Ниједно питање у току целог постојања човечанства није толико занимало људске умове као питање бесмртности душе и загробног живота. Пре него што приступимо разматрању овог питања треба да кажемо да и данас ово остаје најбитнији проблем чије су тешкоће свесни и највећи филозофи и мислиоци. Међутим, ми се нећемо руководити само сопственим разумом, већ пре свега Светим Писмом.

Знам да ћу се, изабравши за предмет данашњег разговора с вама овакво питање, суочити с предрасудама и разноразним учењима данашњице и да ћу морати да се супротставим токовима савремених филозофа. Откако постоји хришћанство ниједно доба није било мање свесно вечности од садашњег. Мисли данаших генерација, људи који живе око нас, усмерене су на тренутно, на област видљивог света. Питање које ће послужити као предмет данашње беседе на први поглед не представља ништа реално, стварно. Овакво становиште ме помало збуњује, као да губим снагу, осећајући мањкавост својих богословских и филозофских знања, и наизглед, спреман сам да са ове високе црквене катедре сиђем немо и ћутке, али и не губећи енергију. Мисли савремних нараштаја су, као што сам већ рекао, усмерене на садашњост, на област видљивог света, али хришћанство није религија епохе или тренутка, оно је непромењиво у својим догматским и моралним истинама. Хришћанска религија се тиче човекове душе, а не укуса времена, појединих лица или школа, праваца и смерова. Хришћанство је саграђено на чврстим основама чији је темељ непоколебив, и оно не тражи ослонац у владајућим мислима дана, оно га тражи и проналази у патњи и у сталним тежњама човечанства.

Многи су и у сва времена негирали будући живот, многи га негирају и сад. Они прилазе ковчегу мртвог човека само како би узели његово тело као непотребну или чак штетну ствар и сахранили га на гробљу. Из њихових уста не излази ниједна молитва, ниједна божанска реч не осветљава њихову тугу, а и шта ће им молитве и божанске речи кад не верују у Бога и загробни живот. Други – верници – покојника испраћају у нади да ће се срести у загробном свету. Први кажу себи: Хајде да једемо и да пијемо, јер ћемо сутра умрети (1 Кор. 15: 32), а ако су некад и признавали будући живот, то су чинили због практичног материјализма. Други са страхом и трепетом остварују своје спасење. Једни тврде да се њиховом смрћу све завршава за човека. По њиховом мишљењу у човеку не постоји никаква душа и оно што називамо душом по њиховим речима умире заједно с човеком. То говоре само они који заједно с душом негирају и постојање Бога. Главна црта карактера ових људи је безбрижност: они живе не размишљајући ни о чему, не занима их ништа из више, духовне области, углавном живе безаконо, трудећи се само за једно: да проживе што боље, веселије и удобније, само да их живот задовољава, чак и ако је пун сваке лажи, неистине, гадости и лукавства. Ево зашто постојање Бога и постојање душе за њих представља само непријатну појаву: оно омета њихов широки живот да тече онако како тече и ево због чега негирају Бога и душу. Свесни су да за безакоња треба одговарати, па умирују себе и кажу да не постоји никакав Бог и никаква бесмртна душа. Овакав поглед на Бога и душу ласка њиховој грешној и поквареној природи, овакав поглед им даје храброст да једу, пију и веселе се, јер ће, по њиховом мишљењу, свеједно сутра умрети, а тамо, с оне стране гроба, нема живота, нема душе, и немају коме да одговарају за своја дела.

Али нека тако говоре и тврде. Ми знамо да душа постоји и да је бесмртна. Ово нам потврђује и Свето Писмо. У књизи Проповедника у Старом Завету се каже: Човек иде у кућу своју вечну (односно, после телесне смрти)... И врати се прах (односно, тело) у земљу, како је био, а дух се врати к Богу , Који га је дао (Проп. 12: 5, 7). Исто се каже и у књизи Премудрости: Праведници живе у векове; њихова је награда у Господу и Вишњи брине о њима (Преп. 5: 15).

У бесмртност људске душе (дакле, и у загробни живот) веровали су и сви старозаветни праведници. Међутим, посебно јасно се бесмртност људске душе осећа у Новом Завету. Тамо је јасно речено: Не бојте се оних који убијају тело, а душу не могу убити, него се бојте Онога Који може и душу и тело погубити у паклу (Мт. 10: 28), Бог није Бог мртвих, него живих (Мт. 22: 32). Они хришћани који су умрли и који су васкрсли из мртвих не могу више умрети, јер су једнаки анђелима (Лк. 20: 35-36), Ево зашто је Господ наш Исус Христос више пута понављао и говорио Својим ученицима и следбеницима: Не сабирајте себи блага на земљи, где мољац и рђа квари, и где лопови поткопвају и краду (Мт. 6. 19-20). Или прочитајте 35. главу Јеванђеља по Матеју о десет девојака – о пет мудрих и пет јуродивих, како Он упозорава Своје следбенике да заједно са упаљеним свећама набаве и уље за резерву да им се свеће не би угасиле и да Женик не би дошао изненада. Овде је приказан моменат Страшног суда. Кад не би било загробног живота, или што је исто, кад човекова душа не би била бесмртна, зашто би Христос Спаситељ упозоравао Своје следбенике на предстојећи Суд?

Осим речи Светог Писма Старог и Новог Завета у бесмртност људске душе нас уверавају и односи душа умрлих и живих људи. Ови односи су се одвијали увек и сва времена Старог и Новог Завета. У то се можемо уверити на основу живота Мојсија, цара Саула, пророка Самуила и др. Али нећемо наводити примере из старозаветног живота. Узмимо релативно недавну прошлост. Пре двеста година Русија се поносила својим познатим научником Михаилом Васиљевичем Ломоносовом. Пловећи (из Холандије) у Русију бродом, уснио је следећи сан. Пред његовим погледом указало се бескрајно Ледено море, којим је често пловио у детињству и он је на мору приметио чамац и свог оца-рибара како седи у чамцу. Почела је да дува снажна бура и удари олуја, морски таласи само што нису прогутали његовог вољеног родитеља. Ломоносов хоће да похита у помоћ свом оцу, али су му се руке одузеле. Чамац се ударивши о обалу у близини једног стеновитог острва разбио у парампарчад. Пред Ломоносовом се указао страшан и ужасан призор. Његов отац се бори с високим, гигантским таласима суровог мора; уронивши на тренутак у боду опет је испливао на површину воде и повикао: „Михајло!“, међутим, убрзо га је опет прекрила вода и он је нестао из видокруга Михаила Ломоносова, свог сина, а неколико минута касније је избачен на обалу. Ломоносов се истог часа пробудио. Много га је узнемирио сан који је уснио и он је у души помислио да се његов отац заиста утопио у мору, да су га таласи избацили на обалу и да лежи несахрањен.

Кад је дошао у Петербург с великим потешкоћама је овде пронашао своје земљаке и упитао их је каква је судбина његовог оца. Они су му испричали да је почетком пролећа његов отац испловио с друговима, али је прошло већ четири месеца, а од њих није било никаквих вести. Немајући мира у души Ломоносов је хтео сам да оде на острво које је сањао и које је познавао од детињства, али га нису пустили да оде из Петербурга. Онда је замолио локалне рибаре да оду на оно острво и да сахране тело његовог оца ако га пронађу. Заиста, рибари су на месту које им је Ломоносов навео пронашли тело његовог оца и сахранили су га. Зар није из овога јасно да се сину у сну јавила сама душа његовог оца да му исприча о својим предсмртним мукама и тескоби после смрти због тога што му је тело остало несахрањено и без молитава? Тако је веровао и сам знаменити Михаил Васиљевич Ломоносов.

Душе умрлих се не јављају само у сну, већ још и на јави. Бесмртност људске душе се овде тачније показује и још јасније открива. Овде човек својим очима умрлог види као живог, и пошто је пре смрти добро познавао покојника, непогрешиво може да каже да види управо овог и овог свог познаника или ближњег.

Душе покојника се живима јављају у различитом циљу. Врло често се јављају да би на овај или онај начин побољшале своје стање у загробном животу. Јер, као што је свима нама, православним хришћанима, познато, молитва живих, посебно молитва Цркве доноси велику корист душама умрлих: она олакшава њихову тешку судбину уколико преминули због својег грешног земаљског живота у загробном животу трпе мучење. И ево, душе многих покојника долазе на земљу како би замолиле за молитве. А понекад душе умрлих, по Божјој вољи, долазе на земљу ради добробити овог или оног свог рођака, желећи да му учине неку духовну корист. Најчешће се јављају рођацима који почињу да воде лош живот – безбожан или развратан. У том случају на овај или онај начин помажу свом сроднику да се поправи, помажу му да поново крене истинитим путем. Или долазе како би за свог блиског рођака учинили оно што за живота нису стигли да учине. Дакле, душа без тела долази на неко време као да наставља животне послове душе у телу.

Понекад се душе умрлих јављају сродницима просто због осећаја сродства, као да им ови недостају. Очигледно, душа по свом изласку из тела извесно време не губи везу коју је имала с њима у телу, и она на по вољи Божјој, на овај или онај начин показује ову везу. Притом својим доласком душе умрлих често доносе и неку овоземаљку корист, разјашњавајући овај или онај неспоразум који није решен за њиховог земаљског живота или говорећи им шта треба да учине да би остварили неку добит.

После блиских рођака најближи човек сваком јесте његов друг и доброчинитељ. Људи су искрено везани за другове и доброчинитеље. Човекова душа која никад не умире јесте бесмртна и после свог изласка из тела она задржава ова осећања и често из загробног света долази код својих живих другова и доброчинитеља како би им посведочила пријатељство или захвалност.

Кад би дозволило време могло би се испричати мноштво случајева о јављању душа умрлих живим људима. Из ових појава, још уз сведочанство речи Божје о томе, јасно је да човекова душа после изласка из тела не умире, већ живи и вечно ће живети, другим речима – човекова душа је бесмртна. А ако је душа бесмртна, човек имајући веру у њену бесмртност, треба да буде спреман на то; свој живот на земљи треба да усмерава тако да он буде припрема за његов будући живот. Земаљски живот може трајати неколико деценија и он је само почетак човековог живота; а главни, прави живот за човека ће бити после и неће трајати неколико десетина, већ безбројан низ година, вечно. Управо о томе треба да размисли сваки хришћанин. Свако треба да верује да смрт није крај, већ почетак живота и да због тога унапред и благовремено треба да се припрема за њу. Она може наступити у свако доба. Колико данас-сутра завеса ће пасти и свако ће кренути тамо одакле нема повратка. Тамо ћемо добити плату за све што смо учинили у овом краткотрајном земаљском животу.

Браћо! Верујте у загробни живот, верујте у бесмртност људске душе, верујте да ћете после смрти вечно живети. Ако не верујете у то, то значи да не верујете ни да је Господ Христос васкрсао и онда је узалудна ваша вера. Чувајте се лажних учења и лажних учитеља који проповедају и виде у смрти потпуно уништење људске душе. Ово се посебно запажа у нашем веку. Али нека се овај век таласа, нека се покуша да у име разума оснује веру у вечни живот; нека у одбрану свог дела проналази апологете красноречивије од Русоа или мислиоце дубље и проницљивије од Платона, ми хришћани без бојазни можемо очекивати њихове резултате. Подсетићу вас само на последњу беседу који је највећи међу древним филозофима водио са својим ученицима у тамници у Атини. Сократ је умирао, отров је текао у жилама великог мудраца и већ су му се хладили удови. Његови ученици су се надвијали над њега и питали га немирним погледом шта види иза овог света, а он је, проницљиви геније, узвишена и искрена душа, покушавао да подигне крајичак завесе, покушавао је да покаже да је човекова душа бесмртна и својим све слабијим гласом је подсећао на све доказе ове велике истине! Али до чега су довели његови напори? Да ли је открио жељену истину? Авај! Он, највећи геније и филозоф, могао је да каже само: „Можда...“ Његова будућност му изгледа тамна, нејасна, а претходног дана су му се пред судијама отргле речи пуне меланхолије: „Ако је уништење моја судбина, ипак ћу му дати предност у односу на живот, јер сам искусио да најбољи међу мојим данима не вреди једне ноћи мирног сна.“ Ево како су се завршили напори највећег филозофа и генија.

Међутим, и најновија филозофија је, као и стара, кренула лажним путем. Мислила је да ће сопственим напорима основати веру у бесмртност људске душе. Довољно је сетити се смрти људи као што су Ролан, Валазе, Леба, Конторсе 1) и других. Овде се није чуо ниједан глас о вечности.

Филозофија никад неће успети да оснује веру у вечни живот. И људску душу не задовољава ниједна филозофска теорија. Потребан је глас с неба који би објавио вечни живот, и овај Глас се зачуо и људи су Му поверовали свом душом и свим својим срцем. Овај Глас је охрабрио нас и цело здраворазумско човечанство. Спаситељ наш Исус Христос, Који разруши смрти обасја живот и нераспадљивост јеванђељем (уп.: 2 Тим. 1: 10). Почевши од Исуса Христа здраворазумско човечанство исповеда своју веру у вечни живот. Почевши од Њега ова вера је завладала срцима милиона људи из свих векова тако чудотворном силом да су они ишли на мучење као на празник, али не да би се избавили живота као Индус који се убија, и не да би искусили чулни рај као Мухамедови следбеници, већ да би крочили у живот истине, светости и љубави. Ми, верни Христу Богу, говорићемо заједно с многострадалним Јовом: Знам да је жив мој Искупитељ, и напослетку да ће стати над прахом. И ако се кожа моја и рашчини, опет ћу у телу свом видети Бога. Ја исти видећу Га, и очи моје гледаће Га, а не друге (Јов. 19: 25-27).

Читајући поново Нови Завет Господа нашег Исуса Христа пронашао сам у њему речи „вечни живот“ 40 пута. И не сумњајући могу да тврдим да је Спаситељ за циљ Свог учења ставио вечни живот. Тражите прво Царство Божје и истину његову (Мт. 6: 33) – рекао је. А како да тражимо Царство Божје ако нема загробног живота? Царство Божје и истина Његова почињу овде, у нама, али ће оно бити потпуно и вечно после смрти, јер наш живот је на небесима (Фил. 3: 20), а овде, на земљи, ми смо странци, овај живот је живот очекивања, ми смо пролазни путници који теже ка тихом вечном пристаништу неба. Не схватам стање душе људи који свој земаљски живот са свим његовим потешкоћама проводе без Бога и Његове помоћи, без вере и наде. У најтежим тренуцима у животу, у најстрашнијим страдањима у срцу сам имао и имам победничку наду која ме укрепљује на трновитом путу. Размишљам овако: не припадам потпуно земљи, сав мој земаљски живот је пролазан, али могу да патим, јер знам да моја патња има циљ који ће ми вечност објаснити; такође знам да кога Бог милује, њега и кажњава. С таквим уверењем могу да патим. Патите и ви, браћо моја, у нади да ће вас ваша страдања довести до циља. Свуда сејте за собом и око себе своју живу наду, трошите ову наду у ноћи сумње, проповедајте о будућем животу без којег би овај земаљски живот био потпуно неразуман, непотребан и бесциљан. Верујмо да Христос уста из мртвих, те постаде првенац оних који су умрли (1 Кор. 15: 20). Амин.

Беседа је одржана у Кишињовској митрополији 8. фебруар 1910. г.

Извор: Православие.ру

Света литургија на Месопусну недјељу, у недјељу 7. марта, служена је у Саборном храму Светог Василија Острошког у Никшићу. Надахнутом литургијском бесједом окупљене вјерникеје поучио Архијерејски намјесник никшићки Протојереј-ставрофор Слободан Јокић.

Ризница литургијског богословља и живота: Прота Слободан Јокић: Митрополит Амфилохије нас је учио да једини другима дугујемо једино љубав

BRANISLAVILIC.BLOGSPOT.COM

---

 

Сусрети са Владиком шабачким Г. Лаврентијем, који данас као администратор духовно предводи и верни народ Епархије ваљевске, прилика су да се, уз пастирске благослове, чују и мудре речи о ономе што је важно за хришћански живот. 

Током више од пола века своје архијерејске службе, Владика Лаврентије столовао је и некадашњом Епархијом шабачко – ваљевском до 2006. године, када долази до стварања два трона и у Ваљеву бива устоличен блаженопочивши Епископ Милутин. Ваљевски крај му је познат и драг и лепе речи за овдашњи верни народ увек има у изобиљу. Будући да је пред нама Велики Часни пост, предворје једног од најрадоснијих празника везаних за Господа Исуса Христа, важно је да знамо да је Црква пост установила да би нас тиме припремила за дочек нашег Господа и Творца, напоменуо је Владика Лаврентије. 

„Како који дан, све ближе смо тим великим, радосним и свечаним догађајима, када ћемо у нашим храмовима бити у прилици да физички прославимо Васкрсење и сретнемо Господа нашег Исуса Христа. Пост је уздржавање од свега што није ни људима, ни Богу драго. Од мрсне хране, од прљавих речи, од прљавих мисли и дела. Знајте да Богу није драго ако се тога не придржавамо“, поручио је Владика Лаврентије, поделивши своја сећања на дане детињства у којима је утемељен његов живот у Христу, који ће деценијама после створити бројне светиње и светосавској вери привести хиљаде боготражитеља. 

Извор: Радио Источник

У новом издању емисије "Врлинослов", на Телевизији Храм, о Светој Литургији говорио је Његово Преосвештенство Епископ осечкопољски и барањски Господин Херувим.

Послушајте предавање Блаженопочившег Владике Атанасија (Јевтића)  које је одржао је у суботу 26. децембра 2015, у Црквено-народном дому Светог Василија Острошког у Никшићу на тему “Православље сабор са свима светима“.

Звучни запис предавања

Извор: Радио Светигора

Свето Писмо је донекле биографија Бога у овом свету. У њему је Неописани донекле описао Себе. Свето Писмо Новога Завета је биографија оваплоћеног Бога у овом свету.

У њему је описано како је Бог, да би људима казао Себе, послао Бога Логоса, који се оваплотио и постао човек и као човек казао људимa све што Бог има, све што Бог хоће са овим светом и са људима у њему. Открио је Бог Логос план Божји о свету и Божју љубав према свету. Бог-Реч казао је људима Бога помоћу речи, уколико речи људске могу обухватити необухватљивог Бога. Све што треба овоме свету, и људима у њему - Господ је казао у Светом Писму. На сва питања Он је у њему дао одговоре.

Нема питања, које може мучити душу људску, а да на њега није у Светом Писму дат или посредан или непосредан одговор. Људи не могу измислити више питања, но што има одговора у Светом Писму. Не нађеш ли одговор у Светом Писму на неко своје питање, значи да си или поставио бесмислено питање или ниси умео читати Свето Писмо и из њега ишчитати одговор.

У Светом Писму Бог је казао:

1) шта је свет; одкуда је; због чега постоји, чему греди, чиме ће се завршити;

2) шта је човек, откуда долази, куда иде, из чега је, ради чега је, чиме ће се завршити;

3) шта су животиње, шта биљке; чега ради су; чему служе;

4) шта је добро; одкуда је; чему води, ради чега је; како се стиче;

5) шта је зло; одкуда је; како постоји; због чега постоји и чиме ће се завршити;

6) шта су праведници и шта грешници; како се од грешника постаје праведним и од погорђеног праведника - грешник; како се служи Богу, а како ђаволу; сав пут од добра до зла, од Бога до ђавола;

7) све - од почетка до краја; сав пут човеков од тела до Бога, од зачећа до васкрсења из мртвих;

8) шта је историја света, историја неба и земље, шта историја човечанства; њихов пут, циљ и завршетак.

Уопште, Бог је у Светом Писму казао све што је људима требало казати. У Светом Писму се налази биографија сваког човека, сваког без изузетка. У њему сваки од нас може наћи себе детаљно, подробно описана и приказана: све своје врлине и мане које имаш и можеш имати и не имати; наћи ћеш путеве којим душа твоја, и свачија, иде од греха ка безгрешности и сав пут од човека до Бога и од човека до ђавола. Наћи ћеш начине како да се ослободиш греха, наћи ћеш, једном речју, сву историју греха и грешности, и сву историју правде и праведника. Јеси ли тужан, у Светом Писму ћеш наћи утехе; јеси ли жалостан - радост; јеси ли гневан - укроћење; јеси ли сладострасан - целомудрије; јеси ли немудар - мудрост; јеси ли рђав - доброту; јеси ли злочинац - милост и правду; јеси ли човекомрзац - љубав. У њему ћеш наћи лек за све своје пороке и мане, и храну за све своје врлине и подвиге. Јеси ли добар, Свето Писмо ће те научити како да постанеш бољи и најбољи: јеси ли осетљив, оно ће те научити ангелској нежности; јеси ли паметан, оно ће те научити мудрости. Волиш ли лепоту и музику стила и речи, нема је лепше, ни дирљивије, но што је имао у Јова, и Исаије, и Соломона, и Давида и Јована Богослова и Апостола Павла... Ту се музика, анђелска музика вечне истине Божје обукла у речи људске.

Што човек више чита и изучава Свето Писмо, све више и више налази разлоге да га што дуже и непрекидније изучава. Оно је, по речи Светог Златоуста, као мирисан корен, који све више мирише што се више таре.

КАКО ТРЕБА ЧИТАТИ СВЕТО ПИСМО

Колико је важно зашто треба читати Свето Писмо, исто је толико важно знати како треба читати Свето Писмо. Свети Оци, на челу са Светим Златоустом, најбољи су вођи у томе. Свети Златоуст је, тако рећи, написао пето Еванђеље. Свети Оци препоручују озбиљну припрему за читање и изучавање Светог Писма. Припрема се састоји у чему? Најпре у молитви. Моли се Господу да ти просвети ум - да разумеш речи Светога Писма, и облагодати срце - да осетиш истину тих речи и живот. Буди свестан да су то речи Божје, које ти Он лично говори и казује. Молитва у вези са осталим врлинама еванђелским најбоље оспособљава човека за разумевање Светог Писма.

А како читати Свето Писмо?

Молитвено, са страхопоштовањем, јер је у свакој речи по кап вечне истине, а све речи - сачињавају безобални океан Вечне Истине. Свето Писмо није књига, већ живот; јер су речи њене - дух и живот (Јн 6,63), зато се и могу схватити ако их учинимо духом духа свог, и животом живота свог. То је књига која се чита животом - практиковањем. Прво ваља доживети, па разумети. Ту важи она Спаситељева реч: Ко хоће творити - разумеће да је ова наука од Бога (Јн 7,17). Твори, да би разумео. То је основно правило православне егзегезе. У почетку човек обично брзо чита Свето Писмо, па онда све спорије, док најзад не буде почео читати реч по реч, јер у свакој речи открива - бескрајну истину и неисказану тајну. Сваког дана прочитај најмање по једну главу из Новог Завета, али упоредо с тим практикуј по једну врлину. Практикуј док ти не пређе у навику. Рецимо, прво опраштање увреда. То да ти буде свакодневна дужност. И уз то се моли Господу: Господе благи, дај ми љубав према увредиоцима мојим!... И кад ту врлину претвориш у навику, онда ће ти лакше бити свака друга за њом, и тако редом до последње. Главно је: читај Свето Писмо што више. Што разум не разуме, срце ће осетити; а не разуме ли ни разум, ни срце не осећа, ти ипак читај, јер читањем сејеш речи Божје по души својој: а оне тамо неће пропасти, већ ће постепено и неприметно прећи у природу душе твоје, и на теби ће се збити Спаситељева реч о човеку који баца семе у земљу, и спава и устаје ноћу и дању, и семе ниче и расте, да не зна он (Мк 4,26-29). Главно је: сеј, а Бог је који даје и чини да посејано узрасте (1. Кор. 3,6). Само не хитај са успехом, да не би испао сличан човеку који данас сеје, а сутра већ хоће да жање.

Читајући Свето Писмо ти уносиш квасац у тесто душе своје и тела свог, који се постепено шири, прожима душу, док је сву не прожме и не ускисне еванђелском истином и правдом. У сваком случају, Спаситељева прича о сејачу и семену може се применити на сваког од нас. Нама је у Светом Писму дато семе Божанске Истине. Читајући га, ми то семе сејемо по души својој; и оно пада и на каменита и на трновита места душе, а по нешто и на добру земљу срца нашег - и донесе род. А кад угледаш род и окусиш га - ти ћеш од сласти и радости похитати да и кaменита и трновита места душе своје раскрчиш, поореш и засејеш семеном речи Божје.

Знате ли када је човек мудар у очима Господа Христа? - Када слуша речи Његове и извршује их. Почетак је мудрости - слушати речи Божје (Мт 7,24-25). Свака реч Спаситељева има моћ и силу исцелења и од физичких и од духовних болести. „Реци реч и оздравиће слуга мој“ (Мт 8,8). Спаситељ рече реч - и оздрави слуга капетанов. Како некад, тако и сад, Господ непрестано изриче речи Своје и теби и мени и свима нама. Само нам се ваља зауставити, удубити у њих и примити их - капетановом вером. И чудо ће се десити с нама и озаравaће душа наша као што је оздравио слуга капетанов. Јер је у Еванђељу написано и ово: И доведоше к Њему бесомучних много, и изгна духове речју, и све болеснике исцели (Мт 8,16). То он чини и данас, јер је Господ Исус јуче и данас Онај исти и вавек (Јевр. 13,8).

На Страшном суду судиће се онима који не слушају речи Божје и теже ће им бити на дан Суда него Содому и Гомору (Мт 10,14-15). Пази, на Страшном суду ће се тражити од тебе да даш рачуна, што си урадио са речима Божјим, да ли си их слушао и усвајао, да ли си им се радовао или си их се стидео. Ако си их се стидео, и Господ ће се постидети тебе када дође у слави Оца свога са Анђелима светим (Мк 8,38). Мало је речи људских, које нису пусте и празне, зато је мало оних због којих нећемо бити осуђени (Мт 12,36). Да би то избегли, треба учити и научити речи Божје из Светог Писма, учинити их својима, јер их је Бог зато саопштио људима, да би их они усвојили, а кроз њих и саму Истину Божју.

У свакој речи Спаситељевој има више вечности и непролазности него ли у целом небу и целој земљи са целокупном њиховом историјом. Зато је Он рекао: Небо и земља проћи ће, али речи моје неће проћи (Мт 24,35). То значи: у речима Спасовим је Бог и све Божје, зато не могу проћи. Усвоји ли их човек, он постаје непролазнији од неба и земље, јер је у њима сила која обесмрћује човека и чини га вечним. Изучавање речи Божјих, и испуњавање, чини човека - сродником Господу Исусу. То је Он сам објавио кад је рекао: Мати моја и браћа моја они су који слушају реч Божју и извршавају је (Лк 8,21). То значи: слушаш ли, читаш ли реч Божју - упола си брат Христов; извршујеш ли је - потпун си брат Христов. А то је радост и привилегија већа од еванђелске. Изучавањем Светог Писма, по души се разлива неко блаженство, које не личи ни на што земаљско. О томе је Спаситељ говорио када је рекао: Блажени су који слушају реч Божју и држе је (Лк 11,28).

ТАЈНА РЕЧИ

Велика је тајна речи. Толико велика да се само друго Лице Свете Тројице - Господ Христос - назива у Светом Писму: Реч = Логос. Бог је Реч (Јн 1,1) - све речи које долазе од те вечне и апсолутне Речи пуне су Бога, божанске Истине, Вечности, Правде. Слушаш ли их - Бога слушаш. Читаш ли их - читаш непосредне речи Божје. Бог-Реч постаде тело, постаде човек (Јн 1,14), и мутави и муцави човек - проговори речи вечне истине и правде Божје.

У речима Спаситељевим има неког сока бесмртности, који читањем речи Његових кап по кап капље у душу човекову, и оживљава је из смрти у живот, из пролазности у непролазност. То Спаситељ објављује говорећи: Заиста, заиста вам кажем: ко слуша моју реч и верује ономе који ме је послао, има живот вечни... и прешао је из смрти у живот (Јн 5,24). - То значи: слушањем, изучавањем речи Божје - учиш се бесмртности и вечности, учиш се бесмртном и вечном животу, а верујеш ли у њих пуном вером - већ си научио шта је живот вечни и прешао си из смрти у живот. Зато Спаситељ одлучно тврди: Заиста, заиста вам кажем: ко одржи реч моју неће видети смрти до века (Јн 8,51). Свака је реч Христова пуна Бога, зато, када уђе у душу човекову, она је очишћава од греха. Зато је Спаситељ на Тајној Вечери говорио ученицима Својим, тим неодступним слушаоцима речи Његове: Ви сте већ очишћени речју коју вам говорих (Јн. 15,3). Све што је у Светом Писму написано то Господ Христос и Његови Апостоли називају: речју Божјом, речју Господњом (Јн 17,14); Дап. 6,2;13,46; 16,32; 19,20; 2 Кор. 2,17; Кол. 1,15; 2 Сол. 3,1). И ако је као такву не читате и не примате - остаћете у мраку мутавих и муцавих речи људских, празних и пустих.

Свака реч Божја - пуна је Истине Божје, која када уђе у душу, освећује је на сву вечност. Зато се Спаситељ обраћа молитвом Оцу Свом небеском: Оче! освети их Истином Својом, реч је Твоја истина (Јн 17,17). Не примаш ли реч Христову као реч Божју, као реч Истине, то лаж и отац лажи, који је у теби, устаје на њу.

У свакој речи Спаситељевој има много надприродног и благодатног; и то је оно што облагодаћује душу човекову, када је реч Христова посети. Зато Свети Алостол сав домострој спасења назива „речју благодати Божје“ (Д. Ап. 20,32); „речју Истине“ (Еф. 1,13); „речју живота“ (Флб. 2,16). Као жива, благодатна сила, реч Божја дејствује у човеку чудотворно и животворно, ако је човек слуша са вером и прима вером (1 Сол. 2,13). Све је опогањено грехом, али се све очишћује - речју Божјом и молитвом, све - свако створење од човека до црва (1 Тим. 4,6). Истином, коју у себи носи, Силом, коју у себи има, реч Божја је  оштрија од сваког мача и пролази тај до растављања и душе и духа, и зглавака и мозга, и суди мислима и помислима срца (Јевр. 4,12). Нема ничега тајног пред њом и за њу. Зато што свака реч Божја има у себи од вечне Речи Божје - Логоса - она поседује силу да духовно рађа и препорађа људе. И рађајући се од Ње, човек се рађа од Истине. Отуда Свети Апостол Јаков пише хришћанима да их Бог Отац породи речју истине (1,18), а Свети Петар вели им да су препорођени речју живота Бога, која остаје вавек (1 Петр. 1,23). Све Божје речи, које је Бог говорио људима, долазе од Вечне Речи - Логоса, који је Реч живота и даје живот вечни. Живећи том Речју - човек оживљава себе из смрти у живот; испуњујући себе вечним животом - човек постаје победитељ смрти и учесник у природи Божјој (2 Петр. 1,4), и блаженству његовом неће бити краја.

У свему овоме главно је, најглавније је вера и осећање љубави према Господу Христу, јер се под топлотом тог осећања отвара тајна сваке речи Божје, као што се под топлотом сунчаних зракова отвара круница мирисавог цвећа. Амин.  

Предавање оца Јустина,

професора и васпитача Богословије, одржано на братском састанку Богословског

богомољачког братства Свети Сава,

у Сремским Карловцима, 22. децембра 1929.

извор

Када дођеш Боже на Земљу са славом, и када све задрхти, и река огњена пред судиштем кад потече, књиге се отворе, и тајне сазнају: Тада ме избави од огња неугасивог и удостој ме да станем са десне стране Тебе, Праведног Судије. (кондак)

 

Извор: Ризница литургијског богословља и живота

„Благо оном ко се не саблазни о мене“, рекао је Спаситељ у Јеванђељу. За неконвенционалну и у свему оригиналну личност нешег великог оца и учитеља, владике Атанасија, можемо, сљедујући овим Христовим ријечима, устврдити: да су заиста блажени они, који су испод грубе, робусне спољашности овог ваљевског Херцеговца, препознали Боголиког родитеља и Христоносца… Речи су протопрезвитера-ставрофора Дражена Тупањанина, које је изговорио на светој заупокојеној Литургији у требињском Саборном храму. 

Епископ Атанасије (Јефтић) био је веома необичан. Сјећам се негдје почетком 2000их ја сам га дочекивао на аеродрому у Москви, и први пут сам видио тог чудног човјека, у краткој мантији, у сандалама на босу ногу, са околовратном заштитом ( владика је имао озбиљну повреду кичме), ја нисам одмах схватио, да је испред мени велики богослов нашег времена, архијереј, али не јуродиви.

Иако се он често понашао као јуродиви. Узимао би са стола све бомбоне и слаткише после ручка, а затим их на улици дијелио дјеци; задајући им питања типа  „Колико имаш годинa?“. И одговарајући на „седам“ или „десет“ говорио би: „А ја имам „четири!“, чиме је уводио у збуњеност дјецу. Он је волио да се игра са дјецом. Док би могао бити строг у општењу са омладином или студентима. Чак и са браћом архијерејима такође.

Владике Амфилохије ( Радовић) и Атанасије ( Јефтић) су били браћа по духу. Они су били духовна дјеца преподобног Јустина (Поповића). Иако потпуно различити у оноглавном су били исти. Веома је интересантно и истовремемо и корисно било њих посматрати! Владика Атанасије је реаговао врло емотивно, чак експлозивно, понашао се доста задрто, док је митрополит Амфилохије трпељиво, мирно, ћутке са љубаљвљу га прихватао.

У Србији сам видио како владика Атанасије игра фудбал са свештеницима и дјецом. Тешко да би такво нешто себи допустио владика Амфилохије. Када је у Санкт-петербургу Духовна Академија присвојила митрополиту Амфилохију звање почасног доктора богословља, он је негодовао што ту награду нема владика Атанасије. Више пута ми је потом владика Амфилохије говорио: Владика Атанасије је већи богослов, он је више заслижио то звање. Дајте га њему. Мени је непријатно због њега, да ја имам, а он не. Требало је бити обратно“.

Тада сам ја мислио да је пред нама много времена , и да ће и он обавезно добити наше звање почасног доктора. Али се све тако брзо промијенило у животу и ток времена је непримјетно однио у прошлост такве могућности и сада већ у вјечност двојицу светих владика.

Посебно сам се дивио код владике Атанасија његовој огромној жељи  и умијећу да непрестано учи. Он је знао много језика, написао мноштво књига, али је до последњих својих дана изучавао нове језике. У његовом узрасту! Као да је мислио овдје живјети вјечно. Знао је да ће се овдје на земљи ускоро завршити пут. Али је без  обзира на то настављао. Не за вријеме. Него за вјечност. Ко може рећи да је то било бескорисно? Очигледно и за вјечност је то много битно. Не, не само знање језика, наравно. Већ умијеће да  се човјек труди и умножава Богом дани таленат, о коме ће владика Атанасије сада испричати свом Небеском Оцу.

                                                                                                                    Митрополит Тверски и Кашински АМВРОСИЈЕ

Извор: Митрополија црногорско-приморска

Зар смо се ми зато родили да вечно живимо овде? И опет смо испуњени душевним немиром јер ево, и Владика Атанасије је платио свој дуг природи: земља у земљу и прах у прах. Са знојем лица си јео хлеб свој и сада се враћаш у земљу од које си узет; јер си прах, и у прах ћеш се вратити (ср. 1. Мој 3,19). Владика Атанасије је живео великом брзином и ходао кроз живот скоро без предаха. Он је био оваплоћено Јеванђеље, одстрадано Јеванђеље кроз читав живот. Ево сада је тој трци дошло крај, aли циљ његов коме је тежио био је дужи. А ми идемо даље путем својим и дуже путујемо. Зато ћемо бити радоснији када се опет будемо срели са Владиком Атанасијем, али тада на вечни сусрет. Нека је благословено име Господње!

Свети Владико, моли се Господу Човекољупцу за сву децу Твоју, од Косова до Јадовна, за сву васељену и за сав свет. Имај нас у својим к Богу светим молитвама, као што си нас волео и у овом животу. Моли се за народ твој који Ти је остао веран, и остао веран Јеванђељу!

У прилогу је приказана чудесна посета Владике Атанасија једној дискотеци у Београду. То је било у децембру 1985. Сећам се као јуче јер сам као студент теологије лично фотографисао догађај. Наиме, прочуло се тада на универзитету, да Црква ипак није „опијум за народ“ и један од диск-џокеја је дошао у интернат Богословског факултета (ул. Краља Петра бр. 2) и замолио да неко од професора дође у суботу увече да држи предавање јер посетиоци дискотеке би одустали од музике и игранке да би се информисали о томе: шта је то Православље? Наши ненадмашни професори јеромонаси Атанасије и Иринеј пошли су заједно у ту дискотеку. Предавање са питањима публике је трајало од 19-22 часа. На зиду је уместо диско-слика специјално био закачен постер са ликом Светог Саве.

Блаженопочивши Владика Атанасије ће у срцима свих нас остати запамћен као Архипастир који се истако добротом и човекољубљем. Бог да му душу прости, вечан му спомен!