Поводом престављења епископа шабачког Лаврентија, редакција Телевизије Храм, Архиепископије београдско-карловачке, приредила је специјални разговор са протођаконом Стеваном Рапајићем који је гледаоцима једине црквене Телевизије у Српској Православној Цркви предочио животна сећања на новопрестављеног епископа Лаврентија чије име ће засигурно остати златним словима записано у историји наше помесне Цркве. 

Повезан садржај:

У спомен на блаженопочившег епископа шабачког Лаврентија (1935-2022)

Будући да је протођакон Стеван познавао блаженопочившег епископа Лаврентија пуна пола века, говорио је о усрдном служењу овог јерарха који је задојен љубављу према своме Господу заорао дубоку бразду у Винограду Господњем, иако време његовог архипастировања није било лако. 

Епископ Лаврентије је био милосрдан, трудио се да у сваком човеку види оно најлепше, био је то духовни архипастир испуњен непосредошћу и љубављу према свима, рекао је протођакон Стеван дирљиво говорећи о епископу Лаврентију као човеку љубави. 

Сведочанство о неизмерној љубави почившег епископа шабачког, протођакон Стеван је крунисао подсећањем да је више од половине житеља Београда испратило дотадашњег викарног епископа моравичког Лаврентија, на ново послушање у далеку Аустралију. 

У наставку разговора протођакон Стеван је говорио о бројним духовним и породичним везама које су га повезивале са блаженопочившим епископом Лаврентијем који је свакога човека прихватао као вечног и непролазног брата, а ту своју љубав и милосрђе владика је преносио и на животиње и целокупну творевину Божију.

Извор: Ризница литургијског богословља и живота  

У последњих неколико деценија су на сцени јавних наступа наше помесне Цркве светосавске одомаћени неки, на први поглед – богослужбени, обичаји који су са одушевљењем прихваћени у ширим слојевима нашег народа.

Поред јавног паљења бадњака и све популарнијих „литија“ ту се посебно истиче такозвано „пливање за крст“, свечаност која се приређује у част празника Богојављења (19/6 јануара). Колико је овај обичај, заједно са другим овде поменутим, популаран говори и многољудна публика која прати свечаност, али и заинтересованост медија који доприносе значају целог догађаја.

Порекло овог „чина“, или боље речено – чињења, се може довести у везу са уставном литургијском праксом богојављенског благослова вода (εὐλογία τῶν ὑδάτων), која се од древности практикује у јелинофонским Црквама, али и са популарним руским обичајем купања у отвореним водама на празник Богојављења. Нажалост, овде код нас новоустројена пракса би могла да се третира само као неуспели покушај уобличења оригиналног локалног „чина“. На сву срећу сам обичај није настао вољом и одлуком црквених власти, а још мање неком посебном духовном потребом уцрковљених верника. Обичај се појавио иницијативом спонтаног полета у слободнијем доживљају Цркве и њеног богослужења, што се види и из самог садржаја програма који се приређују. О неком поретку или пак типику нема ни назнака, а сваки литургијско-богословски смисао је демантован самим чињењем. Коначно, садржина програма се може дефинисати више као нека својеврсна спортска манифестација са религијским предзнаком, врло често допуњавана, или „украшавана“, елементима маскенбала.

Оваква једна манифестација не би била проблематична када у њој не би учествовали свештенослужитељи као предводници „обреда“, и када Часни Крст, и поред неоспорног поштовања који му неизоставно указују пливачи, не би био кориштен као такмичарски реквизит, попут  ватерполо лопте. Стога сматрамо да би, у циљу чувања свештености празника Богојављења, Часнога Крста и црквених свештенорадњи, морао да се разлучи јеролошки садржај од фолклорног, односно спортског.

Чин великог водоосвећења настао је у дубокој древности у оквиру свете тајне крштења која се савршавала на одређене празнике (Велика Субота, Педесетница, Божић, Богојављење, Лазарева субота). Освећена вода на празник Богојављења имала је посебан значај за верујуће управо због тога што је на тај празник вршена успомена на Крштење Господа Исуса Христа у реци Јордану, па су верни захватали ту воду и односили је ради освећења домова, пијења и кропљења њоме током читаве године. Потапање Часнога Крста у освећену воду, које је настало када крштења више нису обављана на празник Богојављења, као да је требало да буде замена самом погружавању катихумена, те је на тај начин истакнуто символичко погружавање Господње у Јордану. С обзиром да су се од самих почетака црквене историје крштења обављала и у стајаћим и текућим водама природно је било да се и водоосвећење савршава над њима. Током византијског периода развоја богослужења дошло је до комбинованог начина водоосвећења, у храму (крстионици) и на отвореним водама (реци, мору, језеру).

Дакле, тамо где постоји обичај и где то околности дозвољавају, излажење на реке или друге воде уз појање тропара био је наставак чина освећења воде у храму. Трократно пак потапање Крста у воду, било у купјељ у храму, било у реку или море, уз појање тропара Во Јордање крешчајушчусја… завршни је свечани чин великог водосвећења, и само као такво оно може бити третирано од стране свештенослужитеља и верног народа. Свако одступање од овог поретка и придавање неког другог смисла или садржине представља грубо огрешење о свештеност чина и дело је светогрђа.

Најузвишенији вид исказивања поштовања Часном Крсту, јесте литургијски третман  те најдрагоценије хришћанске реликвије. И поред честих ненамерних, али и непромишљених употреба Живоноснога Крста , попут многобројних изображења крста у нашим храмовим (често непримереним и претераним – по подовима, на прекривачима или намештају, до разноразноврсног потрошног материјала који се продаје у црквама – н.пр. брикетима), Црква је истакла ауторитативан образац по коме се треба равнати при свакој употреби овог спасоносног оруђа – сад животниј, а то је чин воздвижења Часнога Крста, који се савршава на истоимени празник - Крстовдан. Са коликим благочешћем, са коликим страхопоштовањем и са каквим благољепијем се ово непобједимоје оружије износи на поклоњење говори богослужбени устав тога празника. По правилу, а како нам сведоче најстарији писани споменици,  Крст за благосиљање (σταυρός εὐλογίας) се чува  у ризници храма, а у новије време на часној трапези (не да би био при руци свештенослужитељима за сваку пригоду, већ зато што је трапеза најпоштованије место које приличи његовом похрањењу), и њиме на Литургији благосиља (само) архијереј,  закључујући молитву анафоре  благословом: И да буду милости Великога Бога и Спаса нашега Исуса Христа… (што у суштини и јесте неизоставно воздвижење на свакој Литургији, као њен структурални елеменат). Употреба пак Крста у друге сврхе, попут натјецатељске под називом „пливање за крст“ није у сагласности са црквеним етосом поштовања Крста Господњег.

Обичај купања (погружења у отвореним водама) који практикују браћа Руси и у неком виду браћа Јелини јесте благословен обичај, не различит од оног првобитног – пијења и кропљења освећеном водом. Пошто верујемо да се освећењем воде на празник Богојављења, било у храму било на реци, освећују све струје вода под небом, добровољно купање у водама тога дана за хришћане представља изузетан благослов освећења сопственог тела, својеврсна обнова крштењског погружења.

Имајући све ово у виду и настојећи да будемо верни предању Цркве и поштујући богослужбени поредак, сматрамо неопходним да одговорни црквени пастири прибегну литургијској акривији и побрину се да чин великог водоосвећења буде свештен и неповређен. Појединачна, или пак групна погружавања верних у воду могу да се врше самоиницијативно на сваком прикладном месту. Притом, спортско-такмичарске приредбе несумњиво треба подржати у смислу изградње витешког духа и чврстог карактера заснованог на хришћанским вредностима, при чему би их требало организовати на примеренији начин.

Проф. др Ненад С. Милошевић,

редовни професор Православног богословског факултета у Београду

Извор: Инфо-служба СПЦ

Свети Теофан Затворник: Поука у недељу по Богојављењу
 

Поводом празника Сабора Светог Јована Пророка, Претече и Крститеља Господњег, доносимо извод из празничне химнографије која велича највећег међу рођенима од жене.

Повезан садржај:

Катихета Бранислав Илић: Свети Јован - Земаљски Ангел и небески човек

 Емисија о богослужбеним особеностима празника Сабора светог Јована Пророка, Претече и Крститеља Господњег (Радио Беседа)

Христе, Боже, Који си се јавио и свет просветио, слава Теби!

Видећи тебе Христе Претеча да њему долазиш и крштење иштеш, уздрхтао узвикну: Зашто ми наређујеш да учиним што је изнад моје моћи, о, свесилни Господе?! Како да се дотакнем тебе руком, када ти све у рукама држиш? Него ти крсти мене, слугу твога. (Прва стихира на Господи возвах празника Сабора Светог Јована Крститеља) 

Јавио сам се сада као Човек и теби доступан, мада сам по приро- ди недоступан; својевољно осиромаших, мада сам богат, да бих осиротелу природу човекову обогатио нетрулењем и избављењем. Дођи и крсти мене који не подлежем трулењу, него цео свет од трулежи избављам. (Друга стихира на Господи возвах празника Сабора Светог Јована Крститеља) 

У телу светило, Претечо Спаситељев, изданче из неплодне, друже Рођеног из Дјеве, у утроби си заиграо и њему се поклонио, и у води Јордана си га крстио; њега моли, молимо те Пророче, да да избегнемо предстојеће несреће. (Слава на Господи возвах празника Сабора Светог Јована Крститеља) 

Када те је Владико видео Јован Претеча да код њега идеш, зачудио се, па као добри слуга са страхом узвикну: Колико ли је смирење Спаситељу, и колико унижење, у које си се оденуо? По богатој доброти пониженог човека си подигао и као милосрдан се у њега оденуо. (Прва стихира на стиховње празника Сабора Светог Јована Крститеља) 

Као миљеник Духа и као богоречита ластавица благодати, по јасном примислу Царевом о човековом роду, Он је из Пречисте светло заблистао, људима за обновљење, а ти си га Претечо крстио, и обичаје сенки старозаветних си коначно укинуо, у покајању крштених, блажени и богоугодни Претечо. (Слава на стиховње празника Сабора Светог Јована Крститеља) 

Спомен праведника је са похвалама, а теби је Претечо довољно сведочење Господње, да си заиста постао часнији и од пророка, јер си се удостојио да у реци крстиш Проповеданога. Зато си радосно пострадао за Истину, и радосну вест си свима у аду објавио: о Богу који се у телу јавио, и грех света узео, и који нам дарује велику милост. (Тропар Светом Јовану Крститељу) 

Уплашивши се твога доласка у телу, Јордан се са страхом вратио; испуњавајући пророчку службу, Јован се уплашио, а чете ангела се зачудише, гледајући те како се телом у реци крштаваш. Сви који су у тами бејаху обасјани певајући тебе, који си се јавио и све просветлио. (Кондак Светом Јовану Крститељу) 

Адаму ослепелом у Едему јавило се Сунце из Витлејема и отворило му зенице, умивши их у води Јордана; потамнелом и помраченом је неугасива Светлост засјала, више му није ноћ него дан заувек. Јер је као јутро освануо и ради њега се и родио, и покривени сумраком, као што је записано, нашао је зору која га је поново подигла. Он који је у вече упао, избавио се из мрака и достигао до Јутра, које се јавило и све просветлило. (Икос празника Сабора Светог Јована Крститеља) 

Дивно си припремио стазе Господу, и био си глас његовог доласка и проповедник истинити, и од свих пророка си највећи блажени Јоване, јер си видео Светлост и завршетак његовог неизрецивог промисла. (Ексапостилар празника Сабора Светог Јована Крститеља) 

Ти си Крститељу као ангел изашао из неплодне утробе, и још од пелена се у пустињи настанио, постао си печат свих пророка, јер кога су они на много начина видели и у загонеткама проповедали, ти си се удостојио да га крстиш у Јордану, чуо си глас Очев како сведочи са небеса о његовом синовству, и видео си Духа попут голуба, и глас који силази на Крштаванога. Зато о, највећи од свих пророка, не престај да се молиш за нас, који са вером славимо спомен твој. (Слава на хвалите празника Сабора Светог Јована Крститеља) 

Извор: Ризница литургијског богословља и живота

У божићном интервјуу Његовог Преосвештенства Епископа бачког господина др Иринеја, датом за Телевизијску продукцију Епархије бачке, Преосвећени владика је честитао најрадоснији хришћански празник, упутивши надахнуте поуке и тумачећи божићни поздрав „Мир Божји, Христос се роди!ˮ. 

Епископ Иринеј је потом говорио о Владичанском двору, дивном историјском здању које је ове године навршило сто двадесет лета, о обележавању осамдесетoгодишњице Погрома у Бачкој, о нерешеном статусу предмета и наставникâ верске наставе, као и о многим другим актуелним темама.

Извор: Инфо-служба Епархије бачке

Гост новог издања емисије "Врлинослов" на Телевизији Храм, Архиепископије београдско-карловачке, био је презвитер Бранислав Кеџић, професор Богословије Светог Саве у Београду и свештенослужитељ при београдском храму Светог Александра Невског. У емисији аутора и водитеља г. Слободана Стојковића, отац Бранислав је говорио о значају празника светог Богојављења.

У оквиру наведене емисије презвитер Бранислав Кеџић је говорио о овом великом и спасоносном Господњем празнику, о јављању Тројединог Бога на Јордану, као и о богослужбеним специфичностима овог празничног дана, међу којима последовање великог водоосвећења заузима посебно и истакнуто место. 

Говорећи о великом водоосвећењу и води која се дарује вернима на освећење и укрепљење, професор Богословије Светог Саве је рекао: Освећење воде на Богојављење је показатељ да је освећењем воде Господ осветио читаву твар и показао је онаквом каква она треба да буде, односно, каквом она тежи да буде. Доласком Христовим и освећењем творевине показује се пут којим човек иде да би се вратио ка оном добром које је Бог приликом стварања даровао. 

Извор: Ризница литургијског богословља и живота

Доносимо празничну поруку протопрезвитера-ставрофора Слободана Јокића, архијерејског намесника никшићког, који је говорио о светом Богојављењу. Са званичне Јутјуб странице Саборног храма Светог Василија Острошког у Никшићу доносимо видео запис казивања проте Слободана, а посетиоцима наше интернет странице доносимо транскрипт који смо сачинили. 

Бог се јави! Ове речи говоре истину пуноће спасења рода људскога. Ове речи су најбољи показатељ љубави Божје према човеку и његовом спасењу. Бог долази у овај свет ради нас људи и ради нашега спасења, кроз Оваплоћење - велику тајну побожности, испуњава се онај завет и повратак у загрљај Божији. На овај празник Богојављења - крштења Христовог, видимо јављање пуноће љубави Свете Тројице према човеку, Отац и Син и Свети Дух на истом делу спасења човечијег, спасења целога света. Кроз водоосвећење сва твар се освећује, силази благодат на целу твар, на све оно што је Бог створио као добро, а као круну човека - цара творевине. Кроз тајну Богојављења Бог нам показује да није оставио човека, Бог силази и долази човеку, а човек треба да одговори на тај позив обостраним загрљајем и уласком у ту љубав Божију, улазак у загрљај Свете Тројице Оца, Сина и Светога Духа. На тај начин испуниће се и тајна стварања човека, због тога нас је Бог и створио, да учествујемо у животу и у спасењу Божијем, да учествујемо у тој великој тајни љубави Божије, да Бог ствара човека да би учествовао у животу његовом кроз Христа и Христово крштење, кроз свету Литургију, постајемо једно са Христом, а кроз Христа постајемо и живимо у животу Свете Тројице. Нека би Бог дао, да ово Богојављење буде свима на спасење, мир, братско измирење, да ово Богојављење буде освећење целога нашега бића и свега онога што радимо у животу, и да нас благослов Божји прати у све дане живота нашега. Амин, Боже дај.    

Видео: Саборни храм Светог Василија Острошког, Никшић

Транскрипт: Ризница литургијског богословља и живота

Богојављенска вода дивна је потврда православне вере. Њена је особина да годинама остаје свежа, укусна, освећена и лековита. Одавно се чува обичај да се ова водица чува у нарочитом судићу целе године, јер она помаже у свакој болести и кад мала деца имају страх ноћу, и кад човеку нагло позли и кад му храна не прија и кад не може да подноси болове у болести и кад му се смућују помисли и не зна како једну ствар да реши – и уопште, многобројни су прилике у животу и тешкоће кад се Богојављенска водица са вером употреби и стварно користи.

На сам дан Богојављења црква дозвољава да се том водицом кропе све одаје и сваки кутак и да сва чељад шију колико ко хоће. Али, у свима другим данима године, Богојављенском водицом, не сме ништа другим данима у години да се кропи, сем да се пије у болести. А здрави ако желе, морају који дан постити, па ту водицу узети ујутру.
У Македонији и данас многи ништа не једу прва два дана Великог Поста, па трећег дана окусе ту воду у знак велике светиње. У нашем народу од давнина поштује се Богојављенска водица. У 14. веку, за време цара Душана и кнеза Лазара, оним људима којим није дозвољено да се причесте због неког великог греха, дозвољено им је да посте и окусе Богојављенске водице.

Свака кућа, на дан Богојављења, кад свештеник свети воду, треба да узме у нарочит суд и да се чува преко целе године.

https://patmos.rs/2022/01/18/vladika-nikolaj-znacaj-bogojavljenske-vodice/

Као што земља чека Богојављенске мразеве, тако и душа чека умивање Крштењем. Али шта знамо о Крштењу? Лепоту хришћанске вере и смисао Крштења могу разумети само они који свесрдно траже Јединог Бога – Пресвету Тројицу.

Као што знате, Нови завет једном показује појаву Свете Тројице – крштење Исусово на реци Јордану. Од тада хришћани уз Крштење Господње величају Богојављење.

Може се претпоставити да су управо ти догађаји постали главне јеванђелске приче, у којима се крије смисао Христовог служења кроз познање Тројице.

Будући крштен у Јордану, Исус – Бог и савршени Човек, који на себи није имао греха – дели судбину са грешним човечанством.

У Крштењу Господњем дато нам је највеће откровење љубави Божије, који је дао Сина свога Јединородног за наше спасење и дао Духа Светога, који оживљава.

Дух Свети силази на Исуса, а глас са неба сведочи да је Он љубљени Син Божији, који је по Очевој вољи.

Када се Господ, као човек, крсти у Јордану, ми се умивамо у Њему и Њиме, а када прими Духа, постајемо духовно пријемчиви кроз Њега, учио је св. Атанасије Велики.

Грешан човек постаје као Бог! Каква великодушност и љубав Створитеља према његовом посрнулом стварању.

Праслика Крштења jе било крштење у Мојсеја „у облаку и мору“  (1. Коринћанима 10, 2). Бити у облаку и прећи преко мора оличили су благодат духа и будуће крштење у води. Пророк Јован Крститељ је већ крстио водом, у покајање, али ово још није било савршено крштење. И само Исус крштава Духом, показујући нам пут духовног савршенства.

За сваког верника велика је част да буде обележен печатом Духа Светога и хвали Пресвету Тројицу.

Преподобни Симеон Нови Богослов је рекао да благодат Духа Светог чини човека пријатељем и сином Божијим и богом, колико је то човеку могуће.

Само Дух врача лепоту човековог наликовања Богу, као и лик на крштењу.

Извор: Православнаjа жизањ

Блаженопочивши патријарх српски Павле о смислу чина великог водоосвећења у навечерје Богојављења и на сâм дан празника светог Богојављења. 

ПИТАЊЕ: Велико освећење воде врши се свега двапут годишње, и то два дана узастопце (на Крстовдан уочи Богојављења и на Богојављење). Ако водица освећена на Богојављењу има већу важност од освећене на Крстовдан (како неки сматрају), зашто то кад се освећују потпуно истим чином? Ако ли имају исто дејство и једна и друга, који су разлози да се освећења врше у два дана, једно за другим?

ОДГОВОР: Још као ђаке у богословији, неке моје другове заинтересовало је питање: Откуд то да се Велико освећење воде врши само двапут годишње, и то у два узастопна дана? Наставници којима смо ова питања упућивали овако су објашњавали: На навечерје Богојављења освећење воде установљено је за спомен крштења које је вршио Јован Крститељ, а оно на сам празник Богојављења у спомен крштења Христовог. Неки су износили да се водоосвећење уочи Богојављења вршило ради крштења оглашених, па је ова пракса у Цркви остала и кад је престало масовно крштавање одраслих.

Ови одговори само су се донекле дотицали питања које нас је интересовало, остављајући га и надаље углавном нерешеним и нејасним. Да бисмо гa решили, обратили смо се опширном уџбенику проф. др Лазара Мирковића и чланцима у часописима.

У Чину Великог освећења воде проф. Мирковић помиње само спомен „крштења Господњег у коме Црква види не само прототип омивања грехова, но и стварно освећење природе воде, погружењем Бога у телу у воду“. На другом месту он вели да се вршењу освећења на навечерје даје тумачење успомене крштавања оглашених, а на сам празник крштења Христовог. Василије Николајевић казује исто. Типик предвиђа само једно Велико водоосвећење чудећи се што се у многим местима врши двапут. „Не треба да се чуди“, вели Николајевић, „јер се оно што се на вечерњи Богојављења свршује, чини у спомен крштења Јована и крштења оглашених…, а оно што се на сами празник Богојављења чини, свршује се у спомен крштавања Христова, прво се свршује у цркви, а друго ван цркве“. Жарко Поповић, у чланку „О освећењу воде“, преведеном са руског, казује да су хришћани у дубокој старини употребљавали освећену воду, што показује пропис Апостолских установа, књ. VIII, гл. 29, који се приписује апостолу Матији, да епископ, или презвитер, треба да уз молитву освети воду и уље. О освећењу воде на Богојављење вели да је неизвесно да ли је вршено ради крштавања оглашених, или, као што неки мисле, ради кропљења крстионица, које обнављаху и освећиваху сваке године, или напослетку, као и данас, ради црквене и домаће употребе. У чланку „Водоосвећење“ свешт. Григорије Николић за освећење воде уочи Богојављења сматра да се вршило пре за крштавање оглашених, него у спомен крштавања Јовановог. А оно на Богојављење и он држи да је у спомен крштења Спаситељевог у Јордану. Такво мишљење има и хаџи Теофило Стевановић.

Од руских писаца, према архиепископу Венијамину: „Ова вода (освећена уочи празника), сем потребе крштаваних, освећивана је била и на дан Богојављења Господењег и ради успомене крштења Христовог“. Исто мишљење износи и Никољски: „Оно што се врши уочи празника служи за спомен крштења оглашених у старини… А водоосвећење које бива на сам празник Крштења Господњег врши се за спомен крштења Господњег на Јордану“. С. Булгаков такође сматра да је чин освећења уочи Богојављења поникао из обичаја крштавања оглашених, а М. Скабаланович да је у црквама Истока, кад се издвојио празник Рођења Христовог, „са Богојављењем остао само спомен крштења… Истовремено је одређено крштење оглашених, с чиме је у вези тада поникао обичај особитог поштовања воде која се освећивала за тај празник ради крштавања оглашених“.

Много дубље и пуније тумачење даје И. Мансветов у свом делу „Церковниј устав“. Ту он углавном вели ово: „Обред освећења воде уочи Богојављења настао је из обичаја крштавања оглашених у ноћи тога празника, а тај последњи обичај стоји у вези са вигилијама (бденија) које су се држале уочи великих празника. Сама молитва богојављенског водоосвећења узета је из обреда крштења и није ништа друго до познија њена прерада“. Даље он наводи примедбу Асеманија да је, према извештају Теодора Чтеца, Петар Фулон, архиепископ антиохијски, увео обичај да се богојављенско освећење воде врши уочи тога празника. Не да је он Чин освећења воде саставио, него само постојећи чин одвојио од Литургије и привезао за вигилије. Мансветов држи да се тада вршило једнократно освећење воде само на навечерје Богојављења, и тако је, вели, било све до XI-XII века, кад се прешло на двократно, под утицајем јерусалимског Типика. О једнократном освећењу говори се у књизи Константина VII Порфирогенита De ceremoniis aule bysantine, у кратком опису Студитског Устава, у пуним словенским Уставима студитског типа и другим изворима. У време Никона Црногорца (око 1100 год., Црна Гора код Антиохије) надвлађује јерусалимска пракса двократног освећења воде, против чега Никон устаје [„А сада видимо како неки уочи (Богојављења) и сутрадан то чине, и не нађосмо за то писмене потврде“].

Кад пређемо на излагање проф. Трембеласа, видећемо да су од V века била два освећења воде: једно за потребе већ крштених, а друго за крштење оглашених. Зато ће најпре бити да је у областима где су настали Типици с примедбама о једном освећењу, кад је престало крштење одраслих, престало и освећење воде вршено у ту сврху „у поноћ“, или после јутрење на само Богојављење, а остало само освећење уочи празника. У Јерусалимској пак цркви, освећење воде на Јордану, на Богојављење, вршило се и даље пошто је нестало оглашених. Кад је Типик јерусалимски потиснуо студитски, с њим је освећење воде и на Богојављење поново увођено свуда. Биће да је на тај начин, бар једним делом, дошло до разлика у рукописима о једнократном и двократном освећењу богојављенске воде. На порекло из чина који је Јерусалимска црква вршила на Јордану јасно указују прозбе неких рукописа: „Да се благослови ова вода као јорданска…, Да се … благословимо водом Господњег Јордана“, као и оне у штампаном црквенословенском Требнику: „О јеже дароватисја им благодати избављенија, благословенију Јорданову…, О јеже низпослати Господу Богу благословеније Јорданово…“. Патријарх Никон у Русији, попут Никона Црногорца, наређивао је једнократно освећење воде, само уочи празника. Но Московски сабор 1667. г. одбацује став Никонов и дозвољава двократно освећење воде.

Даљи развој у правцу решавања ових питања налазимо код истакнутог грчког богословског писца прот. Константина Калиникоса († 1940. г,). Према сведочанству старих хришћанских писаца Епифанија Кипарског и Теодорита Кирског (V век), у неким приликама, вели Калиникос, поједини свештеници и монаси, уз молитву и крсни знак, освећивали су воду и употребљавали је ради одгнања дејства магија, исцељења оболеле стоке и у другим потребама. То додуше, вели, још није Чин освећења воде у смислу у коме га ми данас литургички разумемо, али му се приближава. Да је у то време и такав чин већ постојао, Калиникос указује на речи Светог Јована Златоуста, који помињући празник Богојављења вели: „Јер је ово дан у који се крсти (Христос) и освети природу воде. Стога у поноћ према овом празнику сви узимају воду освећену тада, носе је кући и чувају целу годину. И бива јавни знак у томе што се током времена не квари природа ове воде, него целу годину, па и две, често и три године, данас захваћена вода остаје непокварена и свежа“. Калиникос наводи и наредбу Петра Гнафеја (Фулона) да „молитва Богојављења над водом бива увече“. Исто тако указује на извесне разлике које се сретају у рукописима чинова освећења ове воде на навечерје и на сам празник.

Али потпуно решење настанка и историјског развитка Чина Великог освећења воде налазимо код Панагиотиса Трембеласа, проф. Литургике Богословског факултета у Атини († 1977. г.). Као и Мансветов, и он подвлачи велику сличност и умногоме једнакост Чина Великог освећења и Тајне Крштења, из чега изводи сличан закључак: „И површно упоређење ових двају чинова увериће нас да је један настао од другог. Пошто се Чин крштења односи на најбитнију Тајну, те је формиран раније, долазимо до закључка да је Чин освећења воде на Богојављење тај исти чин крштења мање или више измењен“. Главни фактор да од Чина крштења дође до Чина освећења воде била је вера старих хришћана у очиститељну и целебну моћ воде крштења. Већ Блажени Августин помиње неке своје савременике који су журили да крсте децу очекујући од крштења више исцељење од телесних болести, него духовну благодат. Он износи и два случаја изненадног исцељења од неизлечивих болести при крштењу. Пошто је тада већ владало уверење да је вода крштења имала таква својства за оне који се крштаваху, недостајао је само један корак па да ову воду употребе и већ крштени „за исцељење душе и тела, за одгнање сваког напада видљивих и невидљивих непријатеља“ и „за сваку добру корист“, као што се вели у прозбама јектеније на освећењу воде. Тај корак је, вели проф. Трембелас, и учињен. Према казивању Григорија, епископа турског (од 573-593. г.; Тур, град у Француској), једна крстионица близу шпанског града Севиље, чудотворно се пунила сама од себе уочи Васкрса за крштавање оглашених. После прочитаних молитава и кропљења ове воде уљем, „свако од присутних (верних) узео би од ње у суд, да би окропио своју кућу ради благослова, и винограде и поља ради заштите“. Исти епископ сведочи да је у његово време владао обичај у многим црквама у Галији (Француској) да пре но што ће крштавани ући у воду крштења, верни захватаху ову воду за своје потребе. Утицајем галиканских цркава, на целом Западу ушло је у обичај да свештеници, пошто улију уље у воду крштења, кропе кристионицу и присутне.

Познато је да је на богослужење и обичаје галиканских цркава имала утицај богослужбена пракса Источне, особито Јерусалимске цркве, због доласка поклоника, међу њима и свештених лица, која су по повратку преносила виђену праксу код „мајке Цркава“. А у тој Цркви, вели Трембелас, врло рано је почело празновање успомене крштења Господњег, одлазак свечане литије на Јордан и крштавање онде оглашених на тај празник. Антонин Плацентинус (из Пјаченце у Италији), који је око 570. г. посетио Света места, сведочи о свеноћном бденију уочи Богојављења на оном месту где је Господ на Јордану крштен. Ту је после јутрење освећивана вода, а чим се то заврши, вели, Александринци, који су имали лађе, загњуривали су своје судове у освећену струју реке и црпили освећену воду, с циљем да њоме покропе своје лађе, пре него што почну пловљење. Онда су у воду улазили оглашени и крштавани, а после њих мноштво верних, огрнути платном, улазили су у воду, да би ово платно чували, и по смрти били у њему сахрањени.

Биће да се и казивање Светог Јована Златоустог, о узимању воде у поноћ Богојављења, односи на воду освећену за крштавање оглашених, јер се из канона Иполита Римског види да је крштавање бивало око оглашавања петлова, што значи да је освећење воде морало бити још раније, тј. око поноћи. Као што смо видели, освећену воду крштења у Галији, а свакако и у другим крајевима, верни су узимали пред улазак крштаваних у њу. Можемо замислити каква је гужва настајала при томе, док су верни захватали воду, а катихумени већ спремни прилазили да уђу у крстионицу. Због тога проф. Трембелас претпоставља да је Петар Гнафеј, имајући у виду потребу да свештенослужитељи и оглашени без прекида и чекања, одмах по освећењу воде, изврше Чин крштења, а с друге стране да верни лакше, без журбе и гужве могу захватати освећену воду, одредио да за њих освећење воде буде уочи празника. Или је, вели, он први уочио разлику и поделу ових двају освећења, тј. освећење воде ради узимања од стране хришћана, и освећења ради крштавања оглашених.

У сваком случају, од тог времена постоје два освећења воде: једно сасвим слично Чину крштења, вршено „унутра у храму“ код крстионице, за крштавање оглашених. Друго, пак, краће, вршено је код тзв. „фијала“, суда у паперти цркве, за потребе верних. Разлика ових чинова уочава се јасно у најстаријим грчим рукописима. У једнима од њих, без Глас Господењ и осталих тропара, такође без паримија, Апостола и Еванђеља, ђакон је одмах читао јектенију у којој су само прозбе „да се крштени у њој покажу као светила небеска, без мрље или мрштине; О спремнима за Свето крштење…“, без прозби: „За оне који ју црпу и узимају за освећење домова“ или „Да се удостојимо испунити освећења пијењем ове воде“ и др. У оним пак рукописима у којима постоје и ове прозбе оне немају главно место. У Бодлијанском кодексу нема ни погружења крста у воду, него по молитви главоприклоњења свештеник одмах шкропи народ певајући тропар: „Придите подражајим мудрија дјеви…“. У млађим, Бодлијанском и Гротафератском, тропар је као и сада: „Во Јордање…“. По другом, Барберинском кодексу, у воду се погружава трипут „енколпија“. У другим пак такође старим кодексима, у краткој и простој молитви, која се читала у чину код „фијала“, моли се да ова вода буде „свима који је узимају и окушају извор освећења, исцељења од болести, за освећење домова, ослобођење од напада видљивог и невидљивог“. У млађим рукописима овај чин има тропар Глас Господењ, или сва три, затим паримије и молитву коју свештеник чита тајно док ђакон чита Велику јектенију: „Господи Исусе Христе Јединородниј Сине…“, као и ону из крштења: „Велиј јеси Господи…“. У неким од ових рукописа, испред молитве Велиј јеси Господи, постоји још и тзв. молитва Пролога. Проф. Трембелас претпоставља да је ова молитва, као и други додаци, ушла у овај чин зато да он вернима не би изгледао краћи и сиромашнији од оног у крстионици.

Међутим, кад је престало крштавање одраслих, освећење воде ради њиховог крштења помешало се са оним вршеним код фијала, примивши неке његове делове (тропаре у почетку, паримије, у неким рукописима и молитву Пролога), и тако је најзад дошло до једног чина, који се по дуготрајној навици негде наставио да врши у оба дана, а негде само једном, на навечерје празника, као што је напред, при навођењу Мансветова, већ речено, Али је до данас остала извесна разлика међу њима, која указује на негдашња два чина, те нпр. грчки савремени Минеји прописују да Велико освећење на навечерје бива на крају Литургије, док на дан празника оно бива после јутрење, што је и разумљиво кад се узме у обзир да је крштење вршено у вези са Литургијом, да би новокрштени после крштења и миропомазања примили и Свету Тајну Причешћа. Код Руса и Срба освећење воде на Богојављење свагда бива на крају Литургије, а на навечерје исто тако, сем ако би ово пало у суботу и недељу кад освећење воде бива после вечерње.

У Бодлијанском грчком рукопису, с краја XII в., за цео Чин Великог освећења воде вели се да је састав Светог Василија Великог. Но то неће бити, јер нигде у старини нема о томе вести, а и према оном што је изнето види се да је чин настао током дужег периода времена. „Но са много више вероватноће могли бисмо примити да је он аутор молитве „Велиј јеси Господи…“ (мада њу Михаило Сирски, који је око 1170. г. написао сирски Евхологион, као и писац с краја VII в., Јаков Едески, приписују патријарху Проклу), јер је ова молитва стварно величанствена, проткана местима из Светог Писма, као и молитве на Литургији Василија Великог, и очигледно, по стилу и висини мисли, превазилази све друге молитве Великог освећења воде“. Нема изгледа ни да је Свети Василије писац молитве Пролога, што му приписује синајски грчки рукопис бр. 962, ХI-ХII век.

Више вероватноће има да ова молитва потиче од Светог Софронија, патријарха јерусалимског (коме је приписује јерусалимски рукопис бр. 367, као и главни текст код Гоара, н. д. 369), ако не директно, а оно да је састављена из неке његове беседе за овај празник.

Није немогуће учешће Светог Германа, патријарха цариградског, како у састављању молитве „Господи Исусе Христе, Јединородниј Сине…“, коју му приписује Синајски рукопис бр. 957, IХ-Х в., тако и у коначној редакцији целог чина Великог освећења воде, како сматра Трембелас.

Богојављенско освећење воде није било непознато ни на Западу, у неким крајевима, као што показује латински рукопис Националне библиотеке у Паризу бр. 820. из XI в. То је превод овог чина какав је био у грчким Евхологијима X в. и носи наслов „Benedictio aquarum sanctorum theofaniorum secundum ordinem orientalium ecclesiarum“. Прот. Јован Вучковић, бивши ректор Карловачке богословије, износи да се у многим дијецезама германским, у неким црквама млетачким, и у самом Риму вршио чин богојављенског освећења воде. Чак је 1679. г. „благослов воде, који бива уочи Богојављења (Бенедикцио акве кве фит ин Вигилиа Епифание) ушао у Римски ритуал, али је после педесетак година избачен“. Ово водоосвећење вршило се такође у Хрватској и Славонији, где се „благослов воде уочи Трију Краљева (тј. Богојављења) особито свечано прославља“. У ђаковачком обреднику, ово освећење, носећи наслов „Велики благослов воде уочи Богојављења“, има доста сличности са чином који се врши на Истоку. Свештеник отпочиње: „Данас се отворише небеса, а море се сладко учини. Земља се радује, гора се и брда веселе. Јер Исукрст бје окрштен Иваном у Јордану“. Народ наставља: „Што је теби, море, да побјеже, а теби, Јордане, да си се повратио?“… Предпјевка псалму 28. над водом: Глас Господњи над водом, Аллелуја. Предпјевка псалму 67: У црквах благосливајте Господа, Аллелуја, из врела Израелових, Аллелуја. Онда долазе литаније за благослов воде, па свештеник трипут дуне на воду, благослови со и успе у воду. Најзад „три пута замочи криж у воду, сваки пут дубље. По том бива кропљење водом и молитва Тебе Бога хвалимо“. Но 1890. г. папа потврди одлуку Конгрегације за обреде којом се забрањује вршење овог чина уочи Богојављења, али је оставио да се тада, као и других дана, може вршити обични благослов воде прописан у Ритуале Романум.

Богојављенска водица („Агиазма великаја“) увек је била цењена у Цркви и употребљавана, поред осталог, за очишћење оскврњеног бунара, сасуда вина, уља, меда „и всакаго инога питија или јади ва њемже прикључит се животну некојему скверну вапасти“, како се вели у нашим рукописима. На крају чина, после молитава, свештеник „вазам воду с(ве)штенују б(о)гојављенскују валивајет ва ње тришт(и) крстаобразно…“. А тако се вели и у штампаним црквенословенским Требницима. Овом се водицом кропе и поља, њиве и виногради ако их нападну инсекти и друге штеточине (црквенословенски Требник).

Кад је ради утехе покајницима, који се за време држања епитимије нису могли причешћивати, одређено да уместо причешћа могу примати „велику агиазму“, њена важност је још више порасла – узимана је наштину и за то се припремало као и за причешће читањем одређеног молитвеног правила. Постојало је и посебно „Посљедованије о вкушенији свјашченија води“: „Царју небесниј“, Трисвето, „Господи, помилуј“ 12 пута, 50. псалам, Символ вере, тропари Господу Исусу и Богородици и молитва „Господи Боже наш…“, 3 метанија, тропар и кондак Богојављења. Овај исти чин налази се и на крају рукописног Молитвослова манастира Хиландара бр. 361, из XVIII в.

Поред тога, у прозбама Велике јектеније и у молитви „Велиј јеси Господи“ моли се Господу да ова вода буде „за исцељење душа и тела, одгнање сваког напада видљивих и невидљивих непријатеља, за освећење домова“, да Господ онима који је „узимају, окушају и мажу се њом дарује освећење, здравље, очишћење и благослов“. Стога се може у болести попити гутљај-два, њоме омити чело и лице деци кад немирно спавају и бунцају; одрасли је могу узети у болести, немиру, при тешким сновима, несаници због неприлика итд. Разуме се да се треба трудити, својим животом и владањем, да нам сила Божја преко ње помогне, јер ова вода, као и сва благодатна средства Цркве не делују механички. Ова водица се пије по освећењу на Крстовдан и Богојављење, а у Светој Гори монаси је пију све до оданија празника, сваког дана после Литургије.

У неким манастирима уз Часни пост монаси и монахиње је узимају у дане кад нема ни Пређеосвећене Литургије, дакле после јутрење и часова. Свакако да је ово настало уместо свакодневног узимања антидора ван поста да би се храњење почело освећеним хлебом. Пошто се уз пост јело једном дневно, увече, онда се по богослужењу узима водица.

У Русији је понегде долазило до претераног уздизања богојављенске водице и изједначења са Светим Причешћем, те се стругао под где би канула, а палило одело на које би се просула. Претеривало се и у погледу њеног строгог узимања пре јела и анафоре. Кад је 1482. г. архимандрит Чудовског манастира у Русији Генадије дозволио на навечерје Богојављења, које је тада било у недељу, да се узима водица после анафоре и јела, митрополит Геронтије га осуди и казни „што такују сјвешченију воду обезчестил, јуже свјати отци оглашеним (кајућим се) в причастије мјесто повељеша јединоју в году, на Пасху, испивати, и непокојатељником тогда на Богојављеније пити преже дори, а он једши вељел пити“. И у Служебнику Московске Синодске библиотеке бр. 360, XVII в., одређено је да се водица узима пре анафоре. Да би се овом претеривању стало на крај, у штампаном московском Требнику из 1658. г. нема Посљедованија пред пијење водице, него је насупрот томе унета полемичка примедба против гледишта да се водица не може узимати после јела, уз изношење чињенице да се њоме кропе и скаредна места. Ова се примедба штампа и у новијим издањима.

У нашим старијим рукописима, и неким млађим, не помиње се пијење водице, него само раздавање анафоре. У Требнику Музеја СПЦ у Београду бр. 246, XVI в., помиње се и анафора и водица и каже: „И дајет се анафора људем прежде с(ве)тије води“. Међутим, у другим рукописима говори се обратно: „Вакушајем прежде води с(ве)штеније, потом давајет се анафора људем“. У Празничном пак Минеју бр. 115, XVI в., налазимо прелазну праксу: „И дајет се анафора људем и вакушајем же от води прежде, потом анафору вазимајем“.

У садашње време водица се узима пре антидора и на навечерје и на сам празник, но кад навечерје Богојављења падне у суботу и недељу, те њено освећење бива после вечерње, онда се узима после антидора и јела.

Из свега изнетог јасан је одговор на постављено питање, тј. да је Чин Великог освећења воде настао из Чина крштења; да је Петар Гнафеј одредио да освећење воде за верне бива уочи Богојављења, а за крштавање оглашених остане око поноћи, одн. на крају јутрење и пре Литургије; да је првобитно чин на навечерје, код фијала у паперти цркве, био кратак и под утицајем чина у храму, код крстионице, постајао дужи; кад је престало крштавање одраслих, оба чина су се помешала и настао један, који се негде наставио да врши у оба дана, а негде само једном. Усвајањем јерусалимског Типика, он се врши у оба дана, како је остало до данас.

Гласник, фебруар 1981.

Извор: Ризница литургијског богословља и живота

Вода која је освештана у навечерје празника Богојављења и на сам празник назива се великом агијазмом, тј. великом светињом јер је кроз Духа Светога она обрела Божанску и чудесну силу.  Агијазма (Αγίασμα) у буквалном преводу значи светиња. Освештана вода је образ благодати Божије: она чисти вјернике од духовне нечистоће, освећује их и јача за дјело спасења у Богу.

Пониремо у њу први пут на Крштењу, када, по примању те тајне, три пута бивамо погружени у крстионици која је напуњена светом водом. Света вода у Тајни крштења испира греховну нечистоћу човјека, обнавља га и препорађа за нови живот у Христу.   Света вода је нужно присутна код освећења храмова и свих предмета који се користе у богослужењу, код освећења стамбених зграда, кућа, било ког предмета за домаћинство. Кропимо се светом водом на литијама, током молебна. Препоручују се узимање свете водице наште срца послије јутарњег молитвеног правила. Богојављенска водица је  светиња коју треба да има сваки православни хришћанин и да је брижно чува у светом углу са иконама.

На дан Богојављења сваки православни хришћанин носи кући посуду са светом водом, пажљиво је чува као највећу светињу, молећи се, узимајући свету воду у болести и свим врстама слабости. „Освештана вода“, како је писао свети Димитрије Херсонски, „има моћ да освети душе и тијела свих који је користе. Узета са вјером и молитвом, она лијечи наше тјелесне болести.

Затворник Георгије Задонски је говорио да када човјек узима просфору и свету водицу тада му се не приближава нечисти дух, душа и тијело се освећују, мисли се освјетљавају да би угодиле Богу, а човјек бива склон посту, молитви и свакој врлини.

Преподобни Серафим Саровски, послије исповјести ходочасника, увијек им је из чаше давао да окусе свете богојављенске водице.

Свети Амвросије Оптински послао је флашу свете воде неизлечивом болеснику и, на запрепашћење љекара, неизлечива болест је нестала. Старац јеросхимонах Серафим Вирицки увијек је савјетовао да се намирнице и храна попрскају јорданском водом (богојављенском), која, према његовим ријечима, „све освештава“. Када би се неко разболио, старац Серафим је благосиљао да узима кашику освештане воде сваког сата. Старац је говорио да нема бољег лијека од свете воде и освештаног јелеја.

Чин освећења воде, који се обавља на празник Богојављења, назива се великим због посебне свечаности обреда, прожетог сјећањем на Крштење Господње, у којем Црква види не само тајанствено прање грехова, већ и стварно освећење саме природе воде кроз уроњење у њу Бога по плоти.

Велико водоосвећење врши се два пута – на сам дан Богојављења, а такође и уочи Богојављења (на Крстовдан). Неки вјерници погрешно вјерују да је вода која је освештана на Крстовдан другачија. Али заправо на Крстовдан и на сам дан празника Богојављења чин освећења воде је исти.

Чак је и Свети Јован Златоусти рекао да света богојављенска вода дуги низ година остаје непокварена, може бити свјежа, чиста и пријатна, „као да је овог часа захваћена из живог извора“. То је чудо Божије благодати, које сви виде и сада!

Према вјеровању Цркве, агијазма није проста вода од духовног значаја, већ ново биће, духовно-тјелесно биће, међусобна повезаност Неба и земље, благодати и материје. Због тога се велика агијазма, према црквеним канонима, посматра као нека врста нижег степена Светог причешћа: у оним случајевима када се члану Цркве за грехове које је починио намеће епитимија и забрана приближавања Светом Тијелу и Крви Христовој, износи се уобичајена канонска примедба: „Нека пије агијазму“…

Поред богојављенске воде, православни хришћани често користе освећену воду на молебнима (мало освећење воде), који се обављају током цијеле године. Обавезно мало освећење воде Црква обавља на дан Изношења дрвета Животворног крста Господњег и на дан Преполовљења, када се сјећамо ријечи Спаситеља, пуних најдубљих тајни, које је Он говорио Самарјанки: „А ко пије од воде коју ћу му ја дати, неће ожедњети довијека, него вода коју ћу му дати постаће у њему извор воде која тече у живот вјечни.“ (Јеванђеље по Јовану, глава 4, стих 14)

С руског превела и приредила Марија Живковић

Извор: Ризница литургијског богословља и живота

Непосредно по свом устоличењу у трон Митрополије загребачко-љубљанске, на Цвети, 9 априла 1933. године, владика Доситеј послао је Васкршњу посланицу својој новој пастви у Епархији загребачкој. 

У посланици је између осталог рекао:

"Разумећете браћо моја у Христу и сва децо моја духовна, да ми није лако било растати се од моје браће у Христу из Ниша, као и из Епархије нишке и тамошњег побожног, јуначког и родољубивог народа. Своју љубав светој вери православној, моја браћа у Христу, свештеници, посведочили су другом, новом Ћеле кулом, а јунаштво деце моје духовне из другог гвозденог пука и у топличком и јабланичком устанку дуго се неће моћи заборавити, него ће се дуго и дуго причати и препричавати, па и уз гусле опевати. Али је велика утеха обузела моју душу, радошћу је била она испуњена, од свега онога што сам већ при првом доласку у нову Богом ми чувану епархију чуо и видео. Верујем да ћу у своме новом винограду код моје браће свештеника, наћи искрену и одушевљену потпору, а код моје православне пастве пуну оданост и љубав."

Настаде и 2022. година Господња. Дочекали смо је баш онако како нам је то несрећни запад наметнуо. Све смо окитили, све смо средили, куповали, пили, пјевали, славили, честитали... Наравно, у свему претјерали. Искрено, не мислим да смо сад нешто страшно урадили због чега је Бог љут на нас али мислим да смо промашили циљ.

Једни другима смо жељели срећу у Новој години. Да ли уопште знамо шта је то срећа? Рећи ћете ми да је срећа бити здрав, богат, живјети са људима које волиш, бити успјешан, имати добар посао... Добро, све је то лијепо и корисно али знам на десетине таквих људи који имају све што желе па опет нису срећни. Шта је онда та срећа коју сви желимо?

У нашем српском језику све има свој смисао, онај Божански. Сама ријеч “срећа” долази од глагола “сретати”. Значи срећа је у сретању. Кад се сретну двоје младих људи па ступе у Свету тајну брака; кад се родитељ први пут сретне са дјететом али и сваки наредни пут; када дијете у свом одрастању и искушењима среће родитеље који су уз њега; када се сретну два пријатеља; када се сретне родбина, када си у невољи па сретнеш човјека, када срећеш неке нове људе... Тако редом. Срећа, овдје на земљи, може бити само у сретању људи. Тада смо срећни, све друго је нека врста задовољства. Но, све ово наведено је само сјенка оне праве, истинске, вјечне среће. Та срећа је сусрет са Господом. Срести се са Богом. Због тога је Он постао човјек, због тога смо славили Божић. Бог је постао човјек да би се срео са нама, да бисмо се ми срели са Њим, да би нас позвао да се срећемо једни са другима. Ето то је срећа. На Божић смо говорили “Срећан Божић”. Можда би било јасније да смо говорили: “Сретни се са ближњима, сретни се са Богом!”

Најважнији сусрет, уједно и највећа  срећа, биће када се будемо срели са Њим и са свим нашим светима и свим нашим упокојеним у Царству Небеском.

Браћо и сестре, ево за једну годину смо ближи том сусрету. Стара година је прошла, више не постоји али су остала сва наша дјела. Добра и лоша. Искористимо ове дане да се запитамо какви смо били у прошлој години. Јесмо ли били добри мужеви, супруге, дјеца, родитељи, браћа, пријатељи..? Јесмо ли били добри Богу и људима. Сјетимо се својих гријехова. Нека свако наше ружно дјело изазове земљотрес у нама али не очајавајмо. Кад се саберемо онда што прије у храм код свештеника и све то исповједимо. Ако тако урадимо Бог ће нам опростити.

Затим, испланирајмо сљедећу годину почевиши од тога да ћемо бити бољи Богу и бољи ближњима. Проћи ће и ова година али наша дјела ће остати. Не дозволимо да због гријехова останемо без сретања са ближњима, без сретања са Богом односно без праве среће. Док чекамо тај вјечни сусрет, Бог нам је дао прилику да се срећемо са Њим и док смо овдје на земљи. То је Свето Причешће. Зато не пропуштајмо Свете Литургије и причешћујмо се што чешће.

Оваква срећа није нешто што се жели него нешто за шта се бори. Зато, сретнимо се једни са другима, и тако сретнути, сретнимо се са Господом. Једино тако ћемо бити истински срећни!

Ђакон Бојан Крстановић

Тешко је да је било ко други током читаве историје религије – а о историји хришћанства да и не говоримо – привукао толику пажњу и толику љубав и био извор тако чисте, непомућене радости, као што је то Дјева Марија. Она се појављује на самом почетку Јеванђеља, затим у причи о свадби у Кани Галилејској, и на самом крају, покрај Крста на ком је распет њен Син. Кроз године и векове узноси јој се поздрав пун ликовања: „Радуј се!“ и нема дана, богослужења или, сем ретких изузетака, молитве, да се не спомиње она којој се, по речима Цркве, „радује свако створење“.

У овим данима по Божићу, када блиста овај задивљујући празник, прави је тренутак да се запитамо: шта је узрок те радости, шта чини да и нама тај лик буде тако близак, присан и посебан?

Можда најбољи одговор на ово питање даје један црквена химна која се пева пред Божић. У њој се каже да је Детету које се родило у Витлејему свако принео свој дар: земља пећину, небо звезду, источни мудраци злато, тамјан и смирну, анђели песму. А чиме смо Га ми даривали – пита се даље аутор химне – шта смо Му принели, ми, људи? И одговара: Мајку Дјеву. Ово није пука метафора. Црква је овим речима изразила своје најдубље искуство, своје најдубље поимање васколике тајне Божића. То разумевање можемо изразити овако: у лику Дјеве Марије свет је подарио Богу свој најдубљи плод, нешто највредније, најчистије и најсавршеније чиме се могло одговорити на Божију љубав. Јер, ако је Христос, како учи Црква и како верујемо, Бог који је дошао на земљу да нам дарује Своју љубав и да нас љубављу спасе, онда је било неопходно да се у свету пронађе љубав која би одговорила на ту љубав, која би препознала и прихватила тај Божији долазак, и у име свих нас, читаве творевине, рекла Богу „да“. Ту љубав као одговор на љубав, чисту, слободну и уједно смирену, тај дар света Богу, оваплотила је у себи, изразила читавим својим бићем, Дјева Марија. И то су људи увек осећали, више срцем и душом него разумом, гледајући њен лик, било крај јасала са Дететом, било крај Крста у ћутљивој патњи: она је једна од нас, она је наша, она је као и ми, само неупоредиво чистија, неупоредиво савршенија.

Али то значи да по њој, по њеној љубави, њеном савршенству, а не по оном ужасавајућем споју нискости и зла којим је тако страшно обележена историја човечанства, можемо и треба да судимо о човековој суштини и сврси. Ако је она заиста постојала – а ко би могао да измисли такав лик? – онда то значи да човек није животиња, као што се из петних жила упињу да докажу они који га своде на ниво животиње и упорно тврде да је човек само оно што једе. Ако је човечанство макар једном изнедрило тако чист плод, онда он управо и јесте израз стварне човекове природе.

То је оно чему се радујемо, у шта верујемо, и наша радост и вера се обнављају кад год посматрамо лик Мајке крај јасала, или кад понављамо задивљујуће речи: Јер, гле, од сада ће звати блаженом сви нараштаји. Она је слободно прихватила тајанствени позив одозго, и зато за нас остаје вечни доказ да је човеку својствена божанска слобода, ма како био понижен грехом и злобом. Она која је себе дала у целости, без остатка, за нас остаје сведочанство је човекова величина и слава у жртви и љубави, у давању себе и служењу, а не у гордом и ситничавом самопотврђивању. Она је заувек обасјала свет светлошћу љубави, састрадалности, верности и топлине мајчинства којом усваја цели људски род. Она, како се каже у једној другој црквеној химни „сама уводи Христа у васељену“. Она Му даје тело и овоземаљски живот, она Га чува у детињој немоћи, она Му дарује себе, у њој се занавек догађа сусрет неба и земље, Бога и човека.

На икони Христовог рођења видимо је поред Детета, окружену читавом творевином, јер она је њено средиште и венац. Изнад ње су звезде и анђели, око ње пастири и животиње. То значи да смо у њој сви ми, читави свет, дочекали, заволели, примили Христа. То значи да није све на земљи зло и грех, да постоји и та светла мера истинске човечности.

„Шта ћемо ти принети Христе?“, питамо се у једној божићној химни. „Јер свако од Твојих створења принело је дарове: небо звезду, земља пећину, анђели певање, а ми Мајку Дјеву“. Наш земаљски дар Христу , заправо је њен дар нама, дар у ком Христова земаљска Мајка постаје наша небеска Мајка, покров вечне љубави над нама.

Протојереј Александар Шмеман