Постоји уверење које живи у многим православним домовима, никад гласно изречено, али се осећа. Нека врста неизговореног правила: ако је нешто пријатно, лепо, весело — вероватно је сумњиво. Ако уживамо, треба да будемо опрезни. Ако се смејемо — можда претерујемо. Хришћанство, чини се по том схватању, треба да буде нешто строго, мрачно, вечно покајничко. Хтео бих данас да са вама погледамо на оно шта Свето Писмо и Свети Оци заиста говоре о добрим радостима овог живота. Јер — говоре о томе, и говоре много.

Шта говори Писмо? Премудри Соломон у Књизи проповедника пише нешто за шта се можемо изненадити: „ Ето, то видех да је добро и лепо човеку да једе и пије и ужива добро од свега труда својега којим се труди под небом за живота својега, који му Бог да, јер му је то дио.“ (Проп. 5: 18). И још: „Зато ја хвалих весеље, јер нема ништа боље човеку под сунцем него да једе и пије и да се весели; и то му је од труда његова за живота његова, који му Бог да под сунцем.“ (Проп. 8, 15).

Дакле — јело, пиће, весеље, уживање у плодовима сопственог труда. Све то, каже Соломон, дар је Божји. Не искушење, не замка, не нешто са чим треба да будемо у сталном рату. Дар.

Исус син Сирахов говори и о музици за трпезом: „Што је печат рубина на украсу златном, то је милозвучје музичко на гозби винској. Што је на окову златном печат смарагдни, то је појање музичара уз сладосно вино.“ (Сир. 32, 5–6). А за домаћи живот каже: „ На време устај и не касни, хитај дому и не буди лењ; Онамо играј и чини по жељама својим и не сагреши речју гордом.“ (Сир. 32, 13–15).

И мужевима и женама, Писмо говори отворено о благослову брачне интимности: „Благословен да је извор твој, и весели се женом младости своје; Нека ти је као кошута мила и као срна љупка; дојке њезине нека те опијају у свако доба, у љубави њезиној посрћи једнако.“ (Приче 5, 18–19). Ово нису речи које је требало скрити или ублажити. Налазе се у Светом Писму — речи надахнутој Богом. Господ Исус Христос је Своје прво чудо учинио на свадби у Кани Галилејској. Није отишао. Није одбио позив. Седео је међу гостима, и када је вина понестало — претворио је воду у вино. Нико ко Му је приступио са претераном строгошћу и порицањем радости не би тако поступио.

Апостол Павле пише Тимотеју да Бог „нама све обилно даје на уживање“ (у преводу Синода СПЦ „на употребу“) (1. Тим. 6, 17). Реч коју апостол употребљава на грчком је ἀπόλαυσιν — задовољство, насладу, уживање. Нема овде никаквог извињавања, никакве ограде. Бог даје — и даје обилно — управо за то.

Пет места из Светог Писма. Свако од њих говори исто: радост, уживање у добрима овог живота, весеље — нису у супротности са вером. То је дар Божји.

Шта кажу Свети Оци? Свети Јован Дамаскин нам нуди практичне критеријуме за разликовање добрих радости од штетних. „Добрим, пак, уживањима треба сматрати она која нису скопчана са тугом, нити узрокују кајање, нити чине било какву штету, нити, пак, превршују меру, нити нас умногоме одвлаче од важних дела или поробљавају“. Допустива уживања, каже, могућа су „у прикладно доба, на прикладан начин и у прикладној мери„ (Тачно изложење православне вере). Обратите пажњу: не каже „избегавај уживање“. Каже — знај меру. То је огромна разлика.

Свети Јован Златоуст пише директно и јасно: „Ако хоћеш да нађеш забаву — иди у шуме, поред текуће реке, на језера, у вртове, слушај певање цврчака… Имаш жену, имаш децу? Шта може да се упореди са таквим уживањем? Имаш кућу, имаш пријатеље? То доноси велико задовољство, и заједно са честитошћу доноси и корист. Реци ми, шта је пријатније од деце? Шта је милије од жене за онога ко жели да живи честито?“ На другом месту пише: „Купај се, седај за трпезу, употребљавај вино — умерено; ако хоћеш да једеш месо, нико те не спречава. Уживај у свему томе — само се уздржи од греха.“ Свети Јован не каже: одрекни се, већ уживај — и не греши. Он додаје још: „И лепота служи свезом брака — јер људе веома привлачи тело. Пошто нам је дат тежак и напоран живот, дато нам је и неко утешење; отуда се распламсава љубав која обухвата све. Бог је створио кћери лепим не да би биле бестидне, него да би сваки волео своју жену.“

Старац Пајсије Светогорац говори и о простој, свакодневној радости: „Задовољство које човек осећа када часно обавља свој посао — добро је задовољство. То задовољство дао је Бог, да Његово створење не би клонуло. То је обнављање снага кроз умор.“ Дакле, и радост добро обављеног посла — дар је Господњи.

Свети Филарет Московски, на Васкрс, пред царем, изговара веома важне речи: „Дух Христов није непријатељ ни законитих људских радости.“

Свештеномученик Неофит Љубимов пише о томе шта нам чудо у Кани открива: „Историја првог јеванђелског чуда учи нас и томе да се радовати и веселити у одређеним животним приликама нимало није противно Богу, него је чак допустиво и законито… Сам Спаситељ је Своим присуством на свадби у Кани, заједно са Мајком Својом и апостолима, благоволео да покаже саосећање са људским радостима, освећујући их и уздижући.“ Христос их је освећивао. Тако стоји написано.

Дакле, нема греха у радости. Грех је у лажној радости: без мере, окренутој против закона Божијег, нечему што уништава нас или оне поред нас. Али радост сама по себи — дар је Господњи. Породична трпеза, смех са децом, пријатељски разговор, уживање у лепоти природе, задовољство добро обављеним послом, брачна блискост — све то Писмо и Оци не само да не забрањују, него препоручују као знак доброг живота.

Хришћанство нас не позива на мрачно порицање живота. Позива нас на преображење живота. Да живимо потпуно — и пред Богом. Да се радујемо — и са захвалношћу. Да уживамо у Његовим даровима – без заборављања Даваоца.

Зато за трпезом са онима које волите, у шетњи, уз добру књигу, уз музику која подиже душу — не заборавите да благосиљате Онога Који вам то даје. Јер то је Његов дар. И прихватити га са захвалношћу такође представља вид молитве.

Станоје Станковић

извор

Мада сваки од дванаест великих апостола има свој нарочити дан празновања у години, ипак је црква одредила овај дан као саборни празник свих укупно, и уз њих Павла. Ово су имена и ово су дани посебног празновања свете Дванаесторице: Петар - 29. јуна и 16. јануара; Андреј - 30. новембра; Јаков Зеведејев - 30. априла; Јован Богослов - 26. септембра и 8. маја; Филип -14. новембра; Вартоломеј - 11. јуна и 25. августа; октобра; Матеј Јеванђелист - 16. новембра; Јаков Алфејев - 9. октобра; и Јуда Јаковљев) - 19. јуна; Симон Зилот - 10. маја; Матија - 9. августа; Павле - 29. јуна; Да поменемо још овде, како је који од ових најсветијих и најкориснијих људи у историји света скончао свој земни живот: Петар - распет наопако; Андреј - распет; Јаков Зеведејев - посечен; Јован Богослов - упокојио се чудесно; Филип - распет; Вартоломеј - распет, па одеран и посеченбоден са пет копља; Матеј - огњем сажежен; Јаков Алфејев - распетаспет; Симон Зилот - распет; Матеј - каменован, па мртав посечен секиром; Павле - посечен.

**

Када сваки од дванаест великих апостола има свој нарочити дан празновања у години, ипак је Црква одредила овај дан као саборни празник свих Светих Апостола укупно, и уз њих Павла. Ово су имена и ово су дани посебног празновања свете Дванаесторице: Петар - 29. јуна и 16. јануара;.Андреј - 30. новембра;Јаков Заведејев - 30. априла;Јован Богослов - 26. септембра и 8. маја;Филип - 14. новембра;Вартоломеј - 11. јуна и 25. августа;Тома - 6. октобра;Матеј Еванђелист - 16. новембра;Јаков Алфејев - 9. октобра;Тадеј (или Јуда Јаковљев) - 19. јуна;Симон Зилот - 10. маја;Матија - 9. августа;Павле - 29. јуна.Треба још споменути овде, како је који од ових најсветијих и најкориснијих људи у историји света скончао свој земни живот:Петар - распет главачке; Андреј - распет; Јаков Заведејев - посечен; Јован Богослов - упокојио се чудесно; Филип - распет; Вартоломеј - распет, па одеран и посечен; Тома - избоден са пет копаља; Матеј - огњем сажежен; Јаков Алфејев - распет; Тадеј - распет; Симон Зилот- распет; Матија - каменован, па мртав посечен секиром; Павле - посечен.У синаксару Цариградске Цркве данас се празнује не само сабор Свете Дванаесторице, него и Свете Седамдесеторице Апостола (који се иначе празнује 4. јануара).

Саборни празник ових мученика, као и мученика Гламочких и Куленвакуфских установљен је на редовном заседању Светог архијерејског сабора Српске Православне Цркве у мају 2005. године.

Светеномученик Петар, Митрополит дабробосански. Овога дана спомиње се свештеномученик Петар са свим другим свештеномученицима Дабробосанске епархије. Његов главни спомен је 4. септембра, под којим датумом му је и описано житије.

Исповедник Варнава, Епископ хвостански. Спомиње се на данашњи дан са другим свештеномученицима митрополије Дабробосанске. Главни празник му је 30. октобра, кад му је и описано житије.

Преподобномученици житомислићки. Осам монаха манастира Житомислић, међу којима јеромонаси Доситеј (Вукићевић), Константин (Вучуровић), Макарије (Пејак) бачено је од стране усташа у јаму у Другом светском рату. Њихове свете мошти биле су похрањене у гробници поред олтара манастирске цркве. У току рата у Босни манастир и гробница мученика су разорени. Новомученици Житомислићки свечано су прибројани диптисима светих 15. маја 2003. године, кад је обновљени манастир Житомислић освештан.

Свештеномученик Момчило Челебићки. Свештеномученик Момчило (Гргуревић) рођен је 1906. године у месту Србиње (Фоча). Завршио је Богословију у Сарајеву 1928. године, а рукоположен је у чин ђакона и презвитера 1929. године. Служио је као парохијски свештеник у Челебићима све до мученичке смрти 9. новембра 1945. године. Почетком Другог светског рата био је одређен за ликвидацију неколико пута, али је милошћу Божјом избегао све покушаје. У новембарској ноћи 1945. године, кад је рат већ био завршен, ухватила га је трочлана потера. Постоје две верзије његовог мучеништва: прва је да му је живом претестерисан врат и друга је да му је муслиман из потере одсекао главу. Познато је да су главу свештеномученика Момчила однели су као трофеј у зграду Општине у Челебићима. После 45 година син Василије пренео је очеве земне осатке и сахранио их поред цркве у Челебићима. Православни мештани Челебића годинама су на свештеномучениковом гробу виђали чудесну небеску светлост. Данас се мошти свештеномученика Момчила чувају у цркви светог Николе у засеоку Рјеци у Челебићима.

Свештеномученик Добросав Доњевакуфски. Свештеномученик Добросав (Блажевић) рођен је 1916. године у Високом. Основно образовање стекао је у родном месту, док је Богословију завршио у Сарајеву. За ђакона и свештеника рукоположен је 1939. године у Сарајеву, одакле је упућен у Доњи Вакуф на парохију. У јуну 1941. године ухватиле су га усташе и окованог и везаног за запрежна кола водили су га улицама. Зверски је убијен на путу за Бугојно. Тело му није никада пронађено.

Свештеномученик Михаило, сабрат манастира Жиче. Јеромонах Михаило (Ђусић) рођен је у селу Гледићу изнад Љубостиње, 1911. године. Завршио је Богословски факултет у Београду. Замонашен је 6. јануара 1934. године, а исте године примио је јерођаконски и јеромонашки чин. Партизани су га ухватили, заједно с протосинђелом Јованом Рапајићем, у мају 1945. године и стрељали у Блажују код Сарајева.

Свештеномученик Јован, сабрат манастира Жиче. Протосинђел Јован (Рапајић) рођен је 1910. године. Завршио је Богословију 1931. године, а затим је апсолвирао на Богословском факултету Српске Православне Цркве. У мају 1945. године партизани су га ухватили заједно с јеромонахом Михаилом Ђусићем. Били су у затвору ОЗНА-е, где су их партизани изгладњивали и мучили. Стрељан је у Блажују код Сарајева у мају 1945. године. Очевици су касније говорили да су сами себи копали јаму.

И други с њима.

https://spc.rs/sr/news///11353.sveti-mucenici-dabrobosanski-i-milesevski.html

Жена Хузе, дворјанина Иродова. Када Ирод посече Јована Крститеља, он му баци главу на нечисто место. Јоана узе главу Крститељеву и погребе је чесно на Јелеонској гори, на имању Иродову. Тек у време Константина Великог та је глава обретена. Света Јоана спомиње се као присутна и при страдању и при васкрсењу Господа. Упокојила се мирно.

„Пролог“ Свети Владика Николај

Српска Православна Црква данас, 9. јула по новом календару, прославља преподобног Давида солунског и врши спомен на три чудотворне иконе Пресвете Богородице. Повест о њима преносимо у наставку вести.

Чудотворна икона Мајке Божије Одигитрија (Путеводитељица)

Ову је икону радио на дрвету сам јеванђелист Лука. Њу је видела Пресвета Богородица и благословила је. Ту икону свети Лука подарио је державном Теофилу, за кога је писао Дела светих апостола. Из Антиохије икона се доцније пренесе у Јерусалим, а из Јерусалима узме је царица Евдокија и пошаље у Цариград царевој сестри, побожној Пулхерији, на дар. Пулхерија је положи у Влахерну цркву, своју сопствену задужбину. Једанпут се јави Пресвета Богородица двојици слепаца и доведе их у цркву Влахерну, пред Своју икону, и ту им обојици поврати вид. Због тога ту икону прозваше Одигитрија - Путевођа. Када војске персијског цара Хозроја и скитског Кагана ударише на Цариград, патријарх Сергије изнесе ову икону на бедеме градске, и ношаше је по бедему. И Пресвета Богородица тада спасе хришћане од нехришћана. Збунише се војске непријатељске, море се усколеба, лађе се потопише, преостали у животу непријатељи дадоше се у бекство. Од тада је установљен спомен овога чуда Пресвете Богородице у суботу пете недеље Часног Поста са читањем Акатиста. У време иконоборства ова икона би пренета у обитељ Пантократора и тамо зазидана у зид, и би остављено кандило пред њом да гори. Како је зазидана, онако је после и нађена. Данас, икона Богородице Одигитрије почива у манастиру Хиландару.

Икона Богородице Одигитрије плени једном сасвим јединственом лепотом те се са правом сматра једном од најлепших европских икона свих времена. Сва је у Светлости  и то оне која није од овога света. Сам портрет главе и лака нагнутост ка Христу, изражавају истовремено и добровољно покоравање вољи Божијој и Њену материнску нежност и благост. Озбиљност лика могла би се разумети као наговештај туге која тек треба да дође; дубока мисаоност, достојанство и преданост, који се примећују, уздижу је до жртвености у изузетности задатка који пред Њом стоји, због кога ће и бити названа – Блаженом међу женама. Сам Њен лик, оличава оно што се на грчком зове "калос": лепоту и доброту у једном.

Руменило које видимо на образима, указује не на спољашњу лепоту, већ пре на господственост Њеног узвишеног положаја  који заузима у Божанском домостроју спасења. Наиме, обичај да на лице ставља руменило владао је у то доба само међу цариградским дамама са врха друштвене лествице. Правилне црте лица, које представљају савршенство духа, озарене су, управо тамо где бисмо очекивали затамњеност. Њена одежда је смарагдно зелене боје, која симболизује  снагу, као и наду за човечанство. Њен плашт, обрубљен златом, карактеристичне је мркољубичасте боје која указује на високи ранг, углед и значај личности која Га носи.

Лева рука Богородице, изванредно дугих и гипких прстију, указује на дете – Христа, које се налази на Њеној десној руци. А Христов детињи лик, приказан је као смеђокос и смеђоок, што треба да укаже на Његово семитско земаљско порекло. Христово лице је детиње благо и обло, али осим ведрином зрачи и озбиљношћу и мудрошћу. Његова раскошна одежда прелива се у сјајним линијама за које би се пре могло рећи да су одбљесци светлости која долази, колико са ове, толико и са оне стране стварности. Ову јединственост може уочити свако.

Читава структура на икони иако сведена и једноставна – таква каква је, савршено је уравнотежена, чиме је ремек дело – јединствено и изузетно вредно.

***

Икона Пресвете Богородице Тихвинска

Године 1382. за царовања великога кнеза Димитрија Јовановича, при свјатјејшем митрополиту целе Русије Пимену и при новгородском архиепископу Алексију, појави се у Русији пречесна икона Пресвете Богородице, која на левој руци Својој држи Предвечног Младенца – Господа нашег Исуса Христа. Ово јављење догоди се на следећи начин:

У околини Великог Новгорода, недалеко од Варјажкога Мора, на водама великог језера Нево рибари ловљаху рибу. За време лова њих изненада обасја пресјајни зрак с неба. Погледавши увис, они угледаше дивно чудо: по ваздуху иђаше, ношена невидљивом руком, икона Пречисте Дјеве Богородице. Запањени тиме, рибари се и препадоше и обрадоваше, па оставише свој посао и уперише очи своје у то прекрасно чудо, желећи да сазнаду куда то света икона иде и где ће се зауставити. Али им Бог не испуни жељу, и света икона се сакри од њихових очију и постаде невидљива.

После тога та се икона Пресвете Богородице јави у новгородском крају, у селу Вимоченици, на реци Ојати, на сто потркалишта од Тихвина. Ту се она јави стојећи у ваздуху и сијајући неисказаном светлошћу. Угледавши тако необичну појаву, сви се житељи тога села сабраше, и престрављени дивљаху се томе чуду, па се потом стадоше усрдно молити Пречистој Богоматери. Тада се чудесна икона Владичице Небесне спусти с ваздушних висина к људима на земљу. Они је са неизрецивом радошћу примише, па се одмах потрудише и црквицу подигоше, у којој свету икону сместише. Доцније на том месту би саграђена црква у част чесног и славног Рођења Пресвете Богородице. И многа исцељења биваху од те свете иконе.

После не много времена та света икона би узета одатле невидљивом руком и, ношена по ваздуху, појави се на месту, званом Кожела, на гори, близу реке Паше, на двадесет потркалишта од Тихвина. Појави се на исти начин као и у првом селу. Угледавши је где сија чудесном светлошћу, сви се житељи тога места слегоше и, задивљени и запањени, усрдно се мољаху Богоматери да остане с њима у њиховом месту. И молитва им би испуњена: света икона Њена спусти се са висине на земљу. Они Јој онда сазидаше црквицу, где касније би подигнута црква у част чесног Покрова Пресвете Богородице. Али Пресвета Богородица не благоволи да и у том месту Њена икона остане дуго: јер после неког времена она би и одатле невидљиво узета, и ношена на лаком облаку по ваздуху она се заустави близу града Тихвина на реци Тихвинки.

То се догоди на исти начин као и раније. Чесна икона ношаше се, као облак, по ваздуху. Такво беше чудесно и надприродно путовање Богоматере! Привучено тим великим чудом, мноштво народа се слеже тамо из града Тихвина и околних села. Дођоше с народом и свештеници са крстовима и иконама, и дуге молитве вршаху, појући псалме и свештене песме. И сви са сузама вапијаху: "Дођи к нама, Царице! дођи к нама, Владичице! погледај на нас, недостојне слуге Твоје! ниспошљи нам доброту човекољубља Твог! Посети нас одозго, и Твојим светозарним доласком просвети помрачене гресима"!

Док се они тако усрдно мољаху и многе сузе проливаху, света икона се спусти из ваздуха у њихове руке. И они, радосно је грлећи и с љубављу је целивајући, сатворише пред њом многа метанија и молитве. И одмах стадоше сећи дрвеће за грађење црквице. И тог истог дана поставише као темељ три реда дрвене грађе, оградивши чудотворну икону. А када наступи ноћ, народ се разиђе својим кућама, оставивши код чудотворне иконе неколико људи, да сву ноћ недремљиво проведу у молитви. Ови људи стварно проведоше сву ноћ молећи се, али у свитање задремаше од умора. И док они спаваху догоди се овакво необично чудо: чудотворна икона Пресвете Богородице, заједно са темељем црквице, би, по наређењу Божјем, пренета одатле на друго место. Поред тога и сва припремљена за црквицу дрвена грађа би, заједно са иконом и темељем, невидљивим рукама пренесена на то друго место. И не само грађа него чак и иверје, до оног најситнијег, би невидљиво пренесено, а да нико од оних што стражаху то не виде нити чу. А када се ти људи пробудише, и не нађоше на свом месту ни икону Пресвете Богородице, ни темељ црквице, ни грађу, њих спопаде велики страх и ужас и недоумица.

Сутрадан се околни житељи поново слегоше ради поклоњења пречесној икони Пресвете Богородице и ради грађења нове црквице. Но не нашавши ништа на том месту, где беху оставили чудотворну икону и почели зидати црквицу, њих спопаде ужас и питаху оне што тамо преноћише: Шта ово значи? Они им испричаше како сву ноћ проведоше на молитви, како у зору задремаше, и како, када се пробудише, не нађоше ни икону, ни грађу, па ни иверје, узетих ко зна од кога и однетих ко зна куда. То све људе веома ожалости и растужи, јер се лишише тако чудесног богатства духовног. И они стадоше плакати и ридати, и молитве узносити Богу вапијући: "О, Владико Човекољупче! јави нам опет божанствени дар Твој, који си Ти човекољубиво и преславно послао Руској земљи! не скриј од нас то неоцењиво богатство, којим се ми надамо обогатити душевну убогост нашу. О, Владичице Мајко милосрђа! куда си отишла од нас, недостојне деце Твоје? Јуче Својим доласком к нама Ти нас испуни великом радошћу, а сада одласком Својим Ти нас баци у велику тугу, сузе и ридање. Но јави нам се опет, светлости наша, и жалост нашу претвори у радост".

Ридајући тако, они се разиђоше на разне стране по тој гори и по целој дубрави, уплаканих очију загледајући и по ваздуху и по земљи, не би ли пронашли икону. И усрдно трагање њихово не остаде узалуд. Они ускоро угледаше необичну светлост на истоку, с друге стране реке Тихвинке, у пустој мочвари шумској, удаљеној од горе око две стадије. Угледавши светлост, сав народ полете к њој и нађе тамо икону Пресвете Богородице, заједно са темељем црквице и целокупном грађом и иверјем. Дрвени темељ стајаше потпуно читав, као што беше и на гори постављен, а света икона налажаше се на источној страни његовој, висећи у ваздуху и блистајући као сунце. Тада сви, са сузама радосницама припадајући к светој икони, клицаху: "Слава Теби, Христе Боже! Слава Теби, Мати Божија, што ниси оставила нас, слуге Твоје! Молимо Те, не остављај нас никада, него свагда пребивај с нама, спасавајући и чувајући словесно стадо Сина Твога".

Помоливши се довољно, сав се народ даде на посао и доврши грађење капеле. Затим изабраше чесне људе и послаше их у Велики Новгород к преосвећеном архиепископу Алексију и ка градоначелнику, обавештавајући их о преславном јављењу чудотворне иконе, која, невидљиво ангелима ношена по ваздуху, дође к њима не зна се откуда. Чувши то, архиепископ и градоначелник се удивише и, испуњени духовном радошћу, они благодарно прославише Бога и Божију Матер. А известише о томе и самодршца, великог кнеза московског Димитрија Јовановича, те и њега испунише духовном радошћу. Затим преосвећени архиепископ хиротониса неколико презвитера и ђакона за Тихвин, па их заједно са дошавшим к њему изасланицима посла, давши им антиминс и благослов за грађење и освећење цркве на реци Тихвинки, у име чесног и славног Успенија Пречисте Богородице.

Дошавши на реку Тихвинку, они сатворише молитве пред чудотворном иконом, па се с усрђем латише зидања цркве, коју довршише пред Успеније Пресвете Богородице. Имајући намеру да се на тај празник изврши освећење храма, они послаше црквењака у околна села да обавести хришћане о дану освећења цркве и да их упозори да се постом и молитвом припреме за ту свечаност.

Тај црквењак, по имену Георгије, бејаше по животу човек праведан, богобојажљив и богоугодан. Када се он, извршивши што му беше наређено, у дан предпразништва Успенија враћаше к цркви и налажаше на три потркалишта далеко од ње, у пустој шуми, он осети неки неисказан миомир, као од мноштва тамјана и дивних мириса: јер благодат Светога Духа својим присуством омиомири то место, на коме се имала јавити сама Пречиста Богородица. Идући, Георгије размишљаше у себи, откуда такав миомир у пустињи. Одједном он угледа Пречисту Матер Божију која сеђаше на боровој клади, блистајући неисказаном светлошћу, и држаше у Својој десној руци пурпуран жезал, на који Она као да се ослањаше. Пред њом стајаше светао муж у архијерејском одјејању, седином украшен, који целокупним својим изгледом подсећаше на светог Николаја Мирликијског.

Угледавши ову необичну појаву, црквењака спопаде страх и ужас, и он паде на земљу као мртав. А светитељ који стајаше поред Богородице приђе к њему, додирну га и рече му: Устани, не бој се! – Георгије се подиже са трепетом и радошћу, стаде на колена и, прекрстивши руке на грудима, посматраше дивно виђење. Тада му Пречиста Дјева рече: "Георгије! иди к мојој цркви и реци свештеницима и свима људима, да на моју цркву не стављају гвоздени крст који они хоће да поставе, него нека ставе дрвени крст, јер је таква воља моја". Георгије, прибравши се мало, са страхом рече Пречистој: "Госпођо Владичице! Неће ми поверовати!" – На то му присутни светитељ рече: "Ако ти не поверују, онда ће се дати знак да би поверовали".

После ових речи Пречиста Дјева и светитељ што беше са њом постадоше невидљиви. Тада се црквењак потпуно убеди да му се заиста јавила Пресвета Богородица и велики чудотворац свети Николај. И припавши на земљу он узнесе молитве и благодарност Богу што га удостоји таквог преславног виђења. Дошавши к цркви, црквењак исприча свештеницима и народу шта он виде и шта чу. Али му они не повероваше, већ наредише радницима да на цркву ставе гвоздени крст. Но када један од радника, по наређењу свештеника, узе крст, попе се на црквени кров и стаде намештати крст, изненада настаде силан ветар и велика олуја, која тог радника са гвозденим крстом дохвати са црквеног крова и као рукама га постави на земљу без икакве повреде, као да није пао с висине него као да је сам својим ногама сишао на земљу. Видевши то страшно чудо, свештеници и сав присутни народ веома се уплашише и, поверовавши црквењаковим речима, прославише Бога и Пречисту Богоматер Његову и узвеличаше великог чудотворца светитеља Николаја. Онда одмах направише дрвени крст, поставише га на цркви, и с великом радошћу прославише освећење цркве и уједно празник Успенија Пресвете Богородице. Тада се од чудотворне иконе Пречисте Богоматере догађаху премнога чудеса и даваху се разна исцељења сваковрсним болесницима; како тада тако и после тога.

По освећењу цркве Пресвете Богородице на реци Тихвинки, сав народ крену на оно место где богоугодни муж Георгије црквењак виде Пресвету Богородицу и чудотворца Николаја. Помоливши се на том месту, они подигоше ту капелу у име светог Николаја Чудотворца; а од борове кладе на којој је седела Пречиста Богородица начинише крст и поставише га на капели ради свенародног поклоњења и незаборавног сећања на јављење Пресвете Богородице са светитељем Николајем. И у тој капели, као и у споменутој цркви Пресвете Богородице, биваху чудеса у славу Божију а на корист вернима.

Седам година након тога, нехатом црквењака, а по Божјем попуштењу, ноћу се од неугашене свеће догоди пожар у Тихвинској цркви Богоматере. Сва се црква претвори у пепео, а чудотворна икона Пречисте Богородице, невидљивом силом Божјом изнесена из огња, обрете се где стоји међу смрекама, на пола потркалишта од тог места. У исто време изгоре у пустињи и капела светог Николаја, а онај крст, који беше начињен од кладе на којој је седела Богородица, би такође невидљивом силом изнесен из огња, и обрете се где читав стоји у смречјем шумарку недалеко од капеле.

На месту изгореле цркве би подигнута друга црква од дрвета; такође и у пустињи би начињена на пређашњем месту нова капела. И у новоподигнутој цркви би чесно постављена на своје место чудотворна икона Пречисте Богоматере; тако исто и онај крст заузе своје место у новој капели. Но након пет година црква се опет запали ноћу и изгоре до темеља, а чудотворна икона Пресвете Владичице наше, као неопаљива купина, би нађена у пепелу читава, без икакве повреде од огња. Исто тако у то исто време изгоре и капела у пустињи, не зна се како, а онај крст би нађен у пепелу неповређен. Таквим чудесима сви се дивљаху и прослављаху Бога и Богородицу. Затим се потрудише, те и по трећи пут подигоше цркву од дрвета, само већу и лепшу од оних двеју претходних; исто тако начинише по трећи пут и капелу у пустињи. Ова трећа црква трајала је више од сто година, све до царовања благоверног сверуског великог кнеза Василија Јовановича.

Покренут нарочитом ревношћу и усрђем према Пречистој Дјеви Богородици, и љубављу према чудотворној икони Њеној, Велики кнез Василије нареди да се о његовом трошку подигне на Тихвинки уместо дрвене камена црква. Ускоро би црква готова са папертом. Када мајстори стадоше глачати и белити зидове у паперти, паперта се, по неиспитаном промислу Божјем, сруши, и својим камењем затрпа двадесет радника. Свештенике, радничке надзорнике и сав народ обузе силна туга због затрпаних камењем радника, јер сматраху да су сви погинули под рушевинама. И одмах се дадоше на раскопавање рушевина. После тродневног рада они раскопаше рушевине, и све раднике нађоше живе и неповређене, сачуване милосрђем Божјим и помоћју Пречисте Богоматере. Овоме преславноме чуду сви се присутни веома обрадоваше и узнесоше благодарност Христу Богу и Његовој Пречистој Матери. Затим изнова приступише радовима и убрзо сазидаше прекрасну паперту. И када цео храм би потпуно довршен и украшен, на његово освећење дође, по жељи великога кнеза, преосвећени Серапион, архиепископ новгородски. Осветивши цркву, он унесе у њу чудотворну икону Пресвете Богородице.

По престављењу благочестивог великог кнеза Василија Јовановича на великокнежевски престо московски ступи његов син Јован Васиљевич, који се први круниса за цара. Слично оцу свом, и он имађаше велику веру и усрђе к Пресветој Богородици и к чудотворној икони њеној на Тихвинки. И као некада отац његов, тако и он сам дође тамо на поклоњење. Видевши да црквом на Тихвинки управљају мирски свештеници и ђакони, то се њему не допаде, и он намисли да ту оснује манастир. Пошто се посаветова са митрополитом московским Макаријем, са новгородским архиепископом Пименом, и са кнежевима и бојарима својим, он нареди да се сва околна села и мирски свештеници који беху при цркви преселе на друго место, далеко од цркве, а да се код цркве доведу монаси и да се приступи зидању манастира. И за кратко време на Тихвинки би подигнут о царском трошку диван манастир, сав од камена, и ограђен каменим зидовима; и у њему би заведено општежиће, као и у другим великим обитељима. Први игуман овог манастира би Кирил. И многи врлински монаси, привлачени чудесима од иконе Пресвете Богородице, стадоше напуштати своја пустињска обиталишта и долазити у Тихвинску обитељ.

Од дана јављања свете иконе на Тихвинки до устројења манастира прошло је сто седамдесет седам година. За то време цркву држаху мирски свештеници, и многа чудеса биваху од чудотворне иконе Пресвете Богородице, и разна се исцељења даваху од ње, али та чудеса нико не записа за поуку каснијим поколењима. Тако смо због простоте ондашњих црквених свештенослужитеља ми лишени велике духовне користи. Но и када манастир би устројен не записиваху се многа чудеса, или из простоте или из нехата. И то мало што је дошло до нас ми и сабирамо, као после жетве преостало класје, или као после бербе винограда случајно необране гроздиће.

(Извор: Радио "Светигора")

***

Икона Пресвете Богородице Лидске или Римљанке

Свети врховни апостол Петар и свети апостол Јован Богослов, пре но што кренуше, као и остали апостоли, у разне крајеве земље на проповед Еванђеља, они најпре проповедаху Христа по градовима у близини Јерусалима. И када беху у граду Лиди, који потом би прозван Диоспол, они многе људе приведоше Христу Богу и подигоше тамо цркву у име Пречисте Богоматере. У то време за хришћане беше настало затишје, пошто после убиства првомученика Стефана престаде за неко време гоњење на хришћане. Томе је допринела та околност што цар Тиберије, који беше слушао много о Христу Господу нашем и о Његовим неисказаним чудесима, нареди да хришћане не гоне. О том, за Христову Цркву мирном времену, у Делима Апостолским говори се овако: "Цркве по свој Јудеји и Галилеји и Самарији бејаху на миру, и напредоваху, и хођаху у страху Господњем" (Д. А. 9, 31).

Подигавши цркву у Лиди за време тог мира, свети апостоли Петар и Јован отпутоваше у Јерусалим и молише Пречисту Дјеву Богородицу да дође у Лиду да види храм подигнут у Њено име, да га благослови и освети Својим доласком, да би молитве оних који се у њему буду молили биле благопријатне Богу, рођеноме од Ње. На такву молбу светих апостола Пречиста им рече: "С радошћу се вратите у Лиду; тамо ћу и ја бити с вама". Дошавши поново у Лиду, они угледаше у цркви на једном од камених стубова што су држали грађевину, не руком рађену већ Богом уписану икону Пречисте, која је верно изражавала изглед светог лица Њеног и чесних хаљина Њених које је Она обично носила. Угледавши то, апостоли се поклонише тој чудотворној и нерукописаној икони Пресвете Богородице и узнеше благодарност Богу Логосу (Речи) који се оваплотио од Ње. Потом и сама Владичица дође у Лиду, и, угледавши икону Своју и мноштво људи верујућих у Христа, Она се обрадова духом и даде тој икони Својој благодат и силу чудотворства.

Од тога доба прође много година када на престо грчко-римских царева ступи Јулијан Богоодступник, који подиже жестоко гоњење на Цркву Христову. Знајући да у Лиди постоји чудотворна икона Пречисте, он посла тамо свога сродника, по имену такође Јулијана, са наређењем да помоћу каменосечних справа избрише ту чудотворну икону Мајке Божије. И тада се догоди дивно чудо: уколико се каменоресци труђаху да разним каменосечним справама истружу ту нерукописану икону, утолико боје и црте на чудесан начин све дубље продираху у камени стуб, и икона остајаше нетакнута. Пошто се дуго мучише и ништа не успеше, они беспомоћни отидоше. И шираше се глас о овој икони Пречисте Богородице по свима крајевима света, због превеликих и безбројних чудеса њених, и са свих страна непрестано се стицаху у Лиду мноштво верних ради поклоњења чудотворној икони Пречисте.

Након много и много година, у 8. веку, отпутова у Палестину ради поклоњења тамошњим светињама блажени Герман, потоњи патријарх цариградски. Пошто се поклони гробу Господњем и осталим светим местима, он оде и у Лиду. Ту се поклони чудотворној икони Пресвете Богородице, и наручи једном иконописцу да му на дасци изради копију ове иконе. Када копија би готова, блажени Герман је однесе у Цариград, и чуваше је као неоцењиво благо, молећи се пред њом сваки дан. Затим у време цара Артемија, прозваног Анастасије, он би, по вољи Божјој, изабран за патријарха цариградског. Но Лав Исавријанац, ступивши после Анастасија на царски престо и показавши се ревностан иконоборац, подиже љуто гоњење на православне и протера са патријаршијског престола свјатјејшег патријарха Германа, бешчестећи га и злостављајући га.

Изгоњен из цркве и патријаршије, свети Герман узе са собом две свете иконе: икону Христа Спаситеља и икону Пресвете Богородице, и то ону копију чудотворне иконе Лидске. Затим, пре но што седе у лађу и отплови у прогонство, он написа посланицу папи римском, свјатјејшем Григорију, обавештавајући га о своме невином прогонству и о гоњењу православних од стране иконоборачког цара. Написавши ту посланицу, он на дебелој дасци Спаситељеве иконе издуби место и стави тамо запечећену посланицу, пошто претходно означи датум и час кад је написана. Затим, затворивши добро издубљено место, он са сузама целива свету икону Спаситељеву, и при том рече двапут: "Наставниче, Наставниче! Спасавај Себе и нас"! Рекавши то, он спусти икону у море.

И света икона, пловећи морем дан и ноћ, стиже у древни Рим. А те ноћи свјатјејшем папи би откривено Богом о доласку Спаситељеве иконе у Рим. Стога папа, чим сунце грану, узе са собом свој клир, па са свећама и кадионицама кренуше лађом низ Тибар ка мору у сусрет Спаситељевој икони. Када стигоше на ушће Тибра у море, они угледаше икону где усправно иде по води. Пренеражени и у исто време веома обрадовани, они јој се побожно поклонише. При томе папа Григорије, обраћајући се чесној икони, са сузама говораше: "Ако си, Господе, дошао к нама недостојнима, онда Те молимо: као што си преславно ишао по води, тако узиђи и на наше руке, јер ми недстојни не смемо да Те се дотакнемо". Чим он то изговори, икона се одмах подиже увис, и летећи по ваздуху као птица, спусти се на руке архијереју. А он, са сузама радосницама целивавши је и одавши јој дужно поштовање, праћен клиром са псалмопјенијем понесе је у Рим и пронесе је по целом граду, да би сви могли видети ту божанствену икону. Затим је он постави у великој цркви светог врховног апостола Петра. Ту он извади из иконе патријархову посланицу, потпуно суву и недарнуту водом, прочита је, и дознаде шта злочестиви цар иконоборац почини у Цариграду. Из посланице свјатјејши папа дознаде још и то, да је та Спаситељева икона стигла к њима из Цариграда за један дан и ноћ. И сви величаху непостижну силу Божију. Тугујући због појаве иконоборачке јереси на Истоку и због прогонства свјатјејшег Германа, папа написа смелу посланицу непобожном цару, изобличавајући његову непобожност. А од Спаситељеве иконе у Риму биваху многа чудеса и исцељења људи од разноврсних болести.

Међутим свјатјејши Герман, видећи да иконоборци не престају са бешчешћењем и изругивањем светих икона, које они пљуваху, ломљаху, у блато бацаху, ногама гажаху, огњем спаљиваху, и осећајући да му се приближује крај, написа из свог заточења другу посланицу првопрестолнику римском, обавестивши га о безакоњима која се чињаху на Истоку. Онда на дасци иконе Пресвете Богородице, копије Лидске, издуби место, и брижљиво сакри у њему своју посланицу, ставивши претходно датум кад је посланица писана. Загрливши икону, и плакавши много, он рече: "Иди, Владичице, иди, и спасавај се бежећи сада не од Ирода у Египат него од звероподобних иконобораца у Рим; тамо ће благочестиви сачувати икону Твоју од гадних руку иконоборачких. Пређи ово велико и пространо море безбедно пловећи, јер носиш на рукама својим Створитеља неба и земље и мора. Путуј и спаси себе у рукама угодника Твог Григорија; а нас, који се злопатимо због чествовања светих икона, упокој у насељима праведних, и помени у небеским дворима Твојим".

Тако говорећи, и сузама квасећи свету икону, свети Герман је с љубављу целива, па је спусти у море. Икона заплови по мору брже од орловског лета, и стиже у Рим за један дан и ноћ. Те Ноћи папа би извештен Богом о доласку у Рим иконе Небеске Царице. Стога, уставши од сна, он са целокупним клиром крену светој икони Богоматере у сусрет као раније икони Спаситељевој, пловећи реком Тибар, са свећама и кадионицама. Када стигоше на ушће Тибра, они сви угледаше икону Божје Матере где стојећи усправно иде к њима по води. Папа пружи к њој руке своје, и икона се сама подиже и спусти на његове руке. Папа је с великом радошћу прими, поклони јој се и целива је, па се врати у Рим, дивећи се великим чудесним делима Божјим. Затим он отвори на икони удубљење, нађе у њему посланицу свјатјејшег патријарха Германа, прочита је, и дознаде да је икона јуче била спуштена у море. А жаљаше због светог Германа што тако велики светилник Цркве чами у заточењу, и плака много за њим. Свечесну пак икону Богоматере папа свечано пронесе по целоме граду, као раније и икону Спаситељеву, па је онда унесе у цркву светог апостола Петра и постави у олтару. И од тога доба биваху од те свете иконе разна чудеса и исцељења.

После тога прође још неколико година, у току којих у Цариграду беснијаху иконоборачки цареви и патријарси. Но сви они са срамом нестадоше, и на византијски престо ступи благоверни цар Михаило. Пошто он беше малолетан, то царевином управљаше његова благочестива мајка, царица Теодора. За њихова царовања иконоборска јерес би потпуно искорењена. У то време у Риму она икона Пресвете Богородице, коју свети Герман спусти у море и посла папи у Рим и која се налажаше у олтару цркве светога Петра, стаде се на очиглед свију сама од себе покретати и љуљати. То се понављало много дана, некада у време вечерњег богослужења, некада у време јутарњег, а некада у време Литургије. Због таквог чуда житеље Рима обузе и дивљење и страх, јер сматраху да је то предзнак неког гнева Божјег који иде на њих. У то време римским папом беше свјатјејши Сергије. И једном, када он саборно вршаше богослужење у цркви светог апостола Петра, стаде се икона Пресвете Богородице силно покретати и њихати. Видећи то, сви се присутни препадоше, па громко вапијаху дуго: Господе, помилуј! И пошто милост Божја би призивана дуго, икона престаде да се њиха. Али ускоро затим икона се поново стаде покретати, стварајући при томе шум, па се са свога места подиже у ваздух. Тада сви који беху у цркви, повикавши, слегоше се у олтар, и стадоше пружати руке своје ка икони, желећи да је прихвате, да не би пала на земљу и разбила се. Али је нико не могаше дохватити, пошто се она ношаше високо по ваздуху. Лагано, као ходајући кроз цркву, она се креташе ка излазу из цркве, ношена невидљивим анђелским рукама. Свјатјејши папа, са свим клиром и народом, у страху и трепету праћаше икону куда она иђаше. Дошавши на реку Тибар, икона се спусти на воду и заплови ка мору. Сав народ и папа кренуше обалом реке и, посматрајући одлазак иконе, сузних очију је праћаху. При томе папа, ронећи сузе, говораше: "Авај нама, Царице! Авај нама, Госпођо! Куда одлазиш од нас, Божанствени Кивоте? Као што си некада дошла к нама по води, тако сада тим истим путем одлазиш од нас. Страх и трепет спопада нас због Твог одласка од нас: јер се бојимо да и нас у Риму не постигне гоњење од иконобораца, као што је постигло оне у Цариграду, те си и Ти отишла отуда. Када ће, о свемоћна Владичице, престати јеретичке буре и немири који смућују Цркву Христову"? То и много друго говораше папа ридајући и заједно с народом пратећи чудотворну икону, док се она не сакри од њихових очију, захваћена током брзе морске струје. После тога свјатјејши папа нареди да се ово славно чудо запише у црквеним летописима, да би спомен о њему остао за будућа поколења.

Међутим, света икона Пречисте Богоматере пловећи морем стиже сутрадан у Цариград и пристаде у пристаништу близу царских палата. Благоверни људи који се тамо десише, узеше је и однеше благочестивој царици Теодори. Примивши свету икону и дознавши да је нађена у морском пристаништу, Теодора рече да је то, вероватно, једна од оних икона које иконоборци, везавши их за тешко камење, беху побацали у море: сада пак, пошто су се врпце, којима је икона била привезана, одвезале или иструлеле, икона је испливала на површину. Тако заједно с царицом мишљаху и други. Ускоро после тога благоверни цар Михаило и свјатјејши патријарх Методије упутише у Рим нарочите изасланике духовног и световног звања са писмима папи, у којима га позиваху у Цариград на сабор ради расматрања и осуде иконоборске јереси. Стигавши у Рим и предавши писма папи, они веома обрадоваше папу и све православне хришћане вешћу да је престала владавина иконоборске јереси. Потом и сами изасланици се испунише радошћу када дознадоше за велика чудеса која су се збила од чудотворних икона Спаситеља и Пресвете Богородице: како оне у дане свјатјејшег папе Григорија, најпре једна па потом друга, допловише морем у Рим, пуштене у море свјатјејшим патријархом Германом, и како недавно икона Пресвете Богородице сама се крену са места на коме беше утврђена и поново отплови из Рима. Записавши сва та чудесна збивања, изасланици означише дан одласка иконе Пречисте Богородице из Рима. А када се вратише у Цариград, они све то испричаше цару, матери његовој царици Теодори и патријарху Методију. Они се онда опоменуше иконе, нађене на морском пристаништу, и помислише: Није ли та икона допловила к нама из Рима?

Убрзо затим у Цариград допутоваше нарочити изасланици папини да на сабору буду представници римског епископа. Њима показаше икону Пресвете Богородице, нађену на морској обали, и они одмах познаше у њој ону чудотворну икону која недавно отплови из Рима. И са сузама припадајући к светој икони, они казиваху свима да је то та икона што отиде од њих из Рима. После тога изасланици погледаше у забелешке дан и час њеног одласка из Рима, и видеше да је света икона допловила у Цариград за један дан и ноћ. И сви прославише свемогућу Силу Божју. Тада свјатјејши патријарх Методије са целокупним клиром, у присуству цара и сената, узеше ту свету икону из царских палата и, праћени народом, свечано је пренесоше у Халкопратију, и чесно је поставише у цркви Пресвете Богородице, радујући се тако чудесном дару Божјем. Од тога времена та чудотворна икона Мајке Божје би прозвана Римском, пошто из Рима доплови у Цариград. И биваху од ње чудеса премнога.

(Извор: Фондација "Пријатељ Божији")

Извор: Радио "Слово љубве"

ихвинска икона Пресвете Богородице, према предању, једна је од икона које је насликао свети апостол и јеванђелист Лука.
У V вијеку. из Јерусалима пренесена је у Цариград, гдје је за њу саграђен Влахернски храм. Године 1383. 70 година прије заузимања Константинопоља од стране Турака, икона је нестала из цркве и појавила се у блиставој свјетлости над водама Ладошког  језера. Чудесно ношена од мјеста до мјеста, зауставила се у близини града Тихвина. На мјесту изгледа иконе изграђена је дрвена црква у част Успења Богородице. Трудом великог кнеза Василија Ивановича (1505 - 1533), умјесто дрвене, подигнута је камена црква. 1560. године, по наредби цара Ивана Грозног, при храму је подигнут манастир, ограђен каменим зидом. У 1613-1614, шведске трупе, заузевши Новгород, више пута су покушале да униште манастир, али је манастир спасен залагањем Богородице. Тако су једног дана, с обзиром на то да се шведска војска приближавала, монаси одлучили да побјегну из манастира, узевши чудотворну икону, али је нису могли помјерити са свог мјеста. Ово чудо зауставило је малодушне, и они су остали у манастиру, надајући се заштити Богородице. Браниоци манастира, незнатни по броју, успјешно су одбијали нападе непријатељских снага које су им биле знатно надмоћније.  Швеђани који су напредовали или су замислили руску велику војску која долази из Москве, или неку врсту небеске војске,  побјегли су. 
Свенародну прославу Тихвинске иконе Богородице, прослављене небројеним чудима, Црква је установила у знак сјећања на њено чудесно појављивање и пораз њених непријатеља посредством Богородице. Икона је по граду Тихвину прозвана Тихвинска. Бројна чудеса десила су се захваљујући овој чудотворној икони; а многи болесници били су  исцјељени захваљујући њој.
Након Октобарске револуције, 1924. године, манастир у којем се чувала Тихвинска икона затворен је, а чудотвора икона пренесена је у један од храмова Тихвина. Током Другог свјетског рата, током окупације града, икона је пребачена у Псков .Нацисти су 1941. године заплијенили икону, а када је Трећи рајх пао амерички војници су је однијели у Чикаго, гдје су је православни свештеници чували до обнављања Тихвинског манастира. Икона је 2004. године коначно враћена у свој манастир.

https://www.vjeronauka.net/pravoslavne-novosti/tihvinska-ikona-bogorodice-9

Овај блажени отац роди се на Истоку, и као пресјајна звезда засија на Западу. Он за младости напусти свет, сроднике, пријатеље и све богатство, и са љубављу пође за Господом својим.

Силним уздржањем он покори телесне страсти, и јави се као неки анђео у телу. А беше осим уздржања још и веома смиреноуман. Читајући Свето Писмо и житија светих мужева он се труђаше да им подражава, а особито светим столпницима. Настанивши се близу града Солуна, он се подвизаваше на једном бадемовом дрвету седећи без ичега на његовим гранама. Ту он као милогласна птица, утешаваше корисним саветима све оне који прибегаваху њему. Његов ум беше устремљен свагда ка божанској висини, зато га Бог обогати даром чудотворства, и он постаде светозарни стуб Цркве, који својим чудесима просвећиваше све.

Он имађаше и неке ученике саподвижнике, који га молише да сиђе са дрвета и да живи у келији коју ће му они направити. Но свети Давид остаде на дрвету док не напуни три године. Тада му се јави анђео Господњи и рече му да је Господ испунио његове молитве и подарио му смиреноумље и побожност коју је од Бога тражио. Затим сиђе са дрвета и подвизаваше се у келији коју му начинише под бадемовим дрветом. Јуначки подносећи сваку оскудицу, зиму и врућину, он достиже бестрашће. А од његових чудеса, којима га Бог обдари за то, да споменемо само ова два. Једног ђавоиманог младића беху довели преподобноме. Ђаво из младића страшно викаше како га опаљује огањ који излази из келије преподобнога. На то преподобни пружи руку кроз прозорче своје келије, и благословивши дечка изагна демона из њега. Тако и једну слепу жену, коју доведоше преподобноме, он, помоливши се Богу, благослови је знаком крста, и она одмах прогледа.

Митрополит солунски Аристид и сви великаши и грађани умолише једном преподобнога да отиде у Цариград цару Јустинијану (527-565. г.) ради свршавања неких градских послова. Преподобни крете на пут са своја два ученика, Теодором и Димитријем, али прорече да им се неће вратити жив у град. Кад стиже пред цара у Цариград он узе у руке жар, метну на њега тамјан и окади цара, а огањ му ни најмање не опржи руке нити повреди. Видевши то цар се удиви, поклони се до земље угоднику Божјем и испуни му молбу народну ради које беше дошао.

При повратку натраг у Солун преподобни се, по претсказању, упокоји на домаку града Солуна 548. године. Његово свето тело би пренето у град и погребено у манастиру мученика Теодора и Меркурија. Мошти му се касније открише целосне и нетљене.

Својим анђелским животом и надприродним чудесима овај блажени отац превазиђе границе људске природе и отиде ка Господу своме, кога је измлада заволео.

Српска православна црква 7. јула по новом, 4. јуна по старом календару молитвено прославља Светог Никиту из Ремезијане.

Павлин из Ноле је у своје две песме оставио податке који су засада једино градиво за Житије Светог Никите Ремезијанског. Обе су написане у пригодним приликама када је епископ из Илирика био и боравио у Риму, и то 398. и 402. године.

Ремезијана је античко насеље на вечитој балканској саобраћајници – Војничком друму (Via militaris), који је повезивао Београд и Цариград, тј. Сингидунум и Константинополис, уз токове и долине Мораве, Нишаве и Марице. Он се налазио на половини пута од Ниша (Наисуса) за Сердику (средњовековни Средац, данашњу Софију). Ремезијана је родно место и епископска катедра коју је заузимао Никита, епископ ремезијански, у другој половини 4. и почетком 5. века, тачније пре 366. и око 414. године, када се зна да је још био активан епископ.

Ремезијана или Роматијана, данашња Бела Паланка, налазила се у то време у провинцији која се звала Средоземна Дакија (Dacia Mediterranea), а која је, после поделе Царства 395. г. у време императора Теодосија, припадала у политичком смислу Истоку, али је у црквено-административном погледу потпадала под Римски патријархат. У том делу Балкана, тадашњег Илирика, сусретали су се латински, односно грчки језик и култура. Данашња Србија је припадала територији где је владао општераспрострањени једноставни латинитет.

Епископ ремезијански је живео и радио у бурно време борби и распри са аријанцима, које су се у Илирику у другој половини 4. века још више распламсале. Кренувши из Египта, аријанство се глобализује, нарочито државном политиком царева, заштитника јеретичке теологије. Никита води борбу са реповима те јереси, живом и писаном речи, поукама, беседама, али и конкретним црквено-пастирским корацима. Никита је рано уврштен међу свете Православне цркве, како због свога врлинског живота, тако и због успешног црквено-пастирског рада. Његова пастирска делатност и ангажовање задивили су савременике и довели га за живота до песничког прослављања.

ЖИВОТ

Никита је имао контакте са савременицима и значајним људима из тадашњег „региона”. Са Германом Сирмијумским одржава преписку, њему се диви Павлин из Ноле, артифицијелни поета који живи у много углађенијим приликама од оних које владају у источном Илирику, код епископа Ремезијане. Никитин стил хвали Аурелије Касиодор, за њега зна Генадије из Марсеја, а њега помиње Св. Јероним Стридонски у једном од својих писама (103). Укратко, он је црквени делатник који је срастао са епохом у којој живи, који ствара класичну хришћанску књижевност 4. века, није неки затурени анонимус. Ипак, време је пролазило, историјско памћење се трансформисало. Личност владике ремезијанског се с временом поистовећује са двојицом његових имењака: Никитом из Аквилеје (454–484) и Никитом из Тријера (527–566).

Слава ремезијанске катедре не потиче од статуса места у административно-политичком систему Римске империје, заправо ми ни не знамо какав је статус насеље имало, да ли је било обична насеобина украј Војничког друма (mansio) или је било и седиште локалне администрације, управо municipium. Стародревна Бела Паланка налази се и уписана је на тзв. Појтингеровој карти (Tabula Peuntingeriana) и на важним путописима позне антике. Ремезијана свој углед јача и добија захваљујући епископу који је кадар да буде „пророк у своме отачаству”. За нас ће данас остати непознаница из каквог културног миљеа је потицао овај писац православне латинске патристике. Његово име је грчко, али се користи у латинизованој форми, он живи и проповеда веру неуглађеним балканским староседеоцима, а може се поносити класичном античком ученошћу. Отмени грађанин Рима по духу (civis Romanus) чија је душа по природи хришћанска (animа naturaliter christianа). Песник Павлин из Ноле је у своје две песме 17. и 27. оставио податке који су засада једино градиво за Житије Св. Никите Ремезијанског. Обе су написане у пригодним приликама када је епископ из Илирика био и боравио у Риму, и то 398. г. и 402. године. Нарочито је првопоменута важна јер у песничким сликама хвали Никиту као епископа, учитеља и проповедника Речи Божије. Са доста наглашености се помињу трачка и илирска племена која је ремезијански владика преобратио, а која су по начину живота била далеко од хришћанске етике. Међутим, „њихове разбојничке пећине постадоше станишта монаха и подвижника”, као у случају Беса. У другој песми се слави обретење моштију Св. Феликса Римског и присуство Никитино том светом догађају и чину.

ДЕЛА И БОГОСЛОВЉЕ

Богословље Св. Никите из Ремезијане, онако како нам је представљено у сачуваним фрагментима, на која се методолошки можемо поуздано ослонити, није неки изграђени спекулативни систем. Његова мисао није затворена, онa открива његову симпатичну личност хваљену још од савременика. Ремезијанац нема теоретску дубину јер латинска патристика ту заостаје за духом хришћанске, јелинске учености, он је управо њен карактеристични представник. С друге стране, његова православна интуитивност зна и осећа тананост у борби са аријанством, важност појма једносушности Бога Сина са Богом Оцем за спасење људског рода. Владика је добар пастир, не само када је проповедао „етничким” Бесима, Гетима, Трачанима и Дачанима, он је ту да исправи и поучи и своје колеге на епископским катедрама.

Библиографија Св. Никите из Ремезијане сачувана је у делу О знаменитим мужевима Генадија, који је покушао да настави историју хришћанске књижевности Св. Јеронима Стридонског, да „накалеми” биографије познијих црквених писаца на каталог отаца који се завршава баш 135. Стридоњанином. Генадије вели да је епископ Никита из Ремезијане недалеко од великог Хемуса (Старе Планине) написао следеће: Упутство новокрштенима (катихезе), О незнабожачким заблудама, О вери у Једног Бога, Против родословаца, О Символу вере, О Пасхалној Жртви. У неким преписима се овом списку додаје да је Никита аутор и посланице Палој девојци Сусани. Део његовог опуса, извађен из прашине и таме западњачких манастирских библиотека, угледао је светлост дана у критичким издањима. Мада патролошка наука води огорчене борбе око интегритета побројане библиографије, око стварне ауторске припадности свих сачуваних списа доспелих до нас под његовим именом. Тако је распрострањено мишљење да је песма „Тебе, Бога хвалим” („Te Deum laudeamus”) настала испод Никитиног пера и из његовог срца. Добар део савремених патролошких писаца сматра да је реч о ничим доказаној и потврђеној претпоставци. О Никити из Ремезијане се у скорије време и код нас више писало, тако да је овај Свети отац и црквени књижевник отргнут од историјског заборава (в. радове Животе Јоцића и Светислава Крстића, Душице Петровић, Радомира В. Поповића и других).

КУЛТ

У старим саборницима и минологијима оног дела Цркве који је користио латински језик спомен Св. Никите је достојно обележаван. Међутим, културолошке разлике „од овога света”, најпре језичка баријера, а касније и добро познат исход збивања после 1054. године, учинио је да се балкански домородни књижевни Латин заборави у крилу Цркве од Истока, византијског типика и поднебља. На Западу се његово илирско-хемуско порекло заборављало и стављало под фирму других „Никета”, али овај прави победник светске сујете је тек у месецословима учених Руса 19. века налазио свој светитељски помен. Надахнуто и опширно о Никити пише Филарет Гумиљевски, архиепископ Черњигова 1894. г. у својим Светима Јужних Словена. Одатле Никита доспева у Охридски пролог Св. Владике Николаја Велимировића, а тако и у српску агиологију, кроз синаксарску употребу поменуте књиге у српском богослужбеном животу новијег времена. Обнова титуле епископа ремезијанских на прошлом Светом архијерејском сабору Српске православне цркве показује континуитет и баштињење старохришћанске традиције наше отаџбине.

Извор: СПЦ

Претеча Господњи, cвети Јован Крститељ рођен je 6 месеци пре рођења Христовог, Родитељи његови, првосвештеник Захарија и мајка Јелисавета, били су побожни и благочестиви људи. Остаривши, дуго су молили Бога да им подари дете. Презрени од људи, упорни у својој молитви, измолише од Бога жељено дете. Ту радосну вест објави свештенику Захарији архангел Божији Гаврил. И роди старица Јелисавета сина – пророка, светог Јована, Претечу Господњег.

Чудан је Јован био још од свог рођења. Осми дан, по рођењу дођоше сродници и пријатељи да обрежу дете и да му име надену. А отац његов, Захарија, који поста нем када сазнаде да ће жена његова родити сина, написа на једној дасци име његово – Јован и тог тренутка проговори. Христоборни цар Ирод, који владаше у то време, када сазнаде да се родио пророк Свети Јован, нареди да се побију сва новорођена деца у Витлејему и сам Јован, али мајка Јелисавета успе са својим чедом да побегне у пустињу, где после неког времена и умре, а мали Јован остаде сам на старање Богу и анђелима Божијим. У пустињи је остао све до оног тренутка када је добио знак од Бога да је време да претходи и најави долазак Христов.

За овај празник, који је у народу познат као Ивањдан, везан је леп обичај да се од ивањског и другог ливадског цвећа плету венци. Тим венцима се ките хришћански домови, зграде и обори. Они симболишу лепоту природе, коју је Бог створио и даровао човеку на уживање, а истовремено нас подсећају да наши животи требају да обилују врлинама и добрим делима.

Тропар (глас 4):

Пророче и предтече пришествија Христова, достојно восхвалити тја недоумјејем ми, љубовију чтушчија тја: неплодство бо рождшија и отчеје безгласије разрјешисја, славним и честним твојим рождеством, и воплошченије Сина Божија мирови проповједујетсја.

Ако верујемо у Христа као Свемоћног Лекара људских душа и тела, да ли је потребно да идемо лекарима? Да ли треба да се лечимо или да занемаримо људске напоре и све препустимо Христу? Прочитајте још један одломак из наших библијских беседа. Позивамо вас да нам се прикључите!

„И прохођаше Исус по свој Галилеји учећи по синагогама њиховим, и проповиједајући јеванђеље о Царству, и исцјељујући сваку болест и сваку немоћ у народу. И отиде глас о њему по свој Сирији; и приведоше му све болеснике, разним болестима и мукама обузете, и бјесомучне, и мјесечаре, и одузете, и исцијели их. И за њим иђаше народа много из Галилеје, и из Декапоља, и из Јерусалима, и Јудеје и испреко Јордана“. (Мт. 4:23-25)

Свети Јован Златоуст говори о дубоком поретку у Христовим поступцима, јер каже да Господ позива апостоле и тек у њиховом присуству почиње да чини чуда. На тај начин Исус на делу потврђује оно што је говорио о Њему свети Јован Претеча, а што су чули и сами апостоли од њега (Јн. 1 гл.). Господ почиње често да посећује синагоге, учећи тиме Своје ученике да Он није противник Богу.

Свети Хроматије Аквилејски се у објашњењу ових стихова позива на чувено пророчанство пророка Исаије и пише:„Исаија је ово наговестио раније говорећи: Он болести наше носи и немоћи наше узе на Себе (Ис. 53:4). Јер за то је дошао учитељ живота и лекар небески Господ Христос, да би Својим речима научио људе животу и исцелио небеским лечењем болести душе и тела, да би ослободио тела која је ђаво захватио и онима који су исцрпљени различитим немоћима повратио истинско и снажно здравље. Јер телесне болести Господ лечи речју божанске силе, а душевне немоћи – леком небеског учења. Давид јасно показује да душевне ране може да исцели само Бог: „Благосиљај, душо моја Господа, и не заборављај ниједно добро што ти је учинио. Он ти прашта све грехе твоје и исцељује све болести твоје“ (Пс. 103:1-2). Дакле, истински и савршени лекар је Онај Који дарује телесно здравље и враћа душевно спасење – наш Господ и Спаситељ“.

Мислим да су ове последње речи светог Хроматија важне, јер нам показују у Кога треба да се уздамо када се налазимо у болести или некој немоћи. Међутим, то не значи да треба да одбацујемо лекаре. Ово кажем јер код неких хришћана постоји став да обраћање лекарима представља знак несавршенства вере. Ми знамо да Свето Писмо јасно говори: „Поштуј љекара, према потребама од њега почасти су његове, јер и њега је створио Господ; Јер од Вишњега је исцјељење, и од цара примиће дар.Знање љекара узвисиће главу његову, и пред велможама биће почаствован. Господ је створио од земље љекове, и човјек разуман неће их презрети“ (Сирах 38:1-4). Са своје стране свети Василије Велики сажима у следећим речима учење Цркве: „Као што није потребно избегавати лекарску вештину у потпуности, тако није добро полагати у њој и сву наду. Као што се користимо вештином земљорадника, а плодове молимо од Господа или поверавамо кормило капетану брода, а молимо Бога да нас спаси од потапања, исто тако и позивајући себи лекара, не одступамо ни од наде на Бога“. …“

https://tvrdjavaistine.org/kad-verujemo-u-hrista-lekari-nam-ne-trebaju-biblijske-besede/?pismo=cir