Страсна седмица (грчки: Μεγάλη Εβδομάδα - Велика седмица) - Последња седмица Васкршњег поста пре Пасхе - Васкрса, проводила се од најстаријих времена у најстрожем посту. Апостолске установе прописују да се ове седмице употребљавају само хлеб, со и воће, а Велики петак и Велика субота су потпуно без хране. Од давнина се назива Великом седмицом. Будући да се Света четрдесетница завршава у петак, пред Суботу светог и праведног Лазара, Јерусалимска црква је ову суботу прибројавала Великој седмици. Сваки дан ове седмице, назива се у богослужбеним књигама, светим и великим због светих и великих догађаја који су се збили тих дана. Сваки дан има своју тему, а сви заједно се проводе у посту без уља, изузев Великог четвртка који се сматра празничним даном, јер је овога дана установљена Света тајна Евхаристије. Богослужење ових дана изложено је у Посном триоду. Посни триод ову седмицу назива Седмицом спасоносних страдања.

Велики понедељак (грчки: Μεγάλη Δευτέρα) - Понедељак Страсне (Страдалне) седмице посвећен је последњим догађајима из земаљског живота Господа Исуса Христа који су предсказани у животу страдалног Јосифа, сина старозаветног патријарха Јакова. Попут Јосифа, кога су браћа из зависти бацила у јаму, а затим га продала да би он касније владао Египтом, и Спаситељ је предат у руке грешника, осуђен, распет и сахрањен, а после Свога Васкрсења влада светом.

Поред успомене на Јосифа, старозаветног страдалника, служба овога дана посвећена је и проклетству смокве коју је Спаситељ због њене неплодности осудио да се осуши (Мт 21, 17-22; Мк 11, 19-26), а она је слика јеврејске синагоге која је Спаситеља предала на смрт.

Три песме ο целомудреном Јосифу, праобразу Господа Исуса Христа, за службу овога дана написао је Роман Слаткопевац, а остале песме свети Андреј Критски, свети Јован Дамаскин и Косма Мајумски.

Велики уторак (грчки: Μεγάλη Τρίτη) - Уторак Страсне (Страдалне) седмице својом службом посвећеном јеванђелском казивању ο десет девојака учи Хришћане да буду увек спремни, попут пет мудрих девојака да Христа, небеског Женика, дочекају и сретну, не само целомудреношћу, већ и добрим делима (јелејем, који се спомиње у одељку који се чита тог дана на Пређеосвећеној Литургији), јер за спасење није довољна само девственост већ и дела хришћанског милосрђа. Поред ове приче, читају се још и друге две: ο талантима и ο Страшном Суду. Песме за службу овога дана написали су Роман Слаткопевац, Косма Мајумски и свети Андреј Критски.

Велика среда (грчки Μεγάλη Τετάρτη) - Богослужбене химне овога дана говоре ο жени грешници која је миром помазала Исуса Христа (Лк 7, 36-50). На Велику среду престаје се са служењем Пређеосвећене Литургије као и са читањем молитве светог Јефрема Сирина коју прате велики поклони.

Велики четвртак (грчки: Μεγάλη Πέμπτη) - Четвртак Страсне (Страдалне) седмице, у својој служби сећа се свештеног омивања ногу Aпостола од стране Спаситеља, Тајне вечере, односно установљења Свете тајне Евхаристије и натприродне молитве и предаје Господа Исуса Христа у руке грешника. Оплакујући почетак Господњих страдања, Црква се у исто време мистично радује поводом установљења Свете Евхаристије - тајне Христовог Тела и Крви, тајне Светог Причешћа. Од изречених речи: "Ово чините у мој спомен..." (Лк 22, 19; 1 Кор 11, 24), па до данас, Света Евхаристија служи се на свим Православним престолима докле Господ поново не дође.

У току вечере, Господ је открио издајство једног од својих ученика, а потом је са својим ученицима отишао у Гетсимански врт, где је својом личном молитвом указао да је молитва за време невоља, страдања и искушења највећа снага за подношење свих животних потешкоћа, па и телесне смрти.

На Литургији Великог четвртка освећује се, по потреби, Свето миро у саборним храмовима у седиштима аутокефалних цркава, чије је варење почело на Велики понедељак. На овој Литургији такође се освећују и припремају причасни дарови за болеснике, који се на часним трпезама чувају преко целе године. Уместо херувимске песме, причасне и песме "Да исполњатсја.." пева се део молитве пред Причешће: "Вечери твојеја тајнија.." Увече се држи велико бденије и чита се Дванаест страсних Јеванђеља, у којима су описана страдања Господња.

За успомену на омивање ногу од стране Спаситеља, у саборним храмовима појединих цркава и данас се врши чин омивања ногу после одслужене архијерејске Литургије светог Василија Великог, нарочито у Јерусалиму. У Српској Православној цркви, овај чин се вршио већ у првој половини четрнаестог века, као што се види из Типика српског архиепископа Никодима. У Карловачкој Митрополији обновио га је Митрополит Павле Ненадовић.

Велики петак (грчки: Μεγάλη Παρασκευή) - Петак Страсне (Страдалне) седмице је дан крсног страдања Господњег. На тај дан, Црква се сећа догађаја који су непосредно претходили Распећу; почевши од извођења Исуса Христа пред суд Понтија Пилата, неуспелог покушаја да Га оптуже, па до гласног викања јудејског народа: "Распни Га!"; ношења крста кроз град, на путу према Голготи; разапињања и праштања џелатима речима: "Оче, опрости им, јер не знају шта раде"; умирања, скидања са крста, помазивања миром, повијања Тела платном и полагања у гроб; постављања страже да чува гроб да неко не украде Тело Господње.

Тог дана Литургија се не служи, изузев ако би Благовести пале на тај дан, а не служи се зато што се на Литургији приноси Богу бескрвна жртва, а на тај дан је Исус Христос принео сам себе на жртву.

У богослужењима Великог петка спомиње се хватање Господа Исуса Христа, суд јеврејских старешина и римског проконзула Понтија Пилата над Њим, крсна страдања, смрт и скидање са крста. Сама богослужења тог дана састоје се из: јутрења - на коме се чита Дванаест страсних (страдалних) Јеванђеља (ово јутрење се обично служи увече на Велики четвртак), царских часова и вечерња, тј. опело Христово, са изношењем плаштанице. После вечерње, поје се мало повечерје са каноном ο распећу Господњем, такозвани Плач Пресвете Богородице, чији је аутор Симеон Логотет из X века. Овога дана предвиђен је најстрожи пост.

Велика субота (грчки: Μεγάλο Σάββατο) - Овај дан посвећен је успомени на погреб Господа Исуса Христа и Његов силазак у Ад. Присуство Христово у гробу је Телом, а духом је био у Аду, а у исто време је на престолу био са Оцем и Духом, самим тим што је Он свеприсутни Бог, неодвојив од друга два лица Свете Тројице. То је она субота у коју је Господ Исус Христос показао да је дошао крај старом веку који је био обележен светковањем суботњег дана, и отпочео нови век у коме се светкује дан Његовог Васкрсења, дан есхате, дан који сви Хришћани жељно очекују - Други Христов долазак.

Јутрење Велике суботе у новије време не служи се рано изјутра, већ на Велики петак увече. Пред Христовим гробом, уз кађење и држање свећа, врши се слика Христовог погреба. Уз читање целог 118/119 Псалма певају се статије - стихови у којима се слави умрли Спаситељ као Васкрсење и Живот и изражава бол, жалост и туга Пресвете Богородице. Све је ово подељено на три статије. У канону Велике суботе, чије су песме написали Марко Идрунтски (од прве до четврте) и Косма Мајумски (од шесте па до краја), док је ирмосе прве четири песме писала монахиња Касија (810), слави се победа Христова над смрћу и први пут се сазнаје да је овај шабат, ова благословена субота у којој Спаситељ лежи мртав, преблагословена субота. У њој је Спаситељ уснуо, уз Његово обећање да ће Васкрснути у трећи дан.

При крају јутрења, плаштаница се носи три пута око храма, а после њеног поновног полагања у гроб, чита се пред њом Језекиљево пророштво ο васкрсењу мртвих (Јез 37,1-14), Апостол и Јеванђеље. Великосуботном Литургијом светог Василија Великог почиње Васкрсење. Све до читања Апостола, свештеник служи ову Литургију у црној одежди, а потом облачи белу, јер су се у току ове Литургије крштавали оглашени, који су се током целог Васкршњег поста припремали уздржавањем од хране, молитвама и поукама за крштење, које се увек врши у белим одеждама. Једино на овој Литургији, Јеванђеље се не чита са амвона или са царских двери, већ на Христовом гробу, јер је Анђео на гробу Господњем објавио мироносицама вест ο Христовом Васкрсењу. Велика субота је једина субота у години када се пост састоји у сухоједењу.

Страсна Јеванђеља (грчки: Δώδεκα Ευαγγελίων - Дванаест Јеванђеља) - Ова јеванђеља излажу садржину страдања Христових - зато се и зову страсна; у питању су Христове страсти, то јест страдања. Има 12 страсних Јеванђеља према броју сати ноћи. Одломци ο Христовом страдању узети из сва четири Јеванђеља и распоређени за читање, а између одломака иду антифони - песме које за овај празник имају велику садржајну сличност с текстовима Јеванђеља. Читају се на јутрењу Великог петка, и она, заједно са антифонима који се певају, треба да верне мотивишу да целу ноћ проведу у молитви - како би се усличили Апостолима, који су са својим Учитељем провели ноћ у Гетсиманском врту. Припев који претходи и следи читању Јеванђеља, није редован, него посебан и садржајно је сагласан и дану и текстовима ο страдању Христовом; он гласи: "Слава дуготрпљењу Твоме, Господе". Њихов избор и употреба за овај дан потиче из раних векова. Свети Јован Златоусти говори ο њима као одређеном појму и пракси за Велики петак, односно Велики четвртак навече.

Извор: Информативна служба СПЦ

у Част Славне Владичице наше Богородице и Приснодјеве Марије

Године 2002. Синод УПЦ Московског патријархата донео је решење о прослављeњу иконе – Ја сам с вама и нико не може против вас.

Икона је унета у званични списак чудотворних икона; одређен је дан њеног прослављења на похвалу Мајке Божије, утврђен је тропар, састављена је молитва и Акатист.

По црквеним канонима прослављење иконе или светитеља обавља се у једној помесној Цркви а затим се разноси по другим Црквама.

Икона је осликана у Леушинском женском манастиру посвећеном Св. Јовану Крститељу, крајем 19. века.

Посебно израђена, била је урађена за Светог Праведног Јована Кронштатског који ју је назвао, Спаситељица Русије.

Касније је Праведни Јован благословио да се она прода Василију у Муравјову, будућем старцу Серафима Вирицког.

Претпоставља се да је касније икона била предата духовној деци преподобног Серафима, у Светогеоргијевском женском манастиру, у селу Даневка, Черниговске епархије.

Икона се прославила многим исцељењима страдајућих који су о томе посведочили у две књиге, издате од стране Светогеоргијевског женског манастира.

Леушински манастир, где је осликана икона, 30 тих г. ХХ века, потопљен је ради изградње рибњака.

Икона се прославља у суботу пете недеље (Глувне) Великог поста.

Чуда

Пред овом иконом моле се за очување Русије, за установљење и устројење православних храмова, такође и за исцељење од различитих недуга.

Изображење

Икона је осликана на жутој подлози са карактеристичним плавим огртачем код Пречисте Дјеве. Имајући у виду да је плава боја, Богородичина боја, на читавом приказу, она – доминира.

Богомладенац, као Спаситељ света, приказан је у белом хитону са раширеним рукама, у потпуности окренут к свету – због ког је дошао и живот свој безрезервно положио.

За овај отклон од Богомајке и пружање к свету, за који је добровољно пострадао, не можемо рећи да има карактер, насилног отимања из наручја Свете Дјеве; више је у питању, спонтано изливање Његове љубави за свет који страда: топло и безазлено пружање свету, који “није знао када је похођен“.

Страдалник, овде приказан као младо дете, без икакве задршке се пружа свету, даје му Своју Љубав, уточиште и заклон те као да жели да понови речи Своје Родитељке, које је изрекла роду људском  : Ја сам са вама и нико не може против вас – што је и сами назив који је чудотворна икона и добила.

Молитва Пресветој Богородици у част Њене иконе ,, Ја сам са вама “

О, Свеблага Заштитнице рода хришћанскога, Мајко Онога Који све држи десницом Својом, Христа Бога нашега !

Излиј на нас милосрђе и доброту Његову да се не уплашимо видљивих и невидљивих непријатеља, као што си рекла онима који се у Тебе уздају: ,, Ја сам са вама и нико не може против вас “.

Сачувај Свету истиниту Православну Цркву и обитељ нашу од раскола и јереси и постави темељ покајања народа нашег.

Поврати Свету Русију на пут праве вере, дарован јој од Бога, да се испуни тамјаном молитава и расцвета као пољски љиљан;  да поживимо у побожности и чистоти, увек чувани Тобом од искушења антихриста, најезде туђинаца, међусобних сукоба, земљотреса, огња, глади и помора, од изненадне смрти, раздора у породици: монахе укрепи и спаси нас, Пречиста, јер се уздамо у Тебе, по ономе што си рекла : ,, Ја сам са вама и нико не може против вас “. Њему приличи, слава, моћ, част и поклоњење, сила и величина, Оцу и Сину и Светоме Духу, сада и увек и у векове векова. Амин.

Тропар, глас 6

Владичице чиста, погледај, Богородице, види наше болести и умилостиви, Пречиста и исцели нас од нечисте савести по Твојој милости, који ти се обраћају, слуге твоје : ,, Ја сам са вама, и нико не може против вас “.

https://mitropolija.com/2022/04/09/cudotvorne-ikone-majke-bozije-ja-sam-sa-vama-i-niko-ne-moze-protiv-vas/

Благодат Духа Светога чини сваког човека, још док је на земљи, сличним Господу Исусу Христу. Колико смо ми Хришћани срећни што имамо таквога Бога!

Жао ми је људи који не знају Господа. Они не виде вечну светлост и после смрти одлазе у вечну таму. Ми то знамо, јер Дух Свети Који је у Цркви, открива Светима шта се збива на Небу, а шта у аду.

О, јадни залутали људи! Они не знају шта је права радост. Истина, понекад се веселе и смеју, али смех којим се они смеју и радост којом се радују, претвара се у плач и муку духу.

Наша је радост Христос. Својим страдањем Он нас је записао у Књигу живота и ми ћемо у Царству Небесном бити вечито са Богом, и видећемо славу Његову, и наслађиваћемо се Њиме. Наша је радост Дух Свети. Он је бескрајно благ и пријатан и сведочи души о њеном спасењу.

О, браћо моја, молим вас и преклињем у Име Божијег милосрђа, верујте у Јеванђеље и у сведочанство Свете Цркве, и осетићете се још овде на земљи као у Рају. Јер Царство је Божије унутра у вама. Љубав Божја уноси Рај у душу. Многи кнезови и господари, када су осетили ту љубав, напустили су своје положаје. И то је разумљиво, јер Божија љубав до суза наслађује душу благодаћу Духа Светог и ништа се земаљско не може упоредити са њом.

facebook.com/duhovnepouke

Архангелу Гаврилу узносимо хвалу у песмама, приређујући му празнични сабор два пута годишње. Његов први сабор празнујемо сутрадан по Благовестима Пресветој Богородици, 8 априла (26. марта по старом календару), а други 26. јула (13. јула по старом календару).

Овај Архангел Божји Мојсија, који избеже од фараона, научи у пустињи – писању књига, испричавши му постанак света, стварање првога човека Адама, живот његов и патријараха после њега, потоња времена, потоп и раздељење народа; још му објасни положај небеских планета и стихија; научи га аритметици, геометрији и свакој мудрости. Он пророку Данилу протумачи чудесна виђења о царевима и царствима, која су имала касније настати, а која му беху престављена у виду разних зверова; обавести га о времену ослобођења људи Божјих из Вавилонског ропства, и о времену првог доласка Христовог у свет оваплоћењем од Пречисте Дјеве. Он се јави Светој праведној Ани, која у своме врту туговаше због бездетности своје и са сузама се мољаше Богу, и рече јој: Ано, Ано, услишена је молитва твоја, уздаси твоји минуше облаке, а сузе твоје изиђоше пред Бога; и ево, ти ћеш затруднети и родити преблагословену Кћер, због које ће се благословити сва племена земна, и њоме ће се дати спасење свету, а добиће име Марија.

Исто тако Свети Гаврил се јави и праведном Јоакиму, који се постио у пустињи, и објави му исто што и Светој Ани: да ће добити Кћер, од векова унапред изабрану за Матер Месији, који ће доћи ради спасења рода људског. Овај велики Архангел би додељен од Бога за чувара богодевици Марији, рођеној од нероткиње, и када Она би уведена у храм он је хранио, свакодневно Јој доносећи храну. Он се јави Светом свештенику Захарији, стојећи с десне стране кадионог олтара, и благовести му да ће његова жена Јелисавета родити Светог Јована Претечу Господњег, и када Захарија не поверова у то, он му немилом свеза језик док се речи његове не збуду. Овај првак Божји, послат од Бога у Назарет, јави се Пречистој Дјеви, обрученој за праведног Јосифа, и благовести Јој зачеће Сина Божјег осењењем и дејством Светога Духа у Њој. Он исти јави се и Јосифу у сну, уверивши га у девственост Свете Дјеве Марије и да је оно што се зачело у Њој од Духа Светога. А када се Господ наш роди у Витлејему, овај анђео Господњи Гаврил јави се пастирима који чуваху ноћну стражу код стада свог, и рече: “Јављам вам велику радост: данас вам се роди Спаситељ!” – и одмах са мноштвом војника небеских запева: “Слава на висини Богу, и на земљи мир, међу људима добра воља!”

Сматра се да се овај анђео јавио с неба Христу Спаситељу пред Његово добровољно страдање када се Он молио у Гетсиманском врту, пошто име Гаврил значи: крепост Божија. Јавивши Му се, дакле, Гаврил Га је крепио, пошто поред других својих служења има и то – да крепи оне који су у подвизима, а Господ се наш тада подвизавао у усрдној молитви.

Овај анђео јави се мироносицама седећи на камену гроба и објављујући им Христово васкрсење из гроба: јер он, који је био благовесник зачећа и рођења Господња, показа се благовесником и васкрсења Његова. Он се јави и Пречистој Дјеви Богородици када се Она топло мољаше на Гори Маслинској, обавести је да се приближило Њено чесно успење и са земље на небо пресељење, и даде Јој светлу гранчицу рајску.

Сећајући се ових многократних јављања његових у Старом и Новом завету и знајући његово непрестано посредовање пред Богом за род хришћански, Света црква му сада прирећује саборно празновање, да би људи Божји с усрђем свагда и пламено прибегавали к заштити и помоћи толиког заступника и добротвора рода људског, и његовим молитвама добијали отпуштење грехова од Христа Господа Спаса нашега.

Тропар (глас 4):

Небесних војинстав архистратиже, молим тја присно ми недостојнији, да твојими молитвами оградиши нас кровом крилу невешчественија твојеја слави; сохрањујушче ни, припадајушчија приљежно и вопијушчија: от бјед избави ни, јако чиноначалник вишњих сил.

https://mitropolija.com/2022/04/08/sabor-svetog-arhangela-gavrila-6/

У Исусу Христу Сину својем показа Бог љубав која превазилази разум.

Онај кроз кога Света Тројица створи свет јави се као човек у телу, да јави човечанству љубав Свете Тројице, дотле непознату свету.

Како се јави?

Онако како се само велика љубав не стиди да се јави, ради спасења љубљенога: у понижењу, у служењу, у страдању, најзад у врховном жртвовању.

У повестима и баладама о ритерима ми читамо како су ови за љубав својих вереница пошли радо у страдање, понекад и у смрт.

Но те веренице биле су достојне њихове љубави и жртве, како то посленици описују.

Али безгрешни и пречисти Христос поднесе понижења, муке и грозну смрт, не за какву невину верну и добру девојку него за грешнице и развратнице, за убице, лажљивце, крадљивце, отмичаре, разбојнике, кривоклетнике и безбожнике, за загађене и усмрделе душе људске, које су мирисале на смртну трулеж, и пре смрти биле смрт.

Једва ко умрије за праведнике – а Бог показа своју љубав к нама што Христос, још кад бијасмо грешници, умрије за нас. (Рим 5, 6-8)

Није ли то љубав која превазилази сваки разум?

https://patmos.rs/2022/04/05/vladika-nikolaj-o-ljubavi-koja-prevazilazi-razum/

Немојте мислити да се реч која бежи из уста распршила у ваздуху, и да од речи не остане ништа. Ово није истина. Речи су живе, јуре као радио-таласи, јуре кроз свемир и уливају се у срца и умове људи. Речи су огромна сила која повезује или раздваја људе. И даље су живе речи које су изговарали велики старозаветни пророци, Христови апостоли и подвижници Божији. Свака добра, мудра реч живи у срцима људи и доноси добре плодове дуги низ година. Али и свака зла реч трује људе, који је опонашају и емитују исте зле, отровне речи.

Господе и Господару живота мога, не дај ми дух празнословља!

Тако се моли Свети Јефрем Сирин, а Свети пророк Давид у свом псалму каже: „Постави, Господе, стражу код језика мог, чувај врата уста мојих.“ (Пс. 141, 3).

И сам Господ Исус Христос је рекао да ћемо „за сваку празну реч дати одговор на последњем суду” (Мт. 12, 36). Размислите колико је то озбиљно, колико је тешко: дати одговор за сваку празну реч. Невероватно је, невероватно како људи не схватају огроман, колосалан значај људске речи.

Наша способност да говоримо нас чини сличнима самом Богу. Бог је створио цео свет речју (Пост. 1, 1), реч Божија има огромну, моћну моћ. Знате да је пророк Илија речју васкрсавао мртве (1. Цар. 17, 21-22), речју је зауставио кишу, затворио небо и изазвао глад (1. Цар. 17:1).

Немојте мислити да се реч која бежи из уста распршила у ваздуху, и да од речи не остане ништа. Ово није истина. Реч живи, живи вековима, хиљадама година. И даље су живе речи које су изговарали велики пророци Божији, много векова пре рођења Христовог. Велике речи Мојсијеве, велике речи које су некада говорили свети апостоли, оне речи које су долазиле са усана подвижника Божијих, учење Цркве Божије, живе хиљадама година.

А ако реч живи хиљадама година, то значи да је то нешто изузетно важно. Реч, која излази из наших уста, увек производи изузетно дубок утицај на људе око нас, чак и на људе удаљене од нас.

Свака добра, мудра реч живи у срцима људи и доноси добре плодове дуги низ година. Свака зла реч такође живи дуги низ година, усађује се у умове, у срца и блиских и далеких људи, усмерава њихове мисли, њихове жеље. Чујући наше зле речи, трују се њима, опонашају нас и емитују исте зле, отровне речи.

Благодатне и мудре речи светих стварају истину у свету, чине вечно добро, а зле, грешне речи доносе срамоту, мржњу, доносе велику штету људима око себе, па чак и целом човечанству.

Речи су живе, јуре као радио-таласи, јуре кроз свемир и уливају се у срца и умове људи. Речи су огромна сила која повезује или раздваја људе. Ето колико је велики, колико је дубок смисао људске речи. Зато се и Свети Јефрем моли за избављење од празнословља, од празнословља.

Сви сте у животу срели мноштво људи, а посебно жена, које брбљају, брбљају и брбљају бескрајно, а притом њихов језик не зна ни за какав умор: мељу, мељу и мељу. Празно је све што кажу, никоме не треба. А Јефрем Сирин се моли Богу да га избави од празнословља. Бојао се да не падне, да га језик не уништи, а ови несрећни говорници се ничега не боје.

Мудри људи који живе духовним животом никада не празнослове, они су увек тихи и концентрисани. У старој Грчкој, филозофи и мудраци су били веома цењени. Филозофи никога нису прихватали за свог ученика пре него што је човек доказао да уме да ћути. И да ли би сада неко од доконоговорника прошао тест ћутања? Наравно да не.

Ако је порок празнословља толико тежак, како га се ослободити, шта да радимо са својим неукротивим језиком? Треба да урадимо оно што је учинио и Свети Јефрем Сирин: да се молимо Богу за избављење од овог порока, а Господ Исус Христос ће дати оно што тражимо. Неопходно је избегавати комуникацију са људима који превише причају, бити далеко од њих, тражити друштво неколицине мудрих који отварају уста само да кажу нешто корисно, од којих се неће чути доконе, бескорисне речи.

Стекните навику да пазите шта говорите, шта ваш језик ради, навикните се да држите језик под контролом. Не дозволите му да прича беспослено. Сетите се увече шта сте говорили током дана, да ли сте ћаскали, да ли сте некога вређали, да ли сте лагали, да ли сте били подмукли. Ако стекнете ову навику, знаћете да пазите на свој језик, на сваки његов покрет и задржавате га.

Запамтите, што је човек више усмерен на главно, унутрашње, на истинито, што више времена чита Јеванђеља, Свето писмо, дела светих отаца, то је више прожет њиховом мудрошћу и све више губи жељу да доконо ћаска. Стећи власт над језиком је велика ствар.

Апостол Јаков у својој саборној посланици каже: „Ако ко у речи не греши, то је савршен човек, кадар зауздати и све тело.“ (Јак. 3:2).

Да ли разумете шта значи зауздати цело тело? То значи потчињавање тела највишим циљевима духовног живота, обуздавање свих пожуда, страсти, свега лошег што тело привлачи. Почните тако што ћете обуздати језик, и ако постигнете овај циљ, достићи ћете савршенство и моћи да обуздате и цело своје тело. А ако зауздаш цело тело своје, бићеш чист и праведан пред Богом.

Нека вам Господ подари сву ову чистоту и праведност, и нека вас молитва Јефрема Сирина увек на то подсећа. Амин.

Свети Лука Кримски
Фондацијa Пријатељ Божији
Извор: azbyka.ru

Ниси ни студен ни врућ? Тако, пошто си млак… избљуваћу те из уста својих (Отк. 3, 16 – 17). Шта треба да радим са напретком и благостањем које ми желе, и које су ми обећали, када оно не побеђује смрт? Као да детету кажеш „ Ради свој домаћи рад са пажњом и поштовањем, и изградићеш предиван мртвачки сандук тако да ћеш имати диван погреб“. Логика овога света је њен сопствени мртвачки сандук. Шта треба да радим са напретком који не побеђује смрт? Нека сви промашаји дођу, све док је смрт уништена, и овај мој промашени живот преплављен вечношћу, чак и сада.

Вера је за одважне. „Бојажљивост је одступање од вере“(Свети Јован Лествичник). Они који се надају Господу подижу се на крилима као орлови (Ис. 40, 31). Тада су све слободе које се човеку нуде неодговарајуће. И никакв тоталитаризам није у стању да подјарми његову слободу. Боље је да људи не верују у Њега него да имају лажно веровање, него да болесни и залуђени људи представљају себе као Његовим учитељима, и апостолима. Боље је искрено порицање него искривљено веровање. „Мора нам бити дражи истински ад од умишљеног раја“(Симон Веил).

https://manastirpodmaine.org/4048-2/

     Оговарање је плод мржње. То је танана а крупна болест, скривена и подмукла пијавица, која сише и слаби крв љубави.

     Оговарање је лицемерство љубави, узрочник оскврњења и оптерећење савести, уништење чистоте.

    Неке девојке греше јавно и без срама, а друге потајно и са више стида чине још горе ствари него прве. Много је тајно, изнутра покварених девојака (тј. страсти): лицемерство, лукавство, грешна туга, злопамћење, оговарање у срцу. Видљиво, оне представљају једно, али унутра гледају на друго.

      Када сам једном приликом чуо неке људе како оговарају, ја им запретих. Делатељи овог зла су у своју одбрану наводили да тако чине из љубави и бриге за онога који је био предмет оговарања.  А ја њима рекох: Онога који тајно оклевета ближњега свога  тога отерах (Пс. 100, 5). Ако заиста волиш ближњега како кажеш, помоли се тајно, а не да исмеваш човека. То је начин који је угодан Господу.

...

     Ко хоће да победи духа оговарања, нека кривицу не приписује ономе који је пао, већ демону који га је оборио. Јер, нико баш нарочито не жели да греши против Бога, мада нико од нас не греши принудно (већ својом вољом и злоупотребом своје слободе).

     Знао сам човека који је јавно згрешио, а тајно се покајао.

...

     Никада се немој устручавати пред оним који у твоме присуству оговара ближњега, него штавише реци: ,,Стани брате! Ја сваки дан падам и у теже грехе. Па како могу да га осуђујем?“  Тако ћеш једним замахом начинити два добра: једним леком излечићеш и себе и ближњега.

     Један од најкраћих путева да се добије опроштај грехова јесте: не осуђивати. Не судите и неће вам се судити (Лк. 6,37).

     Немој осуђивати чак и када би видео некога да греши и на самој смрти: Суд Божији људима није познат. Неки су јавно чинили велике грехове, али су још и веће врлине чинили тајно. И они који су се тако ругали, преварише се, јер од дима нису видели сунце.

    Чујте ме, чујте, сви ви који строго судите туђим делима: ако је тачно (а тачно је) да ће нам се судити судом каквим судимо (Мт. 7,2), онда ћемо свакако пасти управо у оне телесне или душевне грехе за које окривљавамо ближњега.

...

     Знај да се злопамтљиви и злобни људи препознају и по томе што, обузети духом мржње, лако и са уживањем умањују вредност учења, делатности и врлине свог ближњег. Знао сам неке људе који су тајно и скривено од света чинили најтеже грехе. Међутим сматрајући се чистим, они су тешко нападали оне који јавно падају у лаке грехе.

   Судити, значи бестидно својатати Божије право, а осуђивати, значи упропашћавати своју душу. Као што надменост може и без друге страсти упропастити човека, тако нас и суђење само по себи може савршено погубити.

...

     Добар баштован бере само зреле јагоде, а незреле не. Паметан и разборит ум, исто тако, примећује само врлине и само о њима говори. А безумни човек проналази само кривице и недостатке. О њему је и речено: Истражише безакоње, ишчезоше оно који си истраживали истрагу (Пс. 63,7).

     Немој осуђивати ни онда када својим очима видиш да неко греши: често се и очи варају.

https://www.crkvaub.rs/vesti/crkva/lestvica,-sveti-jovan-lestvicnik

Много је сусрета у животу човека. Дете се радује мами, која ће доћи по њега из вртића; заљубљени младић са великим узбуђењем срца жуди за сусретом са девојком; родитељи са великом радошћу поздрављају сина, који се вратио из војске или дугог пословног пута; пословни људи имају различите пословне састанке. Али оно најважније, што се мора догодити свима и без чега све остало нема смисла, јесте сусрет са Богом. Док се то не догоди, по речима мудрог Соломона, „све је таштина и мука духа“ (Проп. 1:14).

Може ли се овај сусрет догодити случајно? Из библијске приче пре Христовог рођења видимо да су се сусрета са Богом по правилу удостојили само велики праведници – Аврам, Исак, Јаков, пророци Мојсије, Исаија, Језекиљ, Јеремија, Данило и други. Али сада, као што смо сада чули из Јеванђеља, на самом почетку новозаветне историје, дешава се дуго очекивани сусрет праведног Симеона са Богомладенцем Христом (в. Лк. 2, 22-40).

За разлику од старозаветних времена, када су се само ретки удостојили сусрета са Богом, после Оваплоћења сви добијају прилику да се на молитви код куће и у храму Божијем сретну са Богом, Његовом Пречистом Мајком и светитељима, када желе и теже томе. Такав сусрет је посебно близак када се са вером и срдачним покајањем причешћујемо Светим Христовим Тајнама.

Када се то заиста догоди, у наша срца се настањује поверење у ближње, милост, љубав, кротост, смирење, спремност да се преступнику опрости, да се моли за њега. Ако до таквог сусрета није дошло, онда смо одмах после молитве и причешћа љути, раздражљиви, сумњичави, неповерљиви, штетни, шкрти, сладострасни итд.

Први и најважнији услов на који указују сви свети оци Цркве, да би наша молитва била услишена, јесте пажња. Чак и у обичном разговору са другим људима, ако га водимо без пажње и поштовања, нећемо постићи никакав резултат. Посебно је потребна пажња у разговору са Богом.

Још један важан услов је помирење са онима према којима гајимо неку врсту озлојеђености. Јер, како каже Св. Симеоне Нови Богослов, како очекивати да ће те сам Бог чути ако не чујеш свој род?

А трећи услов за молитву је скрушеност и смирење срца. Човек који је самозадовољан никада се не може чути, јер је Бог прво дошао да спасе покајане грешнике.

Само постављајући се на овај начин можемо очекивати сусрет са Богом у молитви и за време Причешћа.

Неки од нас брзо и лако успевају да се нађу у таквом сусрету, али већина нас, због страсти и зависности, са тешком муком постиже пажњу у молитви, а ако се удостојимо сусрета са Богом, онда је он пролазан и брзо нестаје из сећања. Човек поново урања у светску сујету. Међутим, никада не треба очајавати и престати са молитвом.

Да би се ископао бунар са добром водом, потребно је много тражити и радити. Исто тако, да би се срео са Богом, потребно је уложити много молитвеног труда. Праведни Симеон је поживео дуг живот и тек на његовом заласку угледао је Богомладенца. Дакле, ради сусрета са Христом, наоружаћемо се трпљењем, јер само захваљујући њему можемо се ослободити гужве која нас окружује и пронаћи прави смисао живота у служењу Богу и људима.

Данас палимо свеће. Ово је добар знак и подсетник за све нас. Као што је пламен свеће уперен увис и производи светлост и топлоту, тако и наша срца треба да се запале великом љубављу према Богу и људима. Осветлите таму сујетног живота око себе благодаћу Духа Светога. Данас, захваљујући медијима, интернету, за трен ока можемо да видимо различите људе било где у свету, али када нема сусрета са Богом, онда, упркос таквим приликама, свет све више урања у мрак због ширења и легализације сваког греха и порока. Зато смо ми хришћани позвани да будемо светиљке свету по заповести Спаситељевој: „Тако нека засија светлост ваша пред људима, да виде ваша добра дела и прославе Оца вашег који је на небесима“ (Матеј 5,16). Амин!

архимандрит Маркел (Павук)

https://pravlife.org/sr/content/kako-se-sresti-sa-bogom

Слобода је дар од Бога. А пошто смо створени по слици Божијој, не можемо бити лишени тога. Њена употреба, наравно, може пратити два главна пута. Један пут води ка Богу и другим људима, односно да се повезујемо у љубави и постајемо сапутници на путу ка царству Божијем. Други је живот са нама самима у средишту, као нашим сопственим Богом, где се наше размишљање, наше расуђивање, наше границе, наша очекивања и наши критеријуми обликују искључиво на основу наше воље, наших жеља, нашег приступа и убеђења. Тада нам постаје лако да користимо друге људе. Али чак и у овом случају, не можемо стати на пут љубави коју нам је Бог дао. Као људи, створени смо да будемо слободни и да волимо.

Библијско предање Цркве описује овај пут кроз слику и приповедање о Рају. По божанском надахнућу, писац Петокњижја ову историју света ставља у књигу Постања. Он описује велику башту у којој су људи створени директном Божјом вољом, а не само по његовој речи (што је важило за остатак створења), да би могао да ради са нама и да нас чува. Били смо позвани да живимо у заједници са Богом и другим људима, да разговарамо са њим сваке вечери, као показатељ љубави и као деца са својим родитељима. Цео дан ми смо са другим људима и са светом. Само у сумрак Бог нам даје знак свог живог присуства, кроз своју реч. Не постоји ништа што нас спречава да идемо даље како желимо. Имамо могућност да се хранимо дрвећем у Рају, осим једног, знања о добру и злу. Не зато што је сам плод смртоносан, већ зато што имамо избор да будемо са Богом или да правимо богове од себе. Друга опција води у духовну смрт, јер се тада намећемо свету силом. Нећемо бити у уравнотеженом односу са другим људима, заједно, као деца Божја  и Његова слика, него ћемо бити увучени у искушење да се изједначимо са Богом, не у погледу његове љубави, већ његове моћи. То резултира сукобима, ратовима и поделама. Мир тада неће бити норма. Наш избор је јасан. Можда нам Бог није потребан као приоритет љубави. У том случају, бићемо везани оковима неуспеха да се одрекнемо пута његове љубави – а то је слобода – и да изаберемо да се наметнемо другима и свету, кроз своју непослушност Божјој вољи и самом Богу.

Наша Пресвета Мајка, Богородица, је пут којим наш преступ престаје да има моћ ропства над нама. Нисмо у обавези да грешимо. Духовна смрт није наш избор; можемо оживети наш однос са Богом, који је постао једно са нама када је узео нашу природу у њеној утроби. Уместо да буде извор нашег отпора, свет може поново постати Рај, јер се лепота овога света чува нашим односом са Богом. А лепота не мора да има везе само са приметном лепотом. То је препознавање Божје љубави у сваком аспекту овог света, чак и у болу живота који је телесна смрт. Јер нада није изгубљена, чак ни тамо. Пре оваплоћења Бог је био невидљив, и у овом животу и у вечности, јер како су створена бића могла да се повежу са нествореним? Али сада је нестворено узело нашу природу, постао је сличан нама у свему, осим у греху. Син Божији нам је поново дао предност љубави која нас ослобађа и својом добровољном смрћу показао потпуну послушност Божијој вољи, отварајући нам пут у вечни живот. Можемо да учествујемо у Богу јер је Христ постао човек. Можемо да учествујемо у њему у овом и следећем животу, јер је он један од нас.

Историја овог света, чији смо ми део, иде ка коначном елиминисању зла, окова греха, и духовне и телесне смрти. Богородица је наша представница, преко које је ново стварање имало свој почетак, оваплоћењем Сина и Речи Божије. Треба нам нешто њене вере, нешто њене љубави према Богу, неке њене врлине, било да је то њена послушност Божјој вољи, оданост или стрпљење. То укључује и наш улазак у Цркву, да бисмо и ми постали чланови ове нове творевине. Ланци наших окова су се ослободили. Немојмо их поново закључавати кроз нашу егоцентричну вољу, поделе и рат. Не можемо променити свет. Али можемо да променимо себе, заступништвом Мајке Божије.

Протојереј Темистокле Мурцанос

Извор: pemptousia.com

https://mitropolija.com/2022/03/31/raduj-se-jer-se-tobom-otpusta-nas-greh-raduj-se-jer-se-tobom-raj-otvara/

Свети Симеон је рођен 1854. године на Цетињу, у доњокрајском братству Поповића као мали Саво. Основно школовање завршио је на Цетињу. Касније се образује у Кијевској богословији, а потом и у тамошњој Духовној академији, надахњујући се животима и подвизима оснивача и преподобних отаца Кијевске лавре. У Кијеву је замонашен, рукоположен у чин јеромонаха, а 1888. године враћа се на Цетиње, гдје му је одређена служба Божјег служитеља у манастиру Светог Николе на Врањини, а годину дана касније и у манастиру Острог, гдје је био и предавач у тамошњој монашкој школи, коју је покренуо Митрополит Митрофан Бан.

На основу чудесног виђења, које му је Бог открио, јеромонах Симеон је иницирао градњу цркве на мјесту данашњег манастира Дајбабе крајем 19. вијека. Остатак свог живота јеромонах Симеон је провео служећи новооткривеној Дајбабској светињи.

Преподобни Симеон Дајбабски упокојио се у Господу 1. априла (по грегоријанском календару) 1941. године. Његове преподобне мошти су откривене на 55. годишњицу од његовог упокојења 1996. године у манастиру Дајбабе, настојањем Његовог високопреосвештенства Архиепископа цетињског Митрополита црногорско-приморског г. Амфилохија, бројног свештенства и вјерног народа, поклоника Дајбабског манастира. Од тада, сваке године се на дан старчевог упокојења одржава велики сабор у манастиру Дајбабе.

Преподобни Симон Дајбабски је канонизован 29. априла 2010. године на заседању Светог архијерејског сабора Српске православне цркве.

Предговор из књиге “Преподобни старац Симеон иа Дајбаба”, протојереј Василије, Цетиње 1991.

Митрополит Црногорско-приморски АМФИЛОХИЈЕ

Пророчка је ријеч: „Сјећање на праведника је с похвалама”. Она се, ево, остварује и у наше дане на праведном Старцу Симеону из Дајбаба, код Подгорице. Лик његов и дјела његова и њему сличних људи, заборав, очевидно, покрити неће, а и не може. У временима великих забуна и беспућа, о. Симеон Поповић је ходио стемено, вјечно — новим путем чистоте, цјеломудрија и светости. Зато се и на њему испунила истина из Књиге Премудрости Соломона: „Часна старост није у мноштву љета, нити се мјери бројем година; сједина људима је разборитост и зрео узраст — живот неупрљан” (гл. 4, 8—9).

Некадашња земља Зета, садашња Црна Гора, обилује каменом и јадом, али и олтарима правим на камену крвавом — и свецима у њима. Темељ њене духовне грађевине и њене историјске природе је Св. мученик Јован Владимир. Придржавају је и њену архитектонику одржавају четири непоколебива стуба: Св. Василије Острошки и Св. Петар Цетињски, праведни Деспот Стефан Штиљановић и преподобни Стефан Пиперски. Мошти Св. Арсенија Сремца, које чува у својим њедрима, опипљиви су свједок њеног непрекинутог светсавског насљеђа. Наравно, не и једини. Милује је и на дјетињу чистоту призива чедна рука новомученика Острошког Чобанина Станка. Сестринско-материнска жртвена љубав и дјевичански стид Преподобне Стефаниде (Стевке Бурчевић) из Враке код Скадра (савременица Старца Симеона, упокојила се 1945. г. у Битољу), препорађа је вјековима и обнавља духом и дахом вјечне Љубави.

Драгоцјени камен нашег времена уграђен у ту неразориву грађевину управо је Старац Симеон из Дајбаба. Живећи у овом вијеку великих промјена и заблуда, често крваво плаћених, али и времену драгоцјених искустава и прозрења, о. Симеон није подлегао забунама и заблудама. Успио је да прозре у суштину збивања, али и саму њихову Христолику потку; уз то и да поживи вјерно своме прозрењу и животном опредјељењу. Савременицима је као такав, зрачио својим животним примјером и дјелом, па сија, ево, и сијаће и својим потомцима. Примио га је Бог, по пророку, себи “да не би зло измијенило разум његов” (Прем. Солом. 4, 10), и то зло огромно, које се пред крај његовог земног живота испртило на његов народ. „Похитао је из зле средине” (исто, стих. 14), у времену велике смутње и распамећености, да би се у ове дане нашег враћања себи и памети, поново вратио, и засијао Црној Гори и много шире од ње, новом свјетлошћу препородитељског путоказа.

Старац Симеон у духу својих духовних предака, надахнут, у току свога школовања, руском побожношћу подизао је Манастир Дајбабе, светињу у непосредној близини некадашње Зетске Свете Горе, тј. бројних манастира на Скадарском језеру, процвјеталих у вријеме Балшића, сачуваних у народном памћењу и повјеоници. Тако је он, уствари, обнављао замрли духовни живот на црногорским просторима, а и шире, и тиме враћао своју и народну душу чистоти, припремајући је за велика искушења ратног и поратног безумља. То нам, управо, потврћује, у овој књизи, скицирани животни пут Старца Симеона као и избор из његових списа, придодат житију.

https://mitropolija.com/2022/03/31/prepodobni-simeon-dajbabski-3/