Шта је Господ поставио као главну бригу сваког човека у овоме свету, као главну и најглавнију бригу и моју и твоју и сваког људског бића? Шта? Све! И јело и одело, и храна, земља, звезде, небеса – све је то додатак Царству Небеском, Царству Божјем. То је Богочовек Господ Христос, Спаситељ и Промислитељ сваког човека, ето, поставио као главну бригу и мени и теби. „Иштите најпре, најпре Царства Божјег и правде Његове“.

Господе, у овоме свету тако је много потреба људских око тела, око одела. – Све то нека не буде ваша главна брига, те ситне бриге и бригице узео је Бог на Себе. Ко загрева сунце, ко испуњује океан водом? Ко земљу дарује стваралачком силом да она из себе производи толике усеве, толике воћке, толике животиње? Ко води даје ту силу да она безбројне рибе производи у себи? Ко? Те брига узео је Господ на Себе. Ко топлоту, ко звезде, ко травице даје; ко ствара кротко и благо теле, ко ствара дивну ласту, ко брине о њима? Он! Све те бриге узео је на Себе Господ. Није то оставио човеку, мени и теби није оставио да ми стварамо ваздух, да сунце загревамо, да земљи дајемо силу да рађа пшеницу и кукуруз. Све то није Господ дао ни теби ни мени. Све те бриге узео је на Себе, а теби и мени поставио као главну бригу Царство – Царство Божје и правду Његову. Ето, то је циљ нашег живота, то је главна мета.

Господ је због тога дошао у овај свет. Није Он низашта мање дошао у овај свет, не. Да мени и теби сазида кућу, да нам да добре оброке и да ја и ти уживамо у сластима? Не, не! Господ је дошао у овај свет да све спасе од греха, од смрти, од ђавола, да царство ђавола победи за човека. Тако ђаво царује у овоме свету и кроз мене и кроз тебе и кроз овај свет – кроз грех. Ђаво царује кроз грех, и ти када се бориш да испуниш главну заповест Спаситељеву, циљ свога живота, да стекнеш Царство Божје, Правду Његову, бориш се са својим грехом, са главним грехом својим бориш се. Пронађи га у себи. Јер кроз грех ђаво царује. Грех – то је страшна ђавоља сила; то је ум ђаволов, то ја фантазија ђавола, то је машта ђавола, то је душа ђавола. И када ја и ти грешимо, у нама се развија та смрдљива душа ђавоља, замагљује ум наш, помрачује га и постепено уводи у пакао још на земљи. А гле – пакао у души ври, ври кроз безброј греха, кроз страшне страсти. Зато је врховна заповест: „Иштите најпре Царства Божјег“.

Ти немаш право да постављаш себи циљ, јер ниси себе створио. Пошто те је Бог створио, Он ти даје главни циљ. Ниси ти створен да будеш марва за коритом само, ниси ти тело само; тело твоје је пет процента од тебе, а душа твоја је деведесет пет. И теби таквом, теби с неба, Господ је поставио циљ, један циљ: „Ишти најпре Царства Божјег и Правде Његове, а све друго даће ти Господ“. За све друго Он брине о теби и око тебе.

Нас окупља Еванђеље Христово: Господ објављује као главну бригу Царство Божје и Правду Његову, а Европа задовољства, уживање, културу, цивилизацију. Шта је то: телесно уживање су прогласили за циљ живота, прогласили су ствари за циљ живота, а душу одбацили! А Спаситељ у Своме Светом Еванђељу објављује да је главна вредност у овоме свету душа човекова. Ништа важније нема од душе човекове[9] у овоме свету.

Сва земља – шта је? То је патња гноја. Сва земља – шта је? Буњиште и ђубриште. А душа – душа то је дар с неба, душа другује с Анђелима небеским, са браћом твојом у овом свету. И Господ је сишао у овај земаљски свет да Своје Царство оствари у њему. Дао све небеске Анђелске силе да служе – коме?[10] Мени и теби, брате и човече. Вели Спаситељ за Бога да је Бог све Небеске Силе довео на земљу да служе твоме спасењу. Пази како живиш, јер ћеш на дан Страшнога Суда осетити страшну силу од ћутања Спаситељевог када будеш угледао очима своје душе шта је Господ учинио за тебе на земљи. Сишао с неба, постао човек, ушао у смрдљиво тело људско, живео у њему тридесет и три и по године, патио се, мучио се – за кога?

За мене и тебе, за свакога од нас. Донео Царство Небеско, све Анђеле учинио мојим слугама на земљи, а ја – шта сам ја радио? Ја Њега ни приметио нисам! Христа ни приметио нисам! Ја сам устао против Њега, ја сам тврдио да ни постојао није Христос. То деца наша уче у комунистичкој школи: Христос није постојао!

Ти у гордости својој велиш: „Не треба ми ни Бог, ни Христос. Довољан сам ја себи, ја човек, човек са телом“. Био мудрац, надмудрац, био философ, надфилософ – шта ти радиш? Уметност, култура, цивилизација, техника, авиони, камиони, од свих тих играчки ти си главну бригу, јеванђелску бригу заобишао. Не, од тебе, човече, који нећеш Христа, који не живиш за Царство Божје у овом свету, за Правду Његову, од тебе – шта ће остати? – Тело које ће (се) развијати у црве и у змије, и душа која ће се развијати у духовне црве… А престајеш бити хришћанин ако ти главна брига и дању и ноћу није Царство Божје.

Бедници, безумници! Ако је ико постојао – постојао је Он! А ми, а ја, а ти, ми смо сенке, сенке, само сенке. Он – Он је једини који даје смисао животу и мом и твом! Он је једини који даје вечни смисао човеку, човековом животу! Он је једини који даје Живот Вечни свакоме људском бићу. И Њега – Њега чиме хоћеш да замениш? Чиме, чиме, чиме? Бедници! Безумље се зацарило Рече безумник у срцу свом: „Нема Бога“. Али ми – ми смо хришћани!

Куда – куда идеш, душо Србинова, куда срљаш? Шта је главни последњи стрн твој? Јер ако не изабереш Царство Божје као главну бригу своју у овоме свету и ако то не буде главна брига сваки дан и сваку ноћ, знај, душа твоја трчи ка паклу. Не варај себе! Не варај себе, Србине; не варај себе човече! Ти човече који летиш на Месец – не варај себе, не лажи себе. Ти лажима успављујеш савест своју и Христа одбацујеш и главни циљ живота и света одбацујеш који је Он поставио. Ти хоћеш Бога да поправљаш, Бога да исправљаш. Христа поправљаш! Ко? Ти човек – беда!

Ишти Царство Божје, и даће Бог – то је сигурно. Сваки који иште добија – вели Спаситељ. Сваки који иште. И ти, и ја, нема изузетака. Не само Свети Сава, сви Светитељи су искали Царство Божје. Ишти и добићеш га, и сваки човек ће га добити. Да, Господ је Истина, и увек моћан да учини све што ти вером у Њега хоћеш. Све добија човек који верује, вели Спаситељ, све добија човек који верује. И ти, ако вером у Њега тражиш Његову божанску Правду, Истину, испуниће ти душу Он њоме. Ако ти од Њега тражиш са великом вером и љубављу светом, испуниће. Ти истински хришћанин, тражиш од Њега да ти да молитву, да те испуни милошћу, даће ти сигурно: „Све могу у Христу Исусу који ми моћ даје“ – вели Свети Апостол Павле, све могу. Нема ништа немогуће. Али ја не тражим од Њега ни јело ни одело, ја тражим од Њега Царство Небеско, Правду Божју, Истину Божју, Љубав Божју. Зато Он све даје; зато ја с Христом постајем свемоћан, све могу у Христу Исусу.

Тако, браћо моја, нико од нас нема оправдање ако није добар хришћанин. То зависи од свакога од нас, од мене зависи да ли ћу ја данас бити хришћанин или незнабожац; од тебе зависи да ли ћеш данас бити хришћанин или незнабожац. Не варајте себе, нико неће у оном свету одговарати за нас, осим ми сами.

Хвала Господу што је сишао у овај свет, хвала Господу што је показао још једну тајну човековог бића, што нам је казао да је човек вечно биће и дао нам силе да ми на земљи стекнемо себи Живот Вечни у ономе свету. Хвала Господу што је дошао и основао Цркву Своју, Себе оставио у Цркви Својој која је Тело Његово духовно, и ту, у Цркви Његовој, ето Царства Божјег, Правде Божје.

Свети ава Јустин (Поповић)

Извор: Пријатељ Божији

Крст Христов представља вечно питање које је упућено самој дубини човековога бића: зашто добро увек изазива не само противљењa, већ и мржњу? Зашто је добро увек било разапињано у овом свету? Ми обично избегавамо да дамо одговор на ово питање пребацујући у себи кривицу увек на неког другог.

Од давних времена у суботу треће недеље Великога поста, на средину цркве се износи крст, а четврта недеља Великога поста која следи после тога назива се Крстопоклоном недељом. Знамо да је Велики пост припрема за Страсну седмицу, за дане у које се Црква сећа страдања, распећа и крсне смрти Исуса Христа. Зато се и поклањамо Крсту часноме.

Изношење крста на Крстопоклону недељу има за циљ да нас опомене на крајњи циљ нашег интензивног и продубљеног хришћанског живота којим живимо у те великопосне дане. У вези са тим умесно је да се још једном присетимо места које Крст – као главни и узвишени симбол хришћанства – заузима у хришћанској вери. Тај симбол има два – међусобно уско повезана – значења. Са једне стране, то је Крст Христов као онај одлучујући догађај којим се завршава земаљски живот и служење Господа Исуса Христа. То је прича о чудној и страшној људској мржњи према Ономе који је све Своје учење усредсредио на заповест о љубави, који је сву Своју проповед усредсредио на позив на самоодрицање и саможртвовање у име те љубави. Пилат, римски управитељ Јудеје коме су привели ухапшеног, пребијеног и попљуваног Христа говори: “Овај човек никаква зла није учинио”. Међутим, то је изазвало само још бучније урлање руље: “Распни Га, распни Га!”.

Тако Крст Христов представља вечно питање које је упућено самој дубини човековога бића: зашто добро увек изазива не само противљењa, већ и мржњу? Зашто је добро увек било разапињано у овом свету? Ми обично избегавамо да дамо одговор на ово питање пребацујући у себи кривицу увек на неког другог.

Сви мислимо: да сам ја био тамо те страшне ноћи сигурно не бих поступао као што су поступали сви који су били присутни. Али, авај, негде у дубини наше савести, ми врло добро знамо да то није тако. Ми врло добро знамо да су Христа мрзели, мучили и разапели обични људи, људи “попут свих осталих”, а не неки посебно зли људи или нељуди. Пилат је, чак, покушао да заштити Христа, да одговори гомилу. Пилат је, затим, предложио гомили да због празника пусти Христа на слободу. Пилат је, коначно, пред гомилoм руље опрао руке показавши тиме да се не слаже са убиством Христовим. Јеванђеље нам у неколико потеза даје портрет тог бедног Понтија Пилата, престрашеног човека чиновничке савести, који из страха одбија да поступи по гласу своје савести.

Али, зар се то исто не догађа и у нашем животу, у животу који нас окружује? Зар то није најуобичајенија и најтипичнија од свих животних ситуација? Зар исти тај Пилат није присутан и у нама самима све време нашега живота? Зар и ми не падамо у искушење да “перемо руке” у оним животним тренуцима у којима би требало да кажемо одлучно и неповратно и неистини и неправди, злу и мржњи?

Поред Пилата, ту су и римски војници. Но, и они су могли да кажу у своју одбрану: “Ми смо само испуњавали наређење власти. Нама је било наређено да ‘неутралишемо’ неког скитницу који је подстицао народ на побуну и рушење поретка. Шта, уосталом, о томе има да се прича?”.

Поред Пилата и римских војника, ту је била и гомила, то јест исти они људи који су само шест дана пре тога одушевљено дочекали Христа на уласку у Јерусалим и клицали Му: “Осана, осана!” Исти ти људи су сада урлали: “Распни Га, распни Га!”. Али, зар нису тој гомили ондашње вође, учитељи и ауторитети ”објаснили” да је тај Човек – преступник који је нарушио Закон и обличје и који, стога, по Закону – увек по закону, увек по одговарајућем параграфу! – мора да умре… Тако је сваки од учесника у извршењу тог страшног злодела био, са своје тачке гледишта, “у праву”, те је имао оправдање за своје поступке. А сви заједно убише Човека који ”никаквог зла није учинио”.

Зато је први смисао Крста – смисао његовог суда над злом или, тачније говорећи, над лажним добром у чијем се руху зло непрестано појављује у овом свету, над лажним добром које злу обезбеђује његову страшну победу на овој земљи.

Отуда произлази и други смисао Крста. За Крстом, Христовим долази наш крст, мој крст о коме је говорио Христос: “Ко хоће да иде за мном… нека узме крст свој… (Мк. 9,34)”. То значи да пред истим оним избором пред којим су оне ноћи стајали сви – и Пилат, и римски војници, и јеврејски вођи, и гомила, и сваки човек у тој гомили – стоји свако од нас увек и сваки дан свога живота. Споља гледано то може да нам изгледа као нешто неважно и другостепено. Међутим, за савест нема првостепеног и другостепеног. Има само истине и неистине, добра и зла.

Али, сваки дан узимати и носити свој крст не значи само трпети тешкоће и бреме животно. То пре свега значи непрестано живети у сагласју са својом савешћу, живети у светлости суда савести. Ево, и дан данас пред лицем читавог света безбожници хапсе људе који “никаквога зла нису учинили”, муче их, и бију, бацају у тамницу или конц-логоре. И све то “по закону”, све по послушности и дисциплини, све “у име поретка” и “за добро свих”. И колико је и дан-данас “Пилата” који перу руке, колико је само и дан-данас војника који се труде да испуне своју војничку дисциплину и колико и дан-данас има људи који послушно и ропски урличу, или у најбољем случају ћутке посматрају тај тријумф зла у свету.

На Крстопоклону недељу износи се крст на средину цркве: поклонимо се крсту, целивајмо га и сетимо се смисла Крста Христовог.

Шта нам говори, на шта нас позива Крст Христов? Да се сетимо Крста као избора. Избора од кога зависи све у свету и без кога је све у свету – тријумф зла и тмине. “На суд сам дошао у свет овај” – говори Христос.

На том суду – суду распете Љубави – Истине и Добра, стоји свако од нас.

Протојереј Александар Шмеман

https://mitropolija.com/2022/03/29/raspinjanje-dobra/

Једна од главних препрека за пажљиву молитву је појава споредних помисли. Свети Јован Kронштатски велики подвижник с краја XIX и с почетка XX века, описује у својим дневницима како су се у време служења Божанствене Литургије, у најзначајнијим и најсветијим тренуцима, пред његовим мисленим погледом одједном појављивао колац од јабуке или некакав орден којим би могли да га награде. И он је са тугом говорио о томе како сличне споредне помисли могу да униште молитвено стање. Ако се то дешавало светима, онда није ништа чудно да се то и нама дешава. Да би се сачували од тих помисли и споредних ствари, ми треба да се учимо како су говорили древни Оци Цркве, да “стојимо на стражи ума свог" .

Аскетски писци Древне Цркве су детаљно развили учење о томе како споредна мисао постепено улази у човека. Прва фаза тог процеса се назива “додатком" , то јест изненадном појавом те помисли. Та помисао је још увек потпуно страна човеку, она се појавила негде на хоризонту, али њен улазак почиње онда када човек обрати пажњу на њу, почиње да разговара са њом, да је разматра и анализира. Затим наступа оно што су Оци Цркве називали “спајање"  – када се људски ум већ слива са помисли. На крају се помисао претвара у страст и захвата целог човека, и тада он већ заборавља и на молитву и на духовни живот.

Да се то не би десило веома је важно одсецати споредне мисли при првој њиховој појави, не дозволити им да проникну у дубину душе, срца и ума. И да би се то научило потребно је много рада на себи. Човек не може а да не пролази кроз стање расејаности на молитви, уколико не научи да се бори са споредним помислима.

Једна од болести савременог човека је и та што он не уме да контролише рад свог мозга. Његов мозак је независан и мисли улазе и излазе независно. Савремени човек по правилу уопште не прати шта се дешава у његовом уму. Али да би се научили правој молитви, треба знати следити за својим помислима и одлучно одсецати оне које не одговарају молитвеном настројењу. Kратке молитве помажу у савлађивању расејаности и одсецању споредних помисли, - “Господе помилуј" , “Боже буди милостив мени грешном" , и друге – које не захтевају посебну усредсређеност на речи, али воде рађању осећања и покретима срца. Уз помоћ таквих молитви је могуће научити се пажњи и усредсређености на молитву.

митрополит Иларион (Ајфејев)

manastir-lepavina.org

Заповест о молитви је најсвеобухватнија од свих заповести; она обухвата читав човеков духовни живот и њено испуњавање треба да постане непрекидно стање људске душе. Њу је исказао апостол Павле у две речи: Молите се непрестано (1 Сол. 5, 17).
 
Друге заповести представљају или одређена дејства, која се извршавају у одређено време, или осећања, која не могу бити непрекидна и непроменљива. Чак је и код подвижника љубав према Богу била замењена периодима охладнелости. Тај духовни пламен је час јако горео у њиховим срцима, а час се промисаоно скривао у дубинама и тајнама њиховог духа.Људска душа је по својој природи једноставна, али се после греховног пада нарушило јединство њених снага, које су прешле у стање болесне разједињености, тако да се често супротстављају једна другој. У молитви наступа сједињење тих снага, буђење духа и обраћење ка Богу тога што је Христос назвао “оком срца”.
 
Благодат повезује грехе и страсти, али они настављају да живе и делују у човековој души, чак и у време када му се чини да се на крилима благодати уздигао изнад грехова и да већ у потпуности припада Богу. Он треба само накратко да изгуби благодат, и тада страсти, као пробуђене животиње, поново почињу да кидају својим ноктима његово срце.
 
Молитва је светлост за душу. Kада нестане светлости, човек се погружава у таму, губећи осећај за вечност и престајући да види самога себе. Бог тада за њега више није Живи Бог, Kога он осећа целим својим бићем, већ апстрактно-разумска идеја, која личи на хладну и далеку светлост звезда.
Молитва је за нас постала нека спољашња обавеза, коју испуњавамо у одређено време, трудећи се да умањимо њено трајање или да је у потпуности избегнемо. Међутим, молитве које је прописала Црква су неопходне, и представљају средство за задобијање непрекидне молитве. У животу древних хришћана молитва је била стожер, на који су се низале њихове друге добродетељи, које нас и до дан-данас задивљују својом величанственошћу. Молитва је за њих била непрекидно текући подземни извор, који је невидљиво прожимао њихова дела, мисли и осећања. Молитва је за њих била тај небески огањ, чији одблесци понекад озарују и нас, када читамо дела подвижника и светитеља. И зато су изреке аскета, сабране у патерицима, једноставне и кратке, али задивљујуће снажне, и чини се да личе на саме старце одевене у старе хитоне, који задивљујуће делују на људска срца.
 
Човечанство се све више удаљава од Бога. Некада је било могуће поделити свет на хришћански и пагански. Данас хришћански свет пре личи на огромну пустињу, у којој су само ретко неким чудом сачуване малобројне оазе и местимично се испод камена и песка пробија кржљава трава.
Једина сила која може да се супротстави живом песку те уништавајуће пустиње је молитва.
 
Свет је престао да разуме молитву. Он је или одбацује (најчешће се позивајући на велики број неопходних спољашњих ствари) или гледа на њу као на медитацију – средство за постизање одређеног психолошког настројења, изједначавајући је са аутохипнозом или самосугестијом. И то је веома страшно, јер је свет изгубивши молитву, изгубио Бога …
 
У духовном животу је најопаснији компромис. Kомпромис постепено прави од човека фарисеја, који има два лица и две воље. Управо због компромиса са духом овога света наша душа постаје тежа и молитва слаби. Дух овога света привезује човека ка земљи са стотинама нити.

Архимандрит Рафаил (Kарелин)

manastir-lepavina.org

За многе, а можда и за већину православних хришћана, пост се састоји у једном ограниченом броју формалних, претежно негативних, правила и прописа: у уздржавању од извесне хране, игранки, и, можда, биоскопа. У таквом је степену наше отуђење од стварног духа Цркве да нам је готово немогуће да разумемо да постоји и „нешто друго” у посту – нешто без чега сви ови прописи веома много губе од свог смисла. Ово „нешто друго”, може да буде најбоље описано као „атмосфера”, „клима” у коју човек улази, а то је пре свега, стање ума, душе и духа који седам недеља прожима наш целокупан живот. Још једном да подвучемо да сврха поста није у томе да нас принуди на некакве формалне обавезе, већ да „омекша” наше срце тако да би се отворило за стварност духа, да бисмо доживели скривену „глад и жеђ” за заједничарством са Богом. До ове посне „атмосфере”, овог јединственог „стања духа” долази се првенствено преко богослужења, преко различитих литургичких промена које се за време поста уводе у литургички живот.

Одвојено посматране, ове промене би могле изгледати као формално накалемљене; али схваћене као целина, оне нам откривају и саопштавају дух Поста, оне чине да видимо, осетимо и доживимо ону радосну тугу која представља праву поруку и прави дар поста. Могло би се, без претеривања, рећи да су оци духовности и свети писци, који су састављали стихире Посног триода, који су мало по мало организовали општу структуру посних служби, који су украсили Литургију пређеосвећених дарова са посебном лепотом која јој је својствена, имали јединствено разумевање људске душе. Они су, заиста, познавали вештину покајања, и сваке године за време Поста, њихова је заслуга да је ова вештина приступачна свакоме ко има уши да слуша и очи да гледа.

Рекао сам да је општи утисак она „радосна туга”, и сигуран сам да ће чак и онај који располаже ограниченим познавањем богослужења, а улази у цркву за време посне службе, скоро одмах препознати шта се мислило са овим донекле противречним изразима. С једне стране, некаква тиха туга прожима службу: одежде су тамне, службе су дуже него обично и монотоније, у њима скоро да нема покрета. Читања и пјенија сс смењују и изгледа као да се ништа не дешава”. У одређеним интервалима свештеник излази из олтара и чита увек исту кратку молитву, а сви верници сваку прозбу молитве пропраћују метанисањем. Тако, дуго времена остајемо у монотонији – у овој тихој тузи.

Затим почињемо да схватамо да је ова дужина и монотонија потребна ако желимо да доживимо да се ова тајанствена и у почетку неприметна „радња” службе одрази и у нама. Мало по мало почињемо да разумевамо, или боље речено, да осећамо, да је ова туга заиста „радосна”, да ће у нама доћи до тајанственог преображаја. Чини нам се као да стижемо у неко место до кога не допире бука и галама живота улице, онога што нам свакодневно испуњава дане и ноћи, места на које све то не утиче. Све то што нам је изгледало безгранично важно јер је испуњавало наш ум, стање страха, које је постало нашом другом природом, нестаје, и ми почињемо да се осећамо слободни, радосни и срећни. Није то бучна и површна срећа, која долази и одлази двадесет пута на дан, срећа крхка и пролазна. То је дубока срећа која не потиче од једног јединог и посебног спољашњег разлога, већ из дубине душе. По речима Достојевског то је срећа која додирује „други свет” – и онај кога је она додирнула осењен је светлошћу, миром и радошћу и неизрецивим поуздањем. Онда разумевамо зашто су службе биле тако дугачке и на изглед монотоне. Схватимо да је без претходног „умирања”, без успостављања у себи мере унутарње постојаности, готово немогуће да пређемо из стања духа, сазданог из буке, јурњаве и бриге, у ово ново стање. И баш због тога они који мисле о црквеним службама само у терминима „обавеза”, који се увек распитују о неопходном минимуму („колико пута треба да посећујемо цркву? колико често треба да се молимо?”), никада не могу да разумеју праву природу богослужења, које нас одводи у другачији свет – свет Божије присутности – води нас тамо куда нас наша огреховљена природа не може природно да доведе.

Тако, док доживљавамо ово тајанствено ослобођење, док постајемо „мирни и радосни у срцу”, монотонија и туга службе добијају ново значење, бивају преображени. Некаква унутарња лепота их осветљава као рани зрак сунца, који, док је још увек тамно у долини, почиње да осветљава врхове планине. Ова светлост и тајна радост долази од дугих Алилуја* од потпуне „складности” посног богослужења. Што је у почетку изгледало као монотонија, сада се открива као мир; што је звучало као туга, сада се доживљава као почетни покрет душе, која поново досеже до изгубљених висина. Ево шта свако јутро објављује први стих носног Алилуја: „Моја душа Те тражи ноћу, о Боже, пре зоре, јер је Твој суд светлости на земљи!”

„Тужна радост”: туга мога изгнанства, пропуста и промашаја, које сам учинио у животу; радост Божије присутност и опраштања, вeсеље поново задобијене жеље за Богом, мир поново пронађеног дома – таква је „атмосфера” посног богослужења. Такав је први и општи утисак који осећа моја душа.

*У нашим литургичким књигама за Велики пост се често употребљава израз Алилуја. Док је на Западу, релативно врло рано Алијула било избачено из посних богослужења и резервисано за ускршње празновање. Овај несклад је интересантан зато што ова веома важна литургичка реч, наслеђена у Цркви из јеврејства, има радостан призвук, и увек изражава радост. Са чисто формалне тачке гледишта, термин Алилуја је постао синоним за Велики пост зато што се на јутрењу, за време Велнког поста, пева Алилуја уместо „Бог Господ нам се откри…” (Пс. 117). Међутим, овај последњи стих је некад представљао новину. Узет је из јутарњег „катедралног служења” (види мој Увод у литургичко богословље, стр. 125) и мало по мало ушло у општу употребу (види Ј. Маткос, Some problems of Biyantyne orthros, прев. на eнгл. А. Лујс, II, 2). У почeтку седмога вeка непевање „Бог Господ…” била је одлика монашког служења, као што показује опис бденија на Синају (Ј.Б. Потра, Luris Ecclesiae greacorum historia et monumenta I,стр. 220). Ава Нил наводи да се ,,Бог Господ ..” пeва као свечани додатак, на почетку канона. Што се тиче 117. псалма из кога је изабрано пет стихова за „Бог Господ…” представљају „халел” – алилуја псалма – у коме се алилуја употребљава као рефрен после сваке строфе (види: S. Mowinckel, The Paslma in Israel’s Workship eнгл. прeвод – Оксфорд 1962 – стр. 120). Најзад, познато је да је Теодор Студит ,,организатор Триола”, саставио специјалне „алилујарије” (Скабалнович, стр. 404) – можда од њих и воде порекло наши посни алилуја? О судбини алилуја на Занаду (види Ј. А. Јунгман, Missarum Solemnia, III. стр. 92).

Преузето из књиге Велики Пост, протојереј Александар Шмеман

https://mitropolija.com/2022/03/24/radosna-tuga/

Црква је живи организам, а нарочито је живо њено богослужење и у њој је садржана сва истина о Богу, о човјеку, о свијету и Божијем присуству у овоме свијету, о дјелима Божијим, од настанка свијета, посвједочена светим пророцима, Христовим рођењем, светим апостолима и Црквом Божијом. Дакле, Црква Божија садржи све то у себи, и нарочито се то види у право у божанственим Литургијама, на првом мјесту Литургије Светог Јована Златоустог и Светог Василија Великог, те двије Литургије које су, од многих литургијских типова и одраза постојећих у древним временима, преовладале и ушле у црквену употребу, а са њима и уз њих Литургија пређеосвећених дарова. То је у ствари вечерње, које је обогаћено управо Литургијом и молитвама свете Литургије. Од свих молитава које се читају у светим Литургијама, а и у овој молитви Пређеосвећених дарова, садржане су најдубље истине о човјеку ио свијету и о Божијем дјејству, о истини како и на који начин човјек да открије у себи истински и прави пут спасења и начин постојања, христолики начин живљења.

Ево само једна од тих молитава, која потврђује да је итекако битно и важно не скривати те молитве ни од себе, а посебно од народа Божијег. Јер онако како сво навикнути да служимо, народ само чује, такозване, возгласе, а сваки од тих возгласа је само завршетак једне од молитава и сам по себи не говори много независно од тих молитава. Ево једне од тих молитава које посвједочују колико је важно и битно те молитве читати, у њих се удубљивати да би се кроз њих удубили у велику и свету тајну Божијег домостроја и тајну јеванђељског начина и живљења. Каже једна од тих молитава:

,,Боже велики и прослављени, Ти си нас, животворном смрћу Христа Твога, преселио из трулежности у нетрулежност.

Ти сва наша чула ослободи од умртвљености страстима, поставивши за доброг управитеља унутарњи разум.

И око наше нека буде далеко од сваког рђавог гледања, слух наш недоступан празним ријечима, а језик чист од непристојних разговора.

Господе, очисти усне наше које Те славе, учини да се руке наше уздржавају од злих дјела, а да творе само оно што је Теби угодно.

Утврди, благодаћу Твојом, све наше удове и разум.

Теби приличи сва слава част и поклоњење, Оцу, и Сину и Светоме Духу, сада и увијек, и у вијекове вијекова.

Амин.

Овом молитвом исповједамо Бога као великога и прослављенога, Бога Оца, који је животворном смрћу Христа Свога, преселио нас људе и овај свијет из трулежности у нетрулежност. И обраћамо Му се, Богу, вјечноме уму, вјечној чистоти, вјечном сцјеломудрију, доброти и мудрости: ,,Ти сва наша чула ослободи од умртвљености страстима.” Црквени писац је психолог, како би данас рекли дубински психолог, и он знаде да све што се догађа у људском срцу, да су чула онај пут преко кога долази, преко кога се преносе утисци, оно што човјек види, што човјек чује, што човјек осјети, што човјек додирне својим чулима, то се преноси на људско срце и постаје садржина људског срца.

Имао сам прилике да ових дана читам једну пресуду у вези развода брака. И морам да признам да сам био запањен тим психијатријским проучавањем два, релативно, млада људска бића, мужа и жене, који су, нажалост, дошли до развода брака, а то је њихов крст. Али оно на који начин су љекари, психијатри, правници приступили тој муци, том проблему тих двоје младих људи. Кад би човјек заиста у њима судио на начин на који суде ти из Института за ментално здравље у Београду, дакле, из једне установе која се бави људским бићем, људском душом, људском психом, кад би на основу тога судио, рекао бих да се ту ради о два монструма, два имбецила, два изнутра унакажена бића, у којима врве демонске силе. У њима нема ничега истински човјечнога и здравога. Слика та два људска бића је слика два лудака, потпуно поремећена и за које нема наде да ће се спасити, да ће се ослободити од те поремећености, од тог ужаса који је завладао, од тога мрака у коме се налазе њихова чула и њихово унутарње биће, њихов ум, њихово срце и њихови међусобни односи и, евентуално, њихова дјеца, која су такође у питању.

И онда се сјетиш Литургије, Цркве и ових молитава и видиш на који начин се односи видовити човјек, Богом просвећени, према човјеку, према његовим страстима и његовим заблудама, његовом помрачењу. Са каквим дубинским човјекољубљем приступа људској души, знајући да је људска душа богослична, богоподобна, да је она, у дубинама, испуњена добротом, љепотом, чистотом непролазном, али да је у исто вријеме угрожена. Ево чиме је угрожена, по свједочанству самога Светога оца, који је записао ову молитву. Чула су умртвљена! Умртвљеност чула је посљедица страсти, оног што је овладало, изнутра, човјеком. Није то човјек, него оно што угрожава човјека и његов ум, његово срце и његово биће и зато се и моли Црква Божија да нас ослободи од умртвљености страстима. А на који начин?

Постављајући нам за доброг управитеља унутарњи разум. За ове психијатре из Института за ментално здравље нема унутарњег разума, постоји само демонски хаос, који изнутра трује људско биће и људске односе. Дакле, добри управитељ и унутарњи разум, оно што је неуништиво и што никаква демонска сила не може у човјеку уништити. Сјетимо се Јова многострадалног, којег је Бог предао. Уништена му је породица, уништена су му имања, баш у посту читамо Светога Јова, јер је он праслика Христа Господа и Његовога страдања, све му је уништено, синови изгинули и на крају се нашао у ранама на ђубришту. Пси лижу његове ране, његова жена је избуземљена, па му каже: ,,Прокунимо Бога и умримо. Шта ће нам овакав живот.” Али Јов, обасјан вјером и тим унутарњим разумом својим, он ће да каже: ,,Све што смо примили од Бога је било добро.” Не прохули Јов, у срцу своме, на Бога. ,,Ако смо благосиљали Бога док нам је даривао дарове, зашто да Га не благосиљамо у овим искушењима, јер ако се од Њега отуђимо, онда ће тек бити наша несрећа неизмјерна и наша пропаст неиздржива.”

Дакле, тај унутарњи разум је оно што oсвјетлује Јова, његово биће и што га ослобађа од свега онога што је угрозило његову породицу и његово биће. Унутарњи разум, па онда каже: ,,Око наше нека буде далеко од сваког рђавог гледања.” ,,Лажљиве очи, које су ме на зло наводиле”, како кажу у пјесми. Заиста, око је са једне стране, пут преко којег тајне и љепоте овога свијета се преносе на људски ум и људско срце, али око у исто вријеме је и пут преко кога на унакажен начин гледа овај свијет и скрнави ту, Богом дану, љепоту и своју и овога свијета. Као што је слух наш онај који намјесто да слуша Божију ријеч и Божију истину, животворну, слуша и прима у себе празне ријечи. И зато се и молимо да нас Господ ослободи од празних ријечи, а језик наш да буде чист од непристојних разговора. Језик је мали орган, али велико и опако зло када крене погрешним путем. ,,Господе, очисти усне наше, које те славе.” Усне, које су дате човјеку да њима слави Бога и прославља Га кроз љепоту и доброту овога свијета, те усне постају мјесто прљавштине и загађености, оне загађености од страсти, које се преносе преко ока и преко слуха.

И додаје: ,,Учини да се руке наше уздрже од злих дјела.” Није само око и слух и језик оно што скрнави и што може да оскрнави човјека, него и дијела која човјек чини својим рукама. Руке су орган дат човјеку да њима твори благословена и света дјела. Али у исто вријеме, ако их злоупотријеби, као што злоупотријеби и сваки свој орган и свако своје чуло, тај орган се претвара у демонски орган. Тако и руке, које творе зла и опака дјела. Зато се и молимо да оне се уздржавају од злих дјела, а да творе само оно што је Богу угодно. И на крају тог нашег труда и људског подвига молимо Господа да утврди благодаћу својом све наше удове и разум. Није довољан наш труд, очевидно. Без обзира колико се ми трудили, а треба да се трудимо, то није довољно ако благодат Божија, ако сила Божија не запечати наше удове, наш организам, духовни и тјелесни, и изнад свега наш разум, наш ум и наше срце.

Дакле, једна молитва у Литургији пређеосвећених дарова, али тако истинита, тако дубока и савремена молитва. Иако је писана прије толико вијекова, савремена је, јер ју је писао неко који је зналац људске природе и зналац свега онога што унаказује људску природу, што је разара, чиме се злоупотребљавају људска чула и људски органи. Зналац оне мрачне стране, која је скрнавила људску природу, али је зналац и оне божанске љепоте и доброте која је неуништива и неизбрисива у човјеку. Једна молитва, а у њој је садржана анализа наше људске природе и свега онога што скрнави и угрожава нашу људску природу. Зато је и добро и благословено да се у те молитве сами удубљујемо као ми свештеници, јер се веома често догађа, и ви то сами знате, да док појци поју, свештеник то или прегледа очима или чак не прегледа очима, него само чека кад ће доћи оно: ,,Јер је Твоје царство, сила и слава…” a шта је прије тога било и чега је завршетак тај возглас, и он сам није довољно свестан. А ако он који то чита и води црквену заједницу не зна, колико ли тек нијесу свесни они који слушају и колико се оних краде блага, које је вјековно искуство Цркве Божије, које је записано у овим молитвама.

Зато, читајмо ове молитве, удубљујмо се у њих, јер преко њих и кроз њих познајемо и Бога и тајне Божије и свијета, познајемо сами себе онакви какви јесмо, огреховљени преко страсти, али, у исто вријеме онакви какви треба да будемо, какве нас је Бог створио Својом божанском љубављу и божанском добротом.

Господу, дивном у светим људима који су записивали ове свете ријечи и кроз њих нам посвједочили најдубље искуство и знање о Богу и човјеку, нека је слава и хвала у вијекове вијекова. Амин.

https://mitropolija.com/2022/03/23/mitropolit-amfilohije-citajmo-molitve-udubljujmo-se-u-njih-jer-kroz-njih-poznajemo-boga-i-tajne-bozije/

Кажеш да постиш. Увери ме у то својим делима. А која су то дела?

Ако видиш сиромаха, удели му милостињу. Ако се нађеш са непријатељем својим, измири се са њим. Видиш ли на улици неко лепо лице, одврати свој поглед од њега. Дакле, не само да постиш стомаком, већ и очима и слухом, и рукама и ногама и свим удовима тела. Руке нека посте уздржавајући се од сваке грамзивости и крађе. Ноге нека посте тако што нећи ходити путевима греха. Очи нека посте тако што страсно неће посматрати лепа лица нити у зависти гледати на добра других људи. Кажеш да не једеш месо. Али, чувај се да не гуташ похотљиво очима оно што видиш око себе. Пости и слухом својим не слушајући оговарања и сплетке. Устима и језиком својим пости и уздржавај се од ружних речи и шала. Каква нам је корист ако не једемо месо и рибу, а уједамо и прождиремо своје ближње.

Свети Јован Златоусти

• Велики пост
• Прва недеља Великог поста
• Mисли за сваки дан прве недеље поста
• Молитва Светог Јефрема Сирина за време поста
• Велики канон Светог Андрије Критског
• Велики пост у нашем животу
• Светлост Христова просветљује све
• Литургија пређеосвећених дарова: пост и причешће
• Литургија пређеосвећених дарова
• Литургија пређеосвећених дарова - срце великопосних богослужења
• Н. Успенски: О развоју Литургије Пређеосвећених Дарова
• Велики пут до Васрса
• Великопосно путовање
• Проф. др Ненад С. Милошевић: О Литургији пређеосвећених дарова
• Свети великомученик Теодор Тирон
• Теодорова субота - прва субота Часног поста
• Суботе Великог поста
• Свети Теодор Студит: О поштовању икона
• Прва недеља Великог поста - Победа Православља
• Патријарх Порфирије: Свете иконе и победа Православља
• Синодик који се чита у Недељу Православља (из 843. године)
• Тајна празника: Прва недеља Часног поста
• Недеља Православља
• Прва недеља Великог поста: Беседа и заамвона молитва
• Mисли за сваки дан прве недеље поста
• Радосна туга
• Свети владика Николај: Тумачење Јеванђеља друге недеље поста
• Mисли за сваки дан друге недеље поста
• Заамвона молитва у другу недељу поста
• Недеља друга Часног поста - Пачиста
• Свети Григорије Палама (1296-1359)
• Свети Григорије Палама: Беседа о посту
• Свети Теофан Затворник: Мисли за сваки дан треће недеље Великог поста

Зашто свети апостол Павле ово говори? Зато што ми обично мешамо појмове греха, слободе и праведности. Грех обично схватамо као слободу. И лоше би било ако није тако. Лоше је ако човек није слободан да греши у свом животу. Зато што он онда почиње да мисли као да грех и јесте слобода. Зато и треба да имамо слободу да грешимо, а ову слободу треба да допустимо и другима.

Сам Бог нам оставља слободу да грешимо. Јеванђеље је пруно позива типа: „ко хоће за мном да иде“, „ако ко хоће“ (Мк. 8:34; Мт. 16:24). Слобода је првостепени елемент, на који се ослања Бог, јер је слобода – Његов лик у нама и нема духовног живота без слободе.

Неки ће наивно упитати: „Ако је Бог знао да ће човек пасти, зашто га је уопште и стварао?“ Зашто га је створио? Да би био слободан, да би био по Његовом лику! Бог се више од свега радује човековој слободи и ништа у њему не воли толико као слободу. Он никада не нарушава слободу човека. Бог управо зато и воли, јер је слободан, па стога очекује и од човека, да такође заволи Њега, као слободан. Јер само слободан може да воли.

Уколико се бојиш Бога и још шта знам чега, то је већ стање роба, кажу оци. Ово стање није срећно, већ стање којег човег жели да се ослободи.

„Дозволи ми да учиним грех“, рекао ми је један човек.

Видео је да сам свештеник, а ми свештеници сметамо људима да греше и самим својим присуством. Тада сам седео на пријему са званичним лицима и овај човек, који није био равнодушан према вину, рекао ми је: „Оче, дозволи ми да учиним мој грех!“.

Све што чинимо у Цркви савршава се у синергији са Богом. Бог говори и ја говорим. Бог дела – и ја суделујем, сарадник сам. Ништа се не савршава само по себи. То значи да смо ми слободни. Духовни живот јесте слобода, стваралаштво, лепота и још једном слобода. А то значи да ја увек могу да учиним грех. Имам слободу да грешим, да кажем „Не“ Богу. Јеванђеље је пно људи који су Богу рекли „Не“. А затим они говоре огромно „Да!“, јер су већ прошли кроз своје „не“.

Наше је право да постанемо Замбија и Мозамбик. То је свакако наше право! Наше право! Схватате? Наше право је да идемо од зла на горе. Ово је јако важно.

Треба да схватимо да човек има право (односно слободу) да учини грех. Опростите ми што ја ово истичем толико пута. Али нема ничег горег него мислити да су свештеници као тужиоци, а Црква судница, где је мало то све што носиш кроз живот, него још мораш и (казну) платити!

Платити? Да, платићеш, али не зато што је Црква судница и што ће ти Бог судити, већ зато што си се упутио ка туђој земљи, Мозамбику например. Дођеш тамо, а тамо – Мозамбик!

Платиш и идеш куда пожелиш, јер тамо има то што ти желиш, а не зато што Бог жели да ти будеш тамо и истим тим те кажњава. Бог не кажњава. Хајде да будемо прецизнији: Не кажњава у томе смислу у коме ми кажњавамо. Ми сами себе кажњавамо. Сами себи стварамо проблеме и, што је трагично, долазимо дотле да почињемо да грех сматрамо слободом. А то све због тога што нам нико није ништа другачије рекао о греху и праведности.

Апостол је стога овде и рекао: „као човек вам говорим“, да ви сами не схватате шта се са вама дешава:

„Постали сте слуге праведности. Говорим вам као човек, имајући у виду вашу немоћ, јер ви ово стање схватате као ропство, иако оно уствари није ропство“.

У наставку он одмах објашњава зашто ово није ропство.

Понекад се од стране одраслих у Цркви, породици, на децу врши притисак, и они одрастају са осећајем да су принуђени да чине оно што не разумеју. Али уколико нешто не волиш, ти ћеш то одбацити, и уколико нешто не схваташ, ти то већ мрзиш, а замрзевши нешто добро, ти ћеш зажелети грех. Понекад је боље да човек то нешто одбаци и поново открије то за себе онда када му то постане важно. Као блудни син који се у једном тренутку нашао далеко од свога оца и имао је пуно право на то. Отац, међутим није ишао за њим: „Дођи овамо, несрећни створе! Бог ће те казнити, ђаво ће те спржити, огањ ће се Божији стуштити на тебе, гром ће те разнети!“

Овако је било:

„Дај ми део имања који ми припада“.

„Узми и иди“.

Без сувишних речи, без икаквог расуђивања, никакав се разговор овде не помиње. Ово је огромно уважавање човека од стране Бога – јер га Бог воли, а ко воли, увек уважава вољенога. Уколико не уважавамо некога, то значи да га не волимо. Међутим, Бог воли човека и уважава га, јер га воли.

Блудни син је отишао, а потом схватио да му је потребан отац и одлучио: „Вратићу се кући!“. Он то не чини да би га други заволео, једноставно недостајала му је топлина дома и заштита. И ето, враћа се. Отац му, пак, не говори: „А ти, сада си тек нашао да се вратиш назад? Сада, када си скоро па умро, ти се враћаш?“ Ништа слично му не говори. Ово је чудно. Зашто ми не говори? Зато што уважава његову слободу у датом тренутку. Слободу да греши, коју је поседовао.

Бог, пак, има слободу да воли овог пропалог човека и да му искаже своју љубав управо сада, када је пао. Схватате? Такву нарав има Бог, а наша нарав обично није таква.

Амин.

https://manastirpodmaine.org/otac-nikolaj-ludovikos-greh-i-sloboda/

Незадовољена жеља побуђује гнев (злу вољу) и тада болује и разумни део душе. Према томе, вољна сила душе не може бити исцељена пре него што се исцели њена жељна (осећајна) сила, нити може бити исцељена њена разумна сила пре него што се исцеле ове две силе.

Следи, дакле, да најпре мора бити исцељена жељна (осећајна) сила душе. Први пород зле жеље јавља се још код новорођенчади, а то је жеђ за поседовањем, док се среброљубље јавља нешто касније, мада се и оно јавља у детињству. И заиста, деца од самог поћетка желе да поседују разне предмете. Среброљубље се јавља касније, јер оно своје нашло нема у самој природи него у (својевољном) избору. Страст среброљубља рађа се из неверовања у промисао Божију. Из жеђи за поседовањем и из среброљубља рађају се многа зла, као што су похлепа, крађа, отимачина и сл. Жеђ за поседовањем и среброљубљем нису само извори многих страсти него и ненаклоњености ка творењу добра. Ум живог среброљубца одумире, и он у ствари бива сахрањен у злато, које је такође земља, будући да се мртваци сахрањују у земљу. Среброљубчев гроб „још је смрдљивији од оног правог (гроба)“, сматра свети Григорије Палама.

Након што је најпре протумачио чињеницу да је прва страст жељног дела душе коју треба исцелити жеђ за стицањем, земљољубље, св. Григорије прелази на другу страст, а то је самољубље. Ова страст се у човеку јавља пре телољубља, а такође у младалачкон узрасту. Постоје два вида самољубља. Једно је световна сујетност која је сједињена са украшавањем тела и раскошној одећи, док се други вид јавља у врлинским људима и повезана је са лицемерјем и охолошћу.

Ова страст се може исцелити жудњом за вишњим почастима, осећањем сопствене недостојности (ништавности), трпљењем подношењем људских понижења и предпостављањем славе Божије (својој властитој). Уколико човек има ма какву врлину, требало би да је препише Богу и да своју пажњу усмери на Њега. У исцељењу од ове страсти помаже сагледавање срама која та страст доноси.

Страст повезана са самољубљем јесте и чежња за задобијањем људских похвала. Та страст је „најпрефињенија од свих страсти“, сматра св. Григорије Палама. Будући да је то најпрефињенија страст, човек не само да се мора борити са повезивањем и пристанком, него и сам њен напад мора сматрати као пристанак и мора се од њега чувати. Чежња за задобијањем људских похвала је погубна страст. Она човека води ка даљем губитку вере. Наслађивање људским похвалама рађа завист, а „завист је потенцијално убиство“. Најзад, страст самољубља води човека ка великим недостацима.

Трећа страст која је пород (зле) жеље (пожуде), јесте стомакоугађање, из које се ствара свака телесна нечистоћа. Стомакоугађање је тесно повезано са телесношћу и развија се као трећа у низу (страсти), које се јављају са човековим одрастањем. Она је укорењена од нашег рођења. Kако се то може објаснити?

Свети Григорије Палама износи изванредна запажања на овом кључном месту, којим се бави и савремена психологија. Он каже: „Да се не само ова страст него и природни детеродни нагон запажа већ код деце, док су она још одојчад“. Другим речима, и стомакоугађање и природни детеродни нагон појављују се још од младенштва, са жељом новорођенчади да сисају на мајчиним грудима. Међутим, кажемо да се оне у човеку појављују спорије, јер су у детињству те страсти природне и према томе, нису за прекор и не подлежу осуди. Ове страсти у детињем узрасту „нису знаци оболелости душе“. Оне, међутим, постају знаци оболелости душе код оних који их злоупотребљавају. „Kад се старамо о телу ради задовољења пожуда“, онда је то зла страст, а сластољубље постаје почетак телесних страсти и болести душе.

Ово учење које проповеда свети Григорије Палама веома је важно, јер показује став Цркве према свим оним психолошким анализама реакција душе код одојчади и деце анализама које стварају још више проблема.

Свети Григорије Палама подсећа да је ум први који страда од ових страсти.

Из књиге „Православље и мистика светлости“

https://www.bastabalkana.com/2016/03/sveti-grigorije-palama-o-zeljama-i-strastima/

Богословље Светог Григорија Паламе темељило се на богатом светоотачком наслијеђу ранијих епоха, нарочито на мистичкој традицији дјела Дионисија Ареопагита, Јована Лествичника, Симеона Новог Богослова и других. Може се рећи да је теологија Св. Григорија Паламе теологија свјетлости, теологија обожења у своме практичном смислу и благодатном испољавању кроз Свете Тајне.

Повод за искрсавање богословског лика Светог Григорија Паламе на историјску позорницу XIV вијека у Византији биле су за православни Исток парадоксалне теорије калабријског монаха Варлаама. Палами је сигурно било тешко да започне спор око истина вјере када је постала угрожена, јер ће се тај спор претворити у један од највећих унутрашњих проблема у Византији. Тешко му је било, јер је то значило напуштање или ремећење безмолвничког живота на Светој Гори. Борбу је започео тек онда када су то од њега затражила његова духовна браћа исихасти и када се сам увјерио да је вјера у опасности да буде изопачена, што би значило скретање са пута спасења.

Цјелокупна тематика у којој је спор кулминирао (којом је све почело али и завршило се), била је да се докаже постојање енергија у Богу, затим појасни природа тих енергија и наравно причасност тим енергијама, тј. заједничарење у њима. У чему је била суштина напада на исихасте и њихову умносрдачну молитву? Монаси су тврдили да виде исту ону свјетлост коју су видјели апостоли на Тавору (Мт 17, Мк 9, Лк 9). Ово се није тицало тумачења одјељка из Светог Писма већ прецизног и јасног дефинисања природе свјетлости коју су ученици видјели, а коју по ријечима исихаста виде и они који се удостојавају учествовања у божанским енергијама. Расправа је постајала сложенија, јер су исихасти имали у свијести Орос Шестог Васељенског Сабора који потврђује постојање двије воље и двије енергије у Христу – човјечанску вољу и енергију и божанску вољу и енергију. Негирање нестворености те таворске свјетлости (енергије) значило је и негирање одлука тог сабора. Ево како Палама у бесједи на Преображење, повезује и поистовјећује свјетлост коју су видили апостоли са виђењем исихаста: ”Свјетлост Господњег Преображења није свјетлост која настаје и нестаје, не може се ограничити и није подложна моћи чулног опажања, мада је за кратко вријеме и на самом врху горе (Тавора)  била видљива тјелесним очима, или како неко каже: “Промјеном чула коју је у њима изазвао Дух Свети тајници Господњи били су тада приведени из стања тијела у стање Духа.” На тај су начин они, колико им је то даровала сила Божанског Духа, видјели ту неизрециву Свјетлост. Они који сада хуле на њу, пошто не разумију, приписали су ту свјетлост божанског Преображења коју су видјели изабрани апостоли вешчаственој и створеној сили, и самим тим покушавају да на творевину сведу не само ту свјетлост, односно Божију славу и Царство, него и саму силу божанског Духа, којим се божанска јављања откривају достојнима тога.” Палама овдје говори да је давалац Дух  Свети, који даје могућност, и који чини да божанску свјетлост онако како су је видјели апостоли, види и свако онај који учествује у божанском животу.

Калабријски монах Варлаам је, прихвативши православље, ријешио да се као човјек са Запада позабави богословским питањима које су православни код римокатолика видјели као “погрешно” протумачене. Његови погледи по питању исхођења Светога Духа били су повод за отварање питања и духовности монаха исихаста, и живе вјере Цркве о нествореним божанским енергијама, богословља које ће Црква саборно формулисати на саборима XIV вијека.  Он није могао да схвати како су апостоли могли да виде нешто што је нестворено, јер је по њему то значило видјети божанство. Палама на то објашњава да је усход у виђењу у ствари чинио Дух Свети, да је Он то чинио како би показао славу Божанства и Царства, славу која чека све људе кад Христос поново дође. Варлаам је одбацивао и није могао да прихвати разликовање божанске суштине која је непричасна, и божанских енергија које су причасне, и чак одбацивао било какву могућност заједничарења Бога и људи. Другим ријечима, Варлаам није разумијевао проблем нестворених енергија, па је сам изводио закључке који нису били у складу са учењем о нествореним енергијама.

Светогорски томос је први званични или полузванични акт који је усвојен против Варлаама. Светогорским томосом Палама постаје званични представник Свете Горе у борби са Варлаамом. Светогорски томос показује велики допринос који је Света Гора својим живљењем и изражавањем откровењских истина подарила васељени, али и велики благослов савремених отаца који су духовна дјеца оних отаца који су потписали.

У личности св. Григорија Паламе византијска духовност још једном добија снагу да нам привуче пажњу на мистичку основу религије. Према томе, ”исихазам” као начин мишљења и живота, је одраз богословља Цркве које се није могло помирити са релативизовањем Откривења преданог нам једном за свагда преко Исуса Христа (упор. Гал 1,12). Исихазам нас урања у озрачје интуитивног созерцања и Боговиђења. Зато, на крају да искажемо мишљење да вријеме исихазма и његове теологије тек долази као једна непролазна нада у све већем безнађу модерног света.

Јеромонах Никон Кокотовић

https://mitropolija.com/2022/03/20/sveti-grigorije-palama-i-teologija-obozenja-2/

Јуче сам врло лично разговарао са једним човеком. Испричали смо један другом дубоке унутрашње истине. Болове, трауме, неуспехе, слабости, неизрециве жеље, уклете снове, падове и успоне. Испричали смо један другом своје историје и свакодневне борбе.

 Разговарали смо сатима, али нисам био нимало уморан, што је ретко за мене. Не дешава ми се то често. Али нисам се уморио, јер ме је разумео без потребе да му много објашњавам. Без питања која најчешће крију несигурности и дефанзивне рационализације наше психе. Знате, када много питате, а на крају ништа не кажете.

Исповест, мимо тајанствене благодати, има још једну несагледиву исцелитељску лепоту - чињеницу да ти је дозвољено да говориш и делиш своје  егзистенцијално сиромаштво, пад, таму своје душе. Ово је тако невероватно лепо. Да можеш да причаш, не о својим достигнућима, већ о својим манама, падовима и најружнијим стварима које носиш у души и телу.

У овој лепоти прихватања, дозволили смо један другом да будемо оно што јесмо. Без маски, без страха од одбијања, без стреса, само слобода. Када не треба да будеш и глумиш неког другог, када никоме ништа не треба да доказујеш.

Зато је смирење највећа врлина. Зато што вас ослобађа вашег ужасног и строгог погледа, зато што престајете да осуђујете. Избавља вас од ситуација да вас критикују и оцењују и да на крају постанете потпуно исцрпљени размишљањем о туђем гледишту о вама.

Понизност има слободу од других, али много више од страшног џелата којег носиш у себи и непрестано те уништава у мукама срца.

о.Хараламбос Пападопулос

ekklisiaonline.gr

Православни психијатар и психолог Димитрије Авдејев је на питање како можемо себи помоћи у тренуцима када нас сколе животне невоље и страдања понудио духовни рецепт светитеља Игњатија Брјанчанинова :
„Шаљем вам духовни рецепт и саветујем да понуђени лек користите неколико пута дневно, посебно у тренуцима појачаних страдања, и душевних и телесних. Ако га будете користити, брзо ће се показати његова сила и делотворност скривени у леку, који је смирен по свом изгледу.
Осамивши се, изговарајте лагано, тако да сами чујете, држећи ум у речима (тако светује свети Јован Лествичник) следеће:
„Слава Теби, Боже мој, за невољу коју си ми послао; достојно по делима својим примам: помени ме у Царству Твоме!“
Молитву треба изговарати крајње лагано. Рекавши молитву једном мало одморите. Затим је опет реците, па се опет одморите.
Наставите тако да се молите пет или десет минута док не осетите да вам је душа умирена и утешена.
Јасан је узрок овога: благодат и сила Божија се састоје у славословљу Бога, а не у красноречивости и многословољу. А славословље и благодарење јесу делања која нам је дао Сам Бог – то никако нису неке људске измишљотине.  Апостол заповеда ово делање у Име Божије (1 Сол. 5:18). *
 

https://www.imanade.org

Током поста, свако од нас може да прихвати на себе неки духовни подвиг. Можемо, на пример, да обећамо себи да током поста никога нећемо гласно и јавно осуђивати. Уколико нам успе да, на пример, током шест недеља никога не осуђујемо, онда је то већ велико дело. То свакако не значи да би од осуђивања требало да се уздржавамо само током поста; међутим, ако већ свакодневно осуђујемо једни друге, пружимо себи шансу и могућност да бар за то време затворимо уста за сваку реч осуде. Ако нсм то пође за руком, видећемо колико се изменио наш однос према другим људима после неколико недеља такве духовне вежбе.
Исто тако, можемо себи поставити задатак да се током поста ни са ким не посвађамо и да никога не увредимо. То је понекад веома тешко – да се не гневимо на ближње или на сараднике. Међутим уколико будемо у стању да се макар у данима поста уздржимо од раздражљивости- онда ће то и за Бога и за свакога од нас бити драгоценије, него уздржавање од ове или оне хране.

Ми имамо срце и уста , т.ј. нашег унутрашњег човека, и то су оруђа кроз која се пројављује унутрашњи човек. Уколико нам не успева да одмах преобразимо свог унутрашњег човека, нужно је бар да се потрудимо над његовим оруђима. Људи често питају како да се изборе са раздражљивошћу, шта да учине па да не допусте себи да излију гнев на другог човека. Један од начина је да у оном тренутку, када се гнев приближи нашем срцу, када га већ запљусне и када је спреман да се излије у речи- затворимо уста и не допустимо да се отворе све дотле док не прође напад гнева. Угушити гнев у себи „прогутати га“- то је можда непријатна и болна процедура, али ако се научимо макар томе, онда можемо прећи на рад над сопственим срцем. Време поста је идеална прилика да начинимо први корак. То је управо оно време када, уколико још нисмо почели рад над собом, можемо да га започнемо.

Епископ Иларион (Алфејев)

Извор: Епархија нишка

Уопште узев, не бисмо смели да предузимамо подвиге преко мере, него треба да се настојимо да нам наш пријатељ, тело наше, буде одано и способно да твори добродетељ. Треба ходити средњим путем, „не удаљавајући се ни десно ни лево од њега“ (Прич. 4, 1) и дајући духу духовно, а телу телесно, оно што му је потребно у овом пролазном животу, и оно што се законом захтева у друштвеном животу, по речи Св. Писма: „Дајте ћесарево ћесару, а Божије Богу.“ (Мт. 22, 21)

Прави монах никада не смишља сам себи подвиге, његови подвизи произлазе претежно из послушности игуману, односно духовном оцу, тј. преко њих Самом Духу Светом.

Није монах онај ко се лењи и радо спава, као што ни онај није војник ко из страха да не погине током борбе пада на земљу и без отпора полаже оружје и предаје се у ропство непријатељу.

Треба снисходити души својој у немоћима њеним и манама, и трпети своје недостатке, као што трпимо недостатке ближњих, наравно, пазећи да се не олењимо и свагда себе подстичући на боље.

Ако си појео сувише хране или нешто слично учинио, понео си се сходно људској слабости. Али, то нек те не узнемирава, него се храбро крени ка исправљању, а у међувремену настој да сачуваш мир душевни, по речи Апостола: “ Блажен онај ко не осуђује себе за оно што нађе за добро“ (Римљ. 14, 22). Исти тај смисао имају и речи Спаситељеве: „Ако се не обратите и не будете као деца, нећете ући у Царство Небеско“ (Мт. 18, 3).

Тело измождено подвизима или болестима треба крепити умереним сном и умереном храном и пићем, не гледајући чак ни на време. Исус Христос је, по васкрсењу кћери Јаирове из смрти, наредио да јој „дају да једе“ (Лк. 8, 55).

Искушеник је као комад платна које ваљар гњечи, удара, ногама гази, пере и испира да би постало бело као снег. У подношењу понижавања, увреда и невоља чисти се душа и постаје као сребро у ватри очишћено… Права монашка мантија је смирено подношење прогона и клевета. Нема ничег већег од послушности…

Ако нас ко речју или делом увреди, а ми то поднесемо са радошћу, онда смо извршили – највећи подвиг!

Ономе ко своје болести подноси стрпљиво и благодарно, болест ће се узети уместо подвига, па чак и као нешто више од подвига!

До тридесет пете године тј. до половине нашег земаљског века, велики је подвиг за човека да себе сачува, и многи се у тим годинама не одрже у добродетељи но скрену са правога пута – за својим жељама, како о томе сведочи Свети Василије Велики: „Многи су много сабрали у младости, па потом, када су се нашли на средини живота, нису поднели буру искушења коју су против њих подигли духови лукавства, него су све изгубили“. И зато да не бисмо доживели такав жалосни преокрет, треба да се такорећи ставимо на теразије самоиспитивања и пажљивог бдења над собом, по учењу Светог Исаака Сирина: сваку ствар у своме животу приличи нам да извагамо као на теразијама.

Сваки успех у било чему треба да приносимо Господу и са Пророком да говоримо: “ Не нама, Господе, не нама но Имену Своме дај славу!“

https://radiosvetigora.wordpress.com/2014/01/15/свети-серафим-саровски-o-подвизима/#more-15189