Данас један од најдражих светаца међу Грцима јесте свети Јован Рус, чије нетљене мошти су понос острва Еубоиа (Евија). Од Атине до храма је због мноштва света, који посећује храм Св. Јована Руса, уведена и редовна автобуска линија. Небројна чуда потичу од његових моштију и икона, те чак и данас – када светски дух са толиком жестином разара традиционалну Грчку побожност, могу се наћи иконе Свеца скоро у сваком Православном дому, а често и у автобусима. Свети Јован није био ни архијереј, ни речит богослов, већ прости и млади човек, који је провео већи део свога живота живећи у једној штали.
Свети Јован био је рођен на југу Русије од богобојажљивих родитеља. Још као млад, 1711 године, учествује у битци против Турака. Делећи несретну судбину многих Руских војника, Светац бива заробљен и продан као роб Турском команданту коњице из села Прокопион, поред Цесареје у Малој Азији. Фанатизовани Турци у муслиманској вери су свирепо мучили Хришћанске робове, не би ли се они силом одрекли своје вере. Док су неки попустили таквом убеђивању, многи су радије бирали мученичку смрт. Читаве јединице мученика прибројаване су у небесне хорове. У својој заслепљеној ревности Турци су отимали синове Хришћана и преваспитавали их у фанатизовану исламску војску. У Прокопиону био је смештен војни логор ових Јаничара – мрзитеља Хришћана. Нови роб Турског Аге постао је мета њиховог загризивања. Но никаква вређања ни батинања његовог Турског господара нису могле да поколебају веру побожног Руског младића, који је отворено изповедио, да ће радије умрети него изгубити оно што цени изнад свега – Свету Православну веру.
Блаженом Јовану било је наређено да ради у штали, где је морао и да спава. Сечајући се хладне Витлејемске пећине и јасли где је Спаситељ света први пут наслонио Своју главу, Светац се радовао таквим суровим местом свога боравка. У својој понизности сматрао је чошак штале као свој мали рај где је могао слободно да приноси молитве и мољења истинитом Богу. Непоколебљива чврстина његове вере, његова смерност, храброст, и благост духа полако су омекшали срца Аге и његове жене, који су понудили кротком ‘дечаку из штале’ малу собицу поред сен? за спавање. Али Јован је више волео да остане у штали, где је могао усрдније да се подвизава у аскетском животу, подводећи своје тело под власт духа, сагласно Апостолској заповести. Јео је јако мало, много сати проводио је у молитви са Давидовим Псалмима непрестано на његовим устнама. Седмично се је спремао за причест Најсветијим Тајнама у оближној цркви, знајући да без снаге у Христу, неће моћи да издржи на путу праве Вере. Ноћима кришом је одлазио у припрату цркве ради бдења. Бог је наградио трудове свога верног слуге и преко њега подарио милости његовом господару Турчину, који је постао један од богатијих и имућнијих људи у Прокопиону. Ага схвативши разлог свог новог благостања није штедео речи да то каже својим мештанима.
Једном је Ага отишао на ходочашће у Меку, најсветије муслиманско место. Док је био на путу, жена његова окупила је пријатеље и рођаке да се помоле за Агин сретан повратак са тако напорног путовања. Кад су се спремали да почну да једу, господарица је, окренувши се Јовану, који је послуживао за трпезом, рекла: „Како би био само задовољан твој господар, Гаван, кад би био овде и јео са нама ову Пилафу!“ Пилафу, уобичајено јело Средњег Истока сачињено од жита, Ага је јако волео. Желећи све најбоље своме господару и чврсто верујући у Божју Свемоћ, Јован је затражио од господарице тањир пун пилафа рекавши да ће га послати своме господару у Меку. Гости су се смијали, но господарица је замолила кувара да учини тако као што је младић замолио, мислећи да ће га однети некој сиротој Хришћанској породици што је била његова навика.
Они, који познају Јеванђеље не би требали да се чуде оним што ће се десити, јер зар није Господ казао, ако будете имали толико вере као зрно горушичино, горе ћете мицати? Са чврстом вером, преподобни се вратио у шталу са тањиром – док је умојавао Господа, тањир је исчезнуо као одговор на његову чврсту прошњу. Какво ли је само чуђење читавог домаћинства било када се Ага напокон вратио из Меке носећи са собом онај бакрени тањир у коме је била храна. Исто тако био је зачуђен и сам Ага када се враћао из џамије, нашавши вручу пилафу у својој закључаној соби, где је и ноћивао. Још више се забунио када је приметио да су у бакреном тањиру угравирани његови иницијали, исто као и на осталим посудама у његовој кући. „У име Алаха, не могу да схватим, како је дошао у Меку и ко га је донео!“ Када му је жена казала о Јовановој молби, схватили су да је овај необични догађај чудо Божје и од тада су сви сматрали Јована за праведника који је нашао милост код Бога.
Још једном је Ага са својом женом покушавао да убеди преподобног да промени место свог боравка, али је Светац радије наставио да живи међу животињама, где је са вољом испуњавао своје дужности не прекинувши постове и подвизавања.
Са оваквим начином живота наставио је док се није након неколико година разболео. Предвиђајући своју кончницу позвао је духовника и замолио га да га причести Светим Тајнама. Бојећи се фанатизованих Турака, свештеник се није усуђивао да јавно донесе Свете Дарове. Примивши мудрост одозго, досетио се да у јабуку удуби утробу. Обливши ју воском, могао је да стави у њу Свето Причешће, те га тако безбедно донео до Светца. Примивши пречисто Тело и Крв Христову, преподобни је предао своју свету душу у руке Бога, кога је тако много волео. Упокојио се 27. Маја, 1730, проживевши четрдесетак година у овом привременом понору греха и жалости.
 
Преподобни је покопан хришћански по наредби Аге који је и као дар своје љубави и великог поштовања према Свецу приложио скупоцено одело да покрива његове мошти. Три године касније на његовом гробу појавила се светлост, коју су многи могли да виде. Уједно Светац се јавио и своме духовнику преносећи му, да је воља Божја да се он откопа, јер је његово тело нераспаднуто. До 1924 мошти су лежале у цркви Св. Георгија у Прокопиону. Када се десила измена становништва између Грчке и Турске, много Хришћанских житеља Прокопионских било је смештено на оток Еубоиа, који су са собом понели и мошти драгог св. Јована. Са великом чашћу и одушевљењем примили су га Грци, који су у његову част саградили величаствен храм у селу Прокопиону Новом. И до данашњег дана се токови побожних грчких поклоника сливају у ово село на отоку Еубоиа, где Преподобни одговара на веру њихових искрених молитава својим чврстим и брзим заступништвом пред престолом Божјим.

https://svetosavlje.org/sveti-jovan-rus/

Вјерујем у једну, свету, саборну и апостолску Цркву, четири су својства Цркве које су оци Другог васељенског сабора (381. године) богомудро издвојили од других њених својстава у Симболу вјере. Прва карактеристика Цркве коју исповједамо у Симболу вјере, јединство Цркве, била је инспиративна тема предавања које је одржано у Бару, на Спасовдан 2. јуна, поводом 100 година од великог историјског догађаја васпостављања и обнављања Пећке патријаршије. На платоу испред Саборног храма Светог Јована Владимира су говорили јереј Александар Лекић, старешина цркве Свете Тројице у Будви, и проф. др Далибор Петровић, професор Богословског факултета у Фочи.

О уједињењу Српске Православне Цркве и њеном животу у 20. вијеку говорио је уважени професор Петровић, док је у фокусу излагања јереја Лекића био богословски осврт на тему јединства Цркве.

Васпостављање јединства Пећке патријаршије – Српске православне цркве, по ријечима о. Александра, заправо представља обнављање оне саднице коју је, као дрво маслине, засадио Свети отац Сава у духовном рају: “Патио је наш народ пуно због разорености своје матице и последице тог страдања су заиста велике. Зато је тај догађај био велика радост, како за наш народ, тако и за Цркву Христову уопште, јер је обновом јединства и претходним доласком народних владика у 19. вијеку обновљен живот православних вјерника.”

Свештеник Лекић је подсјетио сабране и на значајан догађај који је обиљежио овај велики јубилеј – стогодишњицу васпостављања Српске патријаршије: “Македонска православна црква – Охридска архиепископија се вратила у статус аутономне Цркве у оквиру СПЦ. Служена је Литургија помирења, а наша Црква је онда једногласно изразила да подржава и благосиља њихов захтјев за аутокефалношћу. Тако је стављена тачка на раскол који је трајао пуних 55 година. Велика радост побједе Божије, пројава јединства Цркве у Светој чаши, у причешћу, заједничарењу, насупрот, како је рекао Његова светост, непријатељских демонских сила које непрестано раде на подјели, расцјепу, поларизацији.”

Када говоримо о начелу, принципу јединства, тада заправо, како је нагласио, говоримо о самој суштини Цркве: “За многе религије, а посебно аврамовске, једно је средиште и један је почетак свијета, видљивога и невидљивога. Један је начин истинског јединства и постојања: начин живота једнога Бога. Али, хришћански Бог је нешто много више и другачије од других религија: Бог као Света Тројица. Један Бог, а три Личности. Не самац Бог, већ заједница личности, заједница љубави. Он ствара човјека као заједницу, ствара га по свом лику и призива га да буде у заједници Тројичне љубави. Бог ствара свијет да би био у заједници љубави са њим, односно Бог ствара свијет да постане Црква. Тројично јединство – то је Црква.”

Као биће између Бога и твари, човјек је требао да сједини свјетове, али доживио је неуспјех. Но, Онај који је Љубав, не одустаје од дјела својих руку и чини све да сједини и врати себи. Спасење, враћање у јединство, заједницу са Богом, подсјетио је отац Александар, почиње од праоца Аврама, који је повјеровао Богу и послушао Његов позив.

“И тако је склопљен савез. То је праслика и почетак Цркве Божије или, можемо рећи, старозавјетна Црква. Његови потомци, који су остали вјерни том Савезу, су чланови савезне заједнице. Изабраници, изабрани народ, али не да би били привилеговани у односу на друге народе, него да буду носиоци истине која треба да се открије свим народима. Они су свети народ, царско свештенство, иако су они реално грешни људи. Свети су зато што су сви позвани да буду свети по мјери јединог Светог: Будите свети јер сам ја свет Господ Бог ваш. То је радикални позив на другачији начин постојања: свето живљење. Историја Израила је била стално отпадање од тог пута и опет враћање кроз покајање Богу”, нагласио је јереј Александар.

По његовим ријечима сва историја старозавјетне заједнице била је припрема и праслика оног што ће се остварити у Новом савезу Бога и човјека. Оваплоћењем самог Слова, Логоса Божијег, Његовом животворном смрћу и васкрсењем, отворио се пут измирења и сједињења: “Христово дјело је домострој спасења, односно излечења, исцељења пропалог и отуђеног човјека. Он је темељ и јединство Цркве, он је крајеугаони, драгоцјени, изабрани камен који полаже Бог у Сиону, на коме се гради света, духовна грађевина – Црква.”

Господ је установио Цркву, којој ни врата адова неће надвладати, оставио је мало стадо ученика, али заједницу конституише, саставља Дух Свети у догађају Педесетнице. Исус одлази, али шаље Духа Утјешитеља да уведе апостоле у сву истину и да све људе призове у јединство, соједињеније. Господ то иште у првосвештеничкој молитви Оцу: Да сви једно буду, као ти, Оче, што си у мени и ја у теби, да и они у нама једно буду да свијет вјерује да си ме ти послао. И славу који си ми дао ја сам дао њима, да буду једно као што смо ми једно.

“Јединство Цркве није, дакле, последица смишљања, разрађене тактике и људског планирања, умовања, већ одсјај тајанственог тројичног јединства. Оно што вјековјечно по природи постоји у односу трију Божанских Личности, даје се по благодати животу свих људи. Слика Божија је света Црква, јер исто јединство које има Бог остварује међу вјернима, каже Свети Максим Исповједник”, бесједио је свештеник Лекић.

У даљем излагању отац Александар је поучио сабране да је старозавјетни позив, односно звање (клисис) изабраника, исто и у Новом савезу: Будите савршени као што је савршен Отац ваш небески: “Димензија старозавјетне заједнице (еда) постоји и у Новом: еклисиа. Сазивање ради скупа, скупштине, заједнице, јединства. Скуп не само одређене класе, рецимо елитне (архонти у вули), или само богатих, или одређеног пола (мушког или женског), већ сабор јединства, читавог народа Божијег (демос). Међутим, за разлику од старозавјетног Закона који је имао обрезање мушких чланова као знак Савеза, у Новом имамо као тајну уласка у заједницу Цркве – крштење сваког мушкарца и жене, ново рођење одозго у име Тројичног Бога, када умиремо са Христом гријеху и васкрсавамо за живот вјечни. За разлику од старозавјетног помазања само царева и пророка, овдје имамо печат дара Духа Светог на сваког човјека који тако постаје помазаник – мали христос, носиоц божанске свјетлости. Оно што је било битно тада, али и данас, народност – и то се превазилази јер се ствара нови народ, хришћански род чија је отаџбина, не царство овог свијета, него држава Божија. Јер се и једним Духом сви ми крстисмо у једно тијело, били Јудеји или Јелини, или робови, или слободни; и сви смо једним Духом напојени… А ви сте тијело Христово, а удови понаособ. Црква – то је нова твар.”

Старешина цркве Свете Тројице у Будви је посебно истакао да је врхунски догађај јединства – догађај Цркве, тајна сабрања, тајна благодарења – Света литургија, дјело народа Божијег. То је сабор на једном мјесту расијане дјеце Божије на коме се благосиља чаша и ломи хљеб. Причешћују се сви, остварује се заједница Тијела и Крви Христове и постајемо један богочовјечански организам. ”Јер један је хљеб, једно смо тијело многи, пошто се сви од једнога хљеба причешћујемо”.

“То сабрање укључује не само живе него и упокојене хришћане, Богородицу, анђелске силе и светитеље. Повезује прошлост, садашњост и будућност. Црква се показује као јединствена стварност, земаљска и небеска, видљива и невидљива, људска и божанска. Гдје је Црква, тамо је Дух, а гдје је Дух, тамо је Црква, записао је Свети Иринеј. Црква Божија је заправао непрекидна Педесетница, догађај изливања, напајања божанским енергијама сабраног народа. Дух Свети све обједињава и сједињује својим дејством, али као дух слободе сваком се даје као посебан, другачији дар, јер је сваки човјек непоновљив и јединствен. Он чини да Црква постоји као јединство у различитости дарова и служби у њој”, објаснио је о. Лекић.

Истичући да је јединство прве заједнице ученика, рођене у велики дан Педесетнице, имало и свог видљивог представника и вођу – апостола Петра, отац Александар је подсјетио да је врло брзо у свакој локалној заједници одређено једно лице да буде на челу: епископ – надзиратељ. Појаснио је да је то лице увијек предстојатељ одређене заједнице одређеног мјеста, а никако изоловани појединац са привилегијама (проблем титуларних епископа): “Он је слика Христова у Цркви. Он је на мјесту Христовом у Цркви и као такав сажима сабор вјерних. Нико без његовог знања не треба да ради ништа у Цркви. Тамо гдје је епископ са презвитерима, ђаконима и вјерним народом – то је саборна, католичанска Црква која има пуноћу вјере. Епископима је дато да предстоје на богослужењу (некада је свака литургија била са епископом), али и да будно чувају апостолско предање, тојест једну и исту вјеру апостолску, вјеру једанпут предану светима. Зато су епископи суштински сви једнаки, а ту једнакост не могу нарушити разне почасне титуле које стварају хијерархију епископа.”

Иако су створене многе Цркве широм свијета, које су свака понаособ католичанске, односно потпуне, Црква остаје једна. Наиме, како је образложио, постојање бројних локалних Цркава, које самостално управљају, тиче се само спољне организације и не прави сметње унутар њеног духовног јединства: ” Унутарње, духовно јединство, које прожима Цркву, свој израз налази у заједничком исповиједању вјере у пуноћи Тијела Цркве, учешћу у истим тајнама и управљање према истим канонима. Крштење у једној Цркви признаје се свугдје у православној васељени, па зато можемо учествовати у евхаристији у другој Цркви на крај свијета. Исто тако, ако је некоме одузет свештенички чин у једној Цркви, то ће поштовати све православне Цркве.”

У наставку предавања осврнуо се на угрожавање јединства вјере и поретка, које је присутно још од апостолских времена. Подсјетио је да су се у свим временима јављали расколи и јереси који су нарушавали јединство, сам идентитет Цркве. Зато је Црква својим саборима епископа се супроставила разним одступањима од истине и одбранила чистоту вјере. Кроз историју су настали и велики расколи који до данас, поред бројних покушаја, нажалост нису превазиђени: раскол после 3. и посебно 4. Халкидонског сабора (Копти, Јермени, Сиријци), и западни римски раскол.

“Православна Црква у новије вријеме своје историје суочава се са два озбиљна проблема који угрожавају њено јединство: проблем аутокефалије и проблем јурисдикције у дијаспори. Иако се ова два питања тичу спољне организације Цркве, она нису уопште безазлена. Да је тако, показала су и најновија дешавања у Православљу, која прерастају у озбиљну кризу”, примјетио је свештеник Лекић.

Јереј Александар Лекић је казао да иако новији израз, аутокефалија као стварност постоји од најранијих времена и да тај термин, настао комбинацијом двије грчке ријечи: автос и кефали, означава Цркву одређене области која има право избора сопственог поглавара, то јест сопственог примата: “Настала је као повезивање Цркава одређене области у којем је епископ престоног града провинције имао мјесто првог. Тако и настаје митрополијски, а доцније и патријаршијски систем. Златно правило односа између епископа једне области изражено је у 34. Апостолском правилу: Епископи свакога народа треба да признају првога од њих и да га сматрају као главу, и ништа важнијега да не предузимају без његовога знања, него сваки нека предузима само оно што се тиче његове епархије и подручних места. Али ни онај први Eпископ нека не чини ништа без знања свију осталих Eпископа. Јер ће тако бити једнодушност и прославиће се Бог кроз Господа у Светом Духу, Отац и Син и Свети Дух. Овај канон нас подсјећа на значај светотројичног темеља Цркве”.

Даље је појаснио да иако сам појам аутокефалије носи у себи принцип одвајања, то не значи да он угрожава јединство Цркве: “Напротив, он може бити пројава јединства, као што је било са нашом помјесном Српском црквом која је добила статус аутокефалне Цркве од Цариграда, на молбу Светог Саве, прије више од 800 година. С друге стране, данашњи примјер рехабилитације расколника и давања тзв. аутокефалије Православној цркви Украјине од стране Константинопољског трона, представља директни упад у територију друге Цркве и атак на канонски поредак. Тим чином Цариградски патријарх ништа није ријешио, већ је погоршао стање и продубио подјеле у оквиру Православља. Саморазумијевање Цариградског патријарха и његове улоге у прошлости, али и садашњости и будућности, које све више личи на принцип првог без једнаких, примус сине парибус, носи са собом велике последице за будућност Православља.”

Говорећи о проблему јурисдикције у дијаспори, објаснио је да је он настао сеобама православних вјерника у Америку, Западну Европу, Аустралију и друге земље, јер су сви они правили храмове и оснивали парохије и епархије у дијаспори као дио своје матичне Цркве у отаџбини. “Тако је настао проблем преклапања јурисдикција, односно постојања неколико епископа у једном истом мјесту. С обзиром да служба епископа по себи обједињује цјелокупну заједницу одређеног мјеста, у једном одређеном мјесту може бити само један епископ, кроз кога су вјерници интегрално уједињени са Католичанском црквом. Тај принцип, јасно формулисан 8. каноном Првог сабора, дубоко је богословски утемељен и односи се на саму суштину Цркве, па је тако неодвојив од саме суштине Православља”, казао је о. Александар.

“Као Христови ученици у 21. вијеку, осјећамо се у овим смутним временима често збуњени због свих несугласица и неслоге међу православном браћом, са пуно неодговорених питања, због јаза између теорије, оног идеалног, и праксе, оног реалног. Посебно боле поменути расколи, подјеле, које доводе до престанка комуникације, причешћа, заједнице. Земаљска Црква постоји у стању ишчекивања, она је на путу. Она већ јесте Тијело Христово, и отуд је савршена и безгрешна; а ипак зато што су њени чланови несавршени и грешни, мора непрестано, парадоксално говорећи, постајати оно што јесте, стремити том идеалу који је њен темељ и тежити да га оваплоти. Зато се и молимо на свакој служби: За мир свега свијета, за непоколебивост светих Божјих Цркава и сједињење свих. Ова пуноћа јединства Цркве, оствариће се коначно у Царству Божијем, када ће Бог бити све у свему”, поручио је на крају свог излагања јереј Александар Лекић, старешина цркве Свете Тројице у Будви.

Вече под називом “Јединство Цркве”, посвећено стогодишњици поновног васпостављања јединства Пећке патријаршије, одржано је у оквиру црквено-народне манифестације “Дани Светог Јована Владимира”, која се традиционално организује у славу Божију, а част небеског заштитника града под Румијом.

https://mitropolija.com/2022/06/08/o-aleksandar-lekic-jedinstvo-crkve-je-odsjaj-tajanstvenog-trojicnog-jedinstva/

Уз Божју помоћ, браћо и сестре, почећемо помало да читамо и да анализирамо текст Свете литургије. Зашто сам за тему наших разговора изабрао Литургију? Зато што Црква све нас позива да свакодневно учествујемо у великој Тајни која се одвија на Божанској литургији, на проницање у дубоки смисао самог свештенодејства. Несумњиво, треба добро да разумемо све оно што чујемо и видимо на богослужењу, у чему учествујемо, треба да знамо на који начин се обавља Света литургија.

Оци Цркве кажу да свет постоји док се у њему служи Света литургија. И као што је обављање Литургије највећи догађај у животу целог света, тако се и наше учествовање у Светој литургији може назвати највећим догађајем у нашем животу. Кад кажем „учествовање“ под тим не подразумевам да само стојимо у храму, слушамо, гледамо и пратимо шта се дешава на служби. Не, говорим о нашем стварном учествовању у главном догађају Литургије – о Причешћивању Светим Тајнама Христовог Тела и Крви.

Незамисливо је да се хришћанином сматра онај ко се не причешћује Светим Телом и Крвљу. Чак постоји правило: ако хришћанин не дође на Литургију три недеље заредом, он треба да буде одсечен од тела Цркве и тек кад принесе покајање прима се назад под окриље Цркве. Зашто је Црква издала такво правило? Зашто је толико важно причешћивати се? Причешћујући се ми постајемо јединствени са Христом. Од својих прародитеља смо наследили сву немоћ пале људске природе. Обратите пажњу: нисмо наследили кривицу због греха који је пре толико хиљада година учинио Адам, већ немоћ природе оштећене грехом, последице пада наших прародитеља у грех: страственост, мешање с грехом, помраченост ума, губитак непрестаног сећања на Бога. Сад треба да постанемо деца Новог Адама – Христа. Ово се постиже захваљујући нашем крштењу и даљем сталном учествовању у Тајни Божанске Евхаристије. Међутим, да бисмо учествовали у Евхаристији треба да будемо на известан начин припремљени за то. Тако не можемо да се причешћујемо ако за то постоје неке препреке, на пример, неисповеђени грехови, злобно и непријатељско понашање у општењу с ближњима.

Да бисмо се причестили Светим Тајнама треба да присуствујемо Литургији (бар само на њој, да не помињем друге службе). Међутим, не да присуствујемо као гледаоци или слушаоци, већ као учесници у свештеној радњи, као учесници у догађају Христовог доласка. Ми постајемо заједничари благодати која у том тренутку испуњава цео храм. Кад бисмо очима душе могли да видимо колико благодати испуњава храм за време служења Литургије трчали бисмо у храм што брже можемо, ништа нас не би спречавало да присуствујемо служби.

Дакле, отворимо сад текст Литургије Јована Златоустог и почнимо да читамо.

Литургија почиње од ђаконовог возгласа: „Благослови, владико.“ Ђакон у име свег окупљеног народа подстиче свештеника на то да приступи служењу Свете литургије.

Јереј свештенодејство започиње возгласом: „Благословено Царство Оца, и Сина, и Светога Духа, сада и увек и у векове векова.“ Другим речима, нека буде прослављено Царство Оца, и Сина, и Светога Духа, сад и увек и у бескрајне векове.

Света Литургија се служи ван времена и простора и уводи нас у другу реалност, води нас право код Бога Оца. Зато ову службу почињемо тако што благосиљамо и прослављамо Царство Оца, и Сина, и Светога Духа – Царство Свете Тројице.

Шта човек може да каже Богу? Шта може да Му принесе? Ништа. Од свега што имамо, немамо ништа своје. А ни Богу ништа наше није потребно. Шта можеш да принесеш Богу? Свећу? Кандило? Просфору? Тамјан? Богу ништа од тога није потребно. Све што чинимо, заправо не чинимо за Бога, већ за саме себе. Кад градимо храм, осликавамо га фрескама, сликамо иконе, служимо Литургију, ми то не чинимо за Бога, већ за себе. Због тога што то није потребно Богу, већ је нама самима потребно да имамо храмове за молитву, да целивамо свете иконе.

Ипак, постоји једна-једина ствар коју можемо да принесемо Богу, иако Богу ни то није потребно. Шта је то? Расположење наше душе да прославља Бога, да Му благодари, да благосиља Његово име у све векове, по речима Псалмопојца: „И благословићу име Твоје увек и у век века“ (Пс. 144: 1). За човека нема већег дела него да благосиља име Бога. Пошто је слободан човек, на несрећу, има трагичну могућност не само да благосиља име Божје, већ и да хули ово име. Све зависи од људске воље, од тога шта човек бира за себе.

Бог нас је створио због Своје безграничне љубави, желећи да уживамо у Његовој љубави. А како можемо да уживамо у Његовој љубави? Прослављајући Његово свето име. То је велика привилегија коју нам је Бог дао. Није случајно што се Божанска литургија назива још и Божанском Евхаристијом, односно, у преводу с грчког Благодарењем. Наш однос према Богу се може назвати правилним у случају да не само да Га молимо да нас помилује, видећи да се налазимо у дубини зала, већ ако и славословимо, и благодаримо свом Творцу. Непрестано славословљење Божјег имена је оно што нас заиста ослобађа власти греха, постепено доводи до савршенства и служи као израз наше духовне зрелости.

Славословљење Бога је изузетно важно за људе данашњице кад човечанство пати од бича чамотиње и неуропатија. Сви смо ми врло нервозни, чим се нешто деси одмах вичемо: „Не дирајте ме!“, „Оставите ме на миру!“. Желим да знате: сад су чак и научници доказали следећу духовну истину. Ако човек научи да у свом животу непрестано понавља: „Слава Теби, Боже! Слава Теби, Боже!“ – живот оваквог човека се из корена мења, чак и ако он има на хиљаде разних проблема, невоља и несрећа. Реченица „Слава Теби, Боже!“ на душу делује попут лековитог балзама, који горчину и сирће који испуњавају нашу душу, претвара у неизрециву сласт. Сирће се претвара у слатко вино. И обрнуто: роптање, незадовољство, чамотиња и чемер, кад почињемо да говоримо: „Ох, како је код мене све ужасно лоше. Не могу више. Немам више снаге. Боље ми је да умрем него овако да живим...“ доводе до тога да ће се, чак и ако се у нашој души нађе мало слатког вина, оно врло брзо претворити у сирће. Зато је за човека врло значајно да ли је расположен да славослови Бога.

Црквени устав налаже да се Света литургија служи стојећи – за време Литургије и свештеник и људи који се моле стоје усправно. Ми не падамо ничице на земљу, ка што се то ради у другим религијама, већ стојимо усправно и као деца гледамо у свог Оца лицем у лице. Бог жели да ми будемо Његова деца, а не слуге, зато се на Литургији молимо стојећи, клечећи само у појединим изузетним моментима службе.

Ми славословимо Бога, а Он нам на наше славословље одговара Својом благодаћу.

Понављам, ми, хришћани, имамо највећу привилегију да благосиљамо име Божје, Царство Оца, и Сина, и Светога Духа. Овакво славословље нас изводи из стихија овог света и уводи у нову реалност – у реалност Бога.

„Благословено Царство Оца, и Сина, и Светога Духа.“ Зашто се говори о Царству, зашто се Бог назива Царем? Зато што је у стара времена цар, долазећи на царство у неком граду, царевао над свим што у њему постоји. Све што је постојало у граду припадало је њему и сви становници су били његови поданици. Тако и кад се Христос зацари у нашој души, све што имамо – ум, срце, тело, цело наше биће – све припада Њему. Све се освећује кад Бог царује у човековој души. У мом животу нема и не сме бити ничега што је ван капије Царства Оца, и Сина, и Светога Духа. Ми треба пажљиво да пазимо на то да све у нашем животу, од почетка до краја, буде обасјано светлошћу овог Царства. Наша савест треба да сведочи о томе да над нама царује Христос, да пребивамо у Његовом Царству.

Сећам се једног догађаја из нашег монашког живота. Наш блаженопочивши отац Јосиф Ватопедски је причао о себи да је, док је био искушеник код преподобног Јосифа Исихасте сваке вечери, кад би се братија разишла по келијама да обаве ноћно правило, самом себи постављао питање: „Да ли је оно што сам данас помислио, рекао и учинио запечаћено благословом Божјим? Да ли носи на себи благослов мог старца? Да нема нешто што сам сакрио од старца, можда чак и нехотице?“ И ако би му савест посведочила да ништа није сакрио од старца, да је све учинио по старчевом благослову, могао је мирно да се прихвати молитве. Ако би га савест прекоревала за неку самовољу, он је одмах журио да оде код старца и да му све исприча, тако да ништа не спречава благодат да дође код њега за време правила. Треба рећи да су сви оци Цркве уопште били крајње пажљиви и строги према чистоти савести.

Испричаћу вам још два догађаја из живота једног великог савременог подвижника за којег је у то време мало људи знало, пошто није примао посетиоце. Познавали су га само малобројни монаси, укључујући наше братство, пошто је он био духовни брат нашег старца. Говорим о преподобном Јефрему Катунакијском, овом великом духовном гиганту који се прославио посебно строгим чувањем савести. Он је заиста био невероватно строг према својој савести. Није с њом ступао ни у најмањи компромис, није дозвољавао себи ни за јоту да скрене од закона савести, поштовао је и његов дух и слово. И због тога га је Бог удостојио обилне благодати.

Једном је отац Јефрем дошао из Катунака у Нови Скит где смо ми живели, поразговарао је с нашим старцем и пре него што су се растали хтео је нешто да запише. Наш старац му је дао оловку. То је била најобичнија хемијска оловка, не неки модерни „Parker“, већ обичан „Bic“. Истина, у то време су хемијске оловке тек улазиле у широку употребу. Отац Јефрем је нешто написао и враћајући оловку рекао: „Оче Јосифе, како ти је лепа оловка!“ Наш старац је на то одмах одговорио: „Узми је, оче. Имам још једну. Кад одем послом у свет могу још да купим.“ (Треба рећи да отац Јефрем никад није излазио у свет.) Отац Јефрем је узео оловку, опростио се од нас и вратио се на Катунаке. Кад је одлазио од нас већ је падао мрак. Пут није био пријатна шетња по морској обали, већ су то биле планинске стазице које су водиле горе-доле. Ако је време било лепо и ако човек брзо хода требало му је најмање сат и по – два.

Пала је ноћ. Ми смо по обичају обављали ноћно правило молећи се по бројаницама. Негде око поноћи зачули смо куцање на вратима наше колибе. Ко ли лута у ово време? Отварамо врата – на прагу стоји отац Јефрем. Улази и каже обраћајући се нашем старцу:

– Оче Јосифе, враћам ти оловку. Не треба ми.

– Шта ти се десило?

– Молим те, узми је. Узео сам је без благослова. А пошто сам поступио самовољно сад не могу да служим Литургију. Осећам да ми је то препрека да служим.

Убедио је оца Јосифа да узме оловку. Видите, отац Јефрем је дошао код нас, после је отишао на Катунаке, па се вратио код нас, онда је опет отишао на Катунаке. Израчунајте колико је времена потрошио на пут. Практично целу ноћ. Други човек би на његовом месту могао да каже себи: „Па добро, сутра ћу вратити оловку. Није страшно ако једну ноћ остане код мене у колиби. Нећу је користити.“

Међутим, отац Јефрем није могао тако да поступи – осетио је у себи да се веза с Божанском благодаћу у његовој души прекинула због тога што је дозволио себи оно што је по његовом мишљењу било самоугађање, самовоља. Оцу Јосифу је објаснио да није добио благослов од свог старца за то да узме оловку. Међутим, у то време је његов старац, отац Нићифор, већ патио од старачког слабоумља (Алцхајмерове болести). Отац Јефрем је био савршени послушник због чега је и постао велики светац данашњице.

Други пут је отац Јефрем сишао из Каруље у пристаниште да би послао писмо. Кад је чамац пришао пристаништу отац Јефрем је ускочио у њега. Чамџија је у том тренутку разговарао с другим монахом и није приметио оца Јефрема. Отац Јефрем је дао писмо једном путнику, али није стигао да изађе из чамца, а чамџија је већ испловио с пристаништа. „Благословени, пусти ме да изађем,“ – молио је отац Јефрем. Чамџија је био мирјанин, прост, груб човека који је падао у гнев. Наљутивши се на оца Јефрема зато што мора да се врати на обалу чамџија је почео да виче и да га грди. Кад се отац Јефрем вратио у своју келију на Катунаке савест је почела да га прекорева због тога што је наљутио чамџију. „Наљутио сам га и саблазнио, како сад да служим Литургију?“ – размишљао је. И у дубоку ноћ је кренуо с Катунака у скит Свете Ане где је чамџија живео. Пут који води до тамо је опасно стрм, човек се уплаши кад помисли на њега. А после је још требало да се пење у повратку. Без обзира на то отац Јефрем је дошао до места где је живео чамџија и начинио је метанију:

– Опрости ми. Наљутио сам те јутрос.

Овим примерима желим да покажем да Божји људи увек желе само једно – да Бог буде Цар над свим поступцима у њиховом животу, над самим њиховим бићем. Они не подносе да било шта у њиховом животу буде ван капије Царства Божјег. И ми, живећи у свету, треба да обратимо пажњу на то. Понекад стичем утисак да је код многих од нас душа на неки начин подељена унутрашњим преградама, да има неколико одвојених соба. Једна соба је соба наше побожности, нашег црквеног живота. Друга соба је соба нашег световног живота. У овој соби се понашамо потпуно другачије у поређењу с оном првом, као да стављамо другу маску. Трећа соба је соба нашег посла. Дешава се да видиш човека у храму – он је благ, миран и пријатан у разговору. После га видиш на послу – неприступачан је, мрачан и намрштен. Просто пожелиш да му кажеш: „Па осмехни се? Шта ти се десило? У храму си био потпуно другачији.“ Човек се сасвим другачије понаша код куће, у кругу породице. Другачије се понаша за воланом аутомобила. Аутомобил је такође својеврсна соба наше душе. Колико пута сам имао прилике да чујем на исповести: „Оче, кад возим кола често псујем и грдим друге возаче.“ Није могуће да човек жели да се благодат Божја зацари у његовој души ако је она подељена на делове, на мноштво соба. Пре свега треба да стекне унутрашњу целовитост, унутрашње јединство. И твоја уста, и твој ум, и твоји поступци – све у теби треба да буде осењено благодаћу Божјом.

Човек који је стекао благодат Божју не мења се кад се промени атмосфера и окружење. Све у њему – мисли, речи, поступци, како тајни тако и јавни, како они које чини насамо, тако у они које чини пред другима – остају исти, не мењају се. Оци Цркве су инсистирали на томе да не смемо бити непостојани и променљиви ко год да се нађе пред нама, где год да се нађемо. И ако будеш пред милионском гомилом људи треба да останеш исти, да се понашаш исто. Кад си сам осећај се као да те гледа цео свет. А кад те гледа цео свет осећај се као да си сам. Свуда и увек осећај присуство Бога и ничег другог осим Њега.

Пред моћницима овог света, пред онима од којих зависи твоје спољашње благостање или пред онима којих се бојиш немој бити ласкавац, немој мењати своје понашање, него се према свима једнако опходи – буди смирен. Не говорим о комплексу ниже вредности, већ о племенитом смирењу деце Божје.

Овакво понашање на мене оставља изузетно снажан утисак. Видео сам ово смирење код светих подвижника данашњице код којих су на састанке долазила различита лица на високим дужностима: премијери, председници, људи чија су имена позната целом свету. Приликом општења с оваквим посетиоцима у понашању подвижника није се могла запазити ни сенка промене, ни сенка улизиштва или сервилности. Они су с духовном племенитошћу примали сваког посетиоца и разговарали су с њим без обзира ко је то био. Сервилност им је била непозната. Због тога је Бог царовао у њиховој души, у целом њиховом бићу. Могло се видети како су били испуњени благодаћу. Сећам се, кад сам посматрао ове свете људе видео сам да је чак и њихова одећа одисала благодаћу. Носили су најпростију, стару и похабану одећу. Међутим, и ова одећа, и келија подвижника, и њихове ствари – све је одисало великом багодаћу.

Исто је било и с древним свецима. За светитеља Василија Великог се каже, на пример, да је приликом ходања незнатно храмао. Исто се говори и о земљацима светитеља, Кападокијцима (Кападокија је завичај светитеља Василија): сви су помало храмали. Толико су се угледали на свеца! Тако огроман утисак је на њих остављала његова личност! Светитељ Василије је био хром због болести ногу, а Кападокијци су храмали по угледу на њега, пошто је благодат скривена у његовој души на њих остављала такав утисак да су се угледали и на спољашње понашање свеца.

И савремени свети подвижници су на посетиоце остављали тако дубок утисак да се могло видети како људи почињу да се угледају на њих и у неким спољашњим стварима. Узрок оваквог утиска је била огромна благодат која се није изливала само од светих подвижника, већ и од свега што је било око њих: од њихове одеће, тачније од рита које су носили, од њихове келије, од трупаца које су користили уместо столица, од свега осталог. Ово сведочи о томе да човек за Цара у свом животу има Христа Који царује над целим човековим бићем – његовим умом, срцем, речима и делима. Зато се дешавало да људи попију чашу воде код старца Пајсија, па после кажу да никад и нигде нису пили тако укусну воду. Или, на пример, ходочасници често хвале манастирско јело и како је укусно спремљено. А како је спремљено? Без уља, на води. Управо благодат све чини дивним.

Понекад имам прилике да одем на различите манифестације у богате куће или луксузне хотеле. Човек ту види луксуз као из бајке и мисли: „Сав овај луксуз се ни по чему не може упоредити с убогом келијом старца Паисија.“ А каква је била његова келија? Собица са земљаним подом. Кревет је сам склепао од дасака и више је личио на ковчег него на кревет. Столицу је такође сам направио. А за писање је уместо стола користио комад даске који је стављао на колена. Имао је још и стари сат да пази на време и неколико папирних икона причвршћених за зид. Све то је било поцрнело од дима из пећи и од свећа које су код њега стално гореле.

За време једног од наших путовања по Русији посетили смо Ермитаж и видели одаје царице Катарине. Боже мој, каквим се луксузом окружила ова жена! Не могу да схватим како је могла да живи у свему томе. Међутим, рекао сам: „Кад би ме неко на једну ноћ закључао у ове одаје ја бих полудео!“

Кад нема благодати Божје све је мртво, све је заморно. Узмите најлепши дворац – ако у њему нема Бога, то није дворац него гробље. Живот у таквом дворцу ће те убити. Сместите Бога у најпростију колибу каквих је у прошлости било много, која се састојала од једне заједничке собе у којој су људи и кували, и јели, и спавали – ставите у њу икону, окачите кандило, почните да се молите и ова колиба ће се претворити у рај. Тако диван рај да ћете узвикнути: „О, кад би сви људи спознали радост и благослов какви постоје у овој колиби!“ Кад је Бог присутан све постаје благослов, зато што Бог влада над свим.

„Благословено Царство Оца, и Сина, и Светога Духа“ – Царство Свете Тројице у Чије име смо се крстили – „сада и увек и у векове векова.“ Овај други део реченице често чујемо на богослужењу, између осталог, и на Светој литургији. Зашто тако често понављамо ове речи? Зашто што све што се дешава на Светој литургији нема крај, него је вечно. На Литургији се не дешава нешто обично и земаљско, већ вечно и непролазно. Кад отворим уста и благосиљам име Бога, ово благосиљање Бога је вечно и бескрајно. Реч која излази из мојих уста не умире, ничим се не ограничава.

Један мој друг јеромонах је поделио са мном духовно искуство које је доживео. Причао ми је шта му се десило кад га је Бог удостојио да добије велики дар свештенства и кад је почео да служи своју прву Литургију. Стао је испред престола у малој светогорској цркви (у скитовима на Атосу храмови су по правилу врло мали, престоли у њима су такође мали и најчешће се налазе у апсиди олтара) и изговорио возглас: „Благословено Царство Оца, и Сина, и Светога Духа, сада и увек и у векове векова.“ Чим је изговорио овај возглас по благодати Божјој се у духу удостојио да види како се отворио кров храма и како су се речи које је изговорио прострле у векове векова.

У том тренутку је доживео вечност. Замислите да се пред вама одједном отворио прозор у вечност који нема крај, али коју ви ипак можете сву да сагледавате. Не онако као што обично видимо предмете испред себе само до одређеног места, већ даље од свега што је скривено од нашег погледа пошто је моћ вида ограничена. Мој друг је осетио свештени страх: колико је велико изговарати реч која се простире у векове векова.

Реч је нетрулежна, бесмртна и бесконачна. Благослов имена Бога садржи велику благодат. Хајде, ипак, да размислимо о следећој ствари: не само да се благослов имена Божјег простире на читаве векове, већ се и све наше друге речи (празнословље, псовке, шале) такође простиру у векове векова. Како пажљиви треба да будемо према својим речима!

Врло брзо након што ми је друг испричао овај догађај прочитао сам како је један научник доказивао да реч коју човек изговори не нестаје. Могуће је, говорио је, изумети апарат који ће хватати све речи које су икад изговорене тако да ћемо моћи да чујемо речи које је Сам Христос изговорио пре две хиљаде година. Мислим да неће бити ништа чудно ако овакав апарат заиста једном буде изумљен и ако чујемо Христов глас. Међутим, за нас није од нарочите важности хоће ли га изумети или не. Важна је друга ствар: захваљујући томе што се наше прослављање Бога простире у бесконачност, ми и сами постајемо бесконачни и то нас наводи на то да будемо свесни колико је за нас важно да имамо могућност да благосиљамо Бога и да ступамо у другу реалност – реалност Свете литургије. Као што сам већ рекао Света литургија је главно дело Цркве која постоји због тога да би се служила Литургија. Литургија је дело цркве од првостепене важности. Све остало је секундарно и чини се само да би нас довело до Свете литургије, до служења Богу. Све остало, ако се остварује је добро, ако се не остварује – свет без тога неће пропасти. Свет не може да постоји једино без Свете литургије.

Лимасолски митрополит Атанасије

https://srpska.pravoslavie.ru/139983.html

Бесједа блаженопочившег Митрополита Амфилохија у Цркви Свете Тројице у Грбљу, 7. јун 2009. године

У име Оца, и Сина и Светога Духа. Она чудеса, драга браћо и сестре, којима је Бог јављао Себе и откривао људима, народима и овоме свијету, много догађаја који су се збивали од настанка свијета и сваки од тих догађаја, на свој начин, посвједочује и свједочи велику и свету тајну да овај свијет не постоји сам од себе, него да у њему, иза њега, у његовим дубинама, се скрива нека велика и света тајна, тајна Онога који је обликовао овај свијет. Свети боговидац Мојсије, сагледавши и проживевши ту велику и свету тајну, он је записао, на почетку Откривења Божијег, оне ријечи: ,,У почетку, створи Бог небо и земљу и земља бјеше без обличја и пуста.”И додаје боговидац и богозналац Мојсије: ,,И Дух Божији носаше се над водама.” Не само што је боговидац сазнао за несазнајну тајну за људски ум, надахнут Духом Божијим, него је сазнао и другу тајну: да та свеукупна Божија творевина саздана је руком и силом Духа Светога. И благодарећи тој сили Духа Светога све дише што дише и све живи и што живи и без Њега ншта не може живјети или постојати, без те силе Духа Светога.

Записао је исти пророк да, када је Бог створио човјека, узео је прах земаљски и обликовао људско биће и додаје пророк: ,,Задахнуо је дахом живота.” Тако је био од праха земаљског, али је она сила унутарња човјекова, оно што чини човјека човјеком, и што и праху даје живот и чини га чудесним, јесте тај дах и то задахнуће, оно што ми називамо духом или душом у човјеку. И човјек испуњен силом Божијом и свеукупна Божија творевина испуњена силом Божијом, на тој сили Божијој почива све и њоме живи све што постоји. Међутим, та велика света и тајна и сва догађања којима Бог јавља Себе и којима потврђује овај свијет, да се не поколеба, све те тајне догађања сабрале су се у оној великој и светој тајни која је нас сабрала данас у овај свети храм и то овај преосвећен свети храм. Чуло смо из Дјела апостолских како се догодило, када се напунило педесет дана послије Христовог Васкрсења, да се у виду великог вјетра појавио Дух Свети на Гори сионској и како је у виду огњених језика Дух Свети сишао по обећању Христовом на сваког појединачно од оних који су били ту сабрани. И они, испуњени Духом Светим, проговорили језицима свих оних који су били сабрани у велики празник Јерусалимског храма, у Јерусалиму, језиком Мићана, Сијанаца, језиком из Египта и других крајева, па су се сви дивили откуда то да ти прости галилејски рибари знају без да су учили језике, без школа и универзитета, да су проговорили њиховим језицима.

Сила Духа Светога, која их је посветила, она им је дала ту снагу да говоре различитим језицима и та сила Духа Светога која се разгорела у њиховим срцима, покренула их је и они су кренули по заповјести Христовој, да обилазе читави свијет и да проповједају Христа Господа распетога и васкрслога, да буду свједоци Његовог Васкрсења и свједоци да се испунило Његово обећање да их неће оставити саме када се вазнесе на небеса, него да ће им послати Духа Утјешитеља, који ће их увести у сваку истину, као што се догодило на овај дан, на свети Духовдан.

Био сам, негдје 2000. године, у светом граду Јерусалиму за овај празник, када је сва Црква васељенска прослављала двијехиљадегодишњицу Рођења Христовог, двијехиљадегодишњицу Цркве Божије и њеног постојања. Били смо и служили вечерње на Гори сионској, на оном мјесту гдје су били сабрани ученици Христови, педесет дана послије Његовог Васкрсења. Тако нам то описују Дјела апостолска. Рекли су ми прије тога, али сам се и сам увјерио, да сваке године на овај дан, када се служи вечерње, онда, као што је вјетар дувао прије појаве Духа Светога на Педесетницу, сваке године исто тако дуне вјетар и данас као да видим маслине на васиони. Дувао је вјетар, а ми смо читали и пјевали о овом светом празнику, о овом светом догађају силаска Духа Светога на свете апостоле. Кажем овај догађај, он је завршетак и пуноћа свих догађаја од настанка свијета. Он је пуноћа и подстрек јављања. Бог се јављао на разне начине. Јавља се Бог и преко Своје творевине, преко догађаја историјских, јавља се преко великих Божијих људи, изабраника, преко пророка и открива Своју тајну постепено. Па каже један од Светих отаца Цркве Божиje да историја свијета и човјека, да она личи на три велика земљотреса.

Први земљотрес је откривење и јављање Бога, Творца неба и земље, оно што нам је јавио Стари завјет и старозавјетни пророци. Јављање Бога Оца и наговјештај велике и свете тајне Бога Сина, Сина Божијега – Нови завјет од Христовог рођења је други велики земљотрес. Он нам открива другу тајну, односно исту ту тајну, али кроз њену пуноћу јавља нам Сина Божијег јединородног од Оца рођеног прије свих вијекова, кроз кога је све постало што постало. И јављање пуноће свете тајне и јављање Духа Светога и Утјешитеља, који ће јавити и открити сву истину о великој божанској тајни, сву истину о свијету у коме живимо и коначни смисао свега постојећег. Управо тај догађај ми прослављамо, прослављајући Духове, прослављајући јављање пуноће Свете Тројице, прослављајући овај Тројични дан у овај свети дан посвећен Светој Тројици.

Дакле, овај дан открива нам се у пунини, велика и света тајна божанског бића. Отац, Син и Дух Свети, велика и света тајна божанске љубави, Бога као љубави, света тајна која прожима сву творевину, људско биће, која открива наш пут, пут Господњи којим треба да ходимо и открива нам оно ради чега постојимо овдје на земљи, открива тајну царства Оца, и Сина и Духа Светога, царства небескога ради кога се и рађамо на земљи, ради ког је Бог и створио земљу и небо. Царства небеског које је пуноћа свих збивања и свих историјских и људских догађања. Зато, ми се данас радујемо том светом догађају, радујемо се том јављању живога Бога, ми који се крштавамо у име Оца, и Сина и Духа Светога, као што су на Гори сионској апостоли примили сваки појединачно онај пламен Духа Светога, који је сишао на њихове главе, сада се то наставља кроз сву историју до данас и до нас, а сваки од нас, крштавајући се у име Оца, и Сина и Духа Светога, сваки од нас прима печат дара Духа Светога, свету тајну миропомазања Духом Светим. Исту тајну коју сваки од нас појединачно прима, њу су примили свети апостоли на Гори сионској. Свето Миропомазање је свети печат Духа Светога и огањ који се усељује у нас и који нас чини духовесним и богоносним, чини нас истинским носиоцима велике и свете тајне Оца, и Сина и Духа Светога, Бога нашега и, кроз ту тајну носиоцима и свједоцима свих оних других тајни и догађања кроз историју, до данас и до краја свијета и вијека. Господ, у последњи дан овога празника, каже нам Свето јеванђеље, повика гласно: ,,Ко приступи мени, даћу му изворе воде живе, воде која протиче у живот вјечни.” Управо та вода је она вода коју ми примамо постајући хришћани, живећи по заповјестима Божијим, примајући печат дара Духа Светога, носећи ту велику и свету истину о Богу, о човјеку, о свијету, о себи и постајући свједоци те велике божанске истине.

Зато радујмо се што нас је Бог изабрао, између свих земаљских народа, да будемо народ Божији, да будемо запечаћени тим светим печатом Духа Светога животворнога, који нас уздиже, који нас васкрсава, који нас обнавља, који нас уједињује са самим Богом и у исто вријеме нас уједињује, јединством неразоривим, са свима онима који су у Богу живјели и били испуњени Духом Његовим кроз историју и до данас и што нас сједињује једни са другима јединством неразоривим. То јесте Црква Божија која је утемељена у својој новини управо на онај свети храм, када се обновила тајна Свете Тројице и када је на тој тајни саграђена Црква Божија и њоме испуњена и њоме се испуњава из дана у дан, из стољећа у стољеће и тако ће то бити до краја свијета и вијека.

Ваши преци и наши преци нијесу дакле, случајно, подигли овај храм, на овом узвишеном мјесту, Светој Тројици, Оцу, и Сину и Духу Светоме. Сви храмови земаљски, они се обједињују и уграђују у ове и овакве храмове посвећене Пресветој Тројици, као што се и сва догађања и све личности свих светих Божијих људи који су Богу служили уграђују у богочовјечанско тијело, у Цркву Христову. Сви земаљски храмови посвећени светим Божијим људима, Пресветој Богородици, живим догађањима, сви они врхуне на овом и оваквом храму посвећеном Пресветој Тројици, јер све извире из Пресвете Тројице, Оца, и Сина и Духа Светога, све стреми Пресветој Тројици. Све се напаја том водом живота, која отиче у живот вјечни, која јесте Дух Свети. Све стреми томе и стремило је и стремиће до краја свијета и вијека.

Зато Господ нека благослови оне који су саградили овај храм, надахнути Духом Божијим да га посвете Пресветој Тројици. Бог да благослови све они који су у овом храму служили Пресветој Тројици и њима се једино клањали откад је овај храм саграђен, који су се у овом храму крштавали, вјенчавали и опојавали кроз овај храм улазили кроз врата смрти у вјечни живот. Бог да благослови све оне међу вама који су на било који начин допринијели да се обнови овај свети храм и да заблиста својом првобитном љепотом, подигнут у славу имена Божијег, подигнут у славу Пресвете Тројице, Бога нашег, ради нашега просвећења и освећења свјетлошћу Христовог лица вјечном и непролазном свјетлошћу.

Клањамо се Оцу, и Сину и Духу Светоме, Богу нашем и да Му се клањамо и поклањамо у све дане нашега живота и у вијекове вијекова. Амин.

https://mitropolija.com/2022/06/07/radujmo-se-sto-nas-je-bog-izabrao-da-budemo-narod-boziji-zapecaceni-pecatom-duha-svetoga/

Важно је да човек осети да је у праву. Тада је убедљив, занимљив и искрен. Истовремено, одсуство таквог осећаја често је узрок неизвесности.

Међутим, постоји и друга страна. И она се одликује приличном количином ружноће. Свест о сопственој исправности, у човека улива, поред самопоуздања, осећај супериорности и надмености. Онај ко је у праву често себи дозвољава грубост, суров је, циничан и немилосрдан. Погледајмо мало боље наше грехе, непристојна и лоша дела. Због којих вас највише мучи савест? Који се завршио најдраматичнијим сукобима? Шта је изазвало дубоко негодовање, свађу, па чак и непријатељство? Одговор је - оно што смо радили када смо били потпуно сигурни да смо у праву. Осећај исправности развезује руке, оправдава грех. Стога се према њему мора поступати са истим опрезом као и према сваком другом осећању, схватајући да ни најбоље у нама није страно изопачености. И овај опрез не треба да почне у току спора или сукоба. Прекасно је да га се сетимо у жару свађе или расправе.

Да нам осећај да смо у праву не  би покварио живот, ни нама ни нашим ближњима, требало би бар да научимо да говоримо истину без наношења повреде ближњима и себи.

Почнимо са чињеницом да није свака истина заправо истинита. Истина у свом најчистијем облику је увек иста – то је истина Божија. На свету нема мање људских истина него што има људи. Очигледно, свако верује у своју истину и у том погледу је потпуно искрен према себи. Међутим, подједнако је очигледно да једна лична истина остаје истинита само за оне који у њу верују. Шта ме брига за туђу истину кад имам своју?

Отуда и правило: запамтите да је оно што сматрам истинитим - моја, да тако кажем, лична истина. Можда је то заиста истина, барем у мојим очима. Али без обзира на то, моја лична истина по правилу није потребна и није интересантна мом ближњем. Па зашто је рећи? Ако некога занима наша истина, није грех причати о томе, али ако нико не пита, онда је сасвим непотребно изнети је.

Међутим, често се једноставна људска истина покаже објективном. Да ли то значи да се мора изговорити? Па, можда је то оно што вам је потребно. Али пре тога, биће корисно да проверите своју истинољубивост. Дакле, ко хоће да каже истину другоме, мора и сам да буде истинољубив. Да бисмо то схватили, запитајмо се да ли нам се свиђа да критикујемо људе поред којих се искрено осећамо добро? Или оне које волимо? На пример, изузетно ми је тешко да замислим нормалног мужа који критикује своју вољену жену. Или, није ми лако да замислим критику међу пријатељима. Хоће ли се нормални родитељи критички односити према свом детету? Наравно, нико није без порока. Али недостаци супружника у нормалним породицама су прекривени љубављу, лоша дела деце се исправљају образовањем, а за пријатељство је сасвим нормално прихватити човека онаквог какав јесте. Критика је увек помешана са страшћу. Стога би исправније било жељу за критиком назвати жељом да се говоре непријатне ствари, јер истина може бити злонамерна, а правда немилосрдна. На крају крајева, за злу, окрутну особу много је згодније да се послужи истином, јер она његовој критици даје призвук објективности и оправдава га у сопственим очима. Да ли неко још увек види себе као да има морално право да некоме каже непријатну истину?

И шта сад, питате се? Да не говорите истину? Да лажете? Будете лицемер? Не, ни у ком случају. Хришћанин мора бити искрен и поштен са самим собом и у односу на себе. А у животу је потребно научити пре свега говорити истину када она може да спречи клевету, када може да заштити слабе и немоћне, да спречи подлост, спречи да се догоди неправда. Генерално увек, када је крајњи резултат истине праведност, а не самозадовољни осећај сопствене исправности.

Протојереј Владимир Пучков

https://pravlife.org/sr/content/kako-retshi-istinu-ne-uvrediti

Бог је веран себи, чак и упркос свим нашим напорима и покушајима да Њега напустимо, Бог нас не напушта, већ непрестано брине. Свако у свом искуству осећа Божју бригу за себе, мада већину свог времена посвећује не најважнијој ствари.

Покушавамо да пронађемо извор живота у разним бунарима где Христос није.

Своју пажњу концентришемо на земаљско, које пружа само пролазно задовољство, понекад измишљено, и ни на који начин не испуњава или утешава.

Иако свако од нас из свог личног искуства зна да вреди уложити и најмањи напор, да свој ум, срце, вољу прилагодити Божанском, а не земаљском, онда се одмах нађете у Очевом загрљају — у наручју Самога Бога, који даје мир и утеху. Бог је увек ту. На крају крајева, и Самарјанка је дошла до извора, а Христос је већ био тамо... Он увек чека. Непроменљиво и бескрајно.

Господ очекује човека без обзира шта смо учинили. Он нас доживљава таквим какви јесмо. У свакој особи постоји дубина без дна коју само Бог може испунити.

Без Бога, изван Бога и далеко од Бога, живот не постоји. Ни истински живот, ни истинско биће. Све мора бити засићено Божјом вољом, Самим Богом. Испуњавајући свој живот бригама, неприметно се удаљавамо од Бога, а душа пати, жеђа.

И као што је људски живот немогућ без воде, тако је и духовни живот немогућ без Извора Живе воде — самог Бога. Ова аналогија приказана је у причи о Самарjанки. Душа пати и жеђа, лишена Извора Живота.

На ову духовну жеђ Господ нас подсећа, једини способан да је задовољи.

https://pravlife.org/sr/content/mitropolit-antonije-pakanich-bog-je-veran-sebi-uprkos-nashim-naporima-da-njega-napustimo

Преносим молбу митрополита Јеротеја Влахоса, да се помолите за православног хришћанина Антонија који чека смртну казну у наредних пар дана.

Френк Атвуд који је осуђен за киднаповање и убиство осмогодишње девојчице Вики Лин Хоскинсон у септембру 1984. је одувек тврдио да није крив за злочин. Док се налазио у затвору са максималним обезбеђењем, он се обратио у Православље и крштен је са именом Антоније преко манастира светог Антонија у Аризони. Он је изучавао веру, молио се и био у преписци са истакнутим православним личностима из Грчке, као што је митрополит Атанасије лимасолски који га је посетио у затвору пре пар година, али му није дозвољено да га види. Исто тако, он је у контакту и са митрополитом Јеротејем Влахосом који је написао овај текст у наставку. Френк је скоро објавио изјаву која се тиче егзекуције смртоносном ињекцијом која му предстоји. Молимо се сви за њега, на његову молбу и молбу двојице православних митрополита.

„Зовем се Френк Атвуд и моја егзекуција је одређена за 8. јун 2022. године од стране државе Аризона. Осуђен сам на смрт због злочина који нисам учинио, али ћу пустити да докази, подржани стручњацима и аргументи које су изнели моји адвокати говоре у моју невиност.

Ја ћу коначно осетити слободу од земаљских окова који су осакатили моје тело и узроковали неописив бол. И нећу више живети у свету у коме други осећају бол само због мог постојања.

Породици Вики Лин Хоскинсон искрено могу да кажем да иако знам да никада нећете поверовати да је нисам отео… заиста нисам! То, ипак, не мења чињеницу да је ваш бол огроман као што и моја дубока молитва је да ће вам моја смрти пружити одређени облик олакшања и завршетка непрекидне патње и мучења.

Молитва за човека који чека смртну казну – Митрополит Јеротеј Влахос

Пре пар година сам започео преписку са човеком који чека смртну казну у Аризони, Антонијем. Он је оптужен за врло озбиљан злочин и он пориче да га је учинио и изгледа да је у праву. Осуђен је на смрт. Он се сам неколико пута жалио правном систему САД и остао је у затвору са максималним обезбеђењем много година, све до коначна пресуда није донесена.

Повод за нашу преписку је било изучавање моје књиге „Православна психотерапија“ и других књига које су објављене на енглеском језику, а које су оставиле утисак на њега. Послао ми је прво писмо и ја сам му одговорио на то, али и на друга писма која сам сада сакупио и која су укупне дужине од око 100 страница откуцаних крупнијим фонтом.

Пошто је чекао коначну пресуду за дефинисање дана за његову егзекуцију, био је преокупиран различитим духовним дилемама. Крштен је у Православље у затвору, живи у покајању, молитви, служио је мирјанским чином, молио се на бројанице, али је највише био заинтересован како да стекне умно-срдачну молитву да би, када буде убијен, могао да прође митарства, како ми је писао, и да сусретне Христа у Рају.

Са одговорима које сам му послао, покушао сам да га руководим у духовном животу у овом тешком периоду, да га оснажим да смело сусретне смрт. Изненадило и на неки начин дирнуло да сам у преписци са човек који чека смртну казну и да га припремам за смрт! Овакав догађај се никада није догодио у мом животу, иако духовно руководим већ 50 година, да припремам некога за смртну казну, за толико дуго времена моје службе. Као што је познато, у Грчкој је смртна казна укинута и зато немамо слична искуства. Једног дана ће ова преписка бити објављена и читалац ће моћи да види како је овај благословени човек размишљао и како је прихватио моје руковођење.

Пре пар дана ми је послао писмо и обавестио ме да је његова смртна казна дефинитивно одређена за почетак јуна, то јест, за пар дана. Он ми је написао да су сада мере обезбеђења још строжије.

У свом писму он има три молбе. У првој ме моли да се моли да нешто буде учињено да не мора да пије из „чаше егзекуције“. Друга молба гласи: „Ако Бог у Својој неограниченој љубави и мудрост, зна да је најбоље за мене да будем убијен да бих прошао кроз митарства и уђем у рај, преклињем вас да се молите да имам снаге на крају, да будем храбар и да имам поверења у Бога!“ Трећа молба је тражила „коначну поуку“. Написао је: „Јако бих волео да чујем од вас коначну поуку коју ми можете дати. Молим вас! Времена је мало, тако да вас молим да ми пошаљете мејл што пре. Наставићу да се молим за вас и Нафпактоса у свакоднедним молитвама!“

Прекрстио сам се и одговорио му.
Разлог за објављивање ове чињенице је да снажно молим све оне који читају овај текст, да се моле за мог пријатеља Антонија или да му укину смртну казну ако је то могуће, или да настави са смелошћу и поверењем у Бога и да, наравно, сусретне Христа Кога је волео у затвору са најстрожим обезбеђењем.“

Помолимо се: „Господе Исусе Христе, Сине Божији, помилуј слугу Твог Антонија“.

https://tvrdjavaistine.wordpress.com/2022/06/04/molitva-za-coveka-koji-ceka-smrtnu-kaznu-mitropolit-jerotej-vlahos/

Вазнесење Господње одваја нас од земље, узноси нас на Небо. Духовним очима опажамо другачије биће, уткамо земаљски живот у живот вечни. Следећи Христа, ми се постепено ослобађамо од земаљске гравитације.

После Вазнесења Господа нашег Исуса Христа, апостоли су најпре били збуњени: Спаситељ их је напустио. Али ово није истина! Вазнесење није одвајање. Ово је почетак пута ка спасењу, капија која спаја небеско и земаљско, временско и вечно.

У срцу верника нема места богоостављености, шта год да му се догоди у животу. Господ никада не оставља изабранике своје.

У причи о неправедном судији, Исус је то јасно рекао: „...У некоме граду бијаше некакав судија који се Бога не бојаше и људи не стиђаше. А у ономе граду бијаше једна удовица, и она долажаше к њему говорећи: Одбрани ме од супарника мојега. И не хтједе задуго. А најпослије рече у себи: Ако се и не бојим Бога и људи не стидим, Но будући да ми досађује ова удовица, одбранићу је, да ми једнако не долази и не додијава. И рече: Чујте шта говори неправедни судија! А зар Бог неће одбранити изабранике своје који му вапију дан и ноћ, и зар ће оклијевати? Кажем вам да ће их убрзо одбранити. Али Син Човјечији када дође, хоће ли наћи вјеру на земљи?“ (Лк 18,2-8).

Ако је судија, будући неправедан, бранио сиромашну удовицу, онда „зар Бог неће одбранити изабранике своје који му вапију дан и ноћ, и зар ће оклијевати? Кажем вам да ће их убрзо одбранити.”

Да ли је уопште могуће помислити да Праведни Судија, Господ и Бог, неће услишити молитве оних који су изабраници Његови? Они који све своје мисли, речи и дела усклађују са Његовом вољом?

Господ jе понекад оклева да да оно што тражимо, испитујући снагу наших убеђења и снагу вере. Све ће бити дато у право време.

Наш посао је да следимо Христову заповест „свагда да се моле, и да не клону“. Ако ми, бранећи Истину, видимо неправду или се суочимо са издајом, потребно је, као несрећна удовица, појачати молитве и молбе, а не посустајати и не повлачити се.

Господ је увек близу!

митр.Антоније (Паканич)

https://pravlife.org/sr/content/mitropolit-antonije-pakanich-gospod-nikada-ne-ostavlja-izabranike-svoje

Бесједа блаженопочившег Митрополита Амфилохија у храму Цара Константина и Царице Јелене на Вождовцу у Београду, 3. јуна 2009. године

Рекосмо малоприје да је знамење Часнога крста уписано у људску природу. И не само што је уписано у људску природу, него је, у њему и кроз њега, јављено и откривено људско призвање, људско звање пред Богом. Тако да је људски живот незамислив без Крста часнога. Потврда тога је и данашњи величанствени празник и велики Равноапостолни Константин и Јелена које празнујемо данас и којима је овај свети храм посвећен. И њихов живот је био у знаку Часнога крста. Цар Константин, који је, благодарећи свјетлости Часнога крста, која га је обасјала са небеса, добио просвећење и од мрака незнабожачког био просвећен свјетлошћу истинског и правог богопознања, послије онога великога и страшнога догађаја када је, борећи се против Максенција, видио знамење Часнога крста огњено на небесима и када је заповједио да се на заставама његове војске наслика знамење Часнога крста. И благодарећи том знамењу он је побједио Максенција послије оне чувене битке на Милијском мосту, који данас постоји у Риму као свједочанство тог великог догађаја у историји Европа, да не кажем и у историји свијета.

Просвећен свјетлошћу богопознања, Свети цар Константин је престоницу римскога царства пренио из старога, многобожачкога Рима, у мали град, мало мјесто на размеђу Европе и Азије, у онај градић који ће носити име његово, а и до данас га носи Константинопољ, град цара Константина. Па и назив који данас Турци су дали овом граду је сачувао тај садржај његовог првог имена, јер Стамбол је грчка ријеч и значи is tin poli. Турци, муслимани који су дошли и заузели византијско царство, чули су од Грка ријеч is tin poli.

,,Гдје идеш?”

,,Is tin poli” – ,,Идем у град”.

И отуда и данас назив Истанбул. Дакле, то име је сачувано, то име је сачувала и велика мајка Црква цариградска, од које смо ми примили свјетлост богопознања преко словенског кума, Патријарха великог Фотија, и његове двојице ученика, Кирила и Методија. Тај цар Константин је одиграо пресудну улогу у историји свијета, у историји Европе, у историји Цркве Божије, нарочито што је, послије те побједе над паганином безбожним Максенцијем, 313. године, у граду Милану, донио онај чувени едикт, ону одлуку којом је дао слободу хришћанској Цркви. До тада је Црква била забрањивана, гоњена, прогоњена и распињана. Сва њена историја је у знаку крста, нарочито та историја прва три вијека која је дала безброј мученика и страдалника за вјеру Христову. Великомученици које ми данас прослављамо су из тога времена, и Великомученик, Георгије, Димитрије, Фотије, Прокопије и скоро сви апостоли који су мученички пострадали и њихови наследници, да поменемо само Светог Поликарпа, Светог Игњатија Богоносца, Светога Прокопија и многи други који су својом крвљу посвједочили вјерност Господу.

Дакле, знаменита 313. година. Припрема се сва Европа, нарочито наша Црква православна, да обиљежи тај знаменити догађај 2013. године, када се обиљежава хиљаду и седам стотина година од тога догађаја. Наш архијерејски Сабор ове године је донио одлуку да наша Црква прослави тај догађај почевши од града Ниша, гдје се родио цар Константин, па онда редом на многим другим мјестима која свједоче да је некада он владао и овим нашим крајевима и данас има многа мјеста на којима је цар Константин подизао цркве и тиме остављао дубоког трага и у историји Балкана, а не само у историји осталих народа европских и азијских. Цар Константин је знаменит и по томе што је 325. године сазвао Први васељенски сабор и што је сам, повјеровавши у Христа као Бога свога и Спаситеља свога, рођеног пре свих вијекова од Бога Оца и у времену од Пресвете Дјеве, што је помогао Цркви да утврди и да дефинише ту вјеру и то исповједање у једносушност Сина са Оцем који је свјетлост од свјетлости, Бога истинитог од Бога истинитог, који је рођен, а који није створен. Дакле, Први васељенски сабор, тај догађај од пресудног значаја за историју Цркве Христове догодио се у вријеме цара Константина и благодарећи њему, тако да је и тиме он показао да је заиста раван апостолима. Раван је апостолима и по томе што је омогућио да се шири Јеванђеље Христово по читавом огромном царству његовом које је онда обухватало и исток и запад, обухватало и источно и западно царство, до Британских острва.

Дакле, његов живот је сав у знаку Часнога Крста, а и живот Свете царице Јелене. То је она царица која је пронашла Часни крст Христов у Јерусалиму, тамо гдје је данас величанствени храм Христовог Васкрсења и гдје је Голгота. Ви који сте били у Светој земљи ви сте имали од Бога дар да се поклоните на том светом мјесту на коме је царица открила Часни крст. Прошло је било неколико стотина година од Христовог Распећа. Град Јерусалим био је оскрнављен, храм у Јерусалиму разрушен. Испунило се Христово пророштво да неће камен на камену остати од тога храма. За вријеме императора римскога Тита, 70. године, храм је претворен у прах и пепео. И ево и данас, ко је био у Риму, Титов славолук на коме је у камену уклесано одвођење јеврејског народа у ропство и пљачка јерусалимског храма, свјећњаци који су отети, који су однијети из јерусалимског храма и Светиња над светињама. Дакле, царица Јелена, трагајући за мјестом страдања Христовог и Његовог Васкрсења, по Божијем надахнућу она је открила свето то мјесто и на том мјесту је подигла храм Христовог Васкрсења. Тако да је то мјесто засијало поново и поново је Јерусалим добио своје име, јер су Римљани укинули назив том граду, толика је била опака мржња њихова против Јерусалима и против изабраног Божијег народа, да су назвали Јерусалим Јулија Капитолина, тако се звао неколико стољећа. И онда је Јерусалимска црква поново обновљена и дала велике свете патријархе, даје до данашњега дана и око ње се сабирају милиони и милиони хришћана крштених у име Христа Господа. Дакле, и царица Јелена и њен живот је у знаку Часнога крста,, откривања Часнога Крста, али и њеног живота у духу Христовог Распећа и њеног сараспињања у Господу кроз тајну Крштења и кроз тајну њеног животног подвига.

Дакле, и цар Константин и царица Јелена су загрлили Часни крст Христов и помогли читавој васељени да и она приступи тој великој светињи, тако да је њихов живот у знаку Часнога крста. Зато је тако благодатан и благословен, зато је име цара Константина записано златним словима у историји Цркве Божије, а у исто вријеме и записано златним словима у безобалном царству Христа Бога нашега. Зато и ми, њихови потомци, поклонимо се Часноме крсту и прославимо Христово Васкрсење и Вазнесење и трудимо се да ходимо путем Господњим, путем ношења Часнога крста, путем који нам је Господ открио и показао и који је једини пут спасења и једина врата кроз која се улази у царство Оца, и Сина и Духа Светога, Бога нашега, коме нека је слава и хвала у вијекове вијекова. Амин.

https://mitropolija.com/2022/06/03/mitropolit-amfilohije-car-konstantin-i-carica-jelena-su-zagrlili-casni-krst-hristov/

Наша Света Црква слави Свете Цара Константина и Царицу Јелену 3. јуна по новом, а 21. маја по старом календару. Овим светитељима посвећен је велики број храмова у нашој Цркви. Поменућемо - Вождовачку цркву у Београду, цркву Светог Цара Константина и Царице Јелене у Великом Трновцу која је пред три године уочи славе оскрнављена од стране албанских екстремиста, црква на Љубишу, на Сељашници код Пријепоља, у Коретишту код Гњилана, Ивањици, Стекеровцима код Гламоча, Томини код Санског Моста... Према народном предању, које је записано у 17. веку, манастир Тврдош су подигли византијски цар Константин и његова мајка - света царица Јелена у четвртом веку. Овај празник се, као градска слава, посебно свечано прославља у Нишу - граду где је и рођен овај многозаслужни утемељивач хришћанства. Као еснафску славу овај празник прослављају кујунџије и железничари.

По Божјем промислу, као покровитељ Цркве Христове, појави се цар Константин Велики, рођен 274 године, у нехришћанској породици. Још за живота добио је назив: РАВНОАПОСТОЛНИ. Много пута му се јављао сам Господ и излазио му је у сусрет у његовим молитвама. Пред борбу са Максенцијем, по старом предању, на небу му се указао сјајан крст као знак победе. Издао је едикт (закон) у Милану, 313 године, којим је престао дотадашњи прогон хришћана. Након победе над Византијом, саградио је диван престони град, назвавши га Константинопољ (Цариград). И као што Божјем промислу би изабран за борца против незнабожачких и христоборних царева, тако исто би, ради свога кршења бачен у постељу, од опасне и неизлечиве губе. Трудише се многи да га излече, али без успеха, те напослетку му рекоше да једини спас и његово излечење лежи у томе да се окупа у крви мале деце. Нареди цар Константин да се ухвате и покољу сва деца. Закукаше мајке, а он устукну и по цену сопственог живота, горко се покаја и пусти децу. То беше мило Богу који га је тиме само кушао, те му посла два апостола, Петра и Павла, да га упуте на прави пут спасења. Он нареди епископу Силвестеру да га крсти и тог часа ишчезну његова болест. Сматрајући се недостојним да оде на поклоњење Христовом гробу, уместо себе спреми и посла своју мајку, царицу Јелену. Оде она на поклоњењеХристовом Гробу, и са тог пута се врати са честицом часног Крста, који понесе свом сину на дар. Света царица Јелена урадила је много тога што је корисно за хришћанску веру. У Јерусалиму је пронашла Часни Крст који су незнабожци бацили изван града и засули ђубретом; подигла је многе цркве, од којих треба напоменути: цркву над пећином Рождества Христова (на Гори Маслинској); цркву на месту Вазнесења Христова у Гетсиманији; цркву на месту Успења Пресвете Богородице и још 18 храмова. Пронашавши Часни Крст и ископавши га, света царица Јелена га стави на једног мртваца, јер управо тада пролазила је једна посмртна поворка, јер беше умро неки човек из града, те он васкрсну на очиглед свих присутних. Од тог дана Православна Црква празнује тај догађај 14 септембра као Крстовдан. Многи незнабожци приђоше хришћанској вери, а Часни Крст би стављен у сребрни ковчег ради чувања и поклоњења. Ова света царица се упокојила 327 године у 80. години живота. Свети цар Константин, благочестив и дарежљив, поживео је још 10 година од упокојења своје мајке, те се и он представи Богу 337 године у 65. години живота. Његово свето тело пренето је у Цариград и сахрањено по његовом завештању у цркви Светих Апостола у Цариграду. И данас, после толико година, Свети равноапостолни Цар живи бесконачним животом у вечном Царству Христовом, помажући многима који ишту од њега и Јединога Бога помоћ и исцељење.

Тропар (глас 8):

Креста твојего образ на небеси видјев, и јакоже Павел званије не от человјек пријем, во царјех апостол твој Господи, царствујушчиј град в руцје твојеј положи: јегоже спасај всегда вмирје, молитвами Богородице, једине человјекољубче.

http://www.spc.rs/sr/sveti_car_konstantin_carica_jelena

Вазнесење Господње се празнује четрдесет дана после Васкрса, тачније у четвртак шесте недеље после празника Васкрсења Христовог. На вечерњој служби која се служи у среду уочи Вазнесења врши се, у складу са црквеним типиком, такозвано Оданије Пасхе, нека врста опраштања са Васкрсом. Почетак и крај службе се, на тај дан, врши исто као и на сам Васкрс. Поново се певају радосни стихови: “Нека васкрсне Бог и расточе се непријатељи Његови…”и “Ево дана који је створио Господ, узрадујмо се и узвеселимо се у њему…”.

Произносећи те стихове и држећи васкршњи трокраки свећњак у руци, свештеник кади цео храм, и после сваког изговореног стиха храмом одјекује радосни поздрав “Христос васкрсе!”. Опраштамо се и “растајемо” са Васкрсом до идуће године. И као да нам на душу у тим тренуцима пада сенка туге. Међутим, уместо туге Бог нам шаље нову радост: радост празновања празника Вазнесења Господњег и сагледања тајне тог празника. О Вазнесењу Христовом у Јеванђељу је речено следеће: “И изведе их напоље до Витаније, и подигавши руке Своје благослови их. И док их Он благосиљаше, одступивши од њих и узносаше се на Небо. А они Му се поклонише и вратише се у Јерусалим са радошћу великом…” (Лк. 24, 50-53).

“Са радошћу великом… “. Чему су се радовали апостоли том “великом радошћу” која траје до наших дана и сваке године увек изнова тако задивљујуће проблескује у празнику Вазнесења Господњег? Знамо да је на тај дан Христос напустио Своје ученике и отишао од њих: то је, дакле, био дан растанка. Оно што је уследило после тог дана био је дуг и предуг период проповедања Христа, гоњења, мучеништва и саблазни којих је до данас препуна историја Хришћанства и Цркве. И као да је тим даном дошао крај радости свакодневнога општења са Христом, покрову Његове силе и Његовога божанства на земљи.

И како је само добро један проповедник насловио своју проповед на Вазнесење Господње, назвавши тај празник  “радосним растанком”! Не, Црква на тај дан не празнује одлазак Христов. Христос је рекао: “Са вама сам до свршетка века”, и сва радост хришћанске вере извире из свести о Његовом сталном присуству, од вере у Његове речи: “Где се двоје или троје саберу у име Моје, тамо сам и Ја међу њима”. Црква, дакле, на Вазнесење не празнује одлазак Христов од људи, већ Његово славно узношење на Небо.

Празник Вазнесења је празник неба отвореног човеку, празник неба као новог и вечног дома и обиталишта човековог, неба као нашег истинског завичаја. Грех је раздвојио земљу од неба и претворио нас у земна и приземна бића која су упућена искључиво на земљу и која живе искључиво земљом. Грех и није ништа друго до наше унутарње одрицање од Неба. И ми на дан Вазнесења не можемо а да се не згрозимо пред тим човековим одрицањем од Неба, пред одрицањем којим је данас затрован читав свет. Човек са гордошћу и важношћу објављује да је он материја и само материја, и да је читав свет материја, и да ничега другога нема осим материје. Штавише, он као да се радује свему томе, те са презрењем и жаљењем све оне који још увек верују у некакво “небо” назива глупацима и незналицама. “Па, и то, мој брајковићу, што ти називаш небом  кажу такви  и то је такође материја, и ничега другога нема, нити је било, нити ће бити. Сви ћемо умрети и иструлити, а дотле дај на градимо земаљски рај одбацивши све поповске измишљотине”.

И то је  укратко, али апсолутно тачно речено  сам врхунац наше културе, наше науке и наших идеологија. Прогрес на гробљу, прогрес црва који се хране лешевима. “Шта је то што ви нудите, какво је то небо о коме говорите, у какво се небо вазнео Христос, када се зна да ‘на врху’ неба нема тога о чему ви говорите?” питају нас безбожници. На то питање одговара Св. Јован Златоусти, велики хришћански проповедник који је живео пре шеснаест векова. Говорећи о небу и небеском, Јован Златоуст кличе: “Шта је мени до неба када ћу ја сам постати небо…”. Одговарају и наши хришћански преци који су храм назвали небом на земљи. И сви ти одговори се у суштини своде на једно: небо  то је име за наше истинско призвање, Небо  то је она крајња истина о земљи.

Када Хришћанство говори о Небу онда ту уопште није реч нити о каквом ван – галактичком пространству, нити о каквом непознатом козмосу. Реч је о Небу које нам је вратио Христос. 0 Небу које смо изгубили у свом греху и гордости, у својим земаљским и искључиво земаљским наукама и идеологијама. Реч је о Небу које нам је Христос поново открио, даровао и вратио да буде наше. Небо  то је Царство вечнога живота, Царство истине, добра и лепоте. Небо  то је пуно одухотворење човека. Небо, то је Царство Божије, то је победа над смрћу, то је тријумф љубави и знања, то је она апсолутна чежња за коју је у Јеванђељу казано: “Што не виде око, и не чу ухо, и што не дође у срце човеку, то је Бог припремио онима који Га воле”.

Све то нам је открио и изнова даровао Христос, прожевши небом читав наш живот већ овде и сада, претворивши ову земљу у одраз и одблесак небеске лепоте. Ко је то сишао са неба на земљу да би нам вратио небо? Бог. Ко се са земље вазноси на Небо? Богочовек Исус. Или како каже свети Атанасије Велики: “Бог је постао човек да би човек постао бог”. Бог се спустио на земљу да бисмо се ми вазнели на небеса! То је прави смисао празника Вазнесења Господњег! У томе је његова светлост и његова неизрецива радост. Ако је Христос на небу, ако верујемо у Њега и волимо Га онда смо и ми са Њим на небу. За Његовом трпезом, у Његовом царству. Ако се у Христу вазноси човек, онда то значи да је у Христу и мени отворен пут Вазнесења, онда то значи да сам и ја призван да се вазнесем, онда то значи да се и мени у Вазнесењу открива циљ, смисао и крајња радост мога живота.

Све, баш све што нас окружује непрестано нас вуче наниже. Али, на празник Вазнесења ми гледамо Христа који се се вазноси у слави, гледамо Његово божанско тело које се вазноси на небо и говоримо себи и свету: ” То је истина о свету и човеку, то је оно на шта нас одувек позива Бог! “.

Испунивши све што је о нама било наумљено,
Сјединивши земаљско са небеским,
Вазнео си се у слави, Христе, Боже наш,
И Ниси се одвојио од нас,
Но, с нама неодступно пребиваш
И говориш онима који Те воле:
Ја сам са вама и нико вам ништа не може…

Протојереј Александар Шмеман

https://mitropolija.com/2022/06/02/radosni-rastanak/

Туга је у принципу стални сапутник човека. Ко није тужан, није спасен. Да ли је могуће да се душа одвојена од Бога не препусти тузи? После пада Адама и Еве човек је протеран из раја, одсечен од Бога греховима. И од тада, с муком тражи свог Створитеља и тугује, тугује, изгубивши то блажено стање које је Бог дао првим људима.

Дешава се, као да је са човеком све у реду, али он је тужан, није му лако.

Туга је знак душе која тражи. И свако треба своју меру туге попити до дна. Туга је бескрајна чежња душе за Богом, она прочишћава и смирује. И само Бог може задовољити ову светлу тугу. Ниједно земаљско благо неће дати души одмор и мир. Туга и радост су два спасоносна пола човека. Без туге неће бити радости.

Стога, не треба да се бојимо да будемо тужни (не бисмо требали само да се наслађујемо тугом и падамо у малодушност), већ не можемо а да не жудимо за Богом.

Благословен и леп период од Васкрса до Вазнесења подсећа људе на изгубљени рај. Природа миомирише и тријумфуjе, воде одражавају небо, земља упија сунце и даје топлину. Свуда — победа живота, светлости и лепоте. Господ је с нама.

Није изненађујуће што после Вазнесења постоји осећај одређеног напуштања и, стога, туге. Господ се уздиже на Небо, остављајући нас на земљи.

После свог славног Васкрсења, Христос је боравио међу људима, носећи наду и пружајући љубав, грејући Својом светлошћу. Уживали смо у Његовим Божанским зракама.

И сада смо поново сами... И истовремено више нисмо сами. Спознали смо укус вечности и запамтили смо га.

Благодаћу Божијом преживели смо до овог Васкрса и сусрећемо се са Вазнесењем Господњим. Замолимо Бога за велику милост — да поживимо до следећег Васкрса. Сачекајмо Васкрсење Христово, као небеску ману, као најжељенији и најочекиванији сусрет. Данас ћемо се за то припремити: туговати, радовати се, веровати, надати се, мирити се, волети. И чекати.

Сачекајмо тај невероватни тренутак када ће сва жива бића на земљи са радосном спремношћу одговорити на позив: Христос Васкрсе! Ваистину Васкрсе!

https://pravlife.org/sr/content/mitropolit-antonije-pakanich-o-tuzi-posle-vaznesenja