Митрополит лимасолски Атанасије недавно се састао са протојерејем Теодором Гињадзеом и осталим клирицима Цркве Светог Крста у Тбилисију како би разговарали о духовном животу и великим старцима двадесетог века.

Свети Јосиф Исихаста

Наравно, нисам лично познавао Светог Јосифа Исихасту. Рођен сам године у којој се упокојио … Иако сам знао све очеве који су му били блиски.

Од 1973. године био сам у Братству монаха Ватопедског, где смо, наравно, често слушали о Светом Јосифу Исихасти и упознали све очеве који су били повезани са њим и који су били његова духовна деца.

Он је наш отац и учитељ. И шта год да радимо у свом духовном животу, то покушавамо да то учинимо према његовом учењу и његовим благословима. И уверен сам да све што смо могли да урадимо, укључујући на Кипру, долази од Светог Јосифа Исихасте, све је постигнуто кроз његове молитве.

Као и сви свети, Свети Јосиф Исихаста је својим животом и просветлио како своју душу тако и целу Цркву – посебно оне који воле Исусову молитву, монаштво и имају жељу да воле Христа целим срцем. За њих, Старац Јосиф је сјајна звезда, која осветљава и показује пут.

Старац Јефрем Аризонски

Упознао сам старца Јефрема из Аризоне 1976. године у манастиру Филотеј.

А пошто је био духовни брат о. Јосифа Ватопедског, имали смо и веома блиске односе. Могу једноставно да кажем да смо живели са њим много година.

Месец дана пре његовог упокојења отишао сам у Аризону и могу вам рећи да је наш последњи сусрет био најважнији за мене. Тада сам посебно осетио и схватио колики је овај човек велики светац. Био је оличење непрестане молитве. Непрестано се молио, показујући нам пут такве молитве.

Био је веома топао човек пун милости. Био је испуњен духом самопожртвовања и љубави према сваком човеку. Био је и изванредан духовни исцелитељ. Где год је била потребна духовна „операција“, он је то урадио без икакве сумње.

Старац Јосиф Ватопедски

Ватопедски Старац Јосиф је био мој духовник, са њим сам живео много година. Почео сам да комуницирам са њим када сам имао петнаест година. У почетку бих му писао писма, а он би одговарао. И почев од осамнаесте године живео сам са њим у манастиру на Светој Гори.

Био је то човек који је заиста волео свог духовног оца, свог Геронду Јосифа Исихасту. Имао је дар задивљујућих суза, способност покајања, која је произашла из велике љубави према Христу. Такође је имао невероватан дар богословља.

Приликом његовог одласка Господ му је подарио велику благодат и прославио га задивљујућим стањем на његовом упокојењу. За живота је претрпео многа искушења и много клевета. Цео живот је провео у плачу, али се после упокојења насмејао, по Спаситељевој речи: Блажени који плачу, јер ће се утешити (Мт. 5, 4).

Свети Јефрем Катунијски

Немогуће је описати о. Јефрема Катунакијског — он је сјајна особа. Само анђели могу да га опишу. Могу само да кажем да га је наш духовник Јосиф Ватопедски заиста волео, а и са његовим братством смо имали веома живо дружење.

Могу директно рећи да је о. Јефрем  био пророк, само не у смислу да је могао да прориче будућност, већ у смислу да је непрестано осећао Божанску благодат, и видео Христа и анђеле. Он је међу највећим светитељима наше Цркве.

А наши оци су га сматрали директним наследником светог Јосифа Исихасте.

Када је о. Јефрем је служио и ја сам био ту, или кад сам ја служио, а он је био ту, увек сам имао велико осећање страхопоштовања пред њим.

Имао сам осећај да је као Мојсије, који стоји пред Богом на планини Синају.

Када је служио Литургију, имао сам јасан осећај да само он и Христ стоје један испред другог, и нико други.

Био је веома једноставан човек, али свакога ко му је био на служби обузимало је осећање да је он највећи светитељ и задивљујући човек молитве. Такве ствари се не могу пренети речима. Гледао сам га како служи толико година, али мој утисак о њему никада се није променио.

Док је био жив, састајали смо се скоро сваки дан. Служио сам са њим много пута, и често смо разговарали… Понекад ми је чак и писао писма, ишао сам код њега, а он би ме исповедао. И упркос нашим живим и блиским односима, увек сам имао посебну трему пред њим – то није био психолошки страх. Његова личност ми се никада није чинила једноставном и обичном – имао сам снажан осећај да стојим пред Христом. Никада нисам видео Господа, али сам видео човека који је био сличан Христу.

Старац Пајсије Светогорац

Могло би се рећи да је Свети Пајсије био посебан светогорски цвет, са посебним мирисом. Савремени очеви, сваки од њих, имали су неку врсту посебног мириса различитог од осталих. Свети Пајсије је био један од највећих подвижника, пустињака и исихаста.

Био је то човек који је својим великим подвижничким трудом пронашао Бога и прославио Га својим светим животом. Као резултат тога, Господ га је великодушно наградио великим духовним даровима. Укрепио је и утешио многе људе, и монахе и мирјане који су га свакодневно посећивали.

Свети Порфирије Кавсокаливијски

Десет пута сам видео светог Порфирија. Први пут у Кавсокаливији, 1985-1986; последњи пут у Атини.

Свети Порфирије беше велико сунце које је обасјало сву Атину. Такви светитељи су прилично ретки у нашој Цркви.

Чак сам неколико пута питао Светог Пајсија где је о. Порфирије  добио тако невероватне дарове. А он би ми говорио да је имао највећу чистоту душе и смирење, а Господ му је дао ове духовне дарове да може служити другима.

Могу рећи да је све што смо својим очима видели у разговору са њим или што смо чули од других потпуно недокучиво за људску логику.

Он сам није записао своје речи које су објављене у књигама. Састављени су из аудио записа његових говора и проповеди. Његова учења су најприкладнија за савремене људе који живе у свету.

О. Харалампије  Дионисијски и Арсеније Пустињак

О. Харалампије Дионисијски и Арсеније Пустињак такође су били из нашег братства. Многи можда не знају за њих, али били су велики старци.

О. Арсеније је био саслужитељ Светог Јосифа Исихасте. Он је заиста био велики подвижник. Имао је задивљујућу смиреност, детињу једноставност и непрестану молитву срца. Његово срце и ум су увек били са Христом и Старцем Јосифом.

О. Харалампије је био нећак о. Арсенија, и одликовао се тиме како се приморавао у духовном животу, у подвижничким трудовима. Био је и физички веома јак. Био је то човек који се марљиво трудио у умној  молитви. Он је истински волео тај труд и приморавао се у духовном животу до свог упокојења. Мало је подвижника попут њега. Нека нам њихове молитве буду од помоћи.

Св. Софроније (Сахаров)

Ми волимо све ове очеве, јер су савремени светитељи.

Године 1990. о. Јосиф Ватопедски и ја смо отишли и посетили Светог Софронија (Сахарова). Ако ме сећање не вара, остали смо у његовом манастиру три дана.

Могу рећи да сам у његовом лицу видео савршеног човека у Христу.

Сусрет са њим дао ми је живо искуство о томе како Христос чисти и исцељује човека. Био је пример духовно исцељеног човека. Био је то човек задивљујуће племенитости и запањујуће мудрости. Божанска благодат је увек пребивала у његовом срцу.

Свети Јаков (Цаликис) Евијски и архимандрит Емилијан (Вафидес) Симонопетритски

О. Јосиф и ја смо такође отишли да посетимо Светог Јакова 1990. После тога сам га посетио још неколико пута.

Био је то човек чудесне милости и радости. Он је увек био преплављен Божанском благодаћу, иако је то стање скривао својом детињом једноставношћу.

Сви су били испуњени радошћу што су били с њим и осећали како је обилно награђен Божанским даровима. Имао сам благослов од о. Јосифа да се исповедим код о.Јакова. Једном, када сам отишао код њега на исповест и пао на колена, пре него што сам успео било шта да кажем, испричао ми је цео живот. Открио ми је све моје слабости и страсти. Онда ме је упитао: „Желиш ли још нешто?“ Рекао сам: „Не, оче. Шта бих друго могао да пожелим?”

Што се тиче о. Емилијана, он је био невероватно сунце које је сијало на Атосу.

Посећивао сам га много пута, и са о. Јосифом и сам. Имали смо веома добар однос. Био је невероватно мудар и племенит човек.

Имао је веома велику унутрашњу аскезу, коју је крио на све могуће начине и све је радио без икакве буке. На њему није било ништа споља приметно; споља је изгледао као аристократа.

Могло би се међу нама рећи о. Емилијан је био носилац духа Светог Јосифа Исихасте. Стекао је дар трезвености. Био је веома велики подвижник, живећи у манастиру  као у осами, у пустињи. Био је испуњен непрестаном унутрашњом радошћу, и Христом.

Архимандрит Георгије (Капсанис)

Током протекле године открио сам архимандрита Георгија (Капсаниса). Дозволите ми да и вама насликам његову слику… Био је невероватан човек — срдачан старац, скроман, испуњен сузама, мудрошћу и разборитошћу. Прецизно је исповедао догмате наше вере, темељно је разумео суштину црквености и са великом смиреношћу и задивљујућом племенитошћу носио ова предања која су нам Свети оци предали у Цркви. Поред ових врлина, био је велики теолог са академске тачке гледишта. Могло би се рећи да је архимандрит Георгије био мерило вере православне.

Био је чудесно обучен у благодат и био је велики пастир. Нека нам његове молитве помогну!

Желим да вас Господ сачува и заштити, јер сви који буду живели побожно у Христу Исусу биће прогоњени (2 Тим. 3,12).

Нека вам Господ подари стрпљење у искушењима, и сачува и заштити у свим духовним пословима који се обављају у вашој епархији и парохији.

https://mitropolija.com/2022/05/30/mitropolit-limasolski-atanasije-o-savremenim-grckim-podviznicima/

Питање паничара, који упорно трују животе и себи и свима око себе, постављало се више пута. Нажалост, таква осећања се налазе и код оних који себе сматрају верницима, па чак и формално црквеним људима.

Питање паничара, који упорно трују животе и себи и свима око себе, постављало се више пута. Нажалост, таква осећања се налазе и код оних који себе сматрају верницима, па чак и формално црквеним људима.

Живот хришћанина је, пре свега, борба са сопственим страстима и гресима, реч је о спасењу душе и поновном сједињењу са Богом. Није тако са паничарима. Они непрестано не желе да спасаваjу себе самог у Цркви, већ саму Цркву. Од правих или фиктивних непријатеља, од будућих невоља и тако даље. Према њима, сваки дан доноси Цркви нове невоље и опасности.

Подсетимо се колико је пута последњих година Црква била „сахрањена“ и упоредимо са оним како Црква сада живи.

Ускоро ће се навршити три године од тренутка када је Цариградски Патријарх Вартоломеј дао свој томос украјинским расколницима. Колико суморних „пророчанстава” је тада изговорено.

И шта се заправо променило за ово време? Украјинска православна црква, као истинска Црква Христова, испунила је и испуњава своју мисију спасавања људских душа, мисију утехе страдалника и подршке слабима, мисију миротворства...

Како су нам храмове отимали пре томоса, тако и сада их заузимају. Али Црква, ипак, наставља да расте и јача. И црквени људи је не напуштају.

Или, тек недавно, какве су се невоље и страхоте очекивале од посете Патријарха Вартоломеја Кијеву. Неке су рекли – биће невоље, сада ће сигурно људи изаћи из храмова канонске Цркве и отићи у раскол. Да ли се то десило?

Што више jе лажи, верник оштрије осећа истину.

Сетимо се да је Господ Исус Христос Глава Цркве и само Он ће је заштитити и спасти. Судбине људи и света су у Његовим рукама. Морамо да слушамо Божје речи и пророчанства, а не да верујемо „проповедницима“ нових несрећа и катастрофа. Немојте се покоравати паничарима, ширити гласине, оговарати и сејати панику.

Сврха оваквих акција никако није у спасењу Цркве, већ у самом процесу ширења панике.

Овде се природно поставља питање: можда се уопште не треба плашити, паничарити и ширити панику? Шта је рекао св. Серафим Саровски? «Стекни дух мирни, и онда ће се хиљаде душа спасти око тебе» – спаси се и не паничи. Ово је суштина нашег служења.

Паничарство и вера су неспојиви. Црквеног човека води Дух Свети. А правог хришћанина не би требало да узнемири ниједна од најузнемирујућих гласина и несрећа. Не би требало да одвлаче пажњу од главне ствари, која је "jедно потребно". А ако ми, пре свега, ћемо да испуњавамо заповести Божије, онда не може нас ништа уплашити на овом свету. Уосталом, ако је Бог с нама, ко ће против нас?

https://pravlife.org/sr/content/mitropolit-antonije-pakanich-panicharstvo-i-vera-su-nespojivi

И ова идеја се тиче не само појединачних судбина људи, већ и судбина земаља и судбине Цркве.

Они који добро познају историју Цркве обично су смиренији и скромнији у прихватању свих искушења која падају на судбину црквеног народа. Уосталом, колико би се пута у скоро две хиљаде година историје Цркве могло се чинити да она стоји на ивици провалије, да су архијереји и свештенство изгубили издржљивост, а мирјани размишљаjу само о земаљским проблемима. Али сваки пут је Сам Господ водио Цркву на прави пут.

Била су различита времена: било је и најжешћих прогона од стране паганске или богоборачке власти, и унутрашњих раздора и раскола. Понекад су се прогон и раскол дешавали истовремено. Понекад је Црква била принуђена да учини неке уступке прогонитељима. Било шта се десило. Али Црква је увек из свих искушења излазила јача него што је била пре њих.

И нама се понекад чини да су сва искушења нешто спољашње, невезано за нас: кажу, живели смо нормално, али онда су дошли прогонитељи (расколници, јеретици, револуције, ратови – шта год). Чињеница је да је "нормалност" била само привидна. Уосталом, сви проблеми, како у животу појединаца, тако и у животу друштва (а Црква у свом земаљском делу је управо заједница људи), резултат су наших грехова.

Обично се у глави просечног човека појављује следећа слика: човек почини грех – Бог га кажњава страдањем. Ово није сасвим тачно. Чинећи грех, ми одагнамо Божију милост од себе и тако постајемо рањиви силама зла. Сходно томе, покајавши се, враћамо се не само у љубеће руке Господње, већ добијамо и заштиту од зла. Jер Господ не намеће нама нашу вољу.

Наравно, последице грехова се могу осећати дуго. Међутим, наше стрпљиво трпљење искушења и туге свакако ће бити награђено, ако не у овом привременом животу пуном патње, онда свакако у животу будућег века, који чекамо, понављајући ово сваки дан у Символу наше вере.

Ма какве драматичне појаве да се дешавају, ма какви догађаји збунили душу, увек и у свему морамо се уздати у Господа и молити Му се, борити се са љеношћу, маловерjем, сопственим гресима да бисмо се очистили од зла, ослободили се свега сујетног и тренутног, да бисмо се спојили са Господом нашим. Смерност, стрпљење, нада, вера и љубав. Тек тада ће свет постати светлији и Господ ће бити у свему.

https://pravlife.org/sr/content/mitropolit-antonije-pakanich-crkva-uvek-iz-svih-iskushenja-izlazila-jacha-nego-shto-je-bila

Погледај око себе. Шта се дешава? Страх покреће људе. Страх држи човекову душу у жилавим шапама.

Особа поражена страхом престаје да буде личност, престаје да осећа саосећање и љубав. Може се само плашити и паничити.

Сетимо се речи једне од прича, које данас, када страх освоји све већи број људских срца, попримају ново значење.

«Чега се боји безбожник, оно ће га снаћи; а шта праведници желе Бог ће им дати» (Приче 10.24).

Ко се плаши? Нечастиви. Онај у коме обитаво зло, он се плаши да га не задеси узајамно зло. То се, иначе, увек дешава.

А праведник? Не плаши се и не паничи, јер је под заштитом Господњом и благослов Божији почива на свим његовим пословима.

Шта следи из ових речи? Страх је судбина злих. Страх је знак да јеванђелске заповести и вредности нису постале темељ и средиште живота, а Господ није постао њихов Господар.

Спаситељ много пута понавља: «Не бој се!» Колико људи чује овај позив? Можда неко мисли, да jе ово речено пре две хиљаде година потпуно другим људима. Али не. Ово се сада говори сваком од нас. Јеванђеље је жива књига, све речи у њему живе данас, а не јуче или сутра, намењене су онима који их слушају.

Ако се човек не ослободи јарма страха, очекује га потпуно уништење. Страх пресеца пут ка спасењу, трезвености, убија наду. Страх је лош саветник. Служи злу и никад не даје добре савете.

Страх рађа панику. А паника је стварно убија људи. Занемаривање ближњег, одсутство милости и немање воље за помоћ другима последице су паничног расположења.

Особа која живи у страху дрхти само за своју кожу и постепено се претвара у звер. Страх оштећује душу и из ње изгони све Божанско, остаје само оно земаљско.

Али сетимо се шта нам Христос каже: «Не бој се, само веруј» (Мар. 5:36). Хришћанство је нада у Бога и у Богу. Ово је потпуно поверење у Њега, ово је спознаја да нам се ништа неће десити без Његове воље. А ако хришћанин треба да говори о страху, онда о «страху Божијем», страху да ће остати без Бога, страху од удаљавања од Господа због своjих грехова, злоће, бојажљивости и неповерења у Њега.

Све док је Бог с нама, једноставно се не можемо да плашимо.

https://pravlife.org/sr/content/danas-strah-osvaja-choveka

Не, нећемо да говоримо о измишљеним «увредама» наводно потлачених мањина, већ о најреалнијим људским притужбама које тргају срце и трују душу.

Колико пута смо многи од нас били неправедно увређени или злостављани? И сваки случај је јединствен на свој начин, тако да се чини да је у сваком конкретном случају неопходно понашати се другачије.

Заиста, једно је кад вас у четире ока увреди неко од ваших блиских особа, а друго кад вас потпуно непознат човек увреди у градском превозу. И сасвим другачији случај ако сте били понижавани на послу у присуству других људи и ваша репутација је пољуљана.

Међутим, без обзира на увреду, упркос околностима у којима нам је нанета, постоји само један лек: «благосиљајте оне који вас куну, чините добро онима који на вас мрзе и молите се Богу за оне који вас гоне» ( Матеј 5:44). А овај лек нам не даје сертификовани психоаналитичар или познати психотерапеут, већ сам Господ Исус Христос.

Господ Бог, који нам је заповедио да се молимо за оне који нас вређају, ће учинити све и решити најтеже ситуације. Када су наша срца тешка, када је наша репутација неправедно страдала, када су људи променили став према нама, Господ ће све ово исправити и покрити. Само нека наша молитва буде искрена. А и увредилац се може променити и исправити због ове молитве. И саму чињеницу увреде треба схватити као испитивање наше вере, попуштено од Бога. Jер, ако нас неправедно вређаjу, можда је ово одговор на наши поступци: можда смо се у прошлости према некоме неправедно односили. У таквом случају, наше кротко подношење увреде покриваће и наш сопствени грех.

Важно је да се не заглибљавамо у своје душевне патње и више се уздамо у Господа, Који много боље зна шта ће и када ће бити за нас најкорисније. «Уздај се у Господа, и Он Он ће спасити и наградити», каже псалмопевац, и то је заиста тако.

https://pravlife.org/sr/content/mitropolit-antonije-pakanich-shta-uchiniti-ako-ste-nepravedno-uvredjeni

Свети славни и свехвални равноапостолни учитељи словенски Кирило и Методије, дивни су укарас Цркве Христове и најпоштованији светитељи међу словенским народима јер оставише неизбрисив и благословени траг у писмености, али и дубокој верности Цркви Христовој и љубави коју сведочише.

Браћа Кирило (Константин) рођен у јулу 826. године, а упокојио се 14. фебруара 869. у Риму. Методије је рођен између 816. и 820, а упокојио се 6. априла 885. године, обојица су рођена као православни Грци у Солуну.

Рођени су од побожних и благочестивих родитеља Лава и Марије. Отац Лав био је византијски војни заповедник. Будући да су рођени у Солуну, своју младост су ту и провели, а важно је нагласити да је Солун у то време био окружен Словенима. Према историјским сведочанствима Методије бива постављен за управника једне архонтије у источној Македонији, док је његов брат Кирил одгојен на царском двору, након завршених философских и теолошких студија постављен за библиотекара Храма Свете Софије у Цариграду и учитеља философије на цариградској високој школи. Године 851. Кирил постаје члан византијског посланства арапском калифу у Самари.

Света браћа своју главну улогу одиграли су приликом послања од стране византијског цара и цариградског патријарха да проповедају међу Словенима. Они су најпре отишли у Централну Европу, на просторе данашње Моравске и Чешке, где је њихова проповед имала великог успеха, те је народ почео масовно да прихвата православну веру. Њихова припрема за ово послушање огледала су у састављању словенског писма и превођењу богослужбених књига, како би народ могао да богослужи на свом језику. Тако Кирил најпре саставља прво словенско писмо глагољицу. Свети Кирил је написао словенско писмо, које данас називамо ћирилицом, а за западне Словене саставио је глагољицу. Тако од Светог Кирила потичу оба писма и ћирилица и глагољица. Ова Света браћа су преводила и богослужбене књиге на тадашњи говорни језик, као и Свето писмо. Можемо слободно рећи да су они поставили основе словенске писмености и културе, убрајајући ту све словенске народе: Русе, Бугаре, Србе, Хрвате, Словенце, Словаке, Чехе и Пољаке. Сви су они заједно као Словени примили православну веру од Светих Кирила и Методија.

У својој богоугодној мисији имали и доста искушења која су са вером превазилазили, а највеће искушење било је гоњење које су подносили са запада. Један од највећих разлога за њихово гоњење и противљење њиховом богоугодном делу била је позната тројезична теорија према којој постоје само три  језика на којима се могу савршавати света богослужења: јеврејски, грчки и латински. Када су Свети Кирило и Методије прогнани из Чешке и Моравске, ишли су у Рим ради благослова, код папе, који је тада, треба нагласити, био православне вере, јер Црква још увек није била подељена на Источну и Западну. У Риму се Свети Кирило упокојио, а Свети Методије је постављен за Епископа панонског.

Њихово богоугодно дело и мисија нису завршени њиховим упокојењем јер њихови верни ученици и наследници ревносно настваљају рад на пољу превођења и ширења речи Божје, али и завршавају ту богоугодну мисију. Њихови свети ученици називају се петочисленици: Климент, Наум, Ангеларије, Сава и Горазд. Неизмерни значај Свете браће Кирила и Методија, али и њихових ученика, огледа се у превођењу богослужбених књига, те их због тога химнографија са посебном пажњом велича и прославља називајући их вредним трудбеницима на пољу превођења. Тако се у једном од сједалних на јутрењу набрајају сва њихова дела, и говори се како су они заслужни што ми данас разумемо речи Еванђеља и богослужења, а пре свега речи Евхаристије. Химнографија њиховог празника назива их и равноапостолним јерарсима и просветитељима који словенском народу посејаше семе богопознања и побожности.

Као Апостолима једнаки животом и учитељи словенских земаља, богомудри Кирило и Методије, молите Господара свега да учврсти све словенске народе у православљу и једномислију, да подари свету мир, и душама нашим велику милост. (тропар)

Двојицу свештених просветитеља наших поштујемо, који су нам као извор, превођењем божанских књига, источили богопознање, из кога чак до данас неоскудно захватамо. Прослављамо вас, Кирило и Методије, који предстојите престолу Свевишњег и топло се молите за душе наше. (кондак)

https://mitropolija.com/2020/05/23/sveti-ravnoapostolni-kirilo-i-metodije-ucitelji-i-prosvetitelji-slovenski/

Увек је сложено и нејасно чинити прве кораке, када си већ свестан да Бог постоји и да ти то нешто значи, то јест ти се не само просто слажеш са тим схватањем, већ одлучујеш да више не можеш да живиш тако како си раније живео. Нешто треба мењати.

Што више живимо у Цркви тим више почињемо да схватамо да се број разних питања не смањује већ их је сваки дан све више и више. При чему се питања умножавају независно од степена нашег духовног или светског образовања, она су као снежна лопта – што се даље котрља постаје све већа и непредвидива.

Међутим од стања наше спремности да примимо сложеније ствари зависи и наша спремност да улажемо напоре за формирање хришћанина у самом себи. Увек је сложено и нејасно чинити прве кораке, када си већ свестан да Бог постоји и да ти то нешто значи, то јест ти се не само просто слажеш са тим схватањем, већ одлучујеш да више не можеш да живиш тако како си раније живео. Нешто треба мењати. Али како мењати и шта мењати – разумевање тога не долази одмах. И овде постоје одређени разлози. За хришћанина почетника у вери главни проблем је сагласност сопственог спољашњег облика том унутрашњем себи задатом идеалу, коме сви треба да тежимо. То је једна од најболнијих тема за људе који себе сматрају верницима. Заиста, живимо у свету који се препознаје по одећи, али се не може увек по њему и живети. И од те болести не болују само атеисти – добар део наше црквене заједнице сматра најважнијним борбу са спољашњим човековим омотачем, заборављаљући да је спољашњост врло често варљива.

Наравно не треба мислити да спољашња страна није уопште важна. Али у прво време нашег црквеног живота она заиста ни о чему не говори, и треба сачекати сасвим мало када ће све стати на своје место и човеку ће постати јасно да црква није место за демонстрацију модног пирсинга и татуа. Исто као и сваки човек који је решио да се озбиљно бави спортом схвата раније или касније да мора да научи и поштује правила игре уколико жели да заиста постане прави спортиста. Али ако се наша пажња сваки пут зауставља само на томе онда је то опасност јер ће то спољашње остати за нас најважније у целом нашем црквеном животу.

Тактичност је важна увек и у свему. А посебно је важна у тако префињеној области духовног живота, посебно када себе сматрамо зналцима и не презамо од тога да дајемо савете, како онима који нас питају, тако и у вези са нашом унутрашњом потребом да поделимо оно што несумњиво знамо. И много грана се ломи управо у овој фази. Када човек тек почиње да прави прве кораке ка Цркви, за њега је као никад у животу важно да осети раме, али не оно које ће га гурнути, већ оно на које може да се ослони.

У Цркви увек делују антиноми. С једне стране треба потпуно да верујемо Њеном опиту. С друге – треба самостално да распознајемо где је заиста опит Цркве, а где његов фалсификат. И тај опит распознавања се даје само онима који улажу напор, а можемо да улажемо само своје сопствене напоре, и тада ће нам Бог помагати и указивати на који начин треба да поступамо. Понекад млади хришћанин може да каже да воли Бога а Бог њега – не. Али то лажно тврдјење се појављује само због тога што нам је веома тешко да одмах одвојимо зрно од плеве и схватимо у чему је заиста Божији Промисао, а у чему само људско мудровање. Али то схватање се не задобија одмах. То је то схватање на које смо позвани да стичемо током свог овоземаљског живота. Главна аксиома хришћанског живота се састоји у томе да Бог “жели да се сви људи спасу и дођу у познање истине” (1 Тим. 2, 4). Остаје само да се одазовемо на Божији позив и почнемо и сами да се трудимо.

http://www.manastir-lepavina.org/vijest.php?id=164

ечи Псалма 116 су дивне и лепе. Њихова једноставност и прецизност прилагођавају душу и ум највишој духовној хармонији.

«Људска душа стиче особине које одговарају њеној делатности», пише св. Игњатије (Брјанчанинов).

Зато је толико важно да своју душу непрестано водите из таме ка светлости, из неверовања у веру.

Према Игњатију (Брјанчанинову), «сви утисци који чине власништво душе у часу њене смрти остају њено власништво заувек, служе као гаранција или њеног вечног блаженства или њене вечне несреће».

***

«O Господе, ја сам слуга твој, ја сам слуга твој, син слушкиње твоје; расковао си с мене окове  моје. Жртву за хвалу принијећу теби, и име Господње призваћу».

Господе, ослободио си ме од празних и непотребних радњи и речи, од непрестаног трагања за стварима туђим мојој души, уклонио си од мене руком Својом све штетно и погубно.

Испунио си Собом све празнине мог срца и показао ми светлост Истине, дајући истинску радост и утеху.

Помогао си ми да избацим из живота све што је вукло доле, оптерећивало мој дух, све површно и бескорисно. А ти си заузео њихово место. Узео си на себе моје немоћи и из ништавила и безумља призвао моју вољу.

Испунио си мој живот смислом, поставши његов главни Смисао.

«Вјеровах кад говорих: У љутој сам невољи».

Кажем ово јер верујем. А Ти си једина брига душе моје. Моје старатељство.

Ја жалим за временом када се нисам одазвао на Твој позив, када Тебе нисам био пун.

«Сваки је човјек лажа».

Осећајући све јаче Твоје присуство и Твоју благодатну помоћ, схватам да је у поређењу са величином, добротом, Твојом истином, свака особа, па и она најбоља, лажљива и безначајна. Стога је моја нада само у Тебе, Господе.

Однос између Творца и творевине никада се неће поредити са односом једне творевине према другој.

«Бог је даљи од нас и истовремено ближи нам од било ког другог бића. Он је даље од нас, јер је сама разлика између онога који има основно начело Свог бића у Себи и онога коме се ово основно начело мора дати таква да је у поређењу са њим разлика између арханђела и црва безначајна. Он је творац, а ми смо створење. Он је оригинал, а ми смо дериват. Али у исто време, и из истог разлога, блискост између Бога и најгорих створења је виша од било које блискости између два створења», приметио је Клајв Луис.

Љубав према Богу је дата човеку при његовом стварању. То је корен живота, без којег нема самог живота. Сваки тренутак је дар Створитеља, наше биће светлуца само захваљујући Његовим енергијама и Његовој вољи, наше мисли су вођене Његовом снагом која нам је саопштена.

Творац је савршен. Његове творевине су генијалне и мајсторске и савршене у Њему, Његовој љубави. Ако се жалимо на своју судбину, своје предодређење, онда у овом случају не тежимо оној љубави која је већа, већ оној која је мања.

Само вера у Господа и Његову вољу и свесна жеља да јој се повинујемо, враћају свакога на првобитно замишљени план Бога за нас.

Ово је почетак почетка. Почетак нашег сједињења са Богом, који души отвара врата вечног блаженства.

https://pravlife.org/sr/content/psalam-koji-daje-ogromnu-snagu-i-nadahnutshe-unishtavajutshi-sve-povrshno-i-nepotrebno

Без Бога се свака добра намера претвара у зло.

Из Јеванђеља познајемо Спаситељеве речи: «...без мене не можете чинити ништа» (Јован 15:5). Пре свега, то значи да су без Бога сви наши подухвати осуђени на неуспех, без обзира на то, колико су мотиви добри. Али у тим речима постоји још једна нијанса — сви подухвати који се раде без Бога постају безбожни — у најдословнијем смислу. Са свим последицама и проблемима који су уследили.

Сетимо се само светске историје и догађаја последњих година и размислимо о томе. Све дивне идеје филозофа Просветитељства XVIII века о «слободи, једнакости и братству» завршиле су се у крвавој Француској револуцији. Као и идеје филозофа XIX века, завршене још крвавијом револуцијом и најбруталнијим тоталитарним режимима. На исти начин, све тренутне идеје о једнакости раса и полова, толеранцији и осталим стварима прерастају у стварну борбу против слободе говора, у диктатуру мањина. Чак и такве наизглед невине идеје као што су брига за животну средину или заштита животиња одједном постају оруђе мизантропије, и то толико да плаше чак и неке од оних који су се и сами у једном тренутку активно борили за било чија права.

Неверници тешко могу да схвате разлог таквог искривљења светлих идеја. Све то приписују људском фактору, покушавају да објасне са тачке гледишта економије, психологије, културе — било чега, али одговор није пронађен.

Много нам је лакше да схватимо и разумемо разлоге пропасти свих добрих намера. Jер тамо где нема Бога, ту је и ђаво. Како се каже, «свето место никад није празно», ако нема светости, његово место ће се одмах испунити злом. Ако свет одбаци Бога, тада све његове светле идеје одмах падају у моћ ђавола, без обзира да ли сви «светли идеолози» нашег доба верују у њега или не.

Овде за нас нема ништа ново: «Знамо да смо од Бога и сав свет лежи у злу» (1. Јованова 5:19). А задатак хришћана није да покушају да створе «царство Божије на земљи». Једноставно је немогуће створити га. Наш задатак је да овај зли свет учинимо бар мало светлијим и љубазнијим, а то се може учинити само с Богом и у Богу.

https://pravlife.org/sr/content/mitr-antonije-pakanich-nash-zadatak-je-da-ovaj-zli-svet-uchinimo-bar-malo-svetlijim-i

Димитрије Богдановић: ЛИК ЈОВАНА БОГОСЛОВА

Свети апостол и јеванђелист Јован Богослов био је најпре ученик Јована Ксритеља, али сусрет са Исусом, чудесним пророком из Назарета, прекретница је његовог живота. Млад, најмлађи међу апостолима, он полази за Исусом, слутећи присуство Бога у новом месији, правога и целога Сина Божијег. Тако је постао не само ученик него и сведок Христове искупитељске драме, Његов најмилији ученик, „онај кога љубљаше Исус“ и највернији, умни и мудри сведок. После вазнесења Христовог посвећује се проповедању „онога што је чуо, очима својим видео, што је размотрио и што руке његове опипаше“. Као старешина првих малоазијских цркава, мучен је у прогонству на острву Патмос, умире у Ефесу око 104. године после Христа.

Јована Богослова смо упознали кроз његове надахнуте списе: Јеванђеље, Саборне посланице, Откривење. Он нам се сам можда и најбоље открио у оним далеким споменицима светог предања, који одзвањају Јовановим предсмртним речима: „Дечице, волите се. И опет велим: волите се. У томе је сва ствар.“

Управо то предање потврђује утисак који се добија читањем свих његових библијских, канонских списа: Јован је човек који живи да би сведочио једну једину истину, истину о љубави као суштини бића, у којој се открива прва и последња тајна егзистенције. Он је боговидац и више од пророка и боговица Мојсија: гледајући саму инкарнацију Сина Божијег, очима, слушајући Његову вечну реч у непосредном додиру с Њим, он срцем доживљава Исуса као правог Бога, као Божијег Сина, Логоса, који се оваплотио, императивом Божанске љубави постао човек, да волећи страда и својим страдајућим вољењем преведе човека из царства таме у царство светлости, у видело бесконачног дана Божијег, у коме је све радост, све – милост, све – живот вечни. Њега не заводи догађај чуда: он је освојен Духом којим су чуда чињена. Он осећа, и зато зна, да је Исус – Логос, а то значи: Ум, Разлог читавог света, лепота једне хармоније у којој човеку припада место важније од оног које имају анђели: изнад и пре анђела. У сусрету са инкарнираном лепотом Духа, он сазнаје шта свет треба да буде: у складу – вечна радост. У Христа загледан, открива основни закон бића – апсолутну љубав, али и љубав посвећену и на известан начин „затворену“, па зато и несхваћену, у сукобљавању са баналним токовима живота.

Љубав Божија, „састрадална“ љубав, основна је импресија светог апостола Јована коју је понео друговањем са исусом. Јован није историчар. Није хроничар или биограф. Он не казује толико „биографију“ Исуса Христа, колико је тумач те биографије, проток који је види у једној метафизичкој, космичкој димензији, и који ту, сад Божанску биографију, саопштава онима који „имају уши да чују“, ум да схвате. У средишту његовог сазнања је – мистерија оваплоћења Логоса. Од величанственог пролога о виделу у тами, у јеванђељу, па све до оног вапаја на завршетку апокалиптичке визије будућности, у Откривењу („Да, дођи, Господе Исусе!“), свака његова реч и свака мисао извире из првог богосазнања Јовановог, из откривања истине – о Богу који постаје човек да човек постане бог, бог по милости и љубави Божијој.

Ниједан други апостол није у тој мери осетио и нагласио драматични моменат у тајни спасења као апостол Јован Богослов. У сукобима светлости и таме, Божанског и сатанског, небеског и земаљског, логосног и алогосног, лежи његова истина о свету.

Погрешно је тражити у речима овог јеванђелисте покушај философског обликовања хришћанског погледа на свет, још мање – неку гностичку мистификацију синоптичарског приказања Исусовог земаљског дела у прва три јевађеља. Јован је само „теологос“, богослов, онај који је „видео“ Божанску светлост у самоме њеном стваралачком акту логосног прављења историје, у акту обожења људске природе којим се побеђује смрт и разгони мрак греха у коме свет лежи. За Јована, Бог нипошто није гностичка „тмина“ већ светлост Логоса, а то значи – смисла и ума, поретка и склада.

Рекло би се да у томе Јован није оригиналан: о Логосу пишу и антички философи, и позни хеленизам. Сличности су, међутим, само делимичне и периферне. Оно што је у Јовановој теологији битно, а што је ново и друкчије од свега што неоплатонизам зна о Логосу, то је сведочанство очевица да Логос постаје тело, да се Логос очовечио, да се Он, дакле, открива у једном сотериолошком акту апсолутне љубави. Зато Јован са својим богосазнањем не постаје философ, већ апостол. Стога се и његова мисао не обликује као философска теорија већ као непосредно казивање или сведочанство духа, откривење Тајне Божије: истина његова није у томе да Бог постоји, него да Бог воли. Сотериолошком акту оваплоћења претходи унутрашња драма љубави у тројичном Богу. Отуда Јованов Бог није Бог у кога се само верује, већ Бог који се до умирања воли. Отуда је и вера апостола Јована пре једно жудно ишчекивање сусрета са вољеним него теорија религијске философије.

Та непосредност вере, та њена поистовећеност са љубављу, и то са љубављу Божијом, тај недовршени нагон да се оваплоти, пројектује у делима, у истинском – основно је обележје светога Христовог апостола Јована.

http://www.eparhija-sumadijska.org.rs/библиотека/item/1118-црква-празнује-и-молитвено-се-сећа-светог-апостола-и-јеванђелисте-јована-богослова

Пре много година у посету ми је дошао један студент. Са великом неодлучноћу и истовремено са истрајношћу тврдоглавог трагача, изјавио је, да је атеиста, међутим, да би веома желео да верује, али да не може. Годинама се питао, тражио је, али сав његов напор није давао никакав резултат.

Разговарао је са професорима, образованим људима, али није могао да утоли жеђ за октрићем нечег веома важног. И ето, тај студент је чуо за мене и решио је да подели са мном своја егзистенцијална трагања. Питао ме је о научном доказу постојања Бога.

– Да ли си упознат са интегралима и различитим једначинама?

– Нажалост, не – одговорио је – изучавам философију. 

– Штета, јер ја знам само за такав доказ – рекао сам кроз шалу.

Студент се збунио и заћутао је.

– Опрости – рекао сам – што сам се мало нашалио са тобом. Али Бог није једначина нити некакав математички доказ. Када би то било тако, онда би сви образовани људи веровали у Њега. Видиш, Богу се можеш приближити другачије. Да ли си некада ишао на Атос? Да ли си срео правог аскету?

– Не оче, али желим да одем тамо. Слушао сам о том месту. Ако ми Ви кажете, отпутоваћу тамо већ сутра. Познајете ли неког образованог човека са којим бих тамо могао да се сретнем?

– Кога преферираш: ученог који ће те изневерити или светог који ће те пробудити?

– Радије бих ученог. Бојим се светих.

– Вера је дело срца. Покушај ипак да се сретнеш са светим. Како се зовеш? – питао сам га.

– Гаврило – одговорио је студент.

Послао сам га к аскети. Упутио сам га куда да иде, дао сам му одговарајућа упутства, нацртао мапу.

– Доћи ћеш к њему и задаћеш му исто питање. Кажеш да си атеиста и желиш да се обратиш у веру и да нађеш доказ да постоји Бог.

– Бојим се. Стидим се – одогворио је.

– Због чега се стидиш и бојиш светог, а мене не? – питао сам га – Иди њему и просто га питај исто што си и мене.

Након неколико дана студент је отишао аскети и затекао га је у дворишту, како разговара са младићем. Насупрот њима на греди су седела још четворица и чекали. Гаврило им се плашљиво придружио. Није прошло ни десет минута како се разговор старца и младића завршио.

– Како сте младићи? Јесте ли појели ратлук, попили воде?

– Хвала старче – одговорили су младићи са љубазношћу својственом мирјанинима.

– Хајде овуда – обратио се он Гаврилу, истичући га међу осталима – узми кутију ратлука, а ја ћу ти донети воде.  Хајдемо, открићу ти једну тајну: у реду је да је човек атеиста, али атеиста који се зове као архангел? Први пут видим тако нешто!

Нашег јунака умало није задесио инфаркт, када је одједном чуо ово откриће. Како је старац знао његово име? Ко му је говорио о његовим сумњама? Шта је на крају крајева њему старац желео да каже?

– Оче, могу ли да поразговарам са Вама? – промрмљао је, застајкујући.

– Погледај, пада мрак. Узми ратлук, попиј воду и упути се у оближњи манастир како би преноћио.

– Али оче, желео сам да разговарам са Вама. Је ли то немогуће?

– О чему да разговараш? Која је сврха твог доласка?

„Када је то рекао, осетио сам – причао је младић – како сам се испунио другим ваздухом. Моје срце се напунило вером, душа се загрејала, а сумње су се разишле без сваког логичког аргумента, без дискусија и даље без јасног одговора на моје питање. Моје „ако“, „зашто“, „може ли бити“, су ишчезли сами од себе. Од тог тренутка за убудуће су остали само „како“ и „шта“.

Све то што младић није нашао у науци, пронашао је у откровењу светог, који је завршио четири разреда основне школе. Свети људи су врло разумни. Они над тобом врше операцију без анестезије, али ти том приликом не осећаш бол. Врше трансплантацију без отварања тела. Уздижу те до неизмерних висина, не користећи лествице светских логика. Враћају ти веру, не оптерећујући ум.

https://obitel-minsk.ru/sr/vera-to-je-delo-srca

Данас нас Господ Својом речју учи правилном односу хришћанина према свом ближњем – Његовој Љубави. Љубави која у све верује, трпи, не надима се, не тражи своје (уп. 1 Кор. 13: 4-7). Љубави с којом се Христос на крсту обраћа Свом Небеском Оцу: „Опрости им, не знају шта чине.“ Љубави која побеђује овај грешни свет.

Христос је дошао у овај свет и донео ј у њега Љубав. До Христовог доласка људска природа оштећена грехом није била способна за њу. Пре Њега је због саме природе греха за човека била припремљена једна судбина: пакао – место где нема Бога. Пре Њега човек није имао варијанте колико год да је желео и да се трудио. Али Својом крсном жртвом Христос је победио смрт и свакоме је дао избор с могућношћу да стекне живот.

Таква је љубав Христа Који је дошао да спаси грешника. Она није заслуга људи, већ дар који се стиче само захваљујући јединству с Богом. Видимо како се услед додира Његове љубави мењају тврдокорне и безосећајне душе, како им се враћа живот. Брата који је цео живот провео у затвору по закону греха преображава благодат Божја. Он плаче после исповести. Господ улази у његово срце и отапајући Својом љубављу чак и најокорелија, најнепослушнија, најтврдоглавија и најсамољубивија срца.

Како груб, грешан, тврдоглав и самољубив човек да прими Бога? Како Господ може да уђе у њега, препуног греха? Све мења наша вера у то да Господ све може. Уз Његову помоћ човек је у стању да се промени, да победи ђавола и грех који живи у њему, свет који лежи у греху. С њим можемо да стекнемо Царство Небеско. Господ окреће целу пирамиду вредности. Тако тамо где се умножава грех обилује благодат (Рим. 5: 20).

Данас смо у храму. Храм постаје наша тврђава, место за које кажемо: врата пакла га неће савладати (Мт. 16: 18). Он је наша болница у којој се исцељују наше душе. Да, бојимо се корона вируса и вероватно ће у будућности бити неких горих и страшнијих инфекција. Вакцине и лекови могу да спасу од физичке смрти наша тела, али неће бити довољни за спасење наших душа. Потребни су нам покајање и заједничка молитва. Треба да идемо за Христом и да не изгубимо своје првородство. Наше истинско спасење је у Његовој Љубави.

Ценимо и чувајмо дар Божје љубави: могућност да будемо заједно, да примамо Христово Тело и Крв. Молимо Га за Љубав. Молимо Га смирено, јер се Бог гордима противи. Нека се настави наша литургија како бисмо, какве год промене и измене да се десе, остали верни Богу и ишли за Њим до краја.

Нека вас све Господ спаси и сачува!

https://obitel-minsk.ru/sr/dar-bozhje-lubavi

У време тешких искушења увек има оних који оптужују Цркву да је наводно кренула погрешним путем, оних који одмах захтевају неку промену за коју сматрају да је корисна за Цркву и друштво, оних који инсистирају на служењу духу овог века.

И шта год да ради Црква, какве год одлуке јерархија доноси, ти људи никада нису задовољни.

Није чудо. Уосталом, Црква живи у вечности и само делимично обитава у палом свету, ограниченом простором и временом. Да, земаљска Црква се састоји од живих људи који такође могу да греше, али није ограничена својом земаљском страном: нераскидива веза са Христом спасава Цркву од скретања.

Истовремено, огромну грешку чине они који самоуверено и категорички верују да управо они знају куда Црква треба да се креће. Ово је знак озбиљне духовне болести - гордости. На крају крајева, ако човек озбиљно мисли да је паметнији од Цркве, онда је то озбиљан разлог за размишљање: да ли сам у заблуди?

И иако се понекад чини да је глас оних који најгласније на друштвеним мрежама вичу глас црквеног народа, не треба заборавити да многи чланови Цркве, и свештеници и мирjани, једноставно нису склони гласним изјавама и страсним тренутним покретима. Ови људи смирено и без сувишних речи, без саморекламирања, без афектираног држања, раде свој посао на свом месту.

Угађати првима од њих, значи издати друге. Следити  грешника, иако искрено, значи грешити против истине. То би значило да бригу о пастви треба заменити задовољавањем људи. „Ако угађате људима, онда можете увредити Бога“, каже свети Кипријан Картагински. И то је то. Уосталом, Црква није политичка партија, није јавна организација, она је Тело Христово.

Сваки пут подсећамо да је сврха Цркве да води људе Христу. То је најважније. Све остало, ма колико високо изгледало, споредно је. Све остало је само последица главног циља.

И сада, када су сви наши духовни пориви на испиту, ми, више него икада раније, морамо да се ујединимо око своје јерархије, да се трудимо да заборавимо све свађе и неспоразуме, да оставимо све своје светске погледе ван црквеног прага и да идемо за Христом са својом Црквом.

https://pravlife.org/sr/content/mitropolit-antonije-pakanich-crkva-se-ne-bavi-ugadjanjem-ljudima