Најпознатије дело константинопољске химнографкиње Преподобне Касијане је свакако стихира-славник (пева се на Слава) стиховњих стихира јутрења Велике среде. 

ТЕКСТ СТИХИРЕ НА СРПСКОМ ЈЕЗИКУ: 

Господе, жена која је пала у многе грехе, осетивши Твоје Божанство, узела је чин мироносице, и ридајући Теби миро пре погреба приноси. Авај мени! говорећи: јер ноћ ми је распаљивање блуда незадрживог, а мрачна и без зрака је жеља греха! Прими моје изворе суза, Ти који облацима изводиш воду мора. Пригни се мојим срдачним уздасима, Ти који си приклонио небеса неизрецивим снисхођењем твојим. Да целивам пречисте ноге твоје, и обришем их опет косом главе моје, од којих се Ева у рају, предвече шум ушима чувши, страхом сакрила. Мноштво грехова мојих, и бездане судова Твојих, ко ће испитати. Душеспашче Спасе мој, не презри мене, слушкињу твоју, Ти који имаш неизмерну милост.

ТЕКСТ СТИХИРЕ НА ЦРКВЕНОСЛОВЕНСКОМ ЈЕЗИКУ: 

Господи, јаже во многїя грѣхи впадшая жена, 

Твое ощутившая Божество, мѵроносицы вземши чинъ,

рыдающи мѵро Тебѣ прежде погребенїя приноситъ: 

увы мнѣ глаголющи! јакѡ нощь мнѣ єсть разжженїе блуда невоздержанна, 

мрачное же и безлунное рачение грѣха. 

Прїими моя источники слезъ, 

иже ѡблаками производяй моря воду. 

Приклонися къ моимъ воздыханїемъ сердечнымъ, 

приклонивый небеса неизреченнымъ Твоимъ истощанїемъ: 

да ѡблобыжу пречистеи Твои нозѣ, 

и ѿру сїя паки главы моея власы, 

ихже въ раи Ева, по полудни, шумомъ уши огласивши, страхомъ скрыся. 

Грѣхѡвъ моихъ множества, 

и судебъ Твоихъ бездны кто изслѣдитъ? 

Душеспасче Спасе мой, 

да мя Твою рабу не презриши, 

иже безмѣрную имѣяй милость.

ТЕКСТ СТИХИРЕ НА ЕНГЛЕСКОМ ЈЕЗИКУ:

O Lord, the woman who had fallen into many sins, 

sensing Your Divinity, takes upon herself the duty of a myrrh-bearer. 

With lamentations she brings you myrrh in anticipation of your entombment. 

"Woe to me!" she cries, "for me night has become a frenzy of licentiousness, 

a dark and moonless love of sin. 

Receive the fountain of my tears, 

O You who gather into clouds the waters of the sea. 

Incline unto me, unto the sighings of my heart, 

O You who bowed the heavens by your ineffable condescension. 

I will wash your immaculate feet with kisses 

and dry them again with the tresses of my hair; 

those very feet at whose sound Eve hid herself in fear when she heard You walking in Paradise in the twilight of the day. 

As for the multitude of my sins 

and the depths of Your judgments, who can search them out, 

O Savior of souls, my Savior? 

Do not disdain me Your handmaiden, 

O You who are boundless in mercy.

ТЕКСТ СТИХИРЕ НА ГРЧКОМ ЈЕЗИКУ: 

Κύριε, η εν πολλαίς αμαρτίαις περιπεσούσα γυνή,

την σήν αισθομένη Θεότητα μυροφόρου αναλαβούσα τάξιν,

οδυρομένη μύρα σοι προ του ενταφιασμού κομίζει.

Οίμοι! λέγουσα, οτι νύξ μοι υπάρχει, οίστρος ακολασίας,

ζοφώδης τε και ασέληνος ερως της αμαρτίας.

Δέξαι μου τας πηγάς των δακρύων,

ο νεφέλαις διεξάγων της θαλάσσης το ύδωρ,

κάμφθητί μοι προς τους στεναγμούς της καρδίας,

ο κλίνας τους ουρανούς τη αφάτω σου κενώσει.

Καταφιλήσω τους αχράντους σου πόδας,

αποσμήξω τούτους δε πάλιν τοις της κεφαλής μου βοστρύχοις,

ων εν τω Παραδείσω Εύα το δειλινόν κρότον τοις ώσιν ηχηθείσα,

τω φόβω εκρύβη.

Αμαρτιών μου τα πλήθη

και κριμάτων σου αβύσσους τις εξιχνιάσει,

ψυχοσώστα Σωτήρ μου;

Μη με την σήν δούλην παρίδης,

Ο αμέτρητον έχων το έλεος.

Извор: Ризница литургијског богословља и живота

Старац Пајсије Светогорац је један од најзначајних и најуваженијих светогорских стараца 20. века, православни хришћански монах који је протеклих деценија постао једна од најсветлијих личности у Грчкој. Канонизован је од стране Цариградске патријаршије 13. јануара 2015. године, а велики број православних у Грчкој, Русији и Србији сматрао је оца Пајсија светим док још увек није био званично канонизован.

Ево неколико савете за васпитање деце овог мудрог светог човека:

1. Нису крива деца. Данас их држе затворене у становима и немају простора да трче, да се играју. Деца бивају присиљена на немирноћу. Не могу да се крећу, да се испразне. Да би се деца природно развијала потребно им је двориште. Ако уђем у неки стан са децом и видим да је ту све до савршенства уређено, знај да то није добро. Ту деца живе под војничком дисциплином и тако страх улази у њихове душе.

2. Не бојте се за децу која су од малена отхрањена у поштовању. И да малчице измакну с пута, због свог узраста, због искушења, вратиће се на прави пут. Она су као дрвенарија коју смо премазали уљем, па се на њу не хвата трулеж.

3. Своју децу од најмањих ногу треба да научите да се кале, да раде. И дечаке и девојчице. И девојчице треба да буду племените, да буду храбре. Треба да раде кућне послове од малена, јер већина родитеља размази своју децу, па касније у животу бивају несрећна.

4. Добар учитељ је велика ствар, нарочито у наше време! Деца су празни хард дискови: снимиће се на њих или безвредне песме (шунд), или византијска музика. Посао учитеља је свети посао.

5. Младо дрво везује се на лабаво, а не стеже се жицом, јер се жицом повређује кора младог дрвета, па оно вене и суши се. Младо биће треба сапињати са благонаклоношћу. Младића препуног живости и егоизма не треба смиравати одједном, јер пушта младе изданке, баш као и младо дрво са много сокова.

6. Деца још у колевци “снимају” родитеље. “Копирају” све што чине одрасли и бележе на својој празној касети. Зато родитељи морају да се боре да одсеку своје страсти.

7. Родитељи не гледају да децу испуне нечим, него их остављају празнима. У породици, данас, сваки родитељ гледа у свој телефон, свако гледа на своју страну, и како ће дете наћи љубав под таквим околностима. Треба се прво побринути да се деца испуне неким добрим садржајем, а образовање долази после тога.

8. Данас се у цивилизацији догодио један велики скок, родитељи не разумеју децу, а деца родитеље. Требало би свако да се постави на место оног другог и тако би се разумели. Нису крива деца. Бомбардују их са свих страна разним теоријама: ово је право а оно није итд. Тако деца, на крају, не знају шта да мисле. Треба везати децу, али пажљиво и нежно. Ево, ја сам мој парадајз везао канапом, да сам га везао жицом шта би било? Зар га не бих повредио?

9. Сматрам да ће дете које је пошло странпутицом сурови поступци учинити још горим. Говорите с њим о добру и на добар начин и не допустите да примети колико вас жалости што иде таквим путем. Нека се покажу дела и само дела, јер ни радост ни патња неће остати непримећене. Ви испуните своју обавезу и посаветујте га, а затим своје дете поверите Богу.

10. Колико год можете, потрудите се да дете не одгурнете од себе, као што сам вам већ рекао, јер би он могао да покида везе и да побегне из породице. Затим се може догодити да он због егоизма неће хтети да Вам се приближи и Ви ћете га сасвим изгубити.

11. Родитељи понекад из превелике љубави чине зло деци. Гуше их претераном пажњом. То је болесна ствар. Видиш, и љубав хоће неку кочницу, неку меру.

12. Неки родитељи много прекоревају своју децу и то пред другима! Као да имају некакву мазгу, па је зауздану воде да иде право напред. Држе поводац у руци и кажу: “Само ти корачај слободно!” Не треба превише да навијамо сат… Данас и млади и стари на овоме свету живе као у лудници. Зато је неопходно много трпељивости и много молитве. Много деце данас добија мождани удар. Сат је малчице покварен, а и родитељи га навијају мало превише, па опруга пуца. Потребно је расуђивање. Једном детету треба више “навијања”, а другом мање…

13. Учитељи не треба да гледају само да ли ученици добро знају лекцију, него да узимају у обзир и друге добре особине које поседују деца, као што је благочестивост, доброта, усрдност. Божије оцене нису увек у складу са учитељевим оценама. Може бити да учитељева јединица коју добије дете вреди као петица код Бога, а учитељева петица коју добије друго дете, да вреди као јединица код Бога…

14. Свет је постао лудница. Мала деца одлазе на спавање у поноћ, иако би требало да легну са заласком сунца. Затворена су у многоспратним зградама у бетону и уклапају се у дневни распоред одраслих. Шта да раде та деца, шта да раде њихови родитељи? Деца долазе и кажу ми: “Родитељи нас не разумеју”. Долазе родитељи и кажу ми: “Деца нас не разумеју”. Створио се јаз између деце и родитеља. Да би се то превазишло, потребно је да родитељи сагледају ствари из угла деце и деца из угла родитеља. И ако сада деца не поштују родитеље и њихова деца касније неће њих да поштују. Јер ако они данас не слушају и не поштују своје родитеље, и њих ће касније мучити њихова сопствена деца, јер ће деловати духовни закони.

15. Родитељи који не разумеју значај дисциплине остављају деци на вољу, и на крају од њих стварају пропалице. Ти кажеш једну реч, а они теби пет безобразних! Такви могу да постану криминалци. Данашња младеж је сасвим распуштена. Слобода! “Не дирајте децу!” А деца кажу: “Где још постоји овакав режим?” Настоје стога да се буне, да не слушају родитеље, да не слушају учитеље, да не слушају ништа, да не чују никога. Ово им олакшава њихов циљ. Ако од деце не стварају бунтовнике, како ће та деца касније да униште све системе вредности?

16. “Сад кад су ваша деца још мала, дужни сте да им помогнете да схвате шта је добро. То и јесте најдубљи смисао живота.”

Старац Пајсије Светогорац: 

“Поуке божанствене љубави” и “Чувајте душу”

Извор: Епархија зворничко-тузланска

С обзиром да се ове године истог дана празнују Велика Субота и Први мај (шта год коме он значио), на свакоме од нас стоји избор: Или да тога дана будемо хришћани и Срби или да заборавимо на Христа, Његово распеће, погребење и васкрсење? Два цара не можемо служити!

На нама је да бирамо: Или да на Велику Суботу будемо у храмовима, на Светој Литургији, и да се и у храму и у дому присјетимо Христове крсне смрти и погребења, али и Његовог силаска у Ад, и да се молитвено припремимо за Празник над празницима – Васкрсење Христово, или да наставимо праксу минулих деценија, када смо, потпуно заборављајући на Бога, празновали празнике без смисла, радујући се неким незнаним побједама, опијајући се по пропланцима и шумарцима ове наше вољене земље?

Као православни епископ, који је дужан да упућује и исправља повјерено му стадо Христово, осјећам обавезу да вам укажем на погубност трендова које смо слиједили, а због којих смо платили високу цијену, као народ, али и појединачно.

Божија свеприсутност је очита, неупитна, јер Он зна и помисли наше. Зато, нека свако од нас постави себи питање: Да ли ћемо славити, радовати се и пјевати, док је Син Његов Јединородни Тијелом у гробу?

Приличи ли радовати се док нам је комшија у жалости? Наравно да не приличи, и то нико не би довео у питање! То нам налаже не само братска љубав, већ пристојност и увиђавост коју бисмо требали имати.

Приличи ли радовати се док је Господ, Син Божији, наш Спаситељ, у гробу? Наравно да не приличи, али има оних који би на ову тврдњу остали нијеми. Народ који заборави на Бога потписује свој земаљски крај, као и свако од нас појединачно, јер добру се надати а лоше чинити никада није било могуће.

Христово васкрсење је повод за истинску радост, за истинско славље цјелокупног људског рода, али за тај дан морамо бити припремљени постом, молитвом и добрим дјелима, како бисмо у срцу своме дочекали Васкрслог Спаситеља. Такве ће нас Господ познати као дјецу своју. Такве нас, вјерујте, неће лишити Свога благослова.

Са Богом можемо све, без Бога не можемо ништа! Имајте то на уму, не падајте кад не морате, волите док имате кога и никада не заборављајте да од ваших поступака зависи и будућност вашег потомства.  

Ваш, у Христу Господу, 

епископ бихаћко-петровачки и рмањски 

+ Сергије

Извор: Епархија бихаћко-петровачка

Опште васкрсење пре страдања Свога потврђујући, из мршвих подигао јеси Лазара, Христе, Боже. Стога и ми, попут деце знамења победе носећи, Теби, Победитељу смрти кличемо: Осана на висинама, благословен Који долази у име Господње! (тропар)

 

Извор: Ризница литургијског богословље и живота 

Опште васкрсење пре страдања Свога потврђујући, из мршвих подигао јеси Лазара, Христе, Боже. Стога и ми, попут деце знамења победе носећи, Теби, Победитељу смрти кличемо: Осана на висинама, благословен Који долази у име Господње! (тропар)

 

Извор: Ризница литургијског богословље и живота 

Извор: https://youtu.be/Nu7BJMpTQ48

Званична презентација: https://mullmonastery.com

Превод: "Хришћани у покушају"

Земаљски живот човека подлеже различитим околностима и условима. Подложни смо радостима и разочарањима. Подвргнути смо процесу раста и старења. Понекад смо здрави, понекад болесни. Понекад се осећамо срећнима, понекад смо очајни и бесни. Понекад осећамо задовољство, понекад осећамо бол и умор. Како време тече човек се мења и пролази кроз безброј емотивно-духовних фаза. У том постепеном мењању изложен је сталном преображају. За нас хришћане, живот на земљи је тренутак. Моменат. Није савршен и никада неће бити. Савршен је само живот након живота јер смрт неће превладати.

У Откривењу Светог Јована Богослова читамо: И Бог ће обрисати сваку сузу с њихових очију; неће бити више смрти, ни туге, ни плача. Неће бити више бола, јер су некадашње ствари прошле (Откр. 21, 4). Нажалост, убиства на јавним местима у Америци, али и широм земаљског шара, постају свакодневница. Пре неколико дана у граду Боулдер у држави Колорадо, двадесетједногодишњи Ахмад Алив усмртио је десет невиних људи. Међу жртвама овог крвавог пира нашао се и Невен Станишић, православни Србин родом из Босне и Херцеговине, који је као дете са родитељима избегао у Сједињене Америчке Државе. Надали су се безбеднијем и мирнијем животу. Невен је убијен док је вредно обављао своје задужење на послу.

Био сам основац када сам први пут у животу видео лице упокојене особе, прадеде Милана. Потресао сам се иако тада нисам ни знао шта значи бити потресен. Са прадедом сам разменио неколико тренутака и провео можда два летња распуста у његовој близини. Био сам дете, а он старац од деведесет и коју годину. И онда је нестао. Сећам се да је на сахрани било много људи. Из прикрајка мајчиног загрљаја посматрао сам његово лице које је надилазило странице дрвеног сандука. Требало ми је много времена да се ухватим у коштац са чињеницом да га више нема или пак са чињеницом да сам први пут у животу видео беживотно тело особе која је много значила члановима моје породице.

Нема ништа теже и емотивније од смрти ближњега. Суочавање са смрћу вољене особе је једно од најтежих животних искустава и сасвим је природно да се човек плаши умирања. Након упокојења ближњег, кроз главу нам пролазе разне мисли, осећања, кривице и сећања. Затим размишљамо о последњим сусретима, разговорима и дружењу са вољеном особом, док наша сећања и успомене бивају испуњени лепим али и болним колекцијама фотографија сећања која (полако) бледе... Док туга кључа, а водостај лажи и оправдања расте, наша спремност да се ухватимо у коштац са датим стањем полако обамире.

Смрт је тема коју углавном избегавамо, ако је икако могуће. Смрт нас шокира, смрт нас плаши и оптерећује. Међутим, смрт ближњих тера нас да се суочимо са реалношћу да ћемо сви ми једног дана привести крају своје овоземаљско постојање и, ако смо верујући, изаћи Богу на истину. Они пак који не верују имају другачији однос. Свештеник Жељко Јовановић, који ради као медицински техничар на једном ковид одељењу у Београду, говорио ми је да болест примири човека. Причају му о свему, али највише о својим страховима. Највећи страх им је смрт. Плаше се Божјег суда чак и они који не верују. Мало ко од њих тугује зато што оставља овоземаљска блага. Само им је битно да се исповеде и да им деца буду добро. Када се суоче са смрћу, каже отац Жељко, не мисле више о себи и не тугују толико за овим животом, али дођу до сазнања да су трчали странпутицом. Једна особа му је рекла да је живела као да има два живота. Један да троши да стекне нешто, а други да ужива у својим плодовима и док се окренуо живот му је прошао…

У Светом Писму има доста (о)помена о смрти. За мене, још из богословских дана, најшокантнија смрт описана је у Делима светих апостола (5, 1–11). Наиме, усред успешног развијања ране хришћанске цркве и проповеди Светих апостола, описана је мистериозна смрт хришћана, брачног пара Ананије и Сапфире. Они су продали део свог имања, без да су апостоли од њих тако нешто очекивали. Желели су да други о њима мисле да су бољи него што јесу. Земљу су продали за једну цену, а апостолима рекли другу… Колико год овај случај Ананије и Сапфире изгледао бруталан, јер задобише смрт само због једне лажи, не можемо ући у Божје мотиве. Очигледно у овом примеру видимо више од једне непријемчивости. Видимо трагедију брака као таквог, изолованог од света других. Заједницу која се противи Заједници. Лаж овде носи велику цену (Никола Ђоловић).

Све у животу може да се избегне, осим смрти. Пре или касније људском животу дође крај. Питање је увек исто, а гласи како се изборити са страхом од смрти? Најбоља одбрана од тога страха, говорио је Владета Јеротић, јесте вера, али и стално неговање вере, тог вечитог архетипа homo religiosusa присутног код свих људи. За православне хришћане и хришћане уопште, тај архетип оличен је у смрти и васкрсењу Господа Исуса Христа. Када мислимо о крају овоземаљског живота, размишљамо о губитку вољене особе али и сопственог живота. Смрт је тежак губитак, али најбоља одбрана, тј. одговор на смрт (за нас хришћане), одакле црпимо личну веру која је брана и утеха, забележено је у Светом Писму. У посланици Светог апостола Павла Филипљанима стоји записано: Јер је мени живот Христос и смрт добитак (1, 21). Не заборавимо да Свети апостол Павлe pише као хришћанин и пише нама хришћанима. Он тиме указује да ако особа има однос са Христом, и када умре она добија благослов, смисао. Умрети значи добити.

Испратити некога на вечни починак значи сусрести се са њиме. Нека свемогући Господ Спаситељ, Прволик, подари покој души архимандрита Јована, неуморног прегаоца на њиви Господњој. Вечан ти покој, оче Јоване!

Протођакон др Дамјан С. Божић,

главни и одговорни уредник "Православља"

*Објављено у "Православљу" - новинама Српске Патријаршије, 

бр. 1298, 15. април 2021. године

Извор: Православље

У теби, мати, верни образ Божији засија, узевши крст и следећи Христа. Делима си подучавала како укротити тело као пролазно, и ценити душу као бесмртну. Стога се и твоја душа, преподобна Марија, радује са ангелима. (тропар)

 

Извор: Ризница литургијског богословље и живота 

Извор: https://youtu.be/-xjOSdMcdfQ

Званична презентација: https://otelders.org

Facebook: https://www.facebook.com/otelders

Instagram: https://www.instagram.com/otelders

Богоносни оче наш Јоване, показао си се као житељ пустиње, Ангел у телу и чудотворац. Постом, бдењем и молитвом примио си небеске дарове. Као исцелитељу духа и исцелитељу немоћних, притичемо теби са вером. Слава Ономе који је теби подарио крепост, слава Ономе који те је прославио, слава Ономе који тобом свима дарује исцељење. (тропар)

 

Извор: Ризница литургијског богословље и живота 

Аутор овог снимка је отац Серафим (Алдеа) из манастира Мaл (Mull Monastery) посвећеног свим келтским светитељима. Његовим благословом делимо га са вама.

Извор: https://youtu.be/ClYuwqet2Kc

Званична презентација: https://mullmonastery.com

Превод: Хришћани у покушају

Отац Серафим (Алдеа) из манастира на острву Мал (Mull Island, Шкотска), посвећеног свим келтским светитељима, говори о опасностима замене стварности садашњег тренутка за непостојећи, измаштани свет из прошлости. Морамо научити како да се ослободимо прошлости и живимо у садашњости. Често се деси да особу која је пред нама заменимо сенком из своје прошлости. Често не успемо да чујемо праве речи које нам говоре и уместо тога реагујемо на болне одјеке из прошлости која ништа нема заједничко са опипљивим људима око нас. Често угрожавамо своју садашњост из страха од прошлости која више не постоји. Постоји изрека пустињских отаца: ако не можеш ни да се молиш, ни да постиш, нити да бдиш, онда пребивај у својој келији и она ће те поучити свему. Тек кад задржимо себе у стварности наших келија (брака, монаштва, самачког живота), тек кад научимо да држимо своје умове у "овде и сад", тек тада ћемо бити слободни од сенки и одјека наше (бескрајно учитаване) прошлости. Тек тада ћемо видети ко смо, ко је Христос и како да приђемо спасоносном крсту.

________________________

Извор: https://youtu.be/3kewCZxAfw4

Званична презентација: https://mullmonastery.com/