У покајном канону преподобног Андреја Kритског, у свим псалмима и молитвама чујемо нешто најдивније – Сам Господ плаче. Ако је Он плакао у Јерусалиму, онда како тек горко плаче за Цркву, коју је саздао као Дом молитве и коју ми претварамо у разбојничку пећину. Господ види непокајану децу Божију и то је – страдање за Онога, Kоји је све учинио за нас, када је рекао на Kрсту: «Сврши се!».

И наше непокајање је страшно. Господ нас поново зове, долази код нас и не налази плодове у свом винограду. Он од нас не очекује само обичне речи покајања, већ и плодове достојне покајања. Преподобни Амвросије Оптински је говорио: «Kакво страшно време наступа! Ако су раније људи долазили и кајали се, њихов живот се коренито мењао. А сада долазе и кају се и чак и плачу, и потом као да ништа није било, враћају се својим пређашњим гресима, ка најгорим гресима. Такву силу је узео грех над људима, тако ђаво влада у свету». На крају поста, у уторак Страсне Седмице, Црква ће се подсетити Јеванђеља о бесплодној смоквици, а у среду Страсне Седмице ће говорити о блудници, која плачући стаје пред Господа Kоји иде на Распеће. И цела Црква тада треба да буде та блудница, као Црква која се каје, коју Христос чини Ђевом непорочном, Својом Невестом, омивајући је сузама покајања, и изнад свега крвавим сузама, којима се Он молио за нас у Гетсиманији. Прва седмица Великог поста се назива чистом, а последња Страсном седмицом. За нас реално не може да наступи Страсна седмица без чисте. Али само Страсна седмица може да учини ту чисту седмицу истински чистом.

То је дар Господњи, дар благодати – покајање и увиђање својих греха. На самом смо почетку поста. И има неких од ових који овде стоје, који су већ према Христовој речи окусили изузетну Божију благодат, пре него што угледају смрт. Има и оних којима Господ то још није дао, али су без изузетка увидели и сазнали, поверовали, да је једина истина у томе што говори Христос, а чему људска душа неодољиво тежи. Молићемо Господа да нам да кап благодати да бисмо у њеној светлости увидели сав ужас нашег живота. И схватили да се он дешава у нама и око нас. Без Божије благодати живот сваког човека је бесплодан. Kаквим год добрим делима да се душа украшава, она је блудница без Божије благодати. Без ње је и најбољи од нас – дом, који је пометен и укражен, али у коме нема никога. И ускоро ће за таквог човека последње бити горе од првог, ако се у његову душу не усели Онај, Kоји увек треба да живи у њој. И због тога молимо Господа за ту милост. И истовремено сазнајемо у чему се састоји наш најважнији грех, и због чега треба највише да тугујемо.

Kолико пута је Господ многима од нас откривао Своју благодат – јер не почињемо пост први пут! Kолико пута само се кајали пред Господом и били близу очајања, видевши своју греховност. И Господ би нас изненада тешио Својом милошћу. То се понављало из године у годину – од поста до поста, од Васкрса до Васкрса. А понекад је Господ остављао нашу душу, како би она увидела како је живот бесмислен, празан и страшан, када Њега нема поред ње. И потом као да је жали видевши како се мучи и каје пред Господом, поново је тешећи. И поново смо одступали од Христа, газећи Његове заповести. Али ево речи Господње која може да звучи као приговор за многе од нас у овом Великом Посту: «Боље би им било да уопште нису познали благодат, него да се врате назад». Господ нам открива тајну, због чега вера није откривена свим људима, због чега се сви нису присајединили изузетној благодати – јер можемо отићи од Христове Пасхе посрамљена лица, и то не само ове године већ и у век векова. Боље је не спознати благодат, и не знати истински пут Господњи, него одступити од њега.

Kада не бисмо знали истински Христов пут, не би били осуђени због тога што следимо други пут. Али пошто смо спознали тај пут и поред свега поново свесно и слободно бирамо грех, онда већ грешимо заједно са ђаволом против Христове Светлости. Боље је да не спознамо благодат и истину, јер то знање може за нас да постане вечна осуда. Управо у томе се и састоји «тајна безакоња» у Цркви: људи спознавају Христа и поред тога претпостављају пад у дубине греха у односу на тешко успињање ка Његовим врлинама. Али зар је то заиста могуће да када спознамо Христову лепоту, Његову благодат опет се као пас се враћамо на своју бљувотину? Или као чиста свиња која поново одлази да се ваља у блату? Молићемо се да наше покајање постане дубока промена живота, не само у време поста, већ заувек.

Kако је то било са преподобном Маријом Египћанском којој се обраћамо у својим молитвама од самог почетка поста. Најважнији значај Великог поста је у томе да на крају чујемо речи Христове: «Будите свети као што сам Ја свет», да бисмо се коначно испунили том одлучношћу, о којој говори преподобни Серафим Саровски као о главном знаку хришћанског живота, коју не можемо да постигнемо уколико нам Господ не да Своју благодат. И молићемо се да нам Господ открије због чега нам је дат Велики пост како наша душа не би била преварена, и како у њој не би победио ђаво, већ Господ.

Протојереј Александар Шаргунов 

russdom.ru

Нека ваш проблем, искушење које имате у свом животу данас, постане корак до неба.

Како ово постићи? Када се у овој тешкоћи предате Богу. Када се ова тешкоћа третира као прилика да откријете себе и негујете врлине.

Проблеми и искушења нису пријатне ситуације, али су неопходне. Када би све ишло како смо планирали, како бисмо желели, пре или касније бисмо пали у бахатост, незахвалност, илузију и патњу.

На жалост, ми смо склони да заборављамо доброту Божију у свом животу, јер лако падамо у прелест самообожења, јер се лако одвраћамо од Њега; Бог нас учи кроз искушења. Подсећа нас да нисмо моћни, да нисмо свезнајући, да нисмо самодовољни, да нисмо непоткупљиви, да нисмо нерањиви. Искушења нас буде из духовне летаргије у коју упадамо. Када неочекивано дође тешкоћа у нашем животу, поново хватамо бројаницу, поново почињемо молитву, поново се сећамо Бога нашег.

Све је у овом животу добро и благословено. Све. Чак и оно што сматрамо проклетством и злом. Све је добро и благословено, док се свему приступа са перспективом вечног живота. Ако све гледамо кратковидо и светски, природно ћемо бити несрећни и у малим тешкоћама свакодневног живота.

Видимо људе са великим проблемима како су мирни и срећни, а са друге стране видимо људе који имају све (на свету) а да су због најмање потешкоће несрећни и  узнемирени. То је зато што први имају ум упрт у небеса, док су други заглављени у блату земље.

Овај живот је Божански дар свакоме од нас. Није божански дар само када нам све иде добро већ и када смо окренути наглавачке. Овај дар није дат од Бога да бисмо се осећали срећни и успешни, већ да бисмо постигли одређени циљ (наше Спасење), да бисмо откључали (то је кључ) вечну срећу која нам се нуди. Овај живот сам по себи није ништа ако се не доживи као предворје вечности. Он добија дубоко и веома важно значење када га човек третира као прилику коју му је дао Бог да вечно живи са Њим.

Дакле, искушењима се приступа другачије, стрес се ублажава и све је олакшано. Све се ради глатко и мирно. Све је означено Крстом Господњим и завршава се у самом Спаситељу Христу. Човек сада не живи да би био срећан, него да би се спасао, да би се довршио у Христу.

Тек тада овај живот има смисао и значај (макар звучало помало грубо и екстремно): само када човек живи са Христом, за Христа, кроз Христа.

Имати породицу, успети у послу, обновити манастир, имати много деце, стећи друштвени статус итд. нема смисла, нити је битно ако нема Христа у вашем животу.

Ништа нема смисла и вредности без Христа. Све је џабе без Христа, без изгледа на живот вечни. Христос даје смисао нашим животима, даје смисао нашој смрти, даје смисао свему у нама.

o. Хараламбос Пападопулос

http://istologio.org/

После цара Констанција, сина Константина Великог, зацари се Јулијан Одступник. Он од Христа пређе идолослужењу, и диже силно гоњење на хришћане, не само јавно нeгo и тајно. Јер се злочестивац стиђаше да све хришћане јавно подвргава свирепим и нечовечним мукама. А уз то бојаше се да многи идолопоклоници, видећи јуначко трпљење мученика Христових, не стану прелазити хришћанима. Стога погани и лукави Јулијан намисли да тајно оскврни људе Христове. Знајући да се хришћани прве седмице Великог Поста нарочито очишћују и посвећују Богу, дозва градског епарха у Цариграду и нареди му да са пијаца покупи и склони све што се по обичају продаје, и да место тога изложи на продају друге намирнице, хлеб и пиће, које ће претходно кришом попрскати и оскврнити крвљу од идолских жртава. Тако ће се хришћани, купујући те намирнице у време светог поста, оскврнити идолским жртвама.

Епарх одмах приведе у дело безбожну наредбу безаконог цара и изложи на свим пијацама намирнице оскврнављене крвљу идолских жртава. Али свевидећи Бог, који хвата мудре у лукавству њиховом, промишљајући о слугама својим, уништи тајну и лукаву замку злочинчеву, јер цариградском архиепископу Евдоксију посла свога страдалца, светог великог Теодора Тирона. И он, дошавши к архијереју на јави а не у сну, рече му ово: Иди одмах и сазови Христово стадо, и нареди им строго да нико не купује ништа од намирница изложених на пијацама, јер су по наређењу безбожног цара све оскврнављене крвљу од идолских жртава.

Архијереј би у недоумици па упита: А шта ће радити сиротиња која код куће нема намирница, ако не буде куповала оно што је изложено на пијацама? Светитељ му одговори да ће њихове потребе подмирити дајући им кољиво. Но архијереј не знађаше и не разумеваше шта је то кољиво. Велики Теодор му рече: Кољиво је пшеница кувана с медом, јер ми смо у Евхаити навикли да то тако зовемо. Архијереј упита свога посетиоца ко је он што тако промишља о хришћанима. Светитељ му одговори: Ја сам Христов мученик Теодор, Он ме сада посла к вама у помоћ. Рекавши то, он постаде невидљив.

Архијереј тада одмах устаде, сазва све хришћане, и извести их о ономе што виде и чу. И начинивши кољиво, он сачува Христово стадо неповређено од замке вражје. А безакони цар, видећи да је његова тајна замка откривена и да му намера није успела, веома се постиде и нареди да се на пијаце опет изнесу уобичајене намирнице. Хришћани, пак, у суботу прве великопосне седмице кољивима отпразноваше спомен светог великомученика Теодора, захваљујући Богу и прослављајући светог слугу Његовог. И од тада па све до сада, правоверни у целоме свету кољивима прослављају у суботу прве седмице Великог Поста успомену на ово чудо, и штују Христовог страдалца, да се не би заборавило тако дирљиво промишљање Божје о хришћанима и помоћ светог великомученика Теодора.

Извор: Епархија захумско-херцеговачка

Jер, у стању смртне опасности, све споредно, површно у нашем животу отпада, душа се разоткрива и открива своје право стање.

Веома је важно да ово стање буде усмерено ка Богу. Jер, ако у стресној ситуацији, уместо да стреми ка Спаситељу, душу изједају мржња, гнев, страх и очај, то значи да је она још више слепа него у данима удобности и благостања.

Али чак и у овом стању постоји нада да се вратимо Господу. Само треба да се сетимо да нам се без Његове воље ништа не може догодити.

Отворите Псалтир! Ова књига садржи све молитвене уздахе душе која пати, а посебно оне у опасности. Чистим светим речима моћи ћемо да наштимамо душу на прави начин, да успоставимо раскинути контакт са Господом.

Али управо то – да обновимо везу са Богом душа наших – циљ је Великог поста.

Сада је време када је све што је сувишно нестаjе. Време које скида маске. Време, које показује дела, а не речи. Време које нам даје могућност да своју љубав према Богу и ближњима покажемо максимално. Хајде да искористимо ово време.

Митрополит Антоније (Паканич)

pravlife.org

Литургија пређеосвећених дарова може се, без икаквог претеривања, окарактерисати као душа или центар великопосних богослужења. У неким старим богослужбеним рукописима позната је као „Литургија Четрдесетнице”.

У ствари, то је служба која најбоље симболизује ово свештено доба године, вријеме поста и у суштини то није права Литургија него уобичајено вечерње коме се придодају одређене молитве и прозбе узете из литургија преко којих се припремамо за Свето причешће. Суштина ове службе крије се у самом њеном имену: „Литургија пређеосвећених дарова”.

Према томе, она се разликује од литургија Св. Јована Златоуста и Св. Василија Великог, у којима се савршава Евхаристија, приношење и освећење Светих дарова. У току „Литургије Велике четрдесетнице” приносимо „пређеосвећене”, тј. Свете дарове који су већ освећени на претходној Литургији. Ови Свети дарови приносе се како бисмо имали прилику да се њима причестимо и осветимо.

У току Великог поста, пуна Литургија служи се само суботом и недјељом док се Литургија пређеосвећених дарова служи сриједом и петком првих шест седмицâ Велике четрдесетнице; у четвртак пете седмице, на Велики понедељак, Велики уторак и Велику сриједу

Вашој пажњи препоручујемо филм о Литургији пређеосвећених дарова у коме ову централну великопосну службу објашњава блаженопочивши Митрополит црногорско – приморски Амфилохије. Филм је снимљен са благословом блаженог спомена Патријарха српског г. Павла у продукцији Одбора за вјерску наставу Архиепископије београдско – карловачке.

https://mitropolija.com/2022/03/08/liturgija-predjeosvecenih-darova-video-3/

А кад постите, не будите суморни као лицемјери; јер они натмуре своја лица да покажу људима како посте. Заиста вам кажем: примили су своју плату. А када ти постиш, намажи своју главу, и умиј своје лице. Да те не виде људи где постиш, него твој Отац који је у тајности; и твој Отац који види тајно, узвратиће теби јавно.

„А када постите“ каже Исус. Он нам нити заповеда нити сугерише да постимо, него нам помаже да, ако из неког разлога желимо да постимо, то чинимо како треба. А разлога за пост има више и они су различити. Ако само неке од њих потражимо у Старом завету онда ћемо пронаћи следеће. Може се постити због туге или жалости (као становници Јависа Галадова кад су из почасти сахранили Саулове кости и потом постили седам дана – 1Сам 31, 13; или када је из истог разлога Давид постио један дан: „до вечери“ 2Сам 1, 12). Може се постити из покајања (као Самуило са Израелцима у Миспи један дан – 1Сам 1, 6; или Ахав који је постом избегао Божији гнев – 1Цар 21, 27). Може се постити да би се припремили за молитву (као Давид да му дете због његовог греха не би умрло, мада је ипак умрло – 1Сам 12, 16-17; или као исти Давид молећи се Богу због лажних сведока који су устали на њега – Пс 35, 13). Може се постити и као припрема за откривење (као Мојсије на Синајској гори четрдесет дана и ноћи не једући хлеба и не пијући воде припремајући се да прими плоче завета – 2Мој 34, 28 и 5Мој 9, 9; или када је Данило постио три недеље све док није у визији угледао човеколику прилику са лицем сјаја муње – Дан 10, 3). Може се постити и да би се задобила Божија наклоност (када су Израелци постили један дан пред битку са синовима Венијаминовим – Суд 20, 26; или када је Јосафат прогласио пост по свој Јудиној земљи пре битке са Амонцима и Моавцима – 2дн 20, 3). Многи су, дакле, разлози које налазимо у Старом завету због којих су људи постили.

Једини пост који је захтевао јудејски Закон тицао се поштовања Дана очишћења (2Мој 16, 29–31; 23, 27). Пророк Јоил нам у вези са овим преноси Божије речи: „Обратите се мени свим својим срцем и постећи и плачући и тужећи [кукајући]“ (Јл 2, 12) а онда им Бог, као што ће то учинити и Син Божији много векова касније, даје прецизнија упутства о томе како да посте: „И раздерите своја срца, а не своје хаљине“ (Јл 2, 13). Дакле, кад постите нека ваше кајање буде ваша приватна (скривена и само вама знана) ствар (раздирање срца), а не јавно показивање и приказивање (раздирање хаљина). И усредсредите се на невидљиву суштину (тј. на срце – средиште вашег бића), а не на површину (свима видљиву хаљину). Један од најважнијих сведока о томе какав пост Бог од нас жели је пророк Исаија који описује ситуацију у којој се Израелци жале Богу: „Зашто постисмо, а ти не погледа, мучисмо своје душе, а ти не хтје знати?“ (58, 3). Пост се често у Старом завету означава као „мучење душе“. И да ово у ствари изузетно важно питање које се тиче смисла и сврхе поста не би остало неодговорено, Исаија нам одмах преноси Божији одговор: „Зар је мени такав пост по вољи, да човек своју душу мучи ваздан? Да савија своју главу као [што се савија] трска и да простире пода се костријет и пепео? Зар ћеш то звати постом и даном угодним Господу?“ (Ис 58, 5–6). Другим речима, Бог им директно каже да то што они не једу и што метанишу на грубим простиркама није оно што он жели од њих. Израелци су таквим својим постом неједења служили једино самима себи, али не Богу. И да не би остало недоречено каквим се постом служи Богу (а не себи), Бог им недвосмислено казује оно што заувек остаје парадигма истинског поста: „Ово је пост који ми је по вољи – да развежеш свезе безбожности [тј. да кидаш окове неправде], да раздрешиш ремење од бремена [тј. да раскинеш омче присилних уговора], да ослободиш потлачене, и да поломиш све јармове [тј. да поцепаш сваки неправедни уговор]. Није ли [прави пост] да поделиш свој хлеб са гладним, и да бескућнике уведеш под свој кров? Кад видиш голога, да га оденеш, и да се не скриваш од својих рођака?“ (Ис 58, 6–7). Укратко, ако од свог поста користи имате само ви и нико други, онда то није пост који је Богу по вољи.

Бог овде није могао бити јаснији: њему ништа не треба то што неко себе поваздан мучи не једући или метанишући на грубој подлози. Бог му, додуше, не забрањује да ово ради, али му кристално јасно ставља на знање да голим аскетизмом он можда задовољава своју сујету, али не и Божију вољу. Такође је из овог објашњења потпуно јасно да под постом Бог нема у виду ништа што се тиче уздржања од хране или пића, него искључиво уздржање од безосећајности и нељудскости. Прави пост је, барем ако слушамо Бога, удаљавање од неправде и безбожности, ослобађање другог од тешког бремена којим је натоварен, ломљење јармова онима који су подјармљени, храњење гладних, збрињавање бескућника – једном речју прави пост је праведно, милосрдно и саосећајно поступање према другима. Као што се јасно види, ништа од онога што Бог набраја као пост нема никакве везе са храном коју ћемо јести или је нећемо јести. Шта год да једемо или не једемо, ако поступамо овако како нам сâм Бог описује пост, ми ћемо вршити Божију вољу. И обратно, шта год да једемо или не једемо, ако тако не поступамо, ми нећемо вршити Божију вољу. Мада неједењем можемо себи (у потпуном незнању и заблуди) ласкати да је управо то оно што Бог од нас тражи. Премда је, као што смо видели, он сâм недвосмислено рекао да није.

Исус је био најбољи тумач Старог завета. Многа места у Јеванђељима сведоче да су јудејски писмознанци у разумевању најдубљег смисла Писма били инфериорни у односу на њега. Отуда је Исусово тумачење поста парадигматично и за све нас хришћане обавезујуће. Но, пре него што видимо шта он има да нам каже о посту, подсетимо се једне, често недовољно схваћене, а неретко и злоупотребљаване, чињенице из његовог живота. Припремајући се на сусрет са сатаном који ће га кушати, Исус је постио четрдесет дана и ноћи. И колико нам је познато – никада више. Када се интересују или му пребацују зашто његови ученици не посте (Мт 9, 14), јер у Исусово доба нпр. фарисеји су постили двапут недељно, тешко је, заправо немогуће, замислити да се то питање односи само на његове ученике, тј. немогуће је да Исус пости, а да његови ученици који се труде да га у свему следе не посте. Дакле, ако они нису постили, онда сигурно ни он није постио. Отуда рећи да хришћански пост води порекло од Исуса Христа, просто фактички није тачно. Уосталом, пост је постојао у разним народима, културама и религијама давно пре Исуса, постојао је паралелно са Исусом и постоји после Исуса. Исус није измислио пост, а није га ни пропагирао. Такође, чињеница је и да хришћани не посте као што је постио Исус. Иако постим више од четрдесет година, а понешто сам и прочитао о томе, нисам ни чуо ни видео да неки хришћанин пости тако што не једе ништа четрдесет дана и ноћи. А опет безброј пута сам видео да неки хришћани, од лаика до епископа, једући нпр. морске ракове и плодове мора, кавијар и небројене друге ђаконије, уз пробрана вина и обавезан коњак као дижестив, чврсто верују да тиме посте и да је управо то један од најважнијих стубова њихове хришћанске вере. Ништа не може бити даље од Исусовог учења. И, наравно, никакав проблем не постоји са овом дивном храном као таквом, осим тај што се уживање у њој не може назвати постом, ма колико она не била „мрсна“ и ма колико одговарала дефиницији „посне“ хране из популарних брошура које се могу купити у свакој цркви или чути у свакој другој црквеној проповеди.

Шта онда Исус има да нам саопшти у вези са постом? Исто оно што је столећима раније Бог саопштавао Израелцима преко Исаије. Не, дакле, да морамо или да треба да постимо, него како да постимо. Другим речима, ако из неког разлога (а, као што смо видели, може их бити више) желимо да постимо, Исус нам објашњава како то треба да радимо: „А кад постите, не будите суморни као лицемери; јер они натмуре своја лица да покажу људима како посте.“ Значи, када постите (из неког доброг и Богу драгог разлога) немојте да други то знају, не будите нерасположени и мрзовољни зато што не једете и поготово немојте да то показујете другима како бисте изигравали подвижнике или аскете. Јер то је лицемерно, будући да тиме падате у искушење да будете лицемери, тј. глумци који глуме за публику. А за Исуса нема горе ствари од лицемерја. Па како онда да постимо, ако имамо неки разлог? Тако што ћемо се упристојити да споља никако нећемо личити на испоснике. И ако којим случајем то јесмо, то треба да знамо само ми и Бог. Људи који опште са нама не треба то ни да наслуте. Исусовом речима: „Да те не виде људи где постиш, него [само] твој Отац [небески] који је у тајности.“ Према томе, Исусова поука о посту је да он мора бити потпуно приватна ствар о којој нико до Бога не зна. А не да се лицемерно шепуримо својом испосничком појавом и намештено озбиљним изгледом не бисмо ли изазвали дивљење околине. Чак и да успемо да га изазовемо (а хоћемо, јер људи су склони дивљењу лицемерима) тиме смо, вели Исус, примили своју плату за свој пост. Глумци су добили аплауз и нема потребе да плату добију од Бога, јер су је већ (у виду дивљења) добили од своје публике. Као кад нпр. уђемо у ресторан и конобара са супериорних висина наше вере упитамо: Шта имате посно за јело? Или кад се затекнемо у неком друштву па нас понуде нпр. парчетом сира, а ми достојанствено с висине то одбијемо речима: Хвала, али ја постим. Заиста смо тада примили плату за тај наш назови – пост. Барем ако је веровати Исусу.

Ранохришћанска литература нам показује да у првим вековима по Христу још увек није био заборављен прави смисао поста. Управо онај о коме нас Бог подучава у Старом завету преко Исаије, а у Новом преко Исуса. Тако нпр. у Делима апостолским читамо да су неки од првих хришћана постили духовно се припремајући да донесу неке важне одлуке (Дап 13, 2–3; 14, 23). Или чак четири столећа касније када нпр. Јевсевије Александријски каже: „Хришћанин који пости … треба да пода онима који немају. Онај ко пости, али не дели свој хлеб са оним ко је гладан, узалуд пост. Такав пост је бесплодан, зато што је некомуникативан [тј. зато што нема ништа са другима]“ (PG 86, 316A). Онај, дакле, који не водећи ни најмањег рачуна о онима који немају, и ограничивши се само на то да помно пази на састав хране коју ће појести, тврдо верујући да Бог никада не губи из вида садржај његовог тањира, и притом још мислећи да управо пажљивим бирањем онога што једе умилостивљује иначе немилосрдног Бога, даје све од себе да постане специјалиста сопственог спасења. Притом, наравно, од усредсређености на себе и прехрамбене услове сопственог спасења, такав не примећује никог другог, а понајмање гладне, бескућнике, унижене и обесправљене. Такав пост као брижљива усредсређеност на једење неких врста хране а избегавање других, неретко се доживљава као критеријум вере. Ништа не може бити даље од онога што Бог у вези са постом тражи од нас.

У истом духу Јермин спис Пастир, који су неки свети оци чак сврставали у Свето писмо, разликује богоугодан од бескорисног или чак сујетног пост (54, 3–5). Чини се да је уобичајен пост као просто уздржавање од хране ту означен као бескористан, јер „постећи на тај начин, ти ништа не чиниш за правду [Божију].“ Дакле, поново је просто уздржавање од хране означено као бескорисно. Па како онда треба постити а да то буде Богу угодно? Тако што не треба учинити ништа зло (лоше) у свом животу (него нпр. треба држати Божије заповести). „И нека ни једна зла [лоша] жеља не дође у твоје срце“ (54, 5). И даље: „Ако се уздржаваш од сваке зле [лоше] ствари…тек онда чиниш велик и Богу угодан пост“ (54, 5). „А овако ћеш одржати тај пост који имаш да држиш. Пре свега, чувај се од сваке зле речи и од сваке зле жеље, и очисти своје срце од свих таштина овога века. Ако то сачуваш, тај [ће ти]пост бити савршен.“ Приметимо да оно најважније у посту (овде означено изразом „пре свега“, јер оно најважније долази „пре свега“ осталог) нема никакве везе са храном, него са отровним речима, ружним жељама и таштином. А то су све ствари које се тичу нашег срца, а не стомака, најдубље умутрашњости, а не нутриционистичке хемијско-биолошке спољашњости. Писац Историје Лавсаика (5. век) ће, следећи овакво разумевање поста, ићи дотле да ће рећи да је „Разумно пијење вина много боље него арогантно пијење воде“. Јер се прави пост не тиче хране, него нашег унутрашњег става наклоности или ненаклоности према ближњем, тј. повезан је искључиво са нашим односом према другима, а не са садржином нашег тањира. Наравно, легитимно је, после свега, запитати се: зашто се онда став бриге о другима и настојање да их пригрлимо и утешимо, једном речју да их волимо, уопште назива постом кад нема никакве везе са храном. Можда је одговор у томе што чулно-физички свет у Библији често има улогу слике духовног света и служи да га што пластичније објасни. Због тога се уздржавање духа од лицемерја, од злих речи и дела, од немилосрдне одбојности и нељудске арогантности према ближњем сликовито означава уздржавањем тела од хране. Зато се физички пост може схватити као рефлекс духовног, како бисмо овај други, до кога је Богу једино стало, боље разумели и прихватили. Јер онај ко нема љубави према другом, не само да узалудно пости, него и узалудно верује и узалудно се нада.

И пошто од сутра па до Васкрса треба да постимо, онда учинимо то како треба. Немојмо се разметати својим постом, штавише, немојмо да ико зна да постимо. Надаље, вршимо правду, што је много више него – избегавајмо неправду. Ако можемо ослобађајмо потлачене, или бар немојмо друге тлачити, и то не само физички него ни вербално ни психички (што понекад може бити тлачење горе од физичког). Поделимо своју храну са другима. Није, дакле, потребно да не једемо, него да од тога што једемо дамо и другима који немају да једу. Дакле, нахранимо гладног, збринимо бескућника, пригрлимо избеглицу. Једном речју, саосећајмо са другима, превијајмо им ране, и телесне и душевне, волимо их и бринимо се о њима. Покажимо да смо људи. Ако нам то на овом путу на било који начин помаже, уздржавајмо се од јела и пића, али нека наш истински пост буде уздржање од лицемерја, охолости, безосећајности, мржње и нељудскости. То је једини начин да постанемо Исусови ученици у овом а његови пријатељи у оном свету. Амин!

Владан Перишић

Извор: Теологија. нет

 Прво бих тог човека упитао колико дуго долази у храм и шта је за то време сазнао, која дела из светоотачког наслеђа је читао, колико је упознат са Светим Писмом, Јеванђељем. И на основу тога бих му дао извесно руководство о томе како треба да проведе Велики пост.
Ономе ко мање-више зна нешто, наравно, посаветовао бих да набави дела светих отаца у којима може да прочита нешто о нашем посту и да сазна на шта пре свега конкретно треба да обрати пажњу, у ком правцу треба да усмери своје снаге и тежње за време поста. Посаветовао бих му да сазна нешто више о свим недељама Великог поста, о различитој строгости телесних постова. О празницима и посебним богослужењима везаним за пост. Да се мало упозна са структуром поста.

Кажеш да постиш.

Увери ме у то својим делима.

А која су то дела?

Ако видиш сиромаха, удели му милостињу.

Ако се нађеш са непријатељем својим, измири се са њим.

Видиш ли на улици неко лепо лице, одврати свој поглед од њега.

Дакле, не само да постиш стомаком, већ и очима и слухом, и рукама и ногама и свим удовима тела.

Руке нека посте уздржавајући се од сваке грамзивости и крађе.

Ноге нека посте тако што нећи ходити путевима греха.

Очи нека посте тако што страсно неће посматрати лепа лица нити у зависти гледати на добра других људи.

Кажеш да не једеш месо.

Али, чувај се да не гуташ похотљиво очима оно што видиш око себе.

Пости и слухом својим не слушајући оговарања и сплетке.

Устима и језиком својим пости и уздржавај се од ружних речи и шала.

Каква нам је корист ако не једемо месо и рибу, а уједамо и прождиремо своје ближње. 

https://patmos.rs/2022/03/06/sveti-jovan-zlatousti-o-postu/

Наша религија је религија над религијама, богооткривена религија; права, истинита религија. Друге религије су људске, празне, не познају величину Тројичнога Бога. Не знају да је циљ и назначење нашега постојања да постанемо богови по благодати, да се уподобимо Тројичноме Богу, да постанемо једно са Њим и међусобно. Ове ствари друге религије не знају. Крајњи циљ наше религије јесте остварење Христових речи:…Да буду једно. Тиме се довршава дело Христово. Наша религија јесте љубав, ерос, одушевљење, света и благодатна „лудост”, чежња за Божанством. Све се то налази у нама. Стицање свега тога захтев је наших душа.

За многе људе, међутим, религија је борба, агонија и немир. Зато многи сматрају „религиозне” људе за несрећнике јер виде у каквој се мизерији налазе. А и јесте тако. Јер, ако човек не схвати и не доживи дубину религије, онда религија постаје болест, и то страшна болест, тако страшна да човек губи контролу над својим поступцима и постаје безвољан и немоћан, испуњен агонијом и немиром, тако да њиме руководи зли дух. Такав човек врши метаније, плаче, виче, тобоже се смирава, а све то смирење је уствари сатанско дејство. Неки такви људи доживљавају религију као неку врсту пакла. У цркви метанишу, крсте се, говоре: „Ми смо грешни и недостојни”, а чим изиђу из цркве, почињу да псују и хуле на светињу ако их неко макар мало увреди. Потпуно је очевидно да је на делу демон.

Хришћанска религија, у стварности, мења човека и исцељује га. Но, главни предуслов да човек уочи и распозна истину јесте смирење. Егоизам или самољубље помрачује човеков ум, смућује га и одводи у заблуду, у јерес. Веома је важно за човека да појми истину.

Некада, у давнини, људи су живели у примитивном стању: нису имали ни куће ни било шта друго. Склањали су се у пећине без прозора, а и улаз у пећину би затварали помоћу камења и грања да не продире ветар. Нису схватали да напољу царује живот, кисеоник. У пећини човек пропада, разбољева се, упропашћује се, док се напољу оживотворава. Можеш ли да разумеш истину? Тада си на сунцу, на светлости. Видиш сву величину Божјега света. У противном, затворен си у мрачну пећину. Имамо светлост и таму. Шта је од тога двога боље? Шта је боље: да си благ, смирен, спокојан, да у теби влада љубав, или да си нервозан, мрзовољан, и да се са свима препиреш? Свакако, узвишенија је љубав. Наша религија садржи у себи сва ова добра. Она јесте истина. Али многи застрањују у нешто друго.

Они који одричу ову истину душевно су болесни. Они су налик на болесну децу – на ону децу која или су остала без родитеља, или су им се родитељи развели, или су провели век у свађи, па су им деца постала неприлагодива, асоцијална. У јереси и секте одлазе сви духовно збуњени и смушени, сви поремећени. То су поремећена деца поремећених родитеља. Но, сви ти смушени, неуравнотежени и неприлагодиви људи имају у себи храброст и упорност, те постижу много тога.

Нормалне и мирне људе потчињавају себи пошто врше утицај и на друге себи сличне, а надмоћни су и у свету јер су већина и налазе себи присталице. Постоје и други који, додуше, не поричу истину, али су и они поремећени и душевно болесни.

Грех утиче да човек постане душевно поремећен. Та неуравнотеженост ничим се не може одстранити. Само уз помоћ светлости Христове долази до разрешења. Први покрет чини Христос: „Ходите к мени сви који сте уморни и натоварени и ја ћу вас одморити” (Мат. 11, 28). Затим ми, људи, прихватамо ову светлост својом слободном вољом, коју изражавамо кроз љубав према Њему, кроз молитву, кроз учешће у животу Цркве, кроз учешће у светим Тајнама.

Често ни труд, ни метаније или земни поклони, ни осењивање себе знаком крста не привлаче благодат Божју. Ту постоје одређене тајне. Најбитније јесте то да избегаваш форму, а држиш се суштине. Што год да чиниш, чини из љубави.

Љубав је вазда спремна на жртву. Ако нешто чиниш као да је то за тебе кулук, душа ти се буни и реагује против тога. Љубав привлачи благодат Божју. Када сиђе благодат, самим тим силазе благодатни дарови Светога Духа: „А плод Духа јесте: љубав, радост, мир, дуготрпљење, благост, доброта, вера, кротост, уздржање. За такве нема закона” (Гал. 5,22-23). Ово су својства што треба да их има душа која је здрава у Христу.

Сједињен са Христом, човек постаје благодатан и на тај начин живи изнад зла. Зло за њега не постоји.

Постоји само добро, само Бог. У овом случају зло не може да постоји.

Другим речима, ако је ту светлост, не може на истом месту постојати мрак. Нити човека може да обузме тама ако он у себи има светлост.

Живот и поуке старца Порфирија Кавсокаливита

https://patmos.rs/2022/03/08/sveti-porfirije-kavokalivit-hriscanska-religija-menja-coveka-i-isceljuje-ga/

Како ћемо повратити изгубљени Рај? Постом, једино постом! А бесмртност, како ћемо повратити изгубљену бесмртност? Опет постом, једино постом. Гле, пост нам је дат као лек од греха и смрти. Да, као лек од греха и смрти. Постећи, ми се лечимо од греха и избављујемо од смрти. Јер постом повраћамо себи изгубљену Божанску светост, изгубљену Божанску бесмртност, изгубљену Божанску Истину, изгубљену Божанску Правду, изгубљену Божанску Доброту, изгубљену Божанску Лепоту. Сежући постом за Божанским савршенствима ми преносимо центар свога бића са земље на Небо. Сабирамо себи блага на Небу, где их ни мољац греха ни рђа смрти не квари и где лупежи не поткопавају и не краду[5]. Постиш ли – гле, ти постајеш божански чист, божански свет, божански бесмртан. Постиш ли – ти срце своје приносиш и преносиш са земље на Небо, где ни мољац ни рђа не квари, и где ти ништа ни греси ни страсти не могу украсти. Постиш ли – гле, ти постом стичеш сва непролазна вечна божанска блага.

Ава Јустин Поповић

https://www.facebook.com/jovanjamanastir/

Неко од Светих Отаца завапио је Богу: Господе, дај ми један, једини дан за који се не морам кајати! Ово не може сваки разумети. Ово може разумети само онај хришћанин, који је навикао да стоји на стражи своје душе и да у њој запажа најутанчаније покрете добрих и злих жеља, добрих и злих мисли. А жеље и мисли родитељи су речи и дела. Међутим има људи који се зову хришћанима, а којима је увек на језику готово самооправдање: Ја немам зашта да се кајем у животу. Каква самообмана!

И каква разлика између оног светог човека који је желео један, једини дан чист и безгрешан, и ових „безгрешника“ који цео свој живот, тј. хиљаде и хиљаде дана, сматрају светим и безгрешним. На сваком и свачијем опелу православни свештеник се моли Богу за опроштај грехова покојникових, па каже: …јер нема човека који је жив а да није згрешио. Како згрешио? Словом, дјелом или помишленијем, дакле, и помисли могу бити грех. И жеље могу бити грех. Речи и дела произилазе, или рађају се, од помисли и жеља. Ово су као родитељи, оно као деца. Могу они бити и бездетни, па ипак човечија душа да буде сва у греху. То јест, могу наше зле помисли и зле жеље остати у нама неизражене и најављене кроз речи и дела, па ипак сва наша душа да буде помрачена грехом.

Уми срце своје од зла, говори Господ (Јер,4,14). На другом месту опет у Библији каже се: Није Бог као човек да суди по спољашности, него он испитује срца и утробе. Отуда је јасно да се покајање тражи не само за речи и дела, него и за помисли и жеље. Како народ мисли и осећа? На једном молитвеном скупу певаху људи и жене неку песму о покајању, завршавајући сваку строфу овим рефреном:

Покајање Богу радовање,
Некајање паклу радовање.

После отпеване песме устаде један човек, кога називаху брат Крстивојем, па изговори једну красну реч о потреби покајања. Пишем ово памећу: Читали сте, вели, браћо и сестре, у Светоме Писму, а чули сте и од својих свештеника, да је Бог оставио покајање за спасење. Не тражи Створитељ од нас неку небесну праведност. Зна Он од каквог смо састава. Нисмо ми као дворац од гранита, него као кућа од земље. Зна Он то боље него ми сами што себе знамо. Зато тражи од нас да колико год можемо уздржавамо се од греха и безакоња, а када сагрешимо да се одмах покајемо.

У ове мутне дане наши свештеници највише говоре о покајању и позивају народ на покајање. По својој сељачкој памети ја рачунам да ако би се сав народ покајао, не би нам сав свет могао ништа наудити. -Зар није тако браћо? -Тако је!, одјекну кроз вечерњу тишину. Било је времена, драга браћо, кад ја нисам имао појма о покајању. Прво, нисам знао да се треба кајати, друго, био сам горд да би се кајао, и најзад, било ме је стид да признам грех и да се покајем. Па сам онда испитивао стање код других људи и разумео ово што ћу вам рећи – три су узрока некајању: незнање шта је грех, гордост и стид. Ја рекох што имадох. Само још да поновим – само нас покајање може спасти од свију зала. А сада нека настави неко други.

Свети Николај Жички

http://www.spc.rs/sr/sveti_nikolaj_zhichki_o_pokajanju_1

Пост, бдење, молитва, милосрђе и свако друго добро дело, које бива Христа ради, представља начин за задобијање Духа Светог (који је истински циљ хришћанског живота)… Само добро дело које бива Христа ради, доноси полод Духа Светог. Ниједно дело које се не чини ради Христа, чак и да је добро, неће имати награду у животу будућег века, јер ни у садашњем животу не доноси благослов Божији. (Григорије Ниски)

Пост је један од класичних облика подвига и главни израз телесног подвига. Његов јединствени значај налази се у томе да хришћане подсећа на њихово пало стање у којем ће се налазити до дана Другог доласка Христовог, иако се истовремено на њима већ показује потпуна увереност спасења (Ј. Мајендорф).

Пост је средство, а не циљ по себи. Пост је сам по себи похвалан, али не пред Богом, будући да је средство које помаже онима који хоће да буду целомудрени. Побожни не треба високо да мисле о себи због њега, него да са вером у Бога прихватају остварење циља (Диадох Фотички). Пост је свети пут Божији, пут ка Богу. Управо, циљ поста, као и сваког телесног уздржања, није самовлашће – власт ума над материјом, зауздавање и потчињавање бунтовне природе, него практично порицање могућности да тело и његове жеље буду циљ за себе. Пост је директна веза тела са Богом, учешће у саборном послушању човека вољи Божијој, лични принос његових настојања да своју природу непосредно потчини Богу (Х. Јанарас).

Као аскетски принос целог човека Богу или као покушај у делу саборне светости човека, пост, уствари, у својој онтолошкој размери, јесте основ свих добара, одбрана сваке врлине и начела духовне борбе, и венац уздржања, лепота девствености и светости, блистање целомудрености и почетак пута хришћанског живота, мајка молитве и извор мудрости, учитељ тиховања, претходник сваком добром делу Пост који бива са расуђивањем јесте чудесно саздање сваког добра. Онај који је равнодушан према посту, тром је, лењ и немоћан и за све друге подвиге… и победу препушта сатани, који га увек побеђује зато што је голорук и без оружја улази у борбу… Онај пак, ко се непрекидно подвизава у посту задобија постојан разум, спреман за одговор и сподобан за одстрањивање свих неприличних страсти (Исак Сирин).

Пост је израз нашег стварног смирења, одсуства уверености у саме себе и сопствене врлине, и истворемено, сведочанство наше истинске слободе да се отворимо пре свега за разумевање сопствених немоћи и осећање греховности пред благодаћу која нам је дата и пред дуготрајним трпљењем Божијим. Тако пост задобија духовне размере и његови плодови јесу духовна постигнућа (Мт 4, 4). Он је супротност стомакоугађању и пијанству, који се ослањају на самозадовољство и апсолутизам природе и на њено отуђење кроз чулно уживање и телесно мудровање. Верници пост, између осталог, схватају и као сасецање рђавих мис-ли, стражарење ума, спас од огрубелости, двери умилења, смирено уздисање, ведру скру-шеност, одмарање од многоглагољивости, повод за безмолвије, чувара послушности, виновника бестрашћа, отпуштање грехова, врата и блаженство Раја (Ι. Κλιμαχος). Бог не тражи уздржање од хране, и пост није само због уздржања од хране, него да се одвојимо од земаљских ствари, како бисмо сво слободно време духовним стварима подредили (Свети Јован Златоусти).

Пост јесте захтев духовног подвига и произилази из његовог искуства. Он доноси ослобођење од зла и индивидуалног сиромаштва, а истовремено и доброчинство и пожртвованост у љубави: Истински пост је ослобођење од зла, разрешење од свих неправедних веза. Одагнај жалост ближњег, опрости му дугове. Не постите док се налазите у расправама међу собом: меса не једеш, али једеш брата свог; вина не пијеш, али увреде изговараш; увече чекаш да се причестиш, а дан проводиш по судовима. Какву корист имаш да постиш телесно, а душу своју испуњаваш мноштвом зала (Свети Василије Велики).

Реч је о нетелесном посту (Григорије Ниски) који има општи карактер и постаје средство доброчинства и човекољубља. Бесплодан је пост који нема (за циљ) заједницу са другима (Јевсевије Александријски). Данас пост треба да постане одбацивање изобиља и расипништва потрошачких добара и да буде пут праведности који још увек није достигнут. Истинска праведност није у томе да се постигне нека техничка и друштвена равнотежа у људском поретку него да признамо неповредива права свих људи без разлике, да учествујемо у њиховим потребама и да заједно с њима делимо не само наше ствари, него и наше биће. Тада је пост добро дело и распростирање љубави.

Кроз слободни подвиг враћамо се пуноти богочовечанског живота и благодати, у богоначални живот и благодатни живот, у пуноту Божије љубави и милосрђа, враћамо се евангелском позиву и делању, што са наше стране захтева самосазнање и познање, слободу и одговорност. Реч је о упорном, дугом процесу који је без краја, у коме човек постаје заједничар благодати и истине, са којим преображава и заиста чини слободним своје биће. Подвиг управо одређује меру и величину учешћа човека у новом животу Христовом, у животу Тела Цркве где се Духом Светим остварује и савршава тајна и тајне Христове. Подвиг је мајка светости. Из њега се рађа први предокушај осеђања тајни Христових (Исак Сирин).

patmos.rs