У ово време пуно лажи и најцрњег и најпримитивнијег несојлука веома је важно да видимо шта су нам то у аманет оставили свети преци. Посебно они са Цетиња, које се до скора као град дичило именом српског почивала а данас се више не може препознати. 

Веома је, на пример, поучан и занимљив текст Службе св. Петру Цетињском, штампане 1895. године по Благослову Митрополита црногорског, приморског и скендеријског Митрофана Бана, у време независне Књажевине Црне Горе. Текст Службе Светом Петру Цетињском нам говори о свему: и ко су Црногорци и како им се зове Црква и ком народу припадају. Ево само пар секвенци из поменуте Службе.

Стихире на Господи возвах:

"Имајући вас светитељи: новојаљени Петре Чудотворче Цетињски, Василије Острошки, Стефане Пиперски и Арсеније Косијеревски, који својим моштима освећујете земљу нашу, као угодници Божији, који предстојите Престолу Сведржитеља Бога, усрдно вас молимо, сачувајте отечество наше и све људе крстоносног народа српског.

Свеосвећени оче Петре умоли Христа Бога да сачува народ српски од мрежа вражијих ...

Усхвалимо сви славу јерараха, светитеља Петра, Српске Цркве светли украс и отечества свога предивну заштиту ... Не заборави отаџбину твоју и српски род." 

Значи и тада се у независној Књажевини Црној Гори, као и данас, и као и увек, наша Црква звала - Српска Црква а народ у Црној Гори - српски народ. 

Стога господа србомрсци, немоћници и незналице, ма одакле они били, могу слободно да плачу од муке или шкргућу зубима од зависти. Није забрањено. Нека слободно вришти и плаче свака немоћна поквареност људска и свака злоба демонска, јер сви они који се у Црној Гори кукавички, за чинију сочива, одрекоше својих српских предака и својих српских светитеља - Светога Петра Цетињског, Светог Василија Острошког, Светог Стефана Пиперског, светог Арсенија и свих других светих Срба чије свете мошти почивају у Црној Гори, и који би да праве сукобе и јуришају на Цетињски Манастир, заиста и јесу за плакање. 

Но, није то први пут да су поједини Цетињани и Црногорци правили проблеме Митрополитима црногорским, приморским и скендеријским. Било је тога и раније на претек. И сам Свети Петар Цетињски је за свога живота на земљи трпео велику злобу и невољу од појединих Цетињана. Није Свети Петар 21. новембра 1823. године без велике невоље писао: "Ја сам одавно видио да овдје живјети не могу и ево дође вријеме да од силе Цетињске под старост бјежим из Цетиња ... Да међу Турцима живим, не бих толики зулум трпио, колико трпим од Црногорацах. Зато ви пишем нека знате, ви и остали Катуњани, да ово ни под који начин подносити не могу, него хоћу бјежат ..."

Због таквих проклетих крвомутника Свети Петар Цетињски је у свом Тестаменту из 1830. године између осталог писао: " ... Ако би се ко нашао у народу нашем да не прими ове моје потоње ријечи и препоруке за истините, или ако не би све тако послушао, како ова књига изговара, него би какву смутњу и раздор међу народом усудио се чинити словом или делом, тога свакога, који гођ он био, мирски или духовни, ја на смртни час мој вјечноме проклетству и анатеми предајем, како њега, тако и његов род и пород, да му се траг и дом ископа и утре".

А све се то раније, као и данас, због проклете гордости и зависти дешавало, јер Свети Петар Цетињски још 1804. у писму Архимандриту Манастира Пиве Арсенију (Гаговићу) пише са болом: "Ми смо Срби такви. Не знадемо нити хоћемо знати друго нако један другога гнати и у несрећу без чест постављати. И што који више ради за добро обштенародње то се више завист против њега вооружава, која (јер) у србском народу, како и у греческом, гордост царствујет".

Но, на хиљаде је сведока, од тада до данас, да свако ко је устајао на Цетињски Манастир, на било коју светињу Српске Цркве или пак лично на Светог Петра Цетињског, желећи ширити мржњу и раздорe, убрзо је од Бога био строго опоменут а неретко и веома оштро кажњен.

Ко има уши да чује, нека чује.

Архимандрит Петар (Драгојловић),

игуман манастира Пиносава

Насљеђе отаца наших

Када једну помјесну Цркву, културу, народ, напусте у релативно кратком времену неколицина истакнутих Отаца, пјесника, организатора црквеног живота, талентованих проповједника и аутентичних и непоновљивих личности, неминовно је да се из бола и осјећаја празнине некако постави питање њиховог духовног наслијеђа. Како то већ обично бива, емотивне реакције углавном дају емотивне, слабо артикулисане одговоре, а како је човјек биће склоно да у лицу другога види одраз себе – својих потреба, стремљења, понекад и својих особина или бар жељених и умишљених особина – тако се и на питање о трајном духовном наслијеђу великана српске црквене културе попут патијарха Павла, митрополита Амфилохија и владике Атанасија дају различити одговори, готово увијек позитивни, али врло разнолики (а понекад и противрјечни). Та свеопшта емпатија, стопљеност са ликовима великих Отаца говори много тога о нама данас: говори засигурно о томе да су нам потребни примјери врлине, чојства и монаштва, да у тмнини и даље имамо бар потребу за свјетлом. Говори о духовној глади. Такође, гледање очи у очи са овим великанима није пријатно ни за кога од нас, ако можемо бити искрени. Осјећамо да су они већи од нас. Помало је чудновата и та позиција монашке јавне личности – позција која још од великих Кападокијава ствара помало недоречен и амбивалентан утисак маса да су велики Оци у правом смислу лични духовници свакога од нас. Ту већ долазимо до једног не баш сасвим малог проблема: преклапају се, али и замагљују план духовничке бриге Отаца за своја „права“ духовна чеда, људе који су заиста имали привилегују да се код њих исповједају и да дијеле живот са њима са планом јавног црквеног дјелатника, човјека који као епископ, професор, културни радник формира један према неупоредиво више људи од оних којима јесте „духовник“. Тако долазимо до својеврсног сувишка у идентификацији, сувишка који је неопходан: нама је потребно да велике јавне личности буду дио нашег живота јер осјећамо да они свјеодоче Христа, да нам дају перпскетиву смисла у свијету у коме толико тога обесмишљава наш живот. Тако ми, макар их не познавали или врло слабо познавали, имамо осјећај да су ти велики и аутентични људи – већи од живота, већи од било чега и било кога другог у нашем животу.

Међутим, интимна идентификација у којој се појављује наглашена интимна везаност – она преко граница личног познавања – има и своје проблеме. Онај тренутно најизраженији јесте проблем симболичког наслијеђа великих Отаца. Управо наш утисак да смо их познавали „даје нам за право“ да говоримо у њихово име послије њих, без обзира колико смо их познавали, па чак и колико смо их читали, пратили, колико смо свог живота дали њима за вријеме њиховог живота. Зато ће се врло често десити да неколико наших Срба сасвим запјени у својој оцјени карактера и улоге појединих од наших савремених Отаца иако је све што су од њих видјели и чули – понеки снимак неке бесједе, можда неки интервју на телевизији, евентуално неки чланак, а тек понекад и нека прочитана књига. Сувишак интимизације насупрот реалном животу. Како смо дошли до тога?

Људски аспект Отаца

Оно што је нагло популаризовање Православља осамдесетих и деведесетих година пропустило да учини јесте дубља катихетизација људи који су се одједном појавили у црквама. А један од важнијих проблема недовољно изражене катихетизације јесте проблем неофитског шока – проблем сучељвања са несавршеношћу хришћана у Цркви насупрот идеала свесавршених хришћана, нарочито свештеника, особито великих Отаца. Наравно, када отекне неко вријеме живота у Цркви, новоуцрковљени хришћанин се суочава и са потешкоћама у односима са својим савременицима, али се суочава и са збуњујућим аспектима црквене историје. Иако постоје и донекле синхронизоване верзије црквеноисторијских штива у којима је суочавање вјерних са непријатностима у поглављима црквене историје и међуотачких односа побрисано, ублажено, замагљено, свако ко помније чита изврсна предавања В. В. Болотова или се одлучи да самостално чита светоотачке списе и списе о светим Оцима, немниновно ће се суочити са феноменом међуотачког конфликта. Спор око крштења јеретика још у III вијеку, спор „двојице Дионисија“ (епископа римског и александријског), врло замршена схема међуцрквених и међуличних односа у златном IV вијеку, однос великих отаца који су у Руској Цркви у XVI вијеку предводили „стјажатеље“ и „нестјажатеље“ – црквена историја је препуна „саблажњујућих“ примјера основне истине: велики Оци нису само свесавршене људске личности идиличних међусобних односа, лишених дубоких неразумијевања па и конфликата. Дубље познавање отачких списа и црквене прошлости нам, опет даје и лијек за неофитски шок. Питање како то да и код највећих Отаца налазимо тамне стране постављено је још одавно. Већ је свети Василије Велики, говорећи о светом Дионисију Великом примјерно установио критички однос према наслијеђу ранијих Оатаца: „о Дионисију имамо овакво мишљење: не дивимо му се сасвим,а за неке ствари га сасвим одбацујемо“ (Писмо 9 Максиму Философу). Потоњи оци ће и те како проширивати критички приступ појединим аспектима отачких личности или учења. Ава Варсануфије и Јован помно анализирају разлоге зашто код св. Григорија Ниског постоје и слојеви учења инспирисани хеленском философијом и оригенистичком духовном климом. Св. Фотије Велики такође наставља са философијом трезвеног приступа ранијим Оцима:

„Колико је пак тешких околности присиљавало многе оце да кажу нешто или погрешно или ради икономије – у другом случају због револта неверујућих, а у првом због незнања, јер је људски грешити. А ако су рекли нешто погрешно или су, из нама неког сада непознатог разлога, скренули са правог пута, нико им није постављао било какво питање нити их је позвао да науче истину, него их, као да то нису рекли, ништа мање не назовамо Оцима, али нећемо следити речи у којима су скренули с пута.“ (нав.према С. Пападопулос, Патрологија 1, 36)

            Све ово је било познато и нашим великим Оцима. И ни они сами нису жељели статус непогрешивих и неупитних идеолога и комесара – управо супротно: опомињали су нас да не идемо за идеолозима и готовим рјешењима. Како то да су онда они сами данас предмет (да: баш предмет, објекат, не субјекат, лице, биће) идеологизованих одушевљења или (понекад и даље и) негација? Да ли је по сриједи само неспособност маса да, макар им светитељ и говорио „не обожавајте мене већ слиједите мој пут“ – ипак радије обожавају светитеља него слушају његгове ријечи?

Репрезентативно дивљење насупрот позиву на живљење

За већину данашњих Срба велики Оци су велики да свако од нас то не би морао бити. Не вјерујете ми? Хајде да погледамо ефекте, рецимо, непрекидне проповједи патриајрха Павла: иако је његова сахрана показала духовну жеђ практично цјелокупног српског друштва у Србији, Српској и бившој Југославији, српско друштво тешко да је усвојило његов врједносни систем: данас нисмо ни скромнији, ни мање склони комбинацији промискуитета и абортивног самозатирања него што смо то били прије данас антологијских сцена испраћаја патријарха Павла. Или,  узмимо на примјер, један тренутно актуелан примјер – разјрешење оца Гојка Перовића са мјеста ректора Српске православне богословије Св. Петра Цетињског ових дана изазива лавину коментара. Отац Гојко Перовић, осим што је талентован бесједник, отац је петорице синова. Да ли ће бар дио оних који се самоидентификују са о. Гојком пожељети да прекине данас општеобавезујући манир бескрајног „забављања“ и одлагања ступања у брак, како би више личило на човјека кога нарочито цијене? Или, да ли ће неко кренути да се школује у неку од богословија или богословских факултета да би и сами били скормни патријарх или талентовани проповједник? Шансе за тако нешто су на нивоу статистичке грешке – упис у богословске школе СПЦ генерално гледано никада није био на нижем нивоу (што јесте тема за себе али нам понешто говори и о потреби младих људи да (не) буду попут оних којима се, рекло би се, диве).

Ријеч је свакако о томе да су ликови људи којима се у Цркви дивимо углавном у очима маса контрастовани неким аспектом стварности којима смо незадовољни. Материјална обезбјеђеност клира у транзиционом друштву и посједовање статусних симбола попут лимузина нашла је свој одушак у популарности анегдоте о патријарху Павлу и владичанским лимузинама. Али ту стоји ствар. Патријарх Павле није симбол скромности као такве – јер ни промил људи који препричавају ту анегдоту не би крпио своју обућу – већ симбол протестне скромности. Слично ствар стоји и са дивљењем оцу Гојку – оно окупља и људе који цијене његов бесједнички таленат, способност да једноставним језиком пренесе свакодвевно важне мале лекције из хришћанства, али има и оних који се идентификују само са његовим идентитетским и, тако рећи, црквено-политичким увидима. И иначе, комбинација протестно-контрастног дивљења и дивљења онима који нам у црквеном руку дају неку врсту индустрије самопомоћи, најважнији је конституент идентификације и дивљења. То је, изгледа, и поред заноса нашег клира, да помјерамо планине и уцрковљујемо друштво, друштвена улога и ниша у којој „Црква“ (тј клир) треба да постоји.

            Смјештање великана у такве оквире резултује чињеницом да су се људски животи у много већој мјери мијењали ка једном дјелатном хришћанству осамдесетих година ХХ вијека него што је то случај данас. Могућност писања коментара на друштвеној мрежи, емотивног пражњења иза кога не стоји промјена у свакодневном животу а поготово не у самом бићу данашњег човјека у исто вријеме оставља утисак да се нешто учинило, док се ништа није учинило. Дакле, ако су људи и иначе инертна бића склонија да више мисле и осјећају него да чине и да себе мијењају, данашња могућност брзог пражњења – чак и прије артикулације осјећања – додатно пацификује наш порив да дивљење према некоме, чак и уколико јесте дубоко и мотивишуће, претворимо у неку конкретну акцију.

            Зашто је ово важно? Зато што смисао јавне дјелатности било кога црквеног великана (или маликана) јесте у промјени живота повјерених људских душа. Ниједан свештеник није ту да би нам био симпатичан или драг, да бисмо га вољели или презирали – већ да нас покрене да промијенимо свој живот према Јеванђељу, да бар започнемо суочење са ружним одразом у огледалу, са својим посесивним склоностима, незалијеченим жудњама, неисповјеђеним гријесима, дном на коме смо били или на коме се и данас налазимо. Иако је свакако пријатније када то свештеник чини на мотивишући и пријатан начин, његова служба не подразумијева ни то да нам непрекидно подилази, а нарочито не да осјећамо само и једино олакшање – олакшање је смислено само као олакшање од притиска онога ружног у нама а не у оном смислу у коме се данас углавном тражи – као психолошки ефекат „умирења“ и бијега од свакодвених односа и проблема. Црква је ту да нас лијечи, а не да нам буде „фино“ – мада је понекад потребно да лијек буде сладак а понекад сасвим горак.

            Зато велики Оци нису живјели, говорили, свједочили да ми не бисмо морали да будемо попут њих већ да нам у ономе најаутентичнијем и најтежем – борби са самим собом – буду подстрекачи, узори, предводници. Свакако, то не значи да је смисао великих (и малих) отаца у томе да подражавамо њихове стилове проповједи, па ни њихове статове о сваком могућем питању. Идење за Оцима није миметика њиховог покрета и није гласање за сваку њихову грешку (сјетимо се само динамике политичких процјена великих Отаца које нису биле сасвим сретне а у једном случају су биле и кобне). Оци су нас учили да се боримо са собом и тражимо Христа – они су нам оставили трагове своје борбе и свог боготражилаштва. Миметика покрета, инсценирање литургијске аутентичности и проповједничког дара великих Отаца до сада је породила само трагикомичне личности и исте такве водвиље у којима гледамо људе који покушавају да узму туђе лице за своју маску. То није хришћанство. Црква је пут (уп. Дап 24,22). То значи да не може нико други да хода за нас по њему, не може довијека ни да нас носи на плећима – може само да нам покаже куда да идемо, да не застранимо, понекад тако што ће са нама подијелити и своје искуство странпутице, понекад тако што ћемо и од великих Отаца научити да не идемо љиховим странпутицама и да идемо њиховим путевима. Од њих нећемо добити ни чизме – не очекујмо их – него свјетлост која нас води на путу.

            Оци су ту да нас уче не само саврмености и нарочито не да буду гуруи самопомоћи. Зато је редуковање њихове улоге искључиво на протестне анегдоте и ефекат олакшања потпуно погрешна раван да их схватимо и прихватимо. Управо као што нас непрекидно гледање Ђоковићевих мечева не чини бољим тенисерима, осим ако нас оно не мотивише да и сами узмемо рекет у руке, непрекдино гледање нечијих бесједа не чини нас бољим Хришћанима/Србима ако и сами не промјенимо свој живот на путу врлине (данас, иначе, заборављене ријечи у српском језику, уз сву релитургизацију и „повртаак Цркви“).  То, уосталом, не одговара реалном животу са њима. Свако ко је са Владиком Атанасијем или Митрополитом Амфилохијем провео мало живота зна да је живот са њима био величанствен, дубок, потресан и ни на који начин лак (људи који су живјели са патријархом Павлом свједоче да је и њихово искуство слично – насупрот имиџу само „благог“ и ћутљивог старца, патријарх је често био оштар и гласан). Штавише – мјера њихове оштрине па и благословене непријатности била је мјера њихове љубави према онима који су га окруживали: што сте им били ближе, са више слободе би били оштри ка вама.

            Откуда онда имиџ тихих, сталожених духовника, својеврсних православних далај-лама и гуруа? Одговор је једноставан: из потребе духовности савременице на коју је темељно утицала промјена у америчкој култури религије. Ријеч је о феномену који саврмени културолози називају „припитомљењем Бога“ (taming of God). Наиме, све до почетка ХХ вијека, у америчкој популарној религији доминирао је реформаторски и позносхоластички обрис „срдитог Бога“ који се кроз читав овај вијек полако ублажавао и припитомљавао (осјетио га је већ К. С. Луис – баш зато на крају церемоније крунисања дјеце у Нарнији г.Дабар напомиње Луси да „Аслан ће понекад долазити. Али не смијеш га притискати. Јер он је дивљи. Није припитомљени лав“). Насупрот таквом „срдитом“ Богу, хришћанска култура је, суочена са теодикејским пригвоорима за трагедије ХХ вијека, изградила слику искључиво доброг, љубећег, пасивног и помало увијек одсутног Бога који је ту само да састрадава и да „Бог као Бог – само ћути и гледа“. Припитомљено хришћанство је данас културни стандард. Оно, додуше, на један неогностички начин рјешава проблем вишестраности библијске слике Бога – Бога који се заиста и срди и воли, који кажњава и милује, који је свеприсутан али не самоочигледан. Ако од такве слике остане она само „припитомљена“ – као у старом гностицизму – хришћани не морају да буду одговорни за учешће свога Бога у трагедији свијета. Они могу и сами да од Бога траже само награду, утјеху и олакшање.

            Тешко да би се истински лик патријарха Павла, владике Атанасија и митрополита Амфилохија уклапао у овај калуп. Али посредовање њиховог наслљеђа у каснијем културном сјећању несумњиво се већ креће ка „припитомљавању“ њиховог карактера, ка селективном сјећању само на оне аспекте њихове личности и службе који се уклапају у оно што саврмене духовна потражња тражи на тржишту самопомоћи. Наравно, подједнако би било не-библијски, бесмислено и лажно редуковати библијског Бога само на срдитог манијака и мазохисту – онако како је то чинила помињана позносхолстичка и рана реформаторска теологија, како га данас виде и описују неоатеистички ешалон (Р. Докинс, К. Хичинс и др). Беспредметно је то чинити и за наше Оце – а видјели смо „уратке“ таквог садржаја. Они су тражили, како би рекао владика Атанасије живога Бога живог Предања живе Цркве. Они су заиста били већи од живота јер је Бог Живот коме су служили већи од појединости сваког од наших живота – али смјестив у њега.

            Заставе отаца наших

Један млади амерички конзервативни политички коментатор, Џон Дојл умјесно је примијетио да би амерички маринци који су 1945. поставили заставу своје земље на врх Иво Џиме били бар подједнако саблажњени пародијом коју су на сада свепрепознатвљиву фотографију тог чина начинили талибани, колико и пародијом коју су на ту фотографију начинили њихови насљедници хомосексуалне оријентације када су полунаги реконструисали постављање „заставе наших очева“ замијенивши америчку заставу – оном дугиних боја. Штавише, мисли Дојл, можда би амерички маринци из 1945. имали у свом систему вриједности много више заједничких додирних тачака са талибанима него са данашњим америчким маринцима, па и са америчким друштвом у цјелини. Симболичко-врједносно значење америчке заставе потпуно је изокренуто наопачке од 1945. до данас, на трагу онога што је америчко друштво доживјело од тада до данас и онога што је америчка спољња политика представљала у свијету као суштину „америчког начина живота“.

Овај екскурс није тако далеко од питања отачког наслијеђа великих Отаца у нашој цркви, колико се можда на први поглед чини. Он је ту да нас подсјети да визуелна идентификација са једним симболом или личношћу траје чак и када се врједносно-симболички садржај замјени сасвим другачијим, па понекад и оним супротним од првобитног. Америчка застава данас не значи оно што је значила 1945, иако, када је гледамо, и Американци и не-американци, интуитивно претпостављамо да је у питању иста застава, истих боја, истог значења.

Слично ствари стоје и са врједносно-симболичким значењима великих личности. Не треба бити ни проницљив посматрач ни нарочито талентован пророк да увидимо да је већ посљедњих година живота великих Отаца Атанасија и Амфилохија понекад њихово насљеђе и личности (зло)употребљавано  и у наредним годинама ће бити још више злоупотребљавано од стране људи који су се (само)идентификовали као њихова духовна чеда а како би, истичући у први план „заставе очева наших“, легитимисали етичке и политичке агенде које стоје у оштрој супротности са најбољим аспектима њиховог духовног наслијеђа и нарочито са врједносним координатама у којима су они провели свој живот и служење: од редефинисања хришћанског породичног етоса на трагу веће „отворености“ и „флексибилности“ на пољу односа према људском родном животу, преко црквено-политичке и културне вазалности према Западу до сасвим бесмисленог покушаја утемељивања некаквог „нашег“ црквеног сецесионозма у ND Crna Gora кријући се иза насљеђа митрополита Амфилохија. Свака од ових злоупотреба утемељена је у ангажованој акцентуацији појединих детаља њихове теологије и службе, а генерално гледано омогућена је због етоса слободе који су велики Оци његовали, остављајући духовним чедима сву могућу слободу у артикулисању свога духовног пута – понекад, чини се, и одвећ много слободе (што је, у ондашњем контексту, разумљиво – насупрот идеолошким уравниловкама и укалупљивању понекад се остави и један простор слободе која увијек подразумијева и ризик од њене злоупотребе).

Етос слободе подразумијева и ризик који слобода од Адама до данас собом носи: слободу да се погријеши и сагријеши.  Зато Црква не може да буде Црква, а да угуши саму могућност слободе. Али она не може остати Црква ни ако у простору слободе пусти да сваки увид, сваки духовни експеримент, свако преврједновање и симболичко замјењивање једног садржаја другим буде равноправна „истина Цркве“ онолико колико су то и живљене истине освјетљене милионима познатих и непознатих Отаца и очева утканих у етос Цркве кроз миленујиме Њеног тј нашег постојања. Повијест о Цркви јесте непрекидни ток слободе да се мисли, осјећа и живи потресно искуство живота али и њене борбе да се свако преврједновање њене Истине јасно прогласи скретањем са пута Отаца.

Живјели смо епоху великих Отаца. Рекао би човјек да бисмо на крају те епохе морали бити бољи људи од времена прије њих. Можда и јесмо, рекао би неко. Па, ипак, врједносна декаденција у друштву и повремени гласови против „вишка идеала у Цркви“, демографска перспектива која не свједочи не само небеску вертикалу него чак ни земаљску хоризонталу српског народа, непрекидна смјена незадовољавајућих политичких елита – све то нас опомиње да њихово наслијеђе не схватимо као залог за додатну самозаљубљеност него као оно што би и они сами хтејли од нас: као непрекидни глас опомињућег али љубећег Оца да она слика у огледалу душе не буде сутра ружнија од данас. Нису они живјели за наше „Амин +++“ на друштвеним мрежама већ за Псалтир, бесједе Св. Саве или Религију Његошеву у нашим рукама, за промјену у нашим животима.

Они су жељели да живимо Цркву, да живимо Хришћанство. Од њега нам неће бити "лакше". "Свијет је овај тиран тиранину, а камо ли души благодродној". Али ћемо знати да радосно изнесемо не само тежину дана већ и нешто много теже - тежину себе самога. 

Извор:

Вашој пажњи препоручујемо: Преглед посете Његове Светости Патријарха српског г. Порфирија Епархији тимочкој и свечаности поводом седме годишњице архијерејске службе Његовог Преосвештенства Епископа тимочког г. Илариона.

Патријарх Порфирије у Кладову: Ако нам је Христос на првом месту, све остало ће бити на свом месту

Патријарх Порфирије у Доњем Милановцу: Ако волимо Бога, онда ћемо чинити само оно што изграђује наше духовно биће

Торжествено прослављена седма годишњица архијерејског служења Епископа Илариона

Катихета Бранислав Илић: Епископ Иларион - Служитељ љубави Божје

С руског превели: Иван С. Недић и Јелена Недић

Редактура превода: епископ бачки Иринеј

извор: https://spzh.news/ru/zashhita-very/81129-strasti-po-vakcine-i-vakcinacii (8. јул 2021)

Пише Кирил Александров

Вакцинација против болести ковид-19 већ одавно је из медицинског проблема прерасла у политички проблем, а сада прети да постане и верски. Хоћемо ли ускоро зачути анатеме вакцинисаних упућене невакцинисанима и обратно? Прети ли Цркви раскол око овог питања и какав је тренутни став Украјинске Православне Цркве [Московске Патријаршије]? Да видимо о чему се све ту ради.

КАКВЕ ВАКЦИНЕ ПОСТОЈЕ 

Све вакцине се заснивају на истом принципу деловања: на ћелијском нивоу у људски организам се убацује нешто што изазива имуни одговор, а да при томе не узрокује болест. Ипак, у зависности од тога шта је то нешто, вакцине се деле на класичне, векторске и иРНК вакцине.

Класичне вакцине се, даље, деле на неколико подврста, али ми се у то нећемо удубљивати. Размотрићемо само принцип њиховог деловања. Имуни одговор организма на дејство ових вакцина изазива вирус који је узрочник болести, али инактивисан или ослабљен помоћу разних технологија. Међу такве вакцине спадају, на пример, кинеска CoronaVac (у Украјини најзаступљенија) и руске ЕпиВакКорона и КовиВак. Класична технологија израде вакцина стара је већ око две стотине година, добро је проучена, али има најнижи степен ефикасности против вируса корона. По неким подацима, степен ефикасности вакцине CoronaVac износи свега 50%.

Векторска вакцина се прави тако што се узме неки други вирус, који је потпуно безбедан за човека (он служи као вектор), па се у њега угради генетски материјал вируса који изазива болест, тако да у овом случају имуни одговор изазива генетски материјал. У ове вакцине спадају британско-шведска AstraZeneca, америчка Johnson&Johnson,  руски Спутњик Ве и друге. Ефикасност ових вакцина износи 80–90% и више.

Код иРНК вакцина реч је о сасвим новој технологији вакцинације, која је до појаве актуелне пандемије вируса корона прошла само клиничке стадијуме испитивања. Пре појаве ковида 19 ниједна вакцина израђена овом технологијом није била одобрена за примену код људи. Када се појавио вирус корона, донета је одлука да се зажмури на недостатак објективних података, како би се овај тип вакцине што пре увео у масовну примену.

Вакцине иРНК не садрже сâм вирус (инактивисан или ослабљен) нити делић вируса уграђен у други вирус већ само одређено „упутство“ у виду молекула информационе рибонуклеинске киселине (иРНК) у којем је записана информација о беланчевини вируса SARS-CoV-2. Када доспе у ћелију људског организма, то „упутство“ је примора да синтетише дату беланчевину, на коју, даље, наш организам ствара жељени имуни одговор. У иРНК вакцине спадају америчко-немачка Pfizer-BioNTech и америчка Moderna. Њихова декларисана ефикасност износи 95%.

Ова врста вакцине изазива највише контроверзи, с обзиром на сасвим логичну бојазан: не садржи ли, случајно, тај молекул иРНК, поред упутства за синтезу спајк-протеина, још и неке друге инструкције за које не знамо ни ми, а можда ни они који су вакцину направили? Какво ће дејство то упутство, убачено у људски организам, имати после неколико година или деценија? На које системе у организму поред имуног оно може деловати? Одговоре, дакле, на ова питања немамо, када је реч не само о вакцинама против вируса корона него и о иРНК вакцинама уопште.

ШТА СЕ СВЕ ЗАМЕРА ВАКЦИНАМА 

Аргументи које износе противници вакцинације против ковида 19 условно се могу поделити на неколико група.

1. Чиповање. Неки сматрају да се под изговором вакцинације у људски организам убацује некакав микроскопски електронски уређај помоћу којег се може вршити контрола над човеком, то јест чип. Они, даље, сматрају да тај чип који се убацује под маском вакцине јесте управо жиг Антихриста о којем говори Свето Писмо.

Ове тврдње се не заснивају апсолутно ни на чему осим на фантазијама оних који их износе у јавност. Пред искушењем стицања популарности међу људима склоним разним теоријама завере падају понекад и познате, поштоване личности. На пример, руски режисер Никита Михалков је [у својој емисији „Бесогон“] најпре веома убедљиво говорио о томе како се приликом вакцинације у људски организам убацује чип, а затим се после одређеног времена вакцинисао и тај податак изнео у јавност.

У датом тренутку технички би било веома тешко изводљиво убацити чип у вакцину, као што би било тешко изводљиво и организовати јединствен систем управљања „чиповима“ у вакцинама различитих произвођача.

2. Мењање генетског кода. Постоји мишљење да вакцине против вируса корона имају способност да мењају човеков генетски код и да утичу на одређене функције организма. Ове замерке се односе углавном на иРНК вакцине. Оне у себи носе одређено упутство које људски организам треба да испуни. И мада произвођачи вакцина тврде да молекул иРНК не може да се угради у наше молекуле ДНК и РНК и да промени наш генетски код, поједини научници су опрезнији у својим тврдњама. Они говоре да могућност уграђивања молекула иРНК у човеков ДНК и РНК није доказана. Другим речима, наука располаже сувише малом количином података да би могла недвосмислено тврдити било једно било друго.

Противници вакцина најчешће тврде како оне негативно утичу на репродуктивну функцију и како је вакцинација завера која за циљ има смањење броја становника на планети. Ова тврдња ће се моћи доказати или оповргнути тек за неколико деценија. Сем тога, на овако нешто се може сумњати само када је реч о иРНК вакцинама. Оптуживати друге типове вакцина за утицај на човеков ДНК и РНК исто је што и тврдити да на наш генетски код могу утицати одређене врсте хране.

3. Нежељена дејства. Није реч о томе да неко може накратко добити повишену температуру или свраб на месту убода већ о прилично озбиљним последицама. На пример, поједини медији, позивајући се на истраживање америчког Националног центра за биотехнолошке информације, тврде да је у САД код више од 80% (!!!) трудница које су у раном периоду трудноће вакцинисане против ковида 19 дошло до спонтаног побачаја. А поједине европске земље, као што су Немачка, Француска, Шведска, Италија, Шпанија и друге, обуставиле су примену вакцине AstraZeneca због честих случајева тромбозе који доводе, између осталог, и до смртног исхода.

4. Низак степен ефикасности. Клиничка испитивања су показала да читав низ вакцина има веома низак степен ефикасности. У том погледу критикују се углавном кинеске вакцине Sinovac Biotech Ltd. (ефикасност 50,4%) и Sinopharm (72–79%). Али поједине европске вакцине такође имају низак степен ефикасности, на пример ефикасност вакцине немачке компаније Curevac је свега 47%.

Ипак, низак степен ефикасности појединих вакцина и није толики проблем, будући да ефикасност вакцина Pfizer-BioNTech или Спутњик Ве износи 90%, а када је реч о тешким случајевима болести и целих 100%. Невоља је у томе што ковид-19 непрестано мутира и што су вакцине пред одређеним мутацијама потпуно немоћне.

Колико пре неки дан, 5. јула 2021, генерални директор Светске здравствене организације Тедрос Аданом Гебреисус изјавио је да се такозвани индијски или делта сој шири светом упркос свим вакцинама. „Овај сој се шири како у земљама са ниским, тако и у земљама са високим процентом вакцинисаних. То захтева пажљиво праћење ситуације и кориговање стратегије борбе против њега. Ширење индијског соја говори да произвођачи вакцина засад немају одговор на изазов појављивања нових мутација“ – рекао је Гебреисус.

Поставља се оправдано питање: зашто се вакцинисати и излагати ризику појаве нежељених дејстава ако ће примљена вакцина већ сутра бити потпуно бескорисна пред новим сојем вируса корона?

Засад се не може рећи да постоји директна веза између степена оболевања и степена вакцинисаности становништва у различитим земљама. На пример, у Украјини, где вакцинација протиче веома споро, пропраћена читавим низом скандала због кршења рокова и неиспоручивања вакцина, 6. јула 2021. за 24 часа регистровано је свега 610 новозаражених и 33 преминулих, с тим што по званичној статистици Украјина има око 40 милиона становника. У исто време, у Русији, где вакцинација напредује ударним темпом и где је вакцинисано већ скоро 18% становништва, истог датума је забележено 23.378 нових случајева вируса корона и 737 преминулих.

5. Главна замерка – верска или етичка. Све набројане замерке на рачун вакцина немају толико значаја за вернике, колико питање њихове етичке оправданости. Раније се ово питање није постављало на тако широком нивоу. Међутим, с појавом ковида 19 почели су да се сазнају поједини веома непријатни аспекти индустрије вакцина. Испоставило се да се многе вакцине (не само против вируса корона него и против других обољења) заснивају на биолошком материјалу добијеном путем абортуса. Испоставило се да многе светске лабораторије у развоју вакцина деценијама користе ћелијске линије које воде порекло од ткива абортиране деце.

На пример, у производњи вакцине Спутњик Ве коришћена је једна од најпознатијих ћелијских линија на свету, HEK 293 (Human Embryonic Kidney), добијена 1973. од ћелија ембрионалних бубрега абортираног детета. Линија WI 38 је добијена 1964. од диплоидних ћелија плућног ткива девојчице абортиране у дванаестој недељи трудноће. Линија MRC 5 је добијена 1996. године од ћелија плућног ткива четрнаестонедељног дечака. Ове три линије представљају основ веома великог броја – ако не и већине – вакцина на свету, на пример против рубеола, хепатитиса А, овчијих богиња, беснила и других болести. Већина западних вакцина против вируса корона, укључујући вакцине Pfizer, Moderna, Johnson

&Johnson, AstraZeneca и друге, такође је заснована на некој од ових линија. Наравно, у вакцинама нема абортираних ћелија, чак ни у траговима, нити су ти абортуси вршени у циљу добијања биолошког материјала, али чињеница остаје чињеница: многе вакцине се заснивају управо на греху абортуса.

Произвођачи руских вакцина КовиВак и ЕпиВакКорона изјавили су да у њиховом развоју нису коришћене ћелијске линије које потичу од абортивног материјала.

СТАВ ЦРКВЕ И ДРУГИХ ВЕРСКИХ ОРГАНИЗАЦИЈА 

Данас можемо рећи да ниједна од основних верских заједница на свету нема јасан и јединствен став према вакцинацији против вируса корона. У свакој од њих постоје заговорници радикалних ставова који сматрају да су вакцине средство чиповања или сузбијања плодности. Неке верске вође позивају да се вакцине разликују, да се једне одобре, а друге забране. На пример, у неким муслиманским земљама вакцине се деле на „халал“ (дозвољене) и „харам“ (забрањене). У ове друге спадају не само оне које су развијене помоћу абортивних ћелијских линија него и оне у чијој производњи се користи свињски желатин. У јудаизму постоје групације које разликују вакцине по томе да ли су „кошер“ или не. У хришћанству такође постоји подела вакцина на „етички беспрекорне“ и оне које то нису, у зависности од тога да ли су приликом њихове израде коришћене абортивне ћелије.

Такође, у свим религијама и конфесијама постоје вође које уопште не обраћају пажњу на то да ли су вакцине „кошер“ или нису већ позивају људе да се вакцинишу било којом вакцином која им је доступна. Њихова аргументација је једноставна и јасна: потенцијал вакцина у спасавању људских живота надилази све расправе о њиховој прихватљивости или неприхватљивости. Многи сматрају да у ситуацији када од ковида 19 свакодневно умире на хиљаде људи нема места за расправе о греху абортуса учињеном пре пола века.

С тим у вези, занимљив је став Ватикана који је формулисала Конгрегација за веру, а потврдио папа римски Франциско у децембру 2020: „Уколико не постоји алтернативна могућност примене ’етички беспрекорних’ вакцина, морално је прихватљива употреба вакцина против ковида 19 у чијем развоју и производњи су коришћене ћелије које потичу од абортираног плода.“ Значи, грех престаје да буде грех ако нема алтернативе. Веома католички!

Ни у Православљу нема јединствене тачке гледишта када је реч о вакцинацији. Нећемо разматрати исказе спорних личности, као што је бивши игуман Средњеуралског женског манастира Сергије Романов. Међу противницима вакцинације има особа са високим ауторитетом, које своје ставове заснивају на озбиљним аргументима.

На пример, велики ауторитет Кипарске Цркве, митрополит морфски Неофит сматра да је вакцинација један од елемената спровођења некаквог „новог светског поретка“, чији заговорници „отварају пут новој епохи високих технологија без морала, без врлина, без Богочовека Исуса Христа“. Овај архијереј сматра да „вакцинација представља један од начина смањивања бројности становништва путем узроковања смрти, неизлечивих болести и стерилизације младих нараштаја“.

Главни аргумент противника ставова митрополита Неофита веома је једноставан и логичан: док је непосредна штета по здравље коју вакцине узрокују минимална, а њихов дугорочан утицај није проучен, дотле од ковида 19 умире око десет хиљада особа свакодневно. Шта је то ако не смањивање броја становника против којег се залаже митрополит Неофит?

Пре неколико дана два велика ауторитета међу јерарсима Руске Православне Цркве упутила су јавни позив на вакцинацију, користећи при томе веома оштре изразе. Начелник Одељења за спољне црквене везе Руске Православне Цркве, митрополит Иларион (Алфејев) изјавио је 5. јула 2021. да су они који одбијају да се вакцинишу потенцијалне убице: „Ја се и сада стално суочавам са ситуацијама када људи долазе к свештенику да би се покајали зато што нису вакцинисали себе и своје ближње и што су мимо своје воље били узрок смрти других људи. Долазе и говоре: ’Како сада да живим са тим?’ А мени је тешко чак и да кажем како сада с тиме живети. Цео живот се треба молити за опроштај учињеног греха.“

И поред логичности оваквог начина размишљања, не могу се превидети макар два слаба места:

1. Оваква логика се може применити на све инфективне болести, а не само на вирус корона. Према подацима Светске здравствене организације, сваке године од болести повезаних с обичним грипом умире до 650 хиљада људи. Испада да су убице они који су те људе заразили. А да ли сам митрополит Иларион може бити сигуран да током свог живота никог није заразио?

2. Произвођачи вакцина не тврде да су они који их приме гарантовано заштићени од заразе. Претпоставља се само да вакцина може обезбедити заштиту од тешког тока болести. Према томе, чак ни вакцинисана особа не може бити стопроцентно сигурна да не представља извор заразе.

Митрополит псковски Тихон (Шевкунов) је отишао још даље када је 2. јула 2021. изјавио да свештеници који се изјашњавају против вакцина могу бити подвргнути канонским мерама: „Ако се неки од оних који се нису вакцинисали захваљујући томе што сте их ви убедили да то не чине, не дај Боже, тешко разболе или умру (…), ако се тако нешто, не дај Боже, догоди, онда ће ти свештеници или монаси морати да сносе пуну канонску одговорност за такве поступке“ – изјавио је владика.

Опет, све је логично. Али шта у случају ако неки конкретни верник на позив владике Тихона оде, вакцинише се и услед компликација умре или постане инвалид? Какву ће одговорност, канонску и другу, у том случају сносити сам псковски митрополит?

Наравно, можемо рећи да су хиљаде живота вредније него десетине, али са богословског становишта, отворено речено, то и није баш неки аргумент.

У контексту сукоба између заговорника и противника вакцинације, индикативно је оно што се догодило у Валамском манастиру. Намесник манастира, епископ Панкратије (Жедјајев) обавезао је не само братство него и све друге који се налазе у манастиру да се вакцинишу. У супротном је запретио истеривањем из манастира без икаквог права на издржавање – и братији, и свештенству, и трудбеницима, и плаћеним радницима.

Владичин оштри потез потпуно је објашњив са психолошког становишта, будући да је он недавно веома тешко прележао индијски сој вируса корона. Ево како је он сам описао своје стање: „Недељу дана сам имао температуру од 38 до 39, није се спуштала. Паклена главобоља, паника, притисак 160, пулс 120. Ни непријатељу да не пожелиш.“ Поред свега што је преживео, видео је и ужасне патње других. Зато и не чуди што је по повратку у манастир написао: „Читаво братство нека се припреми за потпуну вакцинацију. Прва партија ће бити вакцинисана у суботу и недељу. У случају одбијања вакцине сваки виновник ће бити одстрањен из манастира без издавања средстава.“ При томе напомињемо да се владика Панкратије вакцинисао још у септембру 2020. вакцином Спутњик Ве.

Поставља се питање: будући да је он недавно у тешком облику прележао вирус корона, да ли је вакцинација била бескорисна или га је, напротив, сачувала од смрти? Сваки одговор на ово питање биће чисто субјективан.

Било како било, наредба епископа Панкратија је супротна тврђењу о добровољности вакцинације које су више пута износили како јерарси Руске Православне Цркве, тако и представници световне власти у Русији. На намесника Валамског манастира обрушиле су се оптужбе за деспотизам и кршење људских права. Све се завршило тиме што је 30. јуна 2021. целој Московској епархији и свим ставропигијалним манастирима разаслато циркуларно писмо са потписом првог викара патријарха московског и све Русије за град Москву, митрополита воскресенског Дионисија (Порубаја), у којем, поред позива на вакцинацију, стоји: „Документи са упутствима у погледу вакцинације службеника верских установа, издати на иницијативу њихових руководилаца, саветодавног су карактера.“ Исто тако, заменик канцелара Руске Православне Цркве, епископ зеленоградски Сава (Тутунов) написао је на свом Телеграм-каналу: „Што се тиче Валама, данас је тема принуде отклоњена. Владика Панкратије се труди да очински саветује браћу. Ни о каквом ’исељавању’ због невакцинисања не може бити речи.“

Дана 20. маја 2021. у Москви је одржан округли сто на тему „Вакцинација: етички проблеми у светлу православног учења“, у којем су учествовали епископи Руске Православне Цркве, свештенство, верни народ, научници и медицински радници. Смисао документа који је донет као закључак округлог стола своди се на следеће:

– православно учење не захтева одрицање од вакцинације;

– против пандемије вируса корона треба се борити, између осталог, и путем вакцинације;

– појединац сам треба да донесе одлуку о вакцинацији;

– не треба да постоји никаква разлика у правима између вакцинисаних и невакцинисаних;

– нежељена дејства вакцинације, укључујући и тешке последице, постоје, те стога треба обезбедити квалитет вакцина и самог процеса вакцинације;

– мишљење о чиповању или стављању Антихристовог жига помоћу вакцина је погрешно, а ширење таквог мишљења је грех;

– по могућству треба бирати вакцине које су развијене без коришћења абортивних ћелијских линија.

У последњој тачки резолуција округлог стола готово у потпуности понавља формулацију Ватикана. Цитат: „У датом тренутку, у случају да не постоји доступна алтернатива, имајући у виду претњу коронавирусне инфекције ковид-19 по здравље и животе људи, православни хришћанин који прими вакцину против те болести, развијену или тестирану уз примену људске ембрионалне ћелијске културе, нема удела у греху абортуса чији је резултат било стварање те ћелијске културе.“

С обзиром на непостојање саборског документа Руске Православне Цркве о питању вакцинације, резолуција овог округлог стола може се веома условно сматрати ставом Руске Православне Цркве о датом питању.

ПРЕТЊА РАСКОЛА 

Очигледно је да се питањима која цепају Цркву, као што су признање „Православне Цркве Украјине“ [од стране Цариградске Патријаршије] и претендовање Фанара на врховну власт у Цркви, придружило још једно питање – однос према вакцинацији.

Већ смо поменули веома оштар негативан став митрополита морфског Неофита према вакцинацији. Реагујући на тај став, Свети Синод Јеладске Православне Цркве упутио је писмо Синоду Кипарске Православне Цркве са захтевом да се проповеди митрополита Неофита против вакцинације „ограниче“. При томе, у писму се јасно каже да проповеди митрополита Неофита носе у себи опасност од „прекида односа између Кипарске Цркве и Цркве у Грчкој“.

Но и у самој Јеладској Цркви постоје противници вакцинације. Ситуацију у Руској Православној Цркви већ смо описали. У многим другим помесним Црквама одвијају се слични процеси. Заговорници вакцинације истичу застрашујућу статистику оболевања и смртности, претећи противницима вакцинације канонским мерама. Противници вакцинације пак постављају веома оправдана питања о ефикасности вакцина, о нежељеним дејствима и етичким аспектима примене вакцина заснованих на биоматеријалу добијеном путем абортуса. Постоји и група заговорника теорије чиповања или печатирања Антихристовим жигом, који све оне који су се вакцинисали посматрају као одступнике од вере.

Да ли ће сукоб ових групација довести до раскида црквеног општења? Данас је вероватноћа таквог развоја догађаја мала, али ствар је у нечем другом. Већ данас се могу чути мрачне прогнозе, како из уста научника у области вирусологије, тако и из уста моћника овога света. На пример, Бил Гејтс, кога многи називају „аутором“ пандемије вируса корона, у јануару 2021. године, у интервјуу датом новинама Süddeutsche Zeitung, најавио је наредну пандемију, која би могла бити „десетинама пута страшнија“ него ковид-19, наводећи при томе и могући рок појаве следећег смртоносног вируса – за две до три године.

Наравно, ми ћемо рећи: „Не дај Боже!“ и прекрстити се. Али ако се то заиста догоди, можемо само замислити колико ће у црквеним круговима сукоб између заговорника и противника вакцина и других епидемиолошких мера бити интензивнији него сада. У том случају, Цркви би заиста могао претити раскол.

СТАВ УКРАЈИНСКЕ ПРАВОСЛАВНЕ ЦРКВЕ [МОСКОВСКЕ ПАТРИЈАРШИЈЕ] 

У поређењу са тиме како се предводници унијата или „Православне Цркве Украјине“ [признате од стране Цариградске Патријаршије] вакцинишу уживо у телевизијском програму, став Украјинске Православне Цркве [Московске Патријаршије] на први поглед делује доста аморфно. Нема никаквих званичних изјава, округлих столова, позива на вакцинацију, нити одбацивања исте. Ми не делимо људе на вакцинисане и невакцинисане, не осуђујемо заговорнике нити противнике вакцинације, не организујемо јавне расправе које би нас још више могле удаљити једне од других.

У тренутним околностима такав став се чини као једини исправан, будући да све што има везе са вирусом корона оставља више питања него одговора:

– Због чега не постоји директна веза између степена вакцинисаности и степена обољевања?

– Због чега и вакцинисане особе болују, понекад и тешко?

– Због чега код једних болест протиче у лаком облику, а код других у тешком, независно од узраста и, често, независно од присуства хроничних болести?

– Због чега се код неких ствара имунитет, а код неких не?

– Које могу бити дугорочне последице примене вакцина?

– Не подривају ли, случајно, вакцине човеков имуни систем?

Докле год на сва ова (и многа друга) питања нема јасног одговора, Црква не може да заузме ово или оно становиште. Уосталом, вакцинација је медицинско, а не црквено питање, изузев када се тиче коришћења абортивних ћелија у развоју вакцина.

Ипак, Украјинска Православна Црква [Московске Патријаршије] требало би да изрази свој став, како у погледу саме вакцинације, тако и у погледу њених правних аспеката. Сматрамо да би било сврсисходно да тај став садржи два основна момента: добровољност вакцинације и једнака права независно од вакцинације.

И, што је главно, мора се имати у виду да, ма колико човеков живот на земљи био драгоцен, његов удео у вечности је неупоредиво важнији. Господ је рекао: „Не бојте се оних који убијају тело, а душу не могу убити, него се више бојте онога који може и душу и тело погубити у паклу“ (Мт. 10, 28). Господ од нас очекује да волимо ближње, а ако их будемо мрзели због тога што се њихов став о вакцинацији разликује од нашег, какав ћемо онда одговор дати Богу?

Извор: Печат, 30. јул 2021, стр. 42 – 46.

Беседа Његовог Преосвештенства Епископа новосадског и бачког др Иринеја, изговорена на празник Преображења Господњег, на литургијском сабрању у храму Светих апостола Петра и Павла у Добоју. 

Постали смо хришћани који покушавају да стекну нешто сопственим силама и којима је тешко да себе повере Божјој милости. Ми смо хришћани који покушавају сами да открију Божје тајне, уместо да стрпљиво чекамо да нам Он сам открије своју славу. Ми смо хришћани који траже оздрављење и спокој, али не знамо за искуство унутрашњег мира. Хришћани који, када кажемо „љубав“, мисле на неку врсту егоистичне наклоности или патолошке везаности, јер одбијамо да у њој препознамо потребу за стрпљењем, толеранцијом према другима или цену жртве, упадајући у превару себичног уживања.

Цео овај начин сагледавања ствари прешао је и у црквено богослужење. У нашим манастирима постоје радионице за вез који изгледа као да је ручно израђен, али није. Одежде и свете посуде имају украсно камење које светлуца и личи на драго камење, али нема никакву сличност са њима по својој вредности. Наше иконе подсећају на прошла времена, али су на папиру, нису сликане, немају вредност, није у њих уложен никакав напор, љубав, инвентивност или време. Фотографишемо и детаљно приказујемо службе наших свештеника, али имамо потешкоћа у препознавању присуства Бога у светотајинским обредима. Наше излете називамо „ходочашћима“, али наша душа није у стању да се пробије у Божју пустињу како би Га тамо срела. Посећујемо света места, али посета Светог Духа није очигледна у нашем животу. Задовољни смо „спољашњим радњама“ и не активирамо наше „унутрашње покрете“. Пуни смо бескорисног и застарелог теолошког знања, али смо веома сиромашни драгоценим духовним искуством. Зато је наше исповедање вере, које има неизрецив ритуални сјај, више налик неком фестивалу него Светој Тајни. Више личи на спектакл него на молитву.

Плод аутентичности светих је њихово ауторство врло дубоких текстова, од којих су многи изашли на видело тек након што су свеци који су их написали напустили овај живот. Потврда наше сопствене такозване аутентичности је да читамо њихова сведочења или да разговарамо о њима у удобности својих дневних соба, без икаквог апетита за аскезу, лични подвиг или жртву. Уместо да читамо свете текстове да бисмо стекли смирење, ми их користимо да осудимо нашу браћу и сестре или да бестидно мешамо наше фантазије са стварношћу.

Свеци су свој страдални живот поткрепљивали Светим Причешћем, а ми парадирамо својом световном духовношћу и самооправдањем имитирајући их у учесталости причешћивања, али не и у аутентичности покајања и вере. Интелектуално знање које се показује кроз напрезање и многословље , заменило је искуствено откривење које се потврђује тишином, унутрашњим смирењем и сузама. Враћамо се на старо, како бисмо оправдали своје ставове и мишљења, а имамо потешкоћа с појавом новог знања које нас смирава, али грли нашу браћу и сестре.

Дакле, савремена духовност често се појављује са лажном фасадом. У суштини то није ништа друго него рационализована религиозност и имитативна традиционалност скривена иза сентиментално болесне везаности за облике, правила, спољне обрасце, навике или особе и јавља се као накинђурени конзервативизам. Све ово води до псеудо-врлина које нас варају, угађају ђаволу и рањавају Бога. У нама ово порађа страсти и неопростиве слабости, негује окрутност и лицемерје, а себе назива аутентичном вером и искуством. Међутим, то нема никакве везе са духом Божјим и традицијом наше Цркве. Све то се своди на стварање хришћана лажне аутентичности, јер веру претвара у заблуду и ругање, а искуство претвара у дезоријентисаност и илузију.

цео текст:

https://pemptousia.com/2021/07/the-guilt-of-the-modern-era/

Питања биоетике уопште, а медицинске етике посебно, представљају релативно нову, али изузетно важну проблематику у савременом друштву. У укупном друштвеном и научном дијалогу о изазовима ове врсте неизоставно треба саслушати, и практично уважити, и религијске ставове - у нашој земљи, као и другде у Европи, првенствено хришћанске.

Питање трансплантације људских органа на исти начин посматрају и вреднују Православна и Римокатоличка Црква, као и традиционалне Цркве Реформације. Са хришћанским гледиштима се у овом случају подударају и гледишта јудаизма и ислама. За све верујуће људе полазна тачка у сагледавању тема везаних за трансплантацију и за друге, сродне медицинске захвате јесу неприкосновена вредност, слобода и достојанство људске личности и светиња живота као неопозивог дара Божје љубави. То значи да трансплантација неког органа са једног човека на другог јесте не само дозвољена него и заслужује сваку похвалу са становишта хришћанског морала уколико испуњава следеће услове:

• и прималац и давалац поступају слободно и добровољно;

• давалац је надахнут и подстакнут искључиво љубављу према ближњем, за којега добијени орган значи здравствену помоћ, а често и опстанак у животу; следствено, недопустива је било каква манипулација, принуда, трговина људским органима; искоришћавање људског сиромаштва за куповину органa здравих људи, па и деце; клонирање у циљу производње и складиштења резервних органа (узгред: шта значи бриселски „контејнер органa"?) и све што је налик овоме;

• пресађивањем органа не сме бити угрожен живот његовог даваоца, а ни његово опште здравствено стање не сме се притом толико оштетити да он уствари постане само нова жртва, уместо онога коме је искрено хтео да помогне; у изузетним случајевима важи реч Христова да нема веће љубави од оне кад неко жртвује и сопствени живот за ближњега свога; и, најзад,

• трансплантација не сме бити таква да мења, унижава или угрожава биолошки или духовни идентитет примаоца, односно његов идентитет као припадника људске врсте или као личности.

У вези са овом, последњом тачком цитираћу једног свог доброг пријатеља, врсног лекара и убеђеног православног верника, који пита: „Да ли је... допуштено да експериментишемо играјући се са животом, а знамо да промене које вршимо могу, у будућим генерацијама, неконтролисано да измакну из каналисаног наслеђа?"

Данас је могућа и трансплантација срца. То је, такорећи, чудо медицинске науке, које спасава многе животе. Ту, међутим, не сме важити правило: твоја смрт јесте мој живот или обрнуто. Не може један човек дати срце другом, дарујући живот њему, а одузимајући га себи. Зато се срце - па и други витално важни органи - пресађује само ex cadavere, са мртвог човека (леша). Али ту се често јавља дилема: када је човек дефинитивно мртав телом?

Традиционална дефиниција телесне смрти гласила је да је то стање које настаје када је човеку потпуно и бесповратно престао рад срца и дисање („кардио-респираторна смрт"). Данашња медицина углавном прихвата гледиште да је то стање кад настане комплетна неактивност или неповратна дегенерација мозга („мождана смрт"). Притом, ваља напоменути, нема више потпуног, „људског" живота, али се још унеколико може регистровати известан траг биолошке активности, известан остатак „телесног живота".

Овде се рађа етичка дилема. По хришћанској, библијској антропологији, смрт значи одвајање душе од тела (види Пс. 145, 4 и Лук. 12, 20). Из тога би следило да живот, маколико „висио о концу", постоји све дотле док се остварује делатност организма. Али не би следило да вештачко, механичко продужавање рада само појединих органа (живот или, пре, продужено умирање „на апаратима") значи неко особито доброчинство за човека.

Једно је, за хришћанску савест, непобитно: мора се констатовати дефинитивна смрт да би се извршила експлантација срца. У овој тачки су православни и католички теолози принципијелно једнодушни, с тим што данас неки - не сви - католички теолози сматрају да просто треба прихватити преовлађујуће медицинско гледиште о тренутку смрти, тојест да треба практично усвојити тезу о „можданој смрти" као коначној смрти организма. Ипак, православни и католички теолози у огромној већини траже највећи могући опрез у процењивању стварне смрти.

Човек, као боголико биће, има право на живот достојан човека. Али он заслужује и смрт достојну човека - хришћански крај живота, непостидан и миран, у измирености са Богом, другима и собом, у љубави. Зато ни срце умрлога - ако је стварно већ умро - не можемо пресадити у тело живога ако нема сигурног доказа да је покојник то за живота хтео. Ако је заиста хтео, то је онда посмртни израз љубави, посмртно доброчинство.

Завршићу речима свог већ цитираног пријатеља, верујућег лекара: „Живот је свештен, јер изузев свог овоземаљског почетка истовремено има и свршетак, тојест биолошки крај. Тај крај не представља прелазак у ништа, јер да је то тако, онда ни рођење, па ни сaм живот, не би имао никакве вредности. Смрт је исто тако свештена, јер не представља смрт него почетак и васкрсење у истински живот. Живот има дубоки апофатички смисао, а та област не припада медицини."

Дакле, трансплантација органа - да, e vivo и ex cadavere (од жива човека и од покојника), а трансплантација срца - условно да (никако e vivo, само ex cadavere).

Епископ бачки Г. Иринеј

Гостујући у програму РТВ Бор, протонамесник Радоје Мијовић, настојатељ Светогеоргијевског храма у Бору говорио је о предстојећој посети Његове Светости Патријарха српског г. Порфирија Епархији тимочкој. Према речима оца Радоја, ова посета предстојатеља Српске Цркве велики је благослов за целу Епархију тимочку, јер тамо где је патријарх тамо се пројављује јединство и саборност Цркве Божје. 

 Свети Новомученици Пребиловаца за Христа бачени у јаму Шурманаца, вером нађосте вечно Пребивалиште у Царству Крста и Васкрсења

Празник Светих новомученика пребиловачких и доњохерцеговачких

Служба светим новомученицима српским пострадалим у Пребиловцима и околини /PDF/

Беседа Његовог Преосвештенства Епископа диселдорфског и немачког г. Григорија, на празник Светих новомученика пребиловачких и доњохерцеговачких, у Пребиловцима 2020. лета Господњег

Драга браћо и сестре, драги свештеници, драге сестре монахиње, најмилији у Господу Хрису саслужитељи оци и епископи Димитрије и Атанасије, Ево Цркве, ево Храма, ево Јеванђеља, испуњеног и објављеног! Ево истине да се кроз крст долази до Васкрсења. Ево истине да је за нас Хришћане смрт врата кроз која морамо проћи да би смо ушли у живот. Ево истине да умрли и њихиве кости греју наше душе животом. Ево истине да Бог правде и лепоте може из смрти да направи живот и да начини лепоту. Ево истине, драга браћо и сестре, у свему ономе што смо малопре чули од Светог Апостола Павла. Истине да људи пролазе кроз суд, кроз осуду, кроз понижења и кроз саму смрт, али да на крају постоји само један судија који може живот да даје – Животодавац Господ.

Ево истине браћо и сестре, да је истинито ово Јеванђеље које каже: ”Шаљем вас као овце међу вукове” и још нам каже: ”Будите мудри као змије а безазлени као голубови”. Да нама свештеницима који овде служисмо и служимо свима заједно Господ није дао овакву поруку и поуку ми данас не би смо стајали у овом Храму. Ми би смо били као они који немају мудрост, нити би смо били као они који имају безазленост. Али по његовој заповести, дошли смо на ово место, на једно од најстрашнијих места на свету, а као што добро знате има много тако страшних места на свету. На ово место које не само да је било гроб и гробница наших отаца, мајки и сестара и дечице, него је тај гроб и та гробница била минирана. И не само то браћо и сестре, пошто смо ми људи заборавни – ово место је постало сметлиште. Али у правом и у пуном смислу те речи сметлиште. И кад смо дошли овде и као свештеници, и као Епископ, први задатак нам је био да склонимо смеће са овог места. Данас, као што видите, великом и неизрецивом милошћу Божијом, ово је најлепших места у овом граду, ово је једно од најлепших места у овој земљи, ово је једно од најлепших места на свету.

Ово место постало је цвет живота. Ове кости постале су не само голгота и место голготе него и место васкрсења, место живота, никада више не место пораза и понижења и место убиства, него место победе. А све се то догодило браћо и сестре захваљујући Јеванђељу. Јеванђељу које нас је учило и научило да идемо као овце међу вукове у овај свет. Јеванђељу које нас је учило и учи да будемо мудри као змије а безазлени као голубови.

Не желећи никога да критикујем, не дај Боже, али врло често у давним временима и не тако давним, ми смо били обрнуто. Били смо безазлени као змије а мудри као голубови. Таквим животом не може се направити ништа. Морамо да будемо мудри као змије а безазлени као голубови. Ето шта нас учи данашње Јеванђеље. И зато кад чинимо неко дело, кад говоримо неку реч, запитајмо се: ”Да нисам ја можда више по мудрости налик на голуба и по безазлености налик на змију, или сам онакав како Јеванђеље од мене тражи: ”Мудар као змија и безазлен као голуб”?! То од нас браћо и сестре, захтевају ови мученици, то од нас захтевају не само ови мученици овде у Пребиловцима, где је захваљујући овој Јеванђељској речи, подигнута најлепша спомен-црква свих наших мученика. Нигде још на другом месту осим споменика или обележја нисмо успели да направимо победу живота у виду какав овде можемо да видимо. У другим нашим селима такође постоје споменици, на нашим јамама су подигнуте Цркве у Херцеговини, али је ова круна свих и најлепша од свих. Зато је важно да се у овој Цркви научимо како треба, а треба онако како нас је учио данас Апостол Павле: у трпљењу, у смирењу, у мудрости, у благоразумности, у доброти, у честитости, у правди у милости и никада и нипошто ни са каквом мржњом чак ни према џелатима, јер то нас Господ учи. Господ који са крста говори ”Опрости им Оче јер не знају шта раде”. Једино тада побеђујемо. Једино тада смо мудри и једино тада смо безазлени. Наравно, мудрост увек значи да не смемо бити наивни. Мудрост подразумева све оно што је важно за живот и спасење, што је важно за наш живот овде на земљи: отворене очи, свест о свему што се око нас збива, али оно што је хришћанска мудрост, она не сме да буде праћена било каквом злобом, она мора да буде праћена безазленошћу, кротошћу, смирењем, трпљењем, јер како каже Апостол Павле: ”Та мудрост и та љубав коју нам доноси Бог је милокрвна: све трпи, све сноси и свему се нада”. Том љубави браћо и сестре дошле су ове свете кости. На најлепше место на које могу доћи кости људске. Дошле су у центар храма Васкрсења и постале животворне кости. Постале праве свете кости захваљујући живоме Богу. Јер он ће од наших костију кад ми сви умремо подићи нас и васкрснути нас и учинити да будемо живи. Без њега је то немогуће. А на њега се морамо угледати. Он није био убица. Иако је могао да скупи хиљаде ангела и архангела. Он је био онај који је дао живот за друге. То је наш Бог браћо и сестре. У тог Бога ми верујемо. Ми не верујемо у Бога који има мач, који има силу, који има моћ. Ми верујемо у Бога који је имао снаге да да свој живот за наше спасење. За њихово спасење Он је дао живот, и даће живот и даје живот за наше спасење. Зато браћо и сестре морамо да се угледамо на њега пре свега по његовој кротости и његовој љубави. По његовој љубави према онима који га не воле. По његовој љубави према онима који га хапсе, који га туку, који га разапињу. По његовој љубави према онима који га се одричу, као што је био Петар. Према његовој љубави према онима који га издају као што је био Јуда, коме каже: ”Зар целивом издајеш учитеља?” Kолико пута ми браћо и сестре тако један другога целивамо а у срцу нешто Јудинско носимо?! Kолико пута смо слаби као Петар?! Kолико пута смо немоћни као људи?! Али оно што је чудесно, оно што је неизрециво, оно што је неописиво, оно што нас је довело у Цркву је такав Бог који све увек и изнова прима. Свакога прима, никога не одбацује, грешника милује, праведника љуби.

И зато браћо и сестре немојте да узимате његов суд у своје руке. Његов суд је милостив и праведан, а наш суд је увек неправедан и самим тим и немилосрдан. И сваки који суди тако узима на себе велику и опасну невољу да може да буде осуђен. Нека би Госпдо благи, нека би Христос Васкрсли, нека би Христос који је распет за нас, нека би Христос који је учинио чудо у овом Храму и на овом месту и из пепела подигао ове кости и направио од њих тело овога Храма, нека би и нас васкрсао, и наше посрнуле душе, и наше посрнуле умове, и нашу посрнулу вољу, и наше оскрнављено тело, и наше, о како наше јадне и неспособне умове у којима често једно зрно зависти, зато што је неко мало виши, мало богатији, мало лепши, мало бржи, мало здравији – створе у нама несрећу и учине од нашег живота већ овде и сада пакао. Зато се браћо и сестре морамо радовати свакоме, свачијем успеху, свачијем срећу, свачијем здрављу, свачијој доброти. И исто тако морамо туговати за свачију несрећу, за свачију болест, за свачију немоћ. А не да буде обрнуто, како често бива, да се ми радујемо несрећи другога а да се не радујемо његовох срећи. Дај Боже да данас на овом чудесном и светом месту огрејани благодаћу Божијом, која је као што рекох, ове кости спасла и претворила у најлепши Храм, тако и нас спасе и наша тела претвори у најлепши Храм, Храм живота и Храм Васкрсења, амин, Боже дај.

СВЕТИМ Новомученицима ПРЕБИЛОВАЧКИМ

 ТРОПАР, глас 8:

 Свети Новомученици Пребиловаца

за Христа бачени у јаму Шурманаца,

вером нађосте вечно Пребивалиште

у Царству Крста и Васкрсења;

љубављу таму и мржњу победисте,

и светлост раја наследисте.

од Господа молите нам вечно спасење

и свему свету јеванђелско покајање.

КОНДАК, глас 3:

 Новомученици Свети за веру пострадасте:

у јаму за Христа невини бачени бисте,

од верних с љубављу из јаме извађени,

у Спомен Храму с љубављу положени.

Но Храм ваш безбожни разорише,

и мошти ваше ко Савине попалише.

Данас нову Голготу и Врачар обнављамо

и Вас са Светим Савом смирено молимо:

У Царству Небеског мира почивајте

и Христово и наше Васкрсење сведочите.

Извор: Ризница литургијског богословља и живота