Сутра је празник Светог Димитрија, оног солунског војника који је и данас међу нама. И не само данас, већ сваки дан у години. Вјековима бдије над свима онима који га дозивају молитвама. Он, Мироточиви Чудотворац, живљи је од нас живих, јер његова физичка смрт није означила и његов крај. 

Такви су Свеци Божији, вјечно живи, јер је Жив Господ којем су дали себе, а многи од нас живих већ су мртви, јер смо заборавили ко смо, шта смо, чији смо и куда идемо. У овоземаљској помрчини, гдје брат не мари за брата, гдје син заборавља оца, гдје мајке нису узори својим кћерима, тумарамо сити и безумни, несвјесни понора чијим рубом ходимо као слијепци, не видећи сопствену духовну смрт којој хитамо у загрљај. Зато нам је Свети Димитрије потребнији данас неголи јуче, а сутра ће нам бити потребнији него што је то данас, јер заборављамо себе и своје духовно постојање, несвјесни да нас смрт свакодневно вреба, а ми јој неспремни идемо у сусрет, пијани од овосвјетских лажи, уморни од брига, поломљени безвјерјем, оковани сумњом и страхом.

Већ деценијама слушамо приче о напретку, прогресу, реформама и бољем животу, а ми се као народ, али и као појединци, непрестано срозавамо, јер смо загризли мамац који нам је бачен: срљамо за пролазним, покушавамо се осигурати кућама и новцем, заборављајући да смо земља и да ћемо се у земљу вратити. Ништа нећемо понијети са собом, већ само „скрштене беле руке и праведна дела своја“. Све ће остати што смо мукотрпно стицали и због чега су многи душу изгубили.

Свети Димитрије некад, као ми данас, био је у прилици да бира између земаљског и небеског, између пролазног и вјечног. Тај Свети Ратник изабрао је вјечно и небеско, знајући да је живот кратак и да прође као трен. Да је изабрао земаљско и пролазно, данас га се не бисмо ни сјећали, нити би нас он, Божијом милошћу, даривао својим чудима и Светим Миром које истиче из његовог гроба.

Свети Димитрије свакоме од нас пружа своје ратничко копље, да га узмемо и да будемо јунаци, као што је он био. Да тим истим копљем усмртимо зло у себи, да њиме надвладамо своје страсти, да се придигнемо из блата ништавила, да се уздигнемо на његову духовну висину са које нас свакодневно проматра. Није нас Светац заборавио, већ ослијепљени гријехом не видимо његове блиставе очи у чије се зјенице настанио Сам Господ Исус Христос, наш Једини Отац, Спаситељ и Сведржитељ.

Док још има времена, пођимо за Светим Димитријем. Стаза јесте стрма и уска, али када се успнемо на Гору Спасења препознаћемо наш садашњи пут као странпутицу, а саме себе као слијепце у лавиринту похлепе, безакоња и смрти.

Зграбимо испружено копље Светог Димитрија, ослободимо се постом, покајањем и причешћем зла у себи, и похитајамо у сусрет Христу Који нам непрестано поручује: „Ја сам васкрсење и живот, који вјерује у мене и ако умре живјеће“ (Јн 11, 25).

Извор: Епархија бихаћко-петровачка

Колико сам се само пута до сада увјерио да се приликом сусрета с другим човјеком догађа тајна која оставља непролазни отисак на нашем бићу. Недавно сам на гробу владике Атанасија затекао једну жену и човјека како клече и моле се. Она је срела владику Атанасија само једанпут у животу. У пролазу. На аеродрому. Њихов разговор је трајао један минут. Тај један једини минут разговора с владиком у толикој мјери је утицао на њу да је имала потребу да из иностранства дође на његов гроб.

Ако се један наизглед успутни и кратки сусрет толико дуго памти, колико би тек свако од нас требало да памти оне с којима смо провели године и деценије, а који више нису ту, међу нама? Нажалост, наше је сјећање – ма колико било снажно – пролазно и траје онолико колико и ми на овом свијету. Зато се на Задушнице молимо да се заједно с умрлима настанимо у сјећању Бога Живога како бисмо се једнога дана поново сусрели и препознали у вјечности…

Преузето са званичног инстаграм налога Еп. Григорија: https://www.instagram.com/p/CV7h6GiMF39/?utm_medium=share_sheet

Његово Преосвештенство Епископ бачки др Иринеј учествовао је, у четвртак, 4. новембра 2021. године, на Међународном експертском панелу Двадесет година Верске наставе у Републици Србији, који је одржан на Православном богословском факултету Универзитета у Београду. Пленарна излагања на тему „Верска настава у светлу европских искустава” одржали су истакнути експерти за питања односа Цркве, државе и друштва: професор др Герхард Роберс, професор др Силвио Ферари и професор др Атанасиос Стојанидис, док су излагањâ на тему „Верска настава у светлу српских искустава” одржали Епископ бачки др Иринеј, професор др Сима Аврамовић и професор др Војислав Миловановић.

Ваша Светости,  Преосвећена браћо архијереји, Преузвишени господине надбискупе и остали присутни бискупи, часни оци свештеници, господо имами, уважени господине рабине, поштована господо професори и стручњаци из различитих научних дисциплина,

Рекао бих на почетку да ми старији морамо признати и јавно посведочити да је пре неке три-четири деценије било тешко замислити један овакав скуп: на Богословском факултету Српске Православне Цркве и београдског Универзитета, уз Патријарха српског су се сабрали представници свих традиционалних Цркава и верских заједница у Србији, представници наше државе у лицу првог потпредседника Владе Републике Србије, који је уједно и министар просвете, науке и технолошког развоја, заједно са директором Управе за Цркве и верске заједнице,  и познати и признати европски експерти за питања односа Цркве, државе и друштва у ужем и ширем смислу, да би сви заједно пронашли и предложили одговарајућа решења којима би се унапредила верска настава у Србији и били елиминисани елементи дискриминације који, нажалост, још увек реално постоје, нарочито по питању статуса вероучитељâ у поређењу са статусом и положајем других наставника, као и запослених у Србији уопште.

Благодаримо Богу што је, на основу сарадње и међусобног поверења традиционалних Цркава и верских заједница и опредељености кључних људи у држави, коју је у овом послу оличавао овде присутни уважени професор др Војислав Миловановић, Влада Републике Србије у лето 2001. године, донела Уредбу о организовању и остваривању верске наставе и алтернативног предмета у основној и средњој школи, да би верска настава потом била укључена у Закон о основној школи и у Закон о средњој школи, а у школама се појавила септембра школске 2001/2002. године. Од тада до данас верска настава је прошла кроз различите фазе. У нашој земљи, која је тих година настојала да се ослободи марксистичког једноумља у облику титоизма, још је било жестоких отпора поновном увођењу верске наставе у јавне школе. Отпора је било чак и у најближем окружењу тадашњег премијера, покојног др Зорана Ђинђића. Противљење ставу наше државе да верујући људи имају право на верско образовање у школама, ни најмање не доводећи у питање права оних који то не желе, постоји у одређеној мери и до дана данашњега, гдекад чак и у неким круговима ресорног министарства. Верска настава је, штавише, морала да буде брањена и на Уставном суду Србије. Хвала Богу, одбрањена је. То нам могу посведочити и наши драги гости, господа професори Роберс и Аврамовић, као правници и експерти који су итекако заслужни за ту одбрану веронауке у школама. Мој је лични утисак да су проблеми који су и даље присутни, а које је Његова Светост Патријарх већ у свом уводном излагању назначио, исто тако последица идеолошки мотивисаних притисака који постоје и у институцијама и ван њих. С обзиром на то да је г. Ружић, актуелни министар просвете, показао не само добру вољу према Српској Православној Цркви и осталим Црквама и верским заједницама у земљи него и разумевање положаја и места верујућих људи у друштву, а уз то и верског образовања у целини, па, самим тим, и верске наставе у основним и средњим школама као изузетно важног саставног дела и верског и општег образовања. Оно, уз друге садржаје, сачињава и мисију Цркве и сваке верске заједнице. Ми смо, не сумњајући у повољан исход, с помоћу Божјом кренули у решавање преосталих проблема.

С обзиром на то да сам у дужем периоду председник Владине Комисије за верску наставу сматрам својом дужношћу да, у општим цртама, укажем на решења која ми, представници Цркава и верских заједница у тој Комисији, видимо као целисходна, а у исто време демократична и усклађена са законом или их је могуће предвидети у изменама закона, уз поштовање начелâ уставности и демократских начела уопште. Посреди су, по моме мњењу, следећа три питања: радно-правни статус вероучитељâ, статус предмета и вршење надзора над радом предавача.

1. Пријем наставника веронауке, и то у стални радни однос на неодређено време, треба да врши директор школе на основу именовања од стране надлежног органа традиционалне Цркве или верске заједнице и постављења од стране надлежног министра. За катихету се именује и поставља лице које је на националној листи вероучитељâ, коју, као и до сада, утврђује министар на предлог традиционалних Цркава и верских заједница. Кандидат притом треба да испуњава и све друге услове за рад у школи, да има неопходну стручну спрему, као и све друго што је предвиђено законом. Наставнику престаје радни однос уколико надлежни орган традиционалне Цркве или верске заједнице повуче своју сагласност и препоруку за његово запослење. Директор установе може, наравно, према могућностима и потребама радног процеса у установи и с обзиром на стручну спрему односног лица, да истом понуди друго одговарајуће радно место.

2. Поновићу став Његове Светости да је неприхватљиво да верска настава буде само изборни наставни програм. Неопходно је вратити јој статус редовног, обавезног школског предмета, а исти статус треба да има и алтернативни предмет, код нас назван грађанско васпитање. (Узгред буди речено, тај назив не сматрам адекватним стога што су ученици веронауке такође грађани, грађани као и сви други, и стога што и веронаука васпитава бар онолико колико и остали предмети, ако не и више.) Исто тако, наставу из ових предмета нужно је организовати на нивоу одељењâ, а не на нивоу групâ, без обзира на број ученика пријављених за верску наставу из било које од традиционалних Цркава и верских заједница, односно без обзира на број ученикâ који ће похађати часове грађанског васпитања. У том случају, како је и било раније, часови из тих предмета одржавају се истовремено. Овакво решење било је изричито формулисано у поменутој  Уредби о организовању и остваривању верске наставе и наставе алтернативног предмета у основној и средњој школи („Службени гласник Републике Србије“, бр. 46/2001): „Верска настава се организује и изводи за традиционалне Цркве и верске заједнице у Републици, без обзира на број верникâ у одређеној средини“. Правило је поштовано одређени број година после тога, али је потом у пракси укинуто једностраном одлуком министарства просвете, без консултације са Црквама и верским заједницама и без уважавања цитиране Уредбе Владе Србије. Применом прописâ Уредбе обезбедила би се сталност часова верске наставе и алтернативног предмета у распореду и биле би отклоњене тешкоће и фактичка дискриминација с којима се наставници тих предмета суочавају због немогућности да се поуздају у сталност распореда часова које држе. Организовањем наставе на нивоу одељењâ омогућује се континуитет рада и међусобно познавање учесникâ у наставном процесу, што у досадашњем систему међуодељењских група није био случај јер су групе бивале расформиране и поново формиране сваке године, због прилагођавања у оквиру распореда часова.

Даље, избор између верске наставе и наставе алтернативног предмета (грађанског васпитања) треба да се врши на почетку првог и на почетку петог разреда основног образовања, као и на почетку првог разреда средњег образовања. Законом ваља предвидети да се родитељи, односно старатељи ученикâ основне школе и ученици средње школе опредељују између верске наставе и наставе алтернативног предмета после прве или друге недеље наставе у школи, током којих се организује представљање наставникâ оба предмета, уместо да се опредељују приликом уписа одговарајућег разреда основног, односно првог разреда средњег образовања.  Остваривање васпитно-образовних циљева верске наставе могуће је само уколико се обезбеди континуитет наставе у оквиру једног или више циклуса од првог до четвртог разреда и од петог до осмог разреда основног образовања, односно у оквиру циклуса средњешколског образовања.

Цркве и верске заједнице имају право да врше самостални надзор над остваривањем верске наставе у духу аутентичности учења Цркве или верске заједнице и на основу моралног профила самог вероучитеља. Директори школа имају дужност да омогуће вршење тог надзора. Лице које испуњава законске услове за вршење надзора именује Министар на основу препоруке, односно именовања од стране Цркве или верске заједнице. Хвала вам на пажњи и стрпљењу!

Извор: Телевизија Храм

Проф. др Богдан Лубардић, Универзитет у Београду, Православни богословски факултет: Црква и питање еутаназије: философскотеолошке рефлексије

1. Осим у случајевима изнимних али угледних појединаца, релевантне хришћанске Цркве држе противан став према еутаназији, уз одређена разликовања која нису суштинска. Унутар породице Православних Цркава влада слагање око начелног става да је еутаназија неприхватљива. Томе у прилог сведоче круцијални документи што адресују то горуће питање. Посебно су важни Основи друштвене концепције (2000) Руске Православне Цркве и Проблем еутаназије Специјалног одбора Грчке Православне Цркве (2000). Српска Православна Црква, осим што је успоставила одбор за биоетичка питања, учествује у раду Међународне комисије за англиканско-православни теолошки дијалог (ICAOTD) која управо завршава документ о еутаназији који ће бити усвојен у Атини следеће године под насловом: Наша сигурна и извесна нада: хришћански приступ животу и смрти (2022).

2. У контексту српског друштва одредба 86. преднацрта Грађанског законика јасно ставља до знања да „Право на еутаназију, као право физичког лица на сагласни, добровољни и достојанствени прекид живота, може се изузетно остварити, ако се испуне прописани хумани, психосоцијални и медицински услови. (Злоупотреба права на еутаназију ради прибављања неосноване материјалне или друге користи представља основ за кривичну одговорност)“. Са становишта Цркве, међу главним разлозима за бојазан, заправо за уман протест против легализације еутаназије, издвајају се следећа два: (i) резерва према подразумеваном а проблематичном схватању идеје људског живота и (ii) резерва према проблематичном схватању идеје људских права – при чему се обе резерве тичу проблематично подразумеване концепције аутономије људског субјекта. У оном што следи образложићу основне разлике између хришћанског и нехришћанског схватања људског живота и људских права. То чиним ради увида у претпоставке Цркве за критику идеје људског живота и идеје људских права каквим се, изгледа, подразумевају у оквирима предложеног Грађанског законика Републике Србије у вези са еутаназијом.

2.1. Прво, према учењу Цркве живот је дар од Бога. Тај дар потврђују и библијски и црквени основи хришћанства: „У руци Господа је душа свега живог и дух сваког тела човечијег“ (Јов 12:10; 4Мој 16:22). Човек је образ Божији (Пост 1:26-27) који се Богу уподобљује у Христу као глави Цркве: „Бог који рече да из таме засија светлост, Он засија у срцима нашим ради просветљења знања славе Божије у лицу Исуса Христа“ (2Кор 4:6). Из тога следи више важних импликација: (i) Будући да је живот дар од Бога, живот је суштински релационалан феномен: (ii) отуда имамо одговорност не само пред другима већ пред божанским Другим: (iii) отуда следи да је живот светиња што утемељује (iv) начело достојанства и неповредивост људске личности која, као образ Божији, јесте и слободни вишедимензионални умни субјект који претпоставља заједницу са Богом и са другим људима: (v) отуда људски живот има духовну сврху што суштински укључује трансценденцију. Речју, живот је неотуђив уникалан дар који служи томе да се људска природа преобрази у Христу задобијањем новог начина постојања.

Из такве перспективе гледано људски живот је конститутивно богочовечанска структура. Утолико утемељење идентитета субјекта као умно самосвесне слободе има теономан односно христономан карактер који, теолошки гледано, не нарушава већ остварује људску аутономију. Јер, ако је човек образ Богочовека Христа онда закон Христов јесте и норма и циљ људског самозаконодавства, ако је духовно фундирано. Игнорисање те духовнотеолошке чињенице, изразито у случају прихватања самоубијања, са или без асистенције, са становишта Цркве има несагледиво негативне последице. Оно што изгледа хумано са хуманистичког становишта (репрезентованог аутономијским моделом субјекта) није нужно хумано са теохуманистичког становишта (репрезентованог теономијским или христономијским моделом субјекта).

2.2. Што се тиче другог, наиме идеје о људском праву да запоседне властиту смрт, потпомогнутим самоубијањем, она је свакако повезана са поменутим моделима субјекта: оним самодовољне аутономије – који ту идеју подржава и омогућује, и оним теономије – који ту идеју доводи у питање. Та идеја, као и неуралгични друштвени симптом што се око ње плете, уводи у епицентар најконтроверзнијег и најкомплекснијег међу спорним (људским, моралним, легалним) правима: речју, права на потпомогнуто самоусмрћење које се еуфемистички одређује изразом еутаназија.

Право на еутаназију је посебно контроверзно из разлога што у случају еутаназије, за разлику од класичног самоубиства, субјект тражи директну или индиректну интервенцију другог субјекта. Он сматра да на то има позитивно морално право.  Међутим, ако је тако, онда то позитивно право мора да почива на претходно утврђеној и усаглашеној позитивној дужности другог да еутаназира на нечији захтев. Тоје изразито проблематично јер се таква дужност у оквиру моралне аутономије не може умно утемељити, будући да не можемо другог обавезати да неког убије на његов захтев. Учествовање у самоубијању другог поништава основну претпоставку умновољне аутономије субјекта – живот: уједно, оно представља негацију најпримарније позитивне дужности – заштите и неге живота као сврхе посеби. Посреди је акутан онтолошки и морални парадокс који – као апсурд, у област етике требања покушава да уведе самоуништење умноморалног живота као живота. Ако се таква позитивна дужност покуша засновати у оквиру етике солидарности, онда је и то проблематично јер се драговољно саучествовање у самоукидању нечијег живота, као сврхе по себи, не може узети као правоваљано средство за изражавање солидарности. Интерес еутаназисте да му се свесно и драговољно помогне у самоубијању не може бити довољан разлог да се друга особа стави под дужност према његовом захтеву. На све то, такав субјект тражи да се то спорно морално право утврди као законско право, легализацијом.

У вези са моделом аутономије субјекта, којим се речени захтеви фундирају, треба указати како није оправдано да се аутономија у пракси редукује на индивидуалистичко схватање аутономије човека и људских права: односно, у случају захтева за еутаназијом, није оправдано да свој живот третирамо као лични посед односно као утилитарно-либертистички конципиран ресурс који је искључиво у нашим рукама. У светлу неиндивидуалистички схваћене аутономије (где су други сврхе а живот неповредива светиња), како оне која рачуна са божанским Другим, вером, тако оне која се држи неприкосновености људског, разумом, индивидуалистички схваћена аутономија испоставља се као фикција.

2.3. Ма колико еутаназијски образлагано као право на достојанствен крај, а против уистину застрашујућих испољавања болести и бола, у духовном смислу самоубијање јесте одбијање апсолутно највреднијег дара Духа Светог – дара живота са Богом и за њега: живота који у Цркви добија светотајинска средства да из греха пређе у благослов, уз смирено и стрпљиво примање животне борбе начином христообразног крстоношења, до богоданог краја испуњеног надом: „А кад се ово распадљиво обуче у нераспадљивост, и ово смртно обуче у бесмртност, онда ће се испунити она реч што је написана: Победа прогута смрт“ (1Кор 15:54). Еутаназија ослоњена на концепције индивидуалистичке аутономије и аутореферентног натурализма ликвидира перспективу духовне вертикале и релацију богоопштења која, кроз ангажовање Цркве и ближњих, у Христу отвара алтернативни пут самоубиству.

3. Следи како за Православну Цркву ниједна врста активне еутаназије није прихватљива. Активна еутаназија се може посматрати под три вида: као (i) вољна (ii) невољна и (iii) противвољна. Mејнстрим еутаназисти залажу се се за вољну, а неки од њих за вољну која не тражи директну већ индиректну асистенцију других. У потоњем случају особа финални усмрћујући чин извршава сама, док други потпомаже инструкцијама или саветима. Многи то називају потпомогнутим умирањем а реч је о дефакто потпомогнутом самоубијању.

Притом Православна Црква увиђа разлику између захтева да се изврши вештачки прекид живота и захтева да се живот у одређеним случајевима не продужава на вештачки начин: уколико је посреди бесплодно одлагање процеса неминовне смрти. Позитивно право на обавезивање другог да учествује у нашем самоубијању није могуће морално утемељити. Међутим, негативно право које друге може обавезати да терминално болесну особу изузму од прислиног останка у животу, на основу респектовања аутономије њене вољне одлуке да умре природно!, могуће је морално утемељити.

Овим смо укорачили у домен такозване пасивне еутаназије. С тим што Црква инсистира да ту речи може бити само о потпомогнутом умирању, не о потпомогнутом самоусмрћивању. Продужавање нечијег живот на вештачки начин (што је данас постало могућим), а против његове или њене воље (кад је изразива[1]), заправо је прислино одлагање неминовне смрти у биолошком смислу. У таквим случајевима Црква примењује расудно разумевање ради снисхођења вољи умирућег, помогнуто распононом духовних и психосоцијалних средстава помоћи: од сакраменталних (исповест, причешће, молитва за исход душе, миропомазање при самрти) преко палијативно-хосписних (емпатијско и дијалошко бдење пастира уз болесника) до литургијско-молитвених (проскомидијска молитва за све покојне, парастосне молитве, задушнички циклуси заступних молитава за покојне). Црква је у тим случајевима спремна да разуме повлачење медицинских третмана што вештачки продужују биолошки сасвим исцрпен живот[2]. То је уједно зона преклапања са лекарско-медицинском службом у смислу узајамног разумевања и сарадње, чему коренове налазимо у хришћанским основама цивилизације којој као европљани треба да припадамо, као и заклетви Хипократа.

4. Ако спор око еутаназије надаље сместимо у тело друштвенополитичког и културалног окружја, контекстуално, онда поводе за зебњу видимо као појачане и умножене, не као умањене.

Прво: треба да се питамо у којој мери покрет еутаназије може представљати одраз цивилизације акомодације смрти: наиме, да ли између перпетуације ратова, медијског етаблирања бруталних убистава, и десензитизације пред призорима смрти — захтев за еутаназијом може бити моменат добродошлице танатолатријском начелу, уједно знак декаденције животне воље. Само је привидно парадоксално да истовремено живимо у цивилизацији страха од смрти , у ери култа младости, комодитета и експедитивне моћи која повлашћује само комерцијално употребљив живот. Иницијатива еутаназије у модерном виду долази са политичко-културног Запада (ЕУ и САД): међутим, управо тамо смрт и даље представља табу, а то је симптоматично, колико и то да је секуларизација света живота такође уведена на политичко-културном Западу. Може ли се историја делегитимације трансценденције видети као један од узрока кризе смисла која је, можда, у дослуху са духом афирмације еутаназије?

Друго: морамо питати у којој мери принципијелну расправу о еутаназији одређују хетерогени фактори. Обавезани смо да пропитујемо утицај тетраде константних структуралних искушења: (i) новца (интереси капитала) (ii) моћи (интереси бирократскополитичке експедитивности) (iii) статуса (интереси професионализације питања живота и смрти уз постварење људскости) и (iv) технике (ко ће и како гарантовати да биоетичке одлуке око еутаназије неће бити једносмеран одраз интереса из домена биомедицинских и техничких иновација?). Будући да наведено тежи да опредељује технократско поимање политичког, подсећам да оно што је политичкиинтересно оправдано није нужно духовноморално оправдано. Може ли налог усаглашавања са законодавствима ЕУ бити довољан разлог за прихватање легализације потпомогнутог самоубијања?

Треће: у овим стварима мора важити да закон има првенствено регулаторну улогу. Међутим, често се превиђа да оно што је формално законито није нужно морално оправдано. Из чињенице да нешто јесте случај, не следи да је нужно оправдано да то треба да буде случај. Регулација еутаназије подстиче израду критеријума под којима је не само легална, већ ствара халоефекат у прилог прихватљивости у психолошком смислу нормалности. Лобирања за спецификацију услова допуштености „потпомогнутог самоусмрћења“ промовишу не само друштвену прихватљивост еутаназије већ њену имплицитну институционализацију.

Четврто: еклатантно у Холандији, али и другде, већ је засведочена опасност преноса права на еутаназију са класе физички терминалних болесника на класу психички болесних, врло рањивих – сугестибилних, особа. То нас ставља пред проблем такозване клизаве косине (slipperу slope): формално говорећи, ако А онда Х, Х је лоше, дакле не-А. Ако сам човек последоваће болест или бол, дакле у одређеној ситуацији живот треба укинути као претпоставку потоњих непријатности. То није све што је клизаво. Према извештају УН процењује се да ће до 2050. број старих (60+) претећи број младих (1–15), по први пут у историји, и то у западним земљама које диктирају темпо проеутаназијске перспективе. Да ли је превише ревносно питати хоће ли еутаназијски предлог, у будућности, обухватити не само физички затим психички ометене већ и старосно, затим финансијски или чак политички неподобне у кључу нове еугенике?

Пето: Године 2018. у Холандији и Белгији забележени су први случајеви злоупотребе законски одређених протокола и процедура еутаназије. У Холандији, где је легално затражити еутаназију већ са 12 година старости, истраге се воде у најмање три случаја где је еутаназија администрирана психијатријским пацијентима. Можемо ли остати безбрижни знајући да је 2017. у Холандији 4,4% свих смртних случајева дошло преко еутаназије (6,585 преминулих) а 96%  тих случајева последица су директне еутаназије. Почев од 2002. број случајева еутаназије утростручен је у Холандији, док је број случајева еутаназирања људи у Швајцарској за само десет протеклих година учетворостручен.

Шесто: легализација еутаназије доводи у питање саму супстанцу лекарско-медицинског позива: макар у односу на класично и затим хришћанством заокружено одређење етоса тог позива. Лекари су ту да штите и негују физички и психички живот личности, а не ради тога да основну претпоставку смисла – живот, ангажовано прекраћују, генеришући страхове код пацијената у клими мучних подозрења. Можемо претпоставити да ће последице укора савести код лекара и здравствених радника бити озбиљне. Ко ће и како помагати оним лекарима који услед приговора савести одбију да учествују у еутаназијским процедурама? Хоће ли такви постати жртве мобинга и маргинализације? Није ли случај да ликвидација једног проблема, еутаназијом, отвара ројеве нових проблема? Ко ће заштитити медицинску струку и здравствени сектор од политичке идеологије и легалистичког позитивизма? Спецификација услова под којима доктори морају сматрати да је активна еутаназија легална и легитимна сами по себи идентификују претпоставке које неког оправдавају да се упусти у чин или сарађује у реализацији. Уклањање законских казни за намерно убијање пацијената од стране лекара само по себи представља суспензијуодговорности владе да заштити животе невиних грађана, без изузетка, као и кршење Универзалне декларације о људским правима УН.

Седмо: ако се вратимо конструкту индивидуалистички конципиране аутономије субјекта, онда треба додати како остваривање права на еутаназију може кршити друга права, као и права других. Неиндивидуалистички појам јаства, посебно када је христономијски освешћен, нужно укључује право на самосаосећање и право на саосећање од других: дакле, (i) право избора на чување сопствене личности (ii) право на лечење одговарајућом и најефикаснијом медицинском негом (iii) право на самобригу и, чак, право на заштиту од самозлостављања (iv) право да се не доживи ниједан облик нечовечног малтретирања. Под правима других треба разумети и (v) право ближњих да се о нама током процеса исхода из живота – старају, и, тако остварују духовне прерогативе управо љубављу и саосећањем према нашој акутној рањивости.

4.1. Из такве перспективе гледано, људски живот у интегралној пуноћи не може бити раздвојен од љубави Божије у Христу (Рим 8:39) нити се може живети у изолацији од творевине и других људских бића — осим по цену самодовољности, тојест греха. Концепција о самодовољном људском бићу није само погрешна: она је површна јер лимитира досег и значај људског живота, затварањем отворености према духовној обнови и употпуњењу сходно благодати Божијој: „Ако ли живи у вама Дух онога који је васкрсао Исуса из мртвих, онај који је подигао Христа из мртвих оживеће и ваша смртна телеса Духом својим који живи у вама“ (Рим 8:11; Јез 37:1-7). Међутим, у еутаназији – која повлачи намерно самоукидање живота, вршење праве аутономије субјекта искључено је услед негације двеју ствари: (i) поимања да само Бог има суверенитет над животом и смрћу (2Мој 20:13; Мт 16:26) и (ii) увиђања да је индивидуална морална аутономија нераскидиво повезана са аутономијом, правима и одговорностима других.

*

Из наведених разлога мишљења сам да Српска Православна Црква има право и дужност да искаже неслагање са предлогом за легализацију еутаназије у државнодруштвеном простору Републике Србије. И Црква је позвана да врши најусрднији апел савести на све чиниоце који су квалификовани да одлучују о исходу поменуте законодавне иницијативе. Владина комисија је радила на нацрту предлога две године (в. Политика, 20. мај 2019). То време је кратко и за далеко зрелије друштвенополитичке средине, чак за питања безазленија од питања легализовања самоубиства. Расправу треба наставити, не завршавати: са укључењем свих релевантних чинилаца, изнова: са проширењем броја учесника, са већом и редовнијом медијском експозицијом у јавности. Сарадња Цркве и здравственог сектора друштва, у пресеку палијативних, психотерапеутских и пастирских асистенција, код нас није постављена како треба, камоли исцрпена обзиром на пун потенцијал провиталистичког приступа како животу тако смрти. У нацији у којој стопа наталитета опада, а стопа самоубистава не опада, у свету погруженом у пандемију смрти, страхова и самоће услед ковида-19, проеутаназијски менталитет није вредност коју треба неговати. Истина је да је структурално убрзавање конститутивна црта цивилизације позног модернитета. Управо зато нисмо позвани да будемо брзоплети већ будни, чувајући интегритет основне интуиције живота: речју, да је живот у природном и духовном виду неозледива светиња за сваког појединца и заједницу, укључујући српску.

-----------------------------------------------------

[1] Случај кад та воља није свесно изразива (нпр. у случају дубоке коме са пацијентом прикљученом на вештачку вентилацвију) представља изванредно захтеван случај где се поставља питање ко у његово име може пристати или потписати прекид медикације болујућег?

[2] То не повлачи аутоматски пристанак Цркве на повлачење прехране и хидратације пацијента.

Извор: Инфо-служба СПЦ

Ове године Православна Епархија врањска свечано је крунисала празновање јубилеја 950 година од устројства манастира Преподобног Прохора Пчињског и тиме пуноћи Православне Цркве још једном предочила значај те светиње.

Торжествено и свечано прослављање Преподобног Прохора Пчињског почело је у навечерје празника, 31. октобра 2021. године, празничним бденијем које је служио Његово Преосвештенство Епископ врањски г. Пахомије, уз саслуживање свештенослужитеља из више епархија Српске Православне Цркве. Празнично бденије је употпуњено византијским појањем монахиња из манастира Светог Стефана у Горњем Жапском.

Централна литургијска прослава великог јубилеја одржана је 1. новембра 2021. године приношењем Тела и Крви Господње руком предстојатеља Епархије врањске, епископа Пахомија, уз саслуживање Преосвећене господе Епископа брегалничког Марка и нишког Арсенија, као и многобројних свештеника, ђакона и свештеномонаха из више епархија Српске Православне Цркве и архимандрита Андроника из Украјинске Православне Цркве Московског Патријархата.

Анђелским појањем монахиње из манастира Светог Стефана оприсутниле су хорове небеских сила у Светопрохорској обитељи. Мноштво народа, причестивши се, заједно са пуноћом Цркве сабране у обитељи Преподобног Прохора Пчињског, кренуло је у литију око храма, на чијем крају је преломљен славски колач са кумовима славе, представницима компаније „Бивода” из Бујановца. Кумови славе следеће године биће представници Дуванске индустрије из Бујановца.

Након пригодног послужења, приступило се представљању издавачке делатности поводом 950 година од оснивања манастира Преподобног Прохора Пчињског Епархије врањске. У конгресној сали, изложени су зборници, монографије и научне студије које је Епархија врањска уз трудољубиву асистенцију великог броја научних институција и делатника објављивања годинама уназад.

Високопреподобни архимандрит мр Методије, игуман манастира Преподобног Прохора Пчињског, отворио је својим излагањем конференцију и представио тематске јединице монашког зборника, а у име организационог одбора за прославу 950 година од устројства манастира Преподобног Прохора Пчињског Епархије врањске, научне публикације су представљали проф. др Влада Станковић, проф. др Драгољуб Марјановић и проф. др. Сунчица Денић Михајловић.

Напослетку се обратио и Епископ врањски г. Пахомије, који је заблагодарио свима који су несебично себе предавали напорима како би научне студије угледале светлост дана и заслужнима доделио грамате Епархије врањске.

У својству изасланика председника Републике Србије, присутнима се обратила потпредседница владе и министар културе и информисања Маја Гојковић, која је том приликом нагласила: „Историја наше Цркве је уједно сведочанство о бићу и борби за одржање српског народа, очувању његове вере, језика, културе и државе. Зато је и данас, када се суочавамо са савременим изазовима, заједнички рад државе и Цркве од огромног значаја. Црква и држава, свака са својом мисијом и дужношћу, имају обавезу очувања и неговања светосавских вредности, као чврстог темеља националног и духовног јединства и ради напретка у свим областима живота.”

Извор: Епархија врањска

Да ли ми сасвим поуздано знамо шта је Христос говорио, чему је учио, какав је био Његов лик? Да, знамо, и то далеко поузданије, него да само имамо књигу из које бисмо „прочитали“ оно што хоћемо у њој да видимо, као што стално чинимо када читамо дела разних писаца: ми у њима заправо видимо себе и књигу схватамо само према мери сопственог разумевања. Христос није оставио књиге, али је оставио живу заједницу, која се назива Црква и која Га лично познаје.

Кажем овом приликом „да Га познаје“, а не само „да Га је познавала“, јер су из столећа у столеће сви они, који су постали верујући, заправо били и јесу људи који су на овај или онај начин сусрели Христа и који могу да понове речи из једне из Посланица апостола Јована: О ономе што смо чули, што смо видели очима својим, што сагледасмо и што руке наше опипаше… објављујемо вам (1. Јн. 1; 1–2); ми говоримо о ономе што је за нас, у границама нашег искуства, апсолутно несумњива реалност.

Требало би имати на уму да Црква није једноставно заједница људи обједињених догмама, свештеничком јерархијом и Светим Тајнама, као што се често говори у Катихизису. Све то, наравно, постоји у Цркви и представља њен саставни део, али у Цркви постоји и друго језгро, а оно подразумева сусрет, тј. сусрет лицем у лице са Христом. Овај сусрет може да буде потресан и тренутан или, пак, може да се одвија постепено и једва приметно, али он свагда мора да се оствари да би човек могао да каже: „Ја сам верујући“. Желео бих да најпре искрено испричам о ономе што се мени догодило, иако је то можда помало неумесно, и да затим пређем на питање о томе како се може изразити вера.

Родио сам се још пре Првог светског рата. Моје животно искуство укључује у себе све трагичне године живота Русије у заграничној емиграцији. Околности су биле такве да нисам слушао никакве црквене, па чак ни уопштено-хришћанске поуке. Живећи у емиграцији, похађао сам школу затвореног. Из тог разлога нисам имао никакву представу о Богу. Знао сам да моји родитељи верују у Бога, али ништа више осим тога. Тада се догодило да је нама, четрнаестогодишњим дечацима, у време док смо играли одбојку пришао наш инструктор и рекао: „Децо, позвали смо свештеника да вам одржи беседу, јер наступа Страсна седмица. Уђите у салу“. Сви дечаци су одбили да то учине, а ја сам се посебно истицао. Остали су били колико-толико блиски Цркви, док ја нисам имао никакву представу о томе. Одговорио сам да ја не верујем ни у Бога, ни у свештенике, и да немам ни најмању жељу да идем негде где ће ме учити оно што ми уопште није потребно. Мој инструктор је био веома мудар, тако да ми није рекао да ће то бити добро за моју душу; знао је да ћу му одговорити да ја немам душу и да ми зато свештеник није ни потребан. Инструктор ми је рекао: Не тражим од тебе да га слушаш, само уђи и седи у неки угао, а онда размишљај о чему год хоћеш!“ Одлучио сам да, из лојалности према организацији, могу то да учиним: пошао сам и заиста сео у угао, припремајући се да се позабавим неким својим мислима. На моју несрећу (а заправо, на моју срећу), испоставило се да свештеник говори веома гласно, што ми је сметало да размишљам.

Оно о чему је говорио узнемиравало ме у тој мери да сам на крају почео да га слушам. Нас су тада припремали да се са мачем у рукама вратимо и спасемо Русију од бољшевизма, а он нам је причао нешто о Христу, о смирењу, о трпљењу, о кротости и о свим оним врлинама за које ми ни најмање нисмо марили, јер оне, како смо тада мислили, никакву корист не би донеле нашем задатку. Слушао сам свештеника, и при том осећао све већи немир. Када је завршио беседу, нисам се вратио на терен за игру, него сам отишао у наш стан. Затражио сам од мајке да ми донесе Јеванђеље, јер сам желео да се лично уверим. И сада се сећам шта сам јој тада рекао: „Хоћу да проверим, и ако је у Јеванђељу заиста речено оно што тај свештеник говори, онда сам завршио са Богом и са Христом и бацам онај крст који сам добио на крштењу!“

И тада сам Га сусрео – не свештеника, него Бога, јер сам почео да читам Јеванђеље од Марка, које као да је било предодређено за такве, дивље дечаке какав сам био ја. Почео сам да читам, а онда сам – лагано читајући текст од прве до треће главе изненада осетио да са друге стране стола за којим сам читао стоји живи Христос. Ја Га нисам видео, нисам осетио никакав мирис, ништа нисам чуо. Завалио сам се на столицу, убеђен да то није ни виђење, ни халуцинација, него сасвим једноставно убеђење да Он ту стоји. Тада сам помислио: ако је већ тако, онда све што је о Њему речено мора бити истина; ако је Он умро и ако је сада жив, то значи да је то Онај о Којем је говорио отац Сергеј…

Почео сам насумице да читам Јеванђеља, и неколико ствари ме тада посебно запрепастило. До тада сам навикао да живот посматрам као џунглу у којој је сваки човек за мене представљао опасност и непријатеља; да бисте преживели у џунгли ране емиграције, морали сте да се окамените, да постанете чврсти и непробојни. Изненада, видим да је у Матејевом Јеванђељу речено: Он сунцу заповеда да обасјава и зле и добре (в. Мт. 5; 45). Помислио сам: ако Бог воли и добре и зле, и ако ја хоћу да будем са Богом, онда такође морам почети да волим не само добре, који воле мене и који су добри према мени, него и оне зле којих се толико плашим и које сам до тог времена мрзео. Замислио сам се над тим и одлучио: добро, ма шта да ми учине људи, ја ћу их волети да бих остао са Христом; нека ме посипају и кључалом водом, ја се нећу одрећи те љубави… Сутрадан, када сам изашао на улицу и угледао гомилу људи која се запутила на станицу (тада смо становали у предграђу), помислио сам: „Бог је све њих створио, Он све њих воли, и ја ћу све њих волети…’’. Та светлост љубави је био мој први утисак.

Истина је да између нас, грешника (који понекад засијамо неком малом светлошћу, као што може да засија свећица на тавану) и светитеља који блистају као што је свети Серафим Саровски заблистао пред очима Мотовилова, постоји, наравно, огромна разлика. Међутим, уколико човек у нама и кроз нас може да угледа неку светлост, ако он, гледајући нас, може да види да ми нисмо као остали људи и да се из нас излива светлост вечног живота, он тада може да поверује нашим речима или, тачније, не да поверује нашим речима, него – нама самима. Човек може да буде и непривлачан, али да нешто у њему блиста божанственом светлошћу. Један хришћански писац каже да, када неверујући сусретне верујућега, он мора да се заустави и да каже. „Шта се догодило? Очекивао сам да сретнем статуу, а испред мене је статуа која је оживела, она је жива и креће се, она ми преноси нешто што никада раније нисам видео!“

Управо је то – биће Цркве у личности сваког човека, сразмерно његовом приближавању Христу, присаједињењу Христу, примању Светога Духа, и у томе је разлика између верујућег и неверујућег човека који је туђи Цркви. И „туђи“ човек је, међутим, човек у пуном смислу ове речи. То је човек који, као сува дрва, очекује тренутак када ће пасти искра и када ће се и он сам распламсати. Његово неверје није га лишило човештва, то је само човек који још није пронашао пуноћу живота. Нама, верујућима, који смо сусрели Бога и Христа, предстоји да блистамо таквом светлошћу, да изливамо такву светлост – а она не мора обавезно бити заслепљујућа, него може да буде и светлост свећице – која ће оне што нас сусретну навести да кажу: „У том човеку постоји нешто што никада раније и ни у коме нисам видео!“

Митрополит Антоније Блум

Сјећам се да је то био необично хладан, октобарски дан на Цетињу, у којем се зубато сунце једва пробијало кроз облаке. 

Након недјељне литургије и ручка у богословији, одлучио сам да прошетам до богословског интерната. Пролазећи кроз парк, примијетио сам необичног човјека у четрдесетим годинама средњег раста, густе, рашчупане косе и дуге, црне браде, која је расла на лицу ненавикнутом на њу. На себи је носио јакну вијетнамку, сиве панталоне и мартинке, док му је врат био завијен плаво-бијелим шалом. Након што ме је угледао, устао је са влажне клупе на којој је сједио и поздравио ме са “Бог помаже”. Иако је редослед ријечи у поздраву био другачији од оног којим се људи у Цркви обично поздрављају, било је у томе нечег искреног и топлог. Рекао ми је да се јутрос рано из Подгорице запутио на литургију у Цетињски манастир. Међутим, Цетиње добро не познаје.То је град поред којег је много пута у животу пролазио, али је из неких разлога у њега ријетко кад свраћао.Тога јутра је стигао на аутобуску станицу, лутао празним улицама док није дошао до парка из којег се јасно види манастир. Убрзо је зачуо звона која су објавила почетак литургије и одлучио да крене према цркви. Међутим, туга, са којом се бори последњих десет мјесеци, га је једноставно оковала и спријечила да крене.Сатима је замишљен сједио на клупи, све до момента у којем је угледао мене. Није ми се ни представио, а већ је почео да ми прича о својој супрузи, са којом је у вези још од основне школе. Били су у гимназији у истом разреду, у истом граду завршили факултете. Када су се запослили, најприје су почели да живе заједно,да би се потом и вјенчали. Убрзо су добили прво дијете, а након пар година и друго. Све је упућивало на то да ће то бити миран и складан породични живот. Међутим,у неком тренутку су почели да се жестоко свађају. За те расправе и жучне дискусије, којима су често и дјеца присуствовала, повод су биле ситнице и ствари на које некада нису ни обраћали пажњу. Након неког времена, свађе је замијенило међусобно игнорисање,све до тренутка у којем су потпуно заћутали.С павали су у одвојеним собама, одвојено спремали себи храну и прали одјећу. Комуницирали су преко дјеце,која су сада већ била довољно одрасла да преносе поруке које су њихови мама и тата једно другом слали. Често се тих дана сјећао пјесме београдске групе Блок аут, коју је слушао као средњошколац, чији је рефрен гласио :”Трење, трење – то је све што нам је остало од љубави”. То неподношљиво стање је трајало све до једног суботњег јутра, у којем је његова жена предложила развод. Предлог је прихватио мирно и са одобравањем.  Сама бракоразводна парница је текла брзо и без тензија. Међутим, од оног јутра прије десет мјесеци,у којем је добио папир на којем је писало да је разведен,притиска га као земља тешка туга. Она му не дозвољава да у животу функционише како треба, па ни свој посао да ради како се то од њега очекује. Покушавао је да је ублажи алкохолом и љековима за  смирење. Међутим, у јутрима након омамљених ноћи, туга би се вратила још снажнија и неподношљивија. Одлазио је код психолога, али га они нису разумјели, па му нису могли ни помоћи. У задњих пар мјесеци туга је почела да изазива и неку чудну врсту замишљености у њему. Та замишљеност би га задесила у кафићу, док сједи са друштвом. Тек након неколико сати би се пробудио из тог чудноватог стања и схватио да је за столом сасвим сам и да су му другови давно отишли.Хватала га је и у градском превозу. Тек након неколико станица би схватио да је требало знатно прије да изађе из аутобуса. На стадиону би га редари љубазно замолили да изађе,будући да је утакмица одавно завршена ,а сви гледаоци пошли својим кућама.Са стадиона би одлазио,а да није знао ни који је био резултат,ни с ким је Будућност уопште играла. Многи познаници су његову замишљеност примијећивали,па су га почели избјегавати. И, ето, баш јуче је добио идеју да пође код св. Петра Цетињског, у нади да ће га он ободрити и излијечити од туге и замишљености. Није ми требало пуно времена да га убиједим да пође са мном у манастир. Када смо дошли до кивота са моштима,најприје је на њега спустио главу,а онда га загрлио рукама.За његове уздахе и јецаје ми се учинило као да трају цијелу вјечност.На путу између манастира и богословије ми је егзалтиран причао како се сада неупоредиво боље осјећа,те да ће од сада бити све другачије јер ће промијенити свој живот. Колико данас ће се обријати, скратити косу,опеглати одијело за посао.Сјутра ће поћи код жене и рећи јој шта осјећа,па шта буде. Наставиће да живи за своју дјецу, често их посјећивати и бринути се за њих. Како сам имао обавезе у богословији, послао сам ђака који је дежуран у портирници,да га испрати до станице. При растанку ми је рекао да ће од сада сваке недјеље долазити код св. Петра на литургију.

Од тог обећања су прошле четири године, а ја га више никада нисам видио, па самим тим нисам ни сазнао да ли је разговарао са супругом и промијенио свој живот. Оно чега се још јасно сјећам из тог хладног,октобарског дана 2017.године јесте да ми је онај ђак који га је пратио до аутобуске станице, увече пришао и питао ме да ли је са оним човјеком све у реду. Док су ишли до станице,био је еуфоричан и срећан и причао му о томе како је управо пронашао смисао живота. Међутим, када је ђак махинално погледао у правцу аутобуса,јасно га је видио како сједи поред прозора и горко плаче.

Ђаку на то питање нисам дао конкретан одговор. За његов младалачки ум прејака је храна прича о човјеку који није знао да то што је осјећао у свом срцу није никакво трење, већ још увијек тињајућа љубав према својој жени. Који није знао да у човјековом срцу не постоје трења. Већ постоји само љубав или,пак,одсуство љубави…

ђакон Павле Љешковић

Извор: Митрополија црногорско-приморска

Мр Раде С. Булајић: ПОЕМА  ЊЕГОШУ (Поводом празника Светог Петра Другог Ловћенског Тајновидца)

Владар међу варварима, а варварин међу владарима.

Од оца Тома и мајке Иване.

Жеља ми бјеше стихове да пишем, звијезде да бројим, с плавом луном разговоре заповиједам.

Али Божија воља други план за мене је имала. Голобрадог ме у свештене одежде обукоше, жезло у  руке метоше, митру на главу ставише.

Предодређен да успоставим ред.  Да помирим непомирљиво. Да уредим неуређено. Да повежем неповезиво.

Посијах сјеме вјере, јединства, културе и писмености. Отворих врата крша и стијења мојег, горштака мојих ка свијету…

Одмора нема, а тијело трошно. Брига бреме, изналазим рјешења. За вјекове вјекова. За моју родну груду. У име предака и потомака.

Луча у мени, луча изнад мене. С висина Ловћена, изнад облака, земаљских брига, погледом милујем врхове Црне Горе. Сваки поглед- нови стих. Сваки удах- инспирација. Пјесник се са владиком сједињује. Виђење Тајне опчинило ми ум.

А душа ми у небо стреми. Да другујем са Савом, Обилићем  и Карађорђем, уз вјечно огњиште, без теготних окова физических. Да управљам добрим вјетровима и смирујем таласе немирних времена. Да чувам моју груду с небесних поља.

Подно ногу муње и громови. И море немирно. У мени и око мене.

Душа би да се растаје с владарем, владиком. Старјешином  и  спасиоцем. Са сердарима и главешинама. Са Турцима и потурицама. Са тијелом болесним и изнемоглим.

Збогом овоземаљско.

Коначно само пјесник и мислилац са Христом Господом. У вјекове вјекова. Амин.

Извор: Митрополија црногорско-приморска

О пресветлом лику и житију Светог Петра I, митрополита и чудотворца цетињског, говорили смо у новом издању емисије Богослужбене особености великих празника. Будући да се овај празник ослања на свештени спомен Светог Апостола и еванђелиста Луке, указали смо на повезаност ова два празника и двоједине богослужбене особености.

Свети Петар Цетињски је личност која је у себи објединила много дарова, као ретко која личност у историји. Није случајно да је он упоређиван са правом – сa Мојсијем, са Исусом Навином, те две најзначајније личности древне јеврејске историје. Свети Петар Цетињски је значајан и по томе што је био не само митрополит, него је био и етнарх Црне Горе. Управљао је судбином, и духовном и телесном, Црне Горе. Објединио је у себи подвижника и ратника, испосника и мудраца, песника и писца најзанимљивијих посланица у нашој књижевности. Једном речју, он је био свестрана личност.

Он спада у оне људе који не живе за себе, који не брину само о себи, већ који све што имају жртвују. И то не само један део свога живота, него свеукупност свога живота. Та његова унутарња борба, тај рат који је он водио са собом, и који води сваки човек, резултирао је управо у унутарњу сјајну победу над самим собом, над својом телесношћу, на укроћивању свога духа, на смиривању пред великом тајном Христа Бога кога он веома често помиње у својим посланицама; на приношењу себе као миомирни дар Светој Тројици, Богу Јединоме, коме он приноси на дар и свој Законик и своју Стегу, почињући их управо са именом Оца и Сина и Духа Светога. Та његова унутарња борба и извојевана победа сама по себи, неодвојива је од борбе „за добро и мир међу народом”, како он сâм у својим посланицама каже.

Када је реч о химнографији овог празника који са љубављу прослављамо, не бисмо смели да сметнемо са ума да митрополит београдски Михајло, као химнограф службе Светом Петру Цетињском, овог светитеља миротворца пореди са светим личностима како Старог, тако и Новог Завета. Према речима из службе велики архијереј Српске Цркве, Митрополит Црногорски, Скендеријски и Приморски, био је огњеносни подвижник, сузни молитвеник за цео свет, најчистији девственик, велики чудотворац, богоозарени пророк, даровити писац, прекрасни песник, храбри војсковођа, вешти дипломата, мудри измиритељ завађене браће, милостиви хранитељ гладних, свеблаги утешитељ невољних и уцвељених, даровити историчар, талентовани мистик и вешт практичар живота по Богу у свим његовим сферама – од тајанственог литурга у Светој Евхаристији до вредног баштована у владичанској башти, и чудесном дару Неба за цели српски род.

Хајте браћо православна да се радујемо, свехвалним врлинама, подвизима и делима, Црне Горе пресветлог светилника, миротворца и праведника, Петра великог архијереја цетињског чудотворца, пастира Цркве и учитеља, целивајмо мошти његове нетрулежне и прославимо Христа Бога нашега, Који њега прослави и нама дарова живот вечни. (тропар)

Аутор емисије: катихета Бранислав Илић

Извор: Инфо-служба Епархије бачке

Ново издање емисије Богослужбене особености великих празника посвећено је празнику Преподобне и богоносне мајке наше Параскеве – Петке. У оквиру емисије предочили смо житије ове угоднице Божје, уз посебан нагласак на богослужбене особености и подсећање на велико поштовање које јој исказује наш народ.

У личности Преподобне мајке наше Параскеве актуализују се речи псалмопојца Давида: „Диван је Бог у светима својим, Бог Израиљевˮ (Пс. 67, 36). Сва химнографија у служби преподобне мајке наше Параскеве велича њен подвижнички живот којим је угодила Господу и свакој хришћанској души постала образац живота и подвига. На вечерњем богослужењу имамо три Старозаветна читања из Премудрости Соломонових у којима се говори о праведним душама и награди којом их Господ, због њихове праведности, награђује. О преподобној Параскеви – као верној невести Христовој која својим животом постаде сасуд Духа Светога и верна молитвеница оних који јој се са вером и љубављу обраћају за молитвено заступништво – говори нам следећа стихира, као и ексапостилар:

Сав народ да устане и похвали Христову красну невесту, чисту голубицу, позлаћену Духом Светим: Она заволи пустињски живот, била је ангелима сабеседница, похвала девственицима, коју ангели хвале и људски род слави, говорећи: „Радуј се, заступнице осиромашених и заштито оних у бригама овоземаљским, преблажена Параскево. Ти си пошла за твојим Жеником Христом, Који даје свету велику милост” (стихира на Јутрењу после Еванђеља, по 50. псалму).

Као Божански свет, Параскево, у песмама духовним Цркви јавила се јеси, красотом коју обасјаваш светлошћу лица твога, предобра невесто Христова: Њему се непрестано моли за све нас (Ексапостилар).

У житију преподобне казује се да је оставила све овоземаљско и пошла за небеским, препуштајући се вољи Божјој, а душу своју богатећи врлинама:

Отаџбину, сроднике и богатство оставивши, Параскево, и све светско пренебрегавши, Бога Јединог заволела јеси, Њему си се и постећи уподобила, и била си обитавалиште Светога Духа, Његовим силама просветивши се, Њега моли да спасе душе наше (Слава на хвалитне).

Аутор емисије: катихета Бранислав Илић

Извор: Инфо-служба Епархије бачке

 

Ауторски текст протопрезвитера-ставрофора Гојка Перовића, архијерејеског намесника подгоричко-колашинског, у спомен на годишњицу упокојења митрополита Амфилохија. 30. октобра 2021.г.. 

Рођен је крај ријеке…. Може бити Нила, може бити Мораче… и крај толико браће и сестара, баш он одређен да предводи народ у велико дјело.

Одрастао и стасао далеко од својих… Може бити на царском двору или на Синају, а може бити у Београду или на Светој Гори… али само зато да би се својима вратио.

Имао је тајни договор са Богом да иде до краја, без престанка и оклијевања… и упркос противљењу цара… може бити египатског фараона, може бити маршала Броза… дошао је на чело народа.

Браћа га најприје нијесу прихватала за вођу. Ко тебе постави да нам будеш вођа? Питали су… може бити Израиљци, а може лако бити – Црногорци… али он је знао шта му је Бог обећао, и на какво путовање га је спремио.

Пео се често на највеће врхове и тамо развијао своје богомислије…. Може бити на Хориву, може бити на Ловћену… Ту је слушао Божији глас.

Имао је умијеће да организује народ и да свакога упосли по даровима које је Творац расподјелио међу људе. Да их поређа у колону… може бити према Црвеном мору и Земљи обећаној, а може бити према ослобођењу од наметнутог једноумља….

Његово вођење народа од ропства ка слободи трајало је …. Може бити 40, а може бити 30 година…

Пут ка Земљи обећаној био је пун искушења… највише оних који су изазивали заваду међу браћом. Свако мало, народ коме је он био на челу – гунђао је у стилу ”Што си нас изводио”? ”Гдје ћеш са нама”? – а он је знао да моли, да савјетује, али и да подвикне. Његова ријеч је знала бити баш тешка, али увјек изговорена са пастирском бригом да народ не залута и да не скрене са пута…. Може бити оног пустињског, а може бити оног кроз Црну Гору…

Народ је окупио око закона…. Може бити око онога који му је Бог дао на Синају, а може ето бити и против оног закона ког су људи смислили да би прогнали Бога

Носио је са собом, а пред народом… ћивот са моштима… може бити праведног Јосифа, а може бити баш моштима Светог Василија Острошког

Имао је и скинију…. Шатор у ком се састајао са Богом… ког је ширио … може бити на путу од Египта до Ханана, а може бити на путу од Берана до Боке, и од Улциња до Жабљака…

И успио је. Вођен Божијом руком довео је народ до слободе. Крај народног пута био је уједно и крај његовог земаљског живота. Господ му је обећао да ће га довести до краја, али да га неће увести у Земљу обећану. За њега је припремио мјесто  починка и вјечне радости, а народу је на чело поставио новог, млађег вођу… његовог ученика…. Може бити Исуса Навина, а може бити Јоаникија.

Он је са собом носио Божији штап… симбол чудесне моћи… који је опет, чинио чуда само у његовим рукама… јер ”у рукама Мандушића Вука” види се моћ Божијег дара…

Чули смо да је умро, али за његову смрт не знамо… Може бити да је још жив, иако га не видимо. Није до њега што га не видимо, него до нас – што не видимо…

Јер, може бити да је Мојсије… а можда је то наш…. Митрополит Амфилохије!

Извор: Митрополија црногорско-приморска

Игуман Хиландара Високопреподобни архимандрит Методије био је у Зајечару гост Његовог преосвештенства Епископа тимочког г. Илариона поводом стоте годишњице од упокојења Епископа тимочког и подвижника хиландарском Мелентија. У среду 6. октобра на празник Зачећа Светог Јована Претече у вечерњим часовима, игуман Методије је у Саборном храму Рођења пресвете Богородице у Зајечару одржао предавање на тему „Епископ тимочки Мелентије Хиландарац и духовни живот”

Извор: Хиландар

Видео: Епархија тимочка

 

Обраћање Његове Светости  Патријарха српског г. Порфирија у Скупштини у Источном Сарајеву. Видео запис обраћања доносимо благодарећи Телевизији Храм.