научити свим осталим стварима, наиме, како да се препустимо Христу. То јест, игноришемо болест, не размишљамо о њој, размишљамо о Христу, једноставно, неприметно и несебично, а Бог чини своје чудо за добробит наше душе. Као што кажемо на Божанственој литургији: „Сав живот свој предајмо Христу Богу нашем“.

Али морамо желети да игноришемо болест. Ако не желимо, тешко је. Не можемо једноставно рећи: „Ја је игноришем“. И зато, иако мислимо да је игноришемо и не размишљамо о њој, у ствари је стално имамо у свом уму и не можемо пронаћи мир у себи. Дозволите ми да вам ово докажем. Кажемо: „Верујем да ће ме Бог излечити. Нећу узимати никакве лекове. Остаћу будан целу ноћ и молићу се Богу за то и Он ће ме чути.“ Молимо се целу ноћ, преклињемо, призивамо и присиљавамо Бога и све свеце да нас оздраве. Идемо на једно место, па на друго...Зар свим тим стварима не показујемо да смо далеко од игнорисања болести? Што више инсистирамо и уцењујемо свеце и Бога да нас оздраве, то акутније осећамо своју болест. Што се више трудимо да је се решимо, то је више осећамо. И тако ништа не постижемо. И имамо утисак да ће се десити чудо, а ипак, у стварности, не верујемо у то, и зато не постајемо бољи.

Молимо се и не узимамо лекове, али не налазимо мир и не дешава се чудо. Али рећи ћете: „Како то мислите да ја не верујем? Зар не видите да нисам узео никакав лек?“ Па ипак, у основи, имамо сумњу и страх у себи и размишљамо: „Хоће ли се то заиста догодити?“ Овде важе речи из Светог писма : Ако имате веру и не сумњате, не само да ћете учинити оно што је учињено смокви, него чак и ако кажете овој гори: „Подигни се и баци се у море“, биће то учињено. Када је вера стварна, без обзира да ли узимате лекове или не, благодат Божија ће деловати. А Бог делује кроз лекаре и лекове. Премудрост Сирахова каже: Поштујте лекара почастима које му припадају, према вашој потреби за њим, јер га је Господ створио. Господ је створио лекове од земље, и човек паметан их неће презрети. И дајте лекару његово место, јер га је Господ створио; нека вас не остави, јер постоји потреба за њим. 

Сва тајна је вера - без сумње, нежна, једноставна и искрена: у једноставности и искрености срца. То није питање „снаге воље“ или „умске надмоћи над материјом“. Факир може да покаже ову врсту „снаге воље“. Ствар је у томе да верујемо да нас Бог воли бесконачном љубављу и жели да постанемо Његови. Зато Он дозвољава болести, све док се не предамо Њему са поверењем.

Ако волимо Христа, све ће се променити у нашим животима. Немојмо Га волети да бисмо добили неку награду, као што је здравље. Уместо тога, волимо Га из захвалности, не размишљајући ни о чему, само о љубави Божјој. Не би требало да се молимо са било каквим скривеним мотивом и кажемо Богу: „Учини тог и тог човека здравим, да би се могао приближити Теби.“ Није исправно указивати Богу на путеве и средства. Како можемо да се усудимо да кажемо Богу: „Учини ме здравим“? Шта можемо рећи Њему који све зна? Молићемо, али Бог можда неће желети да нас саслуша.

Неко ме је малопре питао: „Када ћу оздравити?“

„Ах“, рекао сам му, „ако кажеш: „Када ћу оздравити?“, онда никада нећеш оздравити. Није исправно молити Бога за такве ствари. Молиш се нестрпљиво да те Бог узме од болести, али онда те болест још чвршће стеже. Не смемо то тражити. Не треба да се молиш за ово.“

Био је затечен и рекао: „Да ли хоћеш да кажеш да не треба да се молим?“

„Никако“, одговорих. „Напротив, много се моли, али да ти Бог опрости грехе и да ти да снагу да га волиш и да му се предаш. Јер што се више молиш да те болест напусти, то се она више лепи за тебе, обавија своје пипке око тебе и стеже те, и постаје неодвојива од тебе. Ако, наравно, осећаш унутрашњу људску слабост, онда можеш смирено молити Господа да узме болест од тебе.“

старац Порфирије

приредила: Ј. Г. (Поуке.орг)

извор

Аутор: Архимандрит Варнава Јанку
 

„Јер сте благодаћу спасени кроз веру, и то није од вас; дар је Божји. Не од дела, да се нико не би хвалио.“ (Еф. 2, 8)

Наш први грех је у томе што не верујемо у Божју љубав. Бојимо се Бога, осећамо кривицу и страх и не приближавамо Му се. Свети апостол Павле нам заправо говори да се не спасавамо својим делима, већ богатством Божје милости и љубави и вером, што значи да имамо поверења у Божју љубав, да се препуштамо Божјој милости и тако постајемо слободни.

Не спасавамо се својом снагом и својим делима, већ Божјом благодаћу. Али да би она деловала у нама, потребно је да верујемо, да се усредсредимо, да се предамо, да себе препустимо Његовим рукама. То је осовина духовног живота, његова средишња оса. Није то стање у којем се такмичимо да бисмо нешто постигли, већ стање у којем проналазимо начин да се повежемо са Богом. Сам Бог нам даје тај пут — кроз Своју милост и љубав.

А у пракси то води нечему другом. Свети апостол Павле наглашава да не треба да се хвалимо и да не постанемо горди. Немојмо мислити да смо нешто посебно, већ будимо браћа једни другима. Јер ако поверујемо да смо „нешто“, то ће нас одмах довести до удаљавања од нашег брата, до осећаја надмоћи.

Међутим, када схватим да ништа не могу сам, да се ничега не могу ослободити, да ништа не може испунити мој живот када је у питању моје „ја“, и да ме само Бог испуњава, тада задобијам унутрашњу слободу. Ништа више не може да ме узнемири или спречи, и осећам да је сваки човек део Божјег промисла. Тада не осећам страх, већ се препуштам Божјој милости.

То је суштина духовног живота — да окусимо и спознамо богатство Божје благодати, да знамо да ништа није наше, већ да је све Божје; да Бог чини шта хоће, да усмерава наш живот путем којим жели, и да је све то у складу са Његовом вољом.

На тај начин не бринемо о томе шта ће се догодити, не стрепимо од тога да ли ћемо бити спасени, већ имамо само једну бригу — да свакога дана тражимо присуство Христа, да свакога дана тражимо искуство Божје љубави и да тако стекнемо другачији поглед на живот, ново откриће живота.

То је оно што нам Црква нуди: да будемо свесни да ћемо или изабрати пут сопствене узнемирености и сопственог избора, у којем сами себе одређујемо, или ћемо се потпуно предати Богу, схватајући да добра дела нису предуслов нашег спасења, већ плод Божје благодати и искуства Бога.

Другим речима, ми окушамо Христа. Христос постаје празник у мом животу, постаје садржај мог живота. И тада земља сама од себе доноси плод, из мог срца излази дух доброте који није мој, већ Божји.

Зато је смисао целокупног подвижништва у томе да се одрекнемо својих мисли, кривице и страхова и да у сваком тренутку памтимо Христа и дозволимо Му да кроз нас чини шта хоће, јер ништа није наше.

На тај начин задобијамо невероватну слободу, постајемо деца Божја и ништа нас више не узнемирава.

Волимо сваког човека, никоме не желимо зло и знамо да је свако добро Његово, а не наше…

приредила: Ј. Г. (Поуке.орг)

извор

Љубићу Те, Господе, крепости моја! Господе, Граде мој, Заклоне мој, који се оборити не може, Избавитељу мој, Боже мој, Камена горо, на којој се не бојим зла, Штите мој, Роже спасења мог, Уточиште моје! (Пс. 18:1:2)

Бог је врховно добро, нестворено, беспочетно, бескрајно и, постојеће, без промена. Као што сунце увек сија, као што ватра увек греје, тако је и Бог по природи добар; Он јесте и увек чини добро, пошто „нико није благ осим једног Бога.“ (Матеј 19:17). Бог чини добро, чак и када нас кажњава, јер нас Он кажњава, зато да би нас исправио. Он нас удара, тако да би да нас могао помиловати, шаље нам туге и жалости, да би нас могао утешити. „Јер кога љуби Господ оног и кара; а бије сваког сина кога прима.“ (Јев. 12:6) Како онда неко може, а да не воли тако велико Добро, као што је Бог?

Али погледајмо који су знаци љубави према Богу, тако да не би имали лажни сан љубави, уместо саме љубави. Ни у чему се човек не вара толико, као што се вара у љубави.

Сам Бог указује на ово, говорећи, „Ко има заповести Моје и држи их, он је онај који има љубав к Мени“ (Јован 14:21). Јер, истинити љубитељ Бога, чуваће себе од свега што је одвратно Богу и журиће да испуни све што је Богу угодно. Због тога он чува заповести Његове. Из овога следи да они Хришћани, који занемарују заповести, немају љубави према Богу. Такви су пакосници и они који штете другима на свакакве начине. Такви су расипници, прељубници и сви скрнавитељи. Такви су пљачкаши, разбојници, лопови, и сви они који неправедно присвајају имовину других. Такви су и клеветници и они који проклињу друге. Такви су лукави, варалице, препредени, обмањивачи и лицемери. Такви су врачари и они који одлазе код њих. Такви су сви који чине зла дела. Сва таква љубав нити воли Закон Божији, нити Самог Бога. Они воле себе и сопствене потребе, али никако Бога или Његов свети Закон.

Очигледан знак љубави према Богу, јесте искрена радост у Богу, јер се ми радујемо у ономе што љубимо. Слично томе, љубав Божија не може постојати без радости, и када год човек осети сладост љубави Божије у свом срцу, он се радује у Богу. Јер се тако сладосна врлина као што је љубав, не може осећати без радости. Као што мед заслађује наше грло када га пробамо, тако и љубав Божија чини наше срце радосним, када окушамо и видимо да је Бог добар (Пс. 34:8). Таква радост у Богу, може се видети на много места у Светом Писму, а представљена је највише и пре свега у Светим Псалмима. Ова радост је духовна и небеска и она је предукус сладости вечног живота.

Истинити љубитељ Бога презире свет и све што је у свету, и тежи ка Богу, његовом најљубљенијем. Он сматра части, славу, богатства и све утехе света за којима трагају синови овог света, ни за шта. Јер њему је, једино Бог, нестворено и најдраже Добро, довољно. У Њему самом, он налази савршену част, славу, богатства и утеху. За њега је Сам Бог бесцени бисер, ради кога сматра све остало неважним. Такав не жели ништа на небесима ни на земљи, сем Бога. Таква љубав је осликана самим речима Псалтира, „Кога имам на небу? И с Тобом ништа нећу на земљи. Чезне за Тобом тело моје и срце моје; Бог је град срца мог и део мој довека.“ (Пс. 73:25‐26) Он користи храну, пиће, одећу, и све остало само колико је потребно, а не за чулна задовољства. Из овога следи да ко год воли свет, не воли Бога. Према сведочењу Апостола, „Ако ко љуби свет, нема љубави Очеве у њему.“ (1. Јн. 2:15).

Такви су они који проналазе задовољство само у гордости и спољашњем сјају света, у богатим домовима, у богатим кочијама, богатим трпезама, у ношењу скупоцене одеће, да буду слављени и обожавани од свих и тако даље. Такви људи љубе „телесну жељу, и жељу очију, и понос живота“ (1 Јн. 2:16), што је све одвратно пред Богом, али они не љубе Бога.

Истинити љубитељ Бога, увек Га чува у уму и љубави Његове према нама и Његовим доброчинствима. Ово видимо чак и у људској љубави, јер се често сећамо оних које волимо. Тако да свако ко воли Бога, сећа се Њега, мисли о Њему, налази утеху у Њему и радује се у Њему. Јер где је благо његово, тамо је и срце његово. (Матеј 6:21). Њему је бесцено и најдраже благо Бог. Према томе, његово срце такође држи себе нераздвојним од Њега. Одатле се он такође сећа Његовог светог Имена често и са љубављу. Јер срце, испуњено љубављу према Богу, одаје спољашње знаке љубави. Из овога видимо да они који Га заборављају, не воле Га, јер је заборавност очигледан знак одсуства љубави према Богу. Онај који воли не може никада заборавити свога љубљеног.

Онај који воли, не жели никада да буде одвојен од онога кога воли. Многи Хришћани желе да буду са Господом Христом, када је прослављен, али не желе да буду са Њим у бешчашћу и прекору, нити да носе свој крст. Они Га преклињу да уђу у Царство Његово, али не желе да пате у свету и тако показују да њихово срце није исправно и да они истински не воле Христа. А да кажемо истину, они више воле себе него Христа. Из овог разлога Господ говори, „И који не узме крст свој и не пође за Мном, није Мене достојан“ (Матеј 10:38). Истински пријатељ се познаје у несрећи. Он је наш истинити пријатељ, а онај који нас љуби, не заборавља нас у несрећи. Слично томе, истински љубитељ Христа је онај, који живи са Христом у овом свету, пријања Му у срцу и без роптања подноси крст са Њим, и жели да буде са Њим нераздвојиво у веку који долази. Такав говори Христу, „А мени је добро бити близу Бога“. (Пс. 73:28)

Знак љубави Божије је и љубав према ближњем. Онај који истински воли Бога, такође воли и свог ближњег. Онај који љуби свог љубљеног, љуби и оно што његов вољени љуби. Извор љубави Божије је љубав према Богу, али се љубав Божија познаје из љубави према ближњем. Очигледно је отуда, да онај који не воли свог ближњег, не воли ни Бога. Као што Апостол учи, „Ако ко рече: ја љубим Бога, а мрзи на брата свог, лажа је; јер који не љуби брата свог, кога види, како може љубити Бога, Кога не види? И ову заповест имамо од Њега: Који љуби Бога да љуби и брата свог.“ ( Јн. 4:20‐21). Ово су знаци љубави Божије, сакривени у срцу човековом.

Драги хришћани, покајмо се и окренимо од сујете света, очистимо срца наша покајањем и скрушеношћу, да би љубав Божија могла почивати у нама.

Свети Тихон Задонски
Пут ка Небесима

Извор: Фондација „Пријатељ Божији“

Свети Михеј, први пророк са овим именом, бејаше из племена Јефремова, син Јемвлана. Живео је у дане светог пророка Илије, када над Израиљцима у Самарији цароваше Ахав са Језавељом, а над Јудејцима у Јерусалиму Јосафат. Јер у то време племена дванаест синова Јаковљевих беху раздељена на два царства: једно се звало царство Јудејско, са престоницом у Јерусалиму, сачињавала су га два племена, Јудино и Венијаминово; а друго се звало царство Израиљско, са престоницом у Самарији, у њега су улазила остала племена јеврејског народа. У Израиљском царству налазило се племе Јефремово, из кога беше и свети пророк Михеј.

Свети Михеј често изобличаваше израиљског цара Ахава за оне грехе, за које га и свети пророк Илија изобличаваше: за његово отпадање од Бога у идолопоклонство, и за неправде које је чинио. И ненавиђаше цар пророка изобличитеља, али се не усуђиваше да га убије, бојећи се Божје казне, и стидећи се невиности и светости праведнога мужа, и плашећи се остварења његових пророчких предсказања. Међутим пророк, дајући место неправедном гневу царевом, удаљаваше се из престонице и живљаше много по горама, да не би цара, често излазећи пред њега и изобличавајући га, покренуо на убилачку јарост.

У те дане ороди се дом цара израиљскога Ахава са домом цара јудејског Јосафата, јер Јосафат узе Ахавову кћер Аталију за сина свог првенца Јорама. Побуђен сродничком љубављу цар Јосафат оде из Јерусалима у Самарију у посету цару Ахаву. У току весеља Ахав моли Јосафата, да му помогне у рату против асирског цара да узме од њега град Рамот Галадски, који је из давнина био израиљски, а асирски цар га беше заузео силом. Јосафат обећа Ахаву да ће заједно с њим сам ићи у тај рат, и рече: Како ти, тако и ја, како твој народ, тако и мој народ поћи ћемо с тобом на војску. Но најпре упитајмо Господа Бога, хоће ли нам тај рат бити срећан. – И одмах сазва Ахав четири стотина својих поганих и лажних пророка, на челу којих бејаше лажни пророк Седекија, син Ханаана. И сви они храбраху Ахава надом на успех, говорећи: Иди! Бог ће ти дати у руке не само град Рамот него и самог цара асирског.

Међутим цар јудејски Јосафат, човек побожан и веран Богу, видевши и разумевши да међу тим пророцима нема ни једног истинског пророка већ све сам ласкавац и улизица, рече цару израиљском Ахаву: Нема ли ту макар једног пророка Господњег, кога бисмо упитали и он нам казао истину? – Ахав одговори: Има један човек који може упитати Господа и открити нам истину; то је Михеј, син Јемвлана; али ја га мрзим, јер ми не прориче добра него свагда зло. – Не говори тако, рече Јосафат Ахаву, него га позови и чуј, и не гневи се када те изобличава.

И Ахав одмах посла по пророка Михеја, који у то време дође из пустих гора у Израиљ. Оба пак цара сеђаху на престолима својим у красоти и слави код врата Самаријских, и сви лажни пророци прорицаху пред њима. При томе врховни лажни пророк Седекија начини себи гвоздене рогове, и затрубивши рече цару Ахаву: Овако вели Господ: овим ћеш роговима уништити и истребити Сирију. – Тако исто и остали лажни пророци говораху: Иди на Рамот Галадски, и победићеш цара асирског, и предаће ти га Господ у руке. – А посланик који отиде да дозове пророка Михеја рече Михеју: Ето сви пророци проричу цару добро; молим те, проричи му и ти добро, и нека твоја реч не буде супротна њиховој. – Свети Михеј одговори: Тако да је жив Господ, говорићу цару оно што ми рече сам Господ Бог мој.

Када свети Михеј дође и стаде пред царем израиљским Ахавом, цар га упита: Слушај, Михеје, да ли да идем на војску на Рамот Галадски или да се оканем? – Пророк, не одговарајући одмах на царево питање и желећи да га привуче усрднијим питањима, рече: Иди, и упутиће те Господ, и предаће ти у руке цара асирског. – А цар Ахав, видећи да пророк не говори смело, рече му: Заклињем те много пута, кажи ми истину пред Господом. – Тада свети Михеј рече смело: Видех сав народ Израиљев разасут по планинама као овце које немају пастира.

Овим речима пророк предсказа, да ће војска Израиљева изгубити у рату свога пастира, цара: јер ће он бити убијен, и сви ће, као овце од вукова, бити разјурени по горама и пустињама од стране асирских војски. И рече цар Ахав цару Јосафату. Не рекох ли ти да ми овај неће пророковати добра него зло? – А свети Михеј рече: Чујте реч Господњу; видех Господа где седи на престолу свом, а сва војска небеска стајаше му с десне и с леве стране. И рече Господ: ко ће преварити Ахава цара Израиљева да отиде и падне код Рамота Галадског? – И од присутних једни рекоше ово други оно. Тада изиде један дух, и ставши пред Господа рече: ја ћу га преварити. А Господ га упита: како? Он одговори: изићу ћу, и бићу лажљив дух у устима свију пророка његових. И Господ му рече: преварићеш га и надвладаћеш, иди и учини тако. Знај дакле, царе, говораше пророк, лажљиви дух је у устима свих пророка твојих, и Господ је изрекао зло по тебе.

Када пророк говораше ово, приступи лажни пророк Седекија и удари светог Михеја по образу рекавши: Какав ти дух Господњи каза све то? – Свети Михеј одговори: Ти ћеш видети збивање ових речи у онај дан када из страха од Асираца будеш бежао из собе у собу, и из куће у кућу, желећи да се сакријеш у дому свом.

Испунивши се гнева, цар Ахав нареди да ухвате пророка Михеја и баце у тамницу, и да му тамо дају по мало хлеба и по мало воде, да само не умре од глади и жеђи, и остане у животу док се он не врати, да би га ставио на муке. Цар тако и рече: Држите га док се ја не вратим у миру. – А свети Михеј одговори цару: Ако се ти вратиш у миру, онда није Господ говорио преко мене. – Рекавши то, свети Михеј се обрати народу и громко рече: Чујте то сви људи!

Свети Михеј би посађен у тамницу у престоници израиљског царства граду Самарији. А цар Ахав, отишавши у рат, би убијен, сагласно пророчанству светога Михеја, као што о томе опширније пише у 22 глави 3 књиге о Царевима и у 18 глави 2 књиге Дневника. По смрти Ахава зацари се његов син Охозије.

О кончини светог пророка Михеја не говори се ништа у Светом Писму; само се у Прологу каже као да је био убијен од Јорама, сина Ахавова; но већ је раније речено да је Јорам био зет Ахаву а не син. Ипак је вероватно да је пророк Божји Михеј скончао мученичком смрћу, убијен неким од мучитеља: јер и жена Ахавова Језавеља која остаде удовицом, и син Охозија који се зацари после оца, и зет Јорам цар јерусалимски, сви они нису могли штедети онога који је прорекао Ахавову погибију.

Спомен овог светог пророка Михеја у Великом Чети Минеју и у Кијевским месецословима налази се под петим јануаром. И у Чети Минеју говори се о њему, да је због изобличавања безакоња убијен и бачен у провалију, а ближњи светога Михеја извадили су отуда чесно тело његово и погребли на својој земљи, близу гроба неког странствујућег пророка.

Након сто педесет и више година после првог светог пророка Михеја јавио се други свети пророк тог имена, чији се спомен празнује у данашњи дан. Он беше из племена Јудина, а из села Мораси близу града Елевтеропоља, због чега је и назван Морасићанин. Он је пророковао у Јерусалиму у дане јудејских царева Јоатама, Ахаза и Језекије; у које време живљаше и свети пророк Исаија. Свети Михеј изобличаваше своје саплеменике што су оставили истинитог Бога, пали у идолопоклонство и усвојили погане обичаје незнабожачке, и са тугом им говораше од лица Божија: Људи моји, шта вам учиних? чиме вас увредих? чиме вам досадих? Одговорите ми. Што вас изведох из земље Мисирске и избавих из ропства, зато ли мене остависте а идоле незнабожачке себи за богове изабрасте?

Исто тако изобличавајући злостављања, неправде, грабеж и увреде, наношене убогима и ништима од стране кнезова, судија и старешина, свети Михеј је говорио: Чујте ово, поглавице дома Јаковљева и кнезови дома Израиљева, који мрзите на добро а љубите зло, не треба ли вам знати и творити што је право? Но ви тако неправедно тлачите ниште и убоге људе невине, да и кожу са њих одрасте, и кости им поломисте, и тела им здробисте, као да ћете их у лонац метнути и јело спремати. Чујте ово, поглавице дома Јаковљева и кнезови дома Израиљева, који се гадите на правду, и све што је право изврћете; који градите Сион крвљу и Јерусалим неправдом!

Тако свети пророк изобличаваше грешнике, и видећи да се не поправљају, оплакиваше погибао њихову јецајући и вапијући: Тешко мени! јер сам као кад се обере летина, и као кад се пабирчи после брања винограда, нема грозда за јело (тако нема оних који угађају Богу!). Авај, душо моја! неста побожнога са земље, нема праведнога међу људима! сви вребају крв, сваки лови брата свога мрежом, руке своје спремају на зло, кнез иште поклоне и судија суди за мито.

Тако изобличавајући зле и оплакујући непокајаност њихову, свети пророк предсказиваше гњев Божји који иде на њих: он ће најпре казнити престоницу израиљског царства Самарију, јер се у њој отпоче идолопоклонство и гажење закона Божија и погана дела незнабожачка; затим ће иста таква казна постићи Јерусалим, јер је правосуђе Божије одредило, да Самарија буде разорена од Асираца а Јерусалим од Халдејаца. И опет ридаше пророк говорећи: Јао, јао! одмазде Божије стигоше! – Но међу свима овим тужним предсказивањима пророк Божји објави и радосну вест, да ће се Пастир и Спаситељ душа наших, Господ Исус Христос родити у Витлејему: И ти, Витлејеме Ефрато, ако и јеси најмањи међу тисућама Јудиним, из тебе ће изаћи Онај који ће бити Господар у Израиљу (Мих. 5, 2). – Остала предсказања овог светог пророка Божјег изложена су у пророчкој књизи његова имена.

Како је по завршетку своје пророчке службе свети Михеј окончао свој живот, о томе нема јасних података, али се сматра да је мученички скончао. У књизи светог пророка Јеремије пише да када су свештеници са лажним пророцима и мноштвом народа хтели убити светог Јеремију, онда неки од старешина усташе у његову заштиту, говорећи свему збору народном: Сетите се Михеја Морасићанина, он пророкова у време Језекија цара Јудина и рече свему народу јудејском: овако вели Господ Саваот: Сион ће се преорати као њива и град ће Јерусалим бити гомила камења, и гора овога дома висока шума. Је ли га за то убио Језекија цар Јудин и сав народ? није ли се побојао Господа и молио се Господу? и Господ отклони беду коју беше изрекао на њих, а ми хоћемо да учинимо велико зло душама својим (Јерем. 26, 18-19).

Из ових речи може се видети, да свети пророк Михеј није био убијен, него је у миру скончао после богоугодног живота свог у свету. Он је умро и био погребен у својој постојбини – селу Мораси. А после много и много година, у време цара Теодосија Великог према откривењу Божјем Зевзину, епископу елевтеропољском, бише обретене чесне мошти његове заједно са моштима светог пророка Авакума. Због свега тога нека је Богу нашему слава свагда, сада и увек и кроза све векове. Амин.

Житија Светих – Преподобни Јустин Ћелијски

Ова икона има неколико имена, која веродостојно приказују Јеванђељску причу – када су Дјева Марија и Јосиф целомудрени принели Дете, Христа, у храм у Јерусалиму на 40 дан од Његовог рођења. Свети старац Симеон Богопримац, који је био присутан у Цркви, по надахнућу Духа Светога, видео је у Божанственом Детету – Месију, Искупитеља, ишчекиванога од свег Израиља.

Предвиђајући тугу коју ће Мајка Божија проћи током разапињања на крст Сина свога, праведни Симеон окренуо јој се речима: „Гле, овај лежи да многе обори и подигне у Израиљу, и да буде знак против кога ће се говорити. А Теби самој мач ће пробости душу“ (Јн. по Луки, 2, 34-35). Отуда назив иконе – Симеоново пророштво и Теби самој мач ће пробости душу.

Симболично, Дјевина туга је представљена на икони са седам стрела или мачева који пробијају Њено срце. Број седам у овом случају означава свеукупну тугу коју је Мајка Божија прошла у земном животу – 1)Бежање у Египат, 2) моменат када Богомајка тражи данима Дете, Христа који је остао у храму, 3) Издајство Христа од стране Његових најближих, 4) Бичевање Сина Њеног 5) Разапињање на Крст, 6) Смрт на Крсту 7) Плач Мајке Божије, током скидања са Крста. Тај број може указивати и на седам смртних грехова који нападају на душу људску: гордост, среброљубље, разврат, завист, неумереност у јелу и пићу, гнев и очајање.

Следећа прича остала је сачувана поводом величања иконе Мајке Божије – Умекшавање злих срца/Седам стрела.

Један сељак Кадниковског округа Вологодске губерније је патио од опште раслабљености неколико година. Једне ноћи имао је визију у коме му се обратио непознати глас рекавши му да нађе икону Мајке Божије на звонику Цркве Св. Јована Богослова, – како би се помолио пред њом.

Два пута је долазио у храм и говорио о свом сну монасима, тражећи да га пусте на звоник, међутим, они му не повероваше, одбивши да испуне његов захтев. Коначно, трећег пута, пустише га до звоника, где је одмах нашао  икону Умекшавање злих срца/Седам стрела, коју је видео у сну.

Икона је потом била очишћена од прашине, опрана и постављена током молебна пред народом на целивање; након одслуженог молебна, сељак је отишао својој кући, исцељен од свих својих болести.

За датум прослављења иконе узет је 26.08. по новом, односно 13. август по старом календару; икона Умекшавање злих срца/Седам стрела прославља се и на Недељу Свих светих.

Чуда

Пред овим образом молимо се за заштиту од нечастивих духова и недобронамерних људи, за мир и избављење од зла, зависти и неподношења.

Икона Дјеве Марије Умекшавање злих срца/Седам Стрела постала је посебно позната 1830. године, када је колера харала у Волођи. Становници су се у страху ослонили на помоћ царице небеске, носећи Њену икону у литији около града, – после чега је болест почела да нестаје, да би епидемија у потпуности престала.

После револуције, чудотворна икона нетрагом је нестала.

Њена верна копија која мироточи и крвоточи, данас се налази у селу Бачурино, близу Москве, где је за њу изграђена храм – капела.

Године 2023. ова верна копија као благослов је донета Митрополији црногорско-приморској на укрепљење верујућег народа.

У МЦП је била изложена у Храму Христовог васкрсења у Подгорици и у манастиру Острог.

Изображење

На образу Умекшавање злих срца/Седам Стрела, мачеви или стреле су позициониране са три на десној страни и четири на левој страни, како пробадају срце Приснодјеве.

Поред овог приказа, постоји веома сличан тип иконе Мајке Божије, која је названа – Симеоново пророштво, где је Дјева приказана коленопреклоно са умирућим Исусом Христом. Место и време јављања овог типа иконе је непознато. На њој је Дјевино срце прободено са три стреле са десне и три са леве стране и једном на дну.

У саборном храму града Жиздри у Калушкој области, налази се древна икона позната под именом – И Теби самој мач ће пробости душу.

На овој икони Мајка Божија је изображена у молитвеном положају; на Њеним ногама лежи Богомладенац а Богомајка Га придржава једном руком, док јој је друга рука на грудима – а седам мачева је уперно према Њој.

У модерној иконографији, ове иконе, без обзира на њихове разлике, често се исто називају – Седам стрела/ Умекшавање злих срца/ И теби самој мач ће пробости душу.

Она којој је само срце било прободено, гледајући на крсту страдање Сина и Бога свога,  вољна је да умекша озлобљена срца, окаљана грехом, свих оних који је траже.

Оно што на први поглед није приметно, јесте да – врхове оштрица уперених стрела Света Дјева држи у рукама својим, – не дозвољава да јој се отровне стреле (оличене у 7 смртних грехова) дотакну тела и срца Њезиног.

Тропар, глас 5

Умекшај наша зла срце, Богородице, нападе оних који нас мрзе одагнај и сваку тескобу душе наше разреши. На Твоју свету икону гледамо, страдањима се Твојим и милошћу Твојом према нама ражалошћујемо и ране Твоје целивамо а од стрела, наших које Те рањавају, страхујемо. Не дозволи нам, Мати милосрдна, да од тврдоће срца свога и тврдоће срца ближњих наших страдамо, јер Ти ваистину јеси злих срца умекшавање.

https://mitropolija.com/2026/08/25/cudotvorna-ikona-majke-bozije-umeksavanje-zlih-srca-sedam-strela-i-tebi-samoj-mac-ce-probosti-dusu-simeonovo-prorostvo/

Беше Иполит војеначалник и надзорник тамница у Риму; рођен и васпитан као незнабожац. Када Свети Лаврентије архиђакон би бачен у тамницу, Иполиту беше наређено од цара, да нарочито бди над овим сужњем. Иполит својим очима виде, како Лаврентије поврати вид слепоме Лукилију, и како исцели многе друге болеснике, па поверова у Христа. Када га Лаврентије крсти, Иполит имаше виђење небесно, и рече:„Видех невине душе у великој радости“ (т.ј. на небесима). Тада узе он Лаврентија у свој дом, те му он крсти сву чељад, којих беше, са старом дадиљом Конкордијом, 19 на броју. Када Лаврентије би убијен за Христа, Иполит ноћу узе тело мучениково, зави у плаштаницу и чесно сахрани. Но то некако дође до ушију цара Декија, и трећи дан по смрти Лаврентијевој Иполит би ухваћени изведен пред цара, па пошто се не хте одрећи вере истините, би бијен камењем по устима. По том цар нареди да га раздену нага и шибају. Наг пред царем рече Иполит цару: „Ниси ме разденуо него си почео да ме одеваш!“ Тада га протегоше по земљи и шибаше немилосрдно, а Иполит само викаше: „Хришћанин сам!“ Чувши цар да су и Иполитови домаћи сви хришћани нареди да се сви доведу. Стара Конкордија рече: „Ми више желимо с нашим господарем чесно умрети у вери Христовој него ли бешчесно с вама нечестивим живети.“ Она прва би убијена, а за њом и осталих 18, све на очи Иполитове. Најзад Иполита везаше за дивљег коња и вукоше тамо и овамо докле мученик душу своју не предаде Богу.

Тропар (глас 4):

Мученик Твој Господе, Иполит, у страдању своме је примио непропадљиви венац, од Тебе Бога нашега, јер имајући помоћ Твоју мучитеље победи, а разори и немоћну дрскост демона: Његовим молитвама спаси душе наше.

– Ако Христос не живи у теби, не можеш исправно да разумеш ствари у животу.

~ Старац је проживљавао драму душе која се не показује споља, познавао је радост која се не може изразити и понашао се у складу с тим. Тако је доносио мир и олакшање свима који су му прилазили.
Тешио их је и крепио.

Често је говорио:

– Ако Христос не живи у теби, не можеш исправно да разумеш ствари у животу. Како ћеш разумети бол и радост људи, ако ни ти не живиш и ако Христос не живи у теби!

Говорио је: Нека срце куца са Христом, нека дише Христом! Тек тада си заиста прави, истински човек.

Понекад се играо са децом као дете. Гледао си га и чудио се колико је радости налазио у томе. Како се само играо са њима!

Дете би га толико заокупило да је изгледало као да заборавља све остало. Узимао би их у наручје, грлио их, љубио и постајао једно са њима.

А деца би њега грлила и љубила, вукла га за косу — ах, шта се све ту дешавало!

Увек ми је говорио:

– Деца веома добро разумеју оно што им говориш. Треба им се обраћати с поштовањем, као одраслима, иако одрасли не разумеју ствари као што их деца разумеју…

Такође је говорио да деца која живе у хришћанским породицама и воде чист живот достижу савршено созерцање.

Није га толико радовало када би видео да се много деце окупља по манастирима, а да немају побожне родитеље.

Говорио је да, како дете не би напустило пут Цркве, нису довољни само добри духовници, већ и родитељи треба да својој деци пружају одговарајући пример.

На сваком дечјем празнику био је присутан.

Родитељи деце би поставили сто са разним слаткишима, дете које је славило имендан седело би поред њега, сви би пили чај или кафу, Старац би изрекао молитву, а затим би на грчком и руском језику отпевао многолетствије за слављеника.

Није желео да деца жалосте своје родитеље.

„Поштуј оца свога и мајку своју“, говорио је. Посебно је инсистирао на поштовању које треба да имамо према својим родитељима.

Свети Софроније Сахаров, старац Есешки

(facebook.com)

За царовања Диоклецијана и Максимијана гоњење на хришћане беше по целој васељени. У то време ови незнабожни цареви послаше у Сицилију неког свирепог кнеза по имену Пентагура, да проналази хришћане и погубљује их разним мукама. Дошавши у град Катану, овај мучитељ нареди градоначелнику Калвисијану да на приредбу сазове сав народ, не само из града него и из околине. За ову приредбу све би спремљено на Ахилијевом тргу, и на свирку труба и бубњева слеже се мноштво оба пола и разнога узраста. Тамо дође и кнез Пентагур са Калвисијаном. Видевши народ, кнез упита градоначелника Калвисијана: Да ли сви одају нашим боговима част и поклоњење и приносе жртве? - Калвисијан одговори: Да, светли кнеже, сви ови које видиш, и мало и велико, усрдно служе великим боговима приносећи им мноштво жртава; и међу њима нема ни једног противника. - Чувши то, кнез Пентагур се веома обрадова, и похвали народ и градоначелника. Затим објави наредбу царева, и пред свима даде власт Калвисијану да мучи и убија свакога који се нађе да себе назива хришћанином.После тога Пентагур отпутова у друге градове, а Калвисијан сазва судске слуге и нареди им да брижљиво трагају, не би ли у граду или у околини пронашли некога који тајно држи хришћанску веру, па да га доведу на мучење. Тада приступи један од слугу и рече: "Овде у граду има човек по имену Евпл; он носи са собом некакву књигу, и обилазећи улице и куће учи народ и говори да је хришћански Бог велики". - Свети Евпл беше ђакон и ношаше са собом Еванђеље: читајући из њега народу о чудесима Христовим, он га учаше да верује у Спаситеља. - Чувши то, градоначелник Калвисијан одмах посла да ухвате Евпла и везана доведу преда њ.Отишавши, војници тражаху Евпла по целоме граду, и најзад га пронађоше у једној сиромашној кућици где чита свето Еванђеље и поучава слушаоце. Војници га ухватише, везаше му руке остраг и одведоше градоначелнику на суд, носећи и Еванђеље. Угледавши светог Евпла, градоначелник га упита: Јеси ли ти хулитељ богова и нарушитељ царских наређења? - Свети Евпл одговори: Ко су богови ваши, да би их поштовао? - Наши су богови Јупитер, Асклипије и Дијана, рече Калвисијан. - Светитељ му узврати: Ти си слеп, незнајући Господа Исуса Христа, Јединог истинитог Бога, који је створио небо и земљу, саздао човека од земље и нас хришћане обукао у свескупоцену и пресветлу одећу бесмртности, која је свето крштење. - Градоначелник рече: Ти зато говориш тако гордељиво што још ниси искусно муке. - Светитељ одговори: Мени ће муке бити светли венац, а теби тама и погибао.Разгњевивши се силно, градоначелник Калвисијан нареди да светог Евпла обесе нага на мучилишту и тело му стружу гвозденим гребенима. За време тих мука свети мученик, подигавши очи к небу, мољаше се говорећи: Господе Исусе Христе, мене, са кога сада скидају тело као одело, обуци у бесмртност у будућем животу; а у овом часу дај ми снаге, да ме не победе муке. - И би глас с неба који говораше: Мушки се држи, Евпле, и буди јак! теби је већ спремљена истинска одећа.Пошто мученика дуго стругаху тако, градоначелник му рече: Још ли не одустајеш од своје заблуде? Зашто нећеш да уђеш у храм богова и принесеш им жртву, да би од њих добио опроштај грехова својих, од царева част и богатство, и од нас пријатељство; и уопште добио би много злата и сребра. - Свети мученик одговори: О, пагубни човече, слуго и саучесниче ђавола! не знаш ли да ћеш на дан Страшнога суда Божијег бити грозно кажњен за све оне које златом и сребром прелашћујеш на идолопоклонство?Разјаривши се још више, мучитељ нареди да мученика гвозденим чекићима бију по вилицама и да му поломе глежњеве и голенице. У време тог мучења свети мученик се ругаше мучитељу, говорећи: Ослепљени злобом безумниче и неразумниче! зар не видиш да су ове муке за мене као паучина због помоћи којом ме крепи Бог мој? Ако можеш, пронаћи друге, љуће, јер су ове за мене као играчке.После тога градоначелник нареди да светог Евпла одвежу и да му књигу Еванђеље обесе о врат, па одведу у тамницу. Притом заповеди да тамничка врата чврсто затворе и запечате његовим прстеном, и да поставе стражу, да се не би ко привукао к њему и дао му хлеба и воде, него да мучен глађу и жеђу умре. Свети Евпл проведе у тамници седам дана и ноћи, па ожедневши јако, помоли се Богу говорећи: Господе Исусе Христе, истинити Боже наш, Ти дајеш храну свакоме створу; Ти си у старини људе вођене Мојсијем напојио у пустињи, извевши им живу воду из камена; Ти си освежио Самсона водом изведеном из сувих костију магарећих чељусти; Ти си нас омио водом светог крштеља; молим Те, освежи и мене који изнемогавам од жеђи: нареди да у овој тамници потече извор воде и угаси моју жеђ, па ће сви познати да си Ти једини Бог и да нема другога осим Тебе. Када се свети Евпл тако помоли Богу, изненада изби у тамници извор воде; и он, напивши се те воде, утоли не само своју жеђ него и своју глад, као храном, и певаше славећи и благосиљајући Бога.По истеку седам дана градоначелник Калвисијан нареди да мученика изведу из тамнице, ако је жив, јер рачунаше да је он, нешто од рана и нешто од глади и жеђи, умро. А када војници дођоше и отворише врата на тамници, они се уплашише угледавши мноштво воде у тамници. Свети пак Евпл пружи руку на воду, као наређујући, и вода тог часа поста невидљива. И војници рекоше један другоме: Заиста је велики Бог коме овај човек служи! - И узевши светог мученика, они га одведоше у градоначелников дом. И градоначелник, видевши да свети Евпл није изнемогао телом и да је здрав и весео, као да је био на гозби, дивљаше се, и рече му: Бар се сада поклони боговима, пре но што ти глава буде одсечена мачем. Светитељ одговори: Подмукли и ослепљени пријатељу ђаволов! ко је рад да остави светлост, па да по тами ходи?Разбесневши се, градоначелник нареди да му гвозденим кукицама откину уши, па да га везана воде у судницу ради суђења, куда и сам оде. Севши на своје место, мучитељ дуго присиљаваше светитеља на приношење незнабожних жртава; па видећи да је несавитљив, он га осуди на посечење мачем. Саслушавши своју смртну пресуду, свети Евпл моли градоначелника да му се пред посечење да време за молитву. Градоначелник даде свој пристанак на то. И када војници вођаху светог мученика на посечење, за њим иђаше огромна гомила народа, желећи да види његов крај. У тој гомили бејаше и не мало хришћана, који тајно држаху свету веру. Стигавши на губилиште, свети Евпл, окренувши се к народу, извади Еванђелте које стално ношаше са собом, отвори га и стаде читати чудеса Христова и поучавати народ познању истинитога Бога. И многи од незнабожаца просветише се познањем истине. Затим се свети Евпл стаде молити Богу, и к њему дође глас одозго: Блажен си Евпле, добри и верни слуго мој, ходи и уђи у радост Господа свога, и наслађуј се покојем са свима који су ми од памтивека угодили.После ових речи свети мученик ђакон Евпл сагну под мач главу своју, и пошто би посечен отиде ка Господу своме. Његово страдање заврши се у једанаести дан месеца августа. Побожни хришћани узеше чесно тело његово и главу, и погребоше их на нарочитом месту. И биваху многа исцељења на гробу мучениковом светим молитвама његовим, а благодаћу Господа нашег Исуса Христа, коме са Оцем и Светим Духом част и слава вавек. Амин.

Можда никада више брига за здравље није била израженија него у ово наше време. И опет, никада више болести. Људи све више ''инвестирају'' у своје здравље трошећи велике суме новца, а опет, само им једно не пада на памет – начин живота. Предајемо се науци и ''научницима'' да нас кроз живот воде и не сањајући да је Онај који је Пут, Истина и Живот, истовремено и савршено здравље.

Здравље се у светоотачком учењу посматра као највећи дар Божији. Осим тога, физичка (телесна) срећа никада није била подвижницима светости основни циљ, већ је служила само као средство помоћу којег су пловили животним морем спасења.

Већа пажња се увек поклањала здрављу душе, а не тела. "Каква је корист имати здраво тело, а душу болесну и немоћну" - писао је св. Тихон Задонски.

Ако је души предодређен живот вечни, а тело је пролазно и распадљиво, потпуно је разумљив разлог таквог односа према њој.

Међутим, тело се увек називало још и храмом душе, те зато и садржај храма мора бити одговарајући.

У темељне моменте истински здравог живота Свети Оци су убрајали: меру у свему, душевни мир, умерену и разумну исхрану уз одговарајућа ограничења (посништво), врлински живот с молитвом, вером и љубављу према Богу и ближњима, физички рад.

Савремена медицина саветује да сваки дан трошимо толико и толико беланчевина, угљених хидрата, масти, витамина, и многи људи, претерано забринути за своје физичко здравље, малтене помоћу апотекарске ваге мере и покушавају да контролишу свој оброк, да би се тачно придржавали свих научних препорука. А у пракси и даље постоје болести, непредвидиви поремећаји здравља, иако се људи, рекло би се, свега тачно придржавају.

А древни хришћански подвижници, судећи по многобројним изворима, уопште се нису хранили по научним рецептима, јели су просту храну (хлеб и воду, поврће, воће), а и то понекад не сваки дан, па су ипак живели дуго, задржавајући крепкост тела и бистрину ума. Мање је било и свих могућих обољења.

На пример, један од оснивача древног монаштва св. Павле Тивејски, отшелник и пустињак, уз изузетно скромну трпезу (мало хлеба, урме и изворска вода) доживео је 113 година. Други отац монаштва, св. Антоније, који је још за живота назван Великим, упокојио се у 105 години, по сведочанству савременика - "сачувавши до последњег дана оштар вид, не изгубивши ниједан зуб и потпуно здрав.

Здраве су му биле и руке и ноге. Једном речју, изгледао је бодрији и јачи од сваког ко користи разноврсна јела, купке и различиту одећу". Када се уочи своје смрти подвижник појавио пред људима, дошавши у Александрију да би разобличио јереси, његов изглед је запањио све: "Његово тело је сачувало некадашњи изглед, није се угојило због недостатка кретања, нити је усахло од постова и борбе против демона. Антоније је био исти онакав каквим су га познавали пре отшелништва. У његовој души је била иста она чистота нарави, није био жалостан, није дошао у стање усхићења од задовољства, није се предао ни смеху, ни тузи, није се збунио угледавши гомилу људи, нити обрадовао када су сви почели да га поздрављају, већ је остао непомућен и неузнемирен, зато што је њиме управљао разум и ништа га није могло смести".

И други бројни примери доказују да човек заиста "не живи само од хлеба" и да постоје други енергетски извори (који не потичу од хране) који хране организам. То се нарочито јасно испољава тамо где је присутан духовни живот. Овде је победа духа над телом очигледна.

Светоотачко учење веома високо цени по питањима здравог живота значај физичког рада, међутим, истиче да тај рад мора бити духовни (одуховљени), сразмеран човековим могућностима, а не страстан, опседнут, егоистичан и користољубив. "У зноју лица свог јешћеш хлеб" - каже се у Светом Писму (Пост. 3:19). То јест, ми морамо непрестано да улажемо велике, али наравно, својој снази сразмерне напоре да бисмо обезбедили себи све што нам је неопходно. Међутим, недуховни рад упућује човека на стазу извлачења користи из резултата рада, или постаје формалан у случајевима присилног рада, а у свим случајевима долази до прекида духовног јединства са Творцем.

Епидемија зидања викендица последњих година у Русији умногоме је пројавила недуховни страсни порив што очајања, што лаке зараде или лагодности, али праћено настанком ружних последица и многих поремећаја (иако су у основи тога било и добрих циљева: да се превазиђе отуђеност човека од земље, да се реши проблем исхране у земљи итд.).

Бројни помодни системи лечења периодично из године у годину избијају с новом снагом, понекад стичући масовни епидемијски карактер и обмањујући приличан број оних који желе да ефикасно утичу на своје здравље или да се излече.

То су и све могуће дијете, методи гладовања, употреба јабуковог сирћета, сисање маслаца од сунцокрета, мирисање валеријановог корена, употреба сопствене мокраће (уринотерапија), проклијалих житарица, итд. и томе слично.

Неки системи излечења који се пропагирају прилично су сурови и носе аскетски карактер, понекад имају духовни, философски правац саобразан природи (систем "учитеља" Иванова), међутим, никада се не уздижу на ниво истинског схватања Божанског промисла, јер су ограничени у својој људској неукости, услед запостављања главног и темељног принципа лечења - тежње према Творцу и живљења у Христу.

"Имаш Лекара Који је изнад болести,

Имаш Лекара Који побеђује силу болести;

Имаш Лекара Који лечи једним покретом руке;

Имаш Лекара Који исцељује једном одлуком,

Који и може и хоће да лечи",

писао је св. Јован Златоуст.

У питањима лечења светоотачко учење изузетно тачно следи Свето Писмо, где овим поводом постоји много изузетно вредних података. Обратимо се некима од њих, које је аутор изабрао ради погодности и очигледности излагања у виду заповести о здравом начину живота.

1. Свака горчина и гнев, и љутина, и вика, и хула са сваком злобом, нека су далеко од вас (Еф. 4:31). Гневите се, али не грешите; сунце да не зађе у гневу вашем (Еф. 4:26). Љубомора и гнев скраћују дане, а брига пре времена доводи старост (Сир. 30:26).

2. Пазите на себе (Лк. 17:3). Никаква рђава реч да не излази из уста ваших, него само добра за изграђивање онога што је потребно, да донесе благодат онима који слушају (Еф. 4:29). И ви сами као живо камење зидајте се у дом духовни (1 Пт. 2:5). Умртвите, дакле, удове своје који су на земљи: блуд, нечистоту, страст, злу похоту и лакомство, што је идолопоклонство (Кол. 3:5).

3. Јер нико не живи оним што је сувише богат (Лк. 12:15). Јер каква је корист човеку да цео свет задобије, а души својој науди (Мк. 8:36).

4. Брак нека буде у свему частан и постеља брачна чиста (Јевр. 13:4). А што је Бог саставио, човек да не раставља (Мт. 19:6).

5. Против вина се не показуј храбрим, јер многе је погубило вино (Сир. 31:29). Вино доноси јад души, када се пије много (Сир. 31:34). Ни лакомци, ни лопови, ни пијанице, ни опадачи, ни отимачи, неће наследити Царство Божије (1 Кор. 6:10).

6. Зло је за човека који једе са спотицањем (Рим. 14:20). Једи као човек оно што ти је понуђено и не преједај се (Сир. 31:18). Здрав сан бива ако је стомак умерено напуњен (Сир. 31:22).

7. И све што год чините, од срца чините, као Господу, а не као људима (Кол. 3:23). И да се усрдно старате да живите мирно, и да гледате своја посла, и да радите својим сопственим рукама (1 Сол. 4:11). Ако неко неће да ради, нека и не једе (2 Сол. 3:10). Не одвраћај се од тешког рада и од земљорадње коју је установио Вишњи (Сир. 10:15).

8. Пази на време и чувај се од зла (Сир. 4:23). Користи време, јер су дани зли (Еф. 5:16). Не брините се, дакле, за сутра; јер сутра бринуће се за се. Доста је сваком дану зла својега (Мт. 6:24).

9. Ако је могуће, колико до вас стоји, имајте мир са свим људима (Рим. 12:18). Старајте се да имате мир са свима и светост (Јевр. 12:14). Будите свети као што сам Ја свет (Лев. 11:4).

10. Претерано тешко себи не тражи, и оно што је изнад твојих снага не испробавај (Сир. 3:21). У многим својим пословима не брини се сувише (Сир. 3:23). Не дајте се завести различитим и туђим учењима (Јевр. 9:13).

11. Све што ти се догађа прихватај драговољно (Сир. 2:4). За све благодарите (1 Сол. 5:18). Не дај да те зло победи, него победи зло добром (Рим. 12:21).

12. А даље, браћо, што год је истинито, што год је поштено, што год је праведно, што год је чисто, што год је достојно љубави, што год је на добру гласу, било која врлина, било што похвале достојно, то мислите (Фил. 4:8). По вери вашој нека вам буде (Мт. 9:29).

Владимир Константинович Невјарович

(фејсбук страница свети Јован претеча)