Поново и изнова сећам се једног несрећног случаја из моје недуге свештеничке праксе, догађаја који је у мом срцу оставио осећај узнемиравајуће и мучне горчине и бола...

То је било пре седамнаест година. У порти ми је пришла једна жена и рекла ми је да је њен отац у тешком стању, да је практично на самрти иако је свестан. Жена је хтела да зна како да му помогне с црквене тачке гледишта. Разуме се, упитао сам да ли је отац крштен. И тада је жена изјавила да се, премда њен отац није крштен, за њега ипак може урадити нешто „црквено“. На пример, може да упали свећу...

Наравно, предложио сам јој да док је отац још увек при свести поразговарам с њим... да му објасним важност крштења... и ако пристане – да га одмах крстим, а можда и причестим. Међутим... управо ово „али“ ме је потпуно покосило. Жена је одједном агресивно изјавила да јој се чини...

Чини јој се да није обавезно да се крсти... И да Господ гледа душу, срце човека, а сви ови „поповски обреди“ нису обавезни... и сад ће отићи да упали свећу за тату, а неће да га крсти и нико јој неће доказати да није у праву... Ето тако... са жаром и самоуверено...

Што сам је дуже наговарао, она је постајала само све више и више разјарена и на крају се просто окренула и отишла је не желећи да настави разговор с глупим и тврдоглавим попом...

Вероватно ћу се ове приче с болом сећати целог живота. И ове горке речи: „А мени се чини...“ звучаће у мени као звоно за узбуну, као упозорење...

До каквих дубина безумља може доћи човек који се у овом свом „чини ми се...“ ушанчио као у последњем упоришту. И таквих људи, авај, данас има много, кад су очигледно сви ауторитети уништени, сви критеријуми су пољуљани и кад се човеку са свих страна сугерише демонска мисао, да је он – лично он главно и једино мерило истине. Како је то жалосно! До каквих страшних последица доводи овакво „самоистуканство“ по речи преподобног Андреја Критског. Невоља и то ти је...

Одвикли су нас од тога да верујемо Откровењу... То јест, навикли су нас, нарочито у последње време, да истина не постоји. Или да је истинито само оно што сматраш истином. Па то је читава филозофија. Једноставна је у свом лукавству, али делује непогрешиво. У сваком човеку је превише јак значај сопственог „Ја“, превише је велика саблазан да живи „по својој памети“ и лукави то користи сугеришући најбезумније идеје под обличјем мисли самог човека. Уосталом, пре свега треба да кривимо саме себе, зато што, разуме се, никакве идеје и сугестије немају власт над човеком ако им у срцу није наклоњен и ако не саосећа с њима.

Сваки свештеник ће вам испричати неколико жалосних, а понекад и трагичних прича о људима који су поверовали својим осећањима... мишљењу... сумњама. Поверовали су не осврћући се ни на шта с ревношћу која заиста заслужује бољу примену. Поверовали су из петних жила да, авај, често човек не може да их наведе да промене мишљење. И управо то је најопаснија црта сваке самообмане, „црта“ у симболичном, граничном значењу ове речи. Чим човек престане да сумња у тачност сопствених судова и мишљења, осећаја и осећања, чим почне беспоговорно да их сматра за истину последње инстанце – прекорачује црту иза које ће му бити врло тешко да се врати. Човек се лишава управо способности да критички размишља. Ево одакле потичу овакви потпуно безумни и бесмислени поступци и какво неадекватно понашање запажамо код свих ових „самоветаца“.

Човек је сигуран да може да бира истину која му се свиђа, по души, по срцу, не схватајући да су његови душа и срце отровани грешним, страсним животом и да им је потребно марљиво и дуго чишћење, да његово срце апсолутно није у стању да разликује лукавство од истине.

Тим пре што демони делују као вешти ковачи лажног новца, а нипошто не онако грубо и примитивно као што неки то замишљају. Многи људи наивно сматрају да могу сами да разликују лаж од истине и тешко плаћају своју самоувереност. Међутим, постоје такви мајстори у прављењу лажних новчаница да само стручњаци могу праву новчаницу да разликују од фалсификоване. А врхунски „стручњаци“ у духовној области су пре свега Сам Господ, а затим Његови апостоли и ученици, свеци – сви они који су живели и живе у складу са Духом Христа и Његове Цркве, који искуствено иду путем спознаје истине.

Али шта ће нам стручњаци кад „нисмо ни ми од јуче...“

Колико је свештенику болно и тешко да свакодневно гледа безумље безбројно у својој разноврсности. То је безумље којег безумници више уопште нису свесни и које их вуче ка погибељи; безумље за које је као једини узрок послужила жеља да човек верује себи и само себи, при чему се ова „вера у себе“ често сугерише споља и представља само јефтини мамац лукавог.

Али како да човек одбаци своје „Ја“ – рећи ће неко – какав је то предлог који обезличава и уништава људско достојанство? Како да одбаци своје „Ја“ и зашто? Па зато, драги моји, зато што ми уопште не познајемо себе, нажалост, не знамо какви смо у ствари, односно какви треба и можемо да будемо. Уопште не схватамо и не осећамо шта значи бити деца Божија, већ само знамо оно своје страсно, а у принципу, врло жалосно „Ја“ сматрајући да је то нешто важно, па чак и вредно преко сваке мере. Међутим, уопште није тако. И управо одбацивши себе, узевши крст испуњавања заповести Божијих и послушања Мајке Цркве – можемо да спознамо, по милости Божијој, ко смо заправо и у овој спознаји ће постојати велико разочарење, али и неизрецива радост због тога што ћемо сазнати да нисмо ништа, што је по благодати призвано да постане дете Божије. Управо то је велика и срећна тајна самоодрицања, то је велика и радосна тајна људског живота.

Међутим, овде ће неко логично приметити: да ли то онда значи да човек уопште не може имати поверења у себе? Да не сме да верује оним доживљајима и осећањима, понекад дубоким и искреним, па чак и узвишеним које вероватно искуси сваки човек?

Узгред речено, овде ће добро доћи позната пословица: веруј, али проверавај. Тачније, сви своје помисли, доживљаје, мисли и осећања треба да поредимо с оним на шта призива и чему учи Господ, у склад у с чим живи Црква коју је Он створио. Понекад људи кажу: „Па каква је разлика да ли сам у Цркви или нисам? Помолићу се Богу, Бог је свуда, Он ме зна и помоћи ће ми...“ Ствар је управо у томе што није све тако једноставно и управо зато што нас Господ зна. Рецимо: Бог нам заказује састанак у Својој Цркви и то није само храм, већ је читав скуп веровања, установа, правила... оно устројство живота које човеку помаже да на исправан начин општи с Богом, да Га правилно слави. И замисли да неки човек одбацује ово место сусрета, који му је заказао Сам Бог и да каже: „А ја ћу да тражим Бога на другом месту. Чини ми се да може и овако...“

Шта ту може да се каже? Он може да тражи, само што тешко да ће му се Господ открити због његовог непослушања, јер „Бог се гордима противи“ (1 Петр. 5, 5), зато ће врло лако, па чак и највероватније, под обличјем „бога“ доћи кушач који с највећом слободом делује управо тамо где су присутни гордост и самоувереност. И лукави ће почети да залуђује несрећног човека, а он ће, сиромах, мислити да је посвећен у нека специјална, скривена знања и ко зна докле ће доћи у овом свом прелашћеном лудилу. Дај Боже да се овакав човек опамети, да стане и да се врати тамо где му Бог, а не лукави, заказује сусрет – у Христову Цркву.

Немојте занемаривати привидну једноставност Цркве! Ова једноставност је премудра. Она човеку открива неизрециве речи Божије истине, само ако човек буде желео да их пажљиво ослушкује са смирењем. И нека вас никад не збуњује то што неко у Цркви нешто не ради како треба. Имајте на уму да је Сам Господ створио Цркву и да је она омивена Његовом драгоценом крвљу. А ово „неко... нешто... погрешно...“ Хајде да једном заувек завршимо ову тему речима првоврховног апостола Павла: „Јер шта ако неки не вероваше? Зар ће њихово неверовање веру Божију укинути? Никако! Него, нека је Бог истинит, а човек је сваки лажа“ (Рим. 3: 3-4).

Протојереј Димитрије Шишкин

извор

Проповед на спомен на свештеномученика Илариона (Тројицког)

Данас поново, испуњени радошћу и посебном благодаћу, славимо спомен на нашег небеског покровитеља, нашег духовног сродника, сабрата и оца – свештеномученика Илариона.

Али ако је наше време тешко, какво је било њихово време, кад је Црква разарана изнутра, кад су постојали спољашњи прогони, кад су постали ругло за цео свет и кад ништа и нико није могао да их заштити осим народа Божјег? Народ је ишао за својим пастирима не остављајући их у најтежим искушењима. Али колико је било издајника у заједници архијереја и свештеника, колико је било деце свештенослужитеља која су постала прогонитељи Цркве, хулитељи и атеисти и која су се тиме поносила?

И у свем овом ужасу свештеномученик Иларион је проносио истину о Христу. А могуће је да људима као што је он и многим другим у извесном тренутку више није било важно какве регалије имају, какве заслуге, обележја и научна звања. Важно је било колико је снажан њихов дух. Да ли могу да избегну све ове саблазни? Да не издају, да се не саблазне и да једноставно не погреше. Јер многи људи су грешили кад се револуција већ десила и кад је свргнута царска власт. Многи, чак и представници царске династије, су се радовали томе. Мислили су да ће напокон наступити слобода. Ишли су улицом, сретали познанике и изражавали радост због ових дешавања. Међутим, није прошло ни годину дана, а исти ови људи су били стрељани у Петропавловској тврђави и на другим местима. Убијани су официри, свештеници и научници. Једноставно, тако је изашла, испливала је ђавоља злоба. Дешавало се оно што десетине нараштаја Руса није могло да замисли – да тако нешто може да се дешава, а што је главно, нису могли да замисле да ће то радити они, њихова деца и родбина.

И кроз овако тешко искушење свештеномученик Иларион је прошао часно и изашао је као победник. Да, свет га је заборавио на неко време. Нико га се није сећао и није говорио о њему. Ко је уопште знао име свештеномученика Илариона 1960-их, 1970-их или 1980-их година кад је већи део нашег народа уживао у плодовима новог уређења, с неким новим достигнућима и комфором? Зар је некоме било стало до мученика из 1920-1930-их година? Они су били неразумљиви, далеки и непознати. Ипак, Господ нам показује да њихов подвиг није био узалудан. И он нам свакога дана сведочи о томе да се наши проблеми, наше роптање и наши смешни разговори о томе да живимо у тешко време ни по чему не могу поредити с њима.

Данас ћемо се посебно молити свим руским новомученицима и свештеомученику Илариону да поделе с нама своју духовну снагу како бисмо у тренуцима тешких искушења (јер не знамо шта чак и врло ускоро може да се деси, као што нису знали и нису размишљали људи који су у Русији живели пре више од 100 година) како у тешким, заиста тешким тренуцима, не бисмо постали издајници, како се не би испоставило да смо просто преварени глупаци, већ како бисмо остали вери вери новомученика и исповедника руских, како бисмо остали у истом духу са свештеномучеником Иларионом и ишли заједно с њима путем спасења за Господом нашим Исусом Христом. Амин.

Jeромонах Игнатиjе (Шестаков)

извор

Житије овога мученика показује јасно како Бог одбацује охолост и увенчава славом смерност и братољубље. У Антиохији живљаху два присна пријатеља, учени свештеник Саприкије и обичан, прост грађанин Никифор. Њихово пријатељство некако се изврже у страшну међусобну мржњу. Богобојажљиви Никифор покушаваше више пута да се помири са свештеником, но овај то никако не хтеде. Када наста гоњење хришћана, свештеник Саприкије би на смрт осуђен и на губилиште изведен. Ожалошћени Никифор беше пристао за Саприкијем молећи га успут да му бар пред смрт опрости, и да се у миру растану: „Молим те, мучениче Христов“, говораше Никифор, „опрости ми ако ти што сагреших!“ Саприкије се не хте ни обазрети на свога супарника, него мирно и охоло корачаше ка смрти. Но видећи тврдост срца свештеникова, Бог му не хте примити мученичку жртву и увенчати га венцем, него му тајно одузе благодат. И у последњем тренутку Саприкије се пред џелатима одрече Христа и изјави да ће да се поклони идолима. Тако беше ослепљен мржњом! Никифор преклињаше Саприкија да се не одриче Христа. „О брате возљубљени, не чини то, не одричи се Господа нашег Исуса Христа, не губи венца небесног!“ Но све узалуд. Саприкије оста при своме. Тада Никифор узвикну џелатима: „И ја сам хришћанин, посеците мене место Саприкија!“ Џелати ово јавише судији, и судија им нареди да пусте Саприкија а да посеку Никифора. Радосно Никифор метну своју главу на пањ, и би посечен. И тако се удостоји царства и би увенчан бесмртним венцем славе. Ово се догодило 260. године у време цара Галијена.
 

"Оче, благословите ме за опуштање поста, имам дијабетес." А свештеник је отворио књигу на посебно импресивном одломку, где извесни аскета каже да је боље умрети него прекинути пост. И свештеник је одлучио да је то прст Божји. Прочитао је то старици од речи до речи

„Човек неће живети само о хлебу...“

Значење телесног, физичког поста може бити само у једној ствари: „ Човек неће живети само о хлебу, него о свакој речи која излази из уста Божјих “ (Поновљени закони 8:3; Матеј 4:4).

Са формалне, законске перспективе, сам хлеб је потпуно посна храна; то није ни месо ни млечни производи, који су искључени током поста. Јасно је да хлеб, у ширем смислу, може обухватити било коју храну. Међутим, храна може бити масна и богата, свакако непожељна током поста, или може бити скромна и једноставна, а сам хлеб свакако спада у ову другу категорију.

Али када се неки православни хришћанин током поста препусти брашну и слаткишима, опседнут свим врстама посластица са „посног менија“, и успе да се угоји, очигледно нешто није у реду са постом.

Аскетски пост се фокусира на духовну страну, што истовремено претпоставља делимично превазилажење својих физичких потреба! Да се човек, који носи образ и подобије Божије, не би водио искључиво својом физичком природом, већ да би бар мало превазишао себе, са јединим циљем да боље чује и слуша реч Божију!

Али, мера овог напора да се превазиђе самог себе неизбежно ће се разликовати. Једна је за почетнике, друга за зреле хришћане. Једна је за тинејџере, школску децу и студенте (често је тешко пронаћи било шта у складу са класичним посним обредом на менијима универзитетских кафетерија), друга за раднике који се баве тешким физичким пословима, трећа је за оне који редовно раде у православним црквама, посебно монаштво. Једна је за младе или здраве, друга за старије или болесне.

Нажалост, у данашњем руском црквеном животу преовладава формални приступ у том погледу. Многи свештеници и духовни оци дају упутства заснована на једноставном „ради/не ради“, „да/не“, указујући на одговарајуће белешке у православним календарима или Типику , који је првобитно био усмерен на монашки живот и није уређиван у Руској Цркви од времена патријарха Јоакима (крај 17. века). Формализам пастира неизбежно доводи до реципрочног формализма парохијана, који се брину да ништа не пропусте, да не „прекину пост“, прегледајући паковања колачића у продавницама за могуће додатке јаја у праху или млека у праху и постављајући иста питања из године у годину.

Поставља се питање: да ли је такав пост уопште неопходан? И те сумње неизбежно могу довести до супротне крајности, која се изражава у потпуном игнорисању поста код неких православних хришћана који су се разочарали у многе аспекте црквеног живота или су се охладили према њему, а што је одавно устаљено код католика у Западној Европи, на пример, где пост међу лаицима као такав више не постоји.

Отац Александар Мен је то истакао у једном од својих писама:

„Једино што ми се уопште не свиђа јесте укидање постова, за шта знам већ дуго. Можда је то у складу са западним начином живота, али ја то никако не могу да одобрим и саветујем вам да живите по нашем православном уставу. […] Знате, ја сам екумениста, али то не значи да сматрам западне обичаје супериорнијим од наших у сваком погледу. Могли би од нас понешто да науче.“ 

Како можемо избећи обе крајности? Ово је сложено питање и, с обзиром на различите могућности и способности сваког од нас, пожељније је индивидуално решење. Желео бих да нагласим следеће.

• „Субота је створена ради човека, а не човек ради суботе.“ Ове јеванђељске речи се читају, узгред буди речено, прве суботе Великог поста, јасно постављајући све приоритете. Не човек ради поста, ма колико то важним изгледало многим православнима, већ пост ради самог човека. То не би требало да буде „терет претежак да би се носио“, већ вежба за јачање човека, укључујући и његово физичко здравље, не само његово духовно.

Аскетизам (од грчке речи άσκησις) дословно значи „тренинг, вежбање“. Свако ко претерује са таквим вежбама неизбежно ће уложити велик напор и оштетити своје здравље! Али они који улажу мале, али подношљиве напоре да тренирају своју вољу, сигурно ће постићи корисне резултате.

• Велики пост је савршено време да покушате да превазиђете широк спектар зависности , а не само оне од одређене хране. Ако неко осећа да има више од једне зависности, требало би да уложи максималан труд у превазилажење оне која га највише мучи! Јер, како каже изрека, „Ако јуриш два зеца, нећеш ухватити ниједног“.

Они који су зависни од пушења требало би да смање број цигарета које пуше, али да и даље једу месо умерено, без обзира на дијететску строгост. Они који су зависни од слаткиша требало би да их избаце из исхране, али и даље да уживају у млечним производима. Они који су зависни од алкохола или чак пива (технички, вино је великопосно пиће, дозвољено чак и током поста суботом и недељом!) свакако треба да се уздрже од било какве конзумације. Ово су све примери, наравно, а најбоље је за  сваку особу да разговара са својим духовним оцем, са којим је успоставила однос поверења.

• Колеге служитељи , посебно млади и нови, ако неко чита ове редове! Узимајући у обзир горе наведено , молим вас да будете флексибилнији са свима који вам постављају питања о посту, узимајући у обзир њихове године, здравље, посао и још много тога, остављајући свакој особи да пости колико може. Да не би испало као прича коју ми је једном испричао један добар пријатељ:

„Један свештеник ми је рекао следеће. Служио је у сеоској парохији пре много година, његово прво служење, и био је млад. Седео је тамо, читао житија аскета, пијуцкао чај. Ушла је стара жена и рекла: 'Оче, благословите ме за опуштање поста, имам дијабетес.' И свештеник је случајно отворио књигу на посебно импресивном одломку, где извесни аскета каже да је боље умрети него прекинути пост. И свештеник је одлучио да је то прст Божји. Прочитао је то старици од речи до речи. Она је то прихватила без приговора и отишла кући. И врло брзо након тога, заиста је умрла. Након тога су држали удовца за руке јер је  хтео да убије свештеника. Али која је поента? Не можете вратити човека...“

Свештеник Филип Парфенов
 

приредила: Ј. Г. (Поуке.орг)

извор

Једанаести од мањих пророка. Заједно с пророком Агејем побуђивао кнеза Зоровавеља да обнови храм јерусалимски. Прорекао свечани улазак Христов у Јерусалим на магарету, младету магаричину; (Зах 9, 9) и Јудино издајство за тридесет сребрника: и измјерише ми плату, тридесет сребрника; (Зах 11, 12) и бежање апостола од Христа у време Његовог страдања: удариће пастира, и овце ће се разбјећи. (Зах 13, 7) Пророк Захарија назива се Срповидцем, зато што је у визији видео срп што силази с неба да покоси неправеднике, нарочито лопове и хулитеље имена Божјег. Упокојио се последње године царовања Дарија Хистаспа, око 520. године пре Христа и сахрањен близу гроба пророка Агеја..

Народна пословица представља сажету филозофију искуства, облик мишљења који своју снагу црпи из непосредног судара човека и стварности. Сакупљајући и објављујући народне пословице, Вук Караџић је сачувао више од језичког блага; сачувао је један облик интелектуалне самосвести, један начин разумевања света који је настајао кроз векове. Управо тај слој народне мудрости показује изузетну способност да опстане изван свог времена, јер почива на општим законима људске природе, друштвених односа и моралних дилема.

Иако поједине пословице припадају историјском хоризонту који се мењао, њихова суштина наставља да делује као оријентир. Савремено доба, обележено убрзањем, привидима и променљивим вредностима, открива у овим кратким исказима необичну снагу прецизног увида. Зато пословице делују као трајни сведоци истине, као глас који надилази локалне оквире и постаје разумљив сваком човеку који живи у заједници и дели њене противречности.

„Да се права истина позна, треба чути два звона.“

„Лако је иза шест волова плуг држати.“

„Ко има образа, добро живи, а ко нема – још боље.“

„Ко лаже за тебе, лагаће и против тебе.“

„Докле ружа мирише, дотле је свако бегенише.“

„Неста вина, неста разговора, неста блага, неста пријатеља.“

„Који се пас силом у лов води, онај зеца не хвата.“

„Будала кад ћути, мисле да је мудар.“

„Боље бити певац један дан, него месец дана кокош.“

„Добар глас далеко иде, а зао још даље.“

„Благо оном кога срећа храни, а тешко оном кога снага храни.“

„Бољи је грам среће, него сто очију памети.“

„Ако срећу не сретнеш, нећеш ни да је стигнеш.“

Ови искази стоје као самосталне мисаоне целине, као огледала у којима се препознају обрасци понашања, односи моћи, улога случаја, вредност части и привид људских уверења. Њихова уверљивост произлази из чињенице да говоре језиком искуства, а искуство поседује универзалну структуру. Зато пословице задржавају значај и у времену које се убрзано мења, јер људска природа задржава своје основне особине.

У томе лежи њихова трајна вредност. Народна пословица представља најкраћи пут до истине коју човек препознаје и онда када је први пут чује. Она припада одређеном народу по свом пореклу, али припада свима по својој суштини. Управо зато пословице које је сабрао Вук Караџић остају живи део културе и свести, као тихи и постојани сведоци непроменљивих закона људског живота.

Аутор: Милан Станковић, проф. српског језика и књижевности

https://zelenaucionica.com/ko-ima-obraza-dobro-zivi-a-ko-nema-jos-bolje-vanvremenska-mudrost-poslovica-u-zapisima-vuka-karadzica/

Неки користе јеванђеоску причу о томе како је Христос истјерао трговце из јерусалимског храма да поткријепе тезу да вјерник има право да на силу обрачунава са онима који повређују његова вјерска осјећања. Други вјерују да се у овој епизоди говори о томе да у црквама не би требало да постоје црквене продавнице. Истовремено, често се превиде важни детаљи у вези са ситуацијом описаном у Јеванђељу. Покушајмо да схватимо шта се заправо догодило тада у Јерусалиму.

Епизоду са истјеривањем трговаца из храма најдетаљније описује апостол Јован. Овако изгледа његова прича: „И близу бјеше пасха Јеврејска, и изиђе Исус у Јерусалим. И нађе у цркви гдје сједе они што продаваху волове и овце и голубове, и који новце мијењаху. И начинивши бич од узица, изгна све из цркве, и овце и волове; и мјењачима просу новце и столове испремета; И рече онима што продаваху голубове: носите то одавде, и не чините од дома оца мојега дома трговачкога. А ученици се његови опоменуше да у писму стоји: ревност за кућу твоју изједе ме“ (Јн 2, 13-16)

У којем храму се све ово догодило?

Ова епизода се уопште не односи на врсту структуре какву данас обично замишљамо, слушајући ријеч „храм“ или „црква“. У ствари, Јерусалимски храм је био град у граду - са много зграда и дворишта.
Била је то грандиозна грађевина, једно од свјетских чуда, која је постала посебно величанствена након што ју је јудејски цар Ирод Велики обновио и много пута проширио (ова је било мање-више завршено управо у вријеме Рођења Христовог). Реконструисана је не само зграда храма, која је увећана и обложена бијелим каменом, златом и сребром; промијенио се и простор око њега. Око храма су подигнути високи зидови, у којима су се налазиле службене просторије; изнутра су им прикачене галерије у којима се продавао богослужбени прибор.

А напољу, иза јужног зида, налазило се такозвано двориште - огроман камен поплочан трг са фонтанама. Овдје - за разлику од територије изван зидина и, наравно, из саме зграде храма - приступ је био отворен свим долазницима, чак и незнабошцима. Тако се овај дио на крају почео да се назива „двориште незнабожаца“.
Био је намијењен углавном продаји жртвених животиња.

Које су то жртвене животиње?

Приношење жртава је у ствари био главни дио божанске службе у јерусалимском храму. Ако је Јевреј починио гријех или је желио да захвали Богу на некој врсти доброг дјела, тада је, према старозавјетном закону, морао да жртвује јагње, јаре, вола или у екстремним случајевима (ако је особа била сиромашна ) голуба. 

"Животиња или птица давана је свештенику, који их је прегледао како би се увјерио да ли су погодни за жртву, а затим спаљивао на олтару храма - у цјелини или дјелимично. Након извођења ритуала, гријех се сматрао искупљеним а благодарност прихваћена. Напокон, човјек је вриједно радио, растао се са нечим вриједним (а стока је у то време била веома цијењена) како би одржала или обновила однос узајамног повјерења с Богом." 

Сасвим је очигледно да се догађај о којем говоре јеванђелисти, а посебно Јован, није догодио унутар  храмовног здања, а поготову не у Светињи над светињама (у коју се нико није усуђивао да уђе тамо осим свештеника), него вани - у самом „дворишту незнабожаца“. Ово двориште је било дио храмовског комплекса и такође се називало дијелом храма, али само у ширем смислу. Чињеница да су се тамо продавале жртвене животиње била је сасвим у реду. Јасно је да то није оно што је изазвало гњев Исуса Христа.

Шта је онда наљутило Христа, ако не сама чињеница трговине у храму?

На велике јеврејске празнике, попут Пасхе, хиљаде посјетилаца похрлило би у Јерусалим. Прије свега, то су били Јевреји, који су нормално живјели у дијаспори, далеко од Јерусалима - у Риму, Египту, Грчкој, Кипру итд. Они нису имали прилику да са собом донесу жртвене животиње, па су их куповали на лицу мјеста, у Јерусалиму.
Ово је искористила храмовна аристократија, на челу са првосвештеником, да би трговину жртвовањем храмовних животиња претворила у високо профитабилан посао.
Овдје треба подсјетити да је до Рођења Христовог Јудеја заправо изгубила државну независност и била једна од удаљених провинција Римског царства. У Јерусалиму се налазио римски гарнизон, Јевреји су били дужни да плаћају порез римском цару (скупљали су га „митари“ - цариници, које су јеврејске патриоте презирале), и, наравно, овде, као и другдје у царства, римски новчићи - динари - били су у оптицају.
Био је један проблем са овим динарима: на њему је био приказан лик римског цара Цезара. Овога се добро сјећамо из Јеванђеља: када су једног дана Христа питали да ли требјуа ли ћесару давати харач, или не?  Он је рекао;“Покажите ми динар; чији је на њему образ и натпис?“ А они одговарајући рекоше: ћесарев. А он им рече: подајте дакле што је ћесарево ћесару, а што је Божије Богу (Лк 20, 22-25).
У Мојсијевом закону постојала је категорична забрана обожавања слика, па су на основу тога првосвештеници забрањивали употребу римских динара у храму. За трговинске операције на територији храма увели су посебну храмовну валуту - свете шекеле *, управо оне којима су Јевреји плаћали храмовни порез.

* Шекел у давним временима био је мјера тежине племенитих метала - сребра и злата, које су Јевреји позајмили од Феничана. Током Христовог земаљског живота, шекел сребра тежак нешто више од 11 грама био је стандардна новчана јединица).
Сјетимо се како у Матејевом јеванђељу сакупљачи ове таксе подстичу апостола Петра да испуни своју вјерску дужност и допринесе храмској ризници двије дидрахме * које су поставили - за себе и за Учитеља? „А кад дођоше у Капернаум, приступише к Петру они што купе дидрахме, и рекоше: зар ваш учитељ неће дати дидрахме? Петар рече: хоће. И кад уђе у кућу, претече га Исус говорећи: шта мислиш Симоне? Цареви земаљски од кога узимају порезе и хараче, или од својијех синова или од туђијех? Рече њему Петар: од туђијех. Рече му Исус: дакле не плаћају синови. Али да их не саблазнимо, иди на море, и баци удицу, и коју прву ухватиш рибу, узми је; и кад јој отвориш уста наћи ћеш статир; узми га те им подај за ме и за се“.
* Дидрахма - римски сребрни новац у апоену од двије драхме, изједначен са пола шекела и прихваћен је као плаћање храмског пореза за једну особу.
* Статир или тетрадрахма - новчић у апоену од четири драхме, изједначен је са једним светим шекелом. - отприлике
Дакле, првосвештеници су успоставили правило: све трговинске трансакције на територији храма обављају се искључиво у храмској валути. И организовали су размјену динара (као и другог новца) за ову посебну валуту - у самом „дворишту незнабожаца“. Исти новац од храма - и само они - ушао је у посао и када су свештеници прегледали купљене животиње. А ови мјењачки послови вршени су уз провизију која је износила готово двије трећине размијењеног износа! Овај аранжман је био изузетно користан за храмовску аристократију. У њеним рукама је била подмирена сва добит и од размјене новца и од накнадних финансијских трансакција са златом.
О још једној злоупотреби повезаној са функционисањем храмовне валуте писао је, у  IV–V вијеку, творац латинског превода Библије, свети Јероним Стридонски, који је дуги низ година путовао по Светој земљи и добро научио обичаје Јевреја. Будући да је многима од оних који су жељели да принесу жртвене дарове био потребан новац, првосвештеник је дозволио мјењачима да позајмљују новац онима којима је потребно , каже свети Јероним. Међутим, истовремено је било потребно заобићи прописе закона који је забрањивао давање новца Јеврејима у под камату (односно узимање камата за коришћење зајма). Као резултат, свештеници су смислили још један начин да зараде на кредитима: увели су у обичај „мале јефтине поклоне, на примјер: суво грожђе и јабуке разних врста…“. Тј. људи који су позајмљивали новац од мјењача давали су им поклоне за ово - неку врсту мита .
То је било оно на шта је Господ више пута упозорио свој народ уснама многих пророка. Чак и у Мојсијево вријеме, Израиљцима је било сасвим јасно речено: „Не изврћи правде и не гледај ко је ко; не примај поклона; јер поклон зашљепљује очи мудрима и изврће ријечи праведнима“ (5 Мојс 16, 19). ). И све је ово процвјетало сада, и то не било гдје, већ у непосредној близини храма!

То је било оно на шта је Христос био огорчен: кућа Оца његовог, дом молитве, људи претворени у бизнис предузеће! Више није било ријечи о трговини у храму, која би помогла ходочасницима који су долазили издалека да на лицу мјеста купе жртвену животињу - сам храм претворио се у својеврсни „додатак“ сумњивом бизнису.

Главна смјерница духовног живота за Јевреје увијек је остала прва од Десет заповијести: Ја сам Господ, Бог твој ...немој имати других богова осим Мене (2  Мојс 20, 2). Спаситељев бијес је изазвала чињеница да су првосвештеници, како каже пророк Језекиљ „пастири који пасу сами себе“ (упореди Јез 34, 8), стварајући потешкоће свима другима који желе да служе Богу. Називајући се свештеницима, испоставило се да су у основи идолопоклоници, попут оних Израиљаца који су некада бацили златно теле и почели да му се клањају.
Ово објашњава одлучне Христове поступке које су описивали јеванђелисти.

Зашто је Христос подигао бич?

Пошаст уопште није била намијењена људима, објашњава византијски теолог Јевтимије Зигабен, који је живио на прелазу из 11. у 12. вијек. Било је намијењено животињама: Христос је „само уплашио трговце ... а овце и волове је, наравно, ударио и истјерао“.

Двадесет седми канон светих апостола недвосмислено каже да Исус никада, ни под којим околностима свог земаљског живота, није подигао руку на човјека: 

„…јер нас томе није никако Господ научио; напротив, када су га били, није повраћао бијењем, кад су га псовали није повраћао псовком; кад је трпио није пријетио“ (1 Петр 2,23).
Ово би било корисно запамтити за свакога ко покушава да види теолошко оправдање за насиље у епизоди истјеривања трговаца из храма.
Међутим, не смије се заборавити још једна ствар. Ова јеванђеоска епизода показује да се Господ води у храму као онај који има власт, као прави Учитељ. Штавише, нико му се не усуђује приговорити. Размислите на тренутак: расипати новац и превртати столове мјењача новца у то вријеме је као да данас упадате у банку и тамо правите пустош. Сигурно је поред мјењача било одговарајућег чувара, али сви су се уплашили. Данас је једнако застрашујуће заборавити да само њена Глава, Христос, може располагати у Цркви. Ово је посебно важно запамтити за оне који покушавају да претворе Божји дом у мјесто за задовољење властитих амбиција - личних, политичких, комерцијалних; они који желе да обнове овај дом према свом дизајну.

Аутор: Игор Цуканов /фома.ру /припрема и превод: вјеронаука.нет

Родом из Касторије. Још као дете никад није хтео окусити меса, и увек провођаше живот у чистоти и молитви. Једном пође на њиву са семеном жита да сеје. Но успут раздаде сиромасима већи део семена, а мањи део, што му преостаде, посеја. Даде Бог те се од то мало семена сабра већи род неголи раније од свега семена. По том Лука одбегне од своје мајке удове у манастир. Ожалошћена мајка усрдно се молила Богу да јој пројави тајну где се њен син налази. И Бог услиша молитву мајке. Игуман онога манастира сања три ноћи узастопце, да га нека жена оштро напада што јој је узео сина јединца. Тада игуман нареди Луки да одмах иде својој мајци. Лука оде, виде се с мајком, но опет се од ње удаљи, сада бесповратно. Испаштао се на тзв. Јовановој Гори. Ноћу се молио Богу, а дању је радио у башти и на њиви, не себе ради, него ради сиромаха и посетилаца. Он пак хранио се само јечменим хлебом. Бог га обдарио даром чудотворства. Упокојио се мирно 946. године. Из моштију његових с времена на време истицало миро.

*

Свети Лука родио се у Елади, у Грчкој, у месту званом Кастрион, 896 године, од родитеља дошљака. Јер они беху са острва Егине у Јегејском мору, на које често Агарјани нападаху, због чега Лукини родитељи напустише своју постојбину и пређоше у Грчку. Настанише се у селу Кастрији, где се и родио овај блажени Лука. Родитељи му се зваху: Стефан и Ефросинија. Још из раног детињства, дружећи се с децом, блажени Лука не показиваше у себи ништа детињско. Напуштао је дечје игре и забаве и, као неки зрео човек по нарави, волео повученост, тишину и честитост. А што је још необичније, још у детињству он се показа испосник и уздржљивац: не само није јео меса, него ни млека, ни сира, ни јаја; па се чак уздржавао, од тако омиљених деци, јабука и другог воћа; хранио се само хлебом, водом и поврћем; а средом и петком постио је све до заласка сунца. И ово је утолико достојније дивљења, што он за овакво пошћење и уздржање није имао никаквог учитеља и наставника, већ је сам себе руководио благодаћу Божјом која је деловала у њему. И из дана у дан он увећаваше свој подвиг: избегавао је преједање и слатка јестива, а волео је пост, труд, оскудицу, и све што умртвљује тело. To je и упражњавао. И тако, све што је другима слатко, мило и пријатно, блаженом Луки беше горко, и мрско, и веома непријатно.

Родитељи његови, видећи ове његове необичне за децу особине, чуђаху се веома, нарочито његовом испосништву и уздржању. И држаху да то код њега није од врлине, него од неке детињске лакомислености. И једном га ставише на овакву пробу: на трпезу изнесоше месо и рибу који су у једном суду били скувани; отац узе рибу и даде је блаженом Луки. А он не знајући да је риба кувана заједно са месом, стаде јести. Но после неколико залогаја он познаде да је риба била са месом, и силно се ожалости, и одмах поврати оно што беше појео. И као да је учинио неко велико намерно безакоње, он ридаше плачући и уздишући, па не хтеде ни хлеба више да окуси. И тако проведе три дана у ридању и гладовању. Тада се родитељи уверише да то код њега није од детињске лакомислености већ од благодати Божје. И од тада га оставише на миру, да живи по своме нахођењу.

Живео је у послушности према својим родитељима. Ревносно је радио све што су му наређивали: пасао је овце, а кад одрасте радио је земљу, обављао је све домаће послове, трудећи своје младићско тело и умртвљујући страсти. Према сиромасима је био толико милостив, да је ради њих потпуно заборављао на себе. Јер кад год је одлазио од куће на неки посао, он би храну, коју је носио за себе, раздавао гладнима, а сам је гладовао. Још је и хаљине своје са великим усрђем и љубављу раздавао сиромасима, и много се пута наг враћао кући. Због тога су га родитељи грдили, ружили и не по мало тукли. А понекад су га остављали да иде наг, и дуго му нису давали да се одене, да би, постиђен због своје наготе, престао поклањати своје хаљине. Међутим, врлински младић не престајаше са чињењем милосрдних дела, нити се стиђаше своје наготе, нити се бојаше батина. Јер му нагота ништих ради беше као царска порфира, а батине ради њих и грдње сматраше као одликовање и похвалу. И све јаче ревноваше у чињењу добра ништима.

Једном пође на њиву са семеном жита да сеје. Но уз пут виде сиромахе где просе, и већи део семена раздаде сиромасима, а мањи део, што му преостаде, посеја. А Господ, који милостињу, чињену убогима, враћа стоструко, оно мало посејаног семена толико благослови да њива донесе већи род него ли икада раније.

Затим се родитељ светог Луке Стефан разболе, и престави. Тада блажени Лука напусти земљорадњу и даде се на читање књига. И ревноваше у богоразмишљању и молитвама. И у томе божанствени младић толики напредак показа, да је, узносећи ум свој к Богу, телом лебдео у ваздуху изнад земље. To je јасно видела његова мајка. Јер она, видећи једном да јој син дуго не излази из своје собе, и желећи да сазна шта ради, провири тајом кроз кључаоницу и виде ово: он се моли, сав устремљен умом к Богу, и целим телом лебди у ваздуху на један лакат високо од земље, нимало је не додирујући. To je она видела не једанпут, него двапут, и трипут, и веома се дивљаше. О томе је касније причала другима са заклетвом.

Онај блажени младић одавна је имао жељу да остави овај хучни и бучни свет, и да се ода монашком безмолвију и монашким подвизима. Mислећи о томе, и обузет жељом за монаштвом, oн потајно напусти кућу и крену са намером да оде из Грчке. Али путем наиђе па војинчке страже, које су хватале одбегле робове и предавале их у тамницу. Видећи младића бедно одевена, и мислећи да је одбегли роб, војници га ухватише, и стадоше пспитивати, чији је роб, одакле је и куда иде. Младић им одговори да је Христов роб и да ради молитве иде к светим оцима. Али му они не вероваху, јер мишљаху да он скрива од њих своје робовство и бекство. Зато бездушно избише невиног младића. Затим га закључаше у тамницу док не призна чији је роб и како је побегао од свог господара. Изгледа да ово искушење снађе блаженог јуношу од врага који је завидео његовој доброј намери и правио му сметње. А после извесног времена неки знанци познаше светога младића, посведочише за њега, и он би пуштен на слободу. И он се врати својој кући. И ту слуга Христов трпљаше многе прекоре и увреде, не лакше од оних батина. И дан и ноћ он уздисаше к Богу, да Он благоволи привести у дело његову благу намеру. И жеља му се ускоро испуни на овај начин: два инока, који су путовали из Рима, задржаше се ради одмора у Лукином селу. Чим их Лука виде, откри им своју намеру, и срце се његово запали пламеном божанске љубави. Разговарајући са њима, он их упита куда иду. Они му рекоше да иду у Јерусалим. И много их моли блажени Лука да и њега поведу са собом и начине монахом. Они одбијаху да га поведу зато што је млад, - било му је једва седамнаест година, - а пут је тежак. И још зато што су се бојали његових родитеља да им не причине какве непријатности, ако буду сазнали, и пошли у потеру за њима и сустигли их. Али он им говораше да је сироче и странац, и да нема над собом стараоца. И тако умоли иноке да га поведу са собом. И они кришом отпутоваше са њим из села, и допутоваше у Атину. Тамо уђоше у знамениту цркву пречисте Дјеве Богородице, помолише се Богу, и одпочинуше у манастиру. Одлазећи одатле за Јерусалим, иноци оставише блаженог Луку у том манастиру, рекавши му: Младићу, ово је добро место за твоју намеру. Овде можеш остварити своју жељу, и брзо бити причислен дивном лику монахујућих. - И пошто га предадоше игуману, отпутоваше.

Игуман је много пута питао блаженог Луку одакле је и чији је. Али није могао да дозна, јер је јуноша скривао и свој завичај и свој дом. Није желео да ико то зна. Затим игуман, видевши да је добре нарави, тих, кротак, смирен и послушан, постриже га за расофора. А мајка његова туговаше за њим веома, јер није могла да подноси отсутност свог милог чеда. Он је био једина утеха удовиштва њеног, и радост у жалости њеној. И плакаше горко за њим, вапијући к Богу и говорећи: Тешко мени, Господе, сведоче удовиштва мог и сиротанства! Ти си ме прво ожалостио, смрћу отргнувши од мене друга, кога си ми браком био дао, и бацио ме у невоље удовиштва, које су ми теже и од саме смрти. А сада си удаљио од очију мојих онога који ми је био утеху у толиким невољама, и не знам, где бих могла угледати ту једину зору мог многонапаћеног живота. Сада ми доликује да с Давидом зборим: И видело очију мојих, и њега нема са мном (Пс. 37, 11). Но какав је разлог што је син мој отишао далеко од мене? Еда ли сам му бранила да непрестано служи Теби, Господу? Еда ли сам му наређивала да ради домаћих послова напушта и пренебрегава своје уобичајене молитве? Еда ли сам га поучавала да претпостави телесно духовном, земаљско небеском, временско вечном? Ја сам научила од својих родитеља да будем не само мајка тела него и душе. Желећи да ми син буде савршен у врлини, ја сам му одређивала више времена за молитву него за кућне послове. И једина ми беше радост, да видим своје мило чедо, ако не свагда, а оно бар у извесно време. Доста ми је било да чујем како суседи хвале његову добру нарав, и ја сам тиме тешила своју тужну душу. Зато, Господе Царе, не презири сузе очију мојих, него нека изиђу преда Те, и Ти снисходљиво растури велику таму жалости моје. A pacтурићеш је, ако подариш мојим материнским очима да поново виде своје мило чедо. Тада ћу сазвати све због доласка сина мог, и исповедити величину Твоју. И славићу Те у све дане живота свог.

Тако се у тузи својој удовица мољаше Богу. И Њега, благог по природи, она склони на милост, и доби оно за што Га мољаше. Јер Господ који све мигом чини, учини те игуман онога манастира у коме се блажени Лука подвизаваше, виде у сну Лукину мајку где плаче, и чу од ње с кукањем овакве речи: Зашто си мени удовици нанео неправду? Зашто си болу моме додао ране? Зашто си ми немилосрдно отео једину утеху моју? Зашто си ми уграбио сина, потпору старости моје? Врати ми га брзо, врати ми светлост очију мојих, врати ми једину наду моју! Јер нећу престати да се обраћам Богу свих и Цару, кукајући на тебе што ми велику неправду чиниш.

Уплашен оваквим сном и речима које је чуо, игуман најпре мишљаше да је то неко празно ђавоље привићање и застрашивање. Али када и идуће ноћи, па и треће, виде у сну ону исту жену и чу од ње љутите речи, он разумеде да то није ђавоља прелест већ Богом устројена појава. И чим свану, он дозва јуношу Луку, и рече му са гневом: Слушај ти, зашто си скривао ко си и одакле си, иако сам те много пута питао? Зашто си ми причао да немаш родитеље ни сроднике? И како си се дрзнуо да приступиш овом светом чину и сажитију с нама, када си пун преваре и лажи, о чему имам доказе? Да си нам у почетку добровољно казао истину, то нам сада неби, и против твоје воље, било откривено оно што се односи на тебе. Иди дакле од нас и из свих крајева атичких и врати се мајци својој, која ми, веома уцвељена, ево већ три ноћи грдне муке задаје.

Од ових игуманових речи блажени Лука се силно уплаши и стајаше као избезумљен. Оборене главе, он је ћутао, док су му из очију текле сузе. Није желео да се одвоји од ове свете дружине. Видећи његове сузе и смирење игуман би тронут, и стаде му кротко говорити: Немогуће ти је чедо, да се сада не вратиш својој мајци. А потом ти неће бити забрањено житије у манастиру. Саветујем ти, поступи тако. Јер је очигледно да је молитва твоје мајке веома силна пред Богом, те јако потискује твоју молитву. Чувши то, блажени Лука ништа супротно не рече, него се поклони и замоли оца за молитву и благослов. И тако, против своје воље, оде из манастира, и крену путем у село Кастрију код своје мајке. Када стиже дома, он затече своју мајку тужну. Угледавши га она, обрадована и зачуђена, устаде. Али не притрча одмах сину да га загрли, што је по матерински. Нeгo најпре, као јуначна и богобојажљива жена, подиже и очи и руке к Богу, благодарећи Mу што Његовом помоћи опет види милог сина кога је била лишена. И рече: Благословен Бог који не одбаци молитву моју и не ускрати милост Своју!

Тако свети Лука би, по Божјој вољи, враћен матери. И служаше јој као син. И остаде поред ње четири месеца. Но горећи духом к Богу и к безмолвном житију по Богу, он зажеле да опет иде од куће. Али му мајка сада већ не брањаше, нити га одвраћаше од тог пута. Јер је знала да њен син, и сваки, треба да воли Бога више него родитеље. И она се помоли Богу за њега. И свети Лука, имајући њену молитву за свог доброг путовођу, оде у приморску гopу, звану Јованова Гора, где се налажаше црква светих Бесребреника Козме и Дамјана. Ту направи себи малу келију, и стаде живети ради Бога. А колики је трул тамо поднео подвизавајући се и борећи се с демонима, то се не може подробно описати. Али не треба све ни прећутати, већ од многога рећи нешто, да би се знало какав је по животу био овај угодник Божји.

Беше у преподобног Луке један ученик, који сумњаше у свог духовног оца, сматрајући да се лицемерно претвара како се непрестано моли. Јер виђаше да се преподобни Лука ни у чему не упражњава: ни у читању Светога Писма, ни у светоотачким поукама. И држаше да је неук, да ништа не разуме у божанственим стварима и у бдењима, и да ноћи проводи у спавању и ленствовању. Зато једном приликом, касно у ноћи, када старац беше затворио врата своје келије, ученик тај седе испред врата и наслони уво на њих да чује шта старац ради ноћу, да ли се одмара или се моли. И остаде прислушкујући сву ноћ све до сванућа. А шта је чуо, сам је казивао: Чух га како чини поклоне ударајући главом о земљу, и како уз сваки поклон говори гласно у топлоти духа: Господе, помилуј! Затим се његово уcpђe к Богу све јаче и јаче распаљиваше, и он све чешће и чешће поклоне чињаше и усрдније вапијаше: Господе, помилуј! И тако се труђаше док не малакса телом; онда се ничице баци на земљу. Али не малакса духом, него се и ничице лежећи мољаше Богу вапијући. Потом уставши опет, чињаше то исто правећи поклоне, све тако до зоре. И тако сву ноћ проведе у таквој молитви.

Уверивши се на тај начин у подвиге свога оца, ученик се тај кајаше због своје раније сумње. И после светитељевог престављења он је то исповедао другима кунући се.

Преподобни је умртвљавао себе не само ноћним бдењима с поклонима, него и дневним трудовима. Јер он начини градину, и посади разне воћке, и сејаше разно семење, не ради своје потребе или зараде него ради замарања тела свог. И он сваки дан рађаше у градини знојећи се и презнојавајући се. А кад су стизали плодови, он их је раздавао посетиоцима својим. А понекад би напунио велики кош, и односио потајно на оближње туђе њиве, и тамо остављао. Тако је он својим трудом хранио друге, а сам гладовао и постио се. Но почеше му у градину долазити јелени и правити штету, нешто једући а нешто газећи. И светитељ их одгоњаше. Но чим би се у келију повукао, јелени су се одмах враћали у градину. To ce дешавало много пута. Најзад досади то светитељу и он, изишавши к њима, рече једноме од њих, који растом беше највећи, као разумном и словесном сгвору: Зашто ми правите штету, и таманите мој труд, када вас ја никад ничим нисам ожалостио? Једног смо Господа слуге, једног Бога створења, с том само разликом, што сам ја створен по лику Божјем и имам власт над другим створењима, јер Бог све покори под ноге човеку. И ево, Бог наређује да се не макнеш с овога места, него ту где стојиш добићеш заслужену казну. - Чим то светитељ рече, јелен се, као стрелом погођен, сруши на земљу, и лежаше непомично, а сви се остали јелени разбегоше. А догоди се да су тада у близини пролазили ловци, који су ради лова ишли по пустињи. Када угледаше јелена, они радосно притрчаше да га закољу. Светитељ се сажали на јелена, и рече им: Ништа ви, браћо, немате с овим јеленом, јер нити сте се око њега трудили, нити сте га уловили, него дођосте да га уловљеног закољете. Боље је да се смилујете на њега, јер он од немоћи паде и лежи не могући да бежи. - Чувши то, ловци оставише јелена, дивећи се милосрђу светитељевом. А он отпусти јелена у пустињу читава и здрава.

Иако је преподобни отац наш Лука по животу био тако савршен монах, он још није био обучен у потпун монашки чин. A TO je веома желео. И молио се Богу усрдно, да га удостоји светог анђелског образа. И би услишен, и доби што је желео.

Jep дођоше к њему, незнанo откуда, дна чесна cтapa монаха, светих лица. Рекоше му ла путују у Рим. И сатворивши молитву, oни обукоше преподобног Луку у потпун монашки анђелски образ. И пошто га поучише, спремаху се да путују. Caв ништ телом и духом, Лука немаше ништа од хране да им да за пут. И испрати их до морске обале. Ту седоше да се мало одморе. И гле, изненада искочи из мора повећа риба и паде на обалу пред њихове ноге; за њом искочи и друга; и обе се ваљаху по земљи, као нудећи им се. А ово би молитвама светог Луке: јер пошто није имао ништа да да за пут својим добротворима, он тајном молитвом срца свог умоли Бога, промислитеља свих, да им пошаље храну за пут. И Бог који је некада преко гаврана слао Илији хлеба и меса, Он и овим преподобним оцима посла рибе преко воде морске. И они, узевши обе рибе, захвалише Богу који пружа сваком живом бићу оно што му треба.

Пошто доби потпун монашки образ анђелски, преподобни отац наш Лука одаде се најсавршенијем животу: јер се стаде још више подвизавати, додајући много усрдније него раније труд на труд и пост на пост са сузама и свеноћним бдењима. Храна му беше јечмени хлеб и вода, а понекад дивље зеље. Врло мало је кад спавао. Ради тога је у својој келији ископао ров у облику гроба, да би га стално потсећао на смрт. И када му је било потребно понеке ноћи да отспава, он би се спуштао у тај ров као већ умирући и сахрањујући себе. И пошто би се мало одморио, одмах би устајао на молитву, говорећи Давидову реч: Претичем свануће, и вичем. И опет: Претичу очи моје зору, да бих размишљао о речима твојим (Пс. 118, 147.148).

Подвизавајући се тако, слава његовог врлинског житија пронесе се међу околне житеље, и стадоше људи долазити к њему. Једном му дођоше два рођена брата, и испричаше му како је њихов отац своје злато, сребро и ситне новце сакрио негде у земљу, а када је умирао није им казао место где је то благо сакривено. И говораху браћа: Молимо те, оче, помоли се Богу да нам открије то место, да де не бисмо свакодневно свађали око тога. Јер као браћа, ми помишљамо један о другом да је украо очево благо, и сакрио за себе. Учини дакле молитвама својим, и да непријатељство међу нама престане, и да се пронађеним благом помогнемо у своме сиромаштву и оскудици. - Преподобни их одби и одасла од себе, изјављујући да је он недостојан да умоли Бога за тако нешто. Али они често долажаху и досађиваху му молбама да се смилује на њих. Најзад се светитељ помоли за њих свевидећем Богу, и би му откривено, и он им каза место где је њихов отац закопао благо. Они онда отидоше и, копајући на означеном месту, нађоше очево злато и сребро, као што им светитељ каза. И пуче глас о том чуду по околним селима.

Али мрзитељ добра, ђаво, иако је стално био побеђиван од овог храброг војника Христовог, ипак покушаваше са новим борбама против њега. И желећи да му напакости и да га помете, он удеси овакву замку: у једном оближњем селу oн потстаче три жене, те одоше к светитељу плачући и ридајући, и падоше к ногама његовим, и исповедише му тешке грехе своје; и мољаху га да благим саветом и молитвом исцели душе њихове. А он их одвраћаше од себе, и одбијаше их одлучно, упућујући их свештеницима, пошто он сам није свештеник већ обичан непосвећени монах. Али, иако није желео да их слуша, оне му напунише уши одвратним причама о женским гресима.

Пошто оне отидоше, ђаво који из мрака стреља праве срцем, одмах нападе на светитеља помоћу прљавих помисли, и у умртвљеним удима његовим подиже греховну буру. А светитељ, распознавши ђаволово лукавство, наоружа се против њега молитвеним оружјем и, стојећи три дана на једном месту и молећи се непрестано, победи га, и кишом суза угаси пламен жестоке похоте, и помоћу Божјом размрска главу змије паклене. А пошто му тело од тридневне молитве беше малаксало, он прилеже мало, и заспа. И виде у сну: дође му Анђео у облику дивног младића држећи у руци удицу, коју баци њему у уста и грло. И изгледаше блаженом Луки да је прогутао удицу и она му дубоко зашла унутра. Затим младић истрже удицу из њега, и извуче једно крваво парче меса, и баци га од њега, и рече му: Буди храбар и не бој се! - И тргнувши се одмах из сна, он разумеде да га Господ избави од телесне греховне страсти. И благодараше Спаса и Избавитеља свог.

Преподобноме би дат од Господа и дар прозорљивости због чистоте живота његова. И претсказиваше будуће догађаје. Тако претсказа најезду бугарске војске на грчко царство, што се и зби у своје време. О томе ће касније бити речи. Он и тајне људске провиђаше.

Преподобни имађаше сестру по телу. Звала се Кали. Но беше му она не само сестра по телу него и по духу, јер животом својим подражаваше свога брата у девствености, целомудрености и монашким подвизима. Она је понекад са својим послушницама долазила код брата, и помагала му, ако му је била у чему потребна помоћ: каткад му је радила у градини, садила поврће и гајила. Једном рече преподобни њој и онима што беху с њом: Долази нам човек који носи на леђима велико и тешко бреме, и много се мучи. - Рекавши то, остави их и оде у гору. А оне не разумеше његове речи, и чудећи се размишљаху о њиховом значењу, и ко је то обремењен, и каквим то бременом. И гле, ускоро дође један човек који није имао на себи никакво бреме, нити је што носио. И питаше за преподобног: Где је свети Лука? Врло ми је нужно да га видим. Светитељева сестра му одговори: Њега сада нема овде, отишао је на извесно време у пустињу. Ако желиш да га видиш, ти га причекај док се врати. А он на то рече: Нећу отићи док га не видим. И остаде код келије седам дана, чекајући светитеља. Седмога дана дође преподобни из пустињске горе и угледавши оног човека, он, насупрот својој уобичајеној кротости, љутито погледа на њега и грозно му подвикну: Што си дошао у ову пустињу? Што си оставио градове и кренуо у горе? Што си мимоишао црквене пастире и свештенике и прибегао к нама, неуким простацима? Како си се усудио да нам изађеш пред очи, не уплашивши се одмазде Божје, ти страшни безакониче.

Уплашен од оваквих речи светитељевих, он лијаше сузе, и не беше у стању да од страха проговори ниједну реч. А светитељ му се опет обрати: Што ћутиш? Докле ћеш ћутати и не исповедити дело своје: објавити убиство које си чинио, еда би мало умилостивио Бога? Тада човек, једва муцајући од плача и јецања, стаде говорити: Шта бих ти више, о човече Божји, рекао? Јер, обавештен од благодати Божје која у теби живи, ти си објавио мој тешки грех пре но што сам ти га исповедио. Како видим, за тебе није тајна оно што сам ја учинио тајно. Али, ако наређујеш, ја ћу јавно испричати мој злочин. И стаде подробно казивати пред свима како је, и где, и ради чега убио пријатеља свог на путу. А казивао је то са великим ридањем и смирењем, припадајући к ногама светитељевим и молећи га да га не остави да пропадне у ђавољим замкама. Светитељ му даде многе савете, упути га на покајање, и нареди му да иде свештеницима.

Ово наведосмо као доказ светитељеве прозорљивости, како је прозревао тајне грехе људске. Али треба споменути и још једну сличну ствар. Неки сопственик лађе, коме беше име Димитрије, често је својом лађом пристајао у луку, која се налазила недалеко од светитељеве келије. Упознао се са светитељем, и долазио к њему, удостојавајући се његових светих молитава и наслађујући се његовим поукама. Једном приликом он пристаде уз обалу, и по своме обичају зажеле да посети светитеља. Али није хтео да иде празних руку. Зато се реши да улови коју рибу и однесе му. И цели дан са својим морнарима бацаше удице, али не улови ни једну рибу. Пред вече он помену име преподобног Луке, и у његово име врже удицу, и одмах упеца велику рибу. Затим опет врже удицу у име светитељево, и одмах упеца другу рибу, нешто мало мању од прве. И полазећи к светитељу он понесе мању рибу, а већу остави за себе. А прозорљиви светитељ сазнаде шта он уради. Али с љубављу прими госта и донесени поклон. У току разговора светитељ помену како Ананија сагреши Богу сакривши од новаца што узе за њиву, и како се од светог апостола Петра не могаде сакрити оно што је сакривено (Д.А. 5, 1-4). Чувши то, сопственик лађе разумеде да се ова реч односи на њега што је сакрио већу рибу. И препаде се од прозорљивости блаженог оца. И постиђен због изобличеног греха, он припаде к ногама светитељевим, исповеди му свој грех, и кајући се мољаше за опроштај. Светитељ га поучи кротко, и даде му опроштај. И нареди светитељ ученику да скува донесену рибу и изнесе пред братију који му беху дошли у посету, јер он сам није јео рибе. - И много пута преподобни је предвиђао ко ће му доћи у посету, и наређивао ученику да за посетиоце спреми јела и хлеба.

Пошто преподобни проведе на овој гори седам година, би иајезда Бугара на Грчку земљу, што је преподобни пророчки претсказао раније. И бегаху људи, једни у градове и тврђаве, a неки на острва и на Пелопонез. Тада и преподобни Лука остави гору и своју келију, седе на лађу, и дође у Коринт. А кад чу за неког столпника у Патрасу, он оде к њему, и проведе код њега десет година, служећи му са сваком послушношћу и усрђем, као син оцу свом. О том столпнику се неки презвитер рђаво изражаваше, и саблажњаваше слушаоце. Он опадаше и клеветаше праведног човека. А беше присутан и преподобни Лука. И он, чувши неправедне и клеветничке речи против свог оца, отстрани своју уобичајену кротост, и устаде против тог презвитера, изобличавајући његове клевете и снажно бранећи невиност свог оца. А презвитер, човек сурове нарави, удари светог Луку по образу. И чим га удари, презвитера одмах постиже казна Божја. Јер изненада паде на земљу демонујући. И остаде тако до кончине своје, предан Сатани на мучење тела, да би се дух његов спасао.

После десет година врати се преподобни у своју постојбину Еладу, и опет се настани на своме ранијем месту на Јовановој Гори. Једном се деси да епископ Коринтски, путујући за Цариград, сврати на одмор недалеко од светитељеве келије. А преподобни Лука, предузнавши о томе раније, оде да му се поклони, и однесе му поклоне од свога труда: воће и градинско поврће и зеље. Епископ га врло љубазно прими. И оде да види његову келију. И видевши пустињачко и безмолвно обиталиште преподобнога, и његову градину и деловање, дивљаше се и духовно богаћаше. И зажеле епископ да му да милостињу. И предложи својим пратиоцима, чесним људима, да сваки приложи по нешто новаца, а сам приложи злато. И би сабрана довољна милостиња. И кад би предложена светитељу, он је не хтеде примити, изјављујући: Нe злата, свети владико, него твојих светих молитава и поука иштем и просим. Јер на што злато мени који сам изабрао сиромаштво и ово убого обиталиште? Дај ми оно што просим и желим: поучи мене проста и неука како ћу се спасти. - Епископ се ожалости. И сматрајући да преподобни, не само милостињу него и њега сама одбацује и презире, рече преподобноме: Зашто наш дар, и уједно с њим и нас даваоце одбијаш? Јер и ја сам верни хришћанин, иако грешан; и епископ сам, иако недостојан. Желећи да се у свему на Христа угледаш, зашто се и у томе не угледаш на њега? Јер и Он је примао милостињу коју су му благочестиви давали. Зато и ти, ма да ти злато није потребно, ипак га прими и дај другима којима оно треба. Јер ако сматраш да је добротворство ништима непотребна ствар, онда одбацујеш ово двоје: збрињавање ништих и cпaceњe оних који творе милостињу. Јер ништи, ако не прими милостињу, како ћe имати оно што му треба? и ми који дајемо милостињу, како ћемо се спасти? - Усаветован овим речима епископовим, преподобни узе милостињу, али не много, већ један новчић. И пошто га епископ благослови, оде на свој пут.

Преподобни Лука имао је обичај да се на Цвети рано изјутра пење на врх гope, носећи крст у руци и певајући: Господе, помилуј! И када се једном тако пео уз гopу, једна гуја, по дејству злог духа, изађе из рупе своје, ухвати светитеља за палац на нози, и висаше. А он се саже и, ухвативши гују отрже је, и рече јој: Нe повређуј ни ти мене, ни ја тебе, него идимо сваки својим путем! Јер смо једнога Творца творевина, и не можемо ништа чинити што не жели или што не наређује наш Творац. - И одгамиза змија у своју рупу, а светитељ продужи својим путем уз гору, нимало не повређен од гујина уједа.

Дворјанин неки, управитељ царских ризница, послан од цара у Африку, дође у Коринт, носећи много царева злата. Али ноћу, то злато би украђено. Одмах је настала потера и истрага. Многи су били саслушавани и мучени, али се злато не пронађе. И дворјанин онај беше на великој муци. Тешили су га најугледнији грађани, али га нису могли утешити. Очајан због украденог злата, он је очајавао за свој живот, бојећи се царевог гнева. Тада неко од присутних ступи пред њега и рече: Нико не може пронаћи украдено осим Луке монаха, кроз кога Бог чини многа чудеса. На то и остали присутни рекоше: Заиста је тако. И причаху о њему, хвалећи његово врлинско житије, и дар Божји што је у њему. Чувши то, дворјанина озари нека нада, и он посла светитељу овакву молбу: Угледај се на Оног који се не отказа да сиђе с неба ради спасења људског, па дођи на кратко време у град да посетиш оне што су на великој муци.

Светитељ у почетку не хтеде да иде, избегавајући људску празну славу и поштовање. Али, пошто су многи невини страдали због украденог злата, он оде. И дочекан чесно од дворјанина и грађана, он најпре нареди да се спреми трпеза, говорећи дворјанину: Прво, дајмо стомаку што треба, и провеселимо се у славу Божју! А моћан је Онај који нас поји вином умилења, да и чашу радости човекољубиво напуни. - И док су они седели за трпезом и јели, и више корисним поукама светитељевим хранили душу него тело јелом, светитељ погледа на једног од оних што су служили око трпезе, позва га к себи по имену, и рече му: Зашто си се дрзнуо да украдеш царско злато, те умало ниси нанео себи смрт а господару свом велику муку? Иди дакле одмах и донеси овамо злато које си у земљу закопао, ако хоћеш да се удостојиш милосрђа и опроштаја. - А он, чувши то, препаде се, и стајаше запрепашћен и дршћући, и не могаше ниједну реч рећи као оправдање, јер га и сама савест његова изобличаваше. Затим паде на земљу, загрли ноге светитељу, и признаде да је злато украо, молећи са сузама за опроштај. И доби опроштај. Јер је светитељ желео не само да га због греха изобличи, него и да га од греха излечи. И одмах крадљивац оде, и брзо се врати, носећи све злато што беше украо. И веома се обрадова дворјанин и они што беху с њим. И бише пуштени на слободу они што беху похапшени због крађе злата. И посрамљен би ђаво који устроји ову крађу; и крадљивац би проштен; и уста свих прослављаху Христа Бога. А светитељ, нимало не присвајајући себи славу од људи већ је сву приписујући Богу, врати се у своје обиталиште.

После неког времена преподобни Лука оде у манастир крај града Тебе, да посети тамошњег игумана Антонија. Јер је преподобни Лука имао обичај да посећује богонадахнуте људе, и разговара с њима о стварима корисним по душу. И када беше код игумана Антонија, разболе се једном високом чиновнику тебанском син и беше на самрти. Чувши да се преподобни Лука налази у њиховом манастиру, овај великодостојник просто отрча у манастир, паде светитељу пред ноге и с плачем га мољаше да пође његовој кући и посети његовог болесног и умирућег сина. Јер је веровао да ће син његов оздравити од светитељеве посете. А светитељ, смирен, одбијаше, говорећи: Шта сам ја? И шта то велико видите у мени, те варате себе таквим мишљењем о мени? Један је Лекар душа и тела, и Он може избавити од смрти: Бог који нас је створио. А прашински и грешни човек ништа такво учинити не може. - И онај великодостојник, тужан и очајан, оде плачући и ридајући.

Toг дана увече насамо разговараху игуман и преподобни. Тада игуман рече: Држим, чесни оче, да нисмо добро урадили што нисмо болесника посетили и уцвељенога утешили. Јер ће и нама с правом Христос упутити реч своју: Болестан бејах, и не обиђосте ме (Мт. 25, 43). Одговори свети Лука: Али, исцељивати болесне, то је ствар Божје силе; а тешити уцвељене доликује онима који имају речитост и мудрост у устима својима. A ja сам далеко од првог, и потпуно оскудевам у другом, јер сам прост и неук. Ако пак желиш, и сматраш да ће то бити угодно Богу, онда хајдемо, али ти иди први, и буди ми вођ, а ја ћу те пратити. - И одмах уставши, обојица одоше у град касно ноћу. И кад уђоше у кућу онога грађанина, затекоше сина његовог већ полумртва и неспособна да говори, а оне око њега како очекују његов крај. Отац болесников и укућани његови припадоше к ногама светитељевим, молећи га са сузама да се помоли Богу за умиpућег болесиика и да га спасе од смрти. И једва умољен од укућана и од игумана Антонија, преподобни подиже руке к небу и помоли се. И кад заврши молитву, одмах се с игуманом врати у манастир. И сутрадан рано, у праскозорје, он журно отпутова у своју гору, избегавајући славу од људи. А чим свану, игуман Антоније посла слугу свог у град да види шта се збива са болесним младићем: да ли су успеле што молитве преподобног Луке. И слуга се одмах, без задржавања врати, и исприча игуману ову необичну и чудну ствар: Младића, који је прошле ноћи био на самрти, сретох где јаше на коњу и иде у купатило да се окупа. - Чувши то, игуман се Антоније удиви, и прослави Бога.

Преподобног Луку узнемираваху многи, долазећи к њему ради духовне користи, и прекидаху му омиљено безмолвије, молитвено тиховање. Због тога зажеле да се одатле уклони у још усамљенија места. Али не подајући се својој жељи, он посла свог ученика Германа у Коринт код једног искусног и богонадахнутог мужа Теофилакта, да га упита за савет, да ли да остане на Јовановој Гори и трпи узнемиравање од посетилаца, или да отпутује у неко непознато место. Теофилакт му посла савет, који је некада светом Арсенију био дат с неба: Бегај од људи, и спашћеш се!

Преподобни Лука радосно прими овај савет, и са учеником својим отиде одатле у пусто место крај мора, звано Калавије. И тамо живљаше, хранећи се трудом руку својих: копао је земљу, сејао семење, па потом млео на жрвњу, и правио хлеб. Једном неки морнари у пролазу, пристадоше уз обалу недалеко од келије преподобног, уђоше у келију, и никога у њој не затекоше, пошто светитељ беше отишао некуда са учеником својим. А угледавши у келији добар жрвањ узеше га и однеше на лађу. Потом дође преподобни у келију и, видевши да му нема камена, отрча к морнарима молећи их да му врате камен, пошто нема чиме да меље жито за хлеб себи. А они се кунијаху и тврђаху да нису узели. Светитељ им на то рече: Ако нисте узели, идите с миром. А ономе ко је узео, нека Бог плати како хоће! - Рекавши то, он оде од њих. А онај што беше узео камен, одмах паде мртав. Морнари се страшно препадоше, па узеше камен и однеше преподобном молећи га за опроштај. А светитељ се ожалости због изненадне смрти тог морнара, и много дана плакаше због њега.

Пошто преподобни проживе на том месту три године, би најезда Агарјана на атичке крајеве. И пресели се светитељ на неко пусто и безводно острво Ампил. И на њему трпљаше не мало времена глад и жеђ. Затим пређе одатле на дивно место, звано Сотирије. Одатле отера демона који га је хтео заплашити привиђењима, и ту остаде све до блажене кончине своје. Тамо се око њега сабраше братија, и би устројен мали манастир. A атички старешина суда Кринет, имајући љубав к преподобном, подиже у манастиру његовом цркву у име свете Великомученице Варваре. И живљаше светитељ, непрестано служећи Богу постом и молитвама, и служећи спасењу душа и здрављу тела људских. Јер поукама својим и животом душама њиховим коришћаше, а молитвом телесне болести њихове лечаше. Тако, Григорија инока, који је стално боловао од стомака, исцели речју. A некој угледној жени у Теби, дуго од љуте болести болесној, и од лекара измученој, посла свог ученика Панкратија да је помаже светим јелејем. И чим је овај помаза, она одмах потпуно оздрави. И тако, преподобни брзо исцељиваше од свих болести, и многима претсказиваше шта ће им се догодити.

Проживевши на том месту седам година, преподобни се приближи својој кончини. А пре његове кончине догоди се ово: Ученик преподобнога Теодосија имађаше рођеног брата мирјанина Филипа, који беше царев маченосац. И зажеле Филип да дође к преподобном: једно да посети брата, а друго да види преподобног Луку, о коме је слушао многих дивних ствари. Предузнавши његов долазак, преподобни Лука рече Теодосију: Спреми, брате, добру вечеру, јер нам твој брат долази на вечеру. - Теодосије се удиви, и сав радостан поче хитно спремати вечеру. 

Свети Партеније родио се у граду Мелитопољу. Отац му се звао Христофор и био ђакон мелитопољске цркве. У почетку се Партеније није учио књизи, али је добро памтио многе ствари које је чуо када се читало Свето Писмо и био је као неки изврстан зналац. Када поодрасте, одлазио је на оближње језеро, ловио рибу, продавао и делио милостињу сиромасима. Још од раног детињства свог он би удостојен благодати Божје коју је скривао пред људима. У својој осамнаестој години он је већ почео чинити чудеса: изгонио је демоне из људи призивањем пресветог имена Христовог, а када се слава његова стаде ширити по народу, дознаде за њега Преосвећени Филип, Епископ мелитопољски и дозва га к себи. И пошто га добро испита о свему, он се удиви његовој врлини и Божјој благодати у њему и нареди да га науче књизи. А кад се научи књизи, епископ га, и против његове воље, посвети за презвитера и повери му старање и управу над једним храмом.

Као презвитер, Свети Партеније се још више подвизаваше и доби двоструку благодат Божју освећења и чудотворства, те исцељиваше сваку болест и чињаше многа дивна знамења именом Господа нашег Исуса Христа. Поред осталих чудеса он учини и ово: Једном га срете на путу неки човек коме во беше истерао око. Око му је висило на образу, а он га је подржавао руком јаучући и плачући. Светитељ узе око својом руком, врати га на његово место, опра водом, и за три дана га потпуно исцели. – Жена пак нека, која је на телу свом имала љуту и неизлечиву рану, дође к светитељу, молећи га да је исцели. Светитељ осени крсним знаком њено чело, и она одмах доби исцељење. – Једанпут Свети Партеније иђаше да посети неког болесника. Кад је пролазио поред куће једног велможе, један велики пас се откину са ланца, излете на капију, јурну бесно на њега, скочи му предњим ногама на рамена желећи да га уједе за лице. А он дуну на њега и прекрсти се и пас тог тренутка угину и светитељ га збаци мртвог са својих рамена. Чувши за таква и слична чудеса, Архиепископ кизички Ахил позва к себи Светог Партенија и посвети га за Епископа лампсакијског. А када овај човек Божји дође у поверену му епископију, затече у граду врло мало хришћана, док сви остали беху идолопоклоници. Због тога пастир добри веома туговаше. И не престајаше саветовати их, и изобличавати, и молити, и пут истине им показивати, и чудеса именом Христовим творити, и болеснике њихове исцељивати, док их не приведе к познању истинитог Бога. Пошто очисти град од незнабоштва и приведе вери, светитељ зажеле да разори идолопоклоничке храмове, и место њих сагради храмове Божје. Стога отпутова код цара Константина Великог да издејствује допуштење за ово. И од благочестивог и христољубивог цара би примљен са чашћу и љубављу, и доби што је желео, јер Константин Велики даде светитељу своју царску писмену дозволу. Усто му подари много злата за зидање светих цркава Божјих и отпусти га с миром.

Вративши се у Лампсак, светитељ Божји Партеније се одмах лати посла: поруши до темеља сва идолишта, и усред града подиже велики и диван Божји храм. При томе је лично сам својим рукама помагао зидарима. За време зидања храма, једнога дана дође к светитељу човек, у коме је потајно боравио нечисти дух, и то одавна, али сам човек то није знао. Он приступи светитељу, и врло га учтиво поздрави, целивавши му руку. А човек Божји Партеније, познавши да је у њему нечисти дух, не узврати му целивом. Демон пак, смућен у човеку, рече светитељу: Желео сам да те видим, зато ти и дадох целив, а зашто ми ти не узврати целивом? Свети Партеније му одговори: Ето, видео си ме; шта онда? Демон рече: И видех те, и познах те. Светитељ на то рече: Пошто си ме видео и заиста познао, онда изиђи из божјег створења. Демон одговори: Молим те, немој ме изгонити из дома мог, у коме тако одавно обитавам. Светитељ га упита: А откад обитаваш у њему? Демон одговори: Од детињства његовог. И нико ме до сада није приметио, само ти сада, и видим изгониш ме. Но ако ме одавде изгониш, куда ми онда наређујеш да идем? Светитељ му одговори: Одредићу ти место куда ћеш отићи. Демон рече: Свакако ћеш ми наредити да идем у свиње. Светитељ му одговори: Нe, даћу ти ја другог човека у кога можеш ући и у њему обитавати. Само, изиђи сада из овог човека. Демон упита: Да ли ћеш то заиста учинити, или само говориш желећи да ме истераш одавде? Светитељ му одговори: Истину ти говорим да имам човека готова, у кога можеш ући и обитавати, ако хоћеш, само изиђи брзо из овог човека. Демон, убеђен таквим речима светитељевим, мољаше га да му да што му обећава. Тада свети Партеније, отворивши уста своја, рече демону: Ево, ја сам тај човек, уђи и обитавај у мени! – А ђаво као огњем опаљен повика: Јао мени! Изгониш ме иако сам толико времена живео у овом дому! И које ми зло ти нећеш учинити ако уђем у тебе? И како бих ја могао ући у дом Божји! – Рекавши то, ђаво изиђе из човека и оде у места пуста и непроходна. А човек онај благодаћу Христовом оздрави и хваљаше Бога.

Пошто црква би довршена, Светом Партенију беше главна брига да у олтару начини свети престо како би на њему могао вршити свету Литургију. И у једном од порушених идолишта он пронађе одличан камен, врло згодан за то. И нареди мајсторима да га што боље и лепше удесе за свети престо. Они све то урадише и удесише како ваља, натоварише камен на кола и упрегоше јаке волове да га одвезу до цркве. А ђаво, љут што се камен узима из идолишта, разобада упрегнуте волове, те они почеше трчати да их нико није могао задржати. Рабаџија Евтихијан, који је терао кола, у тој пометњи, по дејству ђавола, паде под кола и кола са каменом пређоше преко њега и све му кости поломише, труп спљескаше, утробу просуше, и он одмах издахну. Када дознате за то, светитељ Божји Партеније рече: ђаволска пакост учини то. Али, ђаволе нећеш омести дело Божје! – И одмах устаде, поведе са собом неке благочестиве људе који беху код њега, и хитно оде на место где се несрећа догодила. И када угледа леш прегаженога, он преклони на молитву света колена своја, и са сузама се усрдно помоли Богу, говорећи: Свемогући Господе, даваоче живота и смрти, Ти знаш ради чега пакосни враг замкама својим нанесе смрт Твоме створењу. Али, о Преблаги, као свагда, тако и сада покажи да је лукавство његово ништавно, и врати у овај живот слугу Твог Евтихијана, јављајући на тај начин онима који верују у Тебе непобедиву силу Своју, јер си Ти једини Бог, и Теби приличи слава вавек, амин.

Док је ова молитва Богу била још у устима светитељевим, поврати се дух мртвачев у тело његово, – народ је то посматрао, – и стаде оживели мртвац говорити: Слава Теби Христе Боже који и мртве подижеш! – И одмах устаде здрав, као што је и раније био, узе волове и кола, и отера камен до цркве. Тада сви који видеше ово чудо: изненадан мртвачев повратак у живот, одадоше славу и хвалу преблагом Богу. И са свих страна доношаху болеснике и страдалнике од нечистих духова, и сви се благодаћу и силом Божјом исцељиваху на молитве светог Партенија. А лекове лекарске људи не употребљаваху у дане овог великог угодника Божјег, јер он у име Господа нашег Исуса Христа забадава исцељиваше од свих болести.

Између осталих болесника, Свети Партеније за три дана исцели од лудила кћер неког царског сродника Дионисија, у којој је био зли дух, и силно је мучио. Исто тако он исцели Агалматију, кћер кнеза смирнскога Мамалија, која је патила од нечистог духа, због чега је често на земљу падала, ваљала се, пену бацала и сушила се. Тако исцели чувену жену Зоилу, која је у себи имала духа гаталачког, и од њега тешко патила. Затим младић неки Никон, свештенички син, у коме је био љути демон који га је страшно мучио, би доведен к светитељу. Припавши к ногама светитељевим, родитељи младићеви мољаху га да се смилује на њега и избави га од нечистог духа. А човек Божји Партеније рече им: Ваш син није достојан исцељења, јер му је за казну дат дух што га мучи, пошто је оцеубица. Јер сте се ви често, трпећи од њега увреде и грдње, са болом у души молили да га Бог казни. Оставите га дакле нека тако остане, јер му је ова казна потребна. – А они као чадољубиви родитељи, којима се срце кидало од бола за сином, са сузама завапише преклињући светитеља: Светитељу Божји, моли се Богу за њега, да га избави од љутог ђавола. – Блажени Партеније, видећи толике сузе родитељске, сажали се на њих, помоли се усрдно Богу, и одмах изиђе ђаво из младића. И родитељи узеше свог оздравелог сина, и вратише се дому свом, славећи и благосиљајући Бога. Жена нека Александрија, из града Арисва, у којој беше змијски дух, која је звиждала и многе убијала, би приведена к служитељу Божјем Партенију. Он запрети духу, исцели је и посла здраву к њенима. И опет: неки Синодије, авиденијски грађанин, имађаше кћер девојку, коју је мучио ђаво, и она се скитала по горама. Њу родитељи ухватише и приведоше к праведнику. И он је исцели метнувши на њу руке и помоливши се. Војника пак неког Аксана, коме сви удови беху одузети, светитељ уми водом, и помоливши се за њега Богу, исцели и сатвори здрава.

Човек неки, по имену Алан, родом из Сирије, по дејству злог духа који је обитавао у њему, обеси се у цркви, коју свети Партеније подиже, и висаше мртав. Сазнавши за то, светитељ дође у цркву, приђе лешу Алановом и, васкрснувши га молитвом, истера из њега ђавола. – Евтропије, житељ града Пареје, који лежи између Лампсака и Кизика, доведе светитељу своју луду жену ради исцељења. Светитељ, дунувши на њу и помоливши се над њеном главом, одмах је сатвори здраву. Исто тако угодник Божји исцели и другу луду жену, по имену Акакију, коју доведоше к њему из села Келеја. – Евхерија, супруга високог достојанственика Агапита, била је трована, силно је патила, јер јој је смртоносни отров разједао унутрашње органе. Њу доведоше к светитељу. Он се помоли за њу, запоји је освећеним јелејем, и тако сатвори здраву. Младић Максим из града Визе, живео је у Лампсаку служећи код једног ђакона. Он доби дизентерију и, пошто се не могаде излечити, умре. Његови родитељи, чувши да је умро, дођоше из Визе у Лампсак да сахране свога сина. И плачући однесоше сина у цркву, и положише га на место, где је светитељ Божји Партеније имао да прође. А кад светитељ дође, и виде мртваца, и родитеље како плачу за њим, расплака се и сам и, преклонивши колена, помоли се Богу за умрлога, и одмах оживе мртвац. И уставши седе, и стаде говорити. А светитељ му пружи руку, подиже га, и даде здрава родитељима. И сав се град веома удиви таквом славном чуду, и слављаше Бога. Теофилија ђакониса из села Асермије, и с њом девојчица Руфина, из истога села, тешко болесне од бесомучности, бише донесене код светитеља. И он их обадве исцели окропивши их освећеном водицом и помоливши се за њих. Тако исто молитвом излечи од лудила Теласија, сина презвитера Иларија. Старицу неку Калиопу, сиротицу, и са њом девојку Кириакију, које су патиле од нечистих духова, светитељ исцели, и давши им потребне ствари, испрати их здраве.

Осим ових и других премногих и неисказаних чудеса светитељевих, догоди се и ово: у дом, у коме су се правиле царске порфире и раскошне хаљине, усели се ђаво и чињаше радницима силне пакости, плашећи их привиђењима и кварећи им рукотворине. И беху у великој невољи и радници и надзорници због штете која је на тај начин наношена. А бојаху се и од царевог гнева због тако велике штете. Надзорници овога предузећа обавестише о томе светитеља Божјег Партенија, и замолише за помоћ. Он без одлагања оде тамо и, дозвавши нечистог духа који је те пакости чинио, запрети му страшним и светим именом Христовим, и отера га одатле. А ђаво, одлазећи одатле, кукаше на сав глас и изјављиваше да га божански огањ тера у пакао огњени. И од тога времена предузеће то беше на миру. Потом стаде ђаво чинити пакости рибарима у њиховом риболову. Јер када бацаху мреже у воду, по опсени ђаволској, виђаху у њима велико мноштво риба. И пошто би их са великом муком извукли на обалу, не налажаху у њима ниједну рибицу. И тако су се узалуд трудили дуго времена. И то се догађаше не само у Лампсаку, већ и у свима оближњим градовима и селима. Поводом тога се скупише рибари из свих градова и села, и дођоше код светитеља молећи га да се за њих помоли Богу, да им риболовни труд не буде узалуд. А када се светитељ мољаше са постом и сузама, би му откривено од Бога да та невоља сналази рибаре по дејству ђавола. И одмах крену светитељ и обиђе све обале и пристаништа, творећи молитве и прогонећи одасвуд ђавола који се гнездио у водама. Онда нареди рибарима да пред њим баце мреже у воду. Они то учинише одмах с радошћу, и молитвама светитељевим њихов лов би толико благословљен, да од великог мноштва рибе једва извукоше мреже на земљу. И од тада им риболов опет постаде срећан, као и раније што је био. А кад у катаптелијском пристаништу рибари ловљаху рибу у присуству светитељевом, и извлачаху мреже, велика риба туна искочи из мреже и баци се пред ноге светитељу. Он је осени крсним знаком и нареди да је испарчају, па разделе братији у славу Божју. После тога свети Партеније исцели хромог човека Калиста, тако да је овај врло лепо ходио. А други човек, коме беше име Лезвије, беше сав у ранама од главе до ногу. И нимало се није разликовао од губавца. Помазујући га светим јелејем и молећи се за њега, светитељ га за три дана сатвори здрава.

Једном приликом светитељ Божји Партеније оде црквеним послом у Тракију. И бавећи се у Митрополији ираклијској он посети тешко болесног архиепископа Ипатијана. И у разговору са њим он га распитиваше о узроку болести. А те ноћи Бог откри угоднику свом Партенију да је архиепископ Ипатијан кажњен том тешком болешћу због среброљубља и тврдичлука свог, јер присваја себи ствари и имовину сиротих и убогих. И изјутра Свети Партеније опет посети архиепископа и рече му: Устани велики господине, јер ти си кажњен телесном болешћу зато што си оболео душом. Стреси дакле са себе болест душе, и бићеш опет здрав. Болесник одговори: Знам и сам да сам грешан и да ме зато Господ кажњава. Нeгo, молим те, помоли се за мене, да се очистим од безакоња мојих. Свети Партеније му рече: Да си сагрешио човеку, вероватно би молитва поводом тога била услишена, али ти си згрешио Богу. Стога што је сиротињско врати Богу и бићеш свагда здрав и душом и телом. Архиепископ би ганут и рече: Оче, сагреших Господу моме, а Господ је праведан. И одмах дозва економа и нареди му да донесе новац добијен за имања отета од убогих. Видевши да је то велика гомила, архиепископ моли Светог Партенија да он разда новац ништима. А светитељ му саветова да сам разда оно што припада ништима. Болесни архиепископ нареди те га колима одвезоше до цркве Свете мученице Гликерије. Тамо сакупи ниште и убоге, и cвe им дарежљиво раздаде. А Благи и свемилостиви Бог, који није презрео две лепте удовичине и који је примио сузе блуднице и уздахе цариникове, прими и архиепископово покајање и у току три дана даде му потпуно оздрављење.

Човек Божји Партеније сваког дана обилажаше цркве у граду Ираклији, вршећи у њима прописана богослужења. Тако, једнога дана он уђе у цркву, звану Ахила, и тамо нађе где лежи један болестан човек, необично мршав. Светитељ се сажали на њега, преклони колена своја, и са сузама се помоли преблагом Богу. И уставши с молитве помаза болесника светим јелејем, и тог часа га исцели и подиже на ноге. И нареди да хода. И исцељени оде здрав своме дому, хвалећи Бога. А када грађани Ираклије сазнаше за ово неочекивано чудо, поврвеше к светитељу сви, најразноврснији болесници; и силом Господа нашег Исуса Христа, а молитвама светог Партенија, сви се враћаху здрави. У то време када Свети Партеније благодаћу и силом Христовом чињаше чудеса, исцељујући од разних болести, беше поред њега архиђакон ираклијске цркве, коме беше име, као и архиепископу његовом, Ипатијан. Гледајући чудеса, он припаде к ногама светога човека, и исприча му како због суше на његовом имању пропадају сви усеви, и виногради, и градине. И са сузама га мољаше, говорећи му: О свечесни оче, хајдемо у поље, види како је све свенуло, помоли се Богу да сухој земљи да кише и тако се постојбина наша спасе од глади. Чесни и свети човек Партеније одмах отиде у поље, и видевши како су повенули сви усеви, и виногради, и градине, расплака се. И преклонивши колена, дуго се са сузама мољаше човекољубивом Богу да пошаље земљи кишу и узнапредују плодови. А Бог који испуњује вољу онима који Га се боје, још док је молитва била у устима светитељевим, покри небо кишним облацима, и паде силна киша те напоји земљу богато. Тада светитељ преноћи са архиђаконом на његовом имању. Свети Партеније проведе сву ноћ у молитвама, и ујутру рече архиђакону: Пази на себе, брате! Јер ти није непознато да твој архиепископ би кажњен од Бога тешком болешћу због свог среброљубља. А ове ми ноћи јави Бог да ће он после не много дана отићи из овог живота и ти ћеш место њега бити архиепископ у граду Ираклији. Пази дакле да се увек стараш о сиротињи, јер то више свега умољује Бога. – После тога светитељ благослови архиђаконове њиве, градине и винограде, и својом молитвом и благословом учини да изобилно рађају, па се врати у град, и оде архиепископу да се опрости са њим пошто је имао намеру да лађом отпутује. Архиепископ га с љубављу дочека и загрли. У току разговора Свети Партеније рече архиепископу: Обавештавам те, господине, да ћеш се после не много дана разрешити од тела и oтићи ка Господу, јер те позива Христос, истинити Бог наш. Ти пак, одлазећи к Њему, оставићеш после себе, као што ми Господ откри, доброг наследника, господина Ипатијана, твог архиђакона. Архиепископ одговори: Нека буде воља Господња! И пошто целиваше један другог целивом светим, растадоше се, Свети Партеније отплови из града Ираклије и после неколико дана стиже у свој град Лампсак. После кратког времена опет се разболе Архиепископ ираклијски и упокоји се у Господу. И уместо њега би посвећен за архиепископа његов архиђакон, господин Ипатијан. И тако се испуни светитељево пророчанство. Кад дође лето и стиже жетва и настаде сабирање разних плодова, оде архиепископ Ипатијан на своје имање. И тамо где је пре због суше све било свенуло, угледа он сада такво изобиље плодова какво раније никада није било. И то би благодарећи молитвама и благослову Светог Партенија. Тада Архиепископ натовари велику лађу пшеницом, вином и другим разним плодовима и оде у Лампсак да захвали чудотворцу за благослов. Светитељ с љубављу дочека Архиепископа ираклијског, али донесене поклоне не хтеде да прими, говорећи му: Благодари Бога за све, а ово раздели братији. – Пошто је доста дуго провео у пријатном разговору са светитељем, архиепископ Ипатијан се врати у свој град и, по наређењу Божјег човека, раздели братији много пшенице и вина и других разних плодова и до краја живота казиваше свима велика дела Божја која учини Господ преко слуге свог Партенија.

Угодник Божји и велики чудотворац свети Партеније, пошто је заблистао у равноангелском животу, многе обратио од идола истинитоме Богу и безбројне болеснике исцелио од разноврсних болести, при крају свога живота сам се разболе и, позван од Господа, отиде к Њему 7. фебруара 318. године, упокојивши се с миром у дубокој старости. И одмах се сазнаде у околним градовима и крајевима за чесно престављење светитељево. И стекоше се на његов погреб са свих страна архијереји: ираклијски, кизички, мелитопољски, парејски и многи други епископи и свештеници као да су се договорили. И врло свечано извршише опело над светитељем, са псалмима и славословљима и песмама духовним. И чесно тело његово сахранише близу саборне цркве у молитвеници коју он беше подигао. И на светом гробу његовом биваху многобројна исцељења. Јер не само за живота свог, него и после претстављења овај бесплатни и чудотворни лекар очишћаваше губавце, изгоњаше из људи нечисте духове, и исцељиваше од сваке болести; а и сада лечи и исцељује душе и тела наша молитвама својим, а благодаћу Господа нашег Исуса Христа, коме са Оцем и Светим Духом слава вавек, амин.

https://spc.rs/sr/news/kalendar/13379.sveti-partenije,-episkop-lampsakijski.html

Зашто се на Литургији савршава Велики вход? Ради сећања на одлазак Спаситељев са крстом на Голготу, изван градских врата, јер је Христос изволео, како каже Апостол (Јевр. 13,12), да пострада изван Јерусалима, заједно са разбојницима, од којих се један, благоразумни, обратио Христу: Сети ме се, Господе, када дођеш у Царству Своме (Лк. 23,42); такође, савршава се ради сећања на распеће Његово на крсту и на то како су га Јосиф и Никодим скинули са крста.

Уопште, све свештене радње и све молитве свештенослужитеља на Литургији, захтевају пажњу и очишћено разумевање, чио дух и ватрену веру и љубав: јер целокупно ово свештенослужење представља премудрост Божију. За тако кратко време и на тако малом простору спомиње се толико најузвишенијих догађаја који су се одиграли у различито време и на разним местима - догађаја који изражавају бездан Божанске премудрости, доброте, силе, дуготрпљења, правде и милосрђа. Сваку реч, сваки поступак и чин ту треба у сваком тренутку пратити погледом, слухом, мишљу и срцем, како ништа не би промакло, како не би прошло неопажено, без поуке и користи.

Да, Литургија тражи подвижничку, очишћену душу, невезану за свакодневне потребе и бриге, душу устремљену према горе (“горе имајмо срца”). Зашто размишљаш о неважним стварима док стојиш на овој небеској и Божанској Литургији? Зашто је твоја душа обузета свакодневним пословима, рачунима, улепшавањем и украшавањем помоћу накита? Богу тада покажи душу украшену вером, целомудреношћу, кротошћу, смирењем, милосрђем, бестрасношћу, подвигом. То је одежда твоја! То је твоје злато које је угодно Богу.

“С премудрошћу пазимо!” - тј. узвишеним срцем, слободним од свега земаљског, животног, греховног.

На Литургији верних хришћани певају Символ вере, исто као пред крштење, пред причешћивање бослесника, пред Свету Тајну исповести, пред рукоположење за епископа, тј. као неопходан услов за достојно учешће у Светој Тајни и за примање силе Свете Тајне: ако верујеш од свег срца, онако како верује света православна Црква, можеш (Дап. 8,37) да присуствујеш савршавању Свете Тајне, или да примиш Свету Тајну када дође време уколико си се припремио побожношћу и покајањем од свег срца; ако пак не верујеш, онда си недостојан чак и да присуствујеш, а камоли да се причестиш.

Свету Тајну у олтару савршавају свештенослужитељи који представљају Исуса Христа. Ако служи свештеник, а не архијереј, Царске двери су затворене - јер ту Свету Тајну је првобитно савршио Исус Христос у нарочито украшеној горњој одаји, где су присутни били само Његови ученици - како би велика Тајна била сачувана од очију недостојних и ради веће побожности верних: јер људско срце и око због своје нечистоте нису достојни да посматрају Тајну на коју и Анђели гледају са страхом.

“Благодат Господа нашег Исуса Христа и љубав Бога и Оца и заједница Светога Духа да буду са свима вама”. Нема повољнијег тренутка да свештенослужитељ изговори апостолски благослов него што је овај - пред само савршавање Свете Тајне.

“Благодат Исуса Христа”, која милује, очишћује, спасава, просвећује, и окрепљује душу нашу, потребна нам је стално, а нарочито сада, у овим страшним небеским тренуцима, када с нама служи мноштво небеских војски, које са трепетом окружују престол Божији, јер она просвећује и окрепљује слабе и расејане силе духа, да бисмо могли да схватимо узвишеност и важност Свете Тајне која је пред нама.

“Љубав Бога и Оца” - у тим тренуцима сви треба да осетимо безграничну љубав Бога и Оца према нама, јер Он је тако заволео свет да је Сина својега Јединородног дао, да сваки који верује у Њега не погине, него да има живот вечни (Јн. 3,16); и ми сами заволели смо Њега, са Јединородним Сином и Духом Светим, одбацивши привезаност за животне бриге.

“Заједница Светога Духа” неопходна нам је најпре у овом тренутку, јер без те заједнице не можемо заволети Бога Оца, пошто Њему само у Духу Светоме можемо са искреном љубављу да се обратимо: Авва, Оче! Јер само нас благодат Духа Светога очишује, освећује, умирује и окрепљује за достојно и доброкорисно стајање пред најсветијом Тајном.

“Горе имајмо срца” - кличе свештеник пред Узношење светих дарова. На његов позив народ одговара: “Имамо их ка Господу”. Да ли одговарамо искрено? Не одговарамо, или је пак оних који одговарају искрено веома, веома мало, зато што су срца већине људи прикована за земљу привезаношћу за различите животне бриге. Срце се на небо, ка Господу, не узноси лако и одједном, јер да би се искрено срцем узнео ка Богу, хришћанин треба непрестано да живи по Богу, да га љуби, да дубоко размишља о делима Њеовог промисла, да им приписује истинску, спасоносну вредност, да их душом и срцем усвоји и да на земљи буде грађанин неба. А ми долазимо у храм расејани, са различитим животним страстима и похотама, приковани за земљу. Где су ту “горе срца”? Али тешко нама ако нам у тим тренуцима највећих чудеса милости Божије срца нису горе - то значи да смо безосећајни и неразумни, јер се тада од нас тражи потпуна преданост Господу Исусу Христу, Његовој Пречистој Мајци, потпуно поверење (вера), савршена нада, у свим околностима живота, у свим мољењима, благодарењима и похвалама, и при томе - чисто срце, мржња према греху у свим његовим облицима, и ватрена љубав према истини у свим њеним пројавама.

На свакој Литургији ми приносимо жртву благодарности за Пресвету Богородицу и за све свете - они нас заступају пред Господом и моле за опроштај наших грехова и велику милост.

“Узмите, једите... Пијте из ње сви...” Ко ће разумети узвишеност добра које нам чини Господ наш Исус Христос у Светој Тајни Евхаристије или причешћа? Апсолутно нико - чак ни анђеоски ум: јер то доброчинство је безгранично и необухвативо, баш као и Сам Бог, као Његова доброта, премудрост и свемоћ. Каква се само љубав према нама грешнима свакодневно показује на Литургији! Каква блискост Божија! Ево, Он се ту, на престолу, свакодневно, свим Својим бићем, свом Својом Божанском и Људском природом, даје вернима, или га пак свештеник носи у домове верних и тамо даје болеснима. Какво дивно општење, какво сједињавање Божанства са нашом палом, немоћном, грешном људском природом, али не и са грехом, који се спаљује огњем благодати! Каква срећа и блаженство наше природе, која у себе прима Божанску и људску природу Христа Бога и сједињује се са Њим! У том примању Христа у себе са вером је очишћење, освећење и избављење наше од грехова и непријатеља наших, сила наша, обнављање наше, утврђивање срца нашег, мир наш, наша слобода, слава, живот и бесмртност. О, колика нам добра Бог даје кроз Литургију! А како се хришћани односе према њој? Углавном хладно, непажљиво, равнодушно; Светим Тајнама се причешћују сасвим ретко, као по нужди или по навици, једном годишње. И чега се све тако лишавају - какве непроцењиве Божанске ризнице, каквог бесмртног, животворног дара Божијег! Какве се помоћи Божије лишавају! Ето због чега код православних хришћана нема истинског живота - живота у духу Христовом. Ето због чега су се умножили пороци и несреће. Ето због чега је против нас устала сва творевина и, узвраћајући непријатељима Божијим, све стихије: и вода, и огањ, и ваздух, и смрт у свим облицима.

У речима “Узмите, једите, ово је Тело моје, које се ради вас ломи за отпуштење грехова” и “Пијте из ње сви: ово је Крв Моја” налази се бездан Божанске љубави према људском роду. Има о чему да се замисли свако ко се непристрасно удубљује у себе самог и у судове Божије о људском роду. Свештени трепет прожима све удове и читаво биће свакога човека који нема предубеђења и који није везан светским похотама и уживањима, када слухом свога срца зачује те речи из уста свештенослужитеља. О, љубави најсавршеније! О, љубави која све обухвата! О, љубави најсилније! А шта ми приносимо Богу као благодарност за ту љубав према нама? Хранимо ли гладне, појимо ли жедне? Одевамо ли наге? Посећујемо ли болесне и они који су заточени у тамницама? Управо у лицу њих, као удова Својих, помоћ од нас тражи Сам Христос, Спаситељ наш, Који је Себе принео на жртву за нас!

Ево Божанственог призора - Литургија! Посвуда слика бесконачне љубави, премудрости, свемоћи, правде, светости, и осећај бесконачне сладости, красоте, светлости и блаженства - јер су у овој Светој Тајни, за разумне и побожне, скривени бесконачна сладост, красота, светлост, блаженство, светост, вечна правда, свемоћ, благодат и премудрост Божија. Приликом размишљања о овој Тајни безграничне љубави Божије према страдалном људском роду, ум се неће заситити слатким и светлим сазерцањима, нити срце усхићењем и блаженством. А ми остављамо Цркву и претпостављамо јој позориште, ту школу сујете, где нема хране за наш бесмртни дух, где нема излечења, очишћења и помоћи, где се понекад све свето изврће руглу, где се име Божије не изговара другачије него лицемерно и у шали, где се људи у потпуности препуштају тзв. добрим страстима, и где прељуботворни и грешни свет, који је распео и распиње Господа, високо подиже своју главу.

“Тебе певамо, Тебе благосиљамо, Теби благодаримо, Господе, и молимо Ти се, Боже наш“.

Док се певају ове речи, читава црква, сви који стоје у храму, треба да се моле заједно са онима који свештенодејствују - како би Отац небески ниспослао Духа Светога на нас и на предложене Дарове - и да изговарају у себи молитву: “Господе, Који си у трећи час Апостолима Својим ниспослао Пресветог Духа Твога, Њега, Благи, не одузми од нас, но обнови нас који Ти се молимо... Срце ми чисто саздај, Боже, и Дух прав обнови у мени... Не одбаци ме од лица Твога и Духа Твога Светог не одузми од мене”. У том тренутку ни једна душа не треба да остаје хладна, него треба да пламти љубављу према Богу; а душу, опет на то подсећам, хладе животне бриге и страсти, као што су: уживања, корист, стицање, гнев, непријатељство, мржња, љубомора. Нека ваше душе управо у том тренутку пламте као светиљке, као кандило које гори и шири миомирис, као дим тамјана који се пење у вис.

“Да ове Свете Тајне буду онима који се причешћују на отрезвљење душе...”Ове речи представљају наставак претходне молитве: “Молимо Те, и призивамо, и преклињемо: ниспошљи Духа Твога Светога на нас и на ове предложене дарове”, а њихов је смисао следећи: ниспошљи нам Духа Твога Светога у овај час, да би свети Дарови били онима који се причешћују на отрезвљење душе од животних страсти, на отпуштење грехова, на заједницу Духа Светога, на испуњење Царства небеског у њима, на смелост према Богу, а не на суд или на осуду. Након овога, војинствујућа Црква на земљи као да представља Јагњету Божијем - Које је на Себе узело грехе света и искупило их Крвљу Својом - све оне који су живели у Старом закону и оне који су живели у Новом: Праоце, Оце, Патријархе, Пророке, Апостоле, Проповеднике, Еванђелисте, Мученике, Исповеднике, Подвижнике и све праведнике који су преминули у вери; Црква благодари за њих Јагњету Божијем, Које је у последње године изволело да се оваплоти од Пречисте Дјеве и да прими пуноћу наше природе, да нас просвети, да пострада и умре за нас; а нарочито приноси разумну службу благодарности за пресвету, пречисту, преблагословену, славну Владичицу нашу Богородицу и Приснодјеву Марију; потом спомиње светога или свете који се славе тога дана и моли Годпода да нас посети њиховим молитвама.

Дирљива је затим молитва Цркве Јагњету Божијем за све упокојене и за живе; она преминуле заступа пред Богом како би били упокојени тамо где сија светлост Лица Божијег, и моли Господа да помене сво епископство православних које правилно управља речју истине, сво презвитерство, у Христу ђаконство, и сав свештенички ред; потом Црква приноси разумну службу за васељену, за свету, саборну и апостолску Цркву, за све који пребивају у чистоти и часном животу (тј. нарочито за монахе који су дали завет чистоте и целомудрености), за Цара и сав Царски дом, за цео двор и војску, и моли од Господа мир у царству, како бисмо и ми поживели тих и миран живот у свакој побожности и чистоти; потом свештеник гласно помиње највишу духовну власт у дотичном месту, тј. архијереја града или области, и моли Свеблагог да архијереја дарује светим црквама у миру, читава, часна, здрава, дуговечна и да право управља речју истине, а не да мудрује лукаво и изопачено. Затим Црква моли Господа да помене град овај у коме живимо (или село, или манастир), сваки град и земљу, и оне који вером живе у њима. Даље, Она моли за морепловце, путнике, болеснике, патнике, заробљенике, сужње, прогнанике, за спасење њихово, за оне који плодове доносе и оне који добро творе у светим Црквама, за оне који се сећају сиротиње, и да Господ на све ниспошаље милост Своју ради ове велике и страшне жртве.

Потом свештеник гласно говори: “И дај нам да једним устима и једним срцем славимо и певамо пречасно и величанствено Име Твоје, Оца и Сина и Светога Духа”. Благовремени возглас и молитва представљају велико дело - сви се моле једним устима и једним срцем : таквом једнодушном молитвом могу се од Бога измолити свакојака добра; зато свакога треба што је могуће више и чешће наговарати на једнодушну молитву и тражити од Бога такву молитву. Но, ђаво често расејава као пшеницу оне који стоје у цркви.

“И да буду у милости великога Бога и Спаса нашег Исуса Христа са свима вама”. Поменувши најпре све појединачно, Црква сада свима заједно жели милост од Бога.

Следи прозбена јектенија. Јер не знамо шта ћемо се молити као што треба, него Сам Дух се моли за нас уздисајима неизрецивим (Рим. 8,26). За шта се моли Дух Свети, када се моли за нас? За сав дан савршен, свет, миран и безгрешан и за друго.

Копно и море, реке, језера, приносе ти, човече, дарове Божије; теби се, коначно, и Сам Син Божији предаје у Своме Телу и Крви. И шта ти још недостаје? А како си само незахвалан! Како си само безосећајан и неразуман!

Како је узвишена Литургија Јована Златоустог и Василија Великог! Какав небески дух! Каква ширина љубави према Богу и према људима! Какво небеско срце! Дај ми Господе дух небески, срце чисто, пуно љубави, не свезано никаквим животним похотама и страстима: јер нико од оних који су свезани животним похотама или насладама не може да долази, нити да се приближава, нити да служи Теби, Царе славе! (Свештеник мора да буде као орао који лети високо и види далеко, снажан и хитар). Даруј, Господе! Сва земља, са свим њеним благом, лепотама и сладостима, није ништа пред таквом Светом Тајном као што је пречисто Тело и Крв Господња, као што је свештенодејство Литургије.

“Ово чините у Мој спомен”. Без Свете Тајне Тела и Крви, без Литургије, могло би да буде заборављено највеће дело љубави, премудрости и свемоћи Спаситеља нашег, могли би да се изгубе плодови Његовог страдања. Зато је Он заповедио да творимо Тајну Тела и Крви Његове, у спомен на Њега, и не само у спомен, него и ради најтесније заједнице са Њим. Ова Света Тајна се громогласно и јасно савршава у целом свету. Њени су плодови - светост, непропадљивост и живот вечни.

Наша вера је преиспуњена чудесима доброте, премудрости и свемоћи Божије; и у овдашњем животу људској природи је даровано необично много, а оно што нам је даровано као нада, у животу после смрти, то се не може ни описати: што око не виде, и ухо не чу, и у срце човеку не дође, оно припреми Бог онима који га љубе (1. Кор. 2,9). А како смо ми неразумни и незахвални пред Богом! Како смо бесмислено везани за пропадљива добра овдашњег живота! Како смо лењи када је у питању испуњавање заповести Божијих.

У виду комада хлеба предложено је и види се Само Јагње Божије, исто као што се на проскомидији, у виду честица хлеба извађених из просфоре, помињу и људи искупљени Крвљу Његовом. Овим се показује јединство људске и Божанске природе које су несливено сједињене у Исусу Христу и у нама који се њиме причешћујемо. Који једе Моје Тело и пије Моју Крв у Мени пребива и Ја у Њему (Јн. 6,56). А ко се сједини са Господом, један је дух с Њиме (1. Кор. 6,17).

Литургија је најбољи пробни камен нашег духовног стања: да ли смо живи или мртви, шта се крије у нама - какве страсти, какве душевне слабости? О, са каквом се брижљивошћу увек треба припремати за савршавање ове пренебесне, страшне, животворне Свете Тајне - ове жртве за читав свет: за оне који су на небесима, за оне који су на земљи и испод ње.

Велики је задатак и велики духовни труд за свештеника да савршава Литургију: јер му је потребна пажљива припрема за службу, и то стална, а не само онда када се Литургија савршава; њему је, једном речју, потребна анђеоска бестрасност, пламена љубав према Богу и према људима, узвишен ум, исто такво срце, и воља која је у потпуности подударна са вољом Божијом.

Тајна искупљења - то је највреднија, незаборавна Тајна, Тајна бесконачне доброте, безмерног снисхођења, непојмљиве премудрости, неограничене моћи: ето какве се Тајне сећамо на Литургији! Осим тога, она се понавља сваки дан, јер се свакодневно савршава велика, спасоносна, наднебесна и страшна Света Тајна Пречистог Тела и Крви Господње. Свагда се за нас коље Јагње Божије, освећујући оне који се причешћују. Слава милосрђу Твоме Господе!

Савршавајући Литургију и вадећи честице у част Мајке Божије и Светих, а затим честице за живе и упокојене - сети се како је тесна веза између Господа и Његових Светих, између Њега и оних који побожно живе на земљи или су умрли у вери и побожности; сети се како је тесна веза између нас и Светих, и између нас и оних који су се упокојили у Христу, и све их заволи као удове Господа и као сопствене удове.

Како су близу један другоме житељи неба и житељи земље, и Мајка Божија и сви Свети, и сви ми, православни хришћани, када се савршава Божанска, свеобухватна, наднебеска и свесједињујућа Литургија! Боже мој! Какво прерадосно, животворно општење!

извор

Јер ако опраштате људима грехе њихове, опростиће и вама Отац ваш небески.
Ако ли не опраштате људима грехе њихове, ни Отац ваш неће опростити вама грехе ваше. (Матеј 6: 14-15)

Понекад у цркви пожелимо само да ћутимо. У тој тишини свако од нас се запита: „Ко сам ја? Ко сам ја заиста?  Шта радим данас овде у мрачном храму – да ли сам заиста један од оних који траже Бога, или сам се само сакрио међу њих?“ Тада се морамо запитати: куда су заправо усмерене наше очи? Да ли оне кроз сузе и пламен свећа заиста траже Господа, или су загледане само у наше сопствене проблеме? Ова тишина нам даје прилику да признамо да смо се, упркос привидном благостању, ипак изгубили чак и у самом храму.

Адам се сакрио од Бога у благословеном врту, немоћан да издржи Божанско присуство. Знао је да је сам покварио свој однос са Оцем. Ми се кријемо једни од других, не знајући ко нас је све покварио, неспособни да поднесемо туђе недаће, радости, сумње, грехе и необичности.

Чињеница је да нам нико није одузео заједницу са Богом, нити заједницу једни са другима. Нико нам није одузео ни љубав. Кажу да нас околности чине суровим. Кажу да нас неправедни људи или сиромаштво чине окрутним. Можда је то делимично тачно. Али, ова окрутност је страшна пресуда којом сами себе осуђујемо на усамљеност и чежњу.

Моћ истинског опраштања

И сада нам Господ даје прилику да покушамо да истопимо ту суровост у себи, да променимо мишљење, да се окренемо ближњима и покушамо да им опростимо. Да опростимо не само речима, што је за многе већ постало навика: „Бог ће опростити, па и ја опраштам“. Опростимо другачије – тако што ћемо из корена променити свој став према човеку. Можда то нећемо моћи да учинимо истог тренутка, али већ данас, овде и сада, можемо започети то путовање. Можемо да обећамо себи и Богу да ћемо волети и подржавати особу којој је потребно наше опроштење. А ако некога волимо и подржавамо у свим његовим тешкоћама и особинама које нам делују неприхватљиво, тек тада почињемо истински да праштамо. Само на тај начин можемо зацелити болну рану у сопственој души.

Господ нас учи да праштамо. Опростите не „до седам пута, него до седамдесет пута седам“ (Мт 18:22). Да опростимо онима који нас нису само увредили, већ и понижавали, прогонили, повређивали, клеветали и мрзели. Опростимо и онима који желе да убију. Да опростимо онима који нас убијају, као што је Господ опростио онима који су Га приковали за крст. Господ нам поручује: престани да рачунаш и престани да мериш колико си грехова опростио свом ближњем.

Опраштање је безгранично. „На дар сте добили, на дар и дајте“, учи нас Писмо. Опроштај смо добили бесплатно и у целости, и зато га морамо давати без икаквог бројања, једноставно тако – колико год је потребно. Чим схватимо да је у нашој моћи да опраштамо увек, свакоме и за све, стећи ћемо слободу и унутрашњу снагу. Престаћемо да будемо рањиви пред сопственим незадовољством и затвореници своје осетљивости према другима. Више нећемо бити спутани бригом за сопствено достојанство и част, плашећи се да ће нам их неко одузети. Можемо прихватити све људе, и ближње и даљње, без страха да ће нас повредити, јер ако знамо како да опростимо све, више нас није могуће повредити.

Наша потреба за милошћу

Међутим, поред тога што учимо да праштамо, и нама самима је потребан опроштај. Нико од нас не живи потпуно безгрешним животом. Нажалост, дешава се да повредимо своје ближње и рођаке, да не будемо пажљиви према свима или да им не посветимо довољно времена и нежности. Ово „не можемо“ не сме бити изговор за нашу наводну слабост. Не. Заправо можемо, али често не желимо. Кривица за та дела или пропусте лежи на сваком од нас, нарочито у односу према онима са којима живимо под истим кровом и делимо исти сто. Зато је свакоме од нас потребан опроштај.

Осећај кривице пред Богом и људима, осећај покајања и жеђ за опроштајем треба да нас науче милосрђу, баш као што је Господ Исус рекао у причи о дужнику. У тој причи господар је опростио огроман дуг свом слузи, а тај исти слуга није могао да опрости ситницу човеку који је њему дуговао. Бог је нама опростио све, а ми често не можемо да пређемо ни преко најједноставније туђе грешке, нити да поднесемо нечије присуство.

Зар и ми не падамо на колена пред Богом, говорећи неповезано попут тог дужника: „Исправићу се, буди стрпљив, све ћу вратити и платити“? А притом добро знамо да нећемо вратити дуг, нити ћемо увек хтети да се поправимо. Ипак, ми осећамо и знамо да је Он опростио. Опростио је као милостиви господар из приче. То значи да морамо устати са колена и кренути да праштамо, јер је све што други дугују нама неупоредиво мање од онога што је Бог опростио нама.

Амвросије (Ермаков), митрополит Тверски и Кашински
Из књиге „Завиривање у Христово лице. Јеванђеље као позив на радост“

Извор: „Фондација Пријатељ Божији“

превод: Светлана Розанова
Извор: foma.ru

Рекао бих уместо увода да одавно нисам прочитао краћи, искренији и тако једноставно написан текст који овако дубоко и прецизно гађа у оно од чега страдамо готово сви ми данас. Ја ћу му се сигурно са времена на време враћати да се подсетим велике истине о којој говори Жења Лунежева.

*

„Понекадa ми се чини да је једна од најсуптилнијих духовних замки – наша склоност да светост учинимо идеалном, готово не-људском. У психологији постоји појам – „бекство у духовно“. Када религиозни живот и духовне идеје постану средство да се не суочавамо са сопственом агресијом, болом, завишћу, слабошћу и рањивошћу. И претерана идеализација светих нам у том избегавању одлично помаже.

Читамо Житија, дела Отаца, гледамо иконе и постепено престајемо да у канонизованим људима видимо – људе. Почиње да нам се чини да је светост – скоро па одсуство било чега људског. Као да тобоже свети људи немају љутњу, сумње, страсне жеље, унутрашњу напетост. А борба, ако је и има, онда је она искључиво високодуховна и обавезно победоносна. Као да је тобоже светитељ – човек без тамних стања и „лоших“ осећања. И тада се у нама рађа једна неприметна фантазија – да бисмо били ближе Богу, морамо престати да будемо оно што јесмо. Морамо престати да осећамо „лоше“.

У тој тачки духовни живот може постати мртав, лишен развоја. Јер уместо нас, стварних и живих, појављује се недостижни идеални образ, а уз њега неизбежан осећај сопствене ништавности и неадекватности. Ми не можемо престати да осећамо. Покушавајући то, ми заправо покушавамо да престанемо да живимо – и почињемо да потискујемо.

Из све снаге се трудимо да не осећамо љутњу и да „будемо смирени“, да не осећамо бол, већ да „прихватамо“, убеђујемо себе да се завист лечи молитвом. Споља то може личити на религиозни живот. Изнутра се доживљава као постепени нестанак живог човека.

Чини ми се да светост није у одсуству људског, већ пут његовог преображења, индивидуације. Не живот без љутње, него способност да се од настале емоције не распаднемо и да је не пратимо у нашим поступцима. Не одсуство страха, него искреност пред њим. Не стерилна душа, већ срце које проживљава и подноси различиту стварност. Свети нису били мање живи и мање људи – напротив, били су живљи него што ми то понекад схватамо.
У њима је било више истине, а самим тим и више људске сложености и дубине. Њихов живот се није сводио на осећања, али их није ни порицао.

И можда зрела духовност почиње управо у тренутку када престанемо да покушавамо да будемо идеални, а тиме и „нечовечни“. Када себи дозволимо да будемо противречни, да осећамо, да будемо понекад љути, понекад слаби и све то доносимо у пространство своје вере, да стојимо пред Богом такви какви јесмо, не скривајући од Њега оно што није примерено. Јер Богу, изгледа, није потребна идеална слика, већ жив човек.

Када знамо истину о себи и у тој истини будемо у стању да гледамо на себе са присуствујућом љубављу, пратећи себе на животном путу, духовни живот престаје да буде покушај бекства навише у фантазије о потенцијалној светости, већ постаје пут ка унутра. Тамо где без илузија стојимо пред Богом такви какви јесмо – у немоћи и љубави.“

Са телеграм канала психолога Жење Лунежеве

превео Станоје Станковић

 Мноштво поклоника полазило је на дуги пут у село Бор, у Калужској области, jер је сав народ привлачила себи Царица небеска својом чудотворном иконом, Спасење оних који гину.

 Писана сведочанства о икони нису сачувана а наша сазнања о икони заснована су на Светом предању, које нам сведочи следеће:

Половином 18. века у селу Бор живео је благочестиви хришћанин Теодот Алексејев Обухов. Једном, на дан Крштења Господњег, на путу из града Волхова, задесила га је бура са страшним ветром и силним мразем. Његов коњ је онемоћао и није могао даље. Обухов, промрзао, изгубивши сваку наду да ће се спасити,  није био свестан, да се почео смрзавати. У тим страшним тренуцима завапио је Царици небеској за помоћ, уз обећање да ће насликати њену икону, Спасење оних који гину.

И Богородица је услишила његову срдачну молитву.

У суседном селу један хришћанин (његов пријатељ) чуо је глас под прозором : ,, Узмите „. Изавши из куће угледао је у санкама свог полусмрзнутог пријатеља, Теодота Алексејева. Како и ко га је превезао остала је тајна. Пошто се опоравио, Обухов је неодложно приступио испуњењу свога обећања.

Наручио је код живописца да наслика икону Спасење оних који гину, са тврдом вером да га је Многомилостива спасла од погибије. Када је икона била готова, Обухов ју је прво однео у свој родитељски дом, одакле ју је на глави однео у храм Божији, где је рођен.

Од тог времена икона се прославила знамењима и чудима.

За датум прослављења узет је 18. фебруар по новом односно, 5. фебруар по старом календару.

Чуда

 Пред овом иконом моле се за благослов брака; помаже тајинствено у добијању здраве и у узрастању благообразне деце, ослобађа од порока, руши заблуде о Цркви.

Изображење

Икона је врло великих димензија: дуга је више од 2, а широка 1,2 м. На самом врху иконе представљено је Богојављење Господње. Цар небески, са крстовидно прекрштеним рукама на прсима, повијен од греховног бремена целог света, погнуте главе испред Претечиних руку, стоји у водама Јордана и као човек прима крштење. Над Његовом главом је Дух Свети у виду голуба који исијава на Сина, луче, на којима су ситним словима исписане речи Бога Оца: ,, Ово је Син мој љубљени Који је по мојој вољи „.

Са леве стране Спаситеља изображени су анђели, који са страхопоштовањем држе његове одежде, док је са десне стране Јован Крститељ који са страхом приступа Цару и Господу, држећи у левој руци хартију на којој је написано: ,, Покајте се, јер се приближило Царство Небеско „.

У доњем делу иконе изображена је Матер Дјева са покривеном главом. Њој Је у наручју Син Божији, према коме је приклонила главу Своју. Младенац Христос је загрлио своју Пречисту Матер, а Њено лице говори да му је потпуно предала своју душу.

Колико год да је молилаца, Она је вољна да им испуни корисна мољења. И у тренуцима радости и умиљења вапијемо к Њој: ,, Радуј се радости наша “ ! И у часовима тешких невоља вапимо јој: ,, Немамо утехе осим тебе Владичице Света „.

На икони је касније додата, сребрно позлаћена риза тешка више од 16,38 кг и као таква је пренесена у обновљени храм, око 1780. године.

Тропар, глас 7

 Радуј се, Благодатна Богородице Дјево, у наручју своме Превечног Младенца и Бога носитељко. Моли Њега да нам да умирење и душама нашим спасење. Син Твој, Богомати послушно сва мољења Твоја испуњава. Тога ради и ми, припадајући, молимо се, и надамо на Тебе, да не погинемо, име Твоје именујемо, јер ти јеси, Владичице, спасење оних који гину.

Тропар, глас 4

 Услиши нас, страдајуће, Пресвета Дјево, немој нас по гресима нашим казнити, него нас по човекољубљу помилуј, избави нас од ада, болести и беда и спаси нас.

https://mitropolija.com/2026/02/18/cudotvorna-ikona-majke-bozije-spasenje-onih-koji-ginu/

 Живимо у друштву где не може свако себи да приушти бригу о себи због друштвених и економских услова. Али чак и када имају прилику, многима је и даље тешко да буду брижни и саосећајни према себи. Разлог је једноставан: потребна је вежба.

"Nosce te ipsum" („упознај самог себе“)

Није у питању само или првенствено ствар задовољства. Брига о себи подразумева фокусирање на ваш развој у различитим областима вашег живота. А многи од нас нису навикли на ово. Стога, у почетку, можда ћемо морати да превазиђемо невољност и лењост који стоје иза жалби на умор, недостатак времена и недостатак могућности. Унутрашњи отпор се може манифестовати чак и као бол - физички или емоционални.

Када сам похађао курс физикалне терапије на одељењу за трауму, учење вежби корисних за кичму изазивало ми је већи умор и приметне болове у првих неколико дана него мој уобичајени физички рад. После друге сесије, желела сам да престанем. Оно што ми је помогло да останем – и продужим курс годину дана касније – јесте то што понекад уживам у изазивању себе.

Развијање вештине самопосматрања коришћењем личног дневника је такође изазовно. Тражење психолога, као и редован одлазак у цркву, прави је подвиг за многе од нас, онај који нису сви увек способни да постигну.

Брига о себи значи:

1. Научите вештину препознавања осећања и емоција и како да их изразите адекватно и благовремено.
2. Не скривајте се од анксиозности и страхова, већ их пригрлите — како бисте могли да радите на њиховим узроцима и развијете нове одговоре на ситуације које их покрећу.
3. Одлучите се да се исповедите и почнете да проучавате Нови завет.
4. Укључите време за молитву, чак и ако је кратко, у свој дневни распоред.
5. Научите се да читате озбиљну духовну и психолошку литературу.
6. Будите у стању да пронађете и проучите корисне образовне веб странице, онлајн предавања и дискусије.
7. Састаните се са свештеником и поставите му сва духовна питања која имате.
8. Ако је потребно, састаните се са психотерапеутом, присуствујте групи за подршку.
9. Седите на удобном месту сами, са својом „другом половином“ или пријатељем, упркос унутрашњем крику: „Нема времена!“
10. Пронађите времена за посету базену, теретани или бављење лаганим спортовима.
11. Радите вежбе или гимнастику код куће.
12. Редовно посећујте свог стоматолога и друге неопходне специјалисте.
13. Ако је могуће, тестирајте се два пута годишње како бисте благовремено идентификовали проблеме у телу.
14. Престаните да покушавате да одржавате своју кућу/стан у савршеном реду; дозволите члановима породице да ураде за себе и за мајку/супругу оно што могу (или почните да захтевате да то ураде) – поента која је релевантна за жене које су погрешно схватиле дужност љубави и жртве.
15. Одустаните од листања вести на друштвеним мрежама и навике да вам нешто свира у позадини (музика, забавни програми).
16. Развијте нова интересовања и проширите своје видике.
17. Да би се побољшао укус у филмовима и књижевности.
18. Поново осетите лепоту света у тренутку – посматрајући облаке, магловиту улицу, кишу или игру сунчеве светлости.
19. Не претварајући се да сте љубазни и тактични, минимизирајте или престаните да комуницирате са оним познаницима који вам се намећу и одузимају вам превише времена својим бескорисним разговорима.
20. Пронађите истомишљенике са којима можете корачати путем духовног и личног раста.
21. Научите да прихватите неке од својих мана и слабости – оне које не доносе уништење, деградацију или бол другима. Не покушавајте да будете савршени.

Кључни аспект бриге о себи који се често занемарује заслужује посебан помен: разумевање природе смрти и њене неизбежности - како за оне који су нам блиски, тако и за нас саме.

Вољени — зато што нас спознаја да неће увек бити са нама учи да се према њима опходимо пажљивије. То нам даје прилику да кажемо праве речи у право време, да покажемо пажњу, да будемо захвални за време које смо провели заједно. То смањује нашу огорченост и оштре реакције на непријатне речи. А када заиста дође време да један од њих умре, осећаћемо мање кривице због онога што нисмо рекли, због тога што нисмо показали љубав, због тога што нисмо имали времена да се ослободимо огорчености. Уместо тога, након туге, остаће нам светла туга, захвална сећања и захвалност Богу што смо их имали у свом животу. А хришћани ће и даље имати наду у опште васкрсење на крају времена.

Прихватање сопствене смртности нас учи да ценимо време које нам је дато, да га мање трошимо на празне ствари и да мирније реагујемо на мање проблеме и досадне инциденте — тиме штедећи своје живце.

Ићи ћу даље: садржај и смисао живота зависе управо од тога како схватамо значење и смисао смрти. Стога, мото „memento mori“ („сећај се смрти“) одавно сматрају мудраци и хришћански аскети једним од основних принципа за богат и испуњен унутрашњи живот. Баш као и „nosce te ipsum“ („упознај самог себе“).

***

Задржавајући се на себичности, особа себе осуђује на празнину. А задовољавање страсти, иако доноси краткорочно задовољство, резултира тиме да страсти захтевају још више, што доводи до дегенерације личности и често до уништења здравља. А да не помињемо губитак живе везе са Богом.

Ако желимо да постанемо брижни према себи, морамо радити на превазилажењу  себичности и егоизма. Уместо страсти, морамо испунити своје животе оним што доноси истинску радост и срећу. Тада можемо обогатити не само себе већ и друге. Свет постаје лепше место око таквих људи.

јеромонах Агапије (Голуб)

приредила: Ј. Г. (Поуке.орг)

извор