С руског превели: Иван С. Недић и Јелена Недић

Редактура превода: епископ бачки Иринеј

извор: https://spzh.news/ru/zashhita-very/81129-strasti-po-vakcine-i-vakcinacii (8. јул 2021)

Пише Кирил Александров

Вакцинација против болести ковид-19 већ одавно је из медицинског проблема прерасла у политички проблем, а сада прети да постане и верски. Хоћемо ли ускоро зачути анатеме вакцинисаних упућене невакцинисанима и обратно? Прети ли Цркви раскол око овог питања и какав је тренутни став Украјинске Православне Цркве [Московске Патријаршије]? Да видимо о чему се све ту ради.

КАКВЕ ВАКЦИНЕ ПОСТОЈЕ 

Све вакцине се заснивају на истом принципу деловања: на ћелијском нивоу у људски организам се убацује нешто што изазива имуни одговор, а да при томе не узрокује болест. Ипак, у зависности од тога шта је то нешто, вакцине се деле на класичне, векторске и иРНК вакцине.

Класичне вакцине се, даље, деле на неколико подврста, али ми се у то нећемо удубљивати. Размотрићемо само принцип њиховог деловања. Имуни одговор организма на дејство ових вакцина изазива вирус који је узрочник болести, али инактивисан или ослабљен помоћу разних технологија. Међу такве вакцине спадају, на пример, кинеска CoronaVac (у Украјини најзаступљенија) и руске ЕпиВакКорона и КовиВак. Класична технологија израде вакцина стара је већ око две стотине година, добро је проучена, али има најнижи степен ефикасности против вируса корона. По неким подацима, степен ефикасности вакцине CoronaVac износи свега 50%.

Векторска вакцина се прави тако што се узме неки други вирус, који је потпуно безбедан за човека (он служи као вектор), па се у њега угради генетски материјал вируса који изазива болест, тако да у овом случају имуни одговор изазива генетски материјал. У ове вакцине спадају британско-шведска AstraZeneca, америчка Johnson&Johnson,  руски Спутњик Ве и друге. Ефикасност ових вакцина износи 80–90% и више.

Код иРНК вакцина реч је о сасвим новој технологији вакцинације, која је до појаве актуелне пандемије вируса корона прошла само клиничке стадијуме испитивања. Пре појаве ковида 19 ниједна вакцина израђена овом технологијом није била одобрена за примену код људи. Када се појавио вирус корона, донета је одлука да се зажмури на недостатак објективних података, како би се овај тип вакцине што пре увео у масовну примену.

Вакцине иРНК не садрже сâм вирус (инактивисан или ослабљен) нити делић вируса уграђен у други вирус већ само одређено „упутство“ у виду молекула информационе рибонуклеинске киселине (иРНК) у којем је записана информација о беланчевини вируса SARS-CoV-2. Када доспе у ћелију људског организма, то „упутство“ је примора да синтетише дату беланчевину, на коју, даље, наш организам ствара жељени имуни одговор. У иРНК вакцине спадају америчко-немачка Pfizer-BioNTech и америчка Moderna. Њихова декларисана ефикасност износи 95%.

Ова врста вакцине изазива највише контроверзи, с обзиром на сасвим логичну бојазан: не садржи ли, случајно, тај молекул иРНК, поред упутства за синтезу спајк-протеина, још и неке друге инструкције за које не знамо ни ми, а можда ни они који су вакцину направили? Какво ће дејство то упутство, убачено у људски организам, имати после неколико година или деценија? На које системе у организму поред имуног оно може деловати? Одговоре, дакле, на ова питања немамо, када је реч не само о вакцинама против вируса корона него и о иРНК вакцинама уопште.

ШТА СЕ СВЕ ЗАМЕРА ВАКЦИНАМА 

Аргументи које износе противници вакцинације против ковида 19 условно се могу поделити на неколико група.

1. Чиповање. Неки сматрају да се под изговором вакцинације у људски организам убацује некакав микроскопски електронски уређај помоћу којег се може вршити контрола над човеком, то јест чип. Они, даље, сматрају да тај чип који се убацује под маском вакцине јесте управо жиг Антихриста о којем говори Свето Писмо.

Ове тврдње се не заснивају апсолутно ни на чему осим на фантазијама оних који их износе у јавност. Пред искушењем стицања популарности међу људима склоним разним теоријама завере падају понекад и познате, поштоване личности. На пример, руски режисер Никита Михалков је [у својој емисији „Бесогон“] најпре веома убедљиво говорио о томе како се приликом вакцинације у људски организам убацује чип, а затим се после одређеног времена вакцинисао и тај податак изнео у јавност.

У датом тренутку технички би било веома тешко изводљиво убацити чип у вакцину, као што би било тешко изводљиво и организовати јединствен систем управљања „чиповима“ у вакцинама различитих произвођача.

2. Мењање генетског кода. Постоји мишљење да вакцине против вируса корона имају способност да мењају човеков генетски код и да утичу на одређене функције организма. Ове замерке се односе углавном на иРНК вакцине. Оне у себи носе одређено упутство које људски организам треба да испуни. И мада произвођачи вакцина тврде да молекул иРНК не може да се угради у наше молекуле ДНК и РНК и да промени наш генетски код, поједини научници су опрезнији у својим тврдњама. Они говоре да могућност уграђивања молекула иРНК у човеков ДНК и РНК није доказана. Другим речима, наука располаже сувише малом количином података да би могла недвосмислено тврдити било једно било друго.

Противници вакцина најчешће тврде како оне негативно утичу на репродуктивну функцију и како је вакцинација завера која за циљ има смањење броја становника на планети. Ова тврдња ће се моћи доказати или оповргнути тек за неколико деценија. Сем тога, на овако нешто се може сумњати само када је реч о иРНК вакцинама. Оптуживати друге типове вакцина за утицај на човеков ДНК и РНК исто је што и тврдити да на наш генетски код могу утицати одређене врсте хране.

3. Нежељена дејства. Није реч о томе да неко може накратко добити повишену температуру или свраб на месту убода већ о прилично озбиљним последицама. На пример, поједини медији, позивајући се на истраживање америчког Националног центра за биотехнолошке информације, тврде да је у САД код више од 80% (!!!) трудница које су у раном периоду трудноће вакцинисане против ковида 19 дошло до спонтаног побачаја. А поједине европске земље, као што су Немачка, Француска, Шведска, Италија, Шпанија и друге, обуставиле су примену вакцине AstraZeneca због честих случајева тромбозе који доводе, између осталог, и до смртног исхода.

4. Низак степен ефикасности. Клиничка испитивања су показала да читав низ вакцина има веома низак степен ефикасности. У том погледу критикују се углавном кинеске вакцине Sinovac Biotech Ltd. (ефикасност 50,4%) и Sinopharm (72–79%). Али поједине европске вакцине такође имају низак степен ефикасности, на пример ефикасност вакцине немачке компаније Curevac је свега 47%.

Ипак, низак степен ефикасности појединих вакцина и није толики проблем, будући да ефикасност вакцина Pfizer-BioNTech или Спутњик Ве износи 90%, а када је реч о тешким случајевима болести и целих 100%. Невоља је у томе што ковид-19 непрестано мутира и што су вакцине пред одређеним мутацијама потпуно немоћне.

Колико пре неки дан, 5. јула 2021, генерални директор Светске здравствене организације Тедрос Аданом Гебреисус изјавио је да се такозвани индијски или делта сој шири светом упркос свим вакцинама. „Овај сој се шири како у земљама са ниским, тако и у земљама са високим процентом вакцинисаних. То захтева пажљиво праћење ситуације и кориговање стратегије борбе против њега. Ширење индијског соја говори да произвођачи вакцина засад немају одговор на изазов појављивања нових мутација“ – рекао је Гебреисус.

Поставља се оправдано питање: зашто се вакцинисати и излагати ризику појаве нежељених дејстава ако ће примљена вакцина већ сутра бити потпуно бескорисна пред новим сојем вируса корона?

Засад се не може рећи да постоји директна веза између степена оболевања и степена вакцинисаности становништва у различитим земљама. На пример, у Украјини, где вакцинација протиче веома споро, пропраћена читавим низом скандала због кршења рокова и неиспоручивања вакцина, 6. јула 2021. за 24 часа регистровано је свега 610 новозаражених и 33 преминулих, с тим што по званичној статистици Украјина има око 40 милиона становника. У исто време, у Русији, где вакцинација напредује ударним темпом и где је вакцинисано већ скоро 18% становништва, истог датума је забележено 23.378 нових случајева вируса корона и 737 преминулих.

5. Главна замерка – верска или етичка. Све набројане замерке на рачун вакцина немају толико значаја за вернике, колико питање њихове етичке оправданости. Раније се ово питање није постављало на тако широком нивоу. Међутим, с појавом ковида 19 почели су да се сазнају поједини веома непријатни аспекти индустрије вакцина. Испоставило се да се многе вакцине (не само против вируса корона него и против других обољења) заснивају на биолошком материјалу добијеном путем абортуса. Испоставило се да многе светске лабораторије у развоју вакцина деценијама користе ћелијске линије које воде порекло од ткива абортиране деце.

На пример, у производњи вакцине Спутњик Ве коришћена је једна од најпознатијих ћелијских линија на свету, HEK 293 (Human Embryonic Kidney), добијена 1973. од ћелија ембрионалних бубрега абортираног детета. Линија WI 38 је добијена 1964. од диплоидних ћелија плућног ткива девојчице абортиране у дванаестој недељи трудноће. Линија MRC 5 је добијена 1996. године од ћелија плућног ткива четрнаестонедељног дечака. Ове три линије представљају основ веома великог броја – ако не и већине – вакцина на свету, на пример против рубеола, хепатитиса А, овчијих богиња, беснила и других болести. Већина западних вакцина против вируса корона, укључујући вакцине Pfizer, Moderna, Johnson

&Johnson, AstraZeneca и друге, такође је заснована на некој од ових линија. Наравно, у вакцинама нема абортираних ћелија, чак ни у траговима, нити су ти абортуси вршени у циљу добијања биолошког материјала, али чињеница остаје чињеница: многе вакцине се заснивају управо на греху абортуса.

Произвођачи руских вакцина КовиВак и ЕпиВакКорона изјавили су да у њиховом развоју нису коришћене ћелијске линије које потичу од абортивног материјала.

СТАВ ЦРКВЕ И ДРУГИХ ВЕРСКИХ ОРГАНИЗАЦИЈА 

Данас можемо рећи да ниједна од основних верских заједница на свету нема јасан и јединствен став према вакцинацији против вируса корона. У свакој од њих постоје заговорници радикалних ставова који сматрају да су вакцине средство чиповања или сузбијања плодности. Неке верске вође позивају да се вакцине разликују, да се једне одобре, а друге забране. На пример, у неким муслиманским земљама вакцине се деле на „халал“ (дозвољене) и „харам“ (забрањене). У ове друге спадају не само оне које су развијене помоћу абортивних ћелијских линија него и оне у чијој производњи се користи свињски желатин. У јудаизму постоје групације које разликују вакцине по томе да ли су „кошер“ или не. У хришћанству такође постоји подела вакцина на „етички беспрекорне“ и оне које то нису, у зависности од тога да ли су приликом њихове израде коришћене абортивне ћелије.

Такође, у свим религијама и конфесијама постоје вође које уопште не обраћају пажњу на то да ли су вакцине „кошер“ или нису већ позивају људе да се вакцинишу било којом вакцином која им је доступна. Њихова аргументација је једноставна и јасна: потенцијал вакцина у спасавању људских живота надилази све расправе о њиховој прихватљивости или неприхватљивости. Многи сматрају да у ситуацији када од ковида 19 свакодневно умире на хиљаде људи нема места за расправе о греху абортуса учињеном пре пола века.

С тим у вези, занимљив је став Ватикана који је формулисала Конгрегација за веру, а потврдио папа римски Франциско у децембру 2020: „Уколико не постоји алтернативна могућност примене ’етички беспрекорних’ вакцина, морално је прихватљива употреба вакцина против ковида 19 у чијем развоју и производњи су коришћене ћелије које потичу од абортираног плода.“ Значи, грех престаје да буде грех ако нема алтернативе. Веома католички!

Ни у Православљу нема јединствене тачке гледишта када је реч о вакцинацији. Нећемо разматрати исказе спорних личности, као што је бивши игуман Средњеуралског женског манастира Сергије Романов. Међу противницима вакцинације има особа са високим ауторитетом, које своје ставове заснивају на озбиљним аргументима.

На пример, велики ауторитет Кипарске Цркве, митрополит морфски Неофит сматра да је вакцинација један од елемената спровођења некаквог „новог светског поретка“, чији заговорници „отварају пут новој епохи високих технологија без морала, без врлина, без Богочовека Исуса Христа“. Овај архијереј сматра да „вакцинација представља један од начина смањивања бројности становништва путем узроковања смрти, неизлечивих болести и стерилизације младих нараштаја“.

Главни аргумент противника ставова митрополита Неофита веома је једноставан и логичан: док је непосредна штета по здравље коју вакцине узрокују минимална, а њихов дугорочан утицај није проучен, дотле од ковида 19 умире око десет хиљада особа свакодневно. Шта је то ако не смањивање броја становника против којег се залаже митрополит Неофит?

Пре неколико дана два велика ауторитета међу јерарсима Руске Православне Цркве упутила су јавни позив на вакцинацију, користећи при томе веома оштре изразе. Начелник Одељења за спољне црквене везе Руске Православне Цркве, митрополит Иларион (Алфејев) изјавио је 5. јула 2021. да су они који одбијају да се вакцинишу потенцијалне убице: „Ја се и сада стално суочавам са ситуацијама када људи долазе к свештенику да би се покајали зато што нису вакцинисали себе и своје ближње и што су мимо своје воље били узрок смрти других људи. Долазе и говоре: ’Како сада да живим са тим?’ А мени је тешко чак и да кажем како сада с тиме живети. Цео живот се треба молити за опроштај учињеног греха.“

И поред логичности оваквог начина размишљања, не могу се превидети макар два слаба места:

1. Оваква логика се може применити на све инфективне болести, а не само на вирус корона. Према подацима Светске здравствене организације, сваке године од болести повезаних с обичним грипом умире до 650 хиљада људи. Испада да су убице они који су те људе заразили. А да ли сам митрополит Иларион може бити сигуран да током свог живота никог није заразио?

2. Произвођачи вакцина не тврде да су они који их приме гарантовано заштићени од заразе. Претпоставља се само да вакцина може обезбедити заштиту од тешког тока болести. Према томе, чак ни вакцинисана особа не може бити стопроцентно сигурна да не представља извор заразе.

Митрополит псковски Тихон (Шевкунов) је отишао још даље када је 2. јула 2021. изјавио да свештеници који се изјашњавају против вакцина могу бити подвргнути канонским мерама: „Ако се неки од оних који се нису вакцинисали захваљујући томе што сте их ви убедили да то не чине, не дај Боже, тешко разболе или умру (…), ако се тако нешто, не дај Боже, догоди, онда ће ти свештеници или монаси морати да сносе пуну канонску одговорност за такве поступке“ – изјавио је владика.

Опет, све је логично. Али шта у случају ако неки конкретни верник на позив владике Тихона оде, вакцинише се и услед компликација умре или постане инвалид? Какву ће одговорност, канонску и другу, у том случају сносити сам псковски митрополит?

Наравно, можемо рећи да су хиљаде живота вредније него десетине, али са богословског становишта, отворено речено, то и није баш неки аргумент.

У контексту сукоба између заговорника и противника вакцинације, индикативно је оно што се догодило у Валамском манастиру. Намесник манастира, епископ Панкратије (Жедјајев) обавезао је не само братство него и све друге који се налазе у манастиру да се вакцинишу. У супротном је запретио истеривањем из манастира без икаквог права на издржавање – и братији, и свештенству, и трудбеницима, и плаћеним радницима.

Владичин оштри потез потпуно је објашњив са психолошког становишта, будући да је он недавно веома тешко прележао индијски сој вируса корона. Ево како је он сам описао своје стање: „Недељу дана сам имао температуру од 38 до 39, није се спуштала. Паклена главобоља, паника, притисак 160, пулс 120. Ни непријатељу да не пожелиш.“ Поред свега што је преживео, видео је и ужасне патње других. Зато и не чуди што је по повратку у манастир написао: „Читаво братство нека се припреми за потпуну вакцинацију. Прва партија ће бити вакцинисана у суботу и недељу. У случају одбијања вакцине сваки виновник ће бити одстрањен из манастира без издавања средстава.“ При томе напомињемо да се владика Панкратије вакцинисао још у септембру 2020. вакцином Спутњик Ве.

Поставља се питање: будући да је он недавно у тешком облику прележао вирус корона, да ли је вакцинација била бескорисна или га је, напротив, сачувала од смрти? Сваки одговор на ово питање биће чисто субјективан.

Било како било, наредба епископа Панкратија је супротна тврђењу о добровољности вакцинације које су више пута износили како јерарси Руске Православне Цркве, тако и представници световне власти у Русији. На намесника Валамског манастира обрушиле су се оптужбе за деспотизам и кршење људских права. Све се завршило тиме што је 30. јуна 2021. целој Московској епархији и свим ставропигијалним манастирима разаслато циркуларно писмо са потписом првог викара патријарха московског и све Русије за град Москву, митрополита воскресенског Дионисија (Порубаја), у којем, поред позива на вакцинацију, стоји: „Документи са упутствима у погледу вакцинације службеника верских установа, издати на иницијативу њихових руководилаца, саветодавног су карактера.“ Исто тако, заменик канцелара Руске Православне Цркве, епископ зеленоградски Сава (Тутунов) написао је на свом Телеграм-каналу: „Што се тиче Валама, данас је тема принуде отклоњена. Владика Панкратије се труди да очински саветује браћу. Ни о каквом ’исељавању’ због невакцинисања не може бити речи.“

Дана 20. маја 2021. у Москви је одржан округли сто на тему „Вакцинација: етички проблеми у светлу православног учења“, у којем су учествовали епископи Руске Православне Цркве, свештенство, верни народ, научници и медицински радници. Смисао документа који је донет као закључак округлог стола своди се на следеће:

– православно учење не захтева одрицање од вакцинације;

– против пандемије вируса корона треба се борити, између осталог, и путем вакцинације;

– појединац сам треба да донесе одлуку о вакцинацији;

– не треба да постоји никаква разлика у правима између вакцинисаних и невакцинисаних;

– нежељена дејства вакцинације, укључујући и тешке последице, постоје, те стога треба обезбедити квалитет вакцина и самог процеса вакцинације;

– мишљење о чиповању или стављању Антихристовог жига помоћу вакцина је погрешно, а ширење таквог мишљења је грех;

– по могућству треба бирати вакцине које су развијене без коришћења абортивних ћелијских линија.

У последњој тачки резолуција округлог стола готово у потпуности понавља формулацију Ватикана. Цитат: „У датом тренутку, у случају да не постоји доступна алтернатива, имајући у виду претњу коронавирусне инфекције ковид-19 по здравље и животе људи, православни хришћанин који прими вакцину против те болести, развијену или тестирану уз примену људске ембрионалне ћелијске културе, нема удела у греху абортуса чији је резултат било стварање те ћелијске културе.“

С обзиром на непостојање саборског документа Руске Православне Цркве о питању вакцинације, резолуција овог округлог стола може се веома условно сматрати ставом Руске Православне Цркве о датом питању.

ПРЕТЊА РАСКОЛА 

Очигледно је да се питањима која цепају Цркву, као што су признање „Православне Цркве Украјине“ [од стране Цариградске Патријаршије] и претендовање Фанара на врховну власт у Цркви, придружило још једно питање – однос према вакцинацији.

Већ смо поменули веома оштар негативан став митрополита морфског Неофита према вакцинацији. Реагујући на тај став, Свети Синод Јеладске Православне Цркве упутио је писмо Синоду Кипарске Православне Цркве са захтевом да се проповеди митрополита Неофита против вакцинације „ограниче“. При томе, у писму се јасно каже да проповеди митрополита Неофита носе у себи опасност од „прекида односа између Кипарске Цркве и Цркве у Грчкој“.

Но и у самој Јеладској Цркви постоје противници вакцинације. Ситуацију у Руској Православној Цркви већ смо описали. У многим другим помесним Црквама одвијају се слични процеси. Заговорници вакцинације истичу застрашујућу статистику оболевања и смртности, претећи противницима вакцинације канонским мерама. Противници вакцинације пак постављају веома оправдана питања о ефикасности вакцина, о нежељеним дејствима и етичким аспектима примене вакцина заснованих на биоматеријалу добијеном путем абортуса. Постоји и група заговорника теорије чиповања или печатирања Антихристовим жигом, који све оне који су се вакцинисали посматрају као одступнике од вере.

Да ли ће сукоб ових групација довести до раскида црквеног општења? Данас је вероватноћа таквог развоја догађаја мала, али ствар је у нечем другом. Већ данас се могу чути мрачне прогнозе, како из уста научника у области вирусологије, тако и из уста моћника овога света. На пример, Бил Гејтс, кога многи називају „аутором“ пандемије вируса корона, у јануару 2021. године, у интервјуу датом новинама Süddeutsche Zeitung, најавио је наредну пандемију, која би могла бити „десетинама пута страшнија“ него ковид-19, наводећи при томе и могући рок појаве следећег смртоносног вируса – за две до три године.

Наравно, ми ћемо рећи: „Не дај Боже!“ и прекрстити се. Али ако се то заиста догоди, можемо само замислити колико ће у црквеним круговима сукоб између заговорника и противника вакцина и других епидемиолошких мера бити интензивнији него сада. У том случају, Цркви би заиста могао претити раскол.

СТАВ УКРАЈИНСКЕ ПРАВОСЛАВНЕ ЦРКВЕ [МОСКОВСКЕ ПАТРИЈАРШИЈЕ] 

У поређењу са тиме како се предводници унијата или „Православне Цркве Украјине“ [признате од стране Цариградске Патријаршије] вакцинишу уживо у телевизијском програму, став Украјинске Православне Цркве [Московске Патријаршије] на први поглед делује доста аморфно. Нема никаквих званичних изјава, округлих столова, позива на вакцинацију, нити одбацивања исте. Ми не делимо људе на вакцинисане и невакцинисане, не осуђујемо заговорнике нити противнике вакцинације, не организујемо јавне расправе које би нас још више могле удаљити једне од других.

У тренутним околностима такав став се чини као једини исправан, будући да све што има везе са вирусом корона оставља више питања него одговора:

– Због чега не постоји директна веза између степена вакцинисаности и степена обољевања?

– Због чега и вакцинисане особе болују, понекад и тешко?

– Због чега код једних болест протиче у лаком облику, а код других у тешком, независно од узраста и, често, независно од присуства хроничних болести?

– Због чега се код неких ствара имунитет, а код неких не?

– Које могу бити дугорочне последице примене вакцина?

– Не подривају ли, случајно, вакцине човеков имуни систем?

Докле год на сва ова (и многа друга) питања нема јасног одговора, Црква не може да заузме ово или оно становиште. Уосталом, вакцинација је медицинско, а не црквено питање, изузев када се тиче коришћења абортивних ћелија у развоју вакцина.

Ипак, Украјинска Православна Црква [Московске Патријаршије] требало би да изрази свој став, како у погледу саме вакцинације, тако и у погледу њених правних аспеката. Сматрамо да би било сврсисходно да тај став садржи два основна момента: добровољност вакцинације и једнака права независно од вакцинације.

И, што је главно, мора се имати у виду да, ма колико човеков живот на земљи био драгоцен, његов удео у вечности је неупоредиво важнији. Господ је рекао: „Не бојте се оних који убијају тело, а душу не могу убити, него се више бојте онога који може и душу и тело погубити у паклу“ (Мт. 10, 28). Господ од нас очекује да волимо ближње, а ако их будемо мрзели због тога што се њихов став о вакцинацији разликује од нашег, какав ћемо онда одговор дати Богу?

Извор: Печат, 30. јул 2021, стр. 42 – 46.

Беседа Његовог Преосвештенства Епископа новосадског и бачког др Иринеја, изговорена на празник Преображења Господњег, на литургијском сабрању у храму Светих апостола Петра и Павла у Добоју. 

Постали смо хришћани који покушавају да стекну нешто сопственим силама и којима је тешко да себе повере Божјој милости. Ми смо хришћани који покушавају сами да открију Божје тајне, уместо да стрпљиво чекамо да нам Он сам открије своју славу. Ми смо хришћани који траже оздрављење и спокој, али не знамо за искуство унутрашњег мира. Хришћани који, када кажемо „љубав“, мисле на неку врсту егоистичне наклоности или патолошке везаности, јер одбијамо да у њој препознамо потребу за стрпљењем, толеранцијом према другима или цену жртве, упадајући у превару себичног уживања.

Цео овај начин сагледавања ствари прешао је и у црквено богослужење. У нашим манастирима постоје радионице за вез који изгледа као да је ручно израђен, али није. Одежде и свете посуде имају украсно камење које светлуца и личи на драго камење, али нема никакву сличност са њима по својој вредности. Наше иконе подсећају на прошла времена, али су на папиру, нису сликане, немају вредност, није у њих уложен никакав напор, љубав, инвентивност или време. Фотографишемо и детаљно приказујемо службе наших свештеника, али имамо потешкоћа у препознавању присуства Бога у светотајинским обредима. Наше излете називамо „ходочашћима“, али наша душа није у стању да се пробије у Божју пустињу како би Га тамо срела. Посећујемо света места, али посета Светог Духа није очигледна у нашем животу. Задовољни смо „спољашњим радњама“ и не активирамо наше „унутрашње покрете“. Пуни смо бескорисног и застарелог теолошког знања, али смо веома сиромашни драгоценим духовним искуством. Зато је наше исповедање вере, које има неизрецив ритуални сјај, више налик неком фестивалу него Светој Тајни. Више личи на спектакл него на молитву.

Плод аутентичности светих је њихово ауторство врло дубоких текстова, од којих су многи изашли на видело тек након што су свеци који су их написали напустили овај живот. Потврда наше сопствене такозване аутентичности је да читамо њихова сведочења или да разговарамо о њима у удобности својих дневних соба, без икаквог апетита за аскезу, лични подвиг или жртву. Уместо да читамо свете текстове да бисмо стекли смирење, ми их користимо да осудимо нашу браћу и сестре или да бестидно мешамо наше фантазије са стварношћу.

Свеци су свој страдални живот поткрепљивали Светим Причешћем, а ми парадирамо својом световном духовношћу и самооправдањем имитирајући их у учесталости причешћивања, али не и у аутентичности покајања и вере. Интелектуално знање које се показује кроз напрезање и многословље , заменило је искуствено откривење које се потврђује тишином, унутрашњим смирењем и сузама. Враћамо се на старо, како бисмо оправдали своје ставове и мишљења, а имамо потешкоћа с појавом новог знања које нас смирава, али грли нашу браћу и сестре.

Дакле, савремена духовност често се појављује са лажном фасадом. У суштини то није ништа друго него рационализована религиозност и имитативна традиционалност скривена иза сентиментално болесне везаности за облике, правила, спољне обрасце, навике или особе и јавља се као накинђурени конзервативизам. Све ово води до псеудо-врлина које нас варају, угађају ђаволу и рањавају Бога. У нама ово порађа страсти и неопростиве слабости, негује окрутност и лицемерје, а себе назива аутентичном вером и искуством. Међутим, то нема никакве везе са духом Божјим и традицијом наше Цркве. Све то се своди на стварање хришћана лажне аутентичности, јер веру претвара у заблуду и ругање, а искуство претвара у дезоријентисаност и илузију.

цео текст:

https://pemptousia.com/2021/07/the-guilt-of-the-modern-era/

Питања биоетике уопште, а медицинске етике посебно, представљају релативно нову, али изузетно важну проблематику у савременом друштву. У укупном друштвеном и научном дијалогу о изазовима ове врсте неизоставно треба саслушати, и практично уважити, и религијске ставове - у нашој земљи, као и другде у Европи, првенствено хришћанске.

Питање трансплантације људских органа на исти начин посматрају и вреднују Православна и Римокатоличка Црква, као и традиционалне Цркве Реформације. Са хришћанским гледиштима се у овом случају подударају и гледишта јудаизма и ислама. За све верујуће људе полазна тачка у сагледавању тема везаних за трансплантацију и за друге, сродне медицинске захвате јесу неприкосновена вредност, слобода и достојанство људске личности и светиња живота као неопозивог дара Божје љубави. То значи да трансплантација неког органа са једног човека на другог јесте не само дозвољена него и заслужује сваку похвалу са становишта хришћанског морала уколико испуњава следеће услове:

• и прималац и давалац поступају слободно и добровољно;

• давалац је надахнут и подстакнут искључиво љубављу према ближњем, за којега добијени орган значи здравствену помоћ, а често и опстанак у животу; следствено, недопустива је било каква манипулација, принуда, трговина људским органима; искоришћавање људског сиромаштва за куповину органa здравих људи, па и деце; клонирање у циљу производње и складиштења резервних органа (узгред: шта значи бриселски „контејнер органa"?) и све што је налик овоме;

• пресађивањем органа не сме бити угрожен живот његовог даваоца, а ни његово опште здравствено стање не сме се притом толико оштетити да он уствари постане само нова жртва, уместо онога коме је искрено хтео да помогне; у изузетним случајевима важи реч Христова да нема веће љубави од оне кад неко жртвује и сопствени живот за ближњега свога; и, најзад,

• трансплантација не сме бити таква да мења, унижава или угрожава биолошки или духовни идентитет примаоца, односно његов идентитет као припадника људске врсте или као личности.

У вези са овом, последњом тачком цитираћу једног свог доброг пријатеља, врсног лекара и убеђеног православног верника, који пита: „Да ли је... допуштено да експериментишемо играјући се са животом, а знамо да промене које вршимо могу, у будућим генерацијама, неконтролисано да измакну из каналисаног наслеђа?"

Данас је могућа и трансплантација срца. То је, такорећи, чудо медицинске науке, које спасава многе животе. Ту, међутим, не сме важити правило: твоја смрт јесте мој живот или обрнуто. Не може један човек дати срце другом, дарујући живот њему, а одузимајући га себи. Зато се срце - па и други витално важни органи - пресађује само ex cadavere, са мртвог човека (леша). Али ту се често јавља дилема: када је човек дефинитивно мртав телом?

Традиционална дефиниција телесне смрти гласила је да је то стање које настаје када је човеку потпуно и бесповратно престао рад срца и дисање („кардио-респираторна смрт"). Данашња медицина углавном прихвата гледиште да је то стање кад настане комплетна неактивност или неповратна дегенерација мозга („мождана смрт"). Притом, ваља напоменути, нема више потпуног, „људског" живота, али се још унеколико може регистровати известан траг биолошке активности, известан остатак „телесног живота".

Овде се рађа етичка дилема. По хришћанској, библијској антропологији, смрт значи одвајање душе од тела (види Пс. 145, 4 и Лук. 12, 20). Из тога би следило да живот, маколико „висио о концу", постоји све дотле док се остварује делатност организма. Али не би следило да вештачко, механичко продужавање рада само појединих органа (живот или, пре, продужено умирање „на апаратима") значи неко особито доброчинство за човека.

Једно је, за хришћанску савест, непобитно: мора се констатовати дефинитивна смрт да би се извршила експлантација срца. У овој тачки су православни и католички теолози принципијелно једнодушни, с тим што данас неки - не сви - католички теолози сматрају да просто треба прихватити преовлађујуће медицинско гледиште о тренутку смрти, тојест да треба практично усвојити тезу о „можданој смрти" као коначној смрти организма. Ипак, православни и католички теолози у огромној већини траже највећи могући опрез у процењивању стварне смрти.

Човек, као боголико биће, има право на живот достојан човека. Али он заслужује и смрт достојну човека - хришћански крај живота, непостидан и миран, у измирености са Богом, другима и собом, у љубави. Зато ни срце умрлога - ако је стварно већ умро - не можемо пресадити у тело живога ако нема сигурног доказа да је покојник то за живота хтео. Ако је заиста хтео, то је онда посмртни израз љубави, посмртно доброчинство.

Завршићу речима свог већ цитираног пријатеља, верујућег лекара: „Живот је свештен, јер изузев свог овоземаљског почетка истовремено има и свршетак, тојест биолошки крај. Тај крај не представља прелазак у ништа, јер да је то тако, онда ни рођење, па ни сaм живот, не би имао никакве вредности. Смрт је исто тако свештена, јер не представља смрт него почетак и васкрсење у истински живот. Живот има дубоки апофатички смисао, а та област не припада медицини."

Дакле, трансплантација органа - да, e vivo и ex cadavere (од жива човека и од покојника), а трансплантација срца - условно да (никако e vivo, само ex cadavere).

Епископ бачки Г. Иринеј

Гостујући у програму РТВ Бор, протонамесник Радоје Мијовић, настојатељ Светогеоргијевског храма у Бору говорио је о предстојећој посети Његове Светости Патријарха српског г. Порфирија Епархији тимочкој. Према речима оца Радоја, ова посета предстојатеља Српске Цркве велики је благослов за целу Епархију тимочку, јер тамо где је патријарх тамо се пројављује јединство и саборност Цркве Божје. 

 Свети Новомученици Пребиловаца за Христа бачени у јаму Шурманаца, вером нађосте вечно Пребивалиште у Царству Крста и Васкрсења

Празник Светих новомученика пребиловачких и доњохерцеговачких

Служба светим новомученицима српским пострадалим у Пребиловцима и околини /PDF/

Беседа Његовог Преосвештенства Епископа диселдорфског и немачког г. Григорија, на празник Светих новомученика пребиловачких и доњохерцеговачких, у Пребиловцима 2020. лета Господњег

Драга браћо и сестре, драги свештеници, драге сестре монахиње, најмилији у Господу Хрису саслужитељи оци и епископи Димитрије и Атанасије, Ево Цркве, ево Храма, ево Јеванђеља, испуњеног и објављеног! Ево истине да се кроз крст долази до Васкрсења. Ево истине да је за нас Хришћане смрт врата кроз која морамо проћи да би смо ушли у живот. Ево истине да умрли и њихиве кости греју наше душе животом. Ево истине да Бог правде и лепоте може из смрти да направи живот и да начини лепоту. Ево истине, драга браћо и сестре, у свему ономе што смо малопре чули од Светог Апостола Павла. Истине да људи пролазе кроз суд, кроз осуду, кроз понижења и кроз саму смрт, али да на крају постоји само један судија који може живот да даје – Животодавац Господ.

Ево истине браћо и сестре, да је истинито ово Јеванђеље које каже: ”Шаљем вас као овце међу вукове” и још нам каже: ”Будите мудри као змије а безазлени као голубови”. Да нама свештеницима који овде служисмо и служимо свима заједно Господ није дао овакву поруку и поуку ми данас не би смо стајали у овом Храму. Ми би смо били као они који немају мудрост, нити би смо били као они који имају безазленост. Али по његовој заповести, дошли смо на ово место, на једно од најстрашнијих места на свету, а као што добро знате има много тако страшних места на свету. На ово место које не само да је било гроб и гробница наших отаца, мајки и сестара и дечице, него је тај гроб и та гробница била минирана. И не само то браћо и сестре, пошто смо ми људи заборавни – ово место је постало сметлиште. Али у правом и у пуном смислу те речи сметлиште. И кад смо дошли овде и као свештеници, и као Епископ, први задатак нам је био да склонимо смеће са овог места. Данас, као што видите, великом и неизрецивом милошћу Божијом, ово је најлепших места у овом граду, ово је једно од најлепших места у овој земљи, ово је једно од најлепших места на свету.

Ово место постало је цвет живота. Ове кости постале су не само голгота и место голготе него и место васкрсења, место живота, никада више не место пораза и понижења и место убиства, него место победе. А све се то догодило браћо и сестре захваљујући Јеванђељу. Јеванђељу које нас је учило и научило да идемо као овце међу вукове у овај свет. Јеванђељу које нас је учило и учи да будемо мудри као змије а безазлени као голубови.

Не желећи никога да критикујем, не дај Боже, али врло често у давним временима и не тако давним, ми смо били обрнуто. Били смо безазлени као змије а мудри као голубови. Таквим животом не може се направити ништа. Морамо да будемо мудри као змије а безазлени као голубови. Ето шта нас учи данашње Јеванђеље. И зато кад чинимо неко дело, кад говоримо неку реч, запитајмо се: ”Да нисам ја можда више по мудрости налик на голуба и по безазлености налик на змију, или сам онакав како Јеванђеље од мене тражи: ”Мудар као змија и безазлен као голуб”?! То од нас браћо и сестре, захтевају ови мученици, то од нас захтевају не само ови мученици овде у Пребиловцима, где је захваљујући овој Јеванђељској речи, подигнута најлепша спомен-црква свих наших мученика. Нигде још на другом месту осим споменика или обележја нисмо успели да направимо победу живота у виду какав овде можемо да видимо. У другим нашим селима такође постоје споменици, на нашим јамама су подигнуте Цркве у Херцеговини, али је ова круна свих и најлепша од свих. Зато је важно да се у овој Цркви научимо како треба, а треба онако како нас је учио данас Апостол Павле: у трпљењу, у смирењу, у мудрости, у благоразумности, у доброти, у честитости, у правди у милости и никада и нипошто ни са каквом мржњом чак ни према џелатима, јер то нас Господ учи. Господ који са крста говори ”Опрости им Оче јер не знају шта раде”. Једино тада побеђујемо. Једино тада смо мудри и једино тада смо безазлени. Наравно, мудрост увек значи да не смемо бити наивни. Мудрост подразумева све оно што је важно за живот и спасење, што је важно за наш живот овде на земљи: отворене очи, свест о свему што се око нас збива, али оно што је хришћанска мудрост, она не сме да буде праћена било каквом злобом, она мора да буде праћена безазленошћу, кротошћу, смирењем, трпљењем, јер како каже Апостол Павле: ”Та мудрост и та љубав коју нам доноси Бог је милокрвна: све трпи, све сноси и свему се нада”. Том љубави браћо и сестре дошле су ове свете кости. На најлепше место на које могу доћи кости људске. Дошле су у центар храма Васкрсења и постале животворне кости. Постале праве свете кости захваљујући живоме Богу. Јер он ће од наших костију кад ми сви умремо подићи нас и васкрснути нас и учинити да будемо живи. Без њега је то немогуће. А на њега се морамо угледати. Он није био убица. Иако је могао да скупи хиљаде ангела и архангела. Он је био онај који је дао живот за друге. То је наш Бог браћо и сестре. У тог Бога ми верујемо. Ми не верујемо у Бога који има мач, који има силу, који има моћ. Ми верујемо у Бога који је имао снаге да да свој живот за наше спасење. За њихово спасење Он је дао живот, и даће живот и даје живот за наше спасење. Зато браћо и сестре морамо да се угледамо на њега пре свега по његовој кротости и његовој љубави. По његовој љубави према онима који га не воле. По његовој љубави према онима који га хапсе, који га туку, који га разапињу. По његовој љубави према онима који га се одричу, као што је био Петар. Према његовој љубави према онима који га издају као што је био Јуда, коме каже: ”Зар целивом издајеш учитеља?” Kолико пута ми браћо и сестре тако један другога целивамо а у срцу нешто Јудинско носимо?! Kолико пута смо слаби као Петар?! Kолико пута смо немоћни као људи?! Али оно што је чудесно, оно што је неизрециво, оно што је неописиво, оно што нас је довело у Цркву је такав Бог који све увек и изнова прима. Свакога прима, никога не одбацује, грешника милује, праведника љуби.

И зато браћо и сестре немојте да узимате његов суд у своје руке. Његов суд је милостив и праведан, а наш суд је увек неправедан и самим тим и немилосрдан. И сваки који суди тако узима на себе велику и опасну невољу да може да буде осуђен. Нека би Госпдо благи, нека би Христос Васкрсли, нека би Христос који је распет за нас, нека би Христос који је учинио чудо у овом Храму и на овом месту и из пепела подигао ове кости и направио од њих тело овога Храма, нека би и нас васкрсао, и наше посрнуле душе, и наше посрнуле умове, и нашу посрнулу вољу, и наше оскрнављено тело, и наше, о како наше јадне и неспособне умове у којима често једно зрно зависти, зато што је неко мало виши, мало богатији, мало лепши, мало бржи, мало здравији – створе у нама несрећу и учине од нашег живота већ овде и сада пакао. Зато се браћо и сестре морамо радовати свакоме, свачијем успеху, свачијем срећу, свачијем здрављу, свачијој доброти. И исто тако морамо туговати за свачију несрећу, за свачију болест, за свачију немоћ. А не да буде обрнуто, како често бива, да се ми радујемо несрећи другога а да се не радујемо његовох срећи. Дај Боже да данас на овом чудесном и светом месту огрејани благодаћу Божијом, која је као што рекох, ове кости спасла и претворила у најлепши Храм, тако и нас спасе и наша тела претвори у најлепши Храм, Храм живота и Храм Васкрсења, амин, Боже дај.

СВЕТИМ Новомученицима ПРЕБИЛОВАЧКИМ

 ТРОПАР, глас 8:

 Свети Новомученици Пребиловаца

за Христа бачени у јаму Шурманаца,

вером нађосте вечно Пребивалиште

у Царству Крста и Васкрсења;

љубављу таму и мржњу победисте,

и светлост раја наследисте.

од Господа молите нам вечно спасење

и свему свету јеванђелско покајање.

КОНДАК, глас 3:

 Новомученици Свети за веру пострадасте:

у јаму за Христа невини бачени бисте,

од верних с љубављу из јаме извађени,

у Спомен Храму с љубављу положени.

Но Храм ваш безбожни разорише,

и мошти ваше ко Савине попалише.

Данас нову Голготу и Врачар обнављамо

и Вас са Светим Савом смирено молимо:

У Царству Небеског мира почивајте

и Христово и наше Васкрсење сведочите.

Извор: Ризница литургијског богословља и живота

 

Данас ћу писати о својеврсном „чуду“ савременог црквеног живота. Претпостављам да је током шездесетих и седамдесетих година прошлог века било много оних који су очекивали да ће се Црква у Србији спонтано угасити јер ће баке које су верно и у тим временима ишле у Цркву поумирати (наравно ово очекивање у себи вероватно скрива предрасуду оних који везе са Црквом нису имали јер ми је један свештеник из нашег храма који је, додуше, осамдесетих година, студирао у Београду, у више наврата причао да је одлазећи тада у београдске храмове био фасциниран јер је тамо виђао многе успешне и чувене људе из свих сегмената друштва). 

Међутим, насупрот очекивањима ових људи свако ко недељом дође у наш краљевачки светосавски храм на Свету Литургију својим очима може видети мноштво деце, младих људи најразличитијих профила, средовечних људи, па и оних који су већ загазили у пределе старости како се једнодушно моле свом Оцу Небеском. Не треба ову слику ни преувеличавати јер исто тако у нашем граду има и много људи који немају никакву представу шта се то недељом збива у храму и који су прилично незаинтересовани за веру (свакако постоји и одређен број људи који се отворено декларишу као атеисти), али  је јасно да је црквени живот, на изненађење многих, показао изузетну виталност и очигледно је да се више никако не може маштати о дану када ће Црква и вера престати да постоје.

Зашто сам на почетку текста ову појаву назвао „чудом“? Па, осим чињенице да постоје људи који се и дан данас чуде („ишчуђавају“) над чињеницом да су многи људи итекако заинтересовани за црквени живот, разлог овоме је и у томе што је можда заиста и чудесно како то, у време невероватних чуда савремене технологије и савременог ритма живота (и у позитивном и у негативном смислу) кандило вере ипак гори, и то, чини се, све сјајније и снажније.

Шта је то са човеком, па и сада, када практично има све о чему је миленијума и вековима маштао (или чак није ни могао толико далеко да машта) опет буде некако нефасциниран свим тим и чак сматра, и то врло тврдоглаво, да се оно што је заиста везано за његово истинско биће налази у некаквом црквеном приступу животу? Вероватно бисмо били ближи одговору када бисмо отишли на недељну Литургију и покушали да интервјуишемо све људе који су тамо дошли укључујући и малу децу (додуше искрен дечији одговор „лепо нам је овде, и дружимо се са другом децом“ вероватно би услед своје неинтелектуалности био мало релевантан за оне који никако не могу да схвате овај феномен). Верујем да би у тим интервјуима било и много кратких одговора попут ових дечијих али би сасвим сигурно било и много оних који би се распричали износећи своје животне путеве (не нужно и „бродоломе“) у покушају да нам расветле ову загонетку и, с обзиром на то, уверен сам да би та књига сведочанстава верника светосавског храма (мислим да нема преувеличавања у овоме што ћу рећи) морала имати макар хиљаду страницу. Било би ту неких можда и сувише једноставних разлога, било би вероватно и неких који би код нас изазвали осмех на лицу, било би оних који би нас навели да осетимо симпатију према том човеку, било би много речи о патњи, несрећама, радостима, љубави, утехи, чудима, о запитаности над овим животом, о богатству и сиромаштву, о милости Божијој, о бризи за најдраже, о сатанским препонама које се налазе на животном путу, о ђаволу, о најгнуснијим греховима и најдивнијим врлинама, било би речи о поезији и уопште о књижевности, о сликарству, о неверју, о доброти, о појању, о историји, о манастирима, о животу и смрти, о покајању, о милости Божијој, о (ово је можда и најневероватније) добром свештенику и много чему другом. Неко је дословно преко ноћи постао верник, има оних који су се годинама рвали са својим трагањима, има оних који су рођени у хришћанским породицама, још је много више оних који су сами утабали ову стазу, свега би било у тој књизи и можда једина заједничка увереност свих тих одговора (изузев дечијих јер код њих је одговор везан за атмосферу у којој бораве и која се сама по себи подразумева без икаквих посебних уверености) лежи у чињеници да сви ти људи дубоко у себи сматрају да без Бога њима нема истинског живота и истинске радости. Многи од тих људи би сасвим сигурно радије дали своје животе него да се одрекну свог живота у Христу, у ствари још прецизније би било рећи да би неки од тих људи заиста дали своје животе када би били у ситуацији да бирају, а огромна већина њих, без сумње, воли да мисли за себе да би одабрала живот у Христу пре него свет без Христа.

Ја бих овоме додао и свој лични став са којима се људи могу, а и не морају, сложити, а то је да сва ова прича о доласку у Цркву и о ступању на пут богопознања, није везана само за човека, већ и да Бог има итекако има Свога удела у свему томе. Рекао бих да Он неким Својим путевима и начинима призива човека, куца на врата људскога срца и уколико му се она отворе улази унутра и води домаћина ка светлости, радости и миру. Многи људи не чују тај позив, многи затворе врата и не желе да укажу гостопримство, али сви су добили позив јер Бог је Неко ко нас воли и ко нас жели крај Себе у слави Свога Царства.

И, на самом крају, то што неко још увек није зачуо позив и што се можда чак и  декларише као атеиста, још увек не значи да баш тај неће постати већи верник од многих па и од писца ових редова. Тужно је само ако живот прође својим путем, а човек још увек није зачуо позив којим је све време призиван. Још је Достојевски давно рекао да су речи „прекасно је“ најстрашније речи које човек икада може чути. Дај Боже да их нико од нас никада не чује.

                                                Ђакон Стефан Милошевски

 Пред читалачком публиком је нови број „Православног мисионара“, званичног гласила Српске православне цркве за младе. Јулско – августовски број тематски је посвећен Богмољачком покрету Светог Владике Николаја. О 380.броју „Православног мисионара“ за Радио Милешеву говорио је катихета Бранислав Илић, члан уређивачког одбора овог листа. Разговор водила новинар Виолета Досковић. 

Извор: Радио Милешева