Божићни пост траје већ недељу дана, а ове недеље можемо да сумирамо неке од резултата. Ако, наравно, има шта да сумирамо.

Ако погледамо на друштвеним мрежама, шта многе вернике сада највише брине, може се показати да су чинови поста – покајање, пажња према својој души, борба са страстима, брига о ближњем – нису на првом месту.

Вакцинације, политика и ратне гласине су тренутно у врху. Док су духовна питања негде у другом плану. То би се могло разумети међу неверницима, јер немају од кога да очекују заштиту од разних катаклизми. Али за верника свака стварна опасност је још један разлог да размисли о души и да се обрати Богу за помоћ. Авај, чини се да много људи занима нешто друго.

Већ смо говорили о томе како ђаво дели људе и како се то јасно испољава управо сада, током пандемије. И на крају крајева, било који борац-активиста за вакцинацију или против не покушава ни да размишља о томе колико су његови поступци и речи исправни, колико су заиста корисни и прикладни.

Стиче се утисак да веома, веома многи себе сматрају искључивим носиоцима мисије спасавања човечанства.

Али ево типичног примера, који све “мисије” своди на нулу. Хајде да размислимо о томе, ако човек у жару борбе почне да се радује нечијој смрти – било да је то особа која је одбила да се вакцинише, разболела се и умрла, или већ вакцинисана, што се такође дешава, разболела се и умрла. Такво ликовање, ма каквом паролом да се крије, недвосмислен је знак љутње и мржње према ближњем.

А слични примери се дешавају и сада, када смо позвани да припремимо своју душу за сусрет са новорођеним Спаситељем.

Али ниједан циљ, чак ни најправеднији, није вредан ако није освештан љубављу, ако је оскврњен злобом.

Исто важи и за све узнемирујуће гласине које шири штампа. Сваку информацију треба посматрати кроз призму питања: колико је она важна за спас моје душе? А онда се испостави да је веома, веома много на шта губимо време само љуска.

И зато, не једном или двапут, већ стално, морамо да се повучемо и питамо: како иде мој лични Божићни пост?

Митрополит Антоније (Паканич)

 

Свијет, у којем живимо, сав је испресијецан и раздробљен којекаквим размирицама и подјелама. На све наше несрећне подјеле и расколе, дошла нам је и ова најновија подјела на вакцинисане и невакцинисане, присталице и противнике званичног тумачења несреће која нас је снашла.

У почетку покушао сам да пратим иступања и писања ”врхунских стручњака”, забарикадираних на једну или на другу страну. Чак сам повјеровао да сам био нешто сазнао и да сам ”обавијештен”. Како су се ствари одвијале, и како су јазови између једних и других све дубљи бивали, збуњиван и ошамућен, на крају увидјех да сад ништа не знам. Премного се контраверзи сабрало и кнтрадикторних одговора на питања разна која су нам са овом несрећном короном дошла

Несреће би требало да зближавају људе и то се је вазда дешавало. А ова несрећа удаљује нас једне од других, нажалост, на даљине недогледне. И какав год крај овим несрећама да буде – ако га икад буде било – ископани ровови биће и остаће. Ако је ово недјело из злоумља непомјаника, ”кнеза овога свијета” (Јн 12, 31) изашло, он може да се весели и сеири: са “social distancing” у потпуности је постигао циљ – људи су се, заиста, друштвено дистанцирали, удаљили, једни од других. Физичко растојање, на које смо били присиљени, било је болно. Родитељи су умирали усамљени; дјеца њихова нису могла руку им прихватити и одлазак са овог свијета олакшати. Заувијек ће ми пред очима бити слика дједова и баки како на унучад своју кроз прозоре вире.

Тим искушењима крај је некако дошао. Паметнима да буду паметнији и да заувијек  памте искуство које су стекли, да смо везани нераскидивим везама љубави. А другима, чије су се везе до кидања истањиле, њих је корона подстакла да и те, слабашне, везе покидају.

Читам, недавно, о раслојавању и цијепању канадских породица и фамилија. Видим да оно што се дешава у Канади, збива се свуда по свијету па и у мојој непосредној, српској средини. Чух за неке наше да се, како веле, због короне разводе; пријатељства у непријатељства обрнуше.

Тако, вијести канадске државне агенције СиБиСи, почетком октобра мјесеца, слове како је извјесна Џасмин Ли Бутин, заједно са својом мајком, вакцинисана, а њене двије сестре нису примиле вакцину, и неће да је приме. Након силних свађа и убјеђивања дошло је до тога се сада све рјеђе виђају, док дође и до тога да потпуно престану да међусобно разговарају. ”Нема више роштиља, Божића, рођендана”, вели Џасмин. Она и њена мајка самују. Извјесна Данијела Барнсли, због тога што њени родитељи одбијају да се вакцинишу, престала је да говори с њима. Кад погледа у будућност, ова ”врла” кћерка вели да уопште није сигурна да ће икад проговорити са својим родитељима. До короне, жали се један младић, у његовој фамилији све је било спонтано; није се морала мјерити свака ријеч. Сада, короном раздвојени, не доживљавају се више да су своји.

Не вјерујем да је корона за све крива. Умножило се безакоње и охладњела љубав многих. (Мт. 24, 12) Тамо гдје је охладњела љубав требало је да падне сламка камили на грбу те да јој кичму сломи.

На све ово, и код нас, појавили су се неки ”душебрижници”, затарабљени у анонимност којекаквих друштвених мрежа ”бораца за вјеру”, за ”истину” и остале њихове ”узвишене” идеале. Отуда немилосрдно суде и просуђују и људима огањ неугасиви на главе сипају. Они, можда, вјерују да ”дјело Божије чине”, али њихова дјела горке и опоре плодове свађа и подјела рађају. ”По плодовима њиховим познаћете их”, (Мт. 7, 16) вели нам Господ наш.

Свуда, и око сваке наше богомоље, препознајемо једну чудну сорту људи; кољенима клецају и све хукћу под теретом њихове ”побожности”. Развили су и своју моду па се и униформисано облаче. Са свецима се друже, на нас, грешне смртнике, с висине њихове ”духовности” милости немају. Ни за једнога честитог црквеног трудбеника од њих не чух и не видјех једну једину људску ријеч казану.

Прелест је страшна духовна болест, кад демон убиједи грешнога човјека да је савршенство достигао и да му нико раван није. Та његова, наводна, светост даје му за право да свима лекције држи. ””Не додирни, не окуси, не опипај.” (Гал. 2, 21)

Не улазећи у то откуда нам је ова несрећа дошла и како нас је снашла; не говорим ни о томе да ли треба или не треба упуства стручњака и надлежних слиједити. То није предмет овога мога слова. Хоћу да кажем да нико нема право ничију слободу уходити. (Гал. 2, 4) Нека свако за себе одлучи и одговори. Господ нас је са савјешћу, гласом својим у нама, обдарио, и нека свако, према том гласу Божијем у себи, своје кораке равна. Онима код којих је овај глас Божији гријесима загушен, окрутност ових ”праведника” ни мало помоћи неће него ће их утврдити у њиховој грешности.  Јуришницима ”за веру и истину” ”који користе слободу за прикривање злобе” (1. Пт. 2, 16) рекао бих да оставе људе на миру; сваком је доста, и превише, муке његове. Ко су они да из Божијих руку грабе суд над људима. ”О човјече, који год судиш, јер у чему судиш другоме, себе осуђујеш.” (Рим. 2, 1) ”А знамо да је суд Божији истинит над онима који то чине.” (Рим. 2, 2)

”Ако неко мисли да се свађа – пише свети апостол Павле хришћанима Коринта – ми таквог обичаја немамо, нити Цркве Божије.” (1. Кор. 11, 19) Чуо је од да постоје подјеле међу њима, и он нешто од гласина прихвата, те подјеле осуђује јер не служе добру.

Изнад свега апостол жели да хришћани све своје поступке љубављу мјере. ”Све да вам бива у љубави.” (1. Кор. 16, 14) Ако и има различитих мишљења, и њих рјешавати ”са сваком смиреношћу и кротошћу, са дуготрпљењем, подносећи један другога, старајући се да чувате јединство Духа свезом мира”. (2. Кор. 1, 2-3)

”Слабе у вјери примајте, без расправљања о мишљењима” (Рим. 14, 1) учи нас свети апостол. ”Јер један вјерује да смије све јести, а који је слаб једе зеље. Који једе нека не презире онога који не једе, и који не једе нека не осуђује онога који једе, јер га Бог прими.” (Рим. 14, 2-3) Ово апостолово упутство, пренијето на нашу несрећну садашњост, могло би да овако слови: Један вјерује да смије вакцину примити, а други не вјерује. Који је примио вакцину, нек не презире онога који није. А који није примио вакцину, нек не осуђује онога који јесте.

”Да вас, дакле, нико не осуђује за јело и пиће, или за какакв празник, или за младине, или за суботе” (Кол. 2, 16), па ни за вакцинисање или за невакцинисање, усудио бих се ја, грјешник,  да придодам.

Протопрезвитер-ставрофор Василије Томић

На редовном мајском заседању Светог Архијерејског Сабора промислом Божијим и одлуком Светог Архијерејског Сабора изабрано је пет викарних епископа, редакција Телевизија Храм ће у наредном периоду кроз серије разговора сваког другог уторка представити изабране викарне епископе. Гост првог издања наведене емисије био је Његово Преосвештенство Епископ топлички г. Јеротеј, викар Патријарха српског.

Служба викарних епископа и значај архијерејске службе, као и титуле викарних епископа, најчешће по називима древних епархија из времена Светог Саве, биле су теме о којима је Епископ топлички Јеротеј говорио у уводном делу разговора. 

Пажња је посвећена и значају црквеног појања, а један од најпозванијих да говори о црквеном благољепију и значају службе појца, управо је Епископ Јеротеј који се дуги низ година бави изучавањем црквеног појања као саставног дела богослужења Цркве. 

Ми децу обликујемо и образујемо у складу са хишћанском вером и хришћанским вредностима, у томе је сагледан значај верског образовања, рекао је Епископ Јеротеј говорећи о значају верске наставе у нашим школама. 

Чинећи осврт на двадесетогодишњицу од поновног васпостављања верске наставе у образовни систем Републике Србије, Епископ Јеротеј је своју пажњу посветио и проблемима са којима је суочена веронаука, а велики део проблема је правне природе, било да је реч о радном статусу катихетâ и вероучитељâ, или сâм статус веронауке као предмета. 

Потребно је да се радујемо празнику Христовог рођења, јер прослављамо Оног који се родио нас ради и ради нашега спасења. Овај радосни карактер провејава кроз богослужење, већ од празника Ваведења Пресвете Богородице појемо "Христос се рађа славите Га", и како се приближава празник Божића све се више увећава химнологија радости. У складу са овом радошћу потребно је да постимо, како бисмо на правилан начин доживели радост празник Христовог рођења, поучио је Епископ топлички г. Јеротеј у архипастирској поруци упућеној гледаоцима Телевизије Храм. 

Извор: Ризница литургијског богословља и живота

 

Године 1919, након Првог светског рата, крем интелектуалаца тог времена (међу којима су били Ајнштајн, Расел, Стефан Цвајг и други) потписао је манифест [објављен, на француском, у часопису „Л’Уманите“, 6. јуна 1919] коју су назвали ‘Декларација о независности ума*’. Између осталог, написали су: „Већина интелектуалаца ставила је своју науку, своју уметност, свој разум, у службу влада… Они су радили на уништавању међусобног разумевања и узајамне љубави међу људима… Сада, из жестоког сукоба у који су нације захваћене, победници и побеђени излазе подједнако погођени, осиромашени и у дну срца (мада то неће да признају), потпуно посрамљени због своје кризе лудости.

Устанимо! Ослободимо ум од ових компромиса, од ових недостојних савеза, од ових прикривених робовања! Ум није ничији слуга. Ми смо ти који смо слуге ума… Наша улога, наша дужност је да одржавамо ту фиксну тачку, да укажемо на поларну звезду, усред вихора страсти у ноћи.

[* Реч која се користи у оригиналу је „л’есприт“, која се најчешће користи у значењу „ум“, али може да значи и „дух“.]

Лепе речи, али веома магловите и апстрактне. За почетак морамо да се запитамо који је то чудан „ум“ или „дух“ коме треба да служимо. Шта је „фиксна тачка“ или „поларна звезда“ која осветљава нашу ноћ? Интелектуалци који су потписали декларацију не дају појашњења. Највероватније, једина поларна звезда коју су прихватили био је ум и машта сваке особе. Због чега је, 20 година касније, свет поново упао у неупоредиво гори ужас новог рата.

* * *

7 децембра (25. новембра), славимо празник Свете Катарине, жене која није била само интелектуалка, већ је била и веома мудра. Света Катарина је разумела да:

Постоји само један Дух коме вреди служити: Дух Свети, који није ни „ветар“ ни голуб. Он је одређена Особа. Он је заиста Бог.

Овај Свети Дух нема потребе да буде ослобођен. Напротив, једино нас он може ослободити окова прелести и робовања људским страстима.

Плодови овог Светог Духа – и само њега – су истински мир, истинска радост и истинска љубав. Непроцењиви дарови којих нас ниједан рат, па ни сама смрт, не може лишити.

Испуњена овим Духом, дакле, Света Катарина се суочила са целим царством. И, снагом овог Духа, успела је да:

„Затвори уста“ свим интелектуалцима који су желели да на њу пренесу свој јадни дух демонске мудрости, а то је да ако сте интелигенти наћи ћете начин да уживате у добрим стварима у животу.

Да их обрати вери у Једног Истинитог Бога оне који су, искрено и без предрасуда, били спремни да слушају њено лично сведочење.

Да претрпи страшно мучеништво за своју веру у истинитог Бога и да храбро иде ка смрти, јер је схватила да је живот вечни стварни живот.

Њен живот и мучеништво су најживописнија Декларација наше истинске независности и праве слободе. То је прокламација јединог правог човечанства. Човечанство „по лику и подобију Божијем“.

Архимандрит Варнава Ламбропулус

Херцеговачко и црногорско свештенство на рукоположењу добија једно специфично бреме – можда не посебно теже од онога у било којим другим српским завичајима и православним земљама, али засигурно тешко бреме поређења са архетипом свештеничког служења који су начинили Свети Василије Острошки, Свети Петар Цетињски, владика и пјесник Петар II, али и Богдана и Петра Зимоњића.

Ако су синтеза народности и свеприступачности саморазумљиве особине које би требало да красе сваког православног свештеника, тешка времена су исковала и захтијев за непокорношћу и отпором, а стремљење писмености утемељеној у Завјету предака није се гасила ни када је поп Мићо наизуст учио летурђију. Када се на српском богословском хоризонту појавио Митрополит Амфилохије Радовић и у вуненим временима испрео прве нити богословља у нашој помјесној Цркви и повјереној му Митрополији, његов платански хлад многима је дао одмроа а многе је и успавао: неко је починуо наслоњен на његово широко и стамено стабло, а неко се укоријенио у њему и сам покушавајући да подари плодове Царства.

Од ових других јесте о. Слободан Бобан Јокић, никшићки свештеник – радосно лице господскога града. Његова најновија и по обиму незахтијевна књига – „Ломљење хљеба“ (изд. Институт за српску културу“, Никшић, 2021, 170 стр) свједочи нам уједно и његову укоријењеност у личностима и дјелима двојице духовних великана којима је књига као цјелина посвећена – Митрополиту Амфилохију и оцу Лазару Аџићу (есеји о њима носе написани су као ученичка свједочанства, као евхаристије – благодарења за узрастање у Христу, за живи опит аутентичности који свједочи подједнако Оце колико и ученика).

Иако тематски такође посвећен рад под називом „Литургијски допринос Митрополита Амфилохија Радовића“ интониран је научно: у питању је систематска синтеза ставова епохалног мислиоца и дјелатника на литурголошле теме (и сам рад јесте структурисан око светих тајни и теме „литургијских пракси“). Као такав, овај рад може послужити као важна пролегомена за будућа истраживања којих ће сигурно бити на Јокићевом трагу.

Овим радовима претходе црквено-историјска истраживања о богослужбеном животу Српске Православне Цркве у Црној Гори прије и након ослобођења и уједињења (1918) као и у току Другог свјетског рата. Црквено-историјска наука ова турбулентна времена је до сада оцјењивала искључиво у оквирима доминантних политичких и црквено-политичких наратива, а Јокић нам нуди литурголошко-еклисиолошке увиде којима се историчари обично не баве, а литурголозима историја – уколико није историја богослужења – није нарочито занимљива.

Уз једну бесједу на Светог Саву, посљедњи дио књиге својеврсна је књижевно-теоријска или књижевно-теолошка биљежница о Бобановим читањима изабраних штива: ријеч је о књизи еминентног српског жупског пјесника Радинка Крулановића „Тишином ти говорим“ – једном тананом штиву које Јокић гануто чита, плешући сам са стихом, онако како то чини и пјесник. Записи „Рвање“ (о књизи Јанка Јелића „Биљежница из преображаја“) и „Хоћу да видим лице“ (о књизи Радосава Бата Ђурковића „Путници“) опет раскривају могућност богословског читања потресних духовних и животних егзистенција којима су та штива натопљења, а која Бобан доводи у везу са библијском мишњу и светотајинским доживљајем свијета: у њима човјек не престаје да се налази и када се губи.

У једној књижици малога формата, али лијепе спољашности стало је понешто из биљежнице једног никшићког свештеника. Стала су његова записана свједочанства сусрета са прошлошћу, са лицима драгих људи – који већ данас нису са нама – са ријечју и лицима људи које гледа и чита и којима служи. Којима се радује – као и они њему. Стала је богочежњива љубав ка човјеку – предуслов предразумијевања, плод разумијевања и тражења. Стало је сјеме и залог Предања и оних пређе поменутих.

Протопрезвитер-ставрофор др Дарко Ристов Ђого

Извор: Митрополија црногорско-приморска

 

"... ходим у безазлености срца својега у дому свом" (Пс. 101,2)

"Најљепше и најопуштеније се осјећам када сам са њим" - говори ми дјевојка у раним двадесетим годинама док ми показује на телефону слику свога момка. Потом ми показује неколико "селфија" на којима су њих двоје заједно. Посебно је поносна на број "лајкова" испод слика. Каже, то што савршено изгледају на фотографијама је доказ да су једно за друго рођени. Возимо се раним аутобусом који из Будве према Цетињу и Подгорици полази у 6 часова. За разлику од осталих путника,она је прилично разбуђена и прича као да је подне. Пита ме имам ли профил на некој од друштвених мрежа. Када сам јој рекао да немам, констатовала је да је то погрешно. Некад пожели да за нешто пита неко од свештених лица, али их нема међу пријатељима на фејсбуку. Кажем јој да нас православље охрабрује на подвиг, напор. Добро је да бар понекад пођемо до храма, а не да све добијемо на један "клик" преко друштвених мрежа,па и духовне савјете.

Након тога је опет почела да ми прича о својој вези са момком, којег је упознала прије двије године. Све су испланирали. Кад заврше факултет,запослиће се,али неће одмах почети да живе заједно. Још су млади и "заиста би било прерано ако би тако поступили". Вјенчаће се тек за неких 5-6 година. Испланирали су сваки детаљ,па и то колико ће имати дјеце. Имаће дјечака, који ће бити успјешан фудбалер,и дјевојчицу, која ће ићи у музичку школу и на балет. Кажем јој да су те холивудске представе о браку крајње погрешне и штетне. Не треба нипошто да чита часописе у којима познати и популарни људи причају о својим "гламурозним" браковима и "савршеној" дјеци. Да би брачна заједница у нашем времену опстала, потребан је опет подвиг, будући да је у њој човјек дужан да се одрекне властитог комфора и да живи за своју супругу у дјецу. Само је такво поимање брака исправно. Моје ријечи о браку јој се нису посебно допале, па је пребацила тему за разговор и причала ми о томе како је прије двије године често ишла на литије. Сматра да је због тога добила награду од Бога, будући да је тада положила јако тежак испит,због којег су многи одустали од тог факултета. Када су почели комитски скупови и њих је са својим друштвом посјећивала. У прилог томе ми показује најприје фотографију са литије, на којој се јасно види како у руци држи запаљену свијећу. На следећој слици је огрнута црвеном, државном заставом и држи у вис подигнута два прста - кажипрст и палац. Прича ми о томе како са својим другарицама посјећује све скупове и манифестације у Подгорици. Криво јој је што су отказали дочеке Нове године на трговима. Воли да слуша Џибонија и планирала је са момком да буду у Будви, у новогодишњој ноћи.

Када смо стигли у Цетиње, направила је гест који ме је истовремено и поразио и одушевио. Наиме,од свих путника у аутобусу, само је она примијетила старицу, која носећи повелику торбу и штап, покушава да изађе напоље. Одмах је устала,узела старичину торбу и отпратила је све до аутомобила, поред којег је стару госпођу чекао повисоки човјек. Будући да сам и сам изашао у том тренутку, посведочио сам томе да за овај свој гест није добила од њих двоје никакву захвалност. Стара госпођа и човјек су се према њој понијели као да је била дужна да им помогне. Међутим, по њеном изразу лица сам схватио да она ту захвалност није ни тражила,ни очекивала. Заиста је у том њеном поступку било нечега људског и хришћанског. Док смо се поздрављали, рекла ми је да је,ипак,штета што немам профил на фејсбуку. На ту њену досјетку и шалу сам се од срца насмијао. Док сам ходао према манастиру, размишљао сам о томе како је у овом суровом свијету све мање доброте и безазлености. Међутим,из неких разлога сам се баш тада сјетио Јана Хуса, кога је римокатоличка инквизиција осудила на страшну смрт. Најприје су га инквизитори свезали за ломачу, да би након тога запалили ватру. Јан Хус је у гомили окупљеног свијета примијетио старицу која се тешким корацима приближавала ватри, у коју је бацила један прут. Кажу да је Јан Хус ту сцену прокоментарисао следећим ријечима: "О,света безазлености и једноставности". Међутим,да би безазленост била заиста света, потребно је и макар мало расуђивања. Није нам Господ рекао само да будемо безазлени као голубови, већ и да будемо мудри као змије (Мт.10, 16).

У суботу, 20. новембра 2021. године, након Свете Литургије коју је служио у храму Светих цара Константина и царице Јелене, изненада је уснуо у Господу парох трећи пожешки протојереј Војко Михајиловић. Поводом упокојења протопрезвитера Војка Михајиловића из Пожеге, преносимо у целини некролог др Дамјана Божића, протођакона Саборне цркве у Београду и главног и одговорног уредника новина Српске Патријаршије „Православље“.

Додатак сећању на драгог пријатеља и школског друга, оца Војка

Протопрезвитер Војко Михајиловић

1978 - 2021 

И КАДА РУШИ, БОГ ГРАДИ

„Јер је мени живот Христос и смрт добитак.“

(Фил. 1, 21)

Без обзира колико човек воли или колико је пак вољен, смрт је тренутак који ставља тачку на наше љубави, пријатељства и односе. Крај животног пута оца Војка, је још један живописан подсетник на ову тужну стварност јер „...људима предстоји једанпут умрети“ (Јев. 9, 27). Смрт нас испуњава тугом и то са правом, јер је смрт наш непријатељ (1. Кор. 15, 26). Смрт је тема коју углавном избегавамо, ако је икако могуће. Смрт нас шокира, смрт нас плаши и оптерећује. Међутим, смрт ближњих тера нас да се суочимо са реалношћу да ћемо сви ми једног дана привести крају своје овоземаљско постојање и стати пред нашег Господа.

Нема ништа теже и емотивније од смрти ближњега. Суочавање са смрћу вољене особе је једно од најтежих животних искустава. Размишљамо о последњим сусретима, разговорима и дружењу са вољеном особом, док наша сећања и успомене бивају испуњене лепим али и болним колекцијама фотографија сећања која (полако) бледе. Кроз главу нам пролазе мисли, осећања, кривице и сећања.

У суботу, 20. новембра, а када Црква прославља и сећа се Света тридесет три мученика у Метилини и Светог Лазара, након Свете литургије уснуо је у Господу протопрезвитер Војко Михајиловић, парох пожешки. Рођен је 28. јула 1978. године у Сјеници као други син од оца Драгише и мајке Десанке Михајиловић. Старији брат Душан као и млађи брат Мирослав, такође су свештеници. Богословију Св. Кирила и Методија у Призрену са успехом је окончао 1998. године. Само неколико месеци након положеног матурског испита, без одлагања започиње одслужење војног рока, такође у Призрену. Као редован војник 1999. године учествовао је у одбрани своје земље од НАТО агресије. По одслужењу војног рока ступа у брачну заједницу са својом изабраницом Зорицом Ђурић из Сјенице. У чин ђакона и презвитера рукоположен је 2000. године руком Епископа милешевског Филарета. Службовао је у Божетићима код Нове Вароши, Пријепољу и Вруљи код Пљеваља. На празник Св. Димитрија 2011. године, Епископ милешевски Филарет одликује оца Војка чином протопрезвитера као знак признања за његов пожртвовани рад на повереним му парохијама.  Исте године, 2011. Епископ жички Хризостом прима оца Војка у свезу клира Богом-чуване Епархије жичке и поставља га за пароха брековачког. Због изузетне ревности и љубави према Црквеном благољепију, Епископ др Јустин 2018. године поставља протопрезвитера Војка на трећу пожешку парохију где га је смрт и затекла. Са протиницом Зорицом изродио је две кћери, Анастасију и Кристину. Радовао се када  му је супруга саопштила да је у благословеном стању и да ће ускоро добити сина. Рођење трећег детета није дочекао. У понедељак 22. новембра 2021. године из храма Светих апостола Петра и Павла у Сјеници молитвено је испраћен наш школски друг, Војко Михајиловић. Свету заупокојену Литургију служио је Епископ милешевски Атанасије уз саслуживање великог броја свештенства и монаштва. Епископ Атанасије у својој беседи над одром оца Војка, између осталог је рекао: „Сви они који су познавали проту Војка имају само лепе речи о њему јер је живео достојно човека, хришћанина, служитеља Божијега. И сам овај скуп сведочи о Христовој победи, о победи Христове науке о љубави. Јер, овде видимо сабране школске другове протојереја Војка, служитеље, сатруднике, свештенике из много Епархија наше Свете Цркве, који су дошли да га испрате.“

Све у животу може да се избегне, осим смрти. Пре или касније људском животу дође крај. Питање је увек исто, а гласи: Како се изборити са страхом од смрти? Најбоља одбрана од тога страха, јесте вера али и стално неговање вере, тог вечитог архетипа homo religiosus-а присутног код свих људи. За православне хришћане тај архетип оличен је у смрти и васкрсењу Господа Исуса Христа. Смрт јесте тежак губитак, али је мени живот Христос и смрт добитак (Фил. 1, 21). Не заборавимо да Свети апостол Павле пише као хришћанин и пише нама хришћанима. Ако будемо имали однос са Господом чак и када умремо добијамо благослов, тј. смисао. И када руши, Бог гради, јер умрети значи добити, а испратити некога на вечни починак значи сусрести се поново са њиме.

Живот на земљи је тренутак. Моменат. Није савршен и никада неће бити. Савршен је само живот након живота јер смрт неће превладати. „И Бог ће обрисати сваку сузу с њихових очију; неће бити више смрти, ни туге, ни плача. Неће бити више бола, јер су некадашње ствари прошле“ (Откр. 21, 4).

Нека свемогући Господ Спаситељ, Прволик, подари покој души протопрезвитера Војка, неуморног прегаоца на њиви Господњој. Вечан ти покој драги пријатељу и школски друже!

У име генерације матураната

призренске богословије 1993/1998

др Дамјан С. Божић

протођакон Саборне цркве у Београду и

главни и одговорни уредник новина Српске Патријаршије „Православље“

 Поводом пете годишњице од упокојења блажене успомене Епископа јегарског Јеронима (Мочевића), редакција Телевизије Храм, Архиепископије београдско-карловачке, приредила је специјалну емисију под насловом "Нема смрти, само живот" посвећену годишњици о којој смо писали у прилогу под насловом: Пета годишњица од упокојења Епископа јегарског Јеронима (Мочевића). 

Наведена емисија је вид молитвене воштанице Владици Јерониму који је у свом кратком овоземаљском животу заорао дубоку духовну бразду. У оквиру емисије предочен је животопис блаженопочившег Епископа јегарског Јеронима (Мочевића), а у катихетском (поучном) делу емисије редакција Телевизије Храм подсећа на беседе Владике Јеронима о Божићу и Томиној (новој) Недељи. 

Поред тога, ово специјално издање је употпуњено изводом из притупне беседе коју је блажене успомене Епископ јегарски Јероним произнео на дан своје архијерејске хиротније, 28. септембра 2014. године у новосадском Саборном храму. Емисија је крунисана изводом из беседе Његове Светости Патријарха српског г. Порфирија (тада Митрополита загребачко-љубљанског), на дан погреба блажене успомене Епископа јегарског Јеронима. 

Садржај специјалне емисије "Не постоји смрт, само живот" сведочи да плодови које је блаженопочивши Епископ Јероним оставио у Винограду Господњем нису избледели, већ и у наше време нама бивају духовна потпора, утеха и путоказ који нас руководи ка вечној радости у Царству небеском. С тога, једним устима и једним срцем Васкрситељу и Спаситељу нашем упућујемо молитвени вапај: Са светима упокој Христе, душу слуге Твога, Јеронима архијереја, где нема болести ни жалости, ни уздисања, но где је живот бесконачни!

Вечан ти спомен, достојни блаженства и незаборавни владико Јерониме!

Свети Свештеномучениче Рувиме, Максиме, Василије, Михаило и Димитрије, заједно са осталим пострадалим монасима превлачким, Исповедници Православља, чудотворци и миомирисни кринови небески, пуне мира маслине, руком Божијом у Вечности засађене, украси и светионици вере наше, молите се Господу да спасе и помилује душе наше. (тропар)

Повезан садржај:

Чуда Светих превлачких мученика

Мироточење из моштију Св. Превлачких мученика (1997)

Експертиза моштију Светих мученика Превлачких

Предање о Светим мученицима Превлачким

Отац Момчило Кривокапић: Свети мученици Превлачки и наш идентитет

„Господ Христос дао нам је спасоносне изворе: мошти светаца, које разноврсно изливају благодат, које испуштају мирисно миро. И нека нико не посумња у то! Јер ако је из стеновитог и тврдог хрида потекла у пустињи вода (II Мој 17,6), када је то Бог желео, и из чељусти магарчеве за ожеднелог Самсона (Суд 15,18-19), онда зар је невероватно да из мученичких моштију изобилно тече мирисно миро? То није невероватно бар за оне који знају о Божјем свемогућству и о прослављању Његових светих.“ Св. Јован Дамаскин: Тачно изложење православне вере, књига IV, гл. 15

Стварање није за Бога минуло у бездану времена, него је трајно од-догађање. Сам чин стварања се очигледно непрестано збива. Упркос томе, сва природна чудеса, неверника никада не доводе до вере, како сведочи Достојевски. Природна чудеса су, у ствари, природни закони по којима све појаве имају свој узрок, а узроци своје последице и да се све догађа на природан начин.

Отац Јустин Поповић, позивајући се на, чини ми се, св. Августина Ипонског, каже да чудесно умножење хлебова није било ништа зачудније од онога што се догађа у било ком пшеничном зрну. Све је изнова изведено из ничега. Не постоји ништа нормалније него да Бог чини чудеса. С друге стране, многе случајности које не знамо да објаснимо називамо чудом, међутим увек се испостави да је реч о оним случајностима које не можемо да сведемо на Аристотелову, односно Еуклидову раван размишљања, неуобичајену појаву.

Из тога проистиче да случајности нема, већ иза уобичајене и неуобичајене случајности увек је воља Божја – провиђење Божје. И ово обретење, налажење и мироточење моштију Светих мученика превлачких је провиђење и оно је на наше добро. Ми, који смо у философији заведени уз Аристотела и његова начела логике, физике и метафизике, у чудесним догађајима не препознајемо провиђење Божје, већ му се опиремо. Када бисмо се пак покорили вољи Божјој, сва и најситнија збивања у животу добила би свој чудесни смисао под окриљем провиђења.

У погледу физичких закона, па и у погледу сва три закона термодинамике, ништа не можемо променити, док се у духовним законима јавља и тај реметећи чинилац – грех, који нас удаљује од склада са целим космосом и Божјом вољом. Све следи Творца, осим човека. Пророк Варух рече: „Он пошаље светлост, и она, гле, пође; натраг је зовне, и дршћући она га послуша. Звезде му весело сјаје на својим постајама; зовне их, и оне му одговоре: Ево нас! – и радосно сјаје свом Творцу“ (Вар 3,33-35).

У Превлаци Светог Михаила, слично као код пророка Језекиља у Долини плача и смрти, од памтивека су многи прозирљивци у визијама видели полуострвце од сасушених људских костију. Поред бокељског песника Мирка Костића, многи су се Грбљани и Бокељи од памтивека питали као Псалмопевац:

„Еда ли ћеш на мртвима чинити чудеса? Или ће мртви устати и тебе славити? Еда ли ће се у гробу проповедати милост твоја, и истина твоја у труљењу? Еда ли ће у томе познати чудеса твоја, и правду твоју где се све заборавља“ (Пс 88,10-12).

У васкршњој посланици патријарха Павла за 1997. годину, налазимо одговор: „И данас би многи одговорили: мртве кости не могу никада оживети. Али није тако мислио наш Створитељ, Чија је реч приликом стварања света и човека стваралачка: „Јер Он рече, и постаде; Он заповеди и показа се“ (стих на Слава… 1. антифона Степена 4. гласа), и живот се враћа у сасушене кости. Свети Пророк је врло брзо био у прилици да у визији гледа како суве кости, у које се вратио дах живота, устају у пуној снази, а „бејаше пуно костију“ (Јез 37,1).

Обретење или откривање, односно проналажење светих ( Лученичких миомирисних моштију, увек буди највеће наде у ишчекивању општег васкрсења, јер ми верујемо у васкрсење мртвих, у васкрсење душе и тела. Опште васкрсење ће се догодити приликом другог доласка Господа Исуса Христа кога очекујемо.

0 поузданости тих нада инвентивно пише св. Кирило Јерусалимски, богато осветљен и духовном и интелектуалном светлошћу: „Нада у васкрсење јесте корен сваког доброг дела; ишчекивање награде снажи душу за вршење врлине. Сваки је подвижник спреман на подношење труда, ако се нада награди за тај труд… Свака душа која не верује у васкрсење препушта се пропасти. Ко верује да живот остаје за васкрсење, тај се брине за ову одећу душе и не скрнавије блудношћу. Напротив, онај који не верује у васкрсење, препушта се нечистоти злоупотребљавајући своје тело као ствар која њему не припада. Стога је вера у васкрсење мртвих велика поука и опомена Свете Једине Саборне Апостолске Цркве, велика и потребна, којој се многи опиру, иако је доказано да је истина. Грци се боре против њега, а кривоверци му изврћу смисао: Приговор има разна лица, дочим истина има само једно“ (Саtechesae mystagogicae 18,1; са латинског И. Ђ).

Без икаквог улепшавања и побожног претеривања, такорећи експериментално, од обичних костију раздвојиле су се мошти пре свега по литургијском, светотајинском епифеномену мироточења или осмогенезији. Поред миомириса који је росио из моштију, у духу предања узете су у обзир и оне кости које су делимично или потпуно превучене пергаментским ткивом. Поменута конзервирана кожа је нарочито добро очувана у стању осушења на једном челу.

Живимо у последњим временима, а то је, у ствари, време изливања Духа Светога, па „ово мироточење благодати Божје“, како је изливање мира из моштију мученика превлачких назвао епископ будимски Данило Крстић, вероватно се ослањајући на апостола Павла: „А хвала Богу који нам свагда даје побједу у Христу Исусу, и кроз нас јавља мирис познања својега на сваком мјесту; јер смо ми Христов миомир Богу међу онима који се спасавају и међу онима који пропадају: Једнима мирис смрти за смрт, а другима мирис живота за живот“ (II Кор 2,14-16)… Чуло мириса може бити повод и смрти (греху) и животу (врлини).

Овај мистични епифеномен мироточења, осмогенезије, нам је дат ради освештања душе и тела и да се прослави Бог у светима својим. Тај чудесни дар називамо харисмом, благодаћу (I Кор од 12. до 14. главе и Рим 12-14). На овом светилишту су се још од старине догађале харисме виђења, јављања, па и левитације, односно лебдења тела без физичке подршке и јављања светлосних појава као што су ореол или нимбус. Осмогенезија је, по Оцу Јустину Поповићу, знаковље светачких врлина светаца, а по св. Амвросију Миланском у питању је „отварање ноздрва“ да би се удисао мирис вечне побожности.

Чудо је икона и као такво, чудо је знак који нам показује Пут. Чудо је расплет привидно непрозирних и неповезаних узрока. Оно је и прекид са законима природе и то основним Мендељејевљевим природним законом. У самом чуду је белодано јасно даје Божја слобода апсолутна. Чудо је, по речима епископа будимског Данила, отвор кроз који Бог отвара вишу реалност. Зато је чудо благовести нешто што ће Бог учинити. Оно је отвор за оно што је пред нама, што је у нама и што је изнад нас. Оно је увек пророчко, а у томе пророчком је његова суштина. Реч је о продору у будућност.

Јеромонах Иларион (Ђурица)

(Из књиге „Превлака Светог Архангела Михаила – Хумак српске духовности“, издање Српска свештена царска лавра Светог архангела Михаила – Превлака, Тиват, III допуњено издање, 2000.)

* * *

Свети Свештеномученици и Мученици Превлачки, на дан храмовне славе од Латина отровани, као расцветали пупољци душом к Небу узлетели. Целим бићем Христа Бога пригрлили, и од пуноће те љубави на нас миро изливате. Некада на земљи веру исповедавши, сада нам са Неба Рај сведочите надземаљским пуним љепоте миомиром. (кондак)

Извор: Ризница литургијског богословља и живота

Свети Нектарије је рођен 1. октобра 1846. године у Силвирији, у Тракији, од сиромашних и благочестивих родитеља. На крштењу је добио име Анастасије. Прва слова, као и хришћанска учења, научио је од своје мајке. У Силвирији је завршио основну и средњу школу, пре него што је отишао у Цариград да настави студије, радећи, у почетку, код једног дуванџије како би финансијски помогао породици. Почео је да проучава и сакупља изреке и истине Светих Отаца и класичних философа, што је дало двотомну књигу „Ризница светих и философских научењака“, коју је објавио 1895. г. Чак и пре своје двадесете године био је постављен на место учитеља у школи Протектората Свете Кувуклије у Цариграду.

Потом је отишао на Хиос и радио као учитељ у селу Лити, истовремено проповедајући у црквама те области. Седам година касније замонашен је у ’Новом манастиру’ на Хиосу, узевши име Лазар и почео радити као секретар Манастира. Неколико месеци касније рукоположен је у јерођакона и узео је име Нектарије.

Године 1877. отишао је у Атину да настави студије, а трошкове су подмирили браћа Хореми. После три године завршава студије и  враћа се у Хиос. Крајем септембра 1882. године преселио се у Александрију, и патријарх Софроније му је помогао да упише Богословију у Атини, под условом да се после  дипломирања врати у Александрију и да ради у Патријаршији.

23. марта 1886. године, када се вратио у Александрију, александријски патријарх га је рукоположио у свештенички чин у цркви Светог Саве Освећеног, док је августа исте године рукопроизведен у звање архимандрита. Радио је као секретар Патријаршије, а затим као патријаршијски изасланик у Каиру.

У јануару 1889. године хиротонисан је за архијереја и добио је звање митрополита Пентапоља. Његов пример и ревност у извршавању својих дужности учинили су да га је његова паства заволела и да му се дивила, али и да су неки чиновници Патријаршије почели завидети и клеветати га. Александријски патријарх га је разрешио као архијереја 11. јула 1890. године и наложио му да напусти Египат. Тако се још једном нашао у Атини, сам, осрамоћен, занемарен, лишен чак и могућности да зарађује за свакодневни хлеб.

После једне тешке године Грчка Црква га је поставила за проповедника у Евији 15. фебруара 1891. године, пре него што је у марту 1894. постао директор Ризаријеве школе. Овде је остао 14 година, дајући нови импулс школи и помажући у образовању млађег свештенства. Током мало слободног времена које је имао, молио се, проучавао, написао велики број дела из догматике, етике и историје Цркве, а бавио се и својом омиљеном разонодом: гајио је цвеће и садио дрвеће.

У лето 1898. посетио је Свету Гору, где је провео  скоро два месеца обилазећи манастире. У то време сачинио је опсежну студију рукописа у библиотеци, као део истраживања материјала за свој академски рад.

Пошто је у себи имао жељу за тиховањем монашког живота, удовољио је жељама неких својих духовних кћери и основао киновијски манастир на Егини, где се повукао након што је поднео оставку у Ризарији. О свом трошку је саградио малу кућу, близу манастира, али изван њега. Треба напоменути да је активно учествовао у градњи, превозио је земљу или блато и копао, помажући градитељима. Поново је претрпео клевету и неправедне оптужбе, овог пута у вези са манастиром, од чланова јерархије. Признање од стране Манастира дошло је четири године после његовог упокојења, а монахињама је саопштено писмом архиепископа Хризостома 15. маја 1924. године.

У последњим годинама живота боловао је од болести која му је доносила несносан бол. После поклоњења икони Пресвете Богородице, рекао је својим ученицима о предстојећем одласку из овог живота и пристао да на препоруке лекара оде у Атину и лечи се у болници. Тамо је био на лечењу готово два месеца и на крају, око поноћи 8/9. новембра преселио се у Царство небеско у 74-тој години живота.

Његовог тело, из којег је почело је да се шири миомирис, превезено је у Егину, а од луке до манастира верници су га носили, и заједно су са хришћанима који су га познавали, плакали због губитка кротког и љубљеног ученика Христовог. Сахрањен је у манастирској порти, поред свог омиљеног бора. Бог га је прославио пред свима онима који су се уздали у његово заступање. Тело Светог је чудом остало целебно дуже од 20 година, одишући лаганим, рајским миомирисом. Тридесет две године после његове смрти, његове мошти су обретене 2. септембра 1953. То је учинио митрополит Прокопије.

Званично је патријаршијским саборским чином Васељенске патријаршије  признат за светитеља Православне Цркве 1961. године. Тада је установљен 9. новембар као дан његовог светковања.

Извор: Инфо-служба СПЦ

Његово Преосвештенство Епископ ремезијански г. Стефан (Шарић), викар Патријарха српског г. Порфирија, био је гост Телевизије Храм, Архиепископије београдско-карловачке, поводом прве годишњице упокојења блажене успомене патријарха српског г. Иринеја (1930-2020).  

У разговору који је водила теолог и новинар Миланка Тешовић, Епископ Стефан је изнео своја сећања на блаженопочившег патријарха Иринеја, истакавши да је он целим својим бићем од најраније младости до своје блажене кончине послужио Господу и Цркви Његовој.

Сваки пут када пођем у свој родни град и када са Студеначке главице угледам звоник храма С в.Василија Острошког, сјећање ме врати у деведесете године прошлог вијека, када сам свакодневно одлазио на службе у ту цркву.

У храму су служили тада прото Марко, блажене успомене прото Алекса и тада млади свештеник Драган. Но, посебна и по много чему необична група људи је одговарала на службама за пјевницом. Управо ти појци су одражавали дух старог Никшића, који се давно изгубио негдје у вртлогу времена.

Нешто попут протопсалта те пјевнице био је Милан Савићевић. Био је то онижи, проћелави човјек, готово увијек обучен у одијело, са лептир машном. Такође је носио и капут отворене бордо боје, баш као и, од јесењих киша и љетњих жега, изблијеђели шешир, који би у знак поштовања скинуо када би, на путу од куће до цркве, срео неког од својих познаника. Са собом је увијек носио и кожну торбу, из које би увијек непосредно прије појања причастена извукао пјесмарицу са богомољачким пјесмама. Неке од тих пјесама,које су се налазиле у тој невеликој свесци без корица доцније сам безуспјешно покушавао да нађем, будући да нико од старих богомољаца код којих сам се распитивао није ни знао за њих. Милан је често младим људима, који су стидљиво почели да прилазе пјевници,знао да каже: „Дјецо, појање је најљепша могућа молитва“.

Други члан пјевнице био је високи, кошчати човјек, изразито црне косе и густих бркова. Знали смо му само презиме – Бошковић. Памтим га као тихог и ненаметљивог, а истовремено и као веома озбиљног. Након службе се готово никад није задржавао испред храма, нити је разговарао са нама.

За пјевницу је долазио и Момо Вујовић. Из Кочана, у којима је живио, у цркву је путовао на старом мотоциклу томосу, у зеленој јакни, коју је једнако и љети и зими имао на себи. На глави је носио капу, која је више пристајала авијатичару него ли мотоциклисти. Имао је потребу да сваког од нас које познаје, сваки пут када сретне загрли и на тај начин пројави љубав коју је у свом срцу гајио неизоставно према свим људима.

Четврти члан пјевнице је био Милорад Зековић,који је, попут Милана Савићевића, такође завршио предратну богословију. Био је то сиједи човјек, крупних свијетлих очију, који је појао изузетним баритоном. Митрополит Јоаникије ми је једном приликом причао да се њему нарочито допадао начин на који је Милорад читао Символ вјере – на црквенословенском језику, са руским акцентом. Након литургије је волио да остане испред храма и води богословске разговоре са младим студентима теологије. Сваки од тих диспута је завршавао увијек истом реченицом: „Кончина!Кончина је важна,брате“!

Више у олтару а мање за пјевницом, за вријеме литургије, је био Борко Чалак. Био је то први чтец којег су млади никшићки теолози упознали, који их је и учио чтецирању. Памтим га као тихог и доброћудног човјека, који је становао у насељу, које се налазило у близини аутобуске станице, а које смо ми, дјеца која су одрастала у центру града, називали Колонија, будући да су га махом насељавали досељеници у Никшић.

Ја сам се већ био одселио у Будву, када ми је прото Алекса испричао како је пошао на интензивну његу никшићке болнице, како би причестио једног свог парохијанина. На кревету поред тог парохијанина, лежао је Борко, као и увијек спокојан и благог погледа. Готово нико није ни знао да је на самрти. Упокојио се само неколико сати након што га је прото причестио…

Негдје пред Канон евхаристије гласови ових појаца би се слили у чудну, дисхармоничну смјесу, у којој се на моменте чинило да свако од њих пјева некакву своју, посебну мелодију.

Једном, тада младом, богословцу, који је тек савладао своје прве тропаре и кондаке из Мокрањчевог „Осмогласника“, је све то јако сметало. Питао се, ако већина њих нема довољно слуха, зашто се једноставно не склоне са пјевнице и пусте њега да поје.

Од тог времена па све до наших дана, деценије су прохујале. Ондашњи богословац, сада је већ петнаесту годину професор појања у Цетињској богословији. И јако би волио када би како могао да заустави и врати вријеме, како би бар на тренутак чуо пјевање те необичне пјевнице! Тог чудесног хора, којег можда нису сачињавали бриљантни баси и тенори, већ су га сачињавали људи који су срцем појали. А појали су и у оном времену, у којем ништа није указивало да ће доћи моменти у којима ће чак на десетине хиљада Никшићана ходати у литијама. У времену у којем одлазак у цркву не само да није била ствар престижа, већ су вјерујући људи тада били одбачени и презрени од „напредног“ , марксистичког друштва.

Стога, тим мојим првим учитељима појања, мој дубоки наклон. Моје поштовање, упућено онима који су ме научили да црквено појање нису тек ноте из Мокрањчевог „Осмогласника“ и зборника Ненада Барачког и Стевана Ластавице. Јер црквено појање је прије свега најљепша могућа молитва, која човјека држи духовно будним до кончине његовог живота.

А, кончина! Кончина је важна, брате…

Ђакон Павле Љешковић

Благословом Његовог Преосвештенства Епископа зворничко-тузланског г. Фотија, у оквиру данâ „Светог Краља Драгутинаˮ, а у организацији Светосавске заједнице при парохијама теслићким, у суботу 13. новембра, у великој сали дома "Просвјета" у Теслићу, са почетком у 18. часова, одржаће се приказивање документарног филма "Свети Василије Острошки - сведок васкрсења", аутора катихете Бранислава Илића.

Након приказивања филма чију продукцију потписује Телевизија Храм, на трибини ће говорити:

Презвитер Бранислав Кеџић, професор Богословије Светог Саве у Београду;

Јерођакон Роман (Виларет), сабрат манастира Острог, као и катихета Бранислав Илић, аутор филма.

Дођите да прославимо светитеља острошког у духу 350-годишњице његовог упокојења, узносећи му песму хвале речима: "Радуј се, Василије Свети, похвало рода нашега!"

* * *

Телевизија Храм приноси светитељу ауторски филм катихете Бранислава Илића, кроз који подсећа на прекрасне животне примере, подвиге, дела љубави и молитве исцелитеља и чудотворца Острошког, те сведочи о живом и благодатном светитељевом молитвеном присуству којим милује душе наше. 

Филм је обогаћен аутентичним сведочанствима о значају острошког чудотворца и чудима којима се свакодневно актуализује истина да је Свети Василије истински сведок Васкрсења и светитељ преко којег се љубав Божија излива на свакога човека. 

Катихетски сегмент филма садржан је у драгоценим поукама Његове Светости Патријарха српског г. Порфирија, Митрополита црногорско-приморског г. Јоаникија, протосинђела Сергија (Рекића) и протопрезвитера-ставрофора Слободана-Бобана Јокића, кроз које се изнова у личности Светог Василија Острошког актуализују речи псалмопојца Давида „Диван је Бог у светима својимˮ (Пс. 67, 36). 

Извор:  Документарни филм „Свети Василије Острошки-сведок Васкрсењаˮ