Петар Мамонов је био најчудеснији човјек кога сам срео у животу Он није личио ни на ког другог, ни у својим аутодеструктивним поривима, ни у својој чежњи за Богом и тражењу истине. Све чега се дотицао постајало је умјетност. Притом, права умјетност – због тога су му млади тако вјеровали. Ове ријечи Павла Лунгина су највјеродостојније нешто што се може рећи о једном од путоказа руске културе и умјетности краја 20. и прве четвртине 21. вијека.

Петар Николајевич Мамонов рођен је 15. априла 1951. у Москви. Одрастао је у улици Бољшој каретној бр. 15 која је постала позната током седамдесетих по Владимиру Висоцком. Њихови животни и стваралачки путеви развијали су се у различитим смјеровима. Мамонов је захватио дубине руске културе и досегао врхове стваралаштва. Од школских дана испољавао је немир и артистичност. Неколико пута избациван из школе, у младости, за разлику од већине руских рок музичара који су одрастали уз Битлсе, он слуша Мајлса Дејвиса, Реја Чарлса, Ајка Тарнера… Студира на Московском графичком факултету. Након незавршених студија ради у штампарији као словослагач, потом као ложач, физички радник, а такође и као преводилац енглеске, норвешке, шведске поезије за антологијске публикације… У то вријеме је био често присутан међу члановима хипи покрета иако у потпуности није дијелио њихове идеје. Осамдесетих година 20. вијека оснива култни пост-панк састав „Звуки Му“. Први наступи су били у врло уском кругу публике. Тада се упознао се са Виктором Цојем, оснивачем и фронтменом рок састава „Кино“, Борисом Гребеншчиковом и групом „Акваријум“ који уз Константина Кинчева и групу „Алиса“ представља врхове руске рок музике. Наступи током 1984. и 1985. године доносе Мамонову и бенду „Звуки Му“ огромну популарност. Бенд у то вријеме још увијек нема снимљен албум. Тек 1988. године снимају један за другим два албума – „Једноставне ствари“ и „Крим“. На првом албуму су све старе пјесме које је написао лично Мамонов. Тих година гостују широм Европе, потом и Сједињених америчких држава. Након повратка у тадашњи Совјетски савез у ком је перестројка хватала замах, Мамонов доноси одлуку да расформира групу. Ипак, везанa уговором са продуцентом Брајаном Иноом група се још једном окупља и снима албум „Транссигурност“. Потом слиједи албум „Груби сутон“ 1993. године, улога саксофонисте у филму Павла Лунгина „Такси-блуз“ и прва монодрама „Ћелави бринет“ коју је поставио заједно са режисером Олегом Бабицким.

Једна од преломних тачака у животу Петра Мамонова била је 1996. године када доноси одлуку да се из Москве пресели у село Јефаново. Сам Мамонов је истицао ову чињеницу и осјећај безнађа који га је преплавио. Имао је први пут све – и славу, и новац, и породицу и упркос томе, таласи безнађа и смрти били су све јачи. У младости је пробао све: од алкохола до наркотика. Некако му тада долази у руке књига Илариона Алфејева о животу Светог Исака Сирина, потом одлазак у цркву као и сусрет са руским Христом Достојевског, Пушкина, Толстоја, Шмељова…

У том периоду живота поставља на сцену монодраму „Постоји ли живот на Марсу“ по мотивима Просидбе Антона Павловича Чехова, затим слиједи „Чоколадни Пушкин“ – пројекат који је започео као албум, а завршио као монодраму. Сам Мамонов је свјестан до које мјере помјера границе жанра и овај пројекат смјешта у оквире лит-хопа (књижевни текст који се на сцени чита и изводи у стилу хип-хопа). На крају се све завршава великим експериментом: објављивањем апстрактног албума „Електро Т“ у коме већина композиција су у ствари, соло партије без људског гласа уз присутне необичне шумове. Један од историчара руског рока Артемиј Троицки пише да је наступ Петра Мамонова личио час на епилептички напад, час на стања лунатика све то комбиновано са покретима уличног забављача. Опус бенда „Звуки Му“ може се сврстати жанровски у оквире пост-панка прије него ли у чисти рок или хард-рок. Сценски наступ Мамонова и енергија удаљено подсјећа на Ијана Кертиса и „Джој дивижн“. И један и други су осјећали како се унтрашњост свијета хлади. Осјећали су да свијет и ствари губе своју топлину. Потребне су им биле нове ријечи и нови израз за драму савременог човјека која се пред њима одигравала. Ијан Кертис није прескочио велики расцјеп – завршио је у амбису, а Мамонов – јесте.

Отац Анатолиј из филма „Острво“ појавио се на екранима 2006. године. Умјетност је прешла границу и помијешала се са животом или… обрнуто? Након овог ремек-дјела Павла Лунгина село Јефаново почели су да походе болесни и тијелом и душом. Нису тражили Петра Мамонова, већ оца Анатолија. Све је то подсјећало на велико ходачашће. Петар Мамонов је опет помјерио границе реалног јер то није била само глума, већ подрхтавање душе дубоко вјерујућег човјека пред камером. Услиједиле су награде „Златни орао“ и  „Ника“ за најбољу мушку улогу, слава и популарност која се ријетко среће. Улога Ивана Грозног у Лунгиновом филму „Цар“ изазвала је бројне полемике, а Мамонов је и сам истицао да није успио до краја да освоји ту улогу и да реализује оно што је замислио. Али, једно јесте: комплексном лику Ивана Грозног додао је још једну црту – црту јуродивости. Услиједило је учешће у пројектима „Рок над Волгом“, ауторска емисија „Златна полица“ на Еху москве, пет томова  афоризама и кратких изрека и мисли на религиозне теме под заједничким насловом „Зачкољице“.

Петар Мамонов и као музичар, и као глумац, и као режисер и писац враћа руску културу ка својим праизворима. Тачније, Мамонов је, да поновимо, путоказ ка великој матици руске културе и стваралаштва. За њега је живот био стални разговор са Богом. Говорио је: „Бог нема мјеру. Он је бескрајан – ето шта је мене као љубитеља адреналина привукло: то што нема границе… Ту је могуће бескрајно увећавати благодат, ево, то је та свјетлост која је у теби.“ Као и у финалном кадру култног „Острва“ брод Петра Мамонова је запловио. Његова свијећа је дочекала јутро.

Неда Андрић

 

“Ако се зло већ никако не може сасвим искоренити из света, грех је могуће опростити: тиме човек почиње да наликује Богу, јер Бог је онај који опрашта. Вечни судија, каже Зосима (у Браћи Карамазовима), од човека не тражи да учини оно што не може, већ оно што може, али лењост и сатанска гордост човека често у томе спречавају. Отуда ‘рај’ не би био пре свега неко одређено стање колико однос: учинити себе одговорним за све и сваког у океанској целини, опростити и очекивати да ће и теби бити опроштено – то не значи нужно набоље изменити свет, али значи доживети га као да је бољи него што јесте. Тако он онда и бива заиста бољи.“

Драган Стојановић, Рајски ум Достојевског

Са благословом изабраног Митрополита црногорско-приморског г. Јоаникија и архијерејског намјесника будванског протојереја Бориса Радовића, у организацији цркве Свете Тројице у Старом граду Будви, настављени су видео часови вјеронауке за одрасле.

Девети час вјеронауке за одрасле одржао је протојереј Слободан Лукић, парох будвански, на тему: “Свето предање и Свето писмо”.

https://mitropolija.com/2021/07/19/otac-slobodan-lukic-sveto-predanje-i-sveto-pismo-video/

Уз Божју помоћ, браћо и сестре, почећемо помало да читамо и да анализирамо текст Свете литургије. Зашто сам за тему наших разговора изабрао Литургију? Зато што Црква све нас позива да свакодневно учествујемо у великој Тајни која се одвија на Божанској литургији, на проницање у дубоки смисао самог свештенодејства. Несумњиво, треба добро да разумемо све оно што чујемо и видимо на богослужењу, у чему учествујемо, треба да знамо на који начин се обавља Света литургија.

Оци Цркве кажу да свет постоји док се у њему служи Света литургија. И као што је обављање Литургије највећи догађај у животу целог света, тако се и наше учествовање у Светој литургији може назвати највећим догађајем у нашем животу. Кад кажем „учествовање“ под тим не подразумевам да само стојимо у храму, слушамо, гледамо и пратимо шта се дешава на служби. Не, говорим о нашем стварном учествовању у главном догађају Литургије – о Причешћивању Светим Тајнама Христовог Тела и Крви.

Незамисливо је да се хришћанином сматра онај ко се не причешћује Светим Телом и Крвљу. Чак постоји правило: ако хришћанин не дође на Литургију три недеље заредом, он треба да буде одсечен од тела Цркве и тек кад принесе покајање прима се назад под окриље Цркве. Зашто је Црква издала такво правило? Зашто је толико важно причешћивати се? Причешћујући се ми постајемо јединствени са Христом. Од својих прародитеља смо наследили сву немоћ пале људске природе. Обратите пажњу: нисмо наследили кривицу због греха који је пре толико хиљада година учинио Адам, већ немоћ природе оштећене грехом, последице пада наших прародитеља у грех: страственост, мешање с грехом, помраченост ума, губитак непрестаног сећања на Бога. Сад треба да постанемо деца Новог Адама – Христа. Ово се постиже захваљујући нашем крштењу и даљем сталном учествовању у Тајни Божанске Евхаристије. Међутим, да бисмо учествовали у Евхаристији треба да будемо на известан начин припремљени за то. Тако не можемо да се причешћујемо ако за то постоје неке препреке, на пример, неисповеђени грехови, злобно и непријатељско понашање у општењу с ближњима.

Да бисмо се причестили Светим Тајнама треба да присуствујемо Литургији (бар само на њој, да не помињем друге службе). Међутим, не да присуствујемо као гледаоци или слушаоци, већ као учесници у свештеној радњи, као учесници у догађају Христовог доласка. Ми постајемо заједничари благодати која у том тренутку испуњава цео храм. Кад бисмо очима душе могли да видимо колико благодати испуњава храм за време служења Литургије трчали бисмо у храм што брже можемо, ништа нас не би спречавало да присуствујемо служби.

Дакле, отворимо сад текст Литургије Јована Златоустог и почнимо да читамо.

Литургија почиње од ђаконовог возгласа: „Благослови, владико.“ Ђакон у име свег окупљеног народа подстиче свештеника на то да приступи служењу Свете литургије.

Јереј свештенодејство започиње возгласом: „Благословено Царство Оца, и Сина, и Светога Духа, сада и увек и у векове векова.“ Другим речима, нека буде прослављено Царство Оца, и Сина, и Светога Духа, сад и увек и у бескрајне векове.

Света Литургија се служи ван времена и простора и уводи нас у другу реалност, води нас право код Бога Оца. Зато ову службу почињемо тако што благосиљамо и прослављамо Царство Оца, и Сина, и Светога Духа – Царство Свете Тројице.

Шта човек може да каже Богу? Шта може да Му принесе? Ништа. Од свега што имамо, немамо ништа своје. А ни Богу ништа наше није потребно. Шта можеш да принесеш Богу? Свећу? Кандило? Просфору? Тамјан? Богу ништа од тога није потребно. Све што чинимо, заправо не чинимо за Бога, већ за саме себе. Кад градимо храм, осликавамо га фрескама, сликамо иконе, служимо Литургију, ми то не чинимо за Бога, већ за себе. Због тога што то није потребно Богу, већ је нама самима потребно да имамо храмове за молитву, да целивамо свете иконе.

Ипак, постоји једна-једина ствар коју можемо да принесемо Богу, иако Богу ни то није потребно. Шта је то? Расположење наше душе да прославља Бога, да Му благодари, да благосиља Његово име у све векове, по речима Псалмопојца: „И благословићу име Твоје увек и у век века“ (Пс. 144: 1). За човека нема већег дела него да благосиља име Бога. Пошто је слободан човек, на несрећу, има трагичну могућност не само да благосиља име Божје, већ и да хули ово име. Све зависи од људске воље, од тога шта човек бира за себе.

Бог нас је створио због Своје безграничне љубави, желећи да уживамо у Његовој љубави. А како можемо да уживамо у Његовој љубави? Прослављајући Његово свето име. То је велика привилегија коју нам је Бог дао. Није случајно што се Божанска литургија назива још и Божанском Евхаристијом, односно, у преводу с грчког Благодарењем. Наш однос према Богу се може назвати правилним у случају да не само да Га молимо да нас помилује, видећи да се налазимо у дубини зала, већ ако и славословимо, и благодаримо свом Творцу. Непрестано славословљење Божјег имена је оно што нас заиста ослобађа власти греха, постепено доводи до савршенства и служи као израз наше духовне зрелости.

Славословљење Бога је изузетно важно за људе данашњице кад човечанство пати од бича чамотиње и неуропатија. Сви смо ми врло нервозни, чим се нешто деси одмах вичемо: „Не дирајте ме!“, „Оставите ме на миру!“. Желим да знате: сад су чак и научници доказали следећу духовну истину. Ако човек научи да у свом животу непрестано понавља: „Слава Теби, Боже! Слава Теби, Боже!“ – живот оваквог човека се из корена мења, чак и ако он има на хиљаде разних проблема, невоља и несрећа. Реченица „Слава Теби, Боже!“ на душу делује попут лековитог балзама, који горчину и сирће који испуњавају нашу душу, претвара у неизрециву сласт. Сирће се претвара у слатко вино. И обрнуто: роптање, незадовољство, чамотиња и чемер, кад почињемо да говоримо: „Ох, како је код мене све ужасно лоше. Не могу више. Немам више снаге. Боље ми је да умрем него овако да живим...“ доводе до тога да ће се, чак и ако се у нашој души нађе мало слатког вина, оно врло брзо претворити у сирће. Зато је за човека врло значајно да ли је расположен да славослови Бога.

Црквени устав налаже да се Света литургија служи стојећи – за време Литургије и свештеник и људи који се моле стоје усправно. Ми не падамо ничице на земљу, ка што се то ради у другим религијама, већ стојимо усправно и као деца гледамо у свог Оца лицем у лице. Бог жели да ми будемо Његова деца, а не слуге, зато се на Литургији молимо стојећи, клечећи само у појединим изузетним моментима службе.

Ми славословимо Бога, а Он нам на наше славословље одговара Својом благодаћу.

Понављам, ми, хришћани, имамо највећу привилегију да благосиљамо име Божје, Царство Оца, и Сина, и Светога Духа. Овакво славословље нас изводи из стихија овог света и уводи у нову реалност – у реалност Бога.

„Благословено Царство Оца, и Сина, и Светога Духа.“ Зашто се говори о Царству, зашто се Бог назива Царем? Зато што је у стара времена цар, долазећи на царство у неком граду, царевао над свим што у њему постоји. Све што је постојало у граду припадало је њему и сви становници су били његови поданици. Тако и кад се Христос зацари у нашој души, све што имамо – ум, срце, тело, цело наше биће – све припада Њему. Све се освећује кад Бог царује у човековој души. У мом животу нема и не сме бити ничега што је ван капије Царства Оца, и Сина, и Светога Духа. Ми треба пажљиво да пазимо на то да све у нашем животу, од почетка до краја, буде обасјано светлошћу овог Царства. Наша савест треба да сведочи о томе да над нама царује Христос, да пребивамо у Његовом Царству.

Сећам се једног догађаја из нашег монашког живота. Наш блаженопочивши отац Јосиф Ватопедски је причао о себи да је, док је био искушеник код преподобног Јосифа Исихасте сваке вечери, кад би се братија разишла по келијама да обаве ноћно правило, самом себи постављао питање: „Да ли је оно што сам данас помислио, рекао и учинио запечаћено благословом Божјим? Да ли носи на себи благослов мог старца? Да нема нешто што сам сакрио од старца, можда чак и нехотице?“ И ако би му савест посведочила да ништа није сакрио од старца, да је све учинио по старчевом благослову, могао је мирно да се прихвати молитве. Ако би га савест прекоревала за неку самовољу, он је одмах журио да оде код старца и да му све исприча, тако да ништа не спречава благодат да дође код њега за време правила. Треба рећи да су сви оци Цркве уопште били крајње пажљиви и строги према чистоти савести.

Испричаћу вам још два догађаја из живота једног великог савременог подвижника за којег је у то време мало људи знало, пошто није примао посетиоце. Познавали су га само малобројни монаси, укључујући наше братство, пошто је он био духовни брат нашег старца. Говорим о преподобном Јефрему Катунакијском, овом великом духовном гиганту који се прославио посебно строгим чувањем савести. Он је заиста био невероватно строг према својој савести. Није с њом ступао ни у најмањи компромис, није дозвољавао себи ни за јоту да скрене од закона савести, поштовао је и његов дух и слово. И због тога га је Бог удостојио обилне благодати.

Једном је отац Јефрем дошао из Катунака у Нови Скит где смо ми живели, поразговарао је с нашим старцем и пре него што су се растали хтео је нешто да запише. Наш старац му је дао оловку. То је била најобичнија хемијска оловка, не неки модерни „Parker“, већ обичан „Bic“. Истина, у то време су хемијске оловке тек улазиле у широку употребу. Отац Јефрем је нешто написао и враћајући оловку рекао: „Оче Јосифе, како ти је лепа оловка!“ Наш старац је на то одмах одговорио: „Узми је, оче. Имам још једну. Кад одем послом у свет могу још да купим.“ (Треба рећи да отац Јефрем никад није излазио у свет.) Отац Јефрем је узео оловку, опростио се од нас и вратио се на Катунаке. Кад је одлазио од нас већ је падао мрак. Пут није био пријатна шетња по морској обали, већ су то биле планинске стазице које су водиле горе-доле. Ако је време било лепо и ако човек брзо хода требало му је најмање сат и по – два.

Пала је ноћ. Ми смо по обичају обављали ноћно правило молећи се по бројаницама. Негде око поноћи зачули смо куцање на вратима наше колибе. Ко ли лута у ово време? Отварамо врата – на прагу стоји отац Јефрем. Улази и каже обраћајући се нашем старцу:

– Оче Јосифе, враћам ти оловку. Не треба ми.

– Шта ти се десило?

– Молим те, узми је. Узео сам је без благослова. А пошто сам поступио самовољно сад не могу да служим Литургију. Осећам да ми је то препрека да служим.

Убедио је оца Јосифа да узме оловку. Видите, отац Јефрем је дошао код нас, после је отишао на Катунаке, па се вратио код нас, онда је опет отишао на Катунаке. Израчунајте колико је времена потрошио на пут. Практично целу ноћ. Други човек би на његовом месту могао да каже себи: „Па добро, сутра ћу вратити оловку. Није страшно ако једну ноћ остане код мене у колиби. Нећу је користити.“

Међутим, отац Јефрем није могао тако да поступи – осетио је у себи да се веза с Божанском благодаћу у његовој души прекинула због тога што је дозволио себи оно што је по његовом мишљењу било самоугађање, самовоља. Оцу Јосифу је објаснио да није добио благослов од свог старца за то да узме оловку. Међутим, у то време је његов старац, отац Нићифор, већ патио од старачког слабоумља (Алцхајмерове болести). Отац Јефрем је био савршени послушник због чега је и постао велики светац данашњице.

Други пут је отац Јефрем сишао из Каруље у пристаниште да би послао писмо. Кад је чамац пришао пристаништу отац Јефрем је ускочио у њега. Чамџија је у том тренутку разговарао с другим монахом и није приметио оца Јефрема. Отац Јефрем је дао писмо једном путнику, али није стигао да изађе из чамца, а чамџија је већ испловио с пристаништа. „Благословени, пусти ме да изађем,“ – молио је отац Јефрем. Чамџија је био мирјанин, прост, груб човека који је падао у гнев. Наљутивши се на оца Јефрема зато што мора да се врати на обалу чамџија је почео да виче и да га грди. Кад се отац Јефрем вратио у своју келију на Катунаке савест је почела да га прекорева због тога што је наљутио чамџију. „Наљутио сам га и саблазнио, како сад да служим Литургију?“ – размишљао је. И у дубоку ноћ је кренуо с Катунака у скит Свете Ане где је чамџија живео. Пут који води до тамо је опасно стрм, човек се уплаши кад помисли на њега. А после је још требало да се пење у повратку. Без обзира на то отац Јефрем је дошао до места где је живео чамџија и начинио је метанију:

– Опрости ми. Наљутио сам те јутрос.

Овим примерима желим да покажем да Божји људи увек желе само једно – да Бог буде Цар над свим поступцима у њиховом животу, над самим њиховим бићем. Они не подносе да било шта у њиховом животу буде ван капије Царства Божјег. И ми, живећи у свету, треба да обратимо пажњу на то. Понекад стичем утисак да је код многих од нас душа на неки начин подељена унутрашњим преградама, да има неколико одвојених соба. Једна соба је соба наше побожности, нашег црквеног живота. Друга соба је соба нашег световног живота. У овој соби се понашамо потпуно другачије у поређењу с оном првом, као да стављамо другу маску. Трећа соба је соба нашег посла. Дешава се да видиш човека у храму – он је благ, миран и пријатан у разговору. После га видиш на послу – неприступачан је, мрачан и намрштен. Просто пожелиш да му кажеш: „Па осмехни се? Шта ти се десило? У храму си био потпуно другачији.“ Човек се сасвим другачије понаша код куће, у кругу породице. Другачије се понаша за воланом аутомобила. Аутомобил је такође својеврсна соба наше душе. Колико пута сам имао прилике да чујем на исповести: „Оче, кад возим кола често псујем и грдим друге возаче.“ Није могуће да човек жели да се благодат Божја зацари у његовој души ако је она подељена на делове, на мноштво соба. Пре свега треба да стекне унутрашњу целовитост, унутрашње јединство. И твоја уста, и твој ум, и твоји поступци – све у теби треба да буде осењено благодаћу Божјом.

Човек који је стекао благодат Божју не мења се кад се промени атмосфера и окружење. Све у њему – мисли, речи, поступци, како тајни тако и јавни, како они које чини насамо, тако у они које чини пред другима – остају исти, не мењају се. Оци Цркве су инсистирали на томе да не смемо бити непостојани и променљиви ко год да се нађе пред нама, где год да се нађемо. И ако будеш пред милионском гомилом људи треба да останеш исти, да се понашаш исто. Кад си сам осећај се као да те гледа цео свет. А кад те гледа цео свет осећај се као да си сам. Свуда и увек осећај присуство Бога и ничег другог осим Њега.

Пред моћницима овог света, пред онима од којих зависи твоје спољашње благостање или пред онима којих се бојиш немој бити ласкавац, немој мењати своје понашање, него се према свима једнако опходи – буди смирен. Не говорим о комплексу ниже вредности, већ о племенитом смирењу деце Божје.

Овакво понашање на мене оставља изузетно снажан утисак. Видео сам ово смирење код светих подвижника данашњице код којих су на састанке долазила различита лица на високим дужностима: премијери, председници, људи чија су имена позната целом свету. Приликом општења с оваквим посетиоцима у понашању подвижника није се могла запазити ни сенка промене, ни сенка улизиштва или сервилности. Они су с духовном племенитошћу примали сваког посетиоца и разговарали су с њим без обзира ко је то био. Сервилност им је била непозната. Због тога је Бог царовао у њиховој души, у целом њиховом бићу. Могло се видети како су били испуњени благодаћу. Сећам се, кад сам посматрао ове свете људе видео сам да је чак и њихова одећа одисала благодаћу. Носили су најпростију, стару и похабану одећу. Међутим, и ова одећа, и келија подвижника, и њихове ствари – све је одисало великом багодаћу.

Исто је било и с древним свецима. За светитеља Василија Великог се каже, на пример, да је приликом ходања незнатно храмао. Исто се говори и о земљацима светитеља, Кападокијцима (Кападокија је завичај светитеља Василија): сви су помало храмали. Толико су се угледали на свеца! Тако огроман утисак је на њих остављала његова личност! Светитељ Василије је био хром због болести ногу, а Кападокијци су храмали по угледу на њега, пошто је благодат скривена у његовој души на њих остављала такав утисак да су се угледали и на спољашње понашање свеца.

И савремени свети подвижници су на посетиоце остављали тако дубок утисак да се могло видети како људи почињу да се угледају на њих и у неким спољашњим стварима. Узрок оваквог утиска је била огромна благодат која се није изливала само од светих подвижника, већ и од свега што је било око њих: од њихове одеће, тачније од рита које су носили, од њихове келије, од трупаца које су користили уместо столица, од свега осталог. Ово сведочи о томе да човек за Цара у свом животу има Христа Који царује над целим човековим бићем – његовим умом, срцем, речима и делима. Зато се дешавало да људи попију чашу воде код старца Пајсија, па после кажу да никад и нигде нису пили тако укусну воду. Или, на пример, ходочасници често хвале манастирско јело и како је укусно спремљено. А како је спремљено? Без уља, на води. Управо благодат све чини дивним.

Понекад имам прилике да одем на различите манифестације у богате куће или луксузне хотеле. Човек ту види луксуз као из бајке и мисли: „Сав овај луксуз се ни по чему не може упоредити с убогом келијом старца Паисија.“ А каква је била његова келија? Собица са земљаним подом. Кревет је сам склепао од дасака и више је личио на ковчег него на кревет. Столицу је такође сам направио. А за писање је уместо стола користио комад даске који је стављао на колена. Имао је још и стари сат да пази на време и неколико папирних икона причвршћених за зид. Све то је било поцрнело од дима из пећи и од свећа које су код њега стално гореле.

За време једног од наших путовања по Русији посетили смо Ермитаж и видели одаје царице Катарине. Боже мој, каквим се луксузом окружила ова жена! Не могу да схватим како је могла да живи у свему томе. Међутим, рекао сам: „Кад би ме неко на једну ноћ закључао у ове одаје ја бих полудео!“

Кад нема благодати Божје све је мртво, све је заморно. Узмите најлепши дворац – ако у њему нема Бога, то није дворац него гробље. Живот у таквом дворцу ће те убити. Сместите Бога у најпростију колибу каквих је у прошлости било много, која се састојала од једне заједничке собе у којој су људи и кували, и јели, и спавали – ставите у њу икону, окачите кандило, почните да се молите и ова колиба ће се претворити у рај. Тако диван рај да ћете узвикнути: „О, кад би сви људи спознали радост и благослов какви постоје у овој колиби!“ Кад је Бог присутан све постаје благослов, зато што Бог влада над свим.

„Благословено Царство Оца, и Сина, и Светога Духа“ – Царство Свете Тројице у Чије име смо се крстили – „сада и увек и у векове векова.“ Овај други део реченице често чујемо на богослужењу, између осталог, и на Светој литургији. Зашто тако често понављамо ове речи? Зашто што све што се дешава на Светој литургији нема крај, него је вечно. На Литургији се не дешава нешто обично и земаљско, већ вечно и непролазно. Кад отворим уста и благосиљам име Бога, ово благосиљање Бога је вечно и бескрајно. Реч која излази из мојих уста не умире, ничим се не ограничава.

Један мој друг јеромонах је поделио са мном духовно искуство које је доживео. Причао ми је шта му се десило кад га је Бог удостојио да добије велики дар свештенства и кад је почео да служи своју прву Литургију. Стао је испред престола у малој светогорској цркви (у скитовима на Атосу храмови су по правилу врло мали, престоли у њима су такође мали и најчешће се налазе у апсиди олтара) и изговорио возглас: „Благословено Царство Оца, и Сина, и Светога Духа, сада и увек и у векове векова.“ Чим је изговорио овај возглас по благодати Божјој се у духу удостојио да види како се отворио кров храма и како су се речи које је изговорио прострле у векове векова.

У том тренутку је доживео вечност. Замислите да се пред вама одједном отворио прозор у вечност који нема крај, али коју ви ипак можете сву да сагледавате. Не онако као што обично видимо предмете испред себе само до одређеног места, већ даље од свега што је скривено од нашег погледа пошто је моћ вида ограничена. Мој друг је осетио свештени страх: колико је велико изговарати реч која се простире у векове векова.

Реч је нетрулежна, бесмртна и бесконачна. Благослов имена Бога садржи велику благодат. Хајде, ипак, да размислимо о следећој ствари: не само да се благослов имена Божјег простире на читаве векове, већ се и све наше друге речи (празнословље, псовке, шале) такође простиру у векове векова. Како пажљиви треба да будемо према својим речима!

Врло брзо након што ми је друг испричао овај догађај прочитао сам како је један научник доказивао да реч коју човек изговори не нестаје. Могуће је, говорио је, изумети апарат који ће хватати све речи које су икад изговорене тако да ћемо моћи да чујемо речи које је Сам Христос изговорио пре две хиљаде година. Мислим да неће бити ништа чудно ако овакав апарат заиста једном буде изумљен и ако чујемо Христов глас. Међутим, за нас није од нарочите важности хоће ли га изумети или не. Важна је друга ствар: захваљујући томе што се наше прослављање Бога простире у бесконачност, ми и сами постајемо бесконачни и то нас наводи на то да будемо свесни колико је за нас важно да имамо могућност да благосиљамо Бога и да ступамо у другу реалност – реалност Свете литургије. Као што сам већ рекао Света литургија је главно дело Цркве која постоји због тога да би се служила Литургија. Литургија је дело цркве од првостепене важности. Све остало је секундарно и чини се само да би нас довело до Свете литургије, до служења Богу. Све остало, ако се остварује је добро, ако се не остварује – свет без тога неће пропасти. Свет не може да постоји једино без Свете литургије.

https://srpska.pravoslavie.ru/139983.html

Телевизија Храм, Архиепископије београдско-карловачке, доноси кратку видео форму у којој су приказане поуке Његове Светости Патријарха српског Г. Порфирија: 

Предавање презвитера Оливера Суботића, свештеника при храму Светог Александра Невског у Београду, на тему: “Значај породичног окружења за духовни лик Николе Тесле”. Предавање је одржано у склопу љетњих духовних трибина у манастиру светог архангела Михаила на Михољској Превлаци код Тивта у недељу 11.07.2021 г.

Звучни запис предавања

Извор: Радио Светигора

Разговор са презвитером др Оливером Суботићем, аутором књиге Тесла: Духовни лик

Прва књига о Николи Тесли и његовој духовности коју је написао један православни свештеник недавно је изашла из штампе. Ова књига доноси доста нових детаља о животу, раду, а поготово о убеђењима генијалног српског проналазача. Њени читаоци су у прилици да сазнају нешто више о Тесли лично. О књизи Тесла: Духовни лик, њеном настанку, али и о личности Николе Тесле, разговарамо са аутором књиге, презвитером Оливером Суботићем, главним уредником часописа Православни мисионар и парохом при храму Светог Александра Невског у Београду.

*Како сте дошли до идеје да напишете књигу о духовности Николе Тесле? Можете ли рећи нешто о историји настанка ове књиге која је својеврсни пионирски подухват, будући да се Теслином духовношћу до сада нико није бавио, осим узгредно и укратко?

— Премда ме је лик Николе Тесле привлачио још од детињства, идеју да се систематично позабавим њиме добио сам пре неколико година, пошто сам претходно упознао др Бранимира Јовановића, некадашњег управника Музеја Николе Тесле у Београду и једног од највећих познавалаца лика и дела Николе Тесле на свету. Његова ћерка Софија је долазила на часове тумачења Светог Писма које сам својевремено држао при храму Светог Вазнесења Господњег у Жаркову, где сам служио као парох у то време. Једне вечери др Јовановић се појавио заједно са својом ћерком на предавању и тако смо се први пут срели и упознали. Недуго потом ме је заинтересовао за обраду теме духовног лика Николе Тесле, у виду заједничког предавања, те сам убрзо сам почео да размишљам и о писању књиге. После предавања које сам о Теслином духовном лику одржао 22. априла 2018. године у Историјском музеју Бафала (града који је Тесла у САД првог осветлио електричном енергијом) дефинитивно сам одлучио да се систематично позабавим овом облашћу и напишем комплетну студију.

*Која сведочанства и која грађа су били кључни за реконструкцију духовног лика? Како сте долазили до изворних података?

— Књигу не бих могао написати у постојећем облику да ми Музеј Николе Тесле у Београду није отворио свој архив, за потребе истраживачког рада. Имајући у виду значај теме и чињеницу да књига није комерцијалног, већ задужбинарског карактера (о чему ће више речи бити у наставку интервјуа), управа Музеја ми је свој архив учинила доступним у електронском облику, и то без икакве накнаде, на чему сам им захвалан. То ми је омогућило да приступим једном јако важном делу примарних извора, који се односе на Теслину преписку. У почетку, мој упит је био широк и потраживао сам малтене 10% целокупне преписке, што из више разлога није било могуће остварити, те сам био принуђен да првобитни захтев смањим на одабране кореспонденте из базе података која се састоји од преко 10 хиљада кореспондената. Притом, један део преписке сам ишчитао са копије микрофилма који је педесетих година прошлог века уступљен Конгресној библиотеци САД, пошто сам успео да добијем електронску копију тог микрофилмованог материјала на увид, уз помоћ и залагање презвитера Владислава Голића, пароха у Бафалу, граду у коме Тесла ужива посебан углед.

Користио сам и неке јавно доступне базе података, попут The Tesla Collection, скениране колекције Теслиних чланака и предавања, као и чланака о Тесли који су у САД објавили његови савременици. Наравно, подразумева се да сам поред свега наведеног користио Теслину аутобиографију и аутобиографске чланке, и то у оригиналној верзији, с обзиром да је то незаобилазно штиво.

Књигу сам радио тако што сам прво кренуо да ишчитавам примарне, а потом секундарне изворе, и на основу њих покушао реконструишем Теслин лик, што је веродостојније могуће. Тек када сам тај део посла завршио, кренуо сам да детаљно ишчитавам најпознатије студије о Тесли јер нисам желео да „градим на туђем темељу“ (уп. Рим 15, 20). Са друге стране, било је неопходно да сазнања из најбољих студија итекако узмем у обзир, да бих имао неки коректив, у смислу ослонца на истраживања људи који су се Теслиним ликом темељно бавили деценијама раније, почевши од Џона О`Нила, преко Леланда Андерсона, Маргарет Чејни и Марка Сајфера, све до Бернарда Карлсона и нашег, већ поменутог, Бране Јовановића, који је и рецензент моје књиге.

Да ли је било препрека на путу писања књиге Тесла: Духовни лик, и која је била највећа? Да ли је с друге стране било подршке, помоћи, и на који начин се она одразила на настанак књиге?

— Било је доста препрека и искушења, како на личном плану, тако и у погледу самог процеса писања књиге. Највеће искушење које се десило током писања сам навео у уводном слову и тиме објаснио зашто је књига посвећена лекарима и медицинском особљу Одељењâ за интензивну и полуинтензивну негу неонатологије Универзитетске клинике у Тиршовој. Благодаран сам Господу Богу који је све тако уредио да су пожртвовани лекари те Клинике на време могли да одреагују и да од тешке бактеријске инфекције добијене током порођаја излече мог сина Николу, који се родио током писања књиге, и то управо на дан када се родио Никола Тесла.

Било је и других, мање стресних догађаја који су претили да зауставе писање књиге. Примера ради, током радова на финалном поглављу сам остао „закључан“ у Аустралији, јер је у тренутку мог боравка у тој земљи проглашена глобална пандемија изазвана новом врстом коронавируса, те су сви комерцијални летови били отказани. Некако сам успео да се вратим у Србију тек залагањем епископа аустралијско-новозеландског Г. Силуана и тадашњег српског амбасадора у Аустралији, Мирољуба Петровића. Када сам некако дошао до Београда, у обавезном једномесечном карантину сам наставио са писањем књиге.

Помоћ Господњу сам осетио и када је реч о самом процесу писања студије. Сећам се, примера ради, дана када сам сатима проучавао једну јако обимну преписку Тесле и његових америчких пријатеља, у потрази за податком који би ми помогао да разрешим једну недоумицу. Таман када сам, исцрпљен од читања неколико стотина докумената са електронске копије микрофилма, пао у искушење да одустанем од даљег ишчитавања јер се ништа ни у наговештају није појављивало као тема од мог интереса, један голуб је почео да слеће и одлеће са терасе собе у којој сам писао. Био је јако упоран и као да је желео да ми скрене пажњу на нешто. То сам осетио као Божију поруку да не одустанем олако од потраге и наставио сам даље са читањем, иако до тада ништа није указивало да ћу у тој преписци пронаћи оно што тражим. И заиста, после неколико минута, наишао сам на документ од првокласног значаја за проблематику која ме је занимала. Зато сасвим искрено кажем да без Божије помоћи не бих успео да напишем ову књигу.

Велику подршку током писања сам имао од своје супруге и деце, који су ми несебично поклонили време које је припадало њима, и зато их сматрам коауторима књиге. Подршку сам имао и од својих родитеља, пријатеља, кумова, браће свештеникâ… Особиту част, али и подршку, ми је представљала чињеница да је уводно слово књизи, на личну иницијативу, дао блаженопочивши патријарх српски Иринеј. За њега сам тек касније, пошто се упокојио, сазнао да је био љубитељ лика и дела Николе Тесле.

Што се стручне и материјалне подршке тиче, одмах после Музеја Николе Тесле (који је и коиздавач књиге), истакао бих подршку компаније Mak Trade Group, која је била материјални покровитељ штампе књиге, на иницијативу њеног власника и директора, а мог драгог пријатеља, Славка Радмиловића. Било је и доста људи који су ми помогли тако што су ми без икакве накнаде достављали материјале који су ми били потребни, знајући да је књига добротворни пројекат. Примера ради, када је реч о фотографијама, огромну стручну подршку сам добио од познатог српског уметника Рајка Каришића, који је даривао велики број својих ауторских веома квалитетних фотографија за монографију; сличну сам подршку добио од иконописца Данке Мишевић, која је специјално за књигу урадила ауторске илустрације за уводне странице сваког поглавља; слично је поступио и фотограф Зоран Буловић, велики поштовалац лика и дела Николе Тесле, који је доставио своје ауторске фотографије само са једним циљем: да то буде допринос афирмацији лика и дела генијалног проналазача. Потрудио сам се да све племените људе који су ми помогли наведем у посебном делу књиге.

*Коме се књига најпре обраћа, односно коме је она првенствено намењена? Да ли стручној јавности, црквеном читалаштву, млађој или старијој популацији, или некој широј публици? Какве су с друге стране реакције читалаца: да ли знате нешто о томе како је књига Тесла: Духовни лик примљена код публике?

— Књига је писана коришћењем научне методологије и уз прецизно навођење изворâ података (коришћен је харвардски стил референцирања), али је писана таквим стилом да је може читати шири круг читалаца. Трудио сам се да је напишем разумљивим, приповедачким стилом, а да све што се у њој наводи има научну валидност. У том погледу, она је намењена свима које сте навели у Вашем питању.

Што се тиче читалачке рефлексије, коментари који су до сада дошли до мене сведоче да је књига јако добро примљена у свим круговима, и то доста боље него што сам очекивао. Неки од позитивних јавних коментара су објављени и на званичној интернет презентацији књиге, на адреси https://www.tesla-duhovni-lik.rs/. Са друге стране, чуо сам посредно и за спорадичне негативне коментаре од људи који, по свему судећи, још увек размишљају у марксистичком кључу размишљања и који се чуде одакле то да један свештеник пише о овој теми. С обзиром на то да поменути коментари долазе од идеолошки оптерећених кругова који, притом, књигу нису ни прочитали (а могуће чак ни прегледали), на њих нисам обраћао пажњу. Критику која ће ми бити значајна тек очекујем, од људи који који припадају стручној јавности и који ће књигу пажљиво прочитати и дати конструктивна критичка запажања која ће ми помоћи да друго издање књиге побољшам.

Шта је, према Вашем мишљењу, било кључно за изградњу Теслине духовности? Каква је улога и место његовог оца, свештеника Милутина Тесле, и његове мати Георгине, родом из свештеничке породице Мандића? Да ли је било још људи из његовог породичног окружења који су утицали на његову духовност, и на који начин?

— Утицај породичног окружења на изградњу Теслиног духовног лика је важан и значајан, и њему је посвећено прво поглавље књиге. Са друге стране, тај утицај не треба ни прецењивати јер је Тесла по много чему самосвојна личност.

Поред примера врлинског живота, родољубља, делатног миротворства и здраве духовитости, отац Милутин је Николи Тесли био узор и у погледу учености. У чувеном писму девојчици Поли Фотић (ћерки Константина Фотића, амбасадора Краљевине Југославије у САД), Тесла свог оца карактерише управо као „веома ученог човека“ који је, притом, „имао одговор на свако питање“. Слично томе, можемо рећи да је дар елоквенције Тесла наследио управо од њега. Мајка Георгина-Ђука је заузимала посебно место у срцу Николе Тесле: за њу је био изразито везан и, притом, наглашавао да је своју генијалност од мајке биолошки и наследио (при чему треба имати у виду да је прву менталну стимулацију Николиног интелекта извео отац, путем разних меморијских вежби, о чему Тесла пише у својој аутобиографији). Мати му је била узор и у марљивости и трудољубивости (јако су дирљиве речи којима Тесла у својим чланцима Американцима свог времена објашњава врлине, храброст и способности мајке Георгине). Немојмо заборавити и то да га је управо мајка отргла од погубне страсти коцкања коју је развио у младости, страсти која је претила да га уништи и духовно и физички.

Посебно је потребно нагласити утицај који је на Теслу извршио мајчин брат, православни свештеник Петар, потоњи митрополит Николај Мандић. Био је то Теслин омиљени рођак. Он га помиње у проналазачком периоду у америчкој штампи и поноси се тиме што је његов ујак митрополит Српске Цркве, док у приватној преписци са Американцима Тесла објашњава да је православни хришћанин и да је то вера његовог ујака-митрополита. Притом, немојмо заборавити да га је управо ујак увео у Декартову философију још у детињству, а да је та философија, кроз теорију етра, по самим Теслиним речима била кључна за његов проналазачки приступ. Ето конкретног примера зашто не можемо разумети Теслу као проналазача ако претходно не разумемо Теслу као личност у заједници са свима онима који су га кроз живот обликовали.

Шта можемо знати о Теслиној религиозности? Посебно, шта можемо знати о Теслином односу према хришћанском вероучењу и о његовој црквености?

— Ово је једна од оних тема код којих строго морамо водити рачуна да раздвојимо чињенице од тумачењâ. Чињенице говоре да је Тесла рођен као Србин-православни хришћанин, да је током целог живота као своју вероисповест наводио православно хришћанство и да је опојан по православном хришћанском обреду. Други сет чињеница се односи на сâм Теслин израз када је реч о религијским темама. У том смислу, Тесла се афирмативно односи према хришћанству, које веома јасно и експлицитно издвајао из корпуса светских религија. Примера ради, у свом чувеном чланку под називом „Проблем повећања људске енергије“ Тесла наводи да је хришћанска религија „дубоко мудра, научна и бескрајно практична“ и да је у том погледу „у наглашеном контрасту у односу на друге религије“. Он даље наводи да су све остале религије резултат „апстрактног мишљења“, док је хришћанство непогрешиво као „резултат практичног експеримента“, указујући несумњиво на оно што православни богослови називају „духовним опитом“, односно искуственом вером.  На сличан начин је и Свето Писмо – Библију издвајао од свих других књига, поготово у етичком смислу.

Истине ради, не треба прећутати ни то да Тесла у својим чланцима помиње и хиндуистичке списе, поредећи оно што у њима пише са неким научним концептима, док поред хришћанског учења наводи како разне философске доктрине, тако и неке концепције далекоисточних религија. По свему судећи, он је интимно тежио проналажењу неке врсте универзалистичког религијског обрасца, који би укинуо разлике међу религијама. С тим у вези, занимљива је његова изјава током доделе Едисонове награде 1916. године, у којој каже да је „веома религиозан у свом срцу, мада не на уобичајен начин“. Све ово, понављам, треба узети у обзир тако што се претходно зна да Тесла себе целог живота пред јавношћу и пријатељима карактерише као хришћанина. То понекад чини и у полемикама – тако, када одговара на један провокативан текст, он уредништву часописâ The Electrical Review и The Electrical Engineer, пише да им је више пута опраштао увреде „као хришћанин и философ“.

Када је реч о Теслиној црквености, не може се рећи да је у периоду студија, а поготово у периоду проналазаштва, он живео литургијски као што је то чинио у детињству. Додуше, то је донекле разумљиво због временско-просторног контекста у коме се обрео – у Грацу, Стразбуру, Будимпешти и Паризу, а потом у Њујорку у другој половини 19. века није ни имао могућности да иде у православни храм јер их у тим местима фактички није ни било или су, евентуално, били у изградњи. Са друге стране, када на врхунцу проналазачке славе долази из Америке у Европу и посећује своју родну Лику, он тражи мир, одмор и духовну обнову управо у манастиру Гомирје, код ујака Николаја који је тада био архимандрит. Треба, такође, имати у виду и Теслин начин живота, потпуно посвећен проналасцима, због чега се у америчком периоду његов живот највећим делом сводио на лабораторију и хотелску собу.

Тесла у САД одржава везу са Српском Црквом, и то од тренутка када на амерички континент долази архимандрит Севастијан Дабовић, први српски мисионар у САД, кога и материјално помаже. Он је у контакту са Црквом био и преко потоњих црквено-школских општина које се формирају у првој половини 20. века.  Тако је при крају свог живота од стране црквено-школске општине у Гери (Индијана), приликом освећења Храма посвећеног Светом Сави, Тесла именован за кума, што му је, по личном сведочанству, била посебна част. Тај храм у епархији источно-америчкој, у реновираном облику, данас на својој фасади има медаљон са ликом Николе Тесле, управо у знак сећања на Теслино кумство.

Каква су Теслина гледишта у погледу философских питања? Постоје ли неки узори којима је он следовао, или школе мисли које су утицале на формирање његовог интелектуалног и духовног лика?

— Када је у питању философија, несумњиво је да је Декарт на њега извршио највећи утицај, и то у мери да је то утицало чак и на проналазачки приступ. Постоје и извесни утицаји философâ-емпиристâ, што је очекивано, с обзиром на оно чиме се Тесла бавио, а за шта је експеримент кључна ствар (опет, и овде је Тесла сасвим особен јер, за разлику од класичног експерименталног метода, он је већину експеримената прво изводио у глави, мислено, због чега су му рационалисти попут Декарта ипак ближи). Особито важан утицај на њега је својим делима извршио Руђер Бошковић, кога је веома поштовао и сматрао правим творцем теорије релативитета, у оном делу у коме она, по Теслином мишљењу, није била спорна. На Теслу као интелектуалца су доста утицала и књижевна дела Гетеа, Шекспира, Гогоља, Пушкина…, али и српских писаца, попут Његоша, чији је Горски вијенац слушао још у детињству, од своје мајке, која га је знала готово напамет. Са Марком Твеном, чија дела је читао у детињству, је био и одличан пријатељ.

Да ли су се Теслини религијски и философски ставови развијали и мењали током његовог живота, и на који начин? Које су биле кључне духовне теме које су њега занимале?

— Теми Теслине религиозности и философских ставова сам посветио централно поглавље своје књиге, у коме сам отпратио ову област у различитим периодима Теслиног живота, од детињства и младости, преко проналазачког периода, све до позне старости. У том смислу постоје извесне осцилације и зато је важно имати у виду временски оквир када говоримо о овој теми. Узевши у обзир претходно речено што се тиче Теслиног хришћанског доживљаја и идентитета, „прошараног“ неким далекоисточним идејама (углавном под утицајем познанства са индијским мисионаром Вивеканандом), у проналазачког периоду је осетан и утицај натуралистичких теорија његовог времена, премда не у атеистичком кључу размишљања, будући да он Творца света помиње са поштовањем. Било је ту и утицаја деизма у једном периоду живота, по чему је, донекле, био сличан Ајнштајну, са којим се, иначе, није слагао у теоријском смислу и чију је теорију релативитета излагао беспоштедној критици. Опет, у својим последњим годинама Тесла се кроз епске песме, којима је био напајан од детињства, јаче везује са православно хришћанско наслеђе. У његовој преписци тај траг јасно препознајемо, поготово када пише о борби српског народа „за идеале хришћанства“ и „за Крст Часни и слободу златну“.

У принципу, Тесла је човек кога све време највише занимају научне теме и проучавање природе, и он следствено томе готово свим другим темама приступа првенствено као проналазач. Због тога уме понекад да буде и помало противречан и да, примера ради, у једном тексту велича Творца света, а у другом пише о свемиру из типично натуралистичке позиције. Или, рецимо, да у једном тексту људску душу своди на „скуп утисака, мишљења и осећања“, а да Џ. П. Моргану неколико година раније, на Никољдан 1904. године, пише како са Светим Николом има „тихи договор“ по коме треба да се држе један другог, што су то чинили годинама, чиме јасно говори да се молитвено обраћао свом Светитељу-заштитнику (Свети Николај Мирликијски је био Теслин омиљени Светитељ), а следствено томе, и у прилог тога да верује у загробни живот душе. У том погледу се дешава да код Тесле не можемо пронаћи кохерентан приступ у неким темама, већ да, зависно од контекста, морамо да разлучимо шта је желео рећи у датом тренутку и због чега. О свему томе сам у књизи детаљно писао.

Познато је да су Тесла и Николај Велимировић били познаници још у време Првог светског рата. Какве природе је била њихова сарадња, и уопште њихов однос, и да ли су га одржавали и током каснијих година?

— Николај и Тесла су се 1916. године упознали у Њујорку, посредством професора Паје Радосављевића, Теслиног верног пријатеља који је био својеврсни „филтер“ када је реч о Србима који су хтели да дођу до генијалног проналазача. Из преписке Тесле и Радосављевића се види да је Николај (тада јеромонах) имао идеју да обједини Србе на Америчком континенту, у циљу давања подршке Србији која је војевала против далеко надмоћнијег непријатеља, Аустро-угарске империје. У том смислу, Тесла и Пупин су били незаобилазни саговорници Николају за било какву озбиљнију иницијативу. Нажалост, затегнутост односа два српска корифеја науке (а уз то и јако критичан став професора Радосављевића према Пупину) онемогућили су заједничко делање, те заједнички проглас Тесле, Пупина и Радосављевића није потписан. Но и Николај је био свестан да је Тесла био посебан човек, предан проналазаштву, и да га не треба уплитати у било какве друштвене иницијативе. Тако у једном писму Николај пише професору Радосављевићу да „жали што је покушао да уведе Теслу у ствари народне“, те да би „био грех одвраћати га од његовог посла“.

Нажалост, немамо пуно података о садржају разговорâ Тесле и Николаја. Постоје, додуше, неке анегдоте, попут оне у погледу сличности струје и силе Божије, но за то немамо никакав писани траг, само усмено предање.

Какав је био однос Николе Тесла према Србима, и уопштеније према његовом српском пореклу? С друге стране, како се Тесла опходио према Американцима, и према својој другој домовини — Сједињеним Државама?

— Однос Тесле према Србима и српству најбоље се види из његових речи, било да је реч о преписци или текстовима објављеним у америчкој штампи. Он више пута у америчким штампаним медијима наводи да је Србин, да потиче из Војне крајине, објашњава Американцима ко су Срби и где је његова родна Лика. Из свих тих текстова се види да се дичи својим пореклом и да му је стало да Американци сазнају за његов народ и за вековну борбу коју Срби воде против окупаторâ Османлија. У чувеном есеју о Јовану Јовановићу Змају, који Тесла објављује на врхунцу проналазачке славе 1894. године у часопису Century  (у коме се Змајеве песме први пут појављују на енглеском језику, и то у Теслином преводу), Никола Тесла, између осталог, пише: „Тешко да се може наћи народ који је имао тужнију судбину од Срба. Са висине некадашњег сјаја, када је српска држава обухватала готово цео северни део Балканског полуострва и велики део територије који сада припада Аустрији, српски народ је потонуо у презрено ропство, после фаталне битке 1389. године на Косову Пољу, против надмоћних азијатских хорди. Европа никада неће моћи да одужи велики дуг који дугује Србима, који су по цену сопствене слободе, задржали тај варварски прелив“. Ове Теслине речи би у наше време требало посебно апострофирати. Свом ујаку Паји Мандићу поводом поменутог текста Тесла исте године пише писмо у коме, између осталог, каже: „По успеху судим да сам тим мојим чланком више користио Српству него радом на пољу електрицитета“.

Американци Теслиног времена брзо схватају ко су Срби и какав крст носе вековима. Тако Артур Бризбејн, новинар The New York World-а , исте године када Тесла објављује есеј о Змају, у тексту посвећеном Тесли наводи да је српски народ одагнао азијску претњу од Европе и изводи следећи закључак: „И Хаксли, који умује озбиљно, и Оскар Вајлд, који је блесаст, могу сада да уживају у животу и Лондону управо зато што су се ти борци борили тако снажно“. Данас, када је Велика Британија једна од земаља које се најупорније залажу за отцепљење Косова и Метохије од Србије, ове речи америчког новинара с краја 19. века треба да побуде савест сваког честитог британског политичара.

Што се тиче Теслиног односа према Американцима и САД, он је препун поштовања. Тесла је Америци био до краја живота захвалан за све што му је пружила и омогућила. Било му је жао што није раније дошао у ту земљу и сматрао је да су САД, у технолошком смислу, хиљаду година испред остатка света. Веома се радовао када би амерички новинари примећивали његову лојалност према САД. Чињеница да је уверење о америчком држављанству држао у сефу јасно говори колико је до њега држао. Американце је јако поштовао као народ и сматрао да су веома вредни, интелигентни и способни. Иначе, Теслин омиљени председник био је Френклин Делано Рузвелт. За њега је Тесла сматрао да је дословно највећи геније који се на политичком бојишту појавио у последњих неколико векова. Овде је јако важно нагласити да је Тесла посебно желео да се Срби и Американци што боље упознају, и да буду пријатељски народи. У наше време, оптерећено бременом деведесетих година прошлог века, то је задатак кога треба да се подухвате љубитељи Теслиног лика и дела међу Србима и Американцима.

Ко је Никола Тесла за наше савременике? Постоје ли заблуде о духовном лику Николе Тесле, и какве?

— Данас о Тесли можемо чути много различитих мишљења, од оних објективно заснованих до оних који су чиста заблуда. Једно време су, рецимо, доста присутна била редукционистичка мишљења, присутна код људи који су сматрали да Теслу треба свести на његове проналаске, а да све остало једноставно занемарити (то је посебно био тренд међу српским професорима електротехнике у доба самоуправног социјализма). Но Теслу као проналазача је готово немогуће разумети уколико не разумемо његову личност, о чему сам нешто већ рекао. Насупрот томе, постојали су и данас постоје људи који идеализују Теслин лик и пренаглашавају његову духовност, у мери да сматрају да генијалног проналазача треба канонизовати. Ни тај став нема упориште у реалности јер је Тесла, начелно гледано, живео православном етиком (правда и милосрђе су код њега били особито изражени), али је имао и неких својих слабости са којима се борио, при чему је у свом изразу, поред православних, имао и хетеродоксних иступања, што свакако није одлика Светитељâ. Постоји и прилично раширена заблуда је да је Тесла био малтене непогрешив у својим разматрањима. Погрешност те тезе показује сâм Тесла, када признаје да је, примера ради, једно време сматрао да X-зраци нису штетни те да се лично излагао њима, да би стимулисао интелектуалне способности, али да је убрзо схватио своју заблуду и исправио своју грешку, која је могла бити погубна по његово здравље.

У наше време је посебно опасна појава развијања својеврсног религијског култа око Теслиног лика. У том смислу је потребно осврнути се на термин „теслијанац“, који се у јавности све чешће се користи за ентузијасте који поштују и афирмишу Теслин лик и дело у свету. Лично сам јако критички настројен према коришћењу овог термина за поменуту сврху, поготово јер га неки неодговорни појединци користе упоредо са термином „теслијанство“, тежећи да створе класичан култ личности у псеудо-религијском кључу размишљања, што је већ озбиљна духовна прелест. Било би јако лоше ако би се у Србији десило оно што се деценијама раније догодило у САД, а то је појава разних парарелигијских покрета који су дошли дотле да уче да је Тесла божанско или ванземаљско биће. Таквих појава је било чак и у Теслино време, због чега је он веома патио. Маргарет Чејни, рецимо, сматра да је Тесла управо због људи који су га још за време живота прогласили за биће пореклом са Венере намерно правио нека површна антрополошка разматрања, да би се одбранио. Да је Тесла данас међу нама, уверен сам да би се први оштро побунио против стварања псеудорелигијског култа од његове личности.

Књига о духовности Николе Тесле задужбинарски је пројекат. Можете ли нам рећи нешто о идејама и циљевима најпре тог пројекта, који се тиче оснивања Задужбине „Петар Мандић“, установе која афирмише лик и дело Теслиних предака, а чији сте један од оснивача, уз Вашег оца? Колико нам је познато, целокупан приход од продаје књиге Тесла: Духовни лик намењен је у корист подизања ове Задужбине?

— Недавно је сајт РТС-а објавио мој ауторски текст под називом „Задужбина која афирмише лик и дело Теслиних предака“. У том тексту сам, колико је то могуће сажето, представио Задужбину „Петар Мандић“, која афирмише лик и дело Теслиних предака, и којој ће бити усмерен сав приход од продаје моје књиге о Тесли. За потребе овог текста бих само цитирао седам дефинисаних стратешких циљева Задужбине, онако како су у сажетом облику наведени на званичном сајту књиге о Тесли. То су (цитирам): 1) Стипендирање младих студената техничких и других наука (првенствено оних који имају добре оцене и који су остали без једног или оба родитеља), 2) Популарисање квалитетног дијалога између религије и науке, 3) Развој школâ родитељства у Србији, 4) Подршка пројектима проучавања развоја емотивне интелигенције код деце, 5) Подизање друштвене свести у погледу уравнотеженог образовања, које подразумева како формирање моралног лика младих нараштаја, тако и стимулацију њихових интелектуалних способности, 6) Глобална афирмација најбољег што српски народ има у својој историји и традицији и 7) Развијање добросуседских односа између православних Срба и осталих балканских народа.

Уговором који сам потписао са издавачком кућом Бернар прецизно је одређено да се и ја и издавач одричемо комплетног прихода од продаје књиге у корист Задужбине. Идеја која стоји иза тога јесте да ширимо дух задужбинарства, дух који је био карактеристичан и за Теслу, својеврсног „задужбинара“ науке, који за себе ништа није стицао, већ је све радио за добробит човечанства. У том смислу, књига о Тесли је својеврсни позив да, по узору на наше славне претке, делатно радимо на пољу добробити нараштаја који долазе.

Планирате ли објављивање још неких публикација о Николи Тесли, и којих? Коме ће оне бити упућене, и када их можемо очекивати?

— Оно што је у току јесте превод књиге Тесла: Духовни лик на енглески језик, у форми која ће бити проширена и прилагођена читаоцима западног света. Сматрам да је енглеско издање још важније од српског и зато смо послу превода приступили систематично и темељно. Уз Божију помоћ, надам се да ће прва верзија превода бити готова до краја године, а да ћемо наредне године у ово доба имати и одштампану књигу на енглеском језику.

За Информативну службу Српске Православне Цркве

Срећко Петровић

Извор: Инфо-служба СПЦ

Једна хришћанска заједница, када је истинска, забија се као трн у тело света, намеће се као знак, говори свету као место где човек сусреће Бога; где свет ступа у додир са хришћанском чињеницом; где човек дође, види и живи; као хришћанска присутност у служби свету.

Имају ли људи Цркве поштено знање о друштвеној средини и о конкретним условима људског живота, имају ли довољно разумевања, да би сваком човеку могли рећи који је тачан смисао његовог постојања, његовог рада, које је његово место у свету?

Благовесник се не постаје импровизацијом. Прићи једном човеку, модерном човеку, велико је умеће. Основно у овој чудесној способности је: поставити се на своје место, гледати свет својим очима, мерити ствари својим укусом и лагано извлачити на површину оно што дрема, заједништво, причешће. Тада се уклонити и оставити да говори Христос.

Павле Евдокимов, “Цркви Христовој“

Православна Црква се са брижном љубављу стара о свима вернима. На сваком литургијском сабрању Црква пригрљује сву пуноћу Цркве, све животне околности хришћана. Молбе које се узносе , не узносе се само за присутне, већ и за оне који, не својом вољом, нису дошли на литургијско сабрање. Оправдани разлози не могу бити ништа друго до животне околности у којима се људи свакодневно налазе.

У наше време живот нам се у великој мери разделио да све мање схватамо шта је то богослужење Цркве. Сматрамо да је литургијско сабрање неки посебан случај, само одређеног дана и часа, изван осталог нашег живота. Многи, ако не  доспевају дотле да кажу да је Литургија Цркве ,,споредна ствар“, верују и говоре да то није ,,њихова“ ствар. Тако молитва и Литургија, вера и исповедање, бива некакав посебан ,,случај“ живота њиховог, попут свечаног одела, које облаче два-три пута годишње.

Црква и Литургија у наше време постају затворена сфера у нашем животу, издвојена и индивидуална ствар, која, може бити, нема додира и везе са осталим околностима нашег живота. По свему судећи овакво мишљење веома је погубно по хришћане да Литургију и Цркву сматрамо као нешто што није наша лична ствар. Из уста многих хришћана чуће се како Црква треба да постоји и да је корисно свештеници да служе али нисмо помислили ко је то Црква и са ким ће свештеници служити. Речено се догађа зато што сматрамо да је Црква нека служба, која у свом сектору пружа добро и корисно дело.

Међутим, када кажемо Литургија, мислимо на опште дело Цркве, које је Божије дело народа за народ. И када опет кажемо народ, не говоримо то као многи који неодређено и лажно вичу за народ, и у име народа, већ мислимо на народ Божији, Цркву, која је у свом најсавршенијем изразу Света Литургија. Црква, дакле, и Света Литургија, нису издвојене животне сфере у животу хришћана, него су ти сами хришћани, заједница верних, у Христу и са Христом, прави и целовити људи, са својим делима и преокупацијама, са потешкоћама и животним околностима, са својим радостима и тугама, сиромаштвом и  болестима и са свим оним са чиме се људи срећу у животу. Све то повезано је у једно јединство, једну свезу и силу, једно дејство и службу – Богослужење, које држи човека усправним у животу и управља га на путу његовог овоземаљског и вечног назначења. Та богодана свеза и сила је вера наша у Христа, коју имамо као Црква, заједничка мисао и расположење коју живимо на нашем литургијском сабрању. Та вере и мисао и воља није само за поједине околности, већи за читав наш живот, за сво време и сва стања нашег овдашње живота, а такође и вечног.

Потврду ових речи управо нам говоре и речи молитве које се на свакој Светој Литургији изговарају: ,,За оне који плове, путнике, болеснике, паћенике, сужње и за спасење њихово, Господу се помолимо“. Многи од наше браће и сестара који нису са нама на литургијским сабрањима јесу они који путују морем и копном, болесни и они који пате од дугогодишњих болести; то су и сужњи и затвореници, ма из ког разлога, то су сви оправдано одсутни, који желе али не могу сада да буду заједно са нама. Никога од њих ми не заборављамо, него се молимо да их сачува и заштити Бог и Спаситељ наш Господ Исус Христос. Када кажемо: ,,…за спасење њихово“, не мислимо само да се они који сада путују врате здрави својим кућама, и да болесни и немоћни оздраве, и заробљеници да се ослободе, него и да буду спасени, тј. Да и они имају исто што и ми, који се молимо на Светој Литургији и причешћујемо се телом и крви Господа Исуса Христа ,,на отпуштење грехова и на живот вечни“.

Шта ли се пак збива са онима који неоправдано нису сада на нашем литургијском сабрању? Шта бива са онима који, док Црква наша богослужи, седе у кафанама? Са онима који, док Црква слави Божић и Васкрс, журе и гину на путевима? Са онима док Црква звоном позива на свештено сабрање иду на планине и мора. Не говоримо пак овде о онима који су сами себе одсекли од Цркве, већ о онима који кажу да су хришћани и, упркос томе, не познају и не желе да упознају Цркву. О онима који се сећају своје вере и чувају је само за нечију или своју сахрану, и не знају да вера живи у литургијском сабрању и Причешћу Цркве и да је она свечиста вода живота у човеку , која га напаја и држи живим, да се не би осушио и умро у безводности и сасушености овога света.

Сваки верујући да би био верујући дужан је да буде у Цркви, а Црква је литургијско сабрање. Црква наравно не пренебрегава животне околности, зато никада не оставља изван сабрања оне ,,који оправдано“ одсуствују, за које се и моли: ,,За оне који пллове, путнике, болеснике, паћенике, сужње, и спасење њихово“. Амин.

Ђакон Михајло Живковић

Протосинђел Петар (Богдановић): Наш највећи проблем јесте проблем смрти

Сведоци смо да искуство нашег живота наилази на један проблем, а тај проблем јесте проблем раздвајања једних од других, који ми називамо СМРТ. Време и простор тако функционишу у овоме свету да смо ми раздвојени од наших предака, да смо раздвојени једни од других, да нас удаљује раздаљина, простор, да нас удаљује време једне од других. Али Господ нам је зато дао Свету Литургију, која сабира све у једно а Литургија је икона будућег Царства Божијег, када ћемо сви бити заједно окупљени, и сви бити заједно са Господом и кад нас ништа неће удаљавати једне од других.

Као што се ми браћо и сестре причешћујемо овде на Литургији, овде и сада у манастиру Туману, и сви широм православнога света који се причешћују, причешћујемо се сви од једнога Христа. Дакле укидамо на неки начин раздаљину и ту подељеност. Сви ми примамо једног истог Господа у себе иако се налазимо у више храмова у различито време. Значи, све нас Господ обједињује.

Наш највећи проблем јесте проблем смрти јер нас смртност на један трагичан начин удаљује од наших ближњих. Зато и данашњи дан јесте дан када се Црква посебно сећа упокојених. Али упокојени јесу такође део живе Цркве, јер у Господу нема те подељености, нема те временске раздвојености. Онај који је у сећању Божијем, тај је и жив. И зато је браћо и сестре јако битно да се ми сећамо наших ближњих. То није само освежавање неких наших емоција, него то је тежња дубинска да ми оприсутнимо њих поново ту. Наравно, ми људи, ту силу немамо, али Бог има ту силу. Дух Свети који се излива на нас на Литургији, Он укида те раздаљине и та раздвајања, укида време и простор и Он управо чини, овде присутним све оне упокојене, које ми помињемо у нади на Васкрсење и живот вечни. Ту су са нама и Светитељи Божији иако су раздвојени од нас временски. Ту је мајка Божија, ту су све оне иконе које на Литургији постају живе и сведоче о реалном присуству Господа међу нама. Ми њих не можемо на материјалан начин да осетимо и видимо, али они су ту Духом Светим. То је наша вера и ми знамо да је тако, а у Царству Божијем ће се то остварити на један пунији начин, где ћемо сви опет бити заједно. То је зато, браћо и сестре, јер смо ми слободне личности и ми не поистовећујемо наш живот само са нашим биолошким трајањем. Ми желимо да живимо вечно. Ми желимо да будемо апсолутно слободни. То је оно божанско у нама, божанска тежња. И смрт нас раздваја, грех нас разваја, наша пропадљивост нам не дозвољава да се тежње нашег духа ка вечности остваре и да се наш дух вине. Међутим, ми осећамо да је то оно што је најбитније – живот вечни и љубав која нема границе.

Али, као слободне личности ми можемо да се определимо за такав начин живота и можемо са Богом, који је такође слободна личност, да успоставимо однос заједнице и љубави и зато треба да бирамо увек Господа. Бирамо га управо када долазимо на Литургију. То је избор наше воље да се определимо за Господа, да се причешћујемо, јер на тај начин ми исказујемо нашу љубав и жељу да будемо заједно са Господом. Управо ту видимо истинитост речи које смо чули у Јеванђељу када Господ каже - И онима који мисле да нешто имају, узеће им се оно што уствари немају.

То је оно, када ми бирамо браћо и сестре, у овом животу, да се поуздамо у некакве пропадљиве ствари. Заборавимо на вечност, заборавимо на Бога, заборавимо на смрт као непријатеља који стално вреба и који је стално присутан међу нама. Имамо можда мало новца, имамо неку сигурност, имамо неки свој ушушкан кутак, и одмах ми у својим очима некако порастемо, мислимо да смо недодирљиви, да смо необориви, заборавимо на суштински проблем смрти и везујемо се за пропадљиве ствари. Мислимо да нам то може продужити живот у векове. Мислимо да је то поуздање. То је тренутно. Јер кад дође смрт и оно што смо имали, више га немамо, одузима се од нас: и то благо и та земља и то имање и све што смо стекли. Моћ, било каква пројава моћи, силе, нечега што смо мислили да имамо у својим рукама – губимо. А чули смо у Светом Јеванђељу, и то је наша вера, да ако верујемо у Господа, да и ако умремо – живи смо. То је истинско поуздање, истински темељ на коме треба зидати – вера у Господа. Зато да се не плашимо да дамо свој живот Господу, да се не плашимо да страдамо за друге, да се не плашимо да волимо друге без обзира што они некад буду лоши према нама, да се не плашимо да праштамо, јер неће нâс други оштетити у крајњој мери, као што то ми можемо да оштетимо себе, ако се затворимо у своју себичност. Ако дамо срце своје Господу, чак и ако умремо, живи смо. То сведочи Света Литургија, то сведочи наша вера, то сведочи Господ Бог наш.

И зато се сећамо наших упокојених јер они који су уснули у нади на живот вечни, у нади на Васкрсење, у нади на Господа, који су положили свој живот у нади на Господа, они заиста бораве у сећању Божијем. А кога се Бог сећа, тај је вечно жив и тога ће у дан Другог и Страшног доласка Христовог васкрснути и даровати му живот вечни. Тако да, увек кад се нађемо на раскрсници, када нас наша логика овосветска и земаљска тера да се заштитимо од другога, са друге стране имамо Господа који нас упућује на друге, више вредности. Немој да се уплашимо ако нас Црква учи да постимо, та нећемо умрети од глади! Ако нас Црква учи да опростимо, нећемо ми изгубити, чак и ако тај непријатељ жели да нас убије. Ако смо са Господом, не може нам душу убити. Увек бирајмо да чинимо дела Господња, увек бирајмо љубав колико год да је некад тешка. Љубав у овоме веку јесте крсна. Љубав носи страдања. Ако хоћемо истински да будимо пријатељи, истински да будемо добри родитељи, добра деца, верна чеда Цркве морамо да страдамо за другога. Нема праве љубави без жртве. То да знамо. Не плашимо се жртве, јер жртва у име Господње јесте жртва која нас узводи у живот вечни.

1. „Највећа човекова обавеза је да љуби Бога, а затим да љуби ближњег. Ако Бога љубимо онако како доликује, очуваћемо и све остале Његове заповести. Ми, међутим, не љубимо ни Бога ни ближње. Кога данас интересује други човек? Свако се интересује само за себе самога али не и за друге и за то ћемо дати одговор. Бог који је сав Љубав неће нам опростити ту равнодушност у односу на ближње.“

2. „Добар хришћанин најпре љуби Бога а затим и човека. Преобилна љубав излива се и на животиње и на природу.“ То што ми, савремени људи, нарушавамо животну околину, показује да немамо обиље љубави. Можда имамо љубави према Богу? На жалост, немамо. То показује сам наш живот.

3. Старац је написао животопис св. Арсенија Кападокијског који се прославио својом великом љубављу. Старац Пајсије о томе пише: „Живот овог оца био је свет и сличан великом генератору којег је покретала велика и свеобухватна љубав Божија. Она је на чудесан начин преносила благодат Божију не само хришћанима него и муслиманима, не само верујућима него и неверујућима.“

4. „Ко се услед чисте љубави труди ради ближњег, њему и сам замор представља одмор. Онај ко љуби једино самога себе и ленчари, замара се и својим неделањем.“ Ми смо дужни да обратимо пажњу на оно што нас подстиче на дела љубави. На то нам је указивао и о. Пајсије: „Трудим се ради другога услед чисте љубави и ништа друго немам у виду.“ Многи испољавају љубав само према неким људима и на тај начин их потчињавају себи.

5. „У љубави према ближњем скрива се наша велика љубав према Христу. У нашем страхопоштовању пред Богородицом и светима поново се скрива наше велико страхопоштовање према Христу.“ Тиме се хришћанска љубав одржава и квалитативно разликује од љубави инославних.

6. Милостиња је израз љубави. Савремени хришћани готово да су заборавили ту врлину. Старац опомиње не само на њену неопходност него и на њене духовне плодове: „Духовну промену до које долази у души или оно ликовање срца које изазивају милостиња и добро дело учињено ближњем не може ти дати ни најбољи лекар, чак и кад би му дао врећу долара. Нека пензионери жртвују своје време и новац да би спасли незаштићену децу из неке пропале породице.“ Старац је и други пут говорио на исту тему: ‘Ако би човек добро испитао душевну корист и унутрашњу радост коју још у овом животу осећа макар и због најмањег доброчинства учињеног ближњем, тад би молио ближњег да прими то доброчинство и био би му захвалан. Промену до које долази у души и радост коју осећа срце милосрдног човека кад пружи комадић хлеба сиротоме, не може дати ни највећи лекар, чак и да му платите читавом врећом долара.“

Преподобни старац Пајсије Свеотгорац

Заиста чудан беше Јован: он као одојче поврати говор оцу. Јер Захарија, упитан какво би име хтео наденути детету, затражи дашчицу, и написа говорећи: Јован нека му је име. И он који није поверовао Анђеловим речима, сада је принуђен да написмено објави виђење које је имао. Он који тада није хтео да прими слухом што му би речено, сада својом сопственом руком потврди, и наденувпш детету име, поврати му се говор. Стога се сви чуђаху; јер му се одмах отворише уста и одвеза језик, и он говораше благосиљајући Бога (Лк. 1, 63. 64).

О, новог и необичног чуда! Пише се име детету, и нема очева уста постају благоглагољива; именује се Јован, и исправља се језик именујућег. Само праведннково име отвара нема уста и покреће непокретни језик да благосиља Бога. Тако се показа глас онога који је имао вапити у пустињи: Приправите пут Господу, и поравните стазе његове (Мт. 3, 3). О, чуда! Реч долази, глас унапред објављује; Господар иде, слуга се шаље испред Њега; Цар се приближава, војник се припрема. Радујмо се, дакле, и веселимо се, што Јелисавета роди и Захарија проговори, што нероткиња уздоји и старац ускликну, што воштана дашчица би потражена и језик се свештенику одвеза, што се Претеча роди и сав се свет обрадова.

Извод из Речи на рођење Светог Јована Крститеља, Светог Јована Златоуста