Стојећи на парчету асфалта, названог „Пут Мајке Србије“, а којим смо манастир Медну спојили са остатком цивилизованог свијета, кроз главу ми је прошла мисао великог Николе Пашића, који је рекао да Срби јесу мали народ, али да од Беча до Цариграда већег нема. Помислих; да, јесмо велики, али само онда када смо јединствени и када знамо шта желимо, а мали и премалени када се дијелимо.

Захваљујући том истом парчету асфалта, којег нам је пружила Мајка Србија, изашли смо из блата, али би многи од нас да нас врате у то исто блато. И сјетих се, баш тада, како су ме оптуживали јер сам исказао јавну благодарност предсједнику Вучићу, којег бих, по њима, требао да заспем блатом у којем, изгледа, и сами пребивају. Тада сам и спознао истинитост оне наше народне изреке да ће Србин, брату своме, опростити све осим успјеха.

Нашу стварност суморном чине појединци, партије и медији који су исмијавали новоустановљени празник Српског јединства, слободе и националне заставе, којима снажно враћање ћирилице у јавни простор и није битна ствар, а ти исти критичари свега и свих не виде колико је важно да Србија и Српска, заједничким снагама, подигну меморијални спомен-комплекс у Доњој Градини, којим ће, напокон, јасеновачке жртве добити пијетет какав одавно заслужују.

Када видимо да су ти исти критиковали „Дару из Јасеновца“, споменик Стефану Немањи, завршетак храма Светог Саве и мноштво других пројеката од изузетне националне важности, схватам и не устручавам се рећи да српски народ, захваљујући државничкој визији Александра Вучића, доживљава своју велику обнову на коју смо чекали бар осам деценија.

Знају то боље од мене они који га свакодневно критикују. Пођимо редом.

Загреб Вучићу не опрашта што је Војска Србије најјача у региону, Сарајеву смета што је Вучић уз Српску, кроз мноштво пројеката у свакој локалној заједници, Приштини смета што је Вучић уопште жив, док је дијелу подгоричке јавности неопростиво то што се Вучић, на дневном нивоу, стара о тамошњим Србима и Српској Православној Цркви.

С друге стране, другосрбијанска политичко-медијска елита, свјесна снажног искорака Србије, не опрашта што је Србији и Србима боље, јер дезертери никада нису опраштали побједе ратницима. Зато су, чак и мене, медијски сатанизовали, само зато што сам говорио истину и што нисам хтио да прећутим све оно добро које нам је учинио и чини предсједник Вучић.

Зато сам, на парчету медљанског асфалта, покушао да наслутим са каквим се отпором суочавају они који нас вуку напријед, који нас изводе из сопственог блата. Разочаран злобом и пакошћу оних међу нама, схватам да смо у историји и добро прошли, имајући у виду да смо једни другима подметали ногу, а највише онда када смо убрзавали ход.

И данас је исто, али корачамо брже него што су многи мислили да можемо и хоћемо, па нас, чврсто вјерујем, међусрпско подапињање, заједно са комшијским, неће стровалити у блато у којем нас радо желе видјети. Зато ни најмање није лако Александру Вучићу, који свим силама покушава да нас извуче из блата, али је још теже онима који настоје да нас врате тамо гдје и сами пребивају.

Знам да ће ме, опет, снажно критиковати, али ме не могу ућуткати, јер у име народа који је био запостављен, маргинализован и понижен дужан сам да, опет, искажем јавну благодарност предсједнику Вучићу на ономе што чини за нас, за све Србе, ма гдје живјели, па и за све оне који нису Срби а којима је Србија отаџбина. Ове моје ријечи потврдиће вријеме које је пред нама.

Крајина и сва Република Српска неће и не могу довољно захвалити предсједнику Вучићу и Влади Србије за сва учињена доброчинства, а вјерујем да ће оне, који данас другачије мисле, можда сутра бити и срамота, јер због ситних политичких амбиција нису имали снаге спознати људе и процесе какви заправо јесу.

Због тога је нарочито важно не бити опозиција Србији, њеном свакодневном напретку и настојању актуелне власти да се Срби опет врате себи, својим духовним вриједностима и економском напретку. Доста смо као народ тумарали странпутицама историје. Сад кад смо коначно стали на пут којим ходе и други цивилизовани народи, неко би да нас опет врати у блато.

Увјерен сам, Срби то неће и не смију допустити!

Извор: Епархија бихаћко-петровачка

Гост новог издања емисије "Врлинослов" на Телевизији Храм, Архиепископије београдско-карловачке, био је презвитер Александар Јовановић, парох при Световазнесенском храму у Жаркову. У емисији аутора и водитеља г. Слободана Стојковића, отац Александар је говорио о односу Православља и снова.

Драга браћо и сестре, истина Јеванђеља може да стане у велику књигу, као што је ова, с мноштвом страна препуних описа догађаја из живота Христовог, учења његовог, онога што је за нас учинио и онога што нам је оставио. А може да стане и у две-три реченице, које такође могу у себи да носе суштину и срж те истине као неко њено слатко језгро, и те нам реченице могу показати како треба да живимо и шта треба да радимо да бисмо били ученици Исуса из Назарета. Сви ми, људи сваке епохе, од оне у којој је он живео до ове у којој ми живимо и свих оних после нас, позвани смо да будемо његови ученици. Али смо позвани не само да будемо његови апостоли већ да будемо и његова млађа браћа и сестре, јер је Христос из Назарета Благословени који долази у име Господње и, како каже апостол, „прворођени међу многом браћом“. Он нас је учинио синовима и кћерима небеског Бога Оца.

До појаве Исуса Христа међу нама, до оваплоћења Божијег, док Бог није постао човек, сви су људи били створења Божија. Однос између Бога и човека био је као однос између сликара и његове слике. Слика потиче од сликара, али контакт који они имају спољашње је природе. Слика потиче од једног дела сликара, из његове душе, из његове руке, из његових очију, а не од целог сликара. А однос између сликара и сликаревог сина је дубљи. Постоји унутрашња суштинска веза, преклапање, и син потиче од свих атома очевог бића. Он је с њим суштински и структурално повезан. Тако смо и ми постали деца небескога Оца зато што је Син Божији Исус Христос постао један од нас. Када је Логос, Реч Божија, творачка реч небескога Оца, добио тело у утроби Богородице Дјеве и родио се као један од нас и постао човек, тада смо сви ми, људи, захваљујући сједињавању божанске и људске природе у његовој личности, постали њему блиски, његова браћа и сестре, а кроз њега и захваљујући њему постали смо деца небескога Оца. Тако је и данас Бог творац свих, али није отац свима. Бог је творац сваког људског бића, а отац је само онима који признају Исуса из Назарета, који су крштени у име Пресвете Тројице и који се хране његовим Телом и Крвљу. Небески Бог је отац само нама, хришћанима.

Увек слушајте практичну реч поуке, реч етике, али увек слушајте и реч узвишеног богословља јер се људски ум, од најсложенијег до најпростијег, храни, препорађа и обнавља богословљем. Символ вере је препун богословља. Шта зна наша добра и скромна бака о проблемима који стоје иза речи Јединородни? Два века богословских расправа стоје иза тога. Бака изговара ову реч уопште не знајући за то, али се она тим изговарањем подједнако освећује као и онај који о томе све зна. Када слушамо речи теологије, које су речи о узвишеном животу Божијем, у нас улази светиња и мења нас.

Скренућу вам пажњу на три чињенице из овог Јеванђеља. Прво, Христос је живот, жива вера. Што је више сведочио о томе да носи живот у својим грудима, да је препун живота, то су га више они који у себи носе смрт прогањали. У историји Цркве остао је тај анимозитет, та мржња, та динамика зла која јури добро. Увек у Цркви постоје они који у себи носе живот, слободу, истину и правду и они који из неке своје личне скучености, за шта су делимично одговорни, почну да прогањају тај живот. Увек сам се чудио томе што јеврејски првосвештеници, фарисеји и садукеји нису препознали Исуса Христа као Месију. Како је то могуће? Како је било могуће да они нису видели то да је он Син Божији, да је пун љубави, да је он правда, да је он истина? Како је било могуће да неко буде слеп пред лицем Христовим? Касније у животу, када сам око себе и у себи почео да сагледавам много тога лошег и злог, када сам почео да исповедам људе, када сам почео сам да осећам ране греха, као сви ми одрасли људи, видео сам колико је борбе потребно да бисмо могли да препознамо Исуса Христа. Препознавање и признавање Исуса Христа болан је процес – он од нас захтева промену. Не можеш да препознаш Исуса Христа а да останеш исти. Ако прихватиш то да је он Исус Христос, мораш да постанеш бољи. А то је много пута операција без анестезије, али – другог пута нема. Зато га јуре фарисеји који неће да се промене. Човек заволи мрак, заволи своју болест. Колико пута дођу људи овамо, у цркву, и видим да их само мало дели од излечења. Они неће то да пређу јер су заволели своју болест. Они су се поистоветили са својом болешћу. Они су на апсурдан начин заволели сопствени мрак. Морамо имати снаге да бисмо се окренули од свог мрака.

Толико је било болесника који су хрлили ка Христу како би га дотакли да је он некада морао да се склони од њих да га не би прегазили. Шта су ти људи знали? Они су схватили да их само блискост са Христом може излечити. Дотакнути Христа данас значи доћи у храм, на Литургију, доћи на исповест, молитву, причестити се на првом месту – то значи дотаћи Христа. Тако ће наша болест нестати. Да не буду од нас паметнији нечисти духови који га препознају и плачу, јече, него да у себи имамо Духа Светога, који ће нам помоћи. Њиме верујемо и вичемо: „Ава, Оче!“ Духом Светим све чинимо. Дух Свети нас је подигао да дођемо данас на Литургију, Дух Свети чини Литургију Литургијом, Дух Свети ће претворити хлеб и вино у Тело и Крв Христову. Да се испуњавамо Духа Светога! То ће бити овде, у светињи, у храму, а не на неком другом месту. Да и ми кажемо, као апостоли: „Господе, добро нам је овде бити.“ И нама је добро бити у овој светињи и хранити се речју истине, и правде, и Телом и Крвљу Исуса из Назарета. Амин.

Професор др Владимир Вукашиновић: Реч постаде тело и настани се међу нама - Čudo

WWW.CUDO.RS

---

Драга браћо и сестре, истина Јеванђеља може да стане у велику књигу, као што је ова, с мноштвом страна препуних описа догађаја из живота Христовог, учења његовог, онога...

У име Оца и Сина и Светога Духа! Преосвећени брате Дамаскине, браћо архијереји, часни оци, браћо и сестре, Благодаћу Божјом, Преосвећени брате, данас си рукоположен, хиротонисан за најузвишенију службу у Цркви Христовој, у службу епископску, а та служба јесте служба на месту и обличју Христовом. 

Из породице свештеничке, драги Преосвећени Владико, поникли сте и то у временима и на месту кад нимало није било једноставно и лако бити хришћанин, а камоли свештеник и члан свештеничке породице, То је било време када је име Христово не само било прогањано него је изгледало и да је потпуно заборављено. Бог, наравно, има своје путеве и свој план, своју промисао и никада не оставља Цркву своју. Када је Црква највише на распећу, онда заправо сведочи најснажнију силу. Када делује пораженом, онда пројављује победу.

Поникавши у свештеничкој породици наставили сте да учите богословске науке, кроз богословију, кроз факултет, и овде у нашим земљама, али и у иностранству. Када је дошао тренутак да бирате свој животни пут Ви сте се определили за монашки живот. И све то заједно, Ваше рођење, Ваше одрастање и Ваше школовање била је, сада се види, припрема за оно у шта сте данас узведени. Учили сте се у свештеничкој породици, од свога оца и мајке, учили сте се и у амбијенту у коме сте расли шта то значи трпљење, шта то значи подношење поруга, исмевање. Потом сте се, наравно, учили богословским наукама у разним школама и свакако круна тих богословских наука је монашки постриг и монашки живот у манастиру.

У манастиру, у општежићу, научили сте се  засигурно ономе што је једна од најважнијих порука Јеванђеља, али и једна од најважнијих вредности архијерејске и пастирске службе, поред наравно примарне службе - свете Литургије за спасење света. Та друга служба јесте крштавање људи и увођење у Цркву Христову у име Оца и Сина и Светога Духа, а онда и изграђивање Цркве и изграђивање Тела Христовог у духовном смислу те речи, у конкретном животу. Да би то било могуће, Ваш претходни живот засигурно је учинио све да будете и спремни и достојни за ту службу. У архипастирској служби важније од свега је слушати. То сте учили и у монаштву и у школама и у породици. Важније од свега је бити смирен, важније од свега је ненаметати своју вољу другоме, важније од свега је не бити спреман да критикујеш, а то сте засигурно научили у монашком животу. Да ли сте у заједници са братом, сигуран сам да знате да више зависи од Вас него од њега. Лако је наћи разлоге да будете нерасположени према другом. Лако је наћи разлоге да кажете: Нећу да се уплићем у његов живот, он неће комуникацију са мном. Али знам да је неком, ко је живео у општежићу, важније од свега да сачува заједницу са братом и не само да прогута неправду, то што брат није у праву, него да се истински смири пред њим. Зашто? Зато што то није вештина људска. То није способност коју стичемо, то је сам Господ наш Исус Христос. И онда када слушамо и спремни смо да идемо на тај начин, а Ви добро знате детаље таквог начина живота, онда ћете и Ви бити истински пастир који врши службу Христову и свету Литургију, али и прима све у свој загрљај. Дакле, важније од свега је да служимо у послушању, у крајњем послушању које је сам Господ наш Син Божји показао према своме Оцу, али не у послушању тако да је то било против Његове воље, него је то била и воља Његова.

Ја Вам желим од срца да као викар Епископа бачког - на месту на коме сам и ја био скоро пуних 15 година, са другом титулом, титулом Епископа јегарског, а Ви такође носите титулу једне епархије која је била на територији данашње Мађарске, титулу Епископа мохачког - у близини Епископа бачког будете, а сигуран сам да ћете то бити, отворени много више него што сам био ја, али и да будете спремни да чујете не само реч поуке него да се учите и примером служења Цркви и то кад тело и снаге дозвољавају, али и онда када по нашим људским мерилима снаге нема. Сигуран сам, такође, будући да по благослову Епископа бачког боравите у манастиру Ковиљу, да ћете и у тој заједници наставити природан органски начин живота којим сте до сада живели и једнако имати могућности да служите свету Литургију, али и да служите братству у коме се налазите, како би оно расло, јер оно само може расти љубављу и молитвом оних који имају виши степен и већу одговорност служења. Нека би Вас Господ благословио сваким својим благословом и дао снаге да носите Крст Христов са радошћу, јер тај Крст је благо бреме и лак јарам. То је Крст који води у предукус тајне Васкрсења, тајне Победе над смрћу, али истовремено и сам по себи Васкрсење и Победа.

У том духу, у име Сабора, речи ћу Вам: драги брате, прими жезал овај да напасаш поверено ти стадо Христово., послушнима нека буде за ослонац и укрепљење, а непослушне и непокорне упућуј и карањем и кротким васпитавањем у Христу Исусу Господу нашем.

Извор: Инфо-служба СПЦ

Беседа Епископа мохачког г. Дамаскина, викара Епископа бачког, изговорена на хиротонији 19. септембра 2021. године у Саборном храму Светог Саве на Врачару

Ваша Светости,

Ваше Блаженство,

Ваша Преосвештенства,

Поштовани представници Римокатоличке Цркве,

Господо великодостојници државе и друштва,

часно свештенство и преподобно монаштво,

драга браћо и сестре,

Стојећи данас пред пуноћом Цркве и лицем Господа и Бога и Спаса нашега, са стрепњом да избором мене недостојног који „нити зна полазити ни долазити“  (1. Цар. 3, 7) не бих нарушио вољу Божју, или да бих „не распознавајући добро и зло“ (1. Цар. 3, 9) учинио неправду ма коме, усуђујем се да, као некада премудри Соломон, који је молио Господа за „срце разумно“ да „може судити народу“,  узнесем своје скромне молитве  за срце милостиво - да бих био помилован, за срце чисто - да бих Бога видео, за дух кротак - јер ће такви наследити земљу, за сузе покајања - да би ме Господ утешио. Велики је дар и неисказива милост примање сваке службе у Цркви, сваке па и најмање жртве за изградњу „велике тајне побожности“ (1.Тим. 3, 25), Тела Христовог које, по речима Светог Јована Златоустог, „још треба да се испуни“.

Драга браћо Архијереји, благодаран сам Богу Оцу и Сину и Духу Светоме што ме је, вашом пажњом и љубављу удостојио највеће службе коју смртни човек може да добије, службе која својим назначењем превазилази сваку могућност да је мисаоно обухватимо или да јој морално дорастемо. Знајући „да сам овде тек један у следу и да ми глас је зуј пчела у роју“, понизно се и шапатом, као Свети Јован Дамаскин у песми Ивана В. Лалића, обраћам Пресветој Богородици, „купини несагоривој“ и сасуду „велике Тајне благочешћа“ (1.Тим. 3.16) , да исцели и „опрости преступ моје пролазности“. Само је Пресвета Богородица, од свих оних који су „носили кожну одећу смртности“, послужила предвечном плану Божијем и садејствовала у „радионици нашег спасења“ (Свети Јован Дамаскин) будући, по речима Светог Марка Ефеског, двојако богоносна: по благодати да би „тело њено било освећено и да би могло носити спасоносни пород“ и по „присутности саме Ипостаси Сина Божјег, тако да се та Ипостас и оваплотила и очовечила“. Непојамно је људском уму схватити ову велику тајну и божански наум за свако створено биће: Ипостас Сина је, не силом или енергијом, већ читавом пуноћом Божанства, била присутна у Пресветој, док је у „апостолима и свима осталима присутна енергија и сила, или чак део енергије“ (Свети Марко Ефески). А сила је та она која освећује, али и сажиже, исцељује али и суди...

Апостол Павле сведочи да се „свакоме  даје пројава Духа на корист“ (1. Кор. 12, 7),  те каже да се једнима даје реч мудрости, другима реч знања, једнима дар вере, а другима дар исцељења... „А све ово даје један и исти Дух, делећи свакоме понаособ како хоће“ (1. Кор. 12, 11). Свети Јован Дамаскин нас поучава да Бог  свима „даје од своје силе према способности и пријемчивости свакога, тј, сходно чистоти физичкој и моралној свакога од нас, тако да свакоме који изабира добро, Бог садејствује, помаже, у достизању тог добра“.

Нада је моја у Господа да ме неће оставити на „путу који води у живот“, те да ћу молитвама и заступништвом Светога Саве, првог Архијереја наше Свете Цркве, под сводовима чијег храма се данас налазимо, укорењен бити „као дрва маслинова  у мисаоном рају“, и да ће ме посвећеност и истрајност његова надахњивати и руководити као што је и до сада.  Од времена мога крштења, и примања у заједницу верних у цркви посвећеној управо Светоме Сави, која је због лепоте своје била спасена уништења у Другом светском рату и која је својом јединственом архитектуром  била „стуб од огња“ (Изл. 13,21) у једном тешком времену безверја, увек сам се трудио да сачувам достојанство и углед наше Цркве, достојанство хришћанина светосавске лозе.

У овом светом тренутку, када се благодат Божја, преко полагања ваших руку, изобилно излила на моју смерност, надам се и верујем, да ћу, уз Божју помоћ, испунити, колико је до мене, свој удео у великој и одговорној служби која ми је поверена, служби Епископа Цркве Христове. Служба Епископа је служба Христова, а то значи служба Кста Христовог и Његовог славног Васкрсења, служба састрадавања са сваком душом која му је поверена на старање и васкрсења са свима њима у Телу Христовом. Колики је подвиг ума и срца и свецелог бића потребан, да свештенослужитељ ушавши у олтар, заједно са Мојсијем изиђе на Гору, „уђе унутра у облак, нађе се заједно са Богом и колико је могуће да се у себе поврати и сабере“, како нас поучава Свети Григорије Богослов, и да са страхом и трепетом приступа, тајанственим у себе примањем, самога Христа, Господа и Бога нашега! Велика је одговорност пред Богом примање чина епископа, и ја, стојећи пред свима вама „у слабости и у страху и у великом дрхтању“ (1. Кор. 2.3) исповедам, да ћу се трудити да „добар одговор дам на страшном суду Христовом“ за службу која ми је данас поверена.

Нада је наша и молитва у освећујућу силу Духа Светога, који је свуда и све испуњава, да ће, очистивши нас од сваке нечистоте, доћи и уселити се у нас „док не достигнемо сви у јединство вере и познања Сина Божјега у човека савршeна, у меру раста пуноће Христове“ (Еф. 4,13).

Чување  јединства Цркве и богопознање, сведочење вере и „усавршавање верних у делу служења“ (Еф. 4, 12) велики је задатак у сваком времену, а поготово у нашем, када је сваки проблем и изазов једног човека или једне државе, проблем и изазов свих људи и целе васељене, јер смо развојем модерне технологије  приближени једни другима више него икада пре, а начином живота, својеврсном дистанцом, отуђени као никада до сада. Зато су речи апостола Павла, које нас тако снажно  упућују „да побеђујемо кроз Онога који нас је заволеo“ (Рим. 8,37) једини одговор на сва искушења нашег „глобалног“ времена, јер, и заиста:

„Ко ће нас раставити од љубави Христове? Жалост или тјескоба, или гоњење, или глад, или голотиња, или опасност, или мач“? У Бога се надам да ћемо и ми, „деца овог века“, моћи да, заједно са апостолом, будемо уверени, у сваком дану живота свога, „да нас ни смрт, ни живот, ни анђели, ни поглаварства, ни силе, ни садашњост, ни будућност, ни висина, ни дубина, нити икаква друга твар, неће моћи одвојити од љубави Божије, која је у Христу Исусу Господу нашем“ (Рим. 8, 38-39).

На данашњи дан, када се молитвено прославља Чудо Светог архангела Михаила у Хони, молимо се саборно да Господ, заступништвом Светог Архистратига, сачува Цркву своју неповређеном до истека времена и нас сабране у светој тајни Литургије сачува од искушења које нисмо кадри изнети на спасење, сопствено али и народа у целини.

Осећам потребу да се на овај свети дан захвалим многим дивним пријатељима, присутнима и онима који данас нису могли да буду с нама, свима које због оскудности времена нећу поменути, за сву љубав и помоћ којом су ме снажили на мом животном путу. Пре свих, благодарим мојим дивним родитељима, оцу Влајку и мајци Драгици, чијим молитвама и свесрдним трудом око васпитања и образовања смо моја сестра и ја започели свој пут ка Христу. Нека их Господ награди!

Благодаран сам Господу Богу што ме je призвао на пут богопознања и што сам у пресудном моменту мога сазревања, у свом породичном дому, поводом освећења цркве Светог Саве у Дрвару, упознао многе епископе, међу њима тада Епископа банатског, г. Амфилохија, јеромонаха Атанасија и у то време, изабраног Епископа моравичког г. Иринеја. Недорастао богословљу и разумевању свега онога што су говорили, било ми је, као некада монаху који је ишао преподобном ави Антонију, довољно само да их гледам.

Отворивши духовне очи и одбацивши оно што је детињско, затечен тајном Христовом, своју љубав ка природним наукама, пре свега математици и њеним  вечним и савршеним доказима, неприметно сам, за чула дата човеку, преусмерио ка Створитељу свега вечног и савршеног. Боравећи у манастиру Ковиљу, са благословом нашег Патријарха, тада игумана и духовника оца Порфирија, осетио сам  сву пуноћу Предања наше Цркве, све сабрано за вечност благо богослужбеног и општежитељног поретка, светогорског типика и подвига, сву радост успињања на гору Преображења, радост која превазилази земаљско искуство пуноће живљења. Драга браћо у Христу! Нека би Господ дао да наш будући заједнички пут у Емаус, буде у истинској љубави и препознавању Христа који је увек тамо где су два или три сакупљена у име Његово!

Неизмерно сам захвалан свим професорима нашег Богословског факултета што су, свако на свој начин, надахњивали моје бављење богословљем и више од тога, пробудили су у мени жељу да се посветим монашком животу. Благодаран сам Господу што ме је удостојио ангелског образа и што сам, када се за то испунило време, примио монашки постриг и значајно и обавезујуће име Дамаскин руком блаженопочившег Патријарха Иринеја, тада Епископа нишког. Блаженопочившем Патријарху, нимало случајно у храму за који се толико залагао и у коме почива, моја породица и ја изражавамо многоструку благодарност за сва дела доброте и љубав коју је увек имао за нас. Нека му је вечан спомен!

Посебну захвалност са овог места упућујем о. Дионисију, духовнику манастира Липовац, који је духовно руководио мојим корацима и одлукама свих ових година, сестринству манастира Ђунис, у коме сам неколико година обављао дужност духовника и свом монаштву Епархије нишке и околних епархија са којима је братство повереног ми манастира Светог Романа благодатно узрастало. Благодарим Господу што ме је упутио у ову древну светињу, у којој сам, током протеклих девет година, заједно са братством, богољубивим верницима и поклоницима из околине и расејања, уз молитвено заступништво Светог Романа и благослов епископа нишких, успео да обновим део манастира и духовног живота надахнутог подвигом светог угодника.

Захвалност дугујем и тадашњем ректору Богословије Светог Кирила и Методија у Нишу, оцу Милутину Тимотијевићу, и свим колегама са којима сам се заједно трудио у делу васпитања и образовања будућих свештенослужитеља наше Свете Цркве. Не могу да не поменем и дивно свештенство и вернике нишке Саборне цркве и Црквено-певачку дружину „Бранко“ који су годинама чинили и чине црквени живот у Нишу посебним.

Од срца и све душе благодарим Руској Православној Цркви и Московској духовној академији где сам боравио на усавршавању и где сам, осим напретка у степену образовања, стекао искуство предањског живота и промишљања, отвореност за духовни простор упознавањем језика и пријатељску помоћ многих професора и ментора, међу којима посебно издвајам ректора, тада епископа Евгенија, ментора Владимира Кирилина и игумана Дионисија (Шљонова).

Свесрдно благодарим и братској Грчкој Православној Цркви и манастиру Свете Теодоре у Солуну, у коме сам започео изучавање грчког језика и стекао дивне пријатеље. Благодарим, овде присутним игуманима великих српских светиња, високопреподобном архимандриту Методију и високопреподобном архимандриту Тихону на братској љубави и молитвама. И заиста, без помоћи многих, који су, вођени Христовим речима да од људи начинимо себи пријатеље, постали ангели на мом путу, и који су, без обзира на сву, људским мерилима непревазиђену различитост, остали на њему, данас не бих, са изобиљем дарова, стајао пред свима вама.

Благодарим Вама, Ваша Светости, и свим члановима Светог Архијерејског Сабора што сте ме увели у ред Архијереја Српске Православне Цркве. Примајући данас од Вас свети жезал, знак епископског достојанства и службе, са пуним сазнањем одговорности коју преузимам и уз сву благодарност коју осећам, молим се и надам да Ваша пажња и љубав ничим неће бити умањене и да ћете ме увек имати у својим светим молитвама.

Захваљујем Вама, Преосвећени Епископе нишки г. Арсеније, што сте ме предложили за ову свету службу и што сте се, од свог доласка на чело Епархије нишке, увек посебно старали о мени лично и о манастирској обитељи Светог Романа.

Благодарим Вама, Преосвећени Епископе бачки г. Иринеју, што сте ми указали  велику част и поверење узевши ме за свог викарног Епископа и што сте, дозволивши ми да будем у Вашој близини, очински пружили драгоцени бисер свог изузетног знања и искуства препознатог међу свим хришћанским црквама и тиме ми задали велики задатак на почетку моје епископске службе. Надам се да ћу, учећи од Вас, без обзира на све своје недостатке, успети да духовно и интелектуално узрастем и тако оправдам указано ми поверење.

Захваљујући још једном свима на молитвеном учешћу у овом светом чину, своје скромно обраћање завршавам речима великог Јерарха и  Литурга Цркве, Светог Симеона Солунског, који говорећи о светим хиротонијама и  познавању суштинских разлога божанских служби које вршимо, уз молитвени усклик, каже:

„Нека нам буде милостив Бог, и живи Син Божји, који је постао Син човечији, једини велики Архијереј Исус, Спаситељ света Христос, Пречисти, Свети и Незлобиви, Мироначалник и Миротворац, Кротки срцем и Смирени, Пастир добри који је душу своју положио за овце; и да нам Он да да га свецело љубимо, и да у Њему и како је Њему мило напасамо стадо Његово, и да сваки од нас, према своме припадајућем степену, изврши и испуни Његова божанска свештенства, како Он то жели, и угодивши Њему, да се сјединимо с Њиме, и са божанским стадом Његовим спасемо се у Њему“. Амин.

Извор: Инфо-служба СПЦ

 

У име Оца и Сина и Светога Духа. Браћо и сестре, сабрали смо се данас да служимо Литургију на овоме светом месту тачно осамдесет година од кад је оно постало место најбесомучнијег страдања.

 Ово место је место на којем су извршени најстрашнији, уму неразумљиви и недоступни злочини које су извршили усташе над недужним људима из српског народа, из јеврејског народа, из ромског народа, али и из хрватског народа. Наравно да је највише било оних који су били православне вере. И све то што су вршили злотвори, вршено је на основу тадашњих закона. Међутим, логика Божја је другачија од логике људске. Управо тамо где је велико страдање, ту је и благодат велика. И управо тамо где недужни страдају то место Господ благодаћу својом претвара у свето место, у место молитве. И за нас Јасеновац заиста јесте пре свега место молитве. Из тог разлога никада се овде нисмо сабирали да бисмо се бавили бројкама, математиком, да бисмо се бавили доказивањем ко је коме више зла нанео, јер знамо да је на овом месту, али и на сваком другом сличном месту, изневерен Бог, а осрамоћен човек, осрамоћен људски род. И зато је за нас ово место пре свега место молитве.

Увек овде долазимо са дубоким пијететом, као што одлазимо на друга места са истим таквим пијететом где су пострадали други људи, исто тако и та места доживљавамо местима молитве. Отуда, браћо и сестре, као што ништа не бива без промисла Божјег, ништа не треба да нас чуди, јер једино чега се нико не би сетио то је да ће промисао Божји на овоме месту основати манастир, женски манастир који је посвећен Светом Јовану Крститељу, једном од првих страдалника и сведока истине о томе да постоји Бог, да је он Исус Христос Распети и Васкрсли, да је Он Бог љубави, да је дошао да спасе сваког човека, да све призива и позива у познање Истине, да за њега нема Грка и Јеврејина, да за њега нема роба и слободњака, мушког и женског, да заправо постоји један човек, човек за кога се распео и васкрсао Христос, а тај један човек јесте сав људски род и сви ми појединачно као личности које носимо људску природу.

Ово је, дакле, место које је Господ одредио надлогично и надумно, парадоксално, да буде место са којег се двадесет и четири часа узноси молитва за читав људски род, за мир у свету. Свака наша Литургија, која јесте Царство Небеско, почиње речима, молитвом: „У миру Господу се помолимо... за мир свега света.. благодат и мир Господа нашега Исуса Христа... - и на крају - у миру изиђимо“. Ово је место на којем се двадесет и четири часа узноси молитва за мир међу људима, за разумевање међу људима, за прихватање љубави Божје и промисла Његовог да сваки човек буде саздан различито са својим личним печатом. Не постоје два човека која имају исти отисак на прсту, од Адама до данашњега дана и до краја света, а сви су, опет, позвани да буду деца Божја. Зато ово јесте место молитве, место на којем се сећамо, место на којем памтимо. Памтимо оне које су пострадали, али истовремено и место које нас подстиче на молитву да Господ уразуми срца свакога човека да се никада, нигде и никоме нешто слично деси, са било које стране, а не дај Боже да бисмо били ми ти који бисмо чинили такве ствари.

Наш одговор је дакле, браћо и сестре, молитва, јер молитва просвећује ум. Молитва нас спаја са Богом, али молитва отвара срце наше да оно буде место у којем свако може наћи свој мир, у којем свако може бити оно што јесте, у потпуности и апсолутно, али опет бити наш ближњи и бити наш. И зато, браћо и сестре, ово место јесте место светитеља, овде су пострадали невини људи и ми знамо, вером Цркве наше, да свака невина жртва јесте мученик, сведок љубави Божје. И зато сви они који су овде пострадали надилазе уске оквире припадања било ком народу иако се зна ко су били и постају универзални људи. Они припадају свима. И сигуран сам, то је вера наша, да се они моле за све нас, али више се моле, по љубави према Христу, за оне који су њима зло нанели. Треба ли нама други подстрек и пример? Наш одговор на сваку ружну реч, а камоли на сваки ружан поступак у односу на нас, не злопамћење, не дај Боже освета, не дај Боже улазак у спиралу понављања непријатељстава и зла, наш одговор треба да буде молитва; наш одговор треба да буде праштање, да праштамо и да молимо за опроштај, макар и то понекад не могли да разумемо. Са друге стране, они који чине зло, који чине монструозне злочине - рекао сам много пута и поновићу, рекао сам то, браћо и сестре, много пута не само овде него где год сам био, и у Хрватској, и у Босни, и у Црној Гори, и у Србији на Косову - сваки онај који чини монструозне злочине, који је монструм, он се исписао из сваког народа. Тај не припада никоме, тај не припада људима. Тај је оно што је добио као дар од Бога, логос – ум, обесловесио себе и поистоветио себе бесловесном свету. Дакле, жртве невине и ове јасеновачке су универзалне и наше, али припадају свим људима добре воље. Моле се за читав свет, а нарочито за оне који у злу леже. А насупрот томе, злочинци су се исписали из сваког народа и не припадају ником и ми да се молимо за такве, јер Господње су речи: „Не знају шта чине“.

У Цркви смо да додирнемо тајну смисла постојања, тајну смисла вечности, тајну Христа

Браћо и сестре, са овог места ћу рећи данас, јер мислим да је то важно. Живимо у свету конфузија и немамо чисте и јасне појмове, а то и јесте циљ злог духа овога света, да нас смути у души и у себи, па онда да будемо смућени међусобно. Црква, дакле, није конституисана по било ком моделу од овога света, а нарочито није, подвлачим, није конституисана и организована по било ком политичком моделу. Црква има своје устројство, она, дакле, није никаква политичка организација. Она се не поклапа ни са каквим политичким интересима и циљевима, не поклапа се, браћо и сестре, ни са каквим ни државним, било које државе циљевима, јер Црква је изнад граница времена и простора, све у себе обухвата, све у себе сажима. Црква је Тело Христово, а Он је без почетка и краја. Он је вечан, дакле, и Црква је вечна. Она има своју унутарњу динамику, она има свој унутарњи поредак. Ми у Цркву не долазимо да бисмо били већи или више Срби, а дубоко сам уверен не иде нико у Цркву да би био већи Хрват, Мађар, Немац или Италијан. Ако иде - промашио је, и ако идемо - промашили смо. И не само то, изгубили смо, јер у овом свету хаоса, у свету без смисла, у свету у којем се разне врсте бесмисла постављају на пијадестал смисла, у Цркву се иде што смо гладни и жедни истине, што смо гладни и жедни вечности, што смо гладни и жедни љубави, што знамо да није довољно да смо се родили, да смо прошли кроз свој живот и престали да постојимо отишавши у апсолутно ништа. Имамо потребу да они које волимо заувек буду са нама. Црква, браћо и сестре, постоји да ми јадни и никакви, грешни, егоистични, цинични, среброљубиви, мрзитељи једни других, дакле, слаби и немоћни, такви какви јесмо, кад одемо у Цркву покушамо да додирнемо тајну смисла постојања, тајну смисла вечности, тајну, једном речју, Христа. У том смислу, Црква, браћо и сестре, нема ама баш никакве везе са било којом врстом политике од овога света. Ми знамо, нарочито данас, да политике никакве везе немају са својим изворним значењем. Политика је постала у античко доба, појавила се као потреба свих људи да учествују у изграђивању јавног добра, а данас политика јесте занимање којима се користе партије. И немамо ништа против тога. Напротив. То је легитимни и легални састав нашег живота, али морамо знати да партије, да странке - како и сама реч каже - јесу део, страна једна, pars partis, латинска реч која занчи део. А Црква је, дакле, Сабор. Према томе, Црква надилази сваку врсту политике и даје могућност свакој политици и свакој странци да поштујући Јеванђеље, крећући се унутар заповести Божјих, и оне добију смисао и служе добру свих и јавном добру.

Наша помесна Црква, Српска Православна Црква - осећам потребу и то баш на овоме месту да кажем - јесте аутокефална Црква која има своју канонску јурисдикцију и која је као таква призната од свих других канонских Православних Цркава у сабору васељенског Православља. Доказ је и то што данас међу нама имамо архиепископа Макарија из Јерусалимске Патријаршије, Архиепископа Катара, као и Митрополита из Руске Православне Цркве. Дакле, припадамо породици Православних Цркава, саборном васељенском Православљу. Српска Православна Црква је призната од свих других Православних Цркава. Та наша јурисдикција, која не зависи од спољашњих околности, државних, политичких и сваких других граница, не може мењати своје границе. Не можемо мењати своју канонску јурисдикцију на основу било каквих спољашњих притисака. Та наша јурисдикција не зависи ни од каквих спољашњих политичких околности, а нарочито не од воље појединаца ма ко да су и ма шта да су умислили, да имају моћ и силу. „Нема те силе и моћи“, речи су Господње, не моје или било кога од нас, „која је дата а није од Бога“. И у сваком тренутку, као што је са свим што је од овога света, она може доћи и долази до свога краја.

У Црној Гори су хтели да нас спрече да уђемо у сопствену кућу

Дакле, наша Српска Православна Црква је канонска Православна Црква која припада сабору васељенског Православља и којој је дата јурисдикција од тог васељенског Православља. Наравно да нама не смета да се било која група људи организује као молитвена заједница, па чак и да да себи име које хоће. Ми на то не можемо, а и не желимо, да утичемо. Свакако под условом да не угрожава друге. Може да покуша и да отме тај духовни идентитет од нас. То знамо да није могуће и немамо разлога да се на било који начин бранимо од тога. Има, дакле, право свако, и подржавамо, да се организује у молитвену заједницу. Постављам, наравно бар као могућност, као питање сваком: да ли су неке тако организоване групе заиста и молитвене заједнице? Да не одговарам у ваше име, али готово сам сигуран да има одговор свако за себе, уколико је, наравно, добронамеран. Међутим, ми смо дужни да кажемо да на том пољу правимо границе да таква молитвена заједница, ако је заиста молитвена, не припада сабору канонских Православних Цркава које су међусобно повезане једном вером, једним устројством и једним канонским поретком. И с том намером, дужан сам то да кажем, нека не буде схваћено претенциозно, urbi et orbi: неки су хтели у Црној Гори, покушајем да се представи као борба за Цркву, да најједноставнијом заменом теза спрече чист верски чин на силу. Тај „гандијевски мирни отпор“ је на силу спречавао: паљењем гума, бацањем каменица, испаљивањем метака из ватреног оружја - дакле, тај „гандијевски мирни протест“ је хтео да спречи оно што је Уставом загарантовано, оно што је Повељом Уједињених нација загарантовано као темељно право, право на верску слободу, да обавимо један частан и честит верски чин који се вековима у тој кући, у Цетињском манастиру, на том месту, на исти начин обављао, у тој кући у којој је годинама, а и последњих месеци, становао исти онај који је требао свечано да буде устоличен као митрополит. Дакле, заменом теза, на силу, неко је хтео да нас спречи да дођемо у своју кућу хотећи да прикаже да кад ми покушамо, водећи рачуна да никог не повредимо, да уђемо у своју кућу најмирнијим путем, будемо проглашени за насилнике. Одрекли смо се свега, народу рекли да не долази. Какав је само величанствен скуп био у Подгорици! Ко је то пратио видео је да је то миран хришћански скуп, скуп који је сваку јеванђељску реч поздрављао аплаузом и ми смо те људе замолили да не буду на Цетињу, као и госте из читавог света, митрополите и епископе, свештенике, монахе... Нико није дошао, јер смо хтели не само да покажемо добру вољу, неупоредиво више од тога, да покажемо да само молимо да нас пусте у нашу кућу, али некоме одговара да прави полазирације. Знам ја то добро и одавде и са сваког места где сам био. Таман кад видите да два различита, по спољашњим карактеристикама, почињу да праве корак у сусрет један другоме, одмах долази неко коме то смета. Јер ако се разумемо, ако поштујемо једни друге, ако сви радимо за заједничко добро, нема онда онога који може, ослањајући се на стару латинску изреку, да нас завади па да влада. Нарочито онда када тим владањем има потребу да покрије разна непочинства и нечовештва о којима много боље знају они који се баве том врстом послова. Наше је да се молимо и за тог, и молимо се и за њега, и за све те који су били заведени с намером да нас спрече да будемо оно што јесмо, да нас спрече, другим речима, да постојимо. Немамо ми ништа против, можете да протестујете. То је ваше право, али да нас спречавате да постојимо, да се одрекнемо своје душе, то напросто није могуће.

Кад нас псују благосиљамо, кад нас гоне трпимо, кад хуле на нас молимо

И онда оно што је најболније и највећа превара када трудећи се да снисходимо до крајњих могућих граница, неко управо том заменом теза непрестано нас проглашава изазивачима сваког зла и сваког конфликта. Они кажу, Црква, Српска Православна Црква је извор сваког зла. Бојим се, дозволићете ми да се тога сетим на овом месту, да је то добро познати стари метод. Прогласите некога да је извор сваког проблема и свакога зла. Прогласите га апсолутним злом. Дали сте право свакоме да како хоће и кад хоће елиминише то зло. Када сте некога прогласили апсолутним злом, другоме сте дали легитимно право и оруђе у руке да то зло елиминиште без трунке савести и наравно икакве бојазни да може било коме полагати одговорност. Место на којем смо илуструје такав метод и зато хоћу баш са овог места да се обратим свој браћи и сестрама, пријатељима из Хрватске, Хрватима, да ме није много изненадило што се код неких ова замена теза из једне земље пренела на ове просторе и што су неки почели и овде опет изнова да прозивају Српску Православну Цркву извором сваког зла. Али, морам да кажем, да ми је жао да људи који су ме упознали и који имају прилику на хиљаде и десетине хиљада мојих речи да пронађу записане и имају прилику да се увере да ли има дисконтинуитета у ономе што сам говорио и делао - наравно, као слаб и као човек, засигурно да има промашаја, али ко узме те десетине хиљада речи и поступака видеће да никада није била у питању зла намера. Један мој пријатељ, не знам да ли је посумњао или је и он био у хору који су морали тако да поступе, рекао је да има више Порфирија. Три су, вели, Порфирија најмање њему позната. Али постоје записане речи, постоје учињена дела, па нека цени свако колико је Порфирија. Не постоје три Порфирија, а камоли више. Један исти је Порфирије онај који је  пред вама, који је у Загреб дошао пре седам година. Онакав какав је био пре тога, и какав је, уз Божију помоћ, позван да остане заувек. Порфирије, који јавно воли Загреб, и Порфирије, додајем, јавно воли и Хрватску. Све људе, без обзира како се моле Богу и ком народу припадају. Све људе Хрватске.

Немојте замерити што ћу то рећи, увек и на свакоме месту, и у великим и важним институцијама, као и у малим, увек сам говорио само и само афирмативно о Хрватској, а да ли сам понекад имао разлога да то не чиним? Верујте ми да их је било. Нећу их наводити. Оћутао сам сваки пут. Иако слаб претрпео сам и нисам хтео кад се ватра разгори да доливам уља на ватру ради мира и ради добра свих, увек имајући на уму речи апостола Павла које су наш закон јер ми верујемо у Бога, макар то некима изгледало немогућим, али, ево, заиста верујемо. Каже апостол Павле: „Кад нас псују благосиљамо, кад нас гоне трпимо, кад хуле на нас молимо“. Ми, дакле браћо и сестре, апсолутно поштујемо сваку дражаву, не остављамо себи ни трунку права да оспоримо било коме да буде оно што јесте. Да ли је Србин, Црногорац, Хрват, Бошњак, Албанац или било ко, апсолутно поштујемо свакога и подржавамо да свако без страха буде оно што јесте и не треба то да скрива ни од кога: Зато што у скривању онога што јесте, у себе уноси пакао у свој живот.

А још ћу једно рећи. Бог овог момента види моје срце и Он зна да ли је то тако као што кажем. И Бог и ови свети мученици, а само ћу Њему дати одговор, као и свако од нас. Ако на том испиту прођемо, ми смо прошли на сваком другом испиту. Рекао сам и поновићу: Загреб и ја се волимо јавно. А сада ћу додати: Хрватска и ја се волимо јавно, ма колико то некоме сметало - његов је проблем. Волим све људе Хрватске без обзира ком народу припадају и то волим из дубине свога срца, из дубине своје душе, без икакве задње намере. Не очекујем за узврат апсолутно ништа не због тога да бих било шта доказивао било коме, него због тога, како рекох, јер верујем у Бога, а знам да нас Бог позива на љубав, на Јеванђеље. То наравно ни у ком случају неће значити да читавим својим бићем не волим свој народ и вернике који су мени поверени. Волећи свој народ, по мери љубави према њему, волим и друге људе. То је закон љубави! Ко каже да воли свој народ, а не даје право другоме да буде оно што јесте и не воли друге народе, тај гарантовано, хиљаду посто, по закону Јеванђеља не воли ни свој народ, не воли ни свога брата, нити свога оца, нити мајку. Од те љубави никада нећу одустати по било коју цену! Нека будем и исмејан и оптужен! Ове ситуације пријатеља, који су посумњали у моју љубав, само ме још више мотивишу да останем веран Христовом позиву на љубав. И ово место свето на којем стојимо на то нас подстиче и подсећа. Никакво извртање чињеница, учитавања, ненамерна и намерна, неће поколебати ни мене ни моју браћу епископе. А знам и за њих, оне који живе овде у Хрватској, да иста осећања деле. Ништа нас неће поколебати, јер Господ је тај који је наша мера и наш критеријум. За оне који из незнања негују такве емоције према нама ми се заиста молимо, а за оне који то чине из знања три пута и сто пута се више за њих молимо. За њих - то је наш одговор, јер они за нас нису одговорни, а ми за њих јесмо, уколико смо хришћани. Ко је хришћанин одговоран је за све и не треба да тражи алиби или оправдања. Још једампут понављам на овом месту: Само нека свако ради свој посао!. Некада давно су се те речи чуле овде. Те су речи показале да је тријумфовала љубав Божја, да је тријумфовала правда и истина. Зато смо се овде сабрали да се молимо светим мученицима, да памтимо, али да се молимо и не злопамтимо. Ја знам да држава Хрватска заједно са њеним властима и огромном већином народа има тај, у најмању руку, демократски капацитет који оставља свакоме да живи у пуној индивидуалној али и етничкој слободи и да оставља простора свакоме да може да се осећа и да се изјасни оним што заиста изнутра јесте, без обзира ком народу припада и на који начин се Богу моли. Држава Хрватска има капацитет да јединство изграђује кроз различитост и да се различитости међусобно обогаћују, да допуњују једна другу.

Праштајете што сам одужио, али нисмо овде сваки дан и дужни смо да пошаљемо искрену, а Бог зна да то јесте, поруку љубави и поруку мира и да лажи које се плету о нама једноставно не користе никоме. Оне постоје да би се политички и политикантски изманипулисали да бисмо сви на крају били покрадени, а профит имала само неколицина која не поштује ни Бога ни људе.

Господе, Једини Исусе Христе и Сспаситељу наш, молитвама Светих мученика јасеновачких, молитвама свих мученика света без обзира где су, без обзира ком народу припадају, без обзира од кога су пострадали, њиховим молитвама учини да се мир усели у нашу душу, да имајући мир у себи наша срца буду отворена за сваког човека, да без обзира какав је он према нама ми према њему будемо браћа, да без обзира да ли он види нас као своје непријатеље, ми слушајући реч Твоју увек будемо свима браћа и пријатељи, јер једино Твоја благодат и Твоја љубав може нам донети мир, радост, лепоту и смисао постојања. Молитвама Светих мученика јасеновачких Господе Исусе Христе Боже наш помилуј нас.

Извор: Инфо-служба СПЦ

ЕПИСКОП БАЧКИ ИРИНЕЈ УЧЕСТВОВАО НА КОНФЕРЕНЦИЈИ О ПРВЕНСТВУ И САБОРНОСТИ У ПРАВОСЛАВЉУ 

ВИДЕО ЗАПИС ИЗЛАГАЊА: 

https://eparhijabacka.info/episkop-backi-irinej-ucestvovao-na-konferenciji-o-prvenstvu-i-sabornosti-u-pravoslavlju/12/11/16/09/2021/  

Интервју Његове Светости Патријарха српског г. Порфирија за Светигору; разговор је водио главни и одговорни уредник протојереј Никола Пејовић, 4. септембар 2021. љета Господњег

Уважени гледоци и слушаоци, помаже Бог! Имамо велику радост да је са нама ових дана Његова светост Патријарх српски г. Порфирије. Ваша светости, помаже Бог, добро дошли и благословите.

Бог вам помогао! Бог све нас да благослови молитвама свих светих са црногорских простора којих није мали број од оснивања ове епархије, дакле од времена Светог Саве. Све да нас Господ Бог благослови молитвама светих својих.

Ви сте овде били чест гост у претходних 20 година, нити је Црна Гора вама непознаница нити сте Ви странац Црној Гори, али нам данас доносите патријарашке благослове. Изабрани сте и за наследника Светога оца Саве чији отац је управо одавде, из Подгорице, а ваши свети претходници посјећивали су Црну Гору и доносили благослов и учествовали у свим нашим духовним радостима које смо овдје имали. Само да подсјетим да је Ваш претходник светопочивши патријарх Иринеј за десет година своје патријарашке службе чак 15 пута посјетио Црну Гору и то је за нас заиста увијек била радост и позив за још чвршће заједништво у љубави Христовој. Шта за Вас као Патријарха српског значи ова посјета?

Као и за све моје претходнике, велики је благослов да дођемо у Црну Гору, њене светиње, да се Богу молимо у тим светињама, радост је да се сретнемо са лепотом Црне Горе, која је толико шаролика, има и брда и планина и тврдог камена, али има и дивних бистрих река, долина и море. Дакле, све оно што је Бог створио као простор у којем човек има могућност да кроз природу, кроз творевину Божју, препозна свога Творца, Црна Гора у себи носи. Али пре свега, и изнад свега, и то не само сада него одувек, од најранијих времена кад бих долазио у Црну Гору, највећу радост ми је пружао сусрет са дивним људима који живе овде у Црној Гори, пре свега са хришћанима православнима, али и са другим људима, независно од тога да ли су верници или не, па чак и независно од тога да ли себе дефинишу као припаднике овога или онога народа. У сваком случају душа човека са ових простора јесте душа која носи у себи дубоку тајну, у најмању руку чежње за смислом, за лепотом живота, за пуноћом. Ми који верујемо у Христа знамо да све то постоји у Христу и у том смислу сусрећући се са људима из Црне Горе увек препознајемо живога Бога у њима, који или чије семе сигурно ће пре или касније заблистати.

И на крају крајева, и вечерашњи мој доживљај некако ми јасно и чврсто и снажно управо то и сведочи – да је народ Црне Горе Христов народ и да је то народ Цркве Христове и оно што, ево додаћу, чини ми се да је била и мисија блаженопочившега митрополита Амфилохија, а њу наставља и садашњи нови Митрополит, то је да у Христу сви можемо бити једно и да смо позвани да будемо браћа. Уколико ја на пример Вас не осећам као свога брата, а издајем се или мислим да сам Христов ученик, онда са мном нешто није у реду или обрнуто, ако Ви мене не доживљавате као свога брата у Христу, а ја без обзира на можда и неспоразуме и различитости, Вас видим као свога брата у Христу, ја сам добитник, а ви заправо губите. Губимо у суштини и један и други јер би много боље било да у заједници, па нека буде и тих различитости, имамо Христа не само као спону него као и свој контекст, као оквир унутар којега јесмо, постојимо и крећемо се.

Дакле, за мене је долазак у Црну Гору пре свега велики благослов и дар од Бога јер могу да сретам људе из Црне Горе и Србе, и Црногорце, и муслимане, и Хрвате, и Јевреје и многе друге, и да у тој различитости заправо видим присуство благослова Божјег на овој светој земљи.

Ако је која Епископија наше помјесне Цркве свједочила распеће и васкрсење Христово, то је била ова Светосавска, Зетска и потоња Црногорско-приморска. Поменули сте вечерас у бесједи духовну пустош на коју је наишао митрополит Амфилохије и 30 година његовог епископског сијања по тој њиви која је увијек, како је он то сам говорио, била само запретена оним тајнама безбожништва које су се овдје нагомилале деценијама. Како ви видите ту улогу блаженопочившег Митрополита у цјелокупној обнови духовног живота у Црној Гори?

Митрополит Амфилохије јесто један од апостола наших времена заједно са неколико других великих отаца наше Цркве, пре свега његове духовне браће, међу којима је блаженопочивши Владика херцеговачки Атанасије, Владика бачки Иринеј. То су деца Светога Јустина и духа Светога владике Николаја. И као што је, не само у Црној Гори него и пре доласка у Црну Гору, успео да сведочећи живога распетог и васкрслог Христа, буди веру у многим људима, пре свега у Београду, али и где год би ходио и где год се налазио. А онда када је дошао у Црну Гору, као изданак ове земље, ових простора светих, познавајући душу овога човека, а исто време и распећа кроз које је пролазио овдашњи човек у не тако давној прошлости, он је читавог себе распео са овим народом, уградио се у биће овога народа, али не на, ако смем да кажем, биолошкој основи него на камену темељцу који се зове Христос. И зато је из тог камена темељца, из тог семена вере, коју је посејао блаженопочивши Митрополит на ове просторе, никло духовно дрво са безбројним плодовима.

Ми добро знамо колико је свештеника било после Другог светског рата и до доласка митрополита Амфилохија овде, колико је монаха било, колико живих манастира је било, колико храмова. Знамо колико је тога порушено, колико је свештеника побијено, да је изгледало на сваки начин да ће овде једанпут засвагда вера бити искорењена. Напротив, десило се нешто сасвим супротно и то се види у овом народу. Плодови, који су резултат Митрополитовог деловања, његове молитве пре свега, јесу овај живи народ, манастири препуни монаха, мноштво свештеника, обновљени храмови. Овај храм овде у Подгорици – храм Васкрсења Христовога, једном речју, као да симболише све оно што је Митрополит чинио, а то је заправо васкрсење самога Господа, који је овде био распет, делом и подвигом и молитвама покојног митрополита Амфилохија.

Дакле, тешко да би неко могао да каже да је реч о истој земљи, да је био пре 40 година овде и да је дошао данас. Сасвим сигурно у духовном смислу те речи, не би успео да препозна ту земљу, а немојте ми замерити ако ћу рећи, да то не буде на гордост хришћанима овде у Црној Гори, имам утисак да је вера, ако уопште можемо веру поредити код једних и код других, у овом тренутку у овом народу живља, снажнија него у неким другим просторима, не само на којима живи наш народ него уопште када говоримо о просторима не само православних него и читавог хришћанства. Овде је вера жива и делатна, и тај точак се, према мом мишљењу, не може вратити уназад. Он може само да осваја срца нова, и нова срца нових људи, и у том смислу напросто сигуран сам, да ће Црна Гора у временима које нам предстоје, бити духовно снажна, јака и у потпуности духовно обновљена.

Вечерас сте нам открили Ваше дугогодишње познанство и пријатељство са новоизабраним митрополитом Јоаникијем, шта Вас је натјерало, да тако кажемо, да га предложите за наследника митрополита Амфилохија?

Пре свега да кажем да поред владике Фотија са којим сам ишао у основну школу, заједно смо одрасли, касније кроз средњу школу па на факултет, митрополит Јоаникије је међу епископима човек кога најраније и најдуже познајем. Наиме, још док смо били студенти, он је студирао философију, ја сам студирао археологију на Философском факултету у Београду, обојица смо становали у Студентском граду. Ја сам био у соби број 41, сећам се у Првом блоку, у којој је заједно са мном становао и сада отац Драган Станишић, који је такође студирао философију. Тако да се једна група младића из Црне Горе окупљала и код нас у соби, али смо били и у другим собама. За разлику од неких других, који су дошавши у Београд видели прилику да иду по великом граду на разне забаве, ми смо се окупљали и, да кажем сада са ове дистанце гледано, доста наивно размишљали, разговарали о Богу, али у ствари имали искрено потребу за смислом постојања, искрену потребу заправо за свим оним што носи у себи Господ наш Исус Христос. И онда некако спонтано почели смо да пратимо предавања на Богословском факултету и ту смо срели поменуте оце, ја лично сећам се да сам после једног предавања митрополита Амфилохија осетио дубоку потребу да упишем Теолошки факултет или боље рећи спознају, да је мој пут у ствари тај пут, а не пут којим сам ишао до тада.

Дакле, познавао сам митрополита Јоаникија из тих времена и већ тада сам упознао човека на којег сам у потпуности могао да се ослоним, човека крајње честитог и поштеног. И наравно после кроз студије на Теолошком факултету, кроз живот у Цркви још боље смо се у Христу упознали. И зашто и како он као Митрополит?! Па напросто, он је био као од Бога дат за то место и за мене није постојала никаква дилема ко је тај који треба да наследи на трону Светог Петра Цетињског блаженопочившег митрополита Амфилохија. То је за мене био митрополит Јоаникије и он је једногласно акламацијом на мој предлог изабран, али да га нисам ја предложио неко би га други сигурно предложио и он би опет био акламацијом, једногласном одлуком Сабора за то место прихваћен.

Сигурно да му неће бити лако и ови дани то свjедоче, често нас оптужују као Српску Цркву, нарочито овдје једним дијелом у Црној Гори, да смо ми пропагатори и они који на неки начин спроводе једну идеолошко-политичку, можемо слободно рећи, и националистички политику. Како Ви одговарате на те оптужбе и која је заправо политика Цркве?

Одговарати таквим људима мислим да је депласирано и да је то промашај, зато што ти људи добро знају да то није истина, да наша Црква, Црква Христова, Православна Црква, па и Српска Православна Црква и овде и другде, јесте Црква која се не бави никаквим политикама. По себи Црква не може бити ни страначка, ни неко ко подржава једну опцију против друге. Црква је саборна, она је организам који не само да има места за све него је по својој природи организам који грли сваког човека, и нарочито онога који има нешто против ње. Дакле, немамо ми ту шта да одговоримо, ми знамо да то није истина. Овде је конкретно реч о замени теза и ја наравно не бих могао да кажем са које стране дувају ти ветрови који имају потребу за поларизацијама, за сукобима, да би онда остваривали своје интересе. Али, у сваком случају ту постоје, према мом мишљењу, различити фактори, и домаћи и страни, који у Цркви виде непријатеља за систем вредности по којима живи модерни човек који је изван Бога и против Бога. Тај систем вредности, који нам намеће овај модерни свет, он не може да поднесе, не може да изнесе, да истрпи јеванђелски систем вредности. Сам Господ је рекао: Па пре вас су мене омрзли, да мене воле и вас би волели или обрнуто. Значи Христос као истина, као критеријум, као параметар на којем се ми темељимо и у коме се ми огледамо истовремено је и критика извитоперена у систему вредности по којем живи модерни, либерални, са отвореним тржиштем, свет. Погледајте само шта се дешава, не само овде код нас него свугде у свету, где неко сеје најстрашније зло, спреман да жртвује не само једнога човека него читаве народе, али он направи такав систем вредности помоћу којег објасни своме човеку да је то исправно, да је то правилно.

Дакле, ако се погрузиш у Христа, онда ти не можеш опстати у Христу уколико не саображаваш и себе и своје биће Христовој заповести у љубави, да љубиш Господа Бога читавим својим бићем, својим срцем, умом, и ближњега свога као самога себе, а притом мој ближњи је сваки човек. За систем вредности овога света постоје позитивни и негативни, за систем вредности овога света на основу тих параметара позитиван и негативан, такозвани или самопрозвани позитиван оправдано може да елиминише у потпуности онога кога је он прозвао негативним. Према томе, одвело би нас далеко да улазимо у анализе и онога што се дешава овде. Нама не преостаје друго, чини ми се да не треба да се губимо у разним тим информацијама и дезинформацијама, што смо информисанији утолико смо конфузнији.

Ми треба да поједноставимо ствари и да се распети са Христом, гледајући у Његове васкрсење, молимо Богу за сваку душу. Ми не можемо пристати на то да постојимо ми и они, за нас су сви – ми. И не можемо пристати на то да имамо непријатеље без обзира на то како су они према нама опходе. Него Христом оплемењени, љубављу Његовом, сваки човек је наш брат па и ако се он у односу на нас поставља непријатељски, нека он види са Господом о томе кад дође време, а ми ћемо хтети испружених руку и отвореног срца и њих својом молитвом да загрлимо. Постоји безброј људи, у то сам потпуно уверен, и овде у Црној Гори, који и несвесно, ко зна како заведени управо у недостатку ових човекољубивих, универзалних хришћанских, јеванђелских вредности иду странпутицом. И што му више отвараш срце, што му више показујеш љубав, њему то више смета, али ми не можемо одустати. Пре или касније љубав све покрива, како каже апостол Павле, или љубав Христова надразумна. Дакле, љубав нема логике, љубав значи волим те таквог какав јеси и само у истраној молитви за читав свет, али пре свега за наше непосредне ближње, ја сам сигуран да ће и ово овде бити краткога даха. Нека буде свако ко шта хоће, нека се декларише или у попису изјашњава како се осећа, али нека прихвати и поштује и другога да има ту слободу. Апелујем на православне хришћане да се тако понашају, нека буду оно што јесу, нека се декларишу онако како мисле да треба да се декларишу, али нека прихвате и другога у његовој слободи. Само смо тада Христови. У исто време оно што су показале литије овде, тај величанствени духовни, саможртвени подвиг литија, подвиг љубави кроз литије показао је и доказао, и то треба да нам буде принцип, да не можемо пристати да нам неко узме душу. Ми нећемо никада посегнути насиљем против онога ко хоће да нам узме душу, али напросто молитвом, постом, праштањем, благом речју и јаким аргументима покушаћемо да покажемо, па на крају да докажемо, да душу не може нико да нам узме и да на то никада нећемо пристати, а да у исто време у нашој Цркви – Цркви Христовој – има места и за црног и белог и жутог, има места за све могуће опције, за све могуће погледа на свет, само уколико систем вредности тих погледа на свет није супротан Јеванђељу.

Ваша Светости, имао бих још много тога да Вас питам и да разговарам са Вама, али заиста је вријеме које сте издвојили за наше гледаоце драгоцјено у овој згуснутој агенди коју имате у овој дводневној посјети, па ми остаје да Вам захвалим и на Вашој посјети и на дивним ријечима испред Саборног храма Христовог Васкрсења и на овој вечерашњој поуци, која ће сигурно имати одјека код оних који имају уши и који имају очи, а њима је и упућена, па се надамо да ће ова посјета бити оно што и Ваша жеља, мир и радост у Духу Светоме. Хвала вам и благословите.

Хвала вама и нека Господ благослови све људе који живе у Црној Гори. Ја се молим за све, независно ко је ко, управо то, како рекосте, за мир, разумевање, љубав и јединство у ономе у чему можемо бити једно.

Извор: Инфо-служба СПЦ

Честитам, драга браћо и сестре, вама новог Митрополита којег смо јутрос, по промислу Божјем, Духом Светим, молитвама светих саборних отаца и молитвама свих вас, устоличили у Цетињском манастиру. Ми смо, браћо и сестре, извршили свето дело послушања Цркви, и, наравно, то значи да ништа нисмо однели и ништа нисмо, не дај Боже, украли. Напротив, извршили смо свето дело устоличења Митрополита да врши службу Христову, а то значи, пре свега, да служи Свету литургију и све оно што из ње извире и што се њој враћа. А Света литургија није ништа друго него тајна царства Божјег у историји и међу нама. Света литургија зато и почиње речима: ,,Благословено царство Оца, и Сина и Светога Духа.” То царство није од овога века, али јесте у овоме веку, да преображава овај век и да се ми, у Цркви и кроз Цркву, преображавамо у заједницу са Богом и у заједницу међу собом.

Али Света литургија, одмах после увода, има молитву коју изговара ђакон, која каже: ,,У миру Господу се помолимо. За мир свега света Господу се помолимо.” И даље, реч ,,мир” се безброј пута понавља у Светој литургији. ,,Мир свима, благодат и мир Господа нашега, Исуса Христа, да буде са свима вама.” И напокон, мир као реч, али и као тајна, помиње се и на крају Литургије, као позив да у миру изиђемо са Свете литургије. Ту тајну Свете литургије, тајну мира у једном народу, у једној епархији, а овде конкретно у Митрополији црногорско-приморској, у Црној Гори, врши њен предстојатељ, у овом тренутку, Митрополит Јоаникије. Његов задатак и улога јесте управо продужени Христос, као Бог мира. Ако је игде мир потребан, а потребан је наравно свуда, непоходан и потребан је овде, на овим просторима.

Зато, служећи Свету литургију, причешћујући и крштавајући народ Божији, Митрополит Јоаникије, то је и сам рекао у својој беседи, трудиће се, уз помоћ Божју, да отупљује оштрице, међу браћом да гради мостове, притом поштујући слободу свакога да буде оно што хоће и оно што јесте, али само, да у истој мјери, свако поштује и прихвата слободу оног другога. Ми знамо да њему неће бити лако, али он има подршку вас, браћо и сестре. Има подршку вашу, али има и подршку читаве наше Цркве. Свег православног нашег народа где год да живи, и, наравно, има подршку све браће архијереја, без трунке резерве.

Апостол Павле, позива и њега и нас, али овде, данас важно је, позива Митрополита Јоаникија и подсећа да кад говоре против нас, благосиљамо, кад нас гоне, трпимо, када хуле на нас молимо се. И трпљење и благосиљање и молитву, желим од свег срца, Вама драги, у Христу брате и саслужитељу, и знајте да смо ми са Вама и нека буду и речи великог Његоша. На Вашем срцу, да се разведри над Црном Гором, да се разведри облак таме, да се зацели и засија љубав и разумиевање и јединство у свему ономе што је неопходно да функционишемо као чесни и цивилизовани, али на крају, и као људи који су хришћани.

Нека је благословена Ваша служба, честитам Вам. Сигуран сам да се данас радује читава Црква православна и небеска и земаљска, али пре свега, радује се данас Свети Петар Цетињски, радује се Свети Василије Острошки, и толики број светитеља Божјих на трону митрополита цетињских, црногорско-приморских, све до вашег незаборавног, духовног оца, и нашег учитеља и оца свих овде сабраних, блаженопочившег Митрополита Амфилохија. Радују се због достојног наследника, и честитог и достојног, браћо и сестре, вашег заступника пред Господом.

Још један пут да сте сви благословени, овде сабрани, ваше породице, ваши пријатељи. Браћо и сестре, да је благословен овај предивни град, ова Богом сабрана, прелепа земља, која има све од Бога. Има уцртану Божанску мисао код себе, коју само ако препознамо, препознаћемо и Бога присутног овде. Нека је благословена ова земља, и сви житељи њени, и ево драги владико, Митрополите, поверавам Вам ово стадо, сигурни да ће те га Ви узети у своје наручје, у достојно принети Богу, сви да сте благословени и живели на многаја љета.

Извор: Митрополија црногорско-приморска

Бесједа Његове светости Патријарха српског г. Порфирија на устоличењу Митрополита црногорско-приморског г. Јоаникија - 5. септембар 2021. године, Цетињски манастир

Високопреосвећени Владико, браћо архијереји, браћо и сестре, сабору наше Помјесне цркве, Српске православне цркве и прије тога Духу Светоме, а и сагласно вољи народа, изабрани сте за Митрополита црногорско-приморског. То је узвишена и велика служба и велика част, али и велика одговорност јер долазите на трон Светог Петра Цетињског и многих светитеља Божијих до данас. И напослетку, после великог оца Цркве, блаженопочившег Митрополита Амфилохија, да имамо његову молитву и да Господ њему подари царство небеско.

Наша Црква је Вас изабрала, и овим свечаним чином ми нисмо дошли било шта да отмемо, било кога да угрозимо и, не дај Боже, било шта да украдемо. Ми смо дошли да извршимо свети чин вашега устоличења на мјесто архијереја ове помјесне, Богом спасаване, епархије, а служба архијереја није ништа друго него служба самога Исуса Христа. То значи да сте ви овде постављени вољом Божијом, прије свега, да служите Свету литургију, а Света литургија није ништа друго него царство небеско овдје међу нама. Зато и почињемо Свету литургију ријечима: ,,Благословено царство Оца, и Сина и Светога Духа.”

Међутим, већ послије самог почетка Свете литургије, назначена је и ваша мисија, јер свака Литургија почиње прозбом, молитвом: ,,У миру Господу се помолимо.” За мир циијелога свијета Господу се помолимо. А онда безброј пута призивамо мир, мир Божији на сабрани народ и на читав свијет. ,,Благодат и мир Господа нашега Исуса Христа да буде са свима вама” изговарамо ријечи. ,,Мир свима” и на крају завршавамо Литургију са ријечима: ,,у миру изиђимо.” То је, драги Владико, брате и саслужитељу у Христу, Ваш задатак и Ваша служба, али то је, ја Вас добро познајем, и унутарњи трептај Вашега бића које је стопљено и спојено са Спаситељем наших, распетим и васкрслим Господом, Исусом Христом. У тешка времена долазите на ово мјесто, али кад су времена била боља? И зар Вас је неко питао кад ћете се и у ком народу родити и да ли хоћете да дођете на ово мјесто? Све је то промисао Божији, а независно од тешких времена, по ријечи апостола Павла, онда када се уздамо у Христа, а ја знам да Ви то чините, апостол Павле поручује хришћанима од најранијих времена и нама данас, ма колико да су тешка времена, ма колико да су велика искушења, апостол вели: ,,довољна вам је благодат Божија.” То јест, онда када се он Господу у невољи и у муци обраћао за помоћ, Господ лично њему упућује ријечи: ,,Довољна ти је благодат моја. У слабостима твојим сила Божија се препознаје.“

И заиста, ми људи јесмо слаби, али, ја знам, показали и доказали сте до сада да сте јаки, али јаки у Христу, вјером јаки, љубављу јаки, јаки управо оним што стоји у Литургији, а то је да проповједате и проносите мир овде, у овој светој и распетој земљи, јер мир је овде потребнији него било шта. Ваша ће мисија бити, то од Вас сабор наше Цркве очекује, а и читава Православна црква, да отупљујете оштрице, да градите мостове, да не питате ко је ко, како се изражава, ком народу припада, него да, служећи Литургију, свједочите мир и сваког човјека причешћујете, питајући га само за његово име којим је крштен у име Оца, и Сина и Светога Духа и по којем га сам живи Господ познаје. Јер у Цркви, Ви то добро знате, не постоје границе. Не постоје непријатељства, не постоје подјеле, јер Црква је по своме значењу ekklisia – сабор! Она све у себе Христом и у Христу сабира. То је ваш задатак, али ја знам да ћете бити распети. И зато увек слушајте ријеч Христову, која каже: ,,Кад вас псују, благосиљајте. Кад вас гоне, трпите, када хуле на вас, молите се.” И када буду говорили против вас, када вас буду гонили и када буду хулили на вас, увек ћете благосиљати, трпети и молити се за све. То сте чинили до сада и то ћете наставити да чините, сигурно уз помоћ Светог Петра Цетињског, уз помоћ Светог Василија Острошког, уз помоћ свих светитеља Божијих пониклих у Црној Гори, уз помоћ молитава Вашег духовног оца, нашег заједничког учитеља, блаженопочившег Митрополита Амфилохија.

Нека би Вам Господ дао снагу Његову, трпељивост Његову, снагу да носите бол свога народа, да носите његова распећа, али на крају и да све што буде међу њима супротстављено, нека легне на Ваша прса, на Вашу душу, а Ви ће те добро знати да клекнете пред овај ћивот да принесете муку свога народа, сваког човјека и свих заједно препустите молитвама Светог Петра Цетињског, а онда он да пусти Господа и благодат Његову да разријешава сваки наш мрак, како би онда заживјела и ријеч Његоша, који каже у Горском вијенцу: ,,Нека се над Црном Гором промијени и развеје мрак.”  И нека засија свјетлост, радост и мир овдје, на овом мјесту, мир из овог светог манастира и ове свете обитељи, нека се живи концентричним круговима и нека обасја читаву Црну Гору и све људе у њој.

Нека сте благословени и нека Вам Господ да снаге. Аксиос!

Извор: Митрополија црногорско-приморска

Приступна бесједа Његовог високопреосвештенства Митрополита црногорско-приморског г. Јоаникија - 5. септембар 2021. године, Цетињски манастир

Благодарим Ваша светости, Вама и Светом архијерејском сабору, који сте нашли за сходно да ме изаберете у ово достојанство високо и узвишено Митрополита црногорско-приморског

Опростите нам што сте од синоћ видјели овдје доста непријатности, подјела. Ви добро знате, Ваша светости и Преосвећени владика крушевачки Давиде, да су те подјеле вјештачки изазване, и ми смо чинили све да их не буде и да их уклонимо, али требаће нам доста времена. Вашим доласком, Светости, а и подјеливши са нама ову забринутост од синоћ, показали сте велику љубав не само према мени него према цијелом народу Црне Горе. Са вама су Ваша светости, који носите пуноћу васељенског православља у својој души, дошли представници светих Божијих цркава који су дошли на ову нашу радост, али су били спријечени да дођу на Цетиње. Међутим, они се данас моле у Храму васкрсења Христовога поред гроба нашег блаженопочившега Митрополита. И они су с нама подијелили и ову забринутост и узнијели са вама заједно молитве за мир и за помирење, и за љубав међу браћом. И данас у овим приликама, они ће благословити наш народ у престоном граду у Подгорици, а ми смо овдје поред моштију Светога Петра Цетињскога у овој светињи око које се садјенуо овај град. Нећу у овом моменту причати више о нашим мукама, него ћу уместо свега заблагодарити Богу.

Благодарим Богу Живоме, Једином и Истинитом, Творцу неба и земље и свега видљивог и невидљивог, који је у овај свијет послао свога Јединороднога Сина, Господа и Спаситеља нашег Исуса Христа, оваплоћенога из дјевичанске крви силом Духа Светога и рођенога од Пресвете Богородице Марије, који дође међу нас када се испуни пуноћа времена и поживје у овоме свијету проповиједајући Јеванђеље Царства Божијега и чинећи безбројна чудеса у славу свог Беспочетнога Оца објављујући Свето Име Његово цијелом роду људском. Пјевам Његово очовјечење размишљајући непрестано о Његовим ријечима и дјелима, клањајући се Његовом распећу и смрти на Крсту и Гробу Његовоме живоносноме, славећи Његово тридневно васкрсење и побједу над смрћу. Он нас је по своме човјекољубљу учинио саучесницима и причасницима Његове побједе над смрћу и славе Његовог Васкрсења. Величам Вазнесење Његово на небо којим је прославио људску природу и удостојио је части сједења са десне стране Бога и Оца да би, испунивши сав божански домострој спасења, на дан своје Педесетнице ниспослао Духа свога Светога на своје свете ученике и апостоле и обукао их у силу са висине устројивши Цркву своју као Тијело Његово и заједницу светих у којој Он обитава са беспочетним Оцем својим и оживотворава је Духом Светим.

Једна света, саборна и апостолска Црква је трајна Педесетница у којој учествујемо. У њој се освећујемо и спашавамо. Она је живо присуство и свједочење Царства Божијега које је дошло у сили. Она је тијело Христово и Богочовечански организам. Она се открива као нова твар која  преображава цијелу творевину и овај свијет напајајући га водом која тече у живот вјечни. Тајна Цркве утемељена је на божанском домостроју, на цјелокупном Христовом дјелу спасења рода људскога. Он се у времену и простору, овдје и сада, поистовјећује са Светом Евхаристијом на којој се хранимо Светим Тајнама Тијела и Крви Христове да бисмо живјели новим животом. Црква по своме бићу и дамару није од овога свијета, али га она препорађа, обнавља и освећује. Не саображава се овоме свијету него му икономијски снисходи да га изнутра просвијетли, обогати и саобрази Царству небескоме. У богочовјечанској заједници Цркве превазилазимо  наша природна људска ограничења, националне подјеле и међуљудске раздоре достижући јединство у Христу, пуноћу заједништва и саборности.

Митрополија црногорско-приморска, у почетку названа Епархија зетска, од њеног оснивача Светог Саве и њеног првог епископа Илариона до дана данашњег, превршивши осам вијекова свога постојања има више него јасан историјски и канонско-правни континуитет. Мени је припала та част да будем њен 56-ти по реду архијереј, а 41-ви од кад је њено сједиште премјештено у Цетињски манастир. Ова Митрополија је била и остала један од најјачих стубова у великој одуховљеној грађевини Српске Православне Цркве кроз цијелу њену историју. Заблистала је светошћу наших архијереја, подвижника и мученика, љепотом њених светиња и непрекидног умјетничког стварања. Његовање српске ћириличне писмености и књижевности у овој Митрополији може се пратити као златна нит од Иловачке крмчије, врањинских повеља, Горичког зборника, преко Ободске, а касније и Божидареве штампарије, Цетињског љетописа па све до Светог Петра и Његоша чија се пјесничка ријеч код нас често узима као мјера вриједности и љепоте говора и књижевног стваралаштва. Овдје се понајвише причало о свецима и јунацима који су животе полагали за ближње своје и о догађајима који имају морални и духовни смисао. Са сјетом се памтила жртва Светог Јована Владимира, пјевало се о Светом кнезу Лазару, приповједало о Светом Сави и Светом Василију, О Светом Петру и Вожду Карађорђу, а свака добијена битка за слободу прослављена је као нови лијек косовскијех рана. Његош је продубио косовску мисао, наставили су је његови насљедници и краљ Никола. Митрополит Амфилохије изронио је из таме нашег времена као митски јунак Косовац Јоване, пјесник Видовдана и обновљеног Косовског Завјета.

Примајући данас овај свети престо са побожним страхом и трепетом, али и охрабрен свијетлим примјерима мојих предшественика и Вашом љубављу, Ваша Светости, и цијелог овог светог сабора спреман сам да се прихватим ове узвишене дужности пјевајући заједно са Давидом: ”Готово је срце моје Боже, готово је срце моје,пјеваћу Те и славити”

Осврћући се данас на протекле двије деценије моје архипастирске службе желим да се најсрдачније захвалим свештенству, монаштву, предсједницима и члановима црквених одбора, ктиторима, добротворима, културним дјелатницима и цијелом вјерном народу обновљене Епархије будимљанско-никшићке на искреној и плодоносној сарадњи, предузимљивости и изузетној оданости Цркви Божијој, на величанственим литијама и светосавским академијама, на свему што су заједно са мном учинили да та древна и многострадална светосавска Епархија заблиста новим сјајем.

Ваистину наша архијерејска служба које нас је Господ удостојио да је вршимо у Дому Његовом, Цркви, је живо учешће у тајни Христове првосвештеничке службе не по нашој врлини и памети, него по Божијем дару, милости и човјекољубљу. Не заборављамо, међутим, да је ова света служба препуна тешкоћа, да нас у овоме свијету неће заобићи чаша горчине по Његошевом искуству: чашу меда још нико не попи, штио је чашом жучи не загрчии… Знамо да не можемо бити заједничари светих апостола ни достојни Христови свештенослужитељи ако нијесмо спремни пити чашу коју је Он испио и крстити се крштењем којим се Он крстио. Ако је Господ и Спаситељ Исус Христос у овоме свијету примио хуле, клевете, издају, крсно распеће, жуч и трнови вијенац онда ми од овог свијета и вијека не очекујемо ни славе ни утјехе. Зато ћу као архипастир повјереног ми народа  слиједити Христову ријеч: Нијесам дошао да ми служе него да служим, са спремношћу да се жртвујем за њега који је живот свој положио за многе, за спасење цијелог рода људског.

Имам пред собом свијетле примјере жртвовања за Христа и за Цркву у посљедњем вијеку од стране митрополита црногорско-приморских. Митрополит Гаврило, потоњи Патријарх српски, носио је Христове ланце у окупаторским логорима у оба свјетска рата. Свештеномученик Јоаникије Липовац главу своју положи за вјеру, би мучки убијен без суда и пресуде по свршетку рата 1945. године; до дан данас не зна му се гроба ни мрамора. Наслиједи га Митрополит Арсеније Брадваревић, велики страдалник за правду Божију неправедно осуђени на једанаест година затвора у монтираном процесу овдје на Цетињу само да би био уклоњен са владичанске столице и протјеран из Црне Горе. Чувар запретаног огња вјере, како је сам говорио Митрополит Данило Дајковић, био је досљедни заступник Његошевог аманета и Његошеве капеле на Ловћену; би распет заједно са капелом и Његошем, али сачува образ Црне Горе. Свјежа су нам сјећања на блаженопочившег Митрополита Амфилохија и на његово монументално дјело. Величину његове личности и дјела не можемо сагледати ако заборавимо колико је увреда, хула, псовки, блаћења, клевета и сплетки Христа ради поднио од једног дијела своје заблудјеле пастве и добро организованих парапатриотских група. То дугогодишње каменовање подносио је са тугом због помрачења непријатеља Цркве, али и са радошћу што страда за свога Господа како рече пјесник сваки камен њему један Христу мање… Благодаран сам блаженопочившем Митрополиту као син добром, мудром и пуном љубави оцу на свему што је учинио за мене лично, а посебно за Цркву Божију. Знам да му се могу одужити само ако стваралачки и истрајно наставим његово велико дјело.

Своју митрополитску службу почећу са благом јеванђелском ријечју обједињавајући повјерени ми народ око престола Божијег да бих га нахранио небеским хљебом учећи све како се треба владати у Дому Божијем који је Црква Божија, стуб и тврђава истине. Јеванђеље Христово ће бити темељ свега што ћу радити и градити знајући да сам дошао да градим не обичну грађевину него живу Цркву Божију којој је Христос крајеугаони камен. Вршећи своју свету службу архијереј стоји видљиво испред свог народа пред лицем Божијим приносећи од свих и за све, кроз Христа, дарове Богу живоме. Архијереју је од Бога дато да врши службу помирења да се измиримо са својом савјешћу и једни са другима да бисмо се и са Богом могли измирити; да се сјединимо са Богом и својим ближњима. У том светом јединству је наша снага, спасење и обесмрћење.

Архијереј обједињава све службе у Цркви да свака од њих у том чудесном сагласју и садејству унапређује живот вјерних. Он обједињује вјерне са њиховим разноврсним даровима, знањима и искуствима. Заједница коју гради није било која па ни најбоља друштвена организација у којој протоком времена човјеку постаје тијесно, него заједница у Христу Духом Светим изграђених и украшених личности. Усклађујући службе и дарове свештенства и народа будно пази да све што предузима и ради у име Господње буде на изграђивање Цркве и утврђивање њеног јединства. Он има дар од деснице Вишњега да продужава дјело Христово као Његов сарадник и саслужитељ знајући да је главни дјелатељ те јединствене службе Господ Исус Христос. Распони његовог духа и стваралачког подвига крећу се од осјећаја људске немоћи и смиреног сазнања да се без Бога не може ништа добро учинити до радосног светопавловског усклика све могу и Христу Исусу који ми моћ даје.

Црну Гору муче и исцрпљују старе и нове подјеле од владике Данила Петровића па до дана данашњега. Споља гледано рекло би се да су то сукоби између припадника два идеолошка погледа на прошлост и будућност Црне Горе. Да је само то, камо среће, лако бисмо те подјеле превазишли. Прошлост бисмо препустили историчарима и научним скуповима, а о будућности бисмо водили дијалог како би се за сваког путем правде и закона обезбиједило што више слободе, мира, правде, знања и рада. Различита мишљења, ако су мишљења! неће бити проблем уколико имамо међусобног поштовања. У том случају биће нам изазов да једни друге боље упознамо и да проширимо своје видике. Размјењујмо зато драга браћо и сестре у нашим расправама не мржњу и пакост него разложне мисли и добру вољу и осјетићемо близину братскога мира који нам је потребан више од хљеба. Ако заједнички потражимо добро мир ће нам бити још ближе. Као архипастир служићу братском помирењу у Црној Гори лијечећи старе и нове ране на бићу повјереног ми народа. Тражићу добро Божије у душама вјерних којега, увјерен сам, има у изобиљу да би оно засијало на славу Цркве Божије. Као и до сада дијелићу и зло и добро са својим народом, радост и жалост. Помагати сиромашне, тјешити жалосне, храбрити уплашене, тражити изгубљене и заборављене, носећи крст свога народа да би ме Господ својим  Живоносним Крстом снажио и кријепио у овој узвишеној служби.

Као највећој и најпријатнијој дужности посветићу се вјерском образовању и васпитању дјеце и омладине од којих се очекује да донесу срећу и радост својим родитељима и цијелом друштву. Младићи и дјевојке научени хришћанским врлинама, раду и одговорности, оспособљени за живот и стварање на вријеме ће засновати породице, биће добри супружници и родитељи, засноваће породичне заједнице љубави утемељене на Божијем благослову. Људи слободни од гријеха и себичности спремни на жртву и љубав према ближњем могу изграђивати породицу, Цркву и државу.

По насљеђу из периода теократског уређења Црне Горе и данас  многи очекују од Митрополита црногорско-приморског да се бави не само црквеним него и појединим државним пословима. Ми међутим досљедно поштујемо начело одвојености Цркве и државе да би свака од њих неометано радиле свој посао што је најбоља претпоставка за њихову добру сарадњу уз пуно међусобно уважавање, а ради добра, среће и напретка једног те истог народа, вјерника и грађана Црне Горе, којем обје служе.

Служба коју вршим има доста додирних тачака са државом на културном, просвјетном и социјалном плану, на бризи за очување здравља људи и животне средине, за унапређење вјерских слобода и цјелокупног правног поретка. У свему реченом желим, заједно са свим свештенством, да дам максимални допринос ради унапређења квалитета живота цијелог народа Црне Горе под заједничким нам, не баш увијек ведрим небом. Поштујући државу и њене институције нијесмо и нећемо се бавити страначком политиком нити се поистовјећивати са било којом партијом. Једна је и недјељива Црква којој служим, па је зато за мене један и недјељив православни народ који ми је Богом повјерен без обзира како се ко изјашњава или политички опредјељује. Зато ћу увијек позивати све политичаре, а данас молим и преклињем, да добро народа и државе, добро свих нас, одреде као заједнички циљ и да се у интересу народа који им даје повјерење договарају и рјешавају нагомилане проблеме у Црној Гори.

Ваша Светости, хвала Вам на Вашој љубави, на Вашем доласку. Радујем се овом почетку моје архијерејске службе у Митрополији црногорско-приморској, иако сам и раније овдје служио као викарни епископ, прије пуне двадесет и двије године сам овдје примио епископску хиротонију од светопочившег Патријарха српскога Павла. Радујем се сарадњи са мојим свештенством, заједничким молитвама, службама, ношењу заједничких брига и тешкоћа, радујем се народу моме, који носи свој крст и који је показао толику љубав и оданост својој Цркви, својим светињама, ћивотима светих из рода нашега, и цијелој Српској православној цркви и њеном јединству. Радујем се дјеци, радујем се свима вама, радујем се овој светој служби којом ме је Господ удостојио преко Вас, Ваша Светости, и Светог архијерејског сабора. Свима благодарим, Богу благодирам и на све призивам Божији благослов.

Благодат Господа нашега Исуса Христа, љубав Бога Оца и заједница Светога Духа да буде са свима вама. Амин, Боже дај.

Извор: Митрополија црногорско-приморска

У име Оца и Сина и Светога Духа! Браћо и сестре, величанствени саборе, ставих неколико реченица на папир да не бих отишао у странпутицу гледајући све вас данас сада овде сабране.

Најрадије бих све вас као и све људе Црне Горе сместио у своје срце, закључао у њега, и заједно са вама попео се на Острог и препустио се молитвама Светог Василија Острошког, да он буде тај који нам даје упутства којим путем да идемо, којим речима да општимо једни са другима; или бих се ћутке спустио у крипту у којој су смештене кости великог архипастира и васкрситеља опустошене, мртве Црне Горе, у крипту у којој се налази тело нашег и вашег блаженопочившег митрополита Амфилохија, и да тамо сви у молитви ћутке чујемо шта има да нам поручи, и ако би имао у наше име недоумице, сада их сигурно више у близини Христовој нема. Засигурно зна да су јединство, љубав Христова и мир Христов једини оквир који је природан и нормалан, здрав и исправан за животе сваког од нас појединачно али и за живот свих нас заједно.

Ово свето место испред којег стојимо, свети храм посвећен Васкрсењу Христовом, најбоље поручује који је смисао и садржај наше вере, који је смисао и постојање Цркве у свету. Црква не постоји због тога да би решавала на пример економске, социјалне, психолошке, политичке, државне и сваке друге проблеме. Црква о којој сведочи овај храм Васкрсења у свету постоји да бисмо ми дошли у њу и да бисмо ту могли да наслутимо ону тајну за којом чезнемо, а то је живот вечни. То је смисао нашега постојања овде, у историји али и у вечности. И само када дотакнемо ту тајну, тајну Крста и Васкрсења Христовог, тада добија свој смисао и све оно претходно.

Драга браћо и сестре, величанствени Саборе, утешен вашом вером и љубављу знам да смо сабрани у име Оца и Сина и Светога Духа. За нас је данас празник и ја вам га од свег срца, браћо и сестре, честитам. Овакви дани и овакви догађаји одавно су не само поменути него и описани у Светом Писму, у псалмима Давидовим: Ево дана који створи Господ радујмо се и веселимо се у њему!. И заиста овај дан и овај наш сусрет јесте по нашој вољи и израз је наших најдубљих жеља. Али не само наших. За ове дане и за овај догађај ми смо се молили Богу да добијемо на челу ове древне светосавске епископије достојног архијереја. И Господ је преко Сабора Архијереја Српске Православне Цркве, који се управља Духом Светим, услишио  наше молитве. Изашао је Господ у сусрет нашим молитвама и нашим жељама и ми смо за предстојатеља ове велике и важне за нашу Цркву и за читаво Православље епархије добили великог мужа, онога кога смо желели, кога смо измолили, владику Јоаникија. И ја вам на тим испуњеним молитвама и жељама и у своје лично име, али и у име пуноће Српске Православне Цркве и у име пуноће Цркве Христове, честитам.

Велика је и силна је наша радост, али ми смо ту радост као православни хришћани спремни да поделимо са свима: са браћом римокатолицима који живе у знаку истог крста Христовог као и ми православни, затим са другом децом Авраамовом: са браћом Јеврејима и са браћом муслиманима, са којима смо исто тако испреплетани широм балканског шара, па и овде у Црној Гори. Свима њима пружамо руку братства и братску радост делимо са њима. Пружамо им не само једну руку којом се рукујемо, него ширимо обе своје руке, ширимо, браћо и сестре, своје срце и све братски грлимо и целивамо. А ако у братски загрљај зовемо њих како тек чезнемо и желимо из свег срца, из дубине своје душе, да у миру и у љубави Христовој загрлимо ону нашу браћу која су нам најближа, која су нам рођена, а која данас нас овде сабране на овом скупу или не препознају или не признају за своју браћу, и називају нас различитим погрдним именима. Ми ту нашу браћу грлимо читавим својим срцем, својом душом, читавим својим бићем и молимо се да колико год не били добре воље према нама да их Господ одобровољи, али и нас и наша срца да прошири до небеса, да у та наша срца они имају улаз, али да из њих никада немају ниједан излаз. Баш њих желимо да примимо већма него било кога другог у братски загрљај, јер ми као православни хришћани знамо да без обзира на то ко како себе доживљава и осећа, како се изражава, како себе види по свом националном убеђењу, без обзира на то коју идеологију, који политички поглед на свет има, и којој странци припада, без обзира на било које и било какве разлике, у Цркви - сви смо једно.

Да је Црква, знамо добро, јединствени кров и простор за све нас, кров под који нас када приступимо светој чаши свештеник не пита које смо нације, ко нам је отац, ко нам је мајка, за кога гласамо, где радимо... Не, браћо и сестре, ми Христом просветљени, молитвама Светог Василија Острошког и Светог Петра Цетињског просветљени, знамо да за Бога најмање је битно како и на који начин себе доживљавамо уколико смо Христови. Свештеник када му приступимо једино што ће нас питати јесте како вам је име. У које име смо крштени, које смо име на крштењу добили, по чему нас Бог лично препознаје.

Да сви једно буду нису речи било кога од овога света, нису речи нас свештеника, па макар били и епископи. То су речи никог другог но до самог Господа нашег Исуса Христа да сви једно буду. а за нас хришћане речи Христове су меродавне. Оне су огледало, оне су наше мерило. Када слушамо реч Његову она ће се претворити и преточити и у наше животе. Та реч Христова поред позива на јединство у исто време је и позив на љубав и позив на мир. Ни једно, ни друго, ни треће није могуће без вере у Христа, без послушања његовим заповестима и без труда да живимо у складу са оним на шта нас Он позива. У том светлу сви људи су позвани да буду наша браћа. У том кључу, у кључу Христовом, у Његовом огледалу, ми немамо непријатеље, без обзира што помућени силама овог света, надахнути интересима себичним и пролазним неки људи, Цркву Христову па и самога Христа, а онда и нас православне хришћане, могу видети као своје непријатеље. То је њихова ствар. Бог нас неће питати шта су они нама учинили, али ће нас питати шта смо ми учинили. Да ли смо посведочили распетог и васкрслог Христа, да ли смо били спремни, баш као што је чинио блаженопочивши митрополит Амфилохије и као што је заједно са њим чинио, чини и чиниће новоизабрани митрополит Јоаникије, који су носили и носе падове и бремена и оних који слушају реч Христову и оних који не слушају реч Христову. Стога позивам и апелујем на све крштене душе у овој Епископији да стану уз овог изабраног митрополита Јоаникија.

И као да чујем неки немушти ехо који хоће да каже он није изабран овде. А ја заједно са вама, браћо и сестре, кажем: Изабран је митрополит Јаникије легално и легитимно у складу са учењем светих канона Православне Цркве, онако како се то радило кроз сву историју од  дванаесторице апостола, па преко седамдесеторице који су изабрани после њих, до наших дана. Свима је Господ рекао: Идите и крштавајте све народе у име Оца, Сина и Светога Духа. Тако је и кроз свети Сабор Цркве наше, али кроз ваше молитве и вашу вољу, рекао и овом драгом нам изабраном Митрополиту црногорско-приморском господину Јоаникију, рекао је и њему: Иди и поучавај и крсти све људе, сав народ у овом крају, у Црној Гори у име Оца, Сина и Светога Духа, приводи их распетом и васкрслом Христу без обзира како ко гледа на себе. Никаква друга потврда није потребна до избора од законитог Сабора. Али, ако већ неко жели потврду народа у Црној Гори за избор Митрополита новог, ја вас овде сабране питам и очекујем јасан, јединствен и непоновљив гласан одговор: да ли је достојан владика Јоаникије да седне на трон Светог Петра Цетињског? Да ли је достојан? Да ли је достојан владика Јоаникије за митрополита црногорско-приморског?

Наравно да је достојан! И то сви треба да знају!

Ја, немојте ми замерити што ћу речи лично у првом лицу једнине, вашег новог митрополита добро познајем, пријатељи смо, али много више од тога - браћа смо. Знамо се од студентских дана, али не од студентских дана када смо студирали богословске науке заједно, него много пре тога, када смо се сабирали у студентској соби, у Студентском граду у Београду - он студент философије, а моја маленкост студент археологије, а било је ту још наше браће у истој соби који су данас свештеници. Сабирали смо се и имали смо само једну потребу, само једно питање: не - има ли Бога? - него: ко је тај Бог? Који је тај Бог који може да осмисли сваки наш тамни буџак, да осмисли наше јадне животе, да осмисли историју? Који је то Бог који нам даје све, и себе самога у љубави, али даје и вечност? А онда смо готово паралелно у исто време срели апостоле оних времена и сведоке Христове, духовну децу Светог оца Јустина. Срели смо митрополита Амфилохију, владику Атанасија и владику Иринеја и они су нам не речју својом, него собом, својим постојањем показали да постоји живи Бог, да је тај Бог дошао међу нас да се распне и да се васкрсао и да је тај живи Бог, Исус Христос Господ Наш. После једног таквог сусрета, једног разговора и предавања митрополита Амфилохија, одлучили смо да напустимо студије које смо започели и да упишемо Богословски факултет, хотећи да чујемо живу реч Божју, не слутећи да ће нас Господ слабашне и мале поставити на трон са којег треба да носимо бреме распетог, али на путу васкрсења српског православног народа.

И ја сам стога, браћо и сестре, јемац да је ваш нови Митрополит истински човек. Он јесте Србин православни, али је пре тога, за то време и после тога - хришћанин православни. То значи да воли свој српски народ, али у Христу и кроз љубав према свом народу воли сваког човека и све народе света, јер сви су позвани да буду Христос, да буду Црква Његова. За митрополита Јоаникија, као и за његовог духовног оца, а рекох већ нашег заједничког учитеља, блаженог спомена митрополита Амфилохија, важи онај једноставан закључак апостола Павла који је и закључак свих нас: Нема више Јудеја ни Јелина, нема више роба ни слободног, нема више мушког ни женског, јер сте сви ви један човек у Христу Исусу.

Драга браћо, вама и свим нашим сународницима и свим људима који живе на овим просторима, постављам питање: Да ли ћемо ми савременици, дозволити да се и даље кроз 21. столеће преносе бесмислени идеолошки сукоби, понављам: бесмислени идеолошки сукоби, да нам на челу стоје жигови и етикете из прошлих времена. И не само то, него да те жигове утискујемо у душе сопствене деце. Потребан нам је само Христос, потребан нам је само Христов печат у срцу, њим да се осењујемо, а онда нека свако по свему другом буде оно што хоће. Разлике су дар Божји, дате су не да би били повод за сукобе, него су дате као дарови Божји да бисмо свој посебан печат развијали како бисмо онда кроз тај печат себе даривали другима, али исто тако кроз свој посебан дар примали друге да бисмо друге собом обогаћивали и другима били обогаћени.

Стога и ја, заједно са изабраним митрополитом Јоаникијем и свим нашим архијерејима, молим све у овим светим крајевима да не дозволе да се мржња међу браћом и несреће продужују. Не остављајмо нашој деци хипотеке ни своје, ни наших дедова. Тражимо опроштај и опростимо: ако сам те увредио опрости, а ја теби унапред праштам на свему. То је реч, то је емоција, то је вера нас православних архијереја, то је вера вас православних хришћана, то је вера и вашега новог митрополита. И на крају, нека Господ да - као што је, знам поуздано, у срцу и у души вашег новог митрополита Бог Христос увек на првом месту и онда је све у његовом животу на свом месту – да, браћо и сестре, молитвама свих светих Божјих из ове свете земље, из наше свете Цркве Православне, Господ Христос буде у вашим срцима, у вашим мислима, у вашем бићу увек на првом месту.  И онда никада нећете имати проблем да препознате шта је то што треба да буде на другом месту и шта на којем месту треба да буде: Христос Господ је почетак и крај, а све остало биће на свом месту. Благодат и мир Господа нашега Исуса Христа и љубав Бога Оца и заједница Духа Светога нека буде са свима вама овде сабранима, са свим житељима овог града, са свим житељима Црне Горе, са читавим светом. Живели, нека вам је срећан празник и нека вам је срећан и благословен нови Митрополит!

Извор: Инфо-служба СПЦ

Ваша светости, патријарше српски господине Порфирије, драга браћо архијереји из светих Божијих цркава, из Јерусалимске патријаршије, Московске патријаршије, Украјинске православне цркве, Руске заграничне цркве, Бугарске православне цркве, Пољске православне цркве, Албанске православне цркве, Православне цркве чешких и словачких земаља, Ваше блаженство, Aрхиепископе охридски и Mитрополите скопски, браћо архијереји Српске православне цркве и Охридске архиепископије. 

Господине предсједниче Владе Црне Горе, Ваше екселенције, господо амбасадори, Ваша краљевска височанства, господине Филипе и Данице Карађорђевић, Ваша краљевска височанства грузијске династије, господине Давиде Багратионе и госпођо Ирина, господо министри у Влади Црне Горе и Србије, господо народни посланици, господине предсједниче Матице Српске, господине директоре ,,Секретаријата за вјере” Републике Српске, господо предсједници општина, овдје присутних, из Црне Горе, драга браћо и сестре.

Драго ми је да вас све поздравимо на овом светом и великом сабору који је учињен поводом доласка Његове светости Патријарха српског господина Порфирија, који први пут, као новоизабрани Патријарх, долази да посјети Црну Гору и да јој донесе мир и благослов. Ваша светости, Ви као наследник Светога оца нашега Саве, првога архиепископа српскога, идете и његовим стопама, посјећујући свете Божије престоле које је утврдио Свети Сава. И ево, дошли сте да и овај свети престо древне епископије зетске, данашње Митрополије црногорско-приморске, посјетите и утврдите. Ваша света служба је служба помирења и обједињења. Цијела Српска православна црква, српски православни народ и сви они који су у Вашој јурисдикцији, обједињавају се око Вас и око светог патријарашког престола. Са Вама је, Ваша светости, вечерас дошла и пуноћа васељенског православља. И ту пуноћу, као патријарх српски, носите у Својој светој служби и Своме срцу. Али нам је драго што вечерас са Вама дођоше архијереји светих православних патријаршија и светих аутокефалних православних цркава из цијелог православља. То нам даје и велику и велику снагу.

И ево, вечерас сте овдје, Ваша светости, поводом Вашега устоличења као новоизабраног Митрополита црногорско-приморског. Дошли сте, Ваша светости, да посјетите ову, Светим Савом, утврђену Митрополију, која се прославила светошћу и Светога Петра Цетињскога и осталих светиња које је сабрала под својим освештаним крововима. И руку Светог Јована Крститеља, и дио Часнога и Животворнога крста, и свету чудотворну икону Богородице Филеримске, и  земљу Светога Василија Острошкога Чудотворца, са којом се он, као Митрополит херцеговачки, сјединио. Епископију и Митрополију у којој су свој мир нашле мошти Вашега далекога претходника, Светога Арсенија Сремца. Ова епископија и Митрополија се прославила светошћу, али и много чиме друго. И књижевношћу и умјетношћу и љепотом наших светиња, а у посљедње вријеме, наш народ, који се објединио у одбрани својих светиња, своје вјере, части, образа и памћења, заблистао је и изашао пред лице цијеле православне васељене, као народ одан својој вјери и Својој Цркви.

И зато ми је и част, Ваша светости, да Вас поздравим у име цијелог овог овдје вечерас сабраног народа, који Вас и вечерас и сјутра дочекује у Црној Гори. И молим Вас, Ваша светости, да овај народ који Вам је толико одан и који ће послушати Вашу ријеч, да му се обратите и да га благословите.

Извор: Митрополија црногорско-приморска

У новом издању емисије "Катедра" на таласима васељенског Радија Светигора, емитовано је предавање Његове Светости Архиепископа Пећког, Митрополита Београдско-карловачког и Патријарха Српског г. Порфирија, које је својевремено одржао као Митрополит загребачко-љубљански.

На позив Његовог Преосвештенства Епископа тимочког г. Илариона, у недељу, 13. октобра 2019. године, тадашњи Митрополит загребачко-љубљански г. Порфирије одржао је предавање у Саборној цркви у Зајечару. Предавање је одржано у оквиру Фестивала хришћанске културе.

Патријарх Порфирије тада као Митрополит загребачко-љубљански говорио је на тему “Црква и време“.

Извор: Радио Светигора