Пошто се неуздржање пројављује кроз сва чула, онда ћемо свима њима наложити уздржање. Ако постиш у погледу хране а очи те наводе на прељубу у скривеним одајама душе, на радозналост и на клеветање, ако те уши наводе да слушаш увреде, рђаве песме и злобна дошаптавања, ако се и осталим чулима излажеш стварима које ти шкоде на њима својствен начин, каква је онда корист од поста? Наравно, никаква!

Ти, на пример, бежиш од једног зла, али посредством чула отвараш улаз за она друга (зла). Ми смо сложени од душе и тела; ми, дакле, немамо само тело, него и душу која се састоји од више делова (јер она има хранитељни, жељни, вољни и разумски део). Због тога је прави само онај пост који се распростире на све, који све очишћује и све исцељује. Исцељење душе постом је благо и човекољубиво, због чега су га наши Оци ради нас и установили у ове дане.

Свети Григорије Палама, Извод из беседе О посту 

(Господе, просвети таму моју)

Извор: Епархија жичка

Свако откриће или да се изразимо језиком Цркве, све што Бог открије људима и да им на коришћење треба да служи на добро, да наш живот постане лакши, а ми задовољнији и захвалнији. Међутим, претерана употреба неког добра често ствара зависност од истог, а свет у ком живимо показује да није све на корист човеку. Свети апостол Павле говори да је човек слободно биће. Међутим, човек може изгубити слободу и може робовати како материјалним стварима, тако и душевним прохтевима. Штавише, робовање својим страстима, жељама, неоствареним сновима, идејама… често је снажније и дубље поробљава човека од везаности за неку материјалну – физичку ствар. Медицинским речником робовање је исто што и зависност.

У наше време постала је опште позната зависност од мобилних телефона и интернета. О тој модерној појави желим да кажем неколико речи. Готово 80% корисника мобилних телефона свој живот више не може да замисли без њих. Поруке  се проверавају на сваких 6 минута, односно око 150 пута на дан. Потреба да се непрестано буде уз мобилни телефон је развила осећање да ће се нешто значајно пропустити ако нисмо непрестано присутни на друштвеним мрежама што је, према речима стручних лица, довело до нове врсте зависности – зависности од ,,паметних“ телефона.

Ова зависност присутнија је код особа млађе популације – адолесцената – који су практично одрасли са ,,паметним телефонима“ те нису свесни потенцијалних негативних последица прекомерне употребе истих, али ни средовечни људи нису изузети. Овде се најпре ради о психолошкој (душевној) зависности која се пројављује као својеврсна „криза“ уколико је зависник неко време одвојен од уређаја који је повезан на друштвене мреже.

Мобилни телефони омогућавају приступ интернету односно великој количини информација. Интернет је својеврстан вид комуникације са светом, а човек као биће заједнице има непрестану потребу да буде у међусобном односу са другима, очекујући тако повратну информацију на друштвеним мрежама. Отуд честа потреба да се човек представи другима у одређеном светлу, а од других се очекује одговор који се популарно назива ,,лајковање“. Код младих често ово има негативних последица уколико број лајкова не задовољи очекивања јер се ствара осећај ниже вредности. Потреба да се некоме представимо усмерава нас на то да будемо непрестано упућени на коришћење мобилног телефона. Познато је истраживање на америчком универзитету у Индијани које је показало да 89% студената има осећај вибрирања мобилног телефона и пристизања нових порука у тренутку када се то не дешава.

У данашњем времену мобилни телефон се безмало доживљава као део свога тела. До пре неколико година феномен је био одлазак са мобилним телефоном  у тоалет док је данас то уобичајена ствар. Велики број људи тражи свој телефон чак и док га држи у руци, прва ствар за коју се ухватимо ујутру када се пробудимо да видимо шта се значајно догодило претходне ноћи или последња ствар од које се одвојимо када кренемо да спавамо је телефон. Када изгубимо мобилни телефон треба нам до 3 минута да то схватимо док рецимо новчаник и до неколико сати. У психологији овај проблем је назван номофобија (no mobile). Телефон је постао прозор у свет. Уређај који нам треба и у пословном и у емотивном смислу. Колико су људи постали зависни од телефона показује и чињеница да већина док вози аутомобил пише поруке и ако је тешко чак и ходати док пишеш поруку. Људи упадају у шахте, ударају у бандере, прелазе на црвено на семафору не обраћајући пажњу јер им је фокус усмерен на екран мобилног телефона.

Један од проблема везаних за зависност од мобилних телефона је чињеница да млађи људи који одрастају на виртуелној телефонској комуникацији губе осећај за живи и непосредни однос са људима који их окружују. У дигиталној комуникацији не постоји вербална комуникација тј. не постоји однос са невербалним знаковима. Истраживања све више показују да млади људи не препознају израз емоција на лицима људи; не препознају страх, радост, бес, задовољство… што заправо представља боју нашег односа са људима. Отуда све већа асоцијалност међу младима.

Мобилни телефон је очигледно постао неопходност, али чини ми се да ту постоји опасност преласка „црвене линије“ слободе, место да телефон буде нешто што служи нама, многи постају неспособни да живе свој живот без телефона. Мислим, да телефон треба да служи нама, а не ми њему.

Да би се овај проблем решио неопходно је освестити се па кренути у постепено одвикавање (наравно, многи људи то не желе). Треба научити себе да ти не будеш слуга овом корисном уређају. Он нам је постао неопходан, али треба да остане слуга и да не постане господар. Не смемо му допустити да нам одузима време које можемо посветити својој породици и вољенима који нас окружују. Врло је значајно и да родитељи контролишу употребу мобилних телефона у животу своје деце (услед свести о негативним последицама). Треба да им неуморно објашњавају позитивне и негативне стране које он носи и да прате садржај који дете гледа. Друштвене мреже треба да нас повежу и да појачају нашу интеракцију једних са другима, а не да нас раздвајају и отуђују. Нека не буде само телефон ,,паметан“ будимо паметни и ми те га искористимо на чињење добра другима и себи.

И, ми као хришћани, треба да се у ове посне дане подсетимо да наша привезаност за Бога који нам се открива треба да буде већа од наше привезаности за наш мобилни телефон. Господ би требало да нам буде Неко без кога нам нема смисла живети и без кога заправо не можемо. Узевши ово у обзир можда би могли мало да, осим хране, постимо и од мобилних телефона. Макар, у малој мери.

Ђакон Михајло Живковић

Извор: Епархија жичка

Аутор овог снимка је отац Серафим (Алдеа) из манастира Мaл (Mull Monastery) посвећеног свим келтским светитељима. Његовим благословом делимo га са вама.

Извор: https://youtu.be/cKxvadSgdV0

Подржите: https://mullmonastery.com/donate/

Званична презентација: https://mullmonastery.com/

Шта хоћу да кажем тиме вашој љубави, пречасна браћо? Желим вам рећи да свако од нас треба да за своју душу спрема не дом трулежни од камена и дрвета, већ обитељ небеску, нетрулежну и вечну, која се зида од добродетељи и дарова Светога Духа, зато реците ми зар ћемо бити нерадљиви и лењиви у време када треба зидати дом? Нећемо ли понети тешку кривицу? Тим пре што дом трулежни и пролазни прима телесне људе, а када се смени много домоуправитеља и сам пропада и руши се; духовни пак наш дом, саздан од добродетељи, прима Духа Светога, као што и Апостол говори: “Ви сте храм Божји и Дух Божји обитава у вама” (1. Кор. 3, 16), и он, наше духовно скровиште (дом), када дође време за нас да оставимо овај свет иде са нама на небеса, где ћемо бити вечно.

Почетак образовања врлине јесте страх Божји, јер Божанствено писмо говори: “Почетак мудрости је страх Господњи” (Пс. 110, 10), а онда четири велике врлине: мудрост, храброст, целомудрије, правда и остале са њима сједињујући се изграђују свезу љубави узрастајући у свети храм Господњи. Зато пак, браћо, стварајмо такву обитељ и украсимо је врлинама, да бисмо пронашли у себи Духа Светога, и веселећи свете анђеле људима чинили добар пример својим врлинама. А тако и уздржање у коме се ми сада подвизавамо јесте једна од великих врлина, зато подајмо славу Богу Који нас је удостојио да издржимо у току свете седмице. Лица наша су се изменила и постала бледа, али сијају благодаћу уздржања. Од жучи, која се појавила услед поста, у нашим устима је горчина, али су се душе наше насладиле надом и благодаћу спасења. Јер душа и тело по природи ратују између себе, и када једно од њих снажи, друго слаби. Зато, браћо, радујмо се јер смо ми учинили да лепше у нама постане јаче.

Може се десити да неко упита: “Није ли примање хране сваког дана по једном нарушавање савршенства поста?” Не! Од тога се не треба бојати, зато што ако би то било тако онда нам не би Христос рекао у молитви “Оче наш” да молимо за потребну храну сваког дана, не би гавран доносио пророку Илији, а такође и божанственом Павлу Тивејском, сваког дана храну. Ни Велики Антоније не би саветовао да је боље по мало сваког дана узимати храну но проводити у посту (без имало хране) по три, четири или седам дана. Разумео сам да је поука у следећем: тело наше од дневног труда изнурава се и слаби, и зато је Бог Који нас је саздао тако устројио тело да се оно свакодневном храном поткрепљује да би могли испуњавати заповести Божје и да човек не би постао раслабљен, као што бива са онима који посте два или три дана; они ни честе и многе метаније не могу да чине нити могу да упражњавају како следује читања и псалмопојања, не испуњавају исправно ни остале службе, не објашњавајући шта је пак сврха томе.

И тако, свакодневно узимање хране, по указаном нам правилу и чину, јесте дело не несавршених но у свему савршених; између осталог, све је код нас установљено Божанственим Оцима као добро и богољубиво.

О, кад би нам Господ још више даровао здравље и силу душевну и телесну да бисмо могли служити (Њему) Богу Живом и Истинитом и да у томе останемо до последњег датог нам дана, у који желим свима нама да са свима светима који су нам претходили просијамо попут сунца, добивши у наслеђе Небеско Царство, у Христу Исусу Господу нашем, Коме припада слава и власт са Оцем и Духом Светим сада, свагда и у све векове! Амин.

У петак прве седмице Великог поста

архимандрит Елпидије (Вајанакис)

ИСПОВЕСТ ОБАВЉА САМ ХРИСТОС

- Оче, у време исповести, није ли сам Христос присутан поред свештеника и чује нашу исповест?

 Наравно. Он чује исповест.

Када се исповедамо ми се, може се рећи, исповедамо свештенику, али Христос је увек поред њега и Он чује исповест Свога детета. Разумете ли?

Ево, испричаћу вам причу која се десила мени када сам био на почетку мог духовног пута, као свештеник који исповеда. Живео сам на једном острву. У близини је била прелепа планина и сваког јутра могао сам са ње чути блејање оваца, козе и краве. Било је прелепо. Ту у подножју планине изнајмљивао сам малу кућу. Имали смо капелу и многи људи су долазили ту да се исповеде. Једног дана, знате ли шта се десило? Пастирица је дошла ујутру и тражила да се исповеди. Уствари она је држала пастирски штап и имала на раменима торбу. Дошла је право са планине. Закуцала је на врата и питала моју мајку: "Да ли је ту отац? Желим да се исповедим." Она је примила унутра. Онда смо отишли у капелу која је била близу. Сео сам и рекао јој: "Седи и реци ми своја сагрешења." Она није желела да седне. Стајала је. Тако, устао сам и стајао сам и ја. Дакле, ова пастирица је почела да ми прича своја сагрешења. Било је то први пут да се исповеда. Није се исповедала пре тога. Тако је почела да прича све њене грехе, све њене невоље, њене жалости, бриге, искушења која је имала.

Била је то изузетна млада жена која је волела Бога али се исто тако пуно борила са ђаволом. И ђаво ју је много нападао. Била је чиста душа. Неко време пошто је завршила своју исповест рекао сам јој: "Девојчице моја, знај да ниси све ове ствари рекла мени. Ти си их рекла самом Христу."

Рекла ми је: "Знам то, знам оче." "Како знаш?" "Зато што је Он поред вас! Ево Га, Он, Христос!" Мислио сам да она то говори метафорички, То јест, да је Христос духовно увек поред свештеника.

"Не", каже ми, "Он је поред вас и Он је, уствари, слушао моју исповест и давао ми је храброст и бодрио ме је да исповедим све да ништа не изоставим и смешио ми се."

Ова млада жена је отишла пошто сам јој прочитао разрешну молитву и ја сам касније покушао да сазнам ко је она била од других људи, познаника, пријатеља, рођака. И онда сам открио да је ова млада жена много волела Бога. Била је удата, али је њен муж био безбожан. Никада јој није дозвољавао да иде у цркву и да се исповеда. И ето, десило се да је он отишао негде и тог јутра она је чула сладак анђелски глас како јој говори: "Иди сада, моја кћери, да исповедиш све своје грехе свештенику." И заиста дошла је тога дана да се исповеди. Али ја сам био веома задивљен оним што је она рекла: "Христос је поред вас и Он се смеши."

И када сам је једном приликом питао: "Како је Он изгледао? Како је Он гледао на тебе?" Она ми је рекла: "Он је био тако пријатан, тако благ! Имала сам осећај да је Он мој Отац, мој Брат, мој Пријатељ, све моје."

Нећу то заборавити. Била је то једна од првих исповести које сам чуо на овом острву од када сам постао исповедник.

 - Волела бих да и ми имамо њену чистоту и љубав према Богу.

 Да, да. Видите, Бог се открива једноставним и чистим људима. Он открива Себе онима који имају срце попут детета.

Желим да и ви када будете долазили да се исповедите и кажете своја сагрешења увек знате да ви можда видите свештеника, али наш Вољени Исус је увек иза свештеника или поред њега да чује наша сагрешења, да нам опрости и да нас загрли.

 САМ ХРИСТОС ЧУЈЕ НАШУ ИСПОВЕСТ И ОПРАШТА НАМ!

Пречистом лику Твоме поклањамо се Благи, просећи опроштај грехова наших, Христе Боже, који си благоизволио да се телом узнесеш на Крст, и да избавиш оно што си саздао од преваре ђаволске. Зато Ти благодарствено кличемо: Са радошћу си испунио све, Спасе наш, дошавши да спасеш свет. (тропар)

 Извор: Ризница литургијског богословља и живота

У Недељу Православља, 21. марта 2021. године, у дворани Црквене општине у Футогу, протонамесник Игор Игњатов  одржао је предавање на тему ,,Хришћански подвиг: пост и исповест”.

Извор: Инфо-служба Епархије бачке

Пре него што је постао патријарх, владика Порфирије био је познат као духовник и игуман Ковиља. Обновио је опустели манастир, претворио га у духовни центар који је нашој цркви дао чак пет епископа. Ковиљ је чувен по доброј ракији која се одувек ту пекла. Спутњик открива тајну манастирске ракије - коју је пекао и нови патријарх српски.

Дужности игумана светоархангелске обитељи ковиљског манастира партијарх Порфирије прихватио се 1990. и са њом остао све до 2014. године. Игуман духовне матице младих коју је патријарх подигао готово из пепела, данас је његов достојни наследник, епископ мохачки и викар епископа бачког, владика Исихије.

Чим смо ушли у манастир, послужени смо кафом, али и чувеном ковиљском ракијом. Екипа Спутњика имала је част да проба посебну, зову је "игуманска шљива". Ракија је одлежала 12 година, а пићем нас је послужио лично владика, јер у Ковиљу нема беспотребних формалности.

Манастирска ракија изоштрава чула

Док пажљиво пробамо ракију која моментално изоштрава сва чула, епсикоп Исихије прича нам како је провео прве дане са патријархом Порфиријем, на његовој новој дужности у Београду, али и како се упознао са својим братом у Христу.

Рођен у Москви, пратећи очеву каријеру дипломате, владика Исихије живео је у Кини, Мјанмару, Судану и Вашингтону. Студирао је психологију на Универзитету Колумбија и Филозофском факултету у Београду, а онда се 1991. године поново родио - патријарх Порфирије крстио га је у Ковиљу.

"Долазећи као гост кад је основано братство, свим срцем сам заволео духовни живот, посебно монашки, а игуман, патријарх Порфирије, био је за мене узор, учитељ који ме је руководио у духовном животу, то је врло брзо израсло у жарку жељу да постанем члан овог братства", прича нам владика Исихије.

Пет епископа и патријарх – из Ковиља

Манастир Ковиљ је српској цркви дао чак пет епископа, а сада и патријарха. Није запамћено да је једно место дало толико, пре свега интелектуалаца, нових, младих људи у Цркви који су невероватном љубављу и енергијом подигли манастир из пепела.

"Поред садашњег патријарха Порфирија, овде су у почетку још била четворица млађих људи који су већ били монаси, пред крај студија, владика Иринеј их је поставио да обнављају монаштво. Сви су они потоњи епископи наше Цркве, то су били владика Фотије, владика Андреј и блаженопочивши владика Јероним, који је био најмлађи", прича наш саговорник, пети ковиљски епископ, док шетамо кроз манастир.

Он додаје да је реч о промислу Божијем, али да је уз њега, увек потребно и наше садејство, а братија је итекако одговорила на поверену мисију у опустелој светињи о којој је, пре него што су дошли, бринула једна породица из Ковиља.

"Живели смо у старом конаку, требало је оспособити сваку келију, све је било јако оскудно, није било прихода, све је морало да се обезбеди. Живели смо врло скромно, имали неколико животињица које смо гајили, једну краву коју смо сами музли, башту коју смо узгајали".

Молитва и рад подигли су све и вратили живот у манастир. Све послове тада, старац Порфирије, како су га као игумана звали, делио је са братијом, открива нам владика Исихије:

"Музао је и краву и козу коју смо имали, заједно смо купили јаја од кокошки, трагали за њима. Обрађивали смо башту, све смо радили заједно", присећа се уз осмех.

Мисија лечења од болести зависности

Манастир је од 2004, на иницијативу данашњег патријарха Порфирија, у јединственој мисији лечења од болести зависности људи који су спас потражили у вери. Тада је настала прва заједница чувене "Земље живих", а данас их је четири, у Ченеју, Вилову, Сланкаменачким виноградима и Брајковцу.

До почетка ове године , кроз лечилишта у којима су знања савремене медицине спојена са вековним православним духовним искуством, прошло је готово 4 хиљаде штићеника.

"Програм траје 30 месеци, након тога углавном сви буду продуктивни чланови друштва. За нас је јако важно да буду и истинити верници, али не инсистирамо да постану православни хришћани, примамо све људе, атеисте и нехришћане. О млађим штићеницима све време брину искуснији, са њима су по цео дан, упућују их у правила рехабилитације. У заједници има доста мануелног рада, духовног рада, молитве, али и спорта", објашњава.

У "Земљу живих" долазе и жене, када прођу програм рехабилитације, женске и мушке заједнице могу да се друже, па је тако захваљујући лечилишту већ склопљено неколико десетина бракова, "Земља живих" сада има и своју децу, што братију посебно радује.

Производе хлеб, свеће, мед, сир…

Сви учесници овог програма, али и монаси, раде на манастирском имању које се простире на чак хиљаду хектара.

Ковиљ има своју пекару, израђује иконе, производи свеће, мед, сир и надалеко чувену ракију, која даје и главни приход манастиру.

И враћамо се на почетак приче. Владика нам открива како је почела производња чувеног жестоког пића, а и у томе је велику улогу имао патријарх Порфирије.

"Манастир је увек производио ракију, када смо дошли затекли смо и неке залихе, а ми смо кренули са једноставним малим казаном од 60 литара. Патријарх је у свему учестововао, долазио је и његов покојни отац, заједно су са братијом пекли ракију онако на прост, сељачки начин. Служили смо ту ракију, показало се да је добра, па смо је полако усавршавали и набавили већи казан", сећа се владика мохачки.

У видео прилогу погледајте како је, уз велики рад и труд, ковиљска ракија постала бренд који обезбеђује новац за функционисање манастира, његовог огромног имања, али и лечење у "Земљи живих".

Сазнајте и зашто се верује да је манастир Ковиљ основао први српски архиепископ, како је Свети Сава донео мир на ове просторе и зашто је важно што је његов наследник на трону управо ковиљски монах Порфирије.

Извор: Спутњик

Аутор овог снимка је отац Серафим (Алдеа) из манастира Мaл (Mull Monastery) посвећеног свим келтским светитељима. Његовим благословом делимо га са вама.

Извор: https://youtu.be/9GyBpF9YfwU

Званична презентација: https://mullmonastery.com/

И не знам да ли ћу погријешити много у незнању ако кажем да је наше име суштина нашег духовног лика и есенцијални доказ нашег постојања и у времену и у вјечности. Но, како то већ бива у чудима и у љепоти Творевине, неким људима је мало једно име, па имају два. 

У издању Института за српску културу, Никшић 2021., а у сјећање и захвалност Митрополиту црногорско-приморском г. Амфилохију и архимандриту Лазару Аџићу, изашла је књига изабраних текстова никшићког свештеника протојереја-ставрофора Слободана Бобана Јокића, који говоре о литургијском животу и животу цркве у Црној Гори данас и у временима 20. вијека. Књига носи назив Ломљење хљеба. Предговор је написао проф. др Драго Перовић. Кратак приказ о књизи и њеном аутору дао је књижевник Јанко Јелић.

Његов приказ преносимо у цјелини:

Најважнији чинилац човјекове личности вјероватно је само човјеково име. Без имена личност не постоји. Човјек може да годинама, болешћу, или насиљем, промијени свој лик и да га по лику нико не препозна, али ће га по имену сви познати. Чак и Бог, односно Син Његов, на земљи мора да буде именован да би се међу људима лично представио, лично живио, лично страдао и личношћу истим именом васкрсао.

И не знам да ли ћу погријешити много у незнању ако кажем да је наше име суштина нашег духовног лика и есенцијални доказ нашег постојања и у времену и у вјечности.

Но, како то већ бива у чудима и у љепоти Творевине, неким људима је мало једно име, па имају два. И да не буде забуне, овдје не говоримо о имену и прикаченом му надимку, већ о два потпуно једнака и равноправна имена. Двије напоредне, збратимљене и двојством сукобљене ријечи у једном човјеку. Такав је случај са нашим свештеником и аутором књиге коју читамо. По ономе што сам од њега сазнао име Бобан је добио од родитеља на рођењу и истим именом крштен, а име Слободан од Митрополита Амфилохија на примању свештеничког чина. Вели, Митрополиту је име Бобан било неодговарајуће за свештеника. Посебно је занимљиво да је Бобану то друго име све до тренутка новоименовања било мрско и по свему противно. Тачније, он га је својим политичким убјеђењем проказао и доживљавао непријатељским. А онда га је Амфилохије „частио“ баш тиме. Свака алузија на Савлово преобраћење и преименовање на путу за Дамаск (а мени је баш оно пало на памет) јесте случајна, претенциозна и неприкладна, бар онолико колико је и име Бобан било неприкладно Митрополитовом виђењу новог свештеника. Али ниједно преобраћење није случајно и изгледа да га човјек налази увијек у ономе што најискреније и са ватром у срцу гони. Бобан је изгледа жестоко гонио Слободана и стигао га тамо гдје му се није надао и умјесто непријатеља нашао још једног себе у другом имену. Склонији шали би рекли да је на неки чудан начин постао самом себи кум. Али није та „шала“ само Бобанова и Слободанова, она је општа човјекова игра са собом у тражењу своје суштине. Тај сусрет гониоца са гоњеним је изгледа био последњи и кључни предуслов да наш Бобан постане поп, свештеник и отац Слободан. Али не одбацујући старо име, већ носећи га обновљеног и оплемењеног љепотом незнања и трајне неодлучности у томе које му је име ближе и милије.

Зашто је ова цртица о имену и именовању нашег аутора толико битна? Да ли је уопште битна и референтна? Мојој маленкости се чини да јесте зато што је бесповратно обиљежила свештенички пут, позив и службу попа Јокића. А ова књига је управо о томе написана са сталним питањем да ли је човјек увијек исти човјек, онај за кога сам себе држи да јесте и од чега, или од кога, то зависи. Размишљајући о том компликованом питању и у немоћи да дамо довољно прост и чврст одговор, вратимо се још једном на причу, или игру, са ауторовим именом и именима. Запитајмо се зашто је старом првосвештенику Бобан био неприступачан за свештеника. Који је проблем са тим именом? Позабавимо се мало његовом етимологијом. Бобан је име за стрми и неприступачни предио, за планински врх на кога се тешко можеш попети. Не мора бити висок, али мора штрчати и инатити се својом неосвојивошћу. А чак и кад се на њега попењеш обично не видиш ништа до сусједни исти такав врх, поред Бобана још једног Бобана. А иза њега још једног, па још једног, па у недоглед у земљу Бобију, да не кажем Бобанију. Бобан је, дакле, човјек из Бобије, стамен, чврст, постојан. Али и превише крут и неприступачан за људе, па и за себе сама. Превише спутан и стидљив према свијету и опет према себи. Требало га је ослободити и то двоструко. Ослободити га од погледа на друге управо оним што је гонио. Ослободити га од погледа на себе самим именом слободе. Зато је Бобан понио на себи Слободана да би могао да узме хљеб у руке и да га разломи. Тако бар можемо тумачитикроз језичку науку. Зато је и старац који је био свједок и иницијатор сусрета два имена у истом човјеку и заузео централно мјесто у књизи о ломљењу хљеба. Тако говори ослобођена прича нашег свештеника.

А моја маленкост је имала благослов да буде свједок баш те приче и њене слободе. И све што пишем искусио сам држећи с краја освећеног славског колача који су вртјеле руке оца Слободана Бобана. Почело је једног тмурног децембра када сам схватио колико је хљеб заиста битан у животу човјека, а ја сам морао да га тражим. Упутили су ме код попа кога сам само по лику препознавао. Веле, он хоће да помогне људима. И прво што сам запазио на том човјеку била је слобода. Слободно ме питао шта волим, шта желим, шта могу, шта хоћу… Проблем је само што ја нијесам знао баш тако слободно да одговорим и одиста ме било тешко запослити и наћи ми начин да зарадим насушну крајку. Помислио сам таман како ни попови нијесу ништа бољи од осталих службеника и како ни црква, као ни држава, нема решење за мој случај. И баш ту сам стигао оно нешто (или некога) што сам и ја годинама гонио.

„Знаш ли Оче наш?“ – изненади ме питањем свештеник.

„Знам…“ – одговорих збуњено.

„Е, онда идеш сјутра са мном кроз парохију да ломимо славски колач!“ – звучало је попут заповијести.

„Ма, нећу. Ја то не умијем.“ – браним се и то врло аргументовано.

„Хоћеш. Хоћеш. Да видиш мало како је мени.“ – смије се он свјестан да је на пола пута да ме убиједи.

„Али, ја ни не постим…“ – ослободих се да се постидим.

„Нема везе, постићеш…“ – смије се он још више.

„Али, али…“ – понављам, а не знам ни шта понављам.

„Нема сад али. Пристао си. Кад завршимо частићу те. Мораш и ти имати свој хљеб.“ – заврши свештеник расправу.

Наредног дана сам понављао Оче наш, у ходу учио Свјати мученици и љубио хљеб по парохији као ослобођени помоћник оца Слободана.

Још увијек ме држи слобода коју сам осјетио тог дана, те на њеном крилу написах и ово слово о његовој књизи, почаствован што се негдје и моје име у њу прикрало.

На Чисту Суботу, 

20. матра 2021. године Јанко Јелић

Извор: Ин4с