Гост новог издања емисије Врлинослов  на Телевизији Храм, Архиепископије београдско-карловачке, био је протосинђел Захарија (Митић), игуман свештене обитељи манастира Свете Тројице надомак Књажевца у Епархији тимочкој.

У зајечарском Саборном храму Рождества Пресвете Богородице, у петак 25. јуна 2021. лета Господњег, представљена је нова књига презвитера др Оливера Суботића "Тесла - духовни лик". Својим благословом и уводним словом вече је отворио Његово Преосвештенство Епископ тимочки Г. Иларион. Поред аутора о књизи су говорили ђакон Стеван Јовановић и др Александар Милојков. 

Повезан садржај:

Задужбина која афирмише лик и дело Теслиних предака

Како су родитељи од Тесле створили генија?

О духовном лику Николе Тесле у Сједињеним Државама

Презвитер др Оливер Суботић: Духовни лик Николе Тесле и наше време

Приступна беседа Његовог Преосвештенства Епископа ваљевског г. Исихија изговорена на устоличењу 27. јуна 2021. године у Саборном храму у Ваљеву

Кад сам, пре три године, руком Ваше Светости͜  приснопамјатнога претходника Патријарха Иринеја и бројних саслужујућих му архијерејâ, изабран и удостојен да узмем на себе „јеванђелски јарам и архијерејско достојанство“ (Молитва еп. хиротоније) отпочео сам своје служење као викар епископа Бачког, поневши титулу славнога српскога града Мохача (у Барањи). Имао сам ретку част и благослов, не толико да учествујем и помажем, него, много више од тога, да се привијем скутима опитног и богомудрог оца и учитеља, владике Иринеја Бачког.

Сада, пак, Духу Светом и Вама, Ваша Светости, и уважена браћо архијереји Свештенога сабора Цркве српске православне, изволе се изабрати моју недостојност и узвести ме у овај трон Богом-спасаване Епархије ваљевске. Поверена ми је ова Црква да је возглављујем, да њоме управљам, да јој будем отац и пастир. Са трепетом изговарам ове речи, сећајући се упозорења да ће се „од свакога коме је много дано, много и тражити: а коме је повјерено много, од њега ће се више искати,“ као и да „онај слуга који је знао вољу господара својега и није приправио нити учинио по вољи његовој, биће много бијен“  (Лк 12:47,48)

Осећајући сеуправо тако, и надасве, као слуга потом као слуга који донеклезна вољу Господара својега, стараћу се да служећи приправљам и чиним по Његовој светој вољи. Ослањајући се, пре свега, на „Божанску благодат, која свагда немоћи исцељује и недостатке испуњује,“ изливену на моје смирење, молећи заступништво Св. Отаца наших, Владике Николаја и Преподобног Јустина Ћелијског, и свих Светих просијавших у Епархији нашој ваљевској, молим све вас, браћо архијереји, и вас, свештенство, монаштво и верни народе поверене ми епархије, да ми својим светим молитвама и сваким добрим делом свагда будете ослонац, подршка и помоћ у вршењу епископске службе. Неодољиво се из мојих уста и срца отима усклик Светога Богослова Григорија: „ научите ме о пријатељи, који сте ми од сада и пастири и сапастири, да зналачки напасам и одгајам стадо“

У ову прву недељу после Педесетнице, литургијски се сећамо и заједничаримо са Свима Светима. У Свету и Велику Педесетницу испуњен је сав домострој спасења. Дух Свети излио се на апостоле и на све ученике, и установљена је Црква. Од тада, свако ко поверује у Господа и ступи у Његову Цркву, кроз свету тајну крштења и миропомазања, добија исти такав дар Светога Духа. Светитељи су они међу нама који су добијене таланте – исте таланте које сви ми у Цркви добијамо – својим подвигом и вером и љубављу умножили; они су „огроман облак сведокâ“ безбројно мноштво звезда које сијају на небу Цркве. Сваки од њих, уподобљених своме Господу, својим животом, житијем светога, исписује једно јеванђеље, тојест, примену Јеванђеља Господњег на једнан посебан случај, на једну облагодаћену личност.

Овај дивни празник учи нас да смо свипризвани у светост, као и то, да су светитељи људи, исто као и ми. Жеља ми је, и молићу се и трудити са свима вама, вољени епархиоти, да се, подражавајући свима Светима, заједно с њима уподобљујемо Господу и да благочестиво живимо у Њему као чланови, удови Цркве Његове; да светошћу Његовом – Јединог Светог – будемо достојни да нам се апостолски обраћа као „светима који су у Ваљеву.“

Епископска служба у епархији неодвојива је од осталих служби – Презвирерâ, ђаконâ и лаикâ, верног народа. Епископа хиротонише архијерејски сабор, али га као оца и пастира прихватају и признају управо они над којим епископствује, тиме што се сви сабирају на Светој Евхаристији. У молитви епископске хиротоније стоји: „…наиласком и силом и благодаћу Светога Духа Твог укрепи, и беспрекорним посведочи његово архијерејство, и украшаваујући сваком честитошћу, покажи га светим, да би био достојан да од Тебе моли све што је за спасење народа, а Ти да га чујеш.“ Свети Игњатије Богоносац заповеда: „чините све под председништвом епископа, који је на месту Божјем.“ (Магн 6,1) То место Божје, које се даје епископу, означава да онвозглављује епархију, тојест, помесну Цркву. И наставља Светитељ, „Као што, дакле, Господ (Христос), будући (са Оцем) сједињен, не учини ништа без Оца, … тако и ви … све чините на заједничком сабрању: једна молитва, једно мољење, један ум, једна нада у љубави, у чистој радости која је Исус Христос, од Кога нема ничега бољега.“

Власт епископа, дакле, није као световна власт. Она је заснована на односу који назиремо у самој Пресветој Тројици: „у општењу узајамне љубави, послушности и радости,“ како учи Свети Владика Николај, при чему „свака Божанска ипостас чини напор да поклони своју част другима двема, и да себе умали послушношћу.“

На својој хиротонији примио сам завештање од светејшег Патријарха Иринеја да „објављујем, да проповедам, да ућвршћујем у нашему народу, у народу православном … истину коју су апостолои проповедали“ Објаснио је он у тој свечаној беседи, која се уцртала у срцу моме,да је то „истина Богом откривена, Духом Светим потврђена, и многим светим знацима и чудима потврђена, кроз читаву историју Цркве Христове“

Пре свега, епископ је онај који возглављује Цркву и „по обличју и на месту Христа“ приноси благодарење Богу Оцу, служи Свету Литургију. Сматрам да је сав наш живот управо то: једна трајна, (лична и васељенска), Света Евхаристија, заједничка служба народа Божјег сабраног у Еклисију, Цркву, проширена литургија која обухвата дословно сваки детаљ, сваку нит,сваки аспект живота сваког од нас, у мери у којој верујемо и живимо у Господу, и старамо се да своје распарчане, раслабљене и огреховљене животе уподобимо, усагласимо са Његовим животом, с Оним који јесте Живот и Пут и Истина, Господ и Бог и Спаситељ наш Исус Христос. Тако се ми удостојавамо саслуживања Светоме Духу; и бескрајно више од тога – О, преславног чудеса –и сам Свети Дух саслужује нама, „моли се за нас уздисајима неизрецивим“ (Рим. 8,26)

У својој служби трудићу се да проповедам истиниту веру, засновану на Светом писму и Светим Оцима „премудрост Божју у тајни сакривену, коју предодреди Бог пре векова за славу нашу.“ (1 Кор.2,7) „Као образац здраве наукеимај оно што си чуо од менеу вери и љубави у Христу Исусу,“ (2. Тим. 1, 13) учи Св. апостол; да, сходно томе,спроводим и развијам дела милосрђа, уз старање о ништима и свима који су на рубовима друштва, занемарени и одбачени. Подржаваћу у томе свесрдно богоугодну делатност Православне народне хришћанске заједнице, Кола српских сестара и Светосавске омладинске заједнице, као проширених литургијских заједницâ.

„Пустите децу – говори Господ наш –нека долазе мени и не браните им; јер је таквих Царство Божје“ (Мк.10,14). Стараћу се око васпитавања деце и омладине, од најранијег узраста. Затим, у Цркви већ постоји служба веронауке, која је интегрисана у школски систем;свестан сам њеног огромног значаја и пружаћу помоћ и подршку.

С радошћу и отворена срца, примаћу све који хоће да сарађују у вршењу Речи Божје. Одржаваћу најбоље односе и сарадњу са свима важним институцијама и личностима, на нивоу града, општина,  са војском, полицијом, разним управама, школама, болницама… без обзира на политичка или друга опредељења, уверења, ако само постоји добра воља.

Промисао Божја доваела ме је у ову свештену Епархију Ваљевску –овде, где се чиста и бистра река Градац улива у Колубару, јуначку, која прожима читаву област, сву у зеленим брдима, шумама и ливадама; у којој живи јуначки и одважан побожан и богобојажљив народ. Овде су, један до другога, новојављени светитељи ваљевски, свесрпски и васељенски, равноапостолни и просветитељи и исповедници, Владика Николај у Лелићу и Ава Јустин, несумњиво најзначајнији учитељи, духовници и теолози наше епохе. Овде је и песникиња Десанка, најнежније перо српске лирике, уз чије су стихове стасавала покољења.

Ова епархија дала је одважне народне вође и ратнике, посебно у страшним и тешким временима српских устанака, међу којима су: Хаџи Рувим, пастир Цркве Христове, архимандрит Боговађе, кога је одликовало неустрашиво војевање и оданост саборцима, која није поклекла ни пред најсуровијим мучењима турских војника. Петар Николајевић Молер – уз стрица му Хаџи Рувима, уметник и солдат, јунак.

Тешко да би се игде могла пронаћи оваква породица која је својој земљи подарил толико великана из различитих области стварања као што је породица Ненадовић из Бранковине. Обор-кнез Тамнавске и Посавске кнежевине Алекса Ненадовић, праведни господар, ктитор, и у страдању за слободу први. Брат му војвода Јаков Ненадовић први министар унутрашњих послова савремене Србије; син Прота Матеја, ратник, први председник Правитељствујушчег совјета, дипломата и писац; Војвода Јеврем, устаник, а потом председник Апелационог суда и државни саветник; Војвода Сима Ненадовић, који је борбу за слободу водио у оба устанка; и у народу одмиља звани Чика Љуба Ненадовић, књижевник, дипломата и министар просвете.

Примам данас на старање ову епархију, наследницу славне Светосавске Моравичке епархије, од Господа Сведржитеља, а из руку мојих најпоштованијих претходника, најпре, блаженопочившег владике Милутина, аутентичног пастира доброг, нарави благе али строгог и одлучног; затим, из времена кад је ваљевска била спојена са шабачком епархијом, из руке Ваше, Преосвештени Господине Лаврентије, мудри и сталожени архијереју, који нам предајете све изврсне одликевладикâ старога кова. Њима су претходили епископи Јован Велимировић, др Симеон Станковић, па све до Пајсија, потоњег српског патријарха иславнога Хаџи Мелентија Стефановића. Трудићу се да следим њиховим стопама и да им се, подражавајући и настављајући њихове најбоље тековине, нађем достојним наследником.

Побожност верног народа ове епархије уско је повезана са бројним манастирским светињама које је прожимају. Поред прослављених и свеправославних Ћелија и Лелића, ту су Пустиња, Јовање, Рибница, Грабовац, и друга света места, на којима се даноноћно произносе молитве за цео свет, и где се окупља ради молитве, утехе и назидања. И сам монах, стараћу се усрдно о нашем монаштву, које треба да буде светлост свету.

Ваша Светости, у својој заиста надахнутој приступној беседи, када сте узвођени у Светосавски трон Српских првопрестолникâ, позвали сте све нас, апостолским речима, наслужбу миру и јединству:  „Молим вас браћо именом Господа Исуса Христа да сви исто говорите, да међу вама не буде раздора, да будете утврђени у истој речи и истој мисли“ (1 Кор 1,10).

Дозволите да и ја, као „најмањи из ваших чада“ изразим резонансу тих ваших речи у моме срцу у виду мисионарске жудње да свет посматрамо „умом Христовим“ и да га на духовни начин осмишљавамо и тако тумачимо, у својим делима и проповеди онима који су у Цркви, али и свима онима око наскоји су отворени за Реч Божју. Настојаваћу на одржавању и изграђивању јединства Цркве, како унутар поверене ми епархије, тако и између свих епархија наше Светосавске Цркве; јер, епископ јесте „спона помесности и Васељенскости Цркве.“ У тој благословеној мисији бићу вам подражавалац и саделатељ, уверен да изражавам осећања и настројења већине сабраће архијерејâ.

Пре свега и изнад свега, благодарим и узносим славословље Светој једносуштној и животворној Тројици, Богу нашем, за „сва знана и незнана, видљива доброчинства која су нам учињена.“

Благодарим и Вашој светости, духовни оче, који си ме „с муком рађао, док се Христос не уобличи у [мени]!“ (Гал. 4, 19). Својим делатним примерима и благим и трпељивим поукама тајноводили сте ме и изграђивали, као Павле Тимотеја, учећи о великој тајни побожности: „Бог се јави у тијелу, оправда се у Духу, показа се анђелима, проповједи се незнабошцима, вјерова се у свијету, вазнесе се у слави“ (1 Тим 3, 2-7).

Благодарим и Вашој светињи, владико и оче Иринеје, јер сте ми даровали да из, најближе перспективе, посматрам и упијам Ваше благодатно расуђивање и проницљивост у стварима које се тичу наше епархије, наше помесне Цркве, али и целокупне, саборне и апостолске, Цркве Христове.

Благодарим браћи мојој ковиљској, вазљубљеној у Господу, јер смо у заједници братске љубави узрастали у вери, нади и љубави, служећи једни другима, и сви заједно Господу, стремећи „познању љубави Христове која превазилази разум, да бисмо се испунили сваком пуноћом Божијом.“ (Еф.3,19)

Благодарим својим родитељима, блажене успомене, Милутину и Јелени, који су ме с љубављу и добротом васпитавали и изграђивали, учитељима, родбини, пријатељима и свим добротворима, знаним и незнаним.

Да сви вечно у заједници молитве и љубави, са свима светима, узносећи сваку славу, част и поклоњење Триипостасном Божанству: Сину у Оцу са Светим Духом. Тројице Света, слава Теби!

Извор: Епархија ваљевска

 

Ближи нам се Видовдан! Ни први ни посљедњи. Дође и прође, а ми остајемо исти, сами са собом, неспремни да се суочимо са злом у себи, са манама које умножавамо, са гријесима који нам као рђа изједају душу, а ми то не видимо нити желимо да видимо. Зато нас је све мање, зато завидимо једни другима, зато у брату непријатеља налазимо. Због тога тонемо у бездан братомржње. Поред нас самих непријатељи нам не требају. Ми радимо њихов посао, умјесто њих. Бесплатно.

Подијељени међу собом, ископали смо политичке ровове из којих испаљујемо плотуне мржње једни на друге, радујемо се пропасти оних који нас не воле и оних које не волимо, док истовремено причамо о српству, лажући сами себе, јер не можемо вољети народ којем припадамо ако не волимо све оне који тај народ чине народом.

Тражећи своје мјесто под Сунцем, тумарамо од Европе до Русије, у далекој Кини тражимо сламку спаса, не схватајући да смо сами себи и узрок и посљедица, и успон и пад. Господ нам је пружио комад земље и парче времена да изградимо сами себе, да се бавимо собом, да себе исправљамо и подижемо из блата гријеха. Ако сами себи не помогнемо, ни други нам неће моћи помоћи.

Дубина нашег понора, између осталог, огледа се ових дана у Подгорици, о чему је говорио и наш патријарх. Једновјерна браћа, која су се на крилима подршке блаженопочившег митрополита Амфилохија успели на власт, данас, због парчета те исте власти, посрћу у братомржњи, оптужбама, клеветама, испуњавајући, ничим изазвани, клетву наших непријатеља: „Да Бог да се о себи забавили“.

Подијељени државним границама, омеђени политичким партијама и сукобљени због ситница којих се сутра нећемо ни сјећати, не примјећујемо да нам живот пролази, да нам вријеме цури кроз прсте. Живот, који смо добили као дар и као прилику да од њега нешто направимо, неумитно тече, носећи наше неостварене планове у амбис бесмисла овога свијета.

Зато је долазећи Видовдан прилика да се огледамо у огледалу истине. Да се видимо и да нас виде, не онаквима какви јесмо него онаквима какви требамо бити, да бисмо у смртном часу, кад дође тај страшни трен, могли сами себи потврдити да смо живјели живот достојан човјека, да смо учинили све што смо могли како бисмо постали бољи, праведнији, поштенији, да смо вољели себе тако што смо вољели друге, да смо служили Богу тако што смо служили браћи, да смо вољели Косово тако што смо вољели сопствена села, прадједовске њиве, стара гробља и древне храмове…

Устани царе Лазаре, васкрсни у нама сво оно добро које смо сами у себи закопали. Пробуди се у нама, будећи заспалу љубав према онима од којих сви окрећу главу, како бисмо на Косову Пољу нашег срца угледали твој лик, да нас опомене и посрами.

Извор: Епархија бихаћко-петровачка

 

Поводом несрећних и дуготрајних сукоба између муслимана и хришћана на нашим просторима

У нашој основној четворогодишњој школи Вехбија је радио дуго. Кад сам пошао у пети разред, у Вареш Мајдан, наставници су на нас гледали прије свега као на Вехбијине ђаке. Добијали смо оцјене некад за једну, а некад и за двије више од оног како смо код нашег учитеља пролазили. Он сам нам никада није давао оцјене током школске године, или бар није да ми знамо. Само бисмо на крају добили ђачку књижицу, и то би било то. Када би нас оцијенио, није било питања и приговора, нити је ико сумњао у ваљаност његових оцјена.

Учитељ Вехбија није био ожењен. За толико година живота у нашем малом планинском селу за његово име се није везао ниједан скандал. Долазио је у све наше куће, да гледа телевизију, дневник и утакмице. Знао је да остане подуже, али опет му људи нису замјерали. Пушио је цигаре које су биле упаковане у зелено-бијели папир, а звале су се 57. Пушио је стално, чак и на часовима. А кад год је пушио, држао је ногу преко ноге и био је замишљен. Цигаре је држао елегантно, као неки добар глумац у америчком филму, а у то су вријеме глумци у филмовима, ако су ишта значили, обавезно пушили. Мени је нарочито било занимљиво што је увијек писао наливпером, које је било црно са зеленим поклопцем – и за дивно чудо – никада се није њиме умазао. Имао сам утисак да само он на цијелом свијету зна како се пише тим пером те да зато само он има право њиме да пише.

Што се тиче физичког изгледа, био је мршав, увијек чист и педантан. Није био ни снажне грађе, ни превише слаб, али никада није обављао физичке послове. Истина, није знао ни фудбал да игра. Како оно кажу, имао је двије лијеве ноге, чега је био свјестан. Пратио је ипак спорт, нарочито кошарку. Премда је често гледао утакмице репрезентације и Босне код мог стрица Душана и код мајчиног ујака Новице, кад је учитељ ту, ја нисам смио да се помјерам или коментаришем. А то што је он увече био у нашим кућама сутрадан у школи није помагало. Иначе, увијек би носио лагане јакне, панталоне на пеглу и дубоке патике, које смо звали шангајке. Коса му није била густа, већ мекана и ријетка, но није био ћелав. Имао је лијеп рукопис, а и нас је учио лијепо да пишемо, те нас је стално подстицао да читамо књиге и развијамо машту. Вехбија је за све нас био друг учитељ и једини прави господин којег смо познавали.

За нас ђаке најупечатљивије било је ипак то што његов час није трајао 45 минута. Час је, колико се сјећам, трајао док он не каже да је завршен. Тако смо некада остајали баш дуго у школи, а то је зависло од његове процјене – и опет се никада нико против тога није бунио. Некад је и одмор, ако смо се лијепо заиграли, могао трајати и по сат и више. Око школе смо сваке године садили цвијеће и све је морало бити чисто – учионице, тоалети, степениште. Кад би дошла зима, чистили бисмо снијег – обично они снажнији међу нама, у које ја, на моју жалост, нисам спадао. Ишли смо на излете у природу, а у природи смо и живјели кад год је он хтио или кад год би се њему ишло, а ишло му се кад је био сигуран да је лијепо вријеме и да неће пасти киша. У природи смо учили биологију и попуњавали хербаре. На путовањима и екскурзијама био је веома пажљив према нама, као онда када смо ишли на море са школом, које је он нарочито волио. Добро је пливао и ми смо, иако планинска дјеца, сви научили да пливамо захваљујући њему. Да ли је некад неког повукао за уво? Мислим да јесте, али мене није, мене је зато критиковао што сам мршав и што не доручкујем…

Док ми ове слике пролазе кроз главу, никако не умијем и не могу да дефинишем ту необичну личност. Јављају ми овдје, у Београд, да му сви говоре да му је боље и паметније да оде у већински муслиманско село или у сам град, јер ће тамо бити безбједнији, јер ако нападну на нас – нико неће знати да он једини није Србин. Он то одбија одлучно. – Немам ја куд, ја сам са овим народом толико хљеба појео. Па, ови људи, младићи и дјевојке, сви су они моји ђаци и какав бих ја човјек био да их сад оставим? – упорно је, кажу, понављао. На попису 1991. изјаснио се као Бошњак, муслиман – и наравно – нико му то није замјерио, премда је он био више комуниста, како се мени чинило. Но ништа од тога није било битно. Битно је било да је он наш учитељ, који је ту моћну професију, све су прилике, одлично обављао. Да су сви моји учитељи послије њега били као он, ја бих сада завршавао студије ко зна гдје, а не овдје – помислих надобудно. Ова размишљања о учитељу разгалила су ме до суза. Неки људи остављају значајан траг у нашим животима, а да понекад ни ми ни они нисмо тога свјесни. Гранични моменти, изгледа, откривају ко је ко, али и све оно што је могло заувијек остати скривено о нама и неком нашем односу. Због свега ми је дошло да заплачем, али није ишло. Гледао сам у плафон и дуго држао широм отворене очи. Хтио сам, макар на силу, да пустим сузу за својим учитељем Вехбијом.

С том мишљу почео ме је хватати сан, али одједном више нисам желио да заспим. Желио сам да размишљам о том човјеку, о којем досад никада нисам пуно мислио. Он је био нешто попут константе у мом животу, неко ко се тамо, у тој Планиници, подразумијева. А види сад, одједном је он, стицајем несрећних околности, сувишан и одједном је он, који једини никада никоме није представљао проблем – постао проблем. И није он никоме од нас у селу проблем, него онима за које очекујемо да ће нас напасти. А ко су они? И зашто би нас напали кад смо само људи, баш као и они? Како је сада све то моје мудровање недовољан и танак аргумент у овом лудилу, у којем је кренуло уништавање свих оних који нису оно нешто што ја јесам. Заиста за људску глупост нема кантара. Било како било, ми у Планиници смо имали среће што нам је човјек попут Вехбије био учитељ. Није био само добар учо, него – ево сад се то нарочито види – и ријетко добар човјек. Како ли је њему и његовој души у овим тренуцима кад се руши читав један свијет којем је служио и у који је вјеровао. А, ето, баш сам због њега понекад потајно прижељкивао да постанем учитељ, што ми се уједно чинило узвишеним и недостижним циљем. Ко зна, можда је управо он заслужан за то што сад имам потребу да запишем ове редове.

П. С.

Планиница је нападнута 30. маја 1992. Четворо људи је изгубило живот, неколико их је теже и лакше рањено, док се цијело село морало иселити на српску територију. Учитељ Вехбија је и током напада, а и послије њега остао у селу. Они коју су га познавали кажу да је умро од туге за људима с којима је провео готово читав свој вијек.

Одломак из необјављене књиге.

Извор: Епархија диселдорфска и немачка

Гост новог издања емисије Врлинослов биће протосинђел Захарија (Митић), игуман свештене обитељи манастира Свете Тројице надомак Књажевца. Тема емисија је исповест и грех. Емисију пратите на Телевизији Храм у среду 23. јуна у 21 часова и 10 минута. Аутор и водитељ емисије је Слободан Стојковић. Ово издање Врлинослова као и свако друго можете погледати и на званичном Јутјуб каналу Телевизије Храм.

 

Ауторски текст Његовог Преосвештенства Епископа новосадског и бачког др Иринеја, објављен у Новостима.

У последње време наши медији су препуни тематике из наслова овога скромног пригодног текста, а у јавном политичком дискурсу, од теоретских расправа до муњевитог доношења закона којима се, наводно праведно, демократски и у духу "европских вредности", уклања дискриминација женског пола, односно "рода", и обезбеђује "родна равноправност" међу половима, односно "родовима" или, још новосрпскије, "џендерима", и то на свим нивоима, укључујући и језичку норму.

Последњим аспектом овог - по нашем мишљењу вештачког и излишног - питања позабавићемо се у наставку, а за почетак само констатујемо: после свих језичких реформи и интервенција у области језика, од Вука Караџића до наших дана, у пракси се намеће и спроводи нова радикална реформа и арбитрарна трансформација српског језика. Она није резултат спонтаног, природног језичког развоја, него недомишљеног и зато непромишљеног усвајања идеолошке матрице савремене западне, махом дехристијанизоване или постхришћанске културе и цивилизације.

Реч је о новој идеологизацији језичког феномена, без којег не постоји човек као логосно или словесно биће, а коју можемо означити као "џендеризацију" језика. Притом се она у свету врши више-мање насилно, па тако и наш споменути закон, односно, са онтолошког и етичког становишта, озакоњено безакоње, прети казнама и глобама оним грађанима који одбију да се изражавају у складу са правилима џендерског новоговора. Скупштинска гласачка машина није, разуме се, домислила да тако "озакоњује" невиђену дискриминацију огромне већине наших грађана, па и читаве једне националне заједнице у Србији, не марећи ни за наш Устав, а камоли за многовековну језичку традицију, и уопште не схватајући да је сваки језик својеврстан живи организам који се развија на основу сопствених дубинских токова и унутрашњих законитости тако да је сваки покушај утеривања језика у идеолошке и политичке калупе унапред осуђен на неуспех.

Дужан сам читаоцима да овде отворим мисаону заграду и објасним шта хоћу да кажем када спомињем и дискриминацију читавог једног етноса у нашој отаџбини. Ту, наиме, мислим на наше суграђане мађарске народности. У њиховој граматици и говорној пракси не постоји појам мушког, женског и средњег граматичког рода. Следствено, Мађари, ма колико били лојални грађани Србије, морају да крше фамозни закон и сви, сваки дан, могу да буду кривично гоњени као преступници закона. Они, просто-напросто, не могу да уз именице "ловац", "судија", "социолог" и друге на "-лог" направе и "родно коректне" именице "ловкиња", "суткиња" или "судијка", "социолошкиња" и друге "-олошкиње", недавно измишљене. Овде би неко могао да приговори како се закон односи само на грађане који говоре српским језиком. Такав приговор, међутим, био би само лош и лукав изговор. Јер, у свакој нормалној и уређеној земљи сваки закон важи за све њене грађане. Људи изнад закона и ван закона постоје једино у недемократским и тоталитарним државама.

Али да видимо шта је заправо садржај кључних речи овог дискурса! Прво: шта значи "род" илити модерни "џендер"? Традиционално, "род" и "пол" су синоними: имамо "мушки род" и "женски род", то јест особе мушког пола и женског пола, уз напомену да реч "род" има и друга, шира значења. Оба термина имају, међутим, веома неодређено, флуидно значење у светском и домаћем новоговору: ту не фигурирају само два пола и рода, него их има сијасет, ваљда много више него што има нијанси у дугиним бојама, да се изразимо фигуративно. Друго: шта је у ствари дискриминација? То је изворно латинска реч и значи најпре разликовање, а онда раздвајање, из чега се затим изводи и значење ускраћивање или ограничавање нечијих права. Као што се да запазити, примарно значење је позитивно, а тек оно изведено, секундарно, јесте негативно. Другим речима, разликовати једно од другог или у мислима одвајати једно од другог и није дискриминација у смислу који јој се придаје данас, код нас и у свету. Неприхватљива је, дакле, само она дискриминација којом се оправдава оспоравање другог и његових права у корист првог. Овде долазимо до наизглед парадоксалног, али сасвим исправног закључка: иако је разликовање и појмовно раздвајање људи, ствари и појава, према одређеним мерилима, у моралном смислу адијафорон или неутрално, раздвајање онога што је органски и суштински једно и јединствено, без обзира на одређене посебности, ипак нас незадрживо води у праву, негативну дискриминацију и укидање толико хваљене и жељене "родне" и сваке друге равноправности, што ће рећи једнакости пред законом.

Управо је то случај са агресивним пропагирањем "родне идеологије" и изгласавањем закона којим се тобоже штити равноправност и елиминише дискриминација, а у ствари се, уместо могуће или пак реалне неравноправности и дискриминације мањинских социјалних група од стране већинског друштвеног корпуса, на мала врата уводи неравноправност и дискриминација већине за рачун мањине или чак за рачун потпуно минорних кругова, оних у статусу статистичке грешке. Писац ових редова је, штавише, склон да мисли да нова, "џендерска" идеологија и пратећи закони дискриминишу све одреда, и већину и мањину. Јер, и већину и мањину приморава да се деле и отуђују једни од других и да говоре непостојећим језиком. Већ "свети" 8. март као "празник жена" био је небивали акт дискриминације и понижавања "женског рода", те благословене половине или, можда, натполовичне већине у човечанству. Прећутана, али подразумевана порука тога псеудопразника, барем по нашем мњењу, јесте порука: ви жене имајте 8. март као милостињу или, ако тако више волите, као утешну награду, а сви остали дани у години су и убудуће наши као што су и досад били.

Ову "удицу" је "женски род", нажалост, мање-више "прогутао". Ујдурма са "родним" новоговором и тобожњом законском заштитом "родне равноправности" само је, по нашем мишљењу, димна завеса и камуфлажа. Порука је она осмомартовска: ево вам језичка играчка да се забављате, а у реалном животу ће вам послодавац и убудуће говорити: "Бирај: или трудноћа или посао", да не набрајамо даље податке о положају многих наших сестара или, ако хоћете, наше браће женског пола, оних што треба да имају илузију о свом све повољнијем положају, и то захваљујућиџендер-идеологији "врлог новог света" и законодавној генијалности посланик (и "посланица", иако посланица значи писмо) у српском парламенту.

Последње што бисмо желели да постигнемо овим текстом јесте апологија некадашњег патријархалног друштва или његових данашњих рудимената, рецидива и трагова, да и не говоримо о отворено маскулиноцентричном концепту неких заједница и друштава. Напомињемо: историјски је неистинито и интелектуално непоштено приписивати патријархалном устројству друштва, код нас и шире, утицај хришћанског, посебно православног, погледа на свет и живот. Напротив! Савремена "родна" идеологија је неизлечиво неправедна и назадна у поређењу са изворном библијском и хришћанском антропологијом. Аутор ових редака види, штавише, у библијском учењу о људском бићу као једном бићу у два издања, мушком и женском, једини прави духовни лек против епидемије духовног вируса "џендер". Будући да данас ни наши верници, нажалост, не читају много Свето Писмо, а "џендеровке" и "џендеровци" га читају још много мање, под претпоставком, наравно, да га уопште и читају, нека нам буде допуштено да читаоце укратко подсетимо на основне елементе библијског и црквеног поимања теме којом се овде бавимо.

На самом почетку прве библијске књиге, Књиге постања, говори се и о стварању човека. Бог ствара човека "по обличју својему" (Пост. 1, 26 - 27), али га ствара као "мушко и женско" (1, 27), као "човека и човечицу" (2, 23), као човека и човековог "друга (тачнији превод: помагача, сапутницу) према њему" (2, 18 и 20), при чему израз према њему указује на природну једнакост мушкарца и жене, како овај израз тумаче Прокопије из Газе, писац из 5-6. века, и наш познати теолог, епископ Атанасије (Јевтић, +2021). Последица пак природне једнакости мушкарца и жене јесте упућеност једног на друго, а из ње следи реалност брака и породице: човек ће се "приљубити жени својој" и њих двоје ће се сјединити "у једно тело" (2, 24; ср. I Кор.6, 16 и Еф. 5, 30 - 31), то јест уједно двоједино биће, у нераскидиву заједницу љубави. Другим речима, Бог је створио човека као мушкарца и жену да би се они остварили као муж и жена. Овај став старозаветног писца наводи, развија и аутентично тумачи сам Господ Исус Христос: "Нисте ли читали да је њих Творац од почетка створио као мушко и женско? Због тога ће оставити човек оца својега и мајку, и приљубиће се жени својој, и биће двоје једно тело, тако да нису више двоје него једно тело. А што је Бог саставио, човек да не раставља" (Мат. 19, 4 - 6; овде није згорег напоменути да је управо растављање једно од основних значења именице дискриминација). Јединство мужа и жене не укида, наравно, њихову природну посебност и личносну другост или различитост. И обрнуто: посебност, другост, различитост, самосвојност, не само што није препрека јединству него је његов предуслов. Јединство није јединцата датост једног и јединог већ јединство између једног и другог. Према томе, муж и жена су истовремено и у једнакој мери двоје и једно - двоје у узајамном личносном прожимању (перихорези), а једно по природи и по природним даровима и способностима. Ову јеванђелску истину на ненадмашан начин илуструје и објашњава свети апостол Павле кад упоређује однос мужа и жене са односом Христа и Цркве (види Еф. 5, 31 - 32), с разлогом зване и Невеста Христова (види Откр. 21, 2 и 9). Христа и Цркву истовремено и у једнакој мери и разликујемо и поистовећујемо. На то нас упућује и Павлова слика Христа као Главе Цркве (Еф. 1, 22; 5, 23 и 30; Кол. 1, 18), а Цркве као Тела Христовог (I Кор. 12, 27; Еф. 1, 23; 5, 23 и 30). Главу и Тело разликујемо, али смо притом свесни да их не можемо раздвојити (латински discriminare) јер су онтолошки једно: глава без тела постаје лобања, а тело без главе - леш. Све ово значи да ниједно посебно својство, као што су национална припадност ("нема Јудејина ни Јелина", "нема варварина и Скита"), социјални статус ("нема роба ни слободнога") и биолошка разлика полова ("нема рода мушког и женског"), не може да наруши - а камоли да поништи - суштинско, егзистенцијално, органско, нераздељиво јединство хришћана, па и људи уопште ("јер сте сви ви један човек у Христу Исусу", односно Христос је "све и у свима" (Гал. 3, 28 и Кол. 3, 10 - 11).

Где, дакле, у оваквој визији човека и људске заједнице остаје места за дискриминацију? Чему толико инсистирање на различитости полова? Чему, уместо разликовања, упорно језичко и свако друго раздвајање "родова", да не кажемо баш "џендер"? Чему наметање вештачког и извештаченог, боље рећи непостојећег и измишљеног, језика и речника лажне родне равноправности? Зар су мушкарци и жене две засебне биолошке врсте, а не два, по својој природи истоветна начина постојања људских бића, уз уважавање биолошко-социјалних особености? Зар је нама, јаднијем Србљима, најпретежнији, најпречи и најпрешнији посао да јуримо за сваким декадентним и, у крајњој анализи, не само антихришћанским већ и античовечним западњачким "трендом" (на презреном, али незаменљивом старинском - не застарелом - српском језику стремљењем)? Зар ресорна министарка (с обзиром на значење речи министарка у Нушићевој комедији "Госпођа министарка" боље би јој било да се назива хрватским квалификативом министрица, пошто непостојано а постоји само у номинативу, а не у свим падежима) није у стању да схвати да лансирање оваквог квазипроблема и аналогног закона представља и дангубу, и луксуз, и пуцањ упразно, па и грех, у времену у којем смо суочени са изазовима и искушењима каква смо ретко кад у историји имали? Притом "од та посла нема ич", како кажу наши добри сељаци у неким деловима Србије. Декретима, забранама, противуставним "решењима", претњама и идеолошким "кетманима" неће бити покорен ни програмиран живи језик једног још увек живог народа. Уз веру, културу и историјско памћење, језик је један од важних елемената нашег идентитета. Он ће надживети и овај "закон", усмерен, вољно или невољно, против српског народа, његове традиције и самосвести, а посебно против његовог језика.

Епископ бачки Иринеј

Кажу, нико не узиђе на Небеса осим Онога који сиђе са Неба, тј. Господа нашег Исуса Христа. Нико од људи није кадар досегнути до Оца Небеског и победити смрт и ући у заједницу са Господом и упознати Бога Оца осим кроз Његовог јединородног Сина, који је дошао међу нас и постао човек, оставши Бог, постао нама причастан, постао нама пријемчив, страдао за нас, васкрсао, и свеколику људску природу у себи објединио и дао могућност вечнога живота у Царству Небеском. Господ нам даје поуку о томе какво ће то бити Царство Небеско кроз многе приче.

Једна од тих је прича о Свадби царевога сина. Цар је заправо Бог Отац а син је Исус Христос, Син Његов љубљени и јединородни. А невеста – то је Црква. Црква, не као грађевина него Црква као заједница нас, хришћана, са Господом. Дакле, нас који верујемо у Свету Тројицу, који смо крштени у Светој Тројици, који учествујемо у Светим тајнама Цркве, који се причешћујемо, који имамо заједницу са Господом. То је тајна Цркве и она се многим симболима објашњава. Управо један од њих је и свадба. Као што неки Свети оци кажу, да је Господ глава тела, а ми смо то тело, удови тог тела, које јесте Црква. Господ је глава Цркве а ми смо сви сједињени са Њим, и само кроз Њега ми можемо да задобијемо спасење, само учествујући у Тајнама Његовим. То је управо позив на Свету литургију јер литургија је управо изображење тог Царства будућег, којем се ми надамо.

Дакле, ми се заиста причешћујемо и сједињујемо у Светој Литургији са Исусом Христом, Господом нашим. Постајемо најтешње сједињени са Њим. Међутим, то ми само окушавамо сада вером, јер је то тренутно скривено од нас. Ми не можемо то другачије доказати осим вером: да верујемо да се сједињујемо са Њим и да нам је то на спасење, да нам је то на Живот вечни. Литургија на којој смо се и сада окупили и на којој се стално окупљамо, она ће се наставити и у Царству Божијем. У Царству Небеском, када дође крај историје и када наступи Васкрсење. Тада ће у ствари наступити та Литургија где ћемо окушати Бога, не као сада - у огледалу, него ћемо бити лицем к лицу пред Господом, и тада ће нам се открити неизрециве тајне Божије, и тада ћемо учествовати у тајнама и Слави Божијој – бити удеоници Његове славе и бити синови и деца Божија и бити богови по благодати, где неће бити смрти, већ само радост обитавања у заједници са Господом. То је пут наш. Али то не значи да се сада ми не прићешћујемо реалним Господом. И сада, када примамо Свете Тајне, када се прићешћујемо, ми примамо заиста Господа у себе, само на један тајанствен начин. И управо поука ове приче јесте у томе колико је заиста важно да ми у овоме веку, док траје ова историја, пре свега док траје наш живот и наша могућност за покајање, да долазимо на Свете службе и да учествујемо у Светим тајнама. Јер видимо да нас Господ зове и да је то најпресудније за наше спасење, јер ми желимо заједницу са Њим и да остварујемо ту заједницу са Њим. Наравно, морамо претходно да будемо, што ми и јесмо, крштени. Да будемо чланови Свете Цркве и да не будемо лицемерни него да творимо заповести Божије и у ономе што грешимо - утолико и да се кајемо; да не будемо као тај слуга, тај гост који није имао свадбено рухо и којег је Господ избацио.

Ако смо заједничари у Небеским Тајнама, ако смо сви на један мистичан начин сједињени у заједници са Христом, силом Духа Светога, онда треба и у овом, обичном животу да пројавимо заједништво и да пројавимо тако љубав. Иначе ћемо бити лицемерни. Иначе је наша вера лажна. Требали би да живимо једним животом хришћанским, да сведочимо то, јер и на тај начин све приносимо Господу, на тај начин чинимо Богу службу и задобијамо спасење. А то се своди управо на то да имамо љубави једни према другима. Праве, искрене љубави, да живимо једном небеском логиком јер земаљска логика овога века јесте себичлук, јесте егоцентризам. Можемо ми да помогнемо некоме и учинимо неком само ако нас то исувише не кошта или ако имамо неку корист од тога. Логика овога света је самосебичлук и самољубље и гледање своје користи. А логика Царства Небеског јесте љубав која се даје, љубав која се жртвује, љубав која прашта, која трпи увек, љубав која је спремна да помогне. То је оно што ми треба да сведочимо међусобно, да бисмо се познали као истински ученици Господњи и да бисмо достојно примали Светиње на опроштај грехова и на Живот вечни.

Извор: Сајт ЧУДО

Разговор са блаженопочившим Митрополитом Амфилохијем о његовом духовном оцу, Преподобном Јустину Ћелијском и Врањском, вођен за прву емисију из серијала “Срна у изгубљеном рају” (који се на Радио Светигори емитовао поводом 120 година од рођења и 35 година од упокојења Аве Јустина):

Гроб Преподобног Аве Јустина, у Ћелијама ваљевским, још од његовог упокојења постао је мјесто поклоништва за многе побожне душе, а забиљежен је и велики број чуда поред његовог гроба. Oд празника Благовијести 2014. године можемо да цјеливамо његове свете мошти у манастирској цркви Ћелија ваљевских. Владико, реците нам нешто о том свечаном догађају – преносу Авиних моштију.

Да, поводом 35-годишњице упокојења оца Јустина, Бога молећи, договорили смо се са Владиком ваљевским Милутином и мати игуманијом Гликеријом, уз благослов Његове Светости, нашег Патријарха Иринеја, да се изврши пренос моштију Светог оца Јустина у цркву Светих Архангела, у којој је он тридесет и више година служио. И раније је било говора о овоме, међутим ипак није било сазрело вријеме. Ова је годишњица, показало се, била благопријатно вријеме да се то учини. У времену од његовог упокојења до данас, Авино име и његови списи постали су познати широм Васељене. Дјела Аве Јустина објављују се не само на српском, него и на јелинском, руском, румунском, француском, енглеском, њемачком и другим језицима. Велико је интересовање за његове списе, у најновије вријеме нарочито у Русији и Румунији. Скоро су нам тражили да на румунски језик буде преведена његова тротомна Догматика. Ава је био познат, наравно, и за вријеме свог живота од времена кад је био професор Карловачке и Битољске богословије, онда професор на Богословском факултету, а није остао сакривен чак ни онда када је прогнан 1946. године. Прво је био затворен па онда и протјеран са Универзитета, да би преко тридесет година провео у манастиру Ћелије ваљевске. Сјећам се кад смо разговарали о томе, па му ја кажем: „Аво, па добро је што су вас ови комунисти протјерали.“„А што?“, каже. „Па да вас нијесу протјерали овдје, у манастир Светих Архангела, у Ћелије, ви не бисте могли да нам оставите ово бесцјен благо, посебно дванаест томова Житија Светих.“ (Јер то је огроман подвиг који могу да раде само читаве екипе, а све то је он сам урадио – и превео, и написао, и припремио за штампу.) А он ће рећи: „Па да знаш да си у праву.“ Ава је, иначе, волио монашку обитељ. Дата му је могућност да остатак живота проведе у монашкој обитељи у непрекидној молитви, свакодневној Литургији и осталим богослужењима, као и у великом, огромном, јединственом труду на богословљу. Отац Јустин је и у то вријеме био познат, нарочито у Грчкој, благодарећи и нашем присуству у Грчкој и преводу једног зборника његових текстова под насловом ,,Човјек и Богочовјек”. Та књига је доживјела седамдесетих година више издања на грчком језику, а после тога штампани су и други његови списи. Нарочито је био познат и признат на Светој Гори, јер слично се сличноме радује. Светогорци су у њему препознали човјека истинске, светогорске духовности, иако он никад није био на Светој Гори, а читавог живота је желио да тамо оде. Сјећам се, кад сам се вратио из иностранства у Београд, па сам дошао у манастир Ћелије, и причамо ми о Светој Гори, о Светогорцима. Тамо сам боравио годину дана и причамо ми о поједницима као што је био отац Јефрем, отац Харалампије, наш отац Георгије, па отац Пајсије и други. А Отац слуша, слуша, слуша… Гута моје ријечи као мало дијете. Како ја причам, он плаче, па ће на крају да каже: „Е мој Јустине, то су прави монаси. То су прави подвижници, а не ти овдје у свијету.“ А онда ме гледа, па као да од мене очекује спас, каже: „Ја се надам, оче Амфилохије, да ће, њиховим молитвама и мене Господ помиловати. Шта ти мислиш?“ Ето, такав је био отац Јустин. Човјек бескрајног смирења, духовног огња којим је пламтио кроз читав свој живот. Свеукупно његово дјело, и као васпитача, и као проповједника, и као богословског писца, као пјесника и философа, сво је испуњено управо тим духовним огњем, вјером која горе премјешта и љубављу, изнад и прије свега, према Христу Господу, једином Човјекољупцу. Кроз све што је писао он је практично писао о Христовој личности и њу тумачио. Дуга је то прича, а ово је један кратак увид у његову личност.

*Високопреосвећени, рекли сте једном да се Преподобни ава Јустин већ након вашег првог сусрета уписао у ваше срце неизбрисивим словима. Молим вас, Владико, да и са нама подијелите своја сјећања на тај први сусрет са Авом.

Први пут сам се сусрео са њим још док сам био у Богословији, читајући неке његове списе који су штампани прије рата, јер је после рата штампање његових списа било забрањено. Читање његових и списа Светог владике Николаја за нас, онда младе богословце у времену гоњења Цркве и безбожништва, несумњиво је одиграло веома значајну улогу. Ипак, први пут сам се лично срео са њим 1959. године. Чуо сам да ће отац Јустин доћи на сахрану Љубице Барловец, дворске даме из времена Краљевине Југославије, изузетно побожне жене, пријатељице оца Јустина. Иначе, Отац је имао велики број тих угледних личности између два рата са којима се сретао, дружио и који су слушали његову ријеч. Дошли смо на Ново гробље, у цркву Светог Николе. Окупили су се тамо пријатељи и познаници госпође Барловец, и био је ту и отац Јустин. Као да га сад гледам како стоји на дверима храма Светог Николе. Један преображен лик, очевидно сав погружен у молитву, у себе. Покрети су му били огњени, хармонично огњени. На Новом гробљу су бесједе тада биле скраћене из практичних разлога. Пошто су се бојали да отац Јустин не каже нешто што је било опасно тада (за шта је он увијек био спреман), питали су га свештеници: „Колико ће трајати, оче Јустине, ваша бесједа?“ А он ће на то да каже: „Кад говорим о вјечности заборавим на вријеме.“ Није дуго бесједио, једно десетак минута, уобичајено за бесједу. Али била је то заиста незаборавна бесједа свима нама који смо га чули. Био је ту присутан и тадашњи Зоран Јевтић, садашњи умировљени Владика захумско-херцеговачки Атанасије, и садашњи Епископ шабачки Лаврентије, ондашњи Живко Трифуновић. Сјећам га се како се приклања до земље пред покојницом, госпођом Барловец, па јој говори: „Поздрави, сестро, Небеску Србију и кажи да је распет Свети Сава на Теразијама, да су прогнани Христос и Свети Сава са Београдског универзитета.“ И док је и даље говорио у том духу, из његова два ока текла су два извора. Било је то код њега и огњено али и спокојно, стамено, тврдо. Тако се завршио тај први сусрет са Авом Јустином, који је заиста остао незабораван. То су неки мали детаљи из тих првих сусрета са нашим Оцем Јустином. Има доста таквих детаља, незаборавних, који свједоче о њему и ономе што је он примио од Господа као уздарје за свој животни подвиг. А његов животни подвиг је био у духу оне светогорске изреке која гласи: Пролиј крв да би задобио Светога Духа. Светогорци, сваком новом који дође да остане на Светој Гори то правило дају као програм његовог монашког живота. Отац Јустин је то дефинисао на свој начин: ,,Толико живим колико капи крви из срца свога доливам у кандило вјере своје”. То је ава Јустин. То је његов животни став, његов животни програм, светогорски, светоотачки, светосинајски, светојовановски. Био је ђак Светог владике Николаја – Бог повеже такве људе једне са другима. И сам је, нема сумње, био даровит, али тај сусрет са Владиком Николајем, у преломним годинама, оставио је на њега јак утисак. Утисак су на Аву оставили и његови благочестиви родитељи, из Врања, простора у коме се укрштају вјековна предања Цариграда, Свете Горе, наших српских простора. И Свети Прохор Пчињски му је такође био путоказ. И раније док је био студент а и касније док је био професор, Ава је сваке године ишао на поклоњење Светом Прохору. Док је једном тако ишао неком чезом до Светог Прохора (јер је то подалеко од Врања), догодило се да је успут видио једну старицу како иде пјешице. Он заустави чезу и каже: „Ајде, мајко, са нама.“„Нека“, каже, „оче, нека. Ја сам сиромашна, немам ништа да принесем и подарим Светом оцу, па мало да се потрудим. Ајте ви.“ А он се лупи шаком по челу, па каже: „Е мој Јустине, ти предајеш догматику и богословље а ево ти одржа предавање ова проста сељанка“. Исплати кочијаша и заједно са баком настави пјешице пут према Прохору Пчињском.

*Његово присуство у Србији тамо негдје педесетих година XX вијека личило је на глас вапијућег у пустињи”, рекли сте једном. Како је то било духовно узрастати уз светог човјека, угодника Божјег, какав је био Ава Јустин? Шта је то што је Ава Јустин оставио вама и свима нама?

И био сам и нисам био често. У то вријеме ја сам био на факултету. Долазио бих можда два пута годишње, до ’63. године. Онда сам одскитао у бијели свијет и вратио сам се тек ‘75/76. године. Више од дванаест година се, значи, уопште нисам ни враћао у земљу. Али, имали смо комуникацију преко писама. Писао је мени и владики Атанасију, и другој братији која је онда била у Грчкој, тако да је тај контакт са њим стално био жив. Ми смо му увијек, по потреби, постављали питања на која је он одговарао, мени или владики Атанасију. Тај контакт је заиста био непрекидан, нарочито после мог повратка, од ’75. до ’79. године, када сам боравио у Ћелијама понекад и по мјесец дана, служећи. И ја, а нарочито владика Атанасије помагали смо му око Житија Светих која су тада настајала. Рецимо житије Светог Василија Великог, Светог Јована Златоуста, Светог Нектарија Егинског, Козме Етолског… Ми бисмо му прикупљали материјал а он је то после обликовао како је умио и знао. У то вријеме нас је позвао да прегледамо његов превод Литургија Светог Јована Златоустог и Светог Василија Великог и Литургије Пређеосвећених дарова. Рекао је: „Знате, ви сте млади, пратите језик. Ја сам већ старац. Ви ћете то знати боље.“ Био је то превод који је он издао још 1922. године, али га је онда, колико сам обавијештен, чак и Синод био забранио, јер је у то вријеме било нечувено да неко на српском језику служи Литургију. То је било такво вријеме, али сад су та времена прошла и сазрела. Једино је он у нашој Цркви, и мимо тога, непрекидно служио на српском језику. Његова велика врлина је да није био самоувјерен. Био је јасан што се тиче истина вјере, дубински, али је око формулисања увијек био спреман да запита, да прихвати. Пише нам тако једном једно писмо у коме одговара на наше питање из Атине. И пише по тачкама, како смо га питали, а онда на крају каже: ,,Све ово што сам ја овдје написао, провјерите – ви сте тамо на извору светоотачком. Провјерите то Светим оцима, јер се бојим да се због своје свегрешности не огријешим свјесно или несвјесно о тросунчану тајну Оца и Сина и Светога Духа”. То је био отац Јустин. Отворен за тајну. Стајао је пред тајном – пред тајном цвијета, пред тајном ока… Знао је да каже: ,,Какво око, чудесно – какви свјетови у једном оку!“ Као сад да га гледам – сав је био у том дивљењу Божјој љепоти, љепоти свеукупне Божије творевине, сваког створења, сваког бића, а првенствено људског бића, људског лика, човјека. Човјека који је толико узвишен да је Бог Сам зажелио да се, преко Пресвете Дјеве, сједини са људском природом и постане Богочовјек. Отуда је сва његова философија, његово богословље, све је у том прожимању човјека и Богочовјека, човјечности и богочовјечности. Богочовјек је мјера свих ствари, свих бића. У свом чувеном чланку ,,Човјек и богочовјек”, гдје одговара Митрополиту Дамаскину из Швајцарске, Цариградске Патријаршије, који је тражио његово мишљење о Другом ватиканском концилу, Ава каже: ,,Код неких од хеленских мудраца – човјек је мјерило свих ствари. Код Аристотела, Платона и тих већих философа – Бог је мјерило свих ствари. А Јеванђеље, Нови завјет, Хришћанство све то обједињује у себи. Нити је сам човјек и људски разум мјерило свих ствари, нити је сам Бог мјерило свих ствари. Мјерило свих ствари је Богочовјек! Богочовјек је мјерило свих ствари, свега! То је први и последњи критериј свега постојећег”. Ава Јустин Њиме премоштава те провалије између онога и овога свијета, између оностраног и овостраног, између свијета као творевине и Бога. Ту се све премошћује, постајући јединствено у својим дубинама. Бог је, по ријечима Светог Атанасија Великог, које нам је често цитирао, постао човјек да би човјек могао да постане бог. У томе је дубинска оригиналност свеукупног богословља и мисли оца Јустина. Он тиме, у ствари, одговара на суштинска, судбинска питања и проблеме модерног човјека, човјека науке, човјека разума, човјека овога свијета који управо обоготворује човјека. То је сва прича о хуманизму, који се нарочито развио у Европи од времена ренесансе, гдје је полако човјек постао мјерило свих ствари. Ава тиме тумачи и примат римског папе гдје је папа себе прогласио за непогрешивог. Непогрешивог по себи – не по сагласности Цркве, како се каже у одлуци Првог ватиканског концила. А Ава Јустин каже – ако је један човјек, било који, непогрешив, ако је непогрешив човјек у Риму зашто онда не може да буде такав човјек и у Берлину и у Њујорку? Дакле непогрешивост модерног човјека, човјека модерне евроамеричке цивилизације је утемељена на непогрешивости римског папе, и одатле то потиче. Папа је собом замијенио Христа, вољно или невољно. Зато Ава Јустин каже: ,,Сва европска мисао бави се разоваплоћењем Бога Логоса”. Бога који је примио тијело, као што каже Свети Јован Богослов: ,,Бог постаде тијело и усели се у нас”, тог Бога прогоне из овога свијета. Ту се Ава Јустин ослања на Достојевског, на чувени одломак из дјела ,,Браћа Карамазови” о Великом инквизитору. Појавио се Христос а Велики инквизитор каже: „Ти си мени дао кључеве од раја и од пакла, све си нам дао и шта ћеш ти више овдје. Не требаш нам. Ми ћемо да сређујемо овај свијет“. Ту је отприлике негдје његово дубоко осјећање и сазнање отпада савременог човјека и то бившег хришћанског човјека. То је управо највећа трагедија од Христа наовамо – потискивање Христа из људске историје, из људског живота, из људског бића и свођење свега на оквире човјека, на овоземаљске оквире. Нема више Царства небеског, нема више бесмртности и за човјека је све ограничено. Није ту Бог Онај који је ушао у матицу живота и изнутра уздиже човјека, омогућавајући му усавршавање у безмјерну мјеру раста Христовога, како би то рекао отац Јустин: „безмјерна мјера Христовог раста“. Био је толико радостан што је негдје, у неким житијима Светих нашао да се човјеково усавршавање не ограничава овим земаљским животом него и после смрти, и у смрти и кроз смрт, човјек се усавршава у бесконачности. Бесконачност је неизрецива и недоступна мјера Христове личности, мјера човјековог раста и усавршавања. Тиме је он, на неки начин, дао једно хришћанско, дубинско значење, тумачење и објашњење појма прогреса којим се одушевљава ренесансни, европски човјек. Зато Ава каже: ,,Прогрес који није прогрес напредовања у мјеру раста висине Христове, онда је то прогрес у воденици смрти. Смрт је она која меље непрекидно. Све оно што расте поново самеље и претвара у ништа”. Е тако, дакле… Није лако о старцу Јустину причати…

*Ви сте имали благослов да присуствујете богослужењима Аве Јустина, да служите заједно са њим. Кажу да се Ава на сваком богослужењу молио са обилним сузама, иако је он прикривао тај дар суза…

Јесте… Нарочито у неким периодима. Причале су сестре, када је био онај несрећни раскол наш у Америци, када је Дионисије рашчињен, Ава је читаво то љето постио. Практично ништа није јео сем суботом и недјељом, када после Свете литургије узме запивку и нафору. И све то вријеме је преплакао у молитви. Био се извјежбао, гутао би сузе и не би се видјело споља ни у његовом гласу да плаче, само би тише и некако спокојније изговарао ријечи. А осјећало би се да ријечи извиру из његовог дамара, из његовог бића, свако оно: Господу помолимсја, и свака друга молитва. Сав је био умолитвљен читавог свог живота. То се види и у оној књизи ,,На богочовјечанском путу”, из његовог дневника, да је он на хиљаде молитава, још као млад монах, јеромонах, обављао још док је био на студијама у Атини. Знао је да уђе у универзитетску библиотеку, и онда чита, чита, па онда изађе на један балкон у згради библиотеке, и ту на бројаницама обави своје правило, на стотине бројаница окрене, па се онда поново врати унутра у библиотеку. Да, заиста је био велики молитвеник.

*Владико, ако смијем да питам, како је у вашој души одјекнула вијест о упокојењу Аве Јустина?

Па како да кажем… морам да признам да нисам туговао. То је сад прича за себе. Толико је било препуно неког благодатног, Божјег присуства у тим данима док се он припремао за упокојење, и кад се упокојио, и та три дана до сахране… малтене се жалост претворила у радовање, али радовање посебне врсте. Очевидно је да кад се Свети људи упокојавају то тако буде. Било је то уочи Благовијести, већ је било бденије за Благовијести. Ујутру смо узели благослов од њега. Причестио се. Као што се родио на Благовијести тако га је Бог удостојио да му сав живот буду Благовијести, и упокојио се на Благовијести… Атанасије и ја смо га спремали за погреб. Сва три дана, док је био ту, његове руке су биле потпуно мекане, као да није покојник. А лик…чинило се сад ће да се пробуди, да те помилује својим погледом, својом љубављу. Па и хоће. Јесте, заиста има и туге за неким ко вам је најближи, најдрагоцјенији, а у исто вријеме није то туга у нашем, уобичајеном људском значењу него је то, како кажу Свети оци, радостотворна туга. Таква је била и туга за нашим Авом Јустином. Радостотворна туга.

*Владико, реците нам да ли је наш православни, српски народ послушао благовијест Аве Јустина. Да ли су Срби чули његову ријеч, како сте се и сами запитали у бесједи на његовој сахрани?

Видјећемо. Видјећемо колико смо је чули и да ли смо је чули, да ли смо је схватили и хоћемо ли је схватити. У сваком случају и његова ријеч и његов живот, и његово присуство и његово, сад, благодатно присуство кроз његова дјела, кроз његов лик, оставили су дубоког трага у души нашег народа. Оставио је трага и у души једноставног народа иако за једноставни народ његове бесједе и нијесу биле баш лако разумљиве. С једне стране имао је он ту благовијест, то свједочење радосног Господа. А с друге стране био је свјестан све ругобе зла које влада савременим човјеком, тог богоодступништва које је разјединило, разбило, не само српски народ него народ на ширим просторима, словенским, европским. Ава је дубоко доживљавао трагику модерног, савременог човјека. Нарочито га је бољело богоодступништво светосавског народа, као и богодоступништво Европе, некада хришћанске Европе која је кренула нехришћанским, антихришћанским путевима, чега је Ава био потпуно свјестан. Ава Јустин је био свјестан тог беспућа којим греди модерна цивилизација од самог свог почетка. Био је свјестан све моћи демонске и непрекидно је подвлачио ту борбу против зла, сатане и смрти. Зло, смрт и сатана – то је демонско тројство с којим се он носио кроз свој живот, лијечећи себе и свијет Светом Тројицом, Оцем и Сином и Духом Светим, кроз тајну Богочовјека, Његове љубави и Његове голготске жртве. Његово присуство осјетило се и на Авиној сахрани. Било је пуно народа из свих крајева, из Грчке, Русије, из Париза… одакле све нису дошли људи који су већ осјетили значај његовог присуства. И све се то наставља и до данас, и трајаће и убудуће.

*За крај, Владико, која је ваша порука православном српском народу – како да се одужимо Преподобном Ави и шта наш народ да уради да не остане глув на његову благовијест?

Једно је сигурно јасно – пут Аве Јустина је Христов пут. То је пут Светих апостола и Светих отаца, то је пут Светог Саве којем пјевамо Пута који води у живот био си наставник и првопрестолник Светитељу Саво. Исто то можемо да кажемо и за оца Јустина, да је његов пут – пут који заиста води у живот. У наше вријеме то је велики дар нама, овом народу, Европи, свијету. Увјерен сам да ће се сада још више осјетити његово дјество и да ће још више људи бити подстакнуто и привучено његовом личношћу, његовим дјелом и примјером и још више ће их кренути тим путем који води у Живот вјечни, који је његов пут, који је Христов, Богочовјечански пут. Прва књига која је изашла на годишњицу по Авином упокојењу зове се ,,На богочовјечанском путу”. Ето, то је наш пут…

О есеју ,,Срна у изгубљеном рају“

*Владико, благословили сте да се ова емисија зове ,,Срна у изгубљеном рају”. Протумачите нам мало, шта Преподобни ава Јустин, у ствари, поручује својом ,,Срном у изгубљеном рају”. Да ли је ово дјело Преподобног Аве у ствари његова исповијест?

То јесте његова исповијест. Он то и каже. Он исповиједа, да је она, како за њу каже – „чуло васионске туге“. Интересантно је да је Ава Јустин, иначе, волио тужног Христа. Један познати руски умјетник је насликао Христа у пустињи, како сједи на неком камену, препун туге. Ава је волио ту слику. И срна у себи носи тугу. Има она и љепоте и радости, али има и неку тугу уткану у себе. Ава срну открива као чуло васионске туге, откривајући преко ње, у ствари, своју душу. Срна је, у ствари, његова душа која доживљава тајне свих ових свјетова, и љепоте и ругобе свијета и човјека. И прича о томе како је срна била у рају, и како је због подивљалог човјека изгубила свој рај, свој мир. Човјек је онај који је оскрнавио природу, који скрнави природу и њену доброту. Он је тај који убија. Човјек је затрован мржњом, братоубиством, тако да је срна и њему подсјетник на Божију доброту и Божију љубав. Та срна ће злом и опаком човјеку судити и суди му до Страшног суда. Јесте, то је Авина исповијест, то је његова душа, његова дубинска чежња за Богом, за Божјом љубављу, за добротом, оваплоћеном у лику срне.

Пошто се ова емисија зове ,,Срна у изгубљеном рају” да поменем и ово. Својевремено сам тајним каналима добио ,,Философске урвине”, штампане негдје 1957. године у Минхену. Онда су биле забрањене његове књиге, иако у њима није било ничег политичког, али је он као личност био проскрибован. Кажем ја њему тада: „Аво, читао сам ваше Философске урвине и највише ми се допала Срна у изгубљеном рају. Откуда то да баш напишете о срни?“ А он се окрену, онако сав пун радости, пун топлине, доброте, мудрости и рече: „Ја много волим срну. То ми је најмилија животиња.“ Срна заиста јесте чудесна, препуна оне лакоће, препуна милоште. Има у себи нечега, заиста има неку љепоту, неку доброту, покретљивост, не зна то човјек да опише… Није зато ни чудо што је Ава волио срну.

Слободанка Грдинић

Часопис “Светигора” бр. 256