Данашњи секуларизовани свијет изгубио је прави појам светости. То искушење не заобилази ни хришћане те се све више заборавља да је крајњи циљ човјековог постојања управо – светост. Светост као благодатно обожење у заједништву са Јединим Светим. Зато ријеч о светости никада не застаријева, увијек је савремена и упућена сваком човјеку у свакој епохи.

Светост је искључиво Божији дар. То је нестворена божанска енергија Тројичног Бога Који је свет по природи, а која се дарује човјеку у заједничарењу са Христом у заједници Цркве као Његовог Тијела. Према томе, светост је по природи – својство Божије, а по заједничарењу – својство светих Божијих људи.

Светитељи откривају и пројављују у времену оно што је вјечно својство Божије, откривају љепоту лика Божијег у човјеку. Као такви, они су најдрагоцјенији дар Божији једном народу, а и Цркви уопште. Оваплотивши у својој личности оно што је најврједније у народу из којег потичу, светитељи су уједно и потврда Божијег благодатног старања о том народу. Гледано кроз историју, у најтежа времена Бог је у народу подизао Своје свједоке који су одржали брод Цркве и хришћанског етоса у бурама житејског мора и историјских недаћа. И они су остали трајни свјетионици и путеводитељи на уском путу спасења учествујући непрестано у животу Цркве и народа који их поштује.

Чуда која чине светитељи најблагодатнији су израз њихове светости и оно чиме они залазе у сложено биће народног живота. Дакле, светост светитеља није субјективна, већ објективна вриједност која се испољава у односу према људима. Светац је живи примјер јеванђелског живота. Наши српски светитељи су „со“ нашем народном организму и духовна „видјела“ нашој историји, која је Бог открио и учинио видним.

Као такву свијећу неугасиве свјетлости, поставио је Бог Светог Василија Острошког да са висине „града који на гори стоји“ обасјава духовне стазе српском роду и свима који притичу његовим цјелебним и чудотворним моштима. За живота је личио на земаљског анђела, његово тијело је и тада било храм Духа Светога, а по упокојењу његове нетрулежне мошти постале су ризница благодати и исцјелитељске силе Божије. Из црквице Ваведења у острошкој пештери, као из бање Витезде сијају његове свете мошти које Дух Свети оживотворава и чини нетрулежним показујући тиме да је веза између светих људи и Бога и по смрти нераскидива. Записани су бројни случајеви исцјељења и благодатне помоћи Острошког Свеца, а могли би се написати томови књига у којима би се сабрали сви примјери чуда која су заправо наставак чуда Господњих описаних у Писму: слијепи прогледају и хроми ходе, губави се чисте и глухи чују (Мт. 11,5)

Вјера Светог Василија је била безусловна и несебична. Он се није повукао у малу острошку пећину да би задобио неки дар од Бога већ зато да би се цијелим својим бићем и животом предао на служење Богу. Као и Свети Сава и многи други његови претходници, Свети Василије је ”побјегао” из свијета у потрази за Пуноћом, а вратио се да би обасјао народ свој свјетлошћу откривене Тајне.[1] Зато Бог није оставио такву свјетиљку сакривену него ју је издигао да са врха острошке стијене обасјава цијели народ. Тако се још за његовог живота образовао култ који се срастао са срцем и душом православног народа, а који се ширио и међу инославним, чак и међу нехришћанима. Онај ко истински свједочи Бога и правду Његову не гледа „ко је ко“ већ у сваком човјеку види ближњег свога. Зато је Острошки Светитељ небројено пута потрврдио да му је ближњи сваки онај који са вјером и љубављу приступа његовом светом кивоту. Свети Василије се уткао у народни живот превасходно као светитељ и чудотворац и његов харизматски значај се потврђује већ три и по вијека. Али исто тако не треба губити из вида ни његов земаљски живот и рад, као архијереја једне од најважнијих области у тадашњој Пећкој патријаршији, у веома сложеним и мучним приликама тога времена. Повукавши се из епископског двора у малу острошку пештеру, жељан испосничког, анахоретског живота, није престајао да као ревносни пастир брине о свом народу и Цркви. Он је знао да ће се народ очувати у вјери и свештеној традицији не толико физичком борбом колико снажењем народне душе, јачањем морала и његовањем народне културе.[2] Стога је његовим прегалаштвом и подвизима „острошка пустиња процвјетала као неувели љиљан“[3], мала пештера је прерасла у манастир који је постао расадник вјерског и духовног живота. Подвижнички живот није га удаљио од народа већ је, напротив, развио још јаче поштовање према њему и велики углед међу савременицима. Поштован је као Божији човјек послан ради спасења своме роду. Након његовог престављења, то поштовање је прерасло у култ, а он као светитељ постаје још присутнији у животу народа. Чуда, којима је Бог прославио мошти Св. Василија још више су утврдила вјеру да је он послан као дар Неба, захваљујући коме се овај народ одржао и опстао у врло немирном периоду историје и остао одан истинским и непролазним вриједностима.

Вијековима Свети Василије, као непоколебљиви стуб Православља својим доброчинствима чува душу српског народа, опомиње савјест и одржава пламен кандила вјере под олујним вјетром данашњице. Зато је и у овом нашем времену, бременитом разним искушењима и напастима, потребно управљати поглед срца ка острошким висинама, с молитвом Светом Василију, Богоносном архијереју и великом бранитељу вјере православне, да одбрани све нас који његову свету вјеру држимо и поштујемо његов свети спомен.

протојереј Слободан Лукић

[1] Амфилохије Радовић, „Светост-мјера људског достојанства“, у зборнику радова: Светост и одговорност, Цетиње 2000, стр. 72.

[2] Душан Љ. Кашић, „Свети Василије Острошки и његово доба“, у: Свети Василије Острошки Чудотворац, Београд 1971, стр. 27.

[3] Акатист Св. Василију Острошком, икос 4.

Свети Василије Острошки – похвала рода нашега | Православна Митрополија црногорско-приморска (Званични сајт)

MITROPOLIJA.COM

---

Данашњи секуларизовани свијет изгубио је прави појам светости. То искушење не заобилази ни хришћане те се све више заборавља да је крајњи циљ човјековог...

Питао сам пре много година свог духовника, игумана Андреја Машкова шта је смирење. У то време сам био млад и неискусан, чинило ми се да ћу ако добијем тачан одговор одмах моћи да стекнем ту врлину и да ће све кренути како треба. У то време сам у „Лествици“ светог Јована Лествичника нашао изреку да смирење искорењује све страсти и у мени се разгорела жеља да стекнем смирење, да бих на тај начин победио све страсти, што се каже „да једним ударцем побијем седам“.

А заправо, смирење се стиче кроз борбу, понекад на жалост и кроз спотицања и падове, тако да можемо рећи да човек који је стекао смирење стекао је савршенство или да се приближава савршенству. Ово сам и невољно морао да схватим током година из свог сопственог горког искуства.

Дакле, у то време сам се оцу Андреју обратио са овим питањем „шта је смирење“ – и он ми је дао одговор који ми је био потпуно неочекиван и чак неуместан. Он је рекао да је смирење – одсуство наде на себе (уздања у себе). Ја сам овим његовим речима био јако разочаран: „Шта он то говори, какве то везе има са мојим питањем?!“, али сам прећутао. Он је очигледно осетио да се са тиме нисам сложио и није наставио разговор. Након година и година постао сам свестан да тако и јесте. Смирење се управо и састоји у томе да се у свему надаш не на себе, већ на Бога, као и да сматраш себе грешним човеком који не вреди ништа. Отац Андреј је тако говорио из искуства, он је био истински смирен.

Ми често не разумемо шта је истинско смирење, шта значи сматрати себе горим од других. Зато уместо да се смирујемо, ми се бавимо смиренословљем. То је врло распрострањена наводна врлина када човек само на речима говори да је гори од других, а изнутра себе не сматра таквим. Толико је раширен овај порок да је тешко не заразити се њиме. Постоји прича о једном „смиреномудреном“ монаху. Он је тако убедљиво себе разобличавао за неке грехе да су му слушаоци поверовали и када су поверовали он се наљутио. Разумете? Замислите себе на његовом месту јер и сви ми имамо сличне ситуације. Ми кажемо: „Да, ја сам грешан“ – ово кад кажемо делује заиста скромно, или: „Ја сам неписмен, мало читам“. Ако човек коме се обраћамо поверује да смо такви, ми ћемо се наљутити, неће нам се то допасти. А заправо се дешава да ми себе називамо грешним, неписменим, или помињемо неке друге своје мане само да бисмо се задивили људе који смирење сматрају за врлину. То јест. хвалимо се , и то да тако кажем уз примитивну лукавост, типа: „Ја сам лош“, док човек са којим говоримо треба да каже: „Ма не, ти си добар“, – „не, не ја сам лош“, – „Ма шта ти је, ти си добар“, – „Не, ја сам баш грешан“, – „Ма шта је са тобом?“. Нама је ово пријатно, и јако је тешко тога се одрећи.

Мој духовник, отац Андреј, никада о себи није тако говорио. Није било случаја да он о себи каже нешто лоше, на пример „ја сам грешник“ или нешто слично томе. Међутим, када су га вређали или понижавали, или се опходили са њим као са неким неуким и безвредним човеком, он на то никако није реаговао. Једном су га ужасно и страшно увредили. Он је тада већ био у чину игумана (није водио манастир, али је имао чин игумана). Једном је морао да изађе да причести болесног човека ван манастира. Било је јутро и по уставу су у манастиру служили полуноћницу. Био је Пост. Певали су тропар: „Гле женик долази…“ и сва браћа су изашла и стала на средину храма. Пошто је отац Андреј кренуо на требу, није узео са собом мантију и мислим клобук. Људи који су требали да дођу по њега су каснили и отац Андреј је одлучио да заједно са браћом стане у средини храма: он је јако волео браћу, волео живот у манастиру. Он је и стао – без мантије.  Тада му је старешина ту рекао: „Ти си као Јуда“. Замислите: рећи тако нешто човеку који је у то време имао више од педесет година, који је имао мноштво духовне деце, од детињства био васпитан у вери, тридесет година се подвизавао у Глинској пустињи где је цветао духовни живот. Нико ни за шта није могао да га прекори, чак ни споља гледано. Њему, човеку потпуно беспрекорног живота, пред свом браћом је речено: „Ти си као Јуда!“ О том случају ми је касније причао сам отац Андреј. Ја сам се узнемирио: „Како је старешина могао тако нешто да учини?“. Отац Андреј је одговорио: „па, добро, свако има слабости“, и није се видело да се љутио на тог човека.

Могао бих навести много других примера како су га понижавали и вређали. А он, ако се некада и вређао, то је било на кратко, увређеност је брзо пролазила. Он је говорио да се и светитељ може увредити, али да није добро задржавати зло. Ипак, понављам, од њега никада нисам чуо „ја сам грешник, ја сам лош, не знам ништа“. Он и ништа посебно добро о себи није говорио, никада није говорио о свом духовном животу, свом духовном искуству, али када су се догађале ситуације које су изазивале његово смирење, он је био смирен. Такво смирење код оца Андреја, наравно, није било људско већ од Бога, дар Божији. За мене ће он увек остати као пример истинског, аутентичног смирења.

Има људи који себе заиста сматрају грешним и ништавним створењем, али, по понашању би се одмах видело да ли је ово осећање искрено. Ко себе сматра ништавним и грешним, такав наравно неће ни осуђивати, ни говорити лоше о неком другом, ни прекорити некога. То јест, једно је када неко себе сматра таквим у свом уму, а друго је када у реалности, искрено, у срцу то осећа. Када је преподобни ава Доротеј рекао свом старцу, преподобном Варсонуфију Великом како сматра себе горим од свих створења, он му је одговорио: „Сине мој, за тебе је гордост да тако мислиш“. Међутим, ава Доротеј је за разлику од нас био уман човек и одмах схватио о чему се ради. Он се освестио: „Да, оче, ово је стварно гордост за мене, али знам да би требало тако да мислим о себи“. Тада му је Варсонуфије Велики рекао: „Е сада си стао на пут смирења“. То јест, ава Доротеј је признао да у реалности не сматра себе горим од свих створења, да просто има теоријску представу о томе да би тако ваљало да мисли, али у реалности такво искрено мишљење о себи нема. Ово је врло важно.

Један подвижник је себе називао магарцем. Да би подражавао неком ави Зосими, он је говорио: „Ја сам магарац“. Његов старац му је рекао: „Ти немаш права да себе тако зовеш јер када је ава Зосима себе називао магарцем мислио је на то да он попут магарца, да може све да претрпи, а ти не можеш да истрпиш ништа“.

Треба се учити да на себе гледамо трезвено, боље је да признамо да немаш смирења. И то ће бити озбиљније и дубље смирење од глуматања попут: „Ја сам безвредан“. Ја такође себе могу називати различитим увредљивим речима и можда себе понекад и називам када нико не чује, али ја то себи дозвољавам више из разлога неког комодитета према себи. „Ах ти глупане, шта си урадио?“ (рецимо да нисам урадио нешто како треба). И шта сад – то не значи да себе сматрам глупим човеком, ја свеједно мислим да сам паметнији од многих људи. Ако чак на тај начин себе и прекоревамо, ипак то радимо шалећи се и волећи себе. Зар није тако? Врло је тешко научити да не глуматамо.

Свети Оци говоре да се смирење састоји у томе да себе сматраш горим од свих, али, како то достићи? И шта је лажно смирење? Лажно смирење је смирење које има потребу да се покаже. На првом месту, то је смирени изглед. Као друго, то је смиренословље: човек говори о себи да је велики грешник и гори од свих, а ако га у реалности неко увреди он се одмах буни и врло ревносно брани своја права. Као треће, лажно смирење се показује у томе што човек понавља неке научене смирене фразе, рецимо изреке Светих Отаца о смирењу, сматрајући да он мисли тако искрено, док смисао тих изрека не долази до његовог срца.

Из срца не исходе само „зле помисли“ већ уопште и све људске помисли. Човек, ако се може тако изразити, мисли срцем: ако је у нешто уверен срцем, значи да је у то потпуно уверен – било то добро или лоше. Рецимо, прочитао си код светог Григорија Синаита да је потребно сматрати себе горим од свих. Ти онда идеш и понављаш: „Ја сам гори од свих“, али ако се твоје срце не слаже са овим речима, значи да у реалности ти тако не мислиш. Твоје смирење је умишљено, ти просто фантазираш о себи. Ако си смирен у срцу значи да си стварно смирен. Тада не мораш показивати никакве знаке смирења, тада немаш никакве сликовите представе о томе шта је смирење, а бићеш смирен.

И обрнуто, можеш колико год желиш да говориш о себи као праведни Авраам да си „прах и пепео“, или као пророк Давид  да си „црв а не човек“, а у мислима ћеш сматрати: „Ето, ја сам црв а не човек, и зато сам бољи од свих ових људи. Јер они не мисле о себи да су црви, а ја мислим. Зато су они црви, а ја сам човек“. Не треба себе тако неразумно утеривати у то.

Неопходно је упамтити да се све добија од Бога. Свака права укорењена врлина јесте дејство благодати. Потребно је разликовати принуђивање себе на врлину од истинске врлине која је добијена дејством благодати.  Зато, оно што највише помаже ако желимо да стекнемо истинску врлину је Исусова молитва. Све што долази од непрестане покајне Исусове молитве је истинско. Нека и мало, али је право. Са извештаченим принуђавањем себе на врлину треба бити врло опрезан да се не бисмо упетљали и уместо принуђивања прешли у глуматање. Ми ни сами нећемо приметити како се то догодило: можда чак нећемо глуматати тако пред другим људима, већ изнутра, пред самим собом.

Зато је најважније – наћи за себе ту меру смирења коју искрено примаш срцем, а онда од ње почети са кретањем даље и принуђивати себе на више. Осим тога, неопходно је схватити врло важну ствар: најважније је да постоји смирење срца. Спаситељ је рекао: „Научите се од Мене, јер сам Ја кротак и смирен срцем“ (Мт. 11:29) и „Из срца излазе зле помисли“ (Мт. 15:19). Срце је извор човековог живота. Ако је човек у нешто уверен срцем, значи да је заиста уверен. Ти не мораш да изговараш никакве дефиниције смирења, не мораш да имаш никакву идеју о томе шта је то смирење, а бићеш смирен. И обрнуто, можеш колико год желиш да говориш о себи као праведни Авраам, да си „прах и пепео“, или као пророк Давид  да си „црв а не човек“, а у мислима ћеш сматрати: „Ето, ја сам црв а не човек, и зато сам бољи од свих ових људи. Јер они не мисле о себи да су црви, а ја мислим. Зато су они црви, а ја сам човек“. Није потребно себе тако неразумно присиљавати на такво размишљање, потребно је више се смиривати срцем.

Схи-архимандрит Авраам Ридман
Извор: sestry.ru

линк

Свете жене Мироносице су несебично ишле са Христом до краја: пратиле су Га на путовањима, делиле опште ликовање, нису остављале Учитеља на крсном путу, на Голготи, на самом Крсту. Њихова искреност, храброст и самопожертвовање, неупоредива нежна љубав према Христу нас до данас инспиришу на посебну љубав према Господу, жељу да Му служимо до смрти.

Хоћемо ли бити верни Господу када у нашем разумевању нема видљивих испољавања Његовог присуства, када се облаци скупе над нама и када се осећамо напуштено? Да ли је наша вера искрена?

Како ћемо се понашати ако нам је ускраћена уобичајена удобност, споља ће пљуштати клевете, а можда и претње, када ће све што нам је свето, бити погажено и уништено. Хоћемо ли у овом случају остати верни? Имаћемо ли довољно храбрости?

Ово је врхунац наше вере. Тренутак истине. Наше служење Господу је у свесном преласку свих искушења која су нам пала на суд, у прихватању личне Голготе, у сачувању верности Христу до краја.

Христос никога не приморава да иде за Њим. Ни свете жене није позвао да Га следе. Сами су ишли како налаже срце – ради вечне истине и вечног спасења. Жене Мироносице су прве објавиле свету о Васкрслом Христу. Какво jе поверење!

Природа жене је посебна. Она има толико самопожртвовања, љубави и стрпљења, без којих не би могла да постане добра мајка, супруга, помоћница, хришћанка.

Све ове дивне особине могу оживети у сваком од нас и довести до духовних плодова, ако и сами, како налаже срце, а не формално, следимо Христа. Уосталом, било какве врлине добијају смисао и лепоту само када искрено, свим срцем познајемо Христа, тежимо Њему. Без овога, свако служење је лажно и бесмислено.

https://pravlife.org/sr/content/mitropolit-antonije-pakanich-sluzhiti-hristu

Од давнина, на Васкрс у поноћ мноштво људи са свећама у рукама обилази тамни храм и зауставља се пред његовим затвореним вратима.  И сваки пут настаје тај необични тренутак када сви ми, не будући увек свесни тога, постављамо себи исто питање као и жене које врло рано дођоше на гроб Христов око изласка сунца – Ко ће нам одвалити камен од врата гроба? (Мк 16, 3).

Заиста, хоће ли се и овога пута догодити оно што се догађа сваки пут? Хоће ли и овога пута срце погодити иста она тајанствена радост? Хоће ли и ова ноћ постати светлија од дана, како је веома давно рекао један хришћански проповедник? Шта празнујемо, чему се радујемо? Откуд та светлост?

Ево, још неколико тренутака, и проломиће се: „Христос Васкрсе!“ Више се неће зауставити појање, све ће почети да се испуњава ликовањем. Али тих неколико тренутака још није прошло. Ноћ још није разрушена, светлост се још није пробила кроз таму, побеђујући је својом радошћу. И ми још увек можемо да помислимо не само на себе, него и на милионе људи, на све оне за које је Васкрс безначајна реч, магловито подсећање на нешто веома старомодно, нимало савремено, зацело сујеверно, на нешто вековима далеко од наше епохе, њене технике, њених достигнућа и летова у космос, њене опседнутости земљом и земаљским, њеног материјализма, њеног ритма, њене жудње за знањем и рационалном провером. Где је у свему томе место Васкрсу? Како га, макар површно, макар у наговештају, објаснити кад нико не жели да чује објашњење?

Тако дуго су нам говорили да је све то давна прошлост, да су све то остаци нечег бесповратно минулог, тако много, озбиљно, научно и темељно су нам објашњавали како је све то настало, одакле се појавило, таквим слепим зидом су нас одвајали од света вере и радости, да смо ми одвикли да слушамо, да разумемо, да размишљамо. Како онда том самоувереном, самоусхићеном свету, такозваном „савременом човеку“, коме се чини да све може да схвати, све да препарира – како му рећи да се не може све објаснити језиком науке? „Аха!“, рећи ће он. „Не можете да објасните? Значи, слажете се да је целокупна ваша религија, па и тај Васкрс, само један ирационални опијум! Ви се дакле предајете! Предајете се нама, савременим људима, за које је све објашњиво и просто као два и два, за које је све изложено у одговарајућим идеолошким приручницима“.

И ми ћутимо. Али не зато што немамо шта да одговоримо, него зато што нам је најисреније жао тог живахног, самоувереног човека и читаве његове техничке, једнодимензионалне цивилизације. Он је као неко ко седи у соби без прозора, где је једино осветљење електрична сијалица. Заиста, све се види, нема опасности да се човек о нешто саплете, може да се чита, пише и хода, може да се живи, па чак и да се буде срећан. Али само ако човек не зна да постоји сунце.

А савремени човек не зна да постоји сунце. Он га никада није видео, он је убеђен да је електрична расвета сасвим довољна: „Светло је, види се, шта вам још треба?“ Долази му неко ко је сунце видео, ко зна како се оно у пролеће пресијава на младом лишћу, како испуњава цео свет топлотом, срећом и радошћу, али он не верује: „Ја то нисам видео, дакле тога не може бити!“

Понављам: таквог човека сажаљевамо, ништа више. Он не изазива гнев, љутњу или увређеност. Како бисмо само желели да га узмемо за руку, да га без икаквих објашњења изведемо на сунце: погледај, диви се, радуј се! Али чак ни тих речи  – „диви се“, „радуј се“ – нема у његовим обимним уџбеницима и идеолошким приручницима. Тамо где је све објашњено, али објашњено тако да у свету не остаје ништа чему би се он могао дивити и радовати. А Васкрс је сав о Сунцу, о дивљењу, о радости, о свету који је обасјан Сунцем, о свету који једино у дивљењу, једино у радости постаје истински свет: „Сада се све испуни, светлошћу, небо и земља и дубине њене. Нек празнује стога сва творевина устајање Христово којим се утврђује.“

Кажу нам: „Али како можете да се радујете нечему што нисте видели, некаквој прастарој легенди? Како је у овом веку, са авионима, науком и космонаутима, могуће веровати да су једном давно, рано ујутро, жене дошле на гроб свога Учитеља, да би по тадашњим обичајима, припремиле, опрале Његово Тело, али Га нису нашле у гробу? И да је била светлост, некаква необична светлост и да им је неко рекао: „Радујте се!“, и да су угледале Учитеља живог. Зар ви у то верујете, зар се у то може веровати?!“ На то ћу одговорити следеће: „Истина је да ја нисам био тамо тог јутра, у том врту, да нисам видео како је свануло сунце тог дана, да нисам чуо ни тај узвик „Радујте се!“, и зато не могу да вам докажем онако како бисте ви то желели, тј. служећи се инструментима и прорачунима. Али знам једно: радост Васкрса је реална, она траје, и сваки пут нам се враћа подједнако снажна, подједнако самоочигледна, већ две хиљаде година.

Ево и ја вас да питам: откуд она, откуд та радост? Шта је изазива? Због чега смо ми спремни да се одрекнемо свега на свету, али не и Васкрса, не и васкршње радости? Не радујемо се ми зато што вашим научним знањем знамо да је Христос васкрсао из мртвих, већ зато и знамо да је васкрсао што се радујемо. Ништа на свету није без узрока. Тако каже наука, и „ваша“ и „наша“, јер наука је једна. Нема ни радости без извора радости. И све се у религији може измислити, али радост се не може ни измислити нити наручити. Стојимо испред затворених врата  – стотине свећа, стотине осветљених лица, и тишина… И чекамо. Али зар не разумете, зар не видите, зар не осећате да то цело човечанство, цела природа, цео свет стоје, озарени надом да на земљи нема ничег узвишенијег, бољег и човечнијег од тог тренутка?“

Као да са бесконачне висине самога неба долазе, падају те јединствене речи, ни налик на било које друге: „Христос Васкрсе!“ И радост – ту је, овде у мени, на тим лицима, у тим очима, у том сјају пламичака! Она испуњава срце, сједињује све, уздиже нас некуд, у само средиште светлости. И као да не одговарамо ми, ја, него сама та светлост, сама та радост, попут грома, попут буре, попут муње: „Ваистину Васкрсе!“ И никакви други докази нису потребни, као што нису потребни ономе ко види сунце, ко му се радује и диви, ко се и сам испуњује светлошћу и љубављу, и сам постаје светлост и љубав и из дубине срце се обраћа свему постојећем: „Радујте се!“

http://www.spc.rs/sr/protojerej_aleksandar_shmeman_radost_onih_koji_ljube_0

Ко је у праву, а ко није? Свако је за нешто крив. Ко воли, а ко мрзи?

Ко се заиста понизи, таj воли.

Тежак је пут ка познању истине Божије, тежак је и пут у Царство Небеско: грех је заузео људску природу и покварио је. Човек многе ствари доживљава искривљено, пристрасно и површно. Не види суштину и дубину.

Али постоји нада за исправљање.

Милостиви Господ нас је обдарио способношћу да се преображавамо Божанском благодаћу. Трансформација је највише и најлепше испољавање љубави за коју је човек способан. Ово је одговор осетљиве душе на љубав Створитеља. Потпуно напуштање свог ега и блажено растварање у бесконачном облаку Божије благодати. Неодољива тежња душе да стекне благодат је љубав.

Учествујемо у Тајнама, усрдно се молимо, постимо. А све то да би стекли благодат Духа Светога. Али постоји један услов. Благодат неће пребивати у нама ако некога мрзимо.

Нема духовних плодова без љубави и смирења. Молитва неће постати утеха, пост неће донети очишћење, Свете Тајне неће испунити душу радошћу.

Колико год да је тешко, треба да покушате да избаците бес и мржњу из свог срца. Будимо верни Христу у свему, следимо Савршеног Кормилар до краја, тежимо непоколебљиво да испунимо све Његове заповести!

https://pravlife.org/sr/content/mitropolit-antonije-pakanich-blagodat-netshe-prebivati-u-nama-ako-nekoga-mrzimo

Много причамо о љубави према ближњима, о бризи и помоћи најмилијима, али не разумемо увек како ту љубав правилно применити.

Јер врло често ми сами постајемо главни проблем у нашој љубави. Често се осећамо као да боље знамо шта је другом потребно. Ово је посебно евидентно у породици, када се брига о најмилијима лако може претворити у деспотско старатељство.

Верујемо да се препуштамо служби својој родбине, а у ствари постајемо немилосрдни тирани. Мислимо да носимо подвиг због вољених, очекујемо захвалност, али наилазимо само на одбијање и негодовање. И не разумемо зашто.

У суштини, све је једноставно: само погледајте наше најмилије и њихову реакцију на нашу бригу. Ако им такво старатељство не доноси радост, већ само напетост, нелагоду, узнемиреност, итд., онда нешто није у реду са овом „бригом“.

Али зашто се ово дешава? Зар не желимо свима добро? Зар немамо добре намере? И овде вреди говорити не о намерама и не о „незахвалним“ ближњима који „не цене“ наш труд, већ о нама самима.

Као што се често дешава, мотивација за многа наша дела није врлина коју проглашавамо, већ себичност, властољубље, скривена гордост. Најтужније је што ми сами то често не схватамо.

Можда нам се чини да боље разумемо шта је потребно нашем ближњем. Али најчешће је самообмана очигледна – узимање сопственог искуства за универзално, а мишљења као једино исправног.

Како пронаћи право решење?

Прво морате да престанете да сматрате да сте увек у праву, да сте центар универзума и мислите да сте свезнајући. Свезнање је својство само Бога.

А ево и одговора: у сваком појединачном случају, пре почетка било каквог посла, треба се помолити и смирено замолити Господа за просветљење. Поготово када су у питању наше ближње. Важно је не заборавити да их слушамо, јер често нам Господ говори кроз друге људе: опомиње и поучава. Заједничка комуникација може решити многе неспоразуме и ослободити нас лажних мишљења и идеја.

Да бисте продуктивно комуницирали, морате научити да слушате и чујете једни друге. И овде је смиреност неопходна. Наоружани овом врлином, можемо бити заиста корисни нашим ближњима.

https://pravlife.org/sr/content/mitropolit-antonije-pakanich-kakve-su-opasnosti-ljubavi-prema-blizhnjem

Из Ормилија

Победник је Бог наш, и све добре и трајне победе од краја до краја времена припадају Њему.
Он побеђује неред у васиони и установљава ред.
Он побеђује неред међу људима, проузрокован грешницима, и васпоставља ред. И кад се најгори међу људима уздигну на прва места а најбољи падну на последња, Он обрће тај беспоредак, те први постају последњи, а последњи први.
Он побеђује завере и сплетке злих духова против рода човечјег, и разгони их као јак ветар што разгони рђав задах.
Он побеђује сваку оскудицу: тамо где је мало, Он умножава, а тамо где нема никако, Он ствара обиље.
Он побеђује болести и муке; само рекне реч, и болести и муке ишчезавају: слепи виде, глухи чују, немушти говоре, узети устају и ходе, губави се чисте.
Он побеђује смрт; и кад год Он нареди, смрт пушта из својих чељусти жртве своје.
Он царује над једним бескрајним царством небеских сила, ангела и светитеља; над царством небеским, према коме је царство овога света тако тескобно и тамно као једна порођајна утроба.
Он заповеда елементима и тварима овога света, и Његовој заповести ништа се не може опрети а да се не сруши у вечиту пропаст.
Дан за даном, победа за победом. Историја овога света је низ Божјих победа, обелодањење Божје моћи и неодољивости. Као јагње је кротак, а од Њега се потресају небеса и земља. И кад се даје понизити, тиме обелодањује Своју висину; и кад се даје попљувати, тиме обелодањује нечистоту свега онога што није Он; и кад се даје заклати, тиме обелодањује Свој живот.
Као бледом сликом обелоданио је Бог Своју светлост кроз сунце; Своју моћ кроз безборојна огњена тела васионска; Своју мудрост кроз поредак ствари и бића с краја у крај васионе; Своју красоту кроз красоту твари; Своју милост кроз брижљиву негу свега што је саздао; Свој живот кроз све што живи. Но све је то само тренутна и бледа слика Његових својстава; све су то само огњена слова написана по густоме диму. Сва пак ова својства Бога живога показала су се у највећем блеску, у ком су се могла показати у овоме свету, у човеку. Не у сваком човеку, не уопште створеном човеку, него у нествореном човеку, Господу Исусу Христу. Сва сједињена – у Њему су засјала и показала се телесно: и светлост и моћ, и мудрост и красота, и милост и живот.
Шта означава светлост него победу над тамом? И шта означава моћ него победу над слабошћу? И мудрост шта је друго но победа над лудошћу и безумљем? И красота шта је друго него победа над ругобом и наказношћу? И милост не означава ли победу над злобом, пакошћу и завишћу? И живот – зар није божанска победа над смрћу?
Шта мислите ви, што за Христом идете, и Његовим се именом крстите? Није ли Христос показао све ове победе као никад и нико од постања света? Не осећате ли ви сваки дан, да идете за Највећим Победником од кад је света и времена? И да се крстите именом Онога, који све може и све зна; који Својом красотом краси сва створења, и Својом милошћу милује их, и Својим животом оживљава их? Ако то не осећате, не користи вам много идење за Њим и именовање себе Његовим именом. Само кроз Господа Исуса ви можете без сумње и колебања веровати у потпуну победничку моћ живога Бога над сваком твари, над сваком стихијом и над сваким злом у свету. Само вам Господ Исус може дати храбрости да живите, и храбрости да кроз смрт прођете. Само вам Он може оправдати наду у бољи живот од овога трулежног живота. И само вас Он може загрејати љубављу према сваком добру. Јер Он је жива и оваплоћена победа Божја над светом. Не бојте се, ја победих свет (Јов. 16, 33), рекао је Христос Својим ученицима, а кроз њих и свима нама. Не бојмо се, наш Господ и Спас Исус Христос победи свет. Јеванђеље је књига Његових победа, сведочанство Његове свемоћи. Историја Цркве до данас – и до краја света – још је пространија књига Његових победа.

https://mitropolija.com/2022/05/03/sveti-vladika-nikolaj-zicki-o-gospodu-pobeditelju/

„Тишина је тајна будућег века, а речи су оруђе овога света“, поучавао је св. Исак Сирин. Свет је заглушен од тутњаве оружја и речи. Изузетно је важно да човек прочисти уво тишином изласка сунца, пролећног цветања, првог зеленила у шуми.

Тишина је спутњик свега истинског. Истинским осећањима увек треба заклон од знатижељних очију и света спасоносна тишина. Уважавање и поштовање су изграђени на способности ћутања, слушања и чувања тајни.

Ћутање је сигурна одбрана. Она чува испуњеност личности. Бескрајно нижући празне речи, расипамо свој потенцијал и ресурсе. Човек мора чувати своју пуноћу. О тајни се мора умети ћутати.

Тихи осмех и љубазан поглед могу вас утешити боље од било које речи. Речи често повређују. Човек не схвата пуну моћ речи. Реч је најмоћније оружје на свету. Има неограничену моћ. Од ње је све почело да буде. „У почетку беше Реч...“

Ћутање има посебну моћ. Побеђује онај ко зна да чува своjа уста и уздржан у своjим реакцијама. Неизговорена реч злата вреди. Оно што је речено остаће вековима и биће представљено на Суд Божији.

митрополит Антоније ( Паканич )

https://pravlife.org/sr/content/mitropolit-antonije-pakanich-pobedjuje-onaj-ko-zna-da-chuva-svoja-usta-i-uzdrzhava-se-u

Бог је љубав и створио је овај свет и нас у њему из љубави. Ако Бога гледамо као уметника и сву творевину Божију посматрамо као уметничко дело, могло би се рећи да је главна тема тог уметничког дела – љубав. Могао је Бог створити овај свет и на много других начина, на пример могао је створити људе да буду потпуно једнаки у свему и да сваки човек буде сам себи довољан, тј да буде у потпуности способан да задовољи све своје потребе. У том случају би главна тема уметничког дела било нешто друго а не љубав, можда рецимо једнакост и симетрија. Али, будући и сам љубав, Бог је створио овај свет тако да љубав буде у сваком ма и најмањем делићу главни састојак, главни чинилац.

Отуда су сви људи међусобно различити. Не постоје два потпуно иста човека. Чак се и близанци међусобно разликују. Не само да се разликујемо по изгледу, него смо различити и по даровима које нам Бог даје. Неко се роди да буде научник, неко да буде руководилац, неко да буде уметник, неко да буде лекар, неко да буде рудар, неко да буде пастир, неко да буде војник, а неко да буде војсковођа. Неко се родио у богатој породици, а неко се родио од сиромашних родитеља. Неко се родио здрав и снажан, а неко се родио са неком урођеном болешћу. И не само да се разликујемо по месту и условима у којима смо рођени, него су различити услови у којима свако од нас расте и развија се док не постане самостална личност.

Све ове разлике површном посматрачу могу личити на неправду. Демони се веома труде да такав став и такву мисао наметну што већем броју људи. Али никакве неправде ту нема. Коме је више дао Бог, од њега ће више и тражити. Било је кроз историју многих покушаја да се створи једнакост међу људима, али сваки покушај да се створи нека спољашња једнакост, једнакост у смислу постигнутих резултата, тј да сви људи имају подједнаку имовину, подједнак углед, подједнаку славу, подједнак утицај на друштво, неминовно води у тоталитарни друштвени поредак, у репресију. Истинску једнакост међу људима не треба тражити у тим спољашњим стварима, већ пре свега у томе да сваки човек има подједнаке шансе и слободу да се сам по својој слободној вољи користи тим шансама.

На пример, било би неправедно забранити неком детету да једног дана постане лекар, ако је то његова жеља. Али би било сасвим погрешно и да му се ради неке друштвене статистике наметне да буде лекар само зато што је друштву потребно тачно толико и толико лекара или зато што се родио у лекарској породици. Књижевност је препуна јунака којима нека сила, неки закон, неки друштвени поредак намеће шта морају да буду, док су у њима самима жеље за нечим другим. Од царевића који жели да се игра у прашини и буде слободан као просјак, преко заљубљених којима родитељи бране ту љубав, па до рецимо осуђеника који је након изласка из затвора решио да живи поштено, али га друштво и даље третира као криминалца и не пружа му прилику да свој живот промени. То је универзална тема људске драме.

Уместо да се силом намеће једнакост, Бог нас призива на нешто много узвишеније. Пред Богом смо сви једнаки. Коме је више дао, од њега више и тражи, а коме је мање дао, од њега мање очекује. Шансе за успех су нам свима подједнаке. Свако може постати светитељ ако то жели, без обзира на то где се и у каквим условима, и од каквих родитеља родио. Имамо примере светитеља који су били владари, имамо светитеље који су се родили у сиромаштву, имамо светитеља међу најученијим људима свог времена, као и међу пастирима. Имамо светитеље који су синови и кћери светих људи, а имамо и оних светитеља чији су родитељи били гонитељи хришћана. Свакоме од нас пружена је иста шанса и свакоме од нас је Бог дао слободу да искористимо своје шансе онако како желимо. Шта ће ко од нас постићи са даровима које је примио од Бога, зависи само од нас самих.

Бог нас је позвао да те међусобне разлике љубављу надомештамо. Да своје вишкове делимо са онима којима недостаје како би свако своје потребе могао да задовољи. У том смислу треба разумети речи Светог апостола Павла: „Носите бремена једни другима и тако испуните закон Христов“. Или на другоме месту каже: „Не старајте се свако за своје, него свако и за оно што је других“. Ово наравно не треба разумети да свако треба да се петља у туђе послове и да гура свој нос тамо где му није место. Него кад видиш да се неко труди да нешто постигне, да чезне за нечим, онда колико до тебе стоји учини све да му помогнеш да то постигне. Наравно, под условом да се ради о некој ствари која није зла сама по себи. Ако видиш да се неко бори са неком невољом, онда ћеш понети његово бреме, ако му помогнеш да је савлада. Ако видиш човека увређеног и пониженог у чијем се срцу зачиње мржња и жеља за осветом, и ако му благом речју и утехом олакшаш да своје срце излечи од мржње и злопамћења, онда си понео његово бреме. Ако видиш некога обасутог славом и богатством како се заборавља и како из његове душе полако ишчезава смирење, самилост и доброта, па га речју или каквим примером тргнеш из духовног сна и у њему пробудиш поново она племенита осећања, онда си понео његово бреме.

Ако си здрав, помози болесном. Ако си учен, помози неуком. Ако си богат, помози сиротом. Ако си моћан, помози нејаком. Ако си славан, помози презреном. Ако имаш какав дар Божији, помози онима којима тај дар недостаје. У житију светог Петра Милостивог читамо интересантан догађај. Наиме Петар је испрва био веома немилостив цариник. Градски просјаци су једног дана стали између себе да разговарају о њему и дошли до закључка да ни један од њих никада ништа није добио од Петра. Тада један од њих рече: „ја ћу од њега нешто испросити“. Једног дана када је Петар возио товар хлебова за кнеза, овај просјак изађе пред њега и стаде га толико упорно молити, да се Петру на крају досади и желећи да га се отараси он замахну једним хлебом на просјака с гневом гађајући га векном хлеба уместо камена јер му ништа друго није било при руци. Нешто касније Петар се разболе и паде у занос и виде себе на суду. Виде теразије где на једну страну ставише све његове грехе, а на другој страни се испрва не нађе ни једно добро дело тако да се теразије сасвим нагнуше на једну страну. У том тренутку на оној другој страни се нађе онај хлеб којим је гађао просјака и он претеже. Тргнувши се из тог виђења, и опоравивши се од болести, Петар је из корена променио свој начин живота и постао је најмилостивији човек у свој околини, тако да је и добио надимак Милостиви. Из тог житија видимо да је могуће и ономе ко је од Бога добио дар сиромаштва, да помогне ономе ко је добио дар богатства. Јер и богатство и сиромаштво су дарови Божији. У оним даровима у којима изобилујеш, старај се да помогнеш онима којима ти дарови недостају, да би и други људи који имају дарове који теби недостају, помогли теби. Бог нас је баш зато и створио неједнаком, како би смо имали више прилика да покажемо своју љубав.

Ако пак, видиш човека да се упиње да нешто постигне, па се у теби појави завист према његовим успесима и уместо да му помогнеш да постигне свој циљ, ти му још додатно ставиш препреку на пут, како би га спречио, онда не само да ниси понео његово бреме, него си га још више обременио. Ако видиш пониженог и увређеног, па му доливаш уље на ватру својим речима и у њему утврђујеш мржњу према увредиоцу и жељу за осветом, онда не само да ниси понео његово бреме него си га додатно обременио.

Понети бреме другом човеку, значи разумети његове жеље и потребе и према својим могућностима му помоћи да их оствари и задовољи. У свему томе треба да будеш опрезан и да пазиш и на самог себе. Некад видиш код некога само једну потребу, али у њему има више међусобно испреплетаних потреба и можда та коју видиш није највећа и најважнија. На пример видиш човека сиротињски обучена и помислиш његова највећа потреба је новац за храну и одело. Те су потребе сасвим очигледне. Међутим, можда он у себи не осећа толику тескобу што је гладан, нити му је хладно због рђавог одела. Можда је у њему куд и камо већа потреба да га неко уважи, и да га не гледају с висине. Ти му пружиш новац, али без довољно пажње и такта, и тиме си можда ублажио те његове очигледне потребе, али си на њега натоварио два пута веће бреме само тиме што се у твом гесту назирао презир или гађење.

Да би избегао ту замку, старај се да у себи о другим људима размишљаш на следећи начин. Бог те је обдарио неким даровима и сви људи којима ти твоји дарови могу бити од помоћи су као неки Божији службеници у некој небеској банци. Једини начин да задобијеш спасење то је да те дарове које си од Бога примио уложиш у небеску банку преко одређених службеника. Током живота наилазићеш на те службенике и твој задатак је да их препознаш кад их сретнеш и да им својим даровима послужиш, тј да преко њих те дарове уложиш на прави начин. Ако их правилно уложиш, преко службеника које ти Бог пошаље, на страшном суду ћеш бити похваљен и наследићеш вечни живот. Ако пак не препознаш те Божије службенике и пропустиш прилику да им послужиш својим даровима, онда си попут оног слуге из јеванђелске приче о талантима, који је закопао свој талант и чућеш страшан прекор на суду. Ако тако будеш гледао на све људе око себе, као на потенцијалне службенике које ти сам Бог шаље као прилику да паметно употребиш своје дарове, као на људе од којих зависи твоје сопствено спасење, онда ти неће промаћи ни оне њихове потребе које су можда мање очигледне, али које су за њих можда куд и камо важније од оних очигледних потреба које имају.

Настој дакле да добро сагледаш све потребе људи које сусрећеш, како оне очигледне тако и оне скривене и онда се постарај да им колико год више можеш, олакшаш, даровима које си примио од Бога, пазећи да том приликом на њих не натовариш неко ново бреме. Тако ћеш људима који те окружују, олакшати да носе своје бреме, а то значи да ћеш ти понети део њиховог бремена. То је најбољи могући начин да употребиш дарове које ти је Бог поверио. Зато Свети Јован Златоусти и каже да је то најспасоноснији начин живота.

https://www.tvhram.rs/odgovor-duhovnika/odgovor-duhovnika/3836/odgovor-duhovnika-nositi-breme-drugoga

Давно је речено да нити има хришћанства без радости, нити праве радости без хришћанства. Свака тема која се тиче Цркве и нашег живота у њој има смисла само у контексту те велике радости коју благовијести Јеванђеље, како на почетку – „Не бојте се; јер вам, ево, јављам радост велику” (Лк. 2,10) – тако и на крају – ”А они му се поклонише и вратише се у Јерусалим са радошћу великом” (Лк. 24,25). Период Велике 40-нице својим богослужбеним ритмом, садржајем и духом представља, по ријечима А. Шмемана, наше ходочашће на саме изворе хришћанске вјере. То је период пресааздавања нашег бића и припрема за учешће у пасхалној радости побједе над смрћу. Међутим, често се може уочити једна парадоксална ствар – немогућност да се доживи и издржи радост Васкрсења! Велики пост са свим његовим прописима и подвизима можемо да издржимо, и трећину године ћемо да постимо, чак са извјесним усхићењем. Али радост Васкрсења смо способни да доживљавамо свега неколико сати. Разлог томе је, како казује о. Софроније Сахаров, што ми, када смо схватили Христово Еванђеље као истиниту Ријеч Онога Ко је створио цио овај свијет, чекамо апсолутну непоколебљивост Његовог Царства, а живот наш протиче у сталним промјенама. Ништа не стоји. Овај свијет са свим искушењима, недаћама и видовима зла спушта тамну завјесу на наше духовне очи те не можемо да угледамо и увјеримо се да је коначна побједа – побједа радости велике.

На самом шочетку Великог поста, Црква нам указује на трагику Адамовог изгнања из Раја. Седмонедјељни пост који слиједи јесте управо враћање нас, Адамових потомака у прекинуту заједницу са Творцем. Како казује један савремени духовник, и Адам је плакао због тога што ће свеколики род људски живјети у раздорима, ратовима, узајамним убијањима, узајамним угњетавањима и томе слично – што ће сви устати против закона љубави. Стога је наша хришћанска дужност да овоме свијету свједочимо радост Васкрсења и да свој живот темељимо на тој радости. Само је силазак Бога међу људе мога да разбије мрак који је окивао свијет и човјека у њему. Повијест овога Божијег силаска међу људе, говори вл. Николај, почиње са ангелом и дјевојком, са разговором између небесне чистоте и земаљске чистоте: ”Кад нечисто срце разговара с нечистим срцем, то је рат. Кад нечисто срце разговара с чистим срцем, и то је рат. Само кад чисто срце разговара с чистим срцем, онда је то радост мир и – чудо.” Архангел Гаврил први је благовјесник спасења људског, или чуда Божјег; јер спасења људског не би било без чуда Божјег. Пречиста Дјева Марија прва је чула ту благовијест, и прва од људских бића устрептала од страха и радости. Ново стварање радост је Богу и људима; зато оно и почиње с благовијешћу: радуј се! Том ријечју отвара се драма новога стварања. То је прва, почетна ријеч, која се чула чим се завјеса велике тајне почела подизати.

Како да се радујемо поред толиких искушења, кад толико људи страда, када је читав свијет погођен страшном пандемијом опаког вируса, када свакодневно чујемо гласове о ратовима? Ова питања често не добијају прави одговор јер данашња цивилизација не познаје прави смисао радости, те се она у најбољем случају схвата као некаква разонода, одмор или бјекство од ”тешке свакодневице”. А и хришћанство све више поприма тај дух и и све се теже брани од оне Ничеове оптужбе да хришћанима недостаје радости. Заборавили смо да управо радост одозго, за коју је Христос рекао да је нико неће одузети од нас (Јн. 16,22), представља извор хришћанске вјере, а никако растерећивање или одмор од „озбиљности“. Зло које све више нараста се може побиједити једино Добром, а то не бива без Крста и Васкрсења, а битка почиње унутар нашег бића, бојно поље је наше срце. Томе нас учи и Велики пост који управо и значи поприште духовне борбе ради доласка у стање у којем је могуће примити радост тајанствене Пасхе. Господ каже: У свијету ћете имати жалост али не бојте се, ја побиједих свијет! У Христу је, дакле, ”свијет” већ побијеђен те је циљ нашег живљења улазак у радост Побједиоца, у радост која није од овога свијета и вијека.

Црква сваког јутра наглашава радост доласка у свијет Спаситеља и Свјетлости: ”Бог је Господ и јави се нама…”. Та радост се не препушта ни анализи ни одредбама, у радост се улази: ”Уђи у радост господара свога” (Мт. 25,21). И ми немамо никакво друго средство да уђемо у ту радост осим свештенодејства које је од самог почетка Цркве било и њен извор и испуњење, тј. заиста само тајинство радости, а то јесте – свештенодејство Евхаристије.

https://mitropolija.com/2022/04/26/protojerej-slobodan-lukic-pashalna-radost/

Ове речи садрже највећу радост за верника. Нема и неће бити речи важнијих и лепших.

Бог је постао човек, прошао кроз капије смрти, извео човечанство на светлост и бесмртност из пустиње самоће и таме.

Колико љубави у овој жртви! Како је велика и несхватљива мудрост Божија!

Оно што је за човека жалосно и страшно - срамна смрт на Крсту, постало је почетак велике радости. Слава је заблистала из понижења, живот из гроба, смртни је постао бесмртан.

Данас је све испуњено неизрецивом радошћу: и Небо, и земља, па чак и пакао. Цела васиона се радује. Јер човек је назаувек ослобођен Адамовог греха.

Птице и Анђели славе свог Творца – Победника смрти. Природа тријумфује. Мртви васкрсавају. Мрклу ноћ замењује блистава зора, очајање - вера и страхопоштовање.

Свет је испуњен благодаћу Божијом и поново се рађа.

Све туге се удаљавају, срца се пуне светлошћу и надом. Душа се смрзава у тајном ишчекивању Божанске Трпезе у долазећем и славном Царству Божијем и причешћује се славом Божијом већ овде на земљи, доживљавајући блажене часове Свете Пасхе, узвикујући речима апостола на Тавору: «Господе, добро нам је овдје бити» (Мф 17,4).

Охрабримо се духом сви: и болесни и страдалници. Васкрсли Христос ће нас утешити.

Опростимо једни другима међусобне туге и увреде, заблистајмо тријумфом и узвикнимо: „Христос васкрсе из мртвих, смрћу смрт уништи, и свима у гробовима живот дарова“.

Христос Васкрсе!

Митр. Антоније (Паканич)

https://pravlife.org/sr/content/mitr-antonije-pakanich-ohrabrimo-se-svi-duhom-bolesnici-i-stradalnici-vaskrsli-hristos-tshe

Сваке година на Велику суботу, управо на онај дан између голготског Распећа на Велики петак и Васкрса Сина Божјег у недељу, у Јерусалиму на земљу са неба силази Благодатни огањ. To je дан који је тело Господа, колико можемо знати, провело управо ту, у Гробу, у Кувуклији. Дан који је свет провео „без Бога”, жртвено пострадалог на Крсту за разрешење грехова света. Тај дан је и једна од могућих симболичких представа целокупне историје палог човечанства, јер означава трајање између богоубилачког (богоотпадничког) суноврата у таму и васкршње победе над победама: победе над смрћу и обнове богочовечанства.

Гроб Господњи је место у пећини где је лежало тело Христово по погребу. Сада је то Кувуклија, капела Гроба Христовог унутар Васкресењског храма у Јерусалиму. Сваке године, у суботу пред православни Васкрс када служи православни првојерарх, у Кувуклији, на Гробу Господњем, дешава се једно од највећих чуда које се понавља од давнина. Са неба силази Благодатни огањ који чудесно пали свеће православном патријарху, а потом и осталим верницима.

На Велику суботу ходочасници, људи различитих националности и представници различитих цркава, долазе у Храм гроба Господњег и чекају особити Божији благослов, силазак Благодатног огња. Још са вечери у петак у храму су погашена сва кандила, врата Кувуклије су запечаћена. Око два часа после подне литија коју предводи јерусалимски патријарх пристиже ка Кувуклији. Патријарх се разодева, остаје само у стихару, и с тридесет три свеће у рукама, по броју Спаситељевих година проживљених на земљи, улази ка Гробу. Људи с усрдном молитвом ишчекују чудо. И наједном: светлост обасјава Кувуклију. Патријарх излази са упаљеним свећама. Свако тежи да о пламен тих свећа запали своју. За неколико минута читав храм се испуњава бело-плавичастим сјајем. Људи као да се купају у неопалимом огњу, који никога не пече. Сви се радују сишавшој благодати, осећају невидљиво присуство Исуса Христа.

“… Свети огањ је почео да да се појављује у олтару Анђела, у великој већини случајева у облику лука над улазом у сам Гроб Господњи. Понекад је огањ хитао ка пећини и као да је тамо улазио час с једне час с друге стране. Огањ има бело-плавичасту боју, као и у суботу уочи Васкрса, и појављивао се 20 пута”.

“Тог дана кад смо били крај Гроба Господњег патријарх се молио око један час. Видео сам плави бљесак у Кувуклији, а затим је он све јаче и јаче светлео. Пламен је мало помало, а потом разгоревајући букнуо и када је свети патријарх почео да предаје запаљене свеће верницима, пламен се ширио по целом храму муњевитом брзином”.

Да би се отклониле сумње у овај чудесан догађај, појава Светог огња се збива под строгим и ревносним надзором цивилних власти. Ево белешке о службеним мерама које се предузимају:

“Све ватре у храму се гасе још претходног дана, на Велики петак, и храм остаје под контролом полиције. Просторија Гроба Господњег се темељито прегледа и затим се улаз у њу запечаћује. Самог патријарха прегледају од главе до пете, како би утврдили нема ли нечег запаљивог. Тек после тога скидају печат са улаза у Гроб Господњи и пуштају патријарха у њега ради добијања Благодатног огња. Кроз неко време, после усрдне молитве, добивши Благодатни огањ, патријарх њиме пали свежњеве свећа, излази и предаје огањ присутнима у храму, и сав се храм озарује морем огња.” (“Чуда на гробу Господњем”, 3-4)

Овај Благодатни огањ током првих минута апсолутно не пали и не пече. Тек после постаје уобичајени, стихијски, материјални.

О Благодатном огњу писали су још Свети Григорије Ниски (4. век) и Свети Јован Дамаскин (8. век), црквени историчар Јевсевије (4. век). Трифон Коробејников и Јуриј Георгиј Греков, московски ходочасници из 16. века, бележе да су међу присутним хришћанима на Велику суботу у Храму гроба Господњег, баш овим редом: Грци, Сиријци, Срби, Ибери (Грузини), Руси, аријанци, воложи…

Из описа бројних ходочасника дознајемо да су православни првосвештеници који добијају Благодатни огањ људи високе духовности, који сами представљају узор благочестивости. У успоменама Варваре Брин де-Сент Иполит, ходочаснице из 19 века, она описује како је после појаве овог чуда на Велику суботу 1859. године посетила митрополита Мелетија из Петре, који је те године примао Благодатни огањ: “Био је веома омршао и убледео, али је израз његовог лица зато био пријатнији и одликовао се необичним спокојем. Посматрао ме пажљиво и продорно и, погађајући моју потпуну убеђеност у знамење Божје благодати, рекао: ,Овога пута благодат је већ била сишла на Гроб Спаситељев када сам ушао у Кувуклију; јасно је: ви сте се сви тако усрдно молили да је Бог услишио ваше молитве. Дешавало се да се дуго молим са сузама, а да огањ не силази с небеса до два часа. Овога пута сам га угледао чим су се за мном затворила врата… Кад сам изашао, био сам као слеп, ништа нисам видео’, одговарао је. ,И да ме нису придржавали, пао бих!'”

https://mitropolija.com/2022/04/22/rtv-niksic-uzivo-iz-jerusalima-silazak-blagodatnog-ognja/

У име Оца и Сина и Светога Духа!

Данас се сећамо чуда које је Господ Исус Христос учинио на путу ка Својим страдањима. Господ васкрсава Лазара, човека који је био друг Божији, Његов ученик, и рођени брат Марте и Марије које су служиле Христу (в.: Јн. 11) и које су биле међу Њему најближим људима.

Лазар се разболео и умро је. Положен је у гроб, по тадашњим обичајима у пећину, која је после тога била затворена каменом. Прошло је већ прилично много времена и његово тело је почело да се распада. Кад је Христос дошао да га васкрсне његова сестра је у недоумици рекла: «Већ смрди.» У овим речима је било у сумње у то да је тако нешто могуће. Како је могуће васкрснути човека чије се тело већ видљиво распада? Односно, он није умро недавно или јуче, већ су очигледно видљиве последице његове телесне смрти. Господ васкрсава Лазара и он је касније још дуги низ година служио имену Господњем и управљао је Црквом на Кипру, где га се људи и данас сећају и поштују га.

То је прича и о сваком од нас. Уоште, сви јеванђељски догађаји су овде с нама и све време прожимају цео наш живот. Сви јеванђељски догађаји су непосредно везани за наш лични живот, и што је главно, за спасење наше душе. Сваки човек који је примио свето крштење и чак сваки човек који је бар једном у животу начинио корак ка спознаји истинитог Бога већ је друг Божији, као што је то био Лазар.

Али наши грехови и наш немаран живот нас често доводе до тога да наступа смрт свега доброг, лепог и Божанског у нашој души. Наши грехови разлажу наш живот, убијају га, и ми сами почињемо да смрдимо, а да то ни не примећујемо.

Има грехова, страствених навика и болести који заиста изазивају непријатан мирис. Људима који се налазе у близини таквог човека бива непријатно. То је очигледно испољавање последица греха. Уопште, тешко је налазити се у истој просторији с грешником. Многи на основу сопственог искуства знају да се у том случају шири неки тежак задах. Исти такав тежак задах се осећа у близини покојника који се распада. Жив човек не може да издржи овај задах, који га трује.

Овакве људе који већ смрде због својих грехова, који су већ скоро пропали и умрли Господ васкрсава, чисти, приближава Себи и сједињује са Собом у вечном васкрсењу и вечном животу. Лазарева прича је прича сваког од нас.

Овај догађај нам говори и о томе како пажљиво и с каквом љубављу треба да се опходимо према нашем ближњем који смрди. Као што су сестре молиле Христа, плакале, причале о смрти свог брата, тако и ми треба да вапијемо ка Господу због смрти и распадања нашег ближњег, да Га молимо и да безгранично верујемо да је Он – Син Божији и да може да васкрсне грешника.

Пролази Велики пост и многи од нас се ужасавају због свести о томе да је време прошло узалудно, да су остали исти ходајући лешеви који се распадају због својих грехова као што су и били. Али пред Страсну седмицу Господ нам даје радост Васкрења, подсећа нас на то да ће нас васкрснути и да има моћ да нас избави од сваког греха, распадања, смрти и трулежи.

Свако од нас носи на себи знамење победе – крст Христов. И ми као деца Божија, као сведоци васкрсења Четвородневног Лазара, сад кад Господ креће на Своја крсна страдања, носимо овај Христов крст као «они који носе знамење победе» и кличемо: «Осана, благословен је Онај Који долази у име Господње!»

Амин.

https://srpska.pravoslavie.ru/92791.html

И завиђаху браћа Јосифу…

и продадоше Јосифа Исмаилћанима за двадесет сребрника;

и они одведоше Јосифа у Мисир (1. Мојс. 37).

У данашњим песмама и поукама православна Црква истиче краснога Јосифа као праобраз Спаситеља нашег у страдањима Његовим. Јосиф је страдао због зависти браће своје. Завидљива браћа продала су Јосифа трговцима за 20 сребрника. Но по Божијем промислу Јосиф је у ропству постао велики и славан. И као такав он је у гладне године исхранио браћу своју и спасао њих и жене њихове и децу њихову од гладне смрти. Тако је он буквално испунио речи Христове: ко тебе каменом ти њега хлебом, иако те речи тада још нису биле јављене свету. Он је после доселио браћу своју и оца свога у Мисир, и кроз то определио цео доцнији ток израиљске историје. Не он, него Бог. Јер Господ чува праведника од свих беда и прославља га у сва времена.

Потомци оне исте браће, која су Јосифа хтела уништити, припремали су уништење и Сина Божијега. Завист праотаца према бољем од себе пренела се и на прапотомке. Један од њих продао је учитеља свога за 30 сребрника. И сви скупа предали су га незнабошцима на осуду онако како су и праоци њихови предали младога Јосифа незнабошцима. Сличност је заиста велика, поред све разлике у сразмери. Због те сличности Црква данас спомиње судбу Јосифову. Да покаже свима нама, како је отров зависти дуготрајан. Како се тај отров преносио с отаца на синове кроз сто поколења, од Јосифа до Господа Христа. Нису помогле ни све милоште Божије према том народу кроз хиљаде година. Нису га облагородила ни сва страшна чудеса Божија кроз сву његову историју. Остале су узалудне све опомене Божије. Сва викања пророка угушена су у крви. Оци су убијали једне пророке, а синови су им подизали споменике; синови су опет убијали друге пророке и остављали унуцима труд око споменика, који су сведочили о њиховим злочинима.

Ја се чудим многим људима нашег времена што пишу књиге против Јевреја, кад постоји Библија. Сва пера у свету да се поломе пишући оптужбу против овога народа не могу саставити онакву оптужбу какву нам пружа Библија. Цела Библија представља језовиту оптужбу племена Израиљева, са изузетком нешто праведника. А Библија је књига коју нису писали ни Аријевци ни Антисемити, ни Хамити ни Јафетити, него баш сами чисти Јевреји. Овако говори велики пророк Исаија кога су они после тестером жива престругали, па му на гробу подигли споменик – овако он говори и оптужује: Безакоња ваша раставише вас од Бога вашега, и гријеси ваши заклонише лице његово од вас да не чује. Јер су руке ваше оскврњене крвљу и прсти ваши безакоњем; усне ваше говоре лаж и језик ваш изриче опачину. Нема никога да виче за правду нити има кога да се пре за истину; уздају се у ништавило, и говоре лаж; зачињу невољу и рађају муку. Носе јаја аспидина и ткају паучину; ко поједе јаје њихово, умре, ако ли га разбије, излази змија. Ноге им трче на зло и брзе су на проливање крви праве; мисли су им безакоње; на путевима је њиховим пустош (Иса. 59). Ово није ни пола стране од оне оптужбе која износи близу 1000 страна, и која се назива Библија. Зашто, дакле, да ми пишемо оптужбу на тај несрећни народ, кад су је они сами написали, и као зеницу ока чували и очували кроз векове и свету предали? Није ли и сам Спаситељ рекао Јеврејима: Немојте мислити, да ћу вас ја тужити Оцу; има ко ће вас тужити – Мојсије (Јов. 5, 45). Мојсеј, и сви пророци, и сви апостоли – све њихови људи, њихове крви и језика. С тога их нећемо ни ми тужити и судити, него ћемо са страхом и трепетом данас посматрати недело њихове зависти према безгрешноме Господу и Спаситељу нашем. Као кад један лекар расече мртво тело пијанице, па показује његово срце и јетру и бубреге и мозак, све надувено и разједено од алкохола, тако Црква пред нама данас отвара душу Христових судија и убица, и показује нам ту душу сву разједену и поцрнелу и иструлелу од зависти. Један само поглед на ту гадну душу испуњава нас крајњом одвратношћу и утврђује у нама чврсту одлуку да се нећемо никад подавати зависти. Јер завист није од нашег Створитеља него од нашег непријатеља и рушитеља. Завист је атмосфера пакла; она је ваздух који демони дишу, храна којом се хране, пиће којим се поје, отров који испуштају из себе.

Но да се не задржавамо дуго ни у мислима на овој пакленој отровној атмосфери. Погледали смо на лешеве отроване завишћу, и доста. Не треба се ни мислима задржавати на злу. Чак опасно је на зло и мислити, јер се ум човечији од тога раслабљава. Уклони се од зла и сотвори добро. Дигнимо се свим мислима у поднебље здравља и светлости. То је поднебље у коме је Господ наш Христос. Ту се удише и издише добра воља. Ту се ум храни позитивном божанском истином, а срце поји радосном божанском љубављу. Ту се човек радује добру свога ближњега, и брат се весели напретку свога брата. Ту кад се неко узвиси трудом и паштењем, стотину руку помажу му да се још више узвиси; а кад неко падне стотине руку пружају се да га дигну. Ту с песмом један служи многима и многи једноме. Ту свак постаје велики на тај начин што се труди да друге учини великим. И свак постаје славан трудећи се да друге прослави. И свак постаје срећан трудећи се да друге усрећи. И свак бива сит трудећи се да друге нахрани. И свак се испуњује радошћу трудећи се да друге обрадује. Ту влада здравље и светлост. Ту се човек повраћа у своје првобитно нормално стање. Он се покорава Богу као Родитељу своме. И све бива ново и препорођено: и човек и сва твар. И небо се отвара широм и благослов Божији излива се на људе. У то и такво поднебље хтео је Господ Христос уздићи сав род човечји из отровне атмосфере зависти, мржње, себичности и братоубиства. И успео је у томе. Ако ли се рече, да Он није успео да дигне све, то није Његов неуспех него оних који Му нису хтели пружити руку за своје спасење; који су више волели таму него светлост и своју несрећу више него своју срећу. Ако није успео са фарисејима, успео је са апостолима; и ако није успео потпуно са јеврејским народом, успео је са многим другим народима. Ако није успео са некима, успео је са многима. Његова војска спасених у царству небеском за две хиљаде година броји се на милијарде. Ја бих желео свим срцем да и ви сви будете уписани у успех Христов, и да се сви убројите у војску спасених, заједно са оцима и праоцима вашим, толико намученим за име Његово. Њему, једином Неодољивом и Победоносном, слава и хвала у сва времена, и изнад свих времена, на век века. Амин.

https://mitropolija.com/2022/04/18/sveti-vladika-nikolaj-zicki-beseda-na-veliki-ponedeljak/