Родом из села Корише, више манастира Светог Марка код Призрена (по другом пак предању из једног села код Пећи). Као младић орао на једном ћоравом волу. Био је необично кротак и безгневан. Са својом сестром Јеленом удаљио се рано на подвиг.

Подвизавао се врло тврдо и истрајно. У тешкој борби с демонским искушењима показао се победоносан. Око њега сабрало се мноштво монаха, и он им је био наставник. Бежећи од славе људске, он се неко време склонио у Црну Ријеку, где се доцније подвизавао свети Јанићије Девички. У старости упокојио се у својој пештери у Кориши. Оне ноћи када се он упокојио, видела се светлост од много свећа у његовој пећини и чуло се ангелско појање. Овај дивни светитељ живео је вероватно у XIII веку. Над његовим чудотворним моштима цар Душан подигао цркву, која је била метохом хиландарским. У новије време остатак моштију светог Петра пренет је тајно у Црну Ријеку, где и данас почива.

ЖИТИЈЕ ПРЕПОДОБНОГ ОЦА НАШЕГ ПЕТРА КОРИШКОГ, испосника и отшелника

Када Српска земља и народ који живи у њој прими светлост Христовог Еванђеља, и када се апостолским делима и подвизима богоносног оца нашег Саве и осталих богоугодника српских учврсти благочешће међу Србима, тада засијаше многи богоугодни светилници по Србији и читавом Балкану. Међу таквим подвижницима особито се прослави овај преподобни и богоносни отац наш Петар, који се подвизаваше у Коришкој пустињи крај Призрена. Његов живот и подвиге описа хиландарски монах Теодосије (писац и житија Св. Саве Српског), који је на позив коришког монаха Григорија долазио у Призрен и околину и од веродостојних сведока и монаха очевидаца дознао за свети живот и богоугодне подвиге и чудеса овога преподобног. Мудри Теодосије је потом написао и службу преподобном Петру Коришком.

Богоносни отац наш Петар беше родом из хвостанског краја у области Диоклитији, како се онда звала покрајина око данашње Пећи. Село његово зваше се Уњемир, а то је данашњи Ујмир крај Пећи. Родитељи му беху побожни и честити хришћани, који га по рођењу крстише и дадоше да се учи светим књигама. Још у младости блажени Петар испољаваше благодат Божју која беше и која имаше бити на њему, јер од детињства беше кротак и смеран, безлобне душе и незлобива ума. Због овога он избегаваше дечје игре и све некорисне дружбе и забаве, што родитеље његове не мало жалошћаше. Уместо свега другога Петар се усрдно труђаше у посту, молитви и похађању храма Божјег, и у учењу божанствене науке речи Божје. Из Светога Писма он схвати да ради љубави Божје треба оставити све на свету, па и саме родитеље, и зато му душа жуђаше да се посвети служењу Богу у самоћи и отшелништву. Када му ускоро умре отац он беше готов да се удаљи из дома и света, али га мајка преклињаше да њу и млађу сестрицу, коју имаше, не оставља самотне и сироте. Преподобни се смилова на мајчина преклињања и преузе на се управљање кућом, али своје подвиге поста и молитве не умањи него их напротив удвостручи. Он кротко ораше своју њиву на једном слепом волу, који по смрти преподобнога на чудесан начин препознаде палицу свога господара. Уз тело своје преподобни ношаше грубу власеницу, и то нико не знађаше осим мајке која беше приметила његово нагло телесно слабљење. Али се мајка бојаше да му ишта примети, из страха да их не остави и оде у пустињу. Но ускоро се и мајка пресели ка Господу, те преподобни могаше испунити своју давнашњу богоугодну жељу.

Оставши сам са млађом сестром својом, блажени Петар је питаше хоће ли да се уда, јер је не могаше оставити тако младу и незбринуту. Но сестра такође љубљаше девственост и чистоту, и не жељаше да остави брата него га мољаше да и њу узме са собом, обећавајући му да ће се подвизима његовим поста и молитве и она подвизавати. Тада јој он смирено рече: „Воља Господња нека буде!“ Затим изађе са сестром из свога села и у цркви светих Апостола Петра и Павла, недалеко од села, прими монашки постриг од једног старца монаха који је у тој цркви живео. Ту преподобни сагради посебне келије себи и сестри, где се обадвоје подвизаваху у посту и молитви. Подвизавао се преподобни врло тврдо и истрајно, и у тешкој борби с демонским искушењима показао се победоносним, као што ће се даље показати. Њима двома долажаху сродници и познаници и доношаху им што им беше потребно за живот, но блажени Петар не беше тиме задовољан и предложи сестри да се удаље на друго место, што сестра одмах и прихвати. Они се удаљише у друго место, где опет беше близу црква светог Апостола Петра, али се ни ту њихова врлина не сакри од честих и многих посетилаца.

Читајући Житија светих и богоносних древних Отаца преподобни жељаше да се ода већим усамљеничким, молитвено-тиховалним подвизима, али то не могаше да учини због сестре своје. Зато се у срцу реши да Бога ради остави сестру и тајно се од ње удаљи. Но када он то покуша сестра га примети и брзо га сустиже. Тако они путоваху заједно и дођоше до горе високе изнад града Призрена, поврх села које се зваше Кориша (данас Кабаш). Беху се обоје уморили и застадоше да се одморе. Од силног умора сестра одмах заспа и спаваше тврдим сном. Тад се преподобни помоли Богу и реши да оствари своју намеру: да Бога ради и већих подвига ради остави и сестру и удаљи се у неку скривену распуклу стену. У топлој молитви са сузама Богу он говораше да ово чини из љубави према Богу, Коме и препушта на бригу и заштиту своју сестру и њене подвиге девичанства и чистоте. За себе искаше да му Бог подари да почетак покајању постави, Богу послужи, и спасење задобије. После топле молитве осени сестру крсним знамењем, и удаљи се од ње плачући и сам због растанка. Пробудивши се, сестра га зваше по имену, и не нашавши га горко плакаше: „Горо Божија света, говораше она, молим да смрт у теби нађем. Макар ми ти буди милостива, прими и мене овде, и дај да не изађем из тебе до гроба. Јер у свет вратити се или у њему бити не волим, нити сам достојна да живим не видећи господина брата мојега“. Плачући тако и ридајући сестра отиде међу народ и тамо тајно поживе у девствености и целомудрију, док се не престави Богу у угодности Њему како је брат беше научио. За њено престављење дознаде и преподобни и топло из срца благодараше Богу, Коме се увек мољаше за њено спасење.

Потом се преподобни Петар успе на гору врло високу и нађе у једној стени себи пећину, где се настани и своје подвиге продужи. Мразем смрзаван и сунцем опаљиван, преподобни се храњаше само дивљим биљем и горким буковим жиром, тако да у телу провођаше живљење бестелених бића. Јер он беше непоштедан и немилосрдан непријатељ телу своме, да би га од страсти очистио и у жртву чисту и живу Богу принео. Околне звери не узнемираваху преподобнога него са њим у миру живљаху, али га зато демони нападаху и преко једне змије у пештери непрестално узнемираваху. Ноћу му се демони гласовима његове сестре јављаху, као молећи га да је од зверова избави и у своју пећину прими. Но преподобни знађаше за таква и слична лукавства бесовска, и зато непрекидно појаше псалме и песме духовне Богу. Када му најзад досади често шиштање споменуте змије у пећини, он се усрдно Богу мољаше и четрдесет дана строго пошћаше, призивајући и Анђела Господњег у помоћ, па најзад изађе из пећине и именом Христовим стаде ту љуту змију прогонити из стене. Тада се пред њим појави сјајни Анђео Господњи, а старац од сјаја његовог уплашен посрну, но Анђео га прихвати и рече: „Не плаши се од мене, ја сам Михаило, Архистратиг сила Господњих, и гле, пошто си молио, сада сам ја од Њега послан и дођох да прогнам лукаву змију, која ти пакост чини. Сада ћеш видети славу Бога нашега!“. И Арханђео с мачем одмах прогна змију, а старцу рече: „Мир теби, душо која тражиш Господа! Виде ли славу Бога нашега? Гле, молбу твоју Бог преко мене испуни, и покварена и лукава змија више никада неће доћи. Пази на себе и јачај у Господу, јер ћеш многе нападе морати да поднесеш од злих духова који ти овде завиде, али их се ти немој бојати и не плаши се њихова застрашивања, него им се именом Господњим супротстави и они ће отићи посрамљени“. И Архистратиг одмах постаде невидљив. Преподобни сав у трепету и великом смирењу, бијући се у прса своја, говораше: „Ко сам ја, у страстима поцрнели и у гресима огрезли и усмрдели, те си Ти, Господе, послао у помоћ мени Твог преславног и пресветлог врховног Анђела!“ И ушавши у пећину он са сузама заблагодари Богу и Његовом Арханђелу за ово чудо.

По овом виђењу преподобни се даде на још веће подвиге, и достиже такву чистоту ума да је све ђаволске замке прозирао и молитвом и тиховањем их покидао. Ђаво се особито стараше да преподобнога одагна из пећине и са стене. Једнога дана навали на њега у виду великог облака црних гавранова који хоћаху да му очи ископају, но преподобни их одагна молитвама и произношењем исповедања вере (тј. читањем Символа вере). И многе друге пакости и привиђења причињаваше му лукави демон, али светитељ сва искушења и злостављања трпљаше, знајући да све то види Бог, Који ће га за трпљење наградити. Ненаситом љубављу према Богу, он ревносно улажаше у све веће борбе, тако да се и сами беси од његовог страдалничког трпљења срамљаху. Јер они га о стене рањаваху и хтедоше му на сваки начин доћи главе, али му ништа не могаху. Они му прећаху и гоњаху га, говорећи да је стена и пећина њихово пребивалиште, и застрашиваху га у виду разних зверова и других демонских маштарија. На све њихове замке преподобни одговараше све усрднијом молитвом и мољењем Богу, а демонима говораше: „Ако би и још веће мноштво пукова ваших на мене навалило, неће се бојати срце моје. Ако ме нападнете, показаћу смелост своју против вас у име Бога мојега“. А к Богу вапијаше: „Господе, помози ми! Смилуј ми се, Господе, немоћан сам, и душа се моја веома збунила“. И Господ милостиви свагда услишаваше молитву слуге Свога. Демони покушаваху да га наведу на помисли гордости и самопреузношења, но преподобни се ограђиваше божанским смирењем, јер свагда говораше: „Ја сам прах и пепео“ (1 Мојс. 18, 27) пред Господом мојим, и ништа без Њега не могу учинити. Зато је и пост мој и трпљење моје овде у пустињи, јер је Он Бог мој, и Спаситељ мој, и Заштитник мој, и у Њега се уздам“.

После ове сјајне победе над свим искушењима демонским Господ укрепи преподобнога и испуни га радости неисказане јављањима божанске светлости у пећини његовој дању и ноћу. Ово светлосно виђење потраја многодневно, тако да се свети једино њиме наслађиваше и на ионако худу храну своју потпуно заборављаше. Распаљен љубављу према Господу свом и Спаситељу, он само понављаше речи Давида псалмопевца: „Жедна је душа моја Бога јакога и живога. Када ћу доћи и јавити се пред Богом мојим?“ (Пс. 41, 2). У оваквим подвизима надљудским и врлинама равноангелним преподобни проживе и остале године живота свога на земљи, увек се духовно веселећи и Богу за све благодарећи. А ђаволи се више не усудише ни да му се приближе, јер их благодат Божја која беше у преподобноме, увек далеко одгоњаше. Но преподобни се од тога нимало не погорди, већ са страхом и трепетом грађаше своје спасење, увек се сећајући речи Апостолове: „Христос дође у свет да спасе грешнике, од којих сам први ја“ (1 Тим. 1, 15). Он до краја живота свога себе осуђиваше и свагда пред Господом смираваше.

Но Господ не хтеде да овај светилник остане свету непознат, те упути к њему неке богољубиве иноке. Дошавши к преподобноме они га замолише да их прими и испосничком живљењу научи, што преподобни, предвиђајуђи свој скори одлазак Богу, радо прихвати и благослови их да живе у пећинама испод њега. Пред смрт их замоли да му у стени у пећини усеку у камену место за гроб, где ће га по смрти његовој положити. Затим им на њихову молбу исприча своје житије и подвиге, па се онда по људској природи нешто мало разболе. Потом се причести божанским и животворним Тајнама Христовим, изговарајући ове речи: „Слава Богу за све!“ Најзад се још једном топло помоли, говорећи: „Господе Исусе Христе, Сине Божји, прими у миру душу моју и удостоји ме да прођем кроз ваздух и покрај духова лукавства неузнемирено и без препреке, без опасности и њихове пакости, уз помоћ и одбрану Твојих светих Анђела, и вођен и спровођен њима тамо где ћу се Теби, Богу мојему, поклонити и од Тебе примити награду по великој милости Твојој и без осуде за многа моја зла дела“. Затим даде братији последњи целив и мирно предаде душу своју у руке Господа свога, Кога је од детињства толико заволео и усрдно Му подвижнички служио до дубоке старости. Упокоји се 5. јуна 1270. (или 1275.) године за владавине српског благоверног краља Уроша. Оне ноћи кад се преподобни упокојио видела се светлост од много свећа у његовој пећини и чуло се ангелско појање. Од братије је нађен ујутро где почива у каменом гробу умотан у власеницу, сјајнога лица и пећине препуне благоуханога мириса. Господ ускоро прослави и сасушене подвизима мошти преподобнога, јер даром чудотворства и миомиром изобилно их обогати. Зато се к њима стадоше стицати многобројни верници са разних страна, и по вери својој утеху и исцељења од њих добијати.

Ускоро затим пештера преподобнога би претворена у цркву Божју, и цар Душан (1331 -1355 г.) је предаде на управу старом игуману Григорију, а потом она постаде метох манастира Хиландара. Неки делови моштију преподобног Петра бише однети у Цариград и на друга места, а крајем 16. века монаси коришког манастира скрише од Турака остатке светих моштију његових у пећинску цркву манастира у Црној Реци код старог Колашина, између Митровице, Пећи и Новог Пазара, где оне и до данас почивају. – Молитвама преподобног оца нашег Петра Коришког нека Господ и нас помилује и спасе, као благ и човекољубив. Амин.

https://mitropolija.com/2022/06/18/prepodobni-petar-koriski-3/

Бесједа блаженопочившег Митрополита Амфилохија у Патријаршијској капели у Београду, 17. јун 2009. године

,,Жив је Господ Бог наш и жива ће бити душа наша”, ријеч је Светога јеванђеља и Откривења Божијег. ,,Господ је Бог живих, а не Бог мртвих”, речено је, такође у Светом јеванђељу, то показује и потврђује сва историја рода људскога, историја свеукупне васионе, а нарочито историја свете Цркве Божије. Неки су говорили да су у само неким првим временима Цркве Христове бивали свети Божији људи, свети апостоли, свети мученици и подвижници, а да послије Црква више није рађала свете Божије људе. Па каква би она била радионица живота, каква би она била чуварка и носитељка живога Светога Духа ако у свим временима не би рађала и увијек изнова препорађала људске душе истином Божијом, животом дјечијим и силом Духа Светога.

Ево и данашњи празник нам поручује да је Црква радионица живота и да Црква Божија непрекидно рађа свете Божије људе. Данас славимо Свету Марту и Марију, дивне сестре Лазареве. Марта, која се много труди, и Марија која клечи код ногу Господњих, а обадвије вапију Господу да васкрсне њиховога умрлога брата Лазара. А онда празнујемо великог патријарха цариградског који је живио триста-четристо година послије њих, Митрофана, првог патријарха Константинопоља града, који је био и патријарх у вријеме Првог васељенског сабора 1325. године у вријеме великог цара Константина. А онда, послије њих, празнујемо и друге велике и свете мученике, који су такође за Христа пострадали у то вријеме, у оно страшно вријеме великог гоњења Цркве Христове. Онда идемо даље, празнујемо Светога Зосиму, који је био епископ Новога Вавилона, био пустињак на Гори синајској и последње дане свога живота провео на Синају. Ту идемо даље, кроз сву историју Цркве до наших времена, јер, ево данас, ми прослављамо и свештеномученика Јоаникија, митрополита црногорскога и приморскога, и са њиме пострадале мученике и свештеномученике, Богића свештеномученика који је, такође, за Христа пострадао у наше вријеме. Црква Божија, двије хиљаде година, увијек изнова рађа свете Божије људе, свете мученице, мученике и свете свједоке Његове истине и Његовог присуства са нама и међу нама.

Свештеномученик Јоаникије, који је наш савременик, који је био као свештеник у Котору, био професор на Цетињу тридесетих година, који је био професор овдје Шесте мушке гимназије, и данас његови ученици памте га као изузетног педагога, који је кратко вријеме био на трону цетињских митрополита, од 1940. до 1945. године, управо уочи оног страшног Другог свјетског поклања, он је примио трон митрополита цетињских, да би већ 1945. године мученички пострадао у Аранђеловцу.

Недавно смо добили свједочанство од једнога, малтене, очевица, какав је био страдални завршетак Митрополита Јоаникија. Један ондашњи капетан ОЗНЕ, који је био задужен за њега када су га довели преко моста овдје на Сави, 1945. године, јуна мјесеца, када су га довели у Аранђеловац, није могао да се упокоји, а да не остави запис за будућност, како стоји у том његовом запису. Рака Ивановић, да га поменемо, да га Бог опрости, упокојио се, није могао да умре, а да не остави тај запис. ,,Довели су га” каже ,,преда ме, видио сам старца намученог, згрушена крв на његовој бради. Тукли су га, једва се кретао. Рекао сам му да сједне и сио је.”

“Шта могу да учиним за вас?” каже њему Рака. А он каже: ,,Ако је могуће, чашу воде.” И он нареди да му донесу бокал воде и попио је. Не само што су га тукли и мучили, него су га и жеђу и глађу мучили. Иде даље и описује саслушања која су се догодила непосредно послије тога, и не само саслушања. И да не поменемо имена оних који су учествовали у тим саслушањима, негдје ту у ове дане је било, дванаести јуни па тог петнаестог, осамнаестог јуна, саслушања када је тај Рака ушао у собу гдје су га двојица саслушавали. Нашао га је у несвјести пребијеног, обореног на земљу, са лицем према земљи. Наредио је чуварима те су га посули водом да дође себи, непосредно послије тога, описује он за 18. jуни, а ми смо га уписали у календар 17. jуна, јер нијесмо тачно знали датум. Али сад ето знамо и датум,  да је то био 18. jуни. А закљичили смо да је то вријеме јер смо нашли у Цетињској архиви запис једног тадашњег генерала ондашње војске, гдје доставља црквеном суду Митрополије црногорско- приморске панагију ,,разбојника Јоаникија Липовца. Смрт фашизму, слобода народу!”. И на основу тога смо закључили отприлике, 23. јуни је датум на основу кога смо рачунали да је то негдје 17. јуни и тако је уписано у календару. Међутим, по свједочанству овога Рака, 18. јуна је он стријељан испод Букуље. Трагамо за његовим гробом и помолимо се Господу да нам Бог открије његове мошти.

Прије него што су га одвели на стријељање, дошао је код овога Рака да му каже: ,,Јеси комуниста, али видим да си добар човјек. Молим те овај прстен, мене ће стријељати, однеси или у Митрополију или мојој ћерки.” А њему је била умрла попадија и, највјероватније, тај прстен је био од његове попадије покојне који је он сачувао са собом. И тај прстен је и данас сачуван, тај Рака га је сачувао и предао своме пријатељу, а тај пријатељ нам га је показао недавно и вечерас, ако Бог да, предаћемо га. Ја ћу ићи у Крагујевац, биће промоција једне књиге у вези Митрополита Јоаникија и страдања тих времена код владике Јована. Дакле, тај прстен ће остати у Епархији шумадијској, гдје се припрема и градња храма у част Свештеномученика Јоаникија.

,,Предај овај прстен, мене ће убити, а да знаш да никоме зла нијесам направио. Једино по чему сам се ја управљао је закон живога Бога и то је оно што је мене и довело на моју Голготу.”

Тако су Свети свештеномученик Јоаникије и са њиме преко стотину свештеника само Митрополије црногорско-приморске, убијени од безбожника нашег времена. И Богића данас прослављамо, такође свештеномученика из Босне. То су нови изданци Цркве Божије, они који су засијали на небу Цркве Божије, који су свједоци живи живога Господа. И заиста, жив је Господ Бог наш и жива ће бити душа наша, Бог је Бог живих, а не Бог мртвих, Црква је радионица вјечнога живота, и у свако вријеме рађају се свети Божији људи, подвижници, молитвеници, мученици, страдалници, исповједници, живи свједоци живога Господа, коме нека је слава и хвала у вијекове вијекова. Амин.

https://mitropolija.com/2022/06/17/besjeda-mitropolita-amfilohija-o-svetom-joanikiju-crnogorskom-crkva-bozija-neprekidno-radja-svete-bozije-ljude/

Људи непрестано кукају из разлога и без разлога. На пример, зими им је прехладно, а лети је превруће. И, у реду, било би питање старих времена, када је цео живот човека заиста зависио од временских услова — суша или мраз могли су уништити усеви на пољу, што би могло довести до глади и смрти. Али у наше доста комфорно доба, када постоје клима уређаји и грејање, у најмању руку је непримерено жалити се на време људима који не зависе од тешког рада на пољу, за разлику од наших предака.

И ово се односи не само на жалбе на временске прилике. Сада се чини да нема ниједног фактора на који се не бисмо жалили. Наравно, не говоримо о стварним проблемима са којима се људи могу суочити. Само размислите о томе од чега патимо, шта нас избацује из равнотеже. «Ах, ова се продавница затвара у једанаест увече, не ради целу ноћ — како је незгодно!», «Ове банане нису довољно зреле», «Овај воз касни већ три минуте. Ужасно!». Гледајући такву патњу људи са смартфонима, особа из још врло недавне прошлости једноставно би посумњала у њихову нормалност. И била би у праву.

Човек се врло брзо навикне на добре ствари и почне то да доживљава као датост, као неку врсту свог неотуђивог права. И, ако се сећате свете историје, то никако није феномен нашег доба.

Сетимо се Јевреја које је Мојсије извео из египатског ропства. У почетку, спашени од неподношљивог рада и угњетавања, људи су се жалили на прогон фараона, али када је Господ показао своју снагу и уништио прогонитеље, спашени су одмах почели да се жале на оскудну храну. А када им је Господ послао ману са неба и то се чинило недовољно... И све се то дешавало уз стална чуда, која је Господ испољавао. Шта се онда може рећи о нама?

Потпуно иста ствар се догађа и нама. Тако мало ценимо све благослове које нам Господ даје у овом животу и непрестано роптамо. Ништа нам не одговара. Све нам недостаје. И, као последица тога, ово роптање се завршава још већим проблемима.

Навикнемо се на добра, заборавимо да захвалимо Господу на њима, а када осетимо и најмању нелагоду, почињемо да роптамо и кукамо.

И, ако мало размислите, онда проблеми због којих гунђамо и кукамо постоје само у нашоj машти. Jер, кад бисмо заиста ценили оно што имамо, никада не бисмо патили од таквих ситница. Па, само помислите, воз касни три минута. Али једном давно морали бисте да пешачите! Помислите само, смартфон се полако пуни. А некада давно нису сви имали фиксни телефон у стану (није било чак ни станова)...

Дакле, ако научимо да ценимо и са захвалношћу прихватамо оно што нам је дато, тада ће нас Господ спасити истинских проблема за које ни не сумњамо, и даће нам добро и светлост чак и у најтежим и најмрачнијим временима.

https://pravlife.org/sr/content/mitropolit-antonije-pakanich-otkriva-zashto-hrishtshaninu-ne-prilichi-da-kuka

“Што долазите код мене да тражите савете кад код вас на Лезбосу имате великог духовника оца Фотија“, говорио је Свети старац Пајсије поклоницима који су долазили са острва Лезбоса .

Чувени Старац Фотије Јуродиви био је несвакидашња личност који је својим подвижничким животом пројавио Јеванђеље Христово у пракси непрестано славећи велико име Свете Тројице.

Старац Фотије Јуродиви тешким подвигом јуродивости био је несхваћен од многих људи, али истовремено је задобио љубав и поштовање од свих оних који су видећи његов подвиг препознали човека Божијег како је говорио за њега блаженопочивши Архиепископ атински и све Јеладе г. Серафим.

Животно путешествије од сто година Старца Фотија Јуродивог започео је на благословеном острву Светог Архангела Михаила  Лезбосу где је рођен 5. јануара 1913. године од благочестивих родитеља Димитрија и Марије Сардели у селу Памфила које се налази недалеко од престонице острва града Митилине.

На Светом крштењу добио је име Панајотис у част Богородице (Панагија) од својих родитеља, које је изгубио у својој петој години оставши заједно са својом трогодишњом сестром Маријом сироче. Одгој двоје малих сирочића преузела је тетка Мариго која им није подарила неопходну пажњу тако да је мали Панајотис од тада већ почео да ради у продавници намештаја. Ипак Бог га није оставио без духовне утехе и хришћанског одгоја већ га је упутио монахињи Елпиди која га је научила да се моли и која га је упутила ка Светој Гори, након што је чуо у парохијској цркви надахнути беседу једног путујућег свештеника беседника који је говорио о „божанској љубави“.

Рањен „божанском љубављу“ са свега тринаест година упућује се на Свету Гору и читаво време ка Светој Гори га руководи једна жена у црном која га чак и на самој Светој Гори не оставља него га упућује ка једној келији на Провати где су живели два монаха родом са острва Лезбоса. Задњих дана свога живота признао је своме духовном чеду оцу Теофану, игуману Манастира Светог Николе на Метеорима да је та жена у црном која га је руководила била сама Пресвета Богородица. Све до своје осамнаесте године остаје у послушању доста строгим старцима, а затим се удаљује у Манастир Велику Лавру.

У манастиру Велика Лавра, који је настарији светогорски манастир и први у светогорским диптисма, млади Панајотис био је у послушању ученом јеромонаху о. Павлу Павлидису (1885-1980) који је био по звању лекар хирург. На чину монашења у расу добио је монашко име Давид, да би после пар година био замонашен у чин велике схиме, добивши име Фотије у част на Патријарха цариградског Светог Фотија Великог.

Због свога врлинског живота на предлог Већа стараца манастира Велике Лавре бива рукоположен за јерођакона (1936)  и јеромонаха (1944) од стране Митрополита милитупољског Јеротеја. У манастиру Велике Лавре био је на разним послушањима, у винограду, у пекари, у гостопримници, црквењак, рибар и на крају секретар манастира због дара калиграфије.

Највеће дар који долази кроз послушање је дар непрестане молитве који је добио због свог беспоговорног послушања својим старцима. Старац Фотије имао је  велики благослов да за свога духовнога оца има облагодаћеног Стараца Тихона Руса, који је био духовник и Светом старцу Пајсију. За Старца Тихона говорио је јуродиви Старц Фотије: „ Нисам срео за време мога живота Старца са толиким великим даром расуђивања као оца Тихона којем сам служио као послушник, а касније му је био у послушању отац Пајсије.“

Велики благослов за оца Фотија био је и познанство са Светим старцем Силуаном и Светим старцем Софронијем, који му је постао и духовник. Свети старац Силуана посаветова га је да: „мора да воли своје ближње, да састрадава са њима, да се моли за њих лијући своју крв за њих!“

Велика је била љубав Старца Фотија према своме острву Лезбосу, тако да је за време свога двадесетогодишњег боравка на Светој Гори истраживао у светогорским библиотекама житија светогорских отаца родом са Лезбоса и житија деце новомученика са острва Лезбоса. Када је скупио доста грађе за њихова житија наручио је и њихову иконуа, а потоње да се живопишу на фрескама у Цркви Светог новомоученика Луке у Памфили, коју је сам подигао у своме родном селу.

Након завршетка Другог светског рата због недостатка свештенства 1950. године бива позван од Митрополита Митилине Јакова I (1925-1958) да опслужује парохију Светог Антонија у селу Тригона, где бива све до свога одласка у пензију 1992. године.

Са благословом манастира Велике Лавре, јеромонах Фотије одлази са Свете Горе да опслужује верни православни јелински народ на острву Лезбосу, али до свога упокојења остаје члан братства манастира Велике Лавре и зато се назива отац Фотије Лавриотски.

Одлазак са Свете Горе, отац Фотије је назвао својом „Одисејом“! Наиме, вративши се духовно богат са Свете Горе, отац Фотије је одлучио да настави свој монашки подвиг кроз несвакидашњи подвиг јуродства. Није желео да га хвале и поштују као Светогорца који долази из најзначајнијег светогорског манастира Велике Лавре и као ученика великих духовних отаца као Старца Тихона, Силуна Атонског и оца Софоронија.

Иако је био ван Свете Горе и окружен парохијским обавезама ипак никада није запоставио монашка правила и црквена богослужења која је испуњавао са схоластичком тачношћу. Сваку среду и петак, као и понедељак (дан анђела који посте монаси), постио је строго на води, а дневно је могао и до шездесет пута да отпева у себи Акатист Пресветој Богородици који је знао наизуст.

С обзиром да је био јеромонах по црквеном Уставу Јеладске цркве бива постављен 1963. године за члана братства манастира Светог Јована Богослова Ипсилу на Лезбосу, притом настављајући да опслужује сеоску парохију Светог Антонија. Следеће године 1964. бива унапређен за архимандрита од стране Митрополита Митилине Јакова II са чијим благословом у своме селу Памфила подиже храм Светог новомученика Луке и обнавља гроб Светог новомученика Теодора Визанитијског.

Увек у служби Цркве бивао је на разним послушањима, тако да је опслуживо  једну годину парохију у селу Мелантио у области Килкиса, да би 1972. године служио у Манастиру Свете Катерине на Синају, а затим до 1975. године опслуживо је Храм Васкрсења Христовог у Јерусалиму. Следеће године опслуживао је парохију Светог Николе на острву Халки, по благослову васељенског Патријарха Атинагоре. Након завршетка послушања чредног свештеника на Халки, одлази у Русију на поклоњење Светињама, да би се затим обогаћен искуством послушања свештенослужитеља у Манастиру Свете Катерине на Синају, Јерусалиму и на Халки, вратио на острво Лесбос да служи у својој парохији Светог Антонија Тригона у Памфили све до свога одласка у пензију.

Биће запамћена његова љубав према свима људима ма где год да је служио. Због његове простодушности и пожртвоване љубави вољели су га Арапи на Синају, као и Палестинци у Светој земљи, а од многих Турака, од којих су не мали број били тајни хришћани, био је изузетно цењен и поштован. Ма где год да се појавио јуродиви Старац Фотије својом необичном појавом пленио је срца већине људи око себе. Да већине, јер нису могли сви да га схвате и прихвате његов подвиг јуродства.

Наиме, од момента када је изашао са Свете Горе Старац Фотије је јуродствовао на разне начине позивајући на тај начин све око себе на покајање, а истовремено чувајући се од пада у гордост и остале грехе. На себи је имао само један стари подрасник, без да носи испод себе панталоне и мајицу, као што се и уверио и турски граничар који је био затражио од оца Фотија да скине подрасник када је први пут ишао на поклоњење православним светињама у Турску. Тада је заједно са Митрополитом Митилине г. Јаковом II и групом поклоника ишао на поклоњење светињама у Ајвалију, одакле је био родом сам Митрополит Јаков II. Према турском закону само је васељенском Патријарху дозвољено да носи расу, тако да када је отац Фотије покушао да уђе у Турску са расом, турски граничар је затражио од оца Фотије да скине расу. Безазлен и увек послушан, отац Фотије је одмах скинуо расу, али је турски граничар одмах променио мишљење, затражиши да је одмах обуче јер испод подрасника отац Фотије је био потпуно наг, притом га пустивши да прође границу не тражећи ни пасоша од оца Фотија. Тај догађај постао је познат турској јавности тако да су тада писале турске вести да у Турској само два свештеника носе расу цариградски Патријарх и отац Фотије.

Јуродиви Старац Фотије на ногама никада није носио ципеле већ је имао неке старе сандале, а ноћима је спавао по сокацима острва Лезбоса, бивајући попут Господа Исуса Христа који није имао где да главу склони. (Мт. 8, 20, Лк.9, 58) Купао се ноћу у мору или реци тако да се никад није „осећао“ на смрад него напротив читав је миомирисао иако сапун није користио. Тако једном приликом кад се купао у реци, наишла је једна жена која је носила оброк своме супругу на посао и када га је видела почела је да бежи и да виче  „ђаво !“ Отац  Фотије не имајући осећај за овоземаљске страсти и притом да је наг, одмах је потрчао за том женом, вичући и упорно је уверавајући као мало дете да није ђаво него отац Фотије.

Због чистоте срца Старац Фотије  је био је  обдарен од Бога многим даровима, као што сведочи и Митрополит Митилине Јаков I када је идући из Митилне аутом за цркву у Плумари на вечерњу службу, успут срео оца Фотија. Видевши га, Митрополит Јаков је наредио своме ђакону да заустави ауто и да повезу оца Фотија до села где су ишли баш у његову цркву. Отац Фотије је одбио рекавши Митрополиту да Господ Исус  Христос није ишао на колима, што је узнемирило Владику тако да су наставили према селу без оца Фотија. Међутим кад су стигли у село испред цркве, са осталим свештеницима чекао их је отац Фотије што је зачудило ђакона који је одмах рекао Митрополиту како је то могуће да је дошао овај ваш откачени свештеник када други ауто није прошао поред њих, а село је било удаљено сат времена од места где су срели оца Фотија. Митрополит Јаков је прокоментарисао да није луд него да је заиста свет отац Фотије, сведочи Митрополитов нећак, чувени професор Литургике солунског Богословског факултета, блаженопочивши Јован Фундулис. Наиме професор Јован Фундулис био је од првих који су препознали светост живота јуродивог Старца Фотија.

Многе је личности оставио у недумици и зачуђене отац Фотије, а једна од њих је била и игуманија Манастира Свете Матроне на острву Идри, где је често долазио да служи отац Фотије. Једном приликом када их је посетио, намеравао је да иде на бдење на острву Спецес у Манастир Свете Фотине и Преподобне Јелисавете. Тада због велике буре нису ишли бродови, тако да је игуманија саопштила оцу Фотију да неће моћи ни он ни сестре ићи на манастирску славу на острво Спецес, нашто је он само одмахнуо руком. Изјутра је игуманија Манастира Свете Матроне позвала игуманију Свете Фотине и Преподобне Јелисавете да јој честита славу и да је пита ко је био од гостију и  свештеника на манстирској слави. Кад је игуманија Свете Фотине, Старица Текла одговорила да је био отац Фотије, игуманија Свете Матроне остала је зачуђена рекавши да нису ишли бродови и да је управо видела оца Фотија у своме Манастиру. Обадве су остале зачуђене и у недумици! А кад је игуманија питала оца Фотија како је ишао на манастирску славу само је избегао да одговори правећи се јуродив и тиме се чувајући се од гордости.

Приликом хиротније за Митрополита Митилине Јакова III на Литургији у атинском Митрополијском храму Благовести учествовао је и отац Фотије. За време Литургије, Архиепископ атински Серафим позвао га је да дође до њега и показујући га  архијерејима са десне стране рекао им: „Погледајте оца Фотија, он верује у Христа!“,  а затим  показујући га архијерејима са леве стране нагласио: “ Видите ли овога малога (оца Фотија)? Он има у себи Бога!“ Блажене успомене Архиепископ атински Серафим гајио је велико поштовање и љубав према оцу Фотију тако да је врло често га примао у својој канцеларији у Архиепископији атинској, духовно се напајајући саветима оца Фотија.

По сведочанствима оца Василија, старешине Цркве Светог Спириодна у Пиреју током посета његовој парохији, отац Фотије непрестано је наглашавао покајање бивајући притом сведок прозорљивости Старца Фотија. Наиме отац Фотије имао је дар од Бога да види ко на длану стање људских душа тако да је често говорио онима који су неисповеђени: „Ти да идеш да се исповедиш, душа ти је црна!“ Једном другом приликом посетивши своје духовно дете, секретара Митрополије Јерисоса, архимандрита ο. Хризостома Мајданос (данас Епископ у Александријској патријаршији),  замолио га је да посете једнога свога острвљанина са Лесбоса који је живио на Халкидикију и који је постао Јеховин сведок. Након што су га нашли, отац Фотије је остао са њим у дугом разговору и на крају је успео да га исповеди и врати у православље. Након тога отац Фотије је сав сретан отишао, а потом није прошло ни пар дана, а бивши Јеховин сведок се упокојио у миру у православној вери, захваљујући оцу Фотију кога је Бог „обавестио“ о скорој земаљској кончини његовог острвљанина.

Нажалост, другом приликом када је хитно одјурио из цркве са богослужења у своме родном селу, хитајући у оближњи град да исповеди једну жену која је деценијама била у секти Јеховних сведока, није било решености од стране те жене да се исповеди. На сва мољења оца Фотија који ју је умољавао испод прозора да сиђе и да се исповеди одговор је био негативан уз претњу да ће позвати полицију. Сав тужан отац Фотије је напустио ту жену, а није прошло ни пола сата а та несрећна жена је умрла непокајана и неисповеђена.

Захваљујући професору Јовану Фундулицу садашњи старешина Цркве Светог Елевфтерија општина Ахарнон у Атини, протопрезвитер др.Темистоклис Христодулу започео је да скупља материјал за књигу о оцу Фотију. Једно јутро завршавајући материјал за књигу забринуто се замислио ко ће да му изврши цензуру књиге, да види да ли су заиста веродостојни подаци о оцу Фотију. И одједном, гле за дивно чудо улази у његову канцеларију сам отац Фотије и на велико зачуђење оца Темисоклиса почиње да му даје наредбу да чита оно што је досад написао и да му испаравља текст, да би му на крају рекао да има благослов да објави књигу, али тек кад се упокоји.

Другом приликом сведочи отац Темистоклис дошао је у његов Храм Светог Елефтерија, отац Фотије први петак месеца октобра са монашком торбом пуном икона. Тог првог петка месеца октобра сваке године почиње веронаука за младе, тако да отац Темистоклис није имао времена да угости оца Фотија. Међутим, отац Фотије му је одговорио да је дошао управо због веронауке да каже пар речи деци о православној вери и да им да један дар. Отац Темистоклис се врло обрадовао и повео оца Фотија у доњи део храма, где се одржавају часови веронауке као и духовни семинари.  На крају часа веронауке, отац Фотије поделио је из своје торбе иконе свим учесницима, притом давши сваком ђаку икону светитеља чије име носи, иако никада пре није видио ту децу, нити му је ишта о њима рекао отац Темистоклис, који га је после зачуђен питао како је знао колико деце има и како је знао њихова имена. Наравно, одговор никад није добио.

Обдареним великим даровима од Бога попут прозорљивости, лечењем болесних и ђавоиманих, премештањем са једног дела земље на други без да користи било који вид транспорта, отац Фотије је био велико обитавалиште Духа Светог који је све те дарове скривао јуродивошћу често бивајући несхваћен и презрен од многих па и од свештених лица. Главна врлина која га је красила и чувала од пада у гордост била је смирење. Наиме, увек је сматрао себе последњим не тражећи од људи похвале и части него у скривености свога срца непрестано је славио Бога молећи се за сав род људски, а поготово за своје парохијане на острву Лезбосу.

Од момента када је сазнао да је болестан од рака, одлучио је да до свога упокојења не куша више ни кап уља у јелу. Иако је било врло строг према себи, према другима био је благ и то поготово на исповести где је пројављивао очинско милосрђе. Увек је наглашаво три битна фактора за човеково спасење: прво учествовање на богослужењима, затим  Свету тајну исповести и Свето причешће. Све је саветовао да се непрестано моле и да буду милостиви. А захваљујући његовој милостињи многи сиромашни студенти завршили су факултете. Врло често се дешавало када су му богати верници давали новац, не гледајући на суму коју је примио, да истог трена пред њима да те паре онима којима су биле потребне. Наравно то је врло често разбешњавало и ожалошћивало те богате вернике који су желили кобајаги да „помогну“ оцу Фотију, не знајући да њима у суштини помаже отац Фотије лечећи их од тврдичлука.

Задње две године живота отац Фотије, тешко болестан од рака, провео је у Атини код једне благочестиве породице Георгија и Софије Капедра који су се старали о њему, а поготово госпођа Софија која га је попут верне духовне ћерке служила, као жене мироносице Господа нашег Исуса Христа. У дубокој старости, болестан и исцрпљен од подвига своју облагодаћену душу предао је у наручје Подвигоположнику душа наших Господу Исусу Христу у Атини изјутра у пола девет 5. марта 2020. у својој 97 години. Тај исти дан увече кренуо је на задње путешествије из Пирејске луке Старац Фотије Јуродиви ка своме родном острву Лезбосу и Цркви Светог новомученика Луке, чији је храм сам подизао пуне 33 године, доносећи из разних делова Грчке мермер са археолошких налазишта. Испред храма се сакупило мноштво народа да одслуже мали помен своме духовнику Старцу Фотију Јуродивом. Сам чин сахране обављен је од стране Митрополита Митилине Јакова III и Митрополита Камеруна Григорија, уз присуство око педесетак свештеника и мношто верног народа у сеоској Цркви Светог Антонија, где је служио пар деценија Старац Фотије, а по личној жељи отац Фотије је закопан на сеоском гробљу Тригона.

Све су новине на острву писале о упокојењу оца Фотија, а сам Митрополит Јаков нагласио је “да је отац Фотије био један свет човек и да је био посебан благослов за острво Лезбос“. До сада је објављено више књига о оцу Фотију Јуродивом и одржано неколико симпозија у спомен на оца Фотија. Низак растом, висок духом отац Фотије Лавриот, јуродиви подвижник са острва Лесбоса, презревши земаљску славу и част, задобио је небеску славу, ушаваши у хорове преподобних прославља Бога у Светој Тројици, остављајући нам пример свога подвижништва и љубави ка Богу и род људски за који се сада још усрдније моли. Иако не имајући академско образовање отац Фотије јуродиви наглашаво је да је „Црква највећи универзитет“, јер једино се у Цркви човек обожује и освећује и задобија живот вечни.

Нека би молитвено заступништво јуродивог Старца Фотија Лавриота било свима нама на спасење и на умножење љубави ка Богу и роду људском!

Архимандрит мр. Евсевије Меанџија

https://mitropolija.com/2022/06/15/jurodivi-starac-fotije-lavriotski/

Бог је љубав и створио је овај свет и нас у њему из љубави. Ако Бога гледамо као уметника и сву творевину Божију посматрамо као уметничко дело, могло би се рећи да је главна тема тог уметничког дела – љубав. Могао је Бог створити овај свет и на много других начина, на пример могао је створити људе да буду потпуно једнаки у свему и да сваки човек буде сам себи довољан, тј да буде у потпуности способан да задовољи све своје потребе. У том случају би главна тема уметничког дела било нешто друго а не љубав, можда рецимо једнакост и симетрија. Али, будући и сам љубав, Бог је створио овај свет тако да љубав буде у сваком ма и најмањем делићу главни састојак, главни чинилац.

Отуда су сви људи међусобно различити. Не постоје два потпуно иста човека. Чак се и близанци међусобно разликују. Не само да се разликујемо по изгледу, него смо различити и по даровима које нам Бог даје. Неко се роди да буде научник, неко да буде руководилац, неко да буде уметник, неко да буде лекар, неко да буде рудар, неко да буде пастир, неко да буде војник, а неко да буде војсковођа. Неко се родио у богатој породици, а неко се родио од сиромашних родитеља. Неко се родио здрав и снажан, а неко се родио са неком урођеном болешћу. И не само да се разликујемо по месту и условима у којима смо рођени, него су различити услови у којима свако од нас расте и развија се док не постане самостална личност.

Све ове разлике површном посматрачу могу личити на неправду. Демони се веома труде да такав став и такву мисао наметну што већем броју људи. Али никакве неправде ту нема. Коме је више дао Бог, од њега ће више и тражити. Било је кроз историју многих покушаја да се створи једнакост међу људима, али сваки покушај да се створи нека спољашња једнакост, једнакост у смислу постигнутих резултата, тј да сви људи имају подједнаку имовину, подједнак углед, подједнаку славу, подједнак утицај на друштво, неминовно води у тоталитарни друштвени поредак, у репресију. Истинску једнакост међу људима не треба тражити у тим спољашњим стварима, већ пре свега у томе да сваки човек има подједнаке шансе и слободу да се сам по својој слободној вољи користи тим шансама.

На пример, било би неправедно забранити неком детету да једног дана постане лекар, ако је то његова жеља. Али би било сасвим погрешно и да му се ради неке друштвене статистике наметне да буде лекар само зато што је друштву потребно тачно толико и толико лекара или зато што се родио у лекарској породици. Књижевност је препуна јунака којима нека сила, неки закон, неки друштвени поредак намеће шта морају да буду, док су у њима самима жеље за нечим другим. Од царевића који жели да се игра у прашини и буде слободан као просјак, преко заљубљених којима родитељи бране ту љубав, па до рецимо осуђеника који је након изласка из затвора решио да живи поштено, али га друштво и даље третира као криминалца и не пружа му прилику да свој живот промени. То је универзална тема људске драме.

Уместо да се силом намеће једнакост, Бог нас призива на нешто много узвишеније. Пред Богом смо сви једнаки. Коме је више дао, од њега више и тражи, а коме је мање дао, од њега мање очекује. Шансе за успех су нам свима подједнаке. Свако може постати светитељ ако то жели, без обзира на то где се и у каквим условима, и од каквих родитеља родио. Имамо примере светитеља који су били владари, имамо светитеље који су се родили у сиромаштву, имамо светитеља међу најученијим људима свог времена, као и међу пастирима. Имамо светитеље који су синови и кћери светих људи, а имамо и оних светитеља чији су родитељи били гонитељи хришћана. Свакоме од нас пружена је иста шанса и свакоме од нас је Бог дао слободу да искористимо своје шансе онако како желимо. Шта ће ко од нас постићи са даровима које је примио од Бога, зависи само од нас самих.

Бог нас је позвао да те међусобне разлике љубављу надомештамо. Да своје вишкове делимо са онима којима недостаје како би свако своје потребе могао да задовољи. У том смислу треба разумети речи Светог апостола Павла: „Носите бремена једни другима и тако испуните закон Христов“. Или на другоме месту каже: „Не старајте се свако за своје, него свако и за оно што је других“. Ово наравно не треба разумети да свако треба да се петља у туђе послове и да гура свој нос тамо где му није место. Него кад видиш да се неко труди да нешто постигне, да чезне за нечим, онда колико до тебе стоји учини све да му помогнеш да то постигне. Наравно, под условом да се ради о некој ствари која није зла сама по себи. Ако видиш да се неко бори са неком невољом, онда ћеш понети његово бреме, ако му помогнеш да је савлада. Ако видиш човека увређеног и пониженог у чијем се срцу зачиње мржња и жеља за осветом, и ако му благом речју и утехом олакшаш да своје срце излечи од мржње и злопамћења, онда си понео његово бреме. Ако видиш некога обасутог славом и богатством како се заборавља и како из његове душе полако ишчезава смирење, самилост и доброта, па га речју или каквим примером тргнеш из духовног сна и у њему пробудиш поново она племенита осећања, онда си понео његово бреме.

Ако си здрав, помози болесном. Ако си учен, помози неуком. Ако си богат, помози сиротом. Ако си моћан, помози нејаком. Ако си славан, помози презреном. Ако имаш какав дар Божији, помози онима којима тај дар недостаје. У житију светог Петра Милостивог читамо интересантан догађај. Наиме Петар је испрва био веома немилостив цариник. Градски просјаци су једног дана стали између себе да разговарају о њему и дошли до закључка да ни један од њих никада ништа није добио од Петра. Тада један од њих рече: „ја ћу од њега нешто испросити“. Једног дана када је Петар возио товар хлебова за кнеза, овај просјак изађе пред њега и стаде га толико упорно молити, да се Петру на крају досади и желећи да га се отараси он замахну једним хлебом на просјака с гневом гађајући га векном хлеба уместо камена јер му ништа друго није било при руци. Нешто касније Петар се разболе и паде у занос и виде себе на суду. Виде теразије где на једну страну ставише све његове грехе, а на другој страни се испрва не нађе ни једно добро дело тако да се теразије сасвим нагнуше на једну страну. У том тренутку на оној другој страни се нађе онај хлеб којим је гађао просјака и он претеже. Тргнувши се из тог виђења, и опоравивши се од болести, Петар је из корена променио свој начин живота и постао је најмилостивији човек у свој околини, тако да је и добио надимак Милостиви. Из тог житија видимо да је могуће и ономе ко је од Бога добио дар сиромаштва, да помогне ономе ко је добио дар богатства. Јер и богатство и сиромаштво су дарови Божији. У оним даровима у којима изобилујеш, старај се да помогнеш онима којима ти дарови недостају, да би и други људи који имају дарове који теби недостају, помогли теби. Бог нас је баш зато и створио неједнаком, како би смо имали више прилика да покажемо своју љубав.

Ако пак, видиш човека да се упиње да нешто постигне, па се у теби појави завист према његовим успесима и уместо да му помогнеш да постигне свој циљ, ти му још додатно ставиш препреку на пут, како би га спречио, онда не само да ниси понео његово бреме, него си га још више обременио. Ако видиш пониженог и увређеног, па му доливаш уље на ватру својим речима и у њему утврђујеш мржњу према увредиоцу и жељу за осветом, онда не само да ниси понео његово бреме него си га додатно обременио.

Понети бреме другом човеку, значи разумети његове жеље и потребе и према својим могућностима му помоћи да их оствари и задовољи. У свему томе треба да будеш опрезан и да пазиш и на самог себе. Некад видиш код некога само једну потребу, али у њему има више међусобно испреплетаних потреба и можда та коју видиш није највећа и најважнија. На пример видиш човека сиротињски обучена и помислиш његова највећа потреба је новац за храну и одело. Те су потребе сасвим очигледне. Међутим, можда он у себи не осећа толику тескобу што је гладан, нити му је хладно због рђавог одела. Можда је у њему куд и камо већа потреба да га неко уважи, и да га не гледају с висине. Ти му пружиш новац, али без довољно пажње и такта, и тиме си можда ублажио те његове очигледне потребе, али си на њега натоварио два пута веће бреме само тиме што се у твом гесту назирао презир или гађење.

Да би избегао ту замку, старај се да у себи о другим људима размишљаш на следећи начин. Бог те је обдарио неким даровима и сви људи којима ти твоји дарови могу бити од помоћи су као неки Божији службеници у некој небеској банци. Једини начин да задобијеш спасење то је да те дарове које си од Бога примио уложиш у небеску банку преко одређених службеника. Током живота наилазићеш на те службенике и твој задатак је да их препознаш кад их сретнеш и да им својим даровима послужиш, тј да преко њих те дарове уложиш на прави начин. Ако их правилно уложиш, преко службеника које ти Бог пошаље, на страшном суду ћеш бити похваљен и наследићеш вечни живот. Ако пак не препознаш те Божије службенике и пропустиш прилику да им послужиш својим даровима, онда си попут оног слуге из јеванђелске приче о талантима, који је закопао свој талант и чућеш страшан прекор на суду. Ако тако будеш гледао на све људе око себе, као на потенцијалне службенике које ти сам Бог шаље као прилику да паметно употребиш своје дарове, као на људе од којих зависи твоје сопствено спасење, онда ти неће промаћи ни оне њихове потребе које су можда мање очигледне, али које су за њих можда куд и камо важније од оних очигледних потреба које имају.

Настој дакле да добро сагледаш све потребе људи које сусрећеш, како оне очигледне тако и оне скривене и онда се постарај да им колико год више можеш, олакшаш, даровима које си примио од Бога, пазећи да том приликом на њих не натовариш неко ново бреме. Тако ћеш људима који те окружују, олакшати да носе своје бреме, а то значи да ћеш ти понети део њиховог бремена. То је најбољи могући начин да употребиш дарове које ти је Бог поверио. Зато Свети Јован Златоусти и каже да је то најспасоноснији начин живота.

https://www.tvhram.rs/odgovor-duhovnika/odgovor-duhovnika/3836/odgovor-duhovnika-nositi-breme-drugoga

У име Оца и Сина и Светога Духа! Да није данашњега Дана, браћо и сестре, хришћанства не би било, Светих Апостола не би било, Светих Мученика не би било, Светих Исповедника, Праведника, Пустињака не би било. Да није данашњег Дана ни вас не би било! Да није данашњег Славног и Великог Дана – Цркве Христове у свету не би било. Овај свет би био и остао поприште смрти, тамница греха, пакао. Човек – човек би престао бити човек и извитоперио би се у ко зна какво чудовиште.

Данашњи Велики Свети Празник, данашњи Велики Свети Догађај: Силазак Духа Светог на Апостоле и прве ученике Христове, дао је биће Цркви Христовој. Данас је рођендан Цркве Христове. Данас се родила Црква Силаском Духа Светога на Свете Апостоле. Господ је био у свету у телу, проповедао, чинио чудеса, пострадао, васкрсао и узнео се на Небо. А гле, Његови ученици беже плашећи се од Јевреја, крију се. Шта је, где је Његова сила, где је Његово обећање: Дајем вам власт да стајете на змије и на шкорпије и на сваку силу вражју? (Лк. 10, 19). Они беже, крију се, бегунци, страшљивци… Куда ћете?

И данас, Педесети Дан после Васкрса Господа Христа, силази Дух Свети у облику огњених језика и стаје на сваког од Светих Апостола, од Светих Ученика. И сви стадоше говорити разним језицима. Прости рибари, галилејски, људи неумни, говоре разним језицима истог тренутка кад Дух Свети сиђе на њих. Помиње се седамнаест разних народа, чули сте данас у Делима Апостолским, који су били присутни, и сваки је чуо свој језик да говоре неуки рибари галилејски. (ДАп. 2, 1 – 12)

Шта се десило, шта је то? Свети Апостол Петар им објашњава да је то испуњење пророштва Јоиловог: да ће Дух Свети сићи на свако тело, и прорицаће синови и кћери ваше, и дати Силу Божанску сваком људском бићу. (ДАп. 2, 14 – 17; Лк. 24, 49) И заиста, тај плашљиви Петар бегунац, истог дана кад је Дух Свети сишао на њега, неустрашиво проповеда Господа Васкрслог, Господа Вазнесеног и вели да је у Њему спасење: И да нема другог имена под небом којим се људи могу спасти. (ДАп. 4, 12) Чега? – Греха, смрти, ђавола, пакла.

Ко то може учинити у свету осим Господа Христа?! Сишао је Дух Свети, обећање је испуњено, највеће обећање, највећа нада – испуњена је. Дух Свети је сишао и слабе, немоћне ученике Христове претворио у свемоћне људе, у свемоћне јунаке. Њих смртне претворио у бесмртне. Обукли су се у Силу с висине – по речи Господа Христа. (Лк. 24, 49)

На данашњи дан Свети Апостоли су се обукли у Силу с висине. Каква је то сила? Сила јача од сваке земаљске силе, сила јача од греха, сила јача од смрти, сила јача од ђавола, сила јача од пакла. То што су данас доживели Свети Апостоли више се не гаси у њима. Њих Дванаесторица и остали са њима, расули су се по целоме свету, и тог истог Светога Духа, те огњене језике, раздељују сваком људском бићу које поверује у Господа Исуса. И Дух Свети, браћо, постао је душа Цркве Христове.

Гле, Господ се оваплотио, Господ је узео тело на Себе, а у то тело сишао је, у Цркву Христову која је тело Христово, сишао је Дух Свети (Еф. 2, 16 – 22; 4, 36) – та божанска душа Цркве, и дао јој свемоћ. И као што наше тело живи душом, тако и Црква Христова живи Духом Светим – душом својом. И Празник, и догађај који је почео на данашњи Дан не престаје никако, ево две хиљаде година. Јер, шта је Црква Христова? Црква Христова је непрекидан Духовдан, непрекидан Празник Светога Духа. Не може се бити хришћанин и постати хришћанин ако Дух Свети не сиђе на човека, ако Дух Свети не уђе у биће човеково, ако га Дух Свети не освети, не препороди, не обнови, не преобрази.

Сваки од нас хришћана доживљује данашњи Велики Празник као свој лични празник. Када? Када се крсти – јер, Дух спасења, Дух Свети силази на крштеног, и улази у њега, и остаје у његовој души за сва времена и за сву вечност, сем ако Га човек гресима и страстима и порочним животом не отера из себе. Али Га никада не може потпуно отерати из себе.

И ми у Цркви Христовој непрекидно живимо у слави Духом Светим, Његовом силом, Његовим моћима. Он је Тај Који раздељује све дарове у Цркви (1 Кор. 12, 13). Он је Тај Којим расте наша вера, расте наша љубав еванђелска, расте наша молитва, расту свете врлине у нама. Он је Тај Који цело Еванђеље Христово чини нашим. Он је Тај Који нам даје силе да ми остварујемо заповести Христове у овоме свету…

1965. године у манастиру Ћелијама

Извор: Епархија бачка

Благоје Поповић (1894-1979), потоњи отац Јустин, је рођен у Врању 6. априла (25. марта по старом календару) 1894. године од оца Спиридона и мајке Анастасије. Фамилија Поповића је кроз генерације била свештеничка, једино је Благојев отац Спиридон био само црквењак. Благоје је био најмлађе дете, а имао је старијег брата Стојадина и сестру Стојну.

У деветоразредној београдској Богословији стекао је пуно пријатеља и са њима се окупљао у разна богословска, молитвена братства. Један од његових пријатеља је био и Милан Ђорђевић, потоњи владика далматински Иринеј. Као млад богослов, Благоје је поред светоотачких дела читао највише Достојевског. Брат Стојадин, као студент права је изгубио несрећним случајем живот, испавши из воза при једном своме повратку са студија кући. Благоје тада свима отворено говори да жели цео свој живот да посвети Богу да би био што ближи њему и своме брату. Родитељи му се противе тој жељи и на све начине покушавају да спрече своје дете да оде у монахе. Благоје бива мобилисан у „ђачку чету“ при војној болници у Нишу током Првог светског рата, а касније они се заједно са војском и свештенством повлаче преко Албаније. Стигавши у Скадар, Благоје моли патријарха Димитрија за монашки постриг, патријарх благосиља и богослов Благоје постаје монах Јустин.

Тадашња власт пребацује једним старим бродом богослове до Барија, а после тога преко Париза, богослови стижу у Лондон где их прихвата јеромонах Николај Велимировић. Из Енглеске где је са групом богослова привремено смештен, благословом патријарха српског Димитрија, Јустин прелази у Духовану академију у Петрограду. Због немира који су надолазили богослови су 1916. назад повучени у Енглеску. У Енглеској, Јустин студира теологију на Оксфорду и сам се издржава, а не од стипендија енглеске владе. Своју критику западног света изложио је у својој докторској тези Религија и философија Достојевског, која није прихваћена. Без дипломе се враћа у Србију 1919. године. Патријарх Димитрије га убрзо по повратку шаље у Грчку. Постао је стипендиста Светога Синода. За време једнога краткога боравка кући, бива промовисан у чин јерођакона. У Грчкој, као и у Русији и Енглеској, упознаје тамошњи свет. На њега је посебно утисак оставила једна старија бака, Гркиња, код које је становао. За њу је рекао да је од ње више научио него на целом Универзитету. Често је као јерођакон саслуживао у грчким храмовима. У Атини стиче докторат богословља. Свети Синод му наједном ускраћује стипендију, пред сам докторат. Морао је 1921. године да се повуче у Србију и постане наставник карловачке богословије. Предавао је Свето писмо Новога завета, Догматику и Патрологију. Ту прима јеромонашки чин. Временом постаје уредник православнога часописа „Хришћански живот“. Познати су његови чланици „Са уредничког стола“. Понекад му је перо „било оштрије“ и дотицало се и неких тадашњих неправилности у клиру СПЦ и богословским школама. У карловачкој богословији (у коју је у међувремено био премештен), неко му краде са раднога стола докторску дисертацију о гносеологији св. Исака Сиријског и св. Макарија Египатског. Али је за пар дана написао оквирно исту дисертацију „Проблем личности и познања по учењу св. Макарија Египатског“ и докторира у Атини, 1926. године. Убрзо потом протеран је из Карловачке богословије у Призрен, где је провео око годину дана, тачно онолико времена колико је требало да се часопис „Хришћански живот“ угаси. У то време на Западу, у Чешкој јавља се покрет који је желео да се врати у Православну веру. Јустин бива изабран за помоћника владици Јосифу Цвијовићу у мисији у Прикарпатској Русији. Убрзо га је Свети Синод одлучио поставити за епископа. Он је то одбио уз образложење да је недостојан тог чина. После тога ниједном није изабиран или предлаган за епископа. После тога је постављен за професора Битољске богословије. На богословији је био у вези са владиком Николајем и Јованом Шангајским. Заједно са архијерејима СПЦ борио се против увођења Конкордата у Србију 1936. године. Често је помагао и писао похвално о богомољачком покрету који је водио св. владика Николај и био сатрудник на мисионарском пољу са избеглим православним Русима, испред црвене револуције.

Од 1934. је професор Богословског факултета Универзитета у Београду. Заједно са Браниславом Петронијевићем основао Српско филозофско друштво 1938. у Београду. Бавио се превођењем богословско-аскетске и светотачке литературе. По избијању Другог светског рата, отац Јустин борави по многим манастирима. Највише времена је проводио у овчарско-кабларским манастирима, у којима је и ухапшен после рата од стране комунистичких власти. После притвора, преместио се у манастир Ћелије код Ваљева. Отац Јустин Поповићу Ћелије је дошао 1948. године по благослову владике шабачко-ваљевског Симеона и мати игуманије Саре, која је дошла са неколико својих сестара из манастира Љубостиње у Ћелије, неколико година раније. О самоме животу оца Јустина у Ћелијама, има се много рећи. Стално је био прогањан, саслушаван, привођен од власти. Мало је било оних који су стајали у његову одбрану. То су биле ћелијске сестре с мати игуманијом Гликеријом на челу, прота Живко Тодоровић – лелићки парох, аввини ученици и остали поштоваоци… Отац Јустин је се упокојио у исто време и у исти дан када је и рођен – на празник Благовести 7. априла (25. марта) 1979. године. 2. маја 2010. године, одлуком Светог архијерејског сабора СПЦ Јустин Поповић канонизован је у ред светитеља СПЦ заједно са Симеоном Дајбабским у Храму Светог Саве на Врачару.

http://www.spc.rs/sr/zhitije_svetog_justina_tshelijskog

И то не чуди, јер се протеривање прародитеља из Раја, на овај или онај начин, није могло не утиснути у колективно памћење човечанства. И обичан човек понекад воли да размишља да је „раније било боље“.

У Цркви постоји такав феномен: многи траже „златно доба“ у црквеној прошлости, сматрајући да је тренутно стање Цркве нетачно. Наравно, нико није отказао предвиђену епоху отпадништва, али жеља за „побожном прошлошћу“ понекад излази из оквира трезвеног размишљања.

Штавише, свако има своје „златно доба Цркве“. Неко сматра Стоглавски синод стандардом црквеног живота и покушава да угура савремену Цркву у оквире статута из XVI  века. Неко са уздахом сећа се величине Византијског царства, иако је у прашини више од пола хиљаде година. Неко воли да се препусти сновима о једноставности ранохришћанске заједнице, потпуно се одвајајући од стварности данашњице. А неко наставља да живи у синодалном периоду XIX века, као да није било револуција...

У принципу, црпљење инспирације из прошлости за тако традиционалну институцију као што је Црква је нормалан процес. Али већ је ненормално ићи потпуно у прошлост.

Jер Црква није само вапај за изгубљеним Рајем, у већој мери, то је тежња за будућим Царством Небеским. Шта свакодневно изговарамо у свом вероисповести? "Чекам васкрсење мртвих. И живот будућег века". Будућег, а не „лепу прошлост“.

Занимљиво је да секуларно нецрквено друштво прихвата идеју да Црква наводно живи у прошлости, тврдећи да је религија уопште „скуп застарелих догми“ које ометају напредак.

Али тежња за световним „напретком“, уступак духу овог доба, ово је такође нецрквени пут и, штавише, отворено антихришћански.

Да бисмо прошли „уски пут“ који је заповедио Сам Христос, не бисмо требали одустати од сопствене суштине, ради тренутног „јавног мњења“ и „прогресивне агенде“. Међутим, „игре улога“ које репродукују древност нису наш начин.

Црква се ослања на мудрост својих светих подвижника из прошлости, али паметно примењује ову мудрост у садашњим стварностима, очекујући да ће се поново спојити са Христом у Његовом долазећем Царству.

https://pravlife.org/sr/content/mitropolit-antonije-pakanich-crkva-propoveda-o-budutshnosti-ne-o-proshlosti

Данас узносимо благодат Духа Светога у духовним песмама, јер нам се благодат на данашњи дан јавила са неба. Иако су наше речи неадекватне да изразимо величину ове благодати, ми ћемо хвалити њену моћ и делатност колико смо у могућности. Јер Дух Свети продире у све ствари, чак и у дубине божанства.

Прослављамо дан Педесетнице, дан Силаска Светог Духа на апостоле, дан наде на савршенство, крај ишчекивања, чежње за спасењем, испуњење молитве и образ трпљења. Данас је Дух који је деловао да расеје народе у време Хебера формирао огњене језике међу апостолима. Његов стари поступак довео је до збрке нација, како би обуздао дрскост наше воље и спречио кажњавање које је уследило. Овом приликом, међутим, међу огњеним језицима, дела која се врше дејством Светога Духа имала су за циљ да примимо учење о испуњењу воље Божије, .

У почетку се Дух Божији кретао над водом, а касније, у време Христово, почивао је на Њему исти Свети Дух Божији. Прво се кретао, а сада је почивао као један по суштини, једнак по части, савечан са Оцем и Сином.

Свети Дух је најавио лепо време Ноју над водама потопа. На водама Јордана, исти Дух Свети открио је свету Синовство Онога који се крстио. Осим тога, Господ је имао застрашујући одговор за оне који су се усудили да изрекну хулу на Духа Светога: „Онима који говоре хулу на Духа Светога, неће им бити опроштено ни у овоме ни у будућем веку“.

Изражавајући своју жељу за овим Светим Духом, Давид се молио Богу: „Не одврати лице своје од мене, Господе, и не одузми од мене Духа твога Светога“. Опште је познато да тамо где Њега нема, настаје свака врста покварености. Сада је Дух Господњи отишао од Саула, зао дух је ушао у њега, и зато је Давид рекао: „Духа Твога Светог не одузми од мене“.

Овај исти Свети Дух је просветио пророке, поучио апостоле и оснажио мученике. Овај исти Свети Дух је посветио Исаију, поучио Језекиља и открио му васкрсење мртвих. Како каже: „Рука Господња беше нада мном, и изведе ме у духу Господњем“ [Јез. 37, 1]. Овај исти Свети Дух изабрао је Јеремију из утробе његове мајке и подигао Данила да избави Сузану: „Бог је подигао Духом Светим младића који се звао Данило“ [Сус. 1/ Дан. 13]

Давид је толико волео присуство овог истог Светог Духа да се молио Богу: „Дух Твој Благи нека ме води у земљу праву“. Овај исти Свети Дух Божији је дошао да се настани у Нашој Пресветој Дјеви, загрливши је причешћивањем Божанском Речју, како је Отац желео, и учинивши је Мајком Божијом. . Испуњена овим истим Светим Духом, Јелисавета је схватила да је Господ дошао к њој преко наше Богородице и рекла: ’Како то да је Мајка Господа мога дошла к мени?’

Захарија, Јованов отац, био је испуњен истим Светим Духом и изјавио је да ће син који му се роди бити пророк и претеча Цара који ће доћи. Сам Јован је такође био испуњен истим Светим Духом. Очи ума његовог се просветлише, и он виде како се небеса отварају, и Дух Свети лебди над Оним Који се крштаваше, над Оним Који је крстио Духом и огњем.

Када је Својим апостолима предавао до детаља Своју науку и укрепљивао њихов ум за време Својих страдања, сам Господ им је, дејством истог Светога Духа, рекао: „Ако не одем, Утешитељ неће доћи к вама. ‘. Штавише, откривајући им јединствену природу Духа, рекао је: „Дух Свети исходи од Оца и када дође, увешће вас у сву истину“.

Свети апостоли су са ишчекивањем чекали долазак силе овог истог Светог Духа; чекали су заједно да буду обучени у силу са висине, по заповести Господа, који је рекао: „Чекајте у граду Јерусалиму, док се не испуните силом са висине. Јер, гле, послаћу на вас обећање Оца свога. Тако је записано да када је дошао дан Педесетнице, сви свети Апостоли су се једнодушно окупили на једном месту, и послат им је Утешитељ под видом огњених језика.

Они су примили обилно обећање Оца и Светога Духа, ојачали су и открили Њега Који им је послан, Његову благодат и Његову силу. Стефан, мученик и први ђакон, испуни се истог Духа Светога, кога прими полагањем руку апостолских, и учини велика чуда и чудеса у народу. Испуњен Духом Светим, видео је отворене двери небеске и Јединородног Сина и Реч Божију како стоји у телу с десне стране силе Божије.

Испуњен овим истим Светим Духом, Павле је постао проповедник божанских тајни. Као што му рече Ананија: „Сам Господ Спаситељ ме посла к теби, да прогледаш и испуниш се Духом Светим“. А Павле је потом са сигурношћу рекао: „И ја мислим да имам Духа Божијег“.

Исти Дух Свети дође на Корнилија и на оне који се с њим крсте, и сваки од њих говораше својим језиком и величаше Бога. Овај исти Свети Дух је дошао на етиопског евнуха након што је крштен у води. Био је испуњен усхићењем, и отишао је својим путем радујући се.

https://mitropolija.com/2022/06/13/jovan-zlatousti-beseda-na-pedesetnicu-1/

Бесједа блаженопочившег Митрополита Амфилохија произнесена на Тројичиндан, 23. јуна 2013, у манастиру Стањевићи

У име Оца и Сина и Светога Духа.

Пјевамо, драга браћо и сестре, пјесму Господњу која гласи: „Јегда сишнед јазики слија, раздјелаше јазики Вишњи: јегда же огњенија јазики раздајаше, в соједињеније всја призва, и согласно славим Всесвјатаго Духа“ (кондак Педесетнице).

Када је Господ сишао на кулу Вавилонску, на оне људе који су градили кулу Вавилонску – која је била мимо Бога и против Бога, грађена у славу људску а не у славу Божију – онда је Вишњи сишао и помутио њихове језике. По древном предању, послије те Вавилонске куле дошло је до помуте међу људима и међу земаљским народима. Раздјелио је Бог народе, раздвојили су се народи и почели су међу собом да се сукобљавају, да се мрзе, да отимају једни од других, да врше насиље једни над другима. Помутио је Бог њихову памет, лишио их истинског знања лишивши их библијског богопознања. Изгубили су људи и народи једнога Духа који их је изњедрио и који је створио човјека и којим је Бог задахнуо човјека, подаривши му дах живота. И тако, кроз градњу Вавилонске куле – грађевине у коју се уграђује све оно што је противбожно и антибожно, не само у вријеме Вавилоњана него ево кроз сву историју грађења те куле – људи су постали као галебови у магли – не знају ни зашто су овдје на земљи, не знају ни куда иду са ове земље, не знају ни како ни на који начин да се односе и према себи самима и према другим људима и другим народима. То је оно најстрашније проклетство, које прати људски род од Адамовог гријеха, од његовог отуђења од Бога, па ево до наших времена. Тај дух антибожни, безбожни, античовјечни, дух мржње демонске и сатанске траје и увијек изнова се обнавља међу људима и међу народима. Данас човјечанство и даље наставља да гради Вавилонску кулу. Зато и постоји таква смјеша језика и народа, такво неразумијевање међу људима и народима и мржња међу њима.

Али, с друге стране, онај Дух Свети, Дух Божији, који се у искони носио над водама, као што је записао пророк Божији Мојсије; Дух Свети којим је задахнуо Господ све што је створио а посебно запечатио човјека, тај Дух Свети се непрекидно даривао онима који се нијесу отуђивали од Њега и Он их је сабирао. Тако кроз Духа Светога имамо сабор древног Изабраног Божијег народа, сабираног Светим пророцима, на челу са боговидцем Мојсијем, и ријечју Божијом, и њиховом вјерношћу ријечи Божијој. Тај Дух Свети је непрекидно, као златна нит, прожимао људску судбину и људску историју, чувао људску природу да не постане потркалиште демона и да се не отуђи коначно од лица живога Бога.

Тај Свети Дух, који је надахњивао Пророке, сишао је и на Пресвету Дјеву. Духом Светим од Пресвете Дјеве родио се Дародавац Духа Светога вјечнога, Јединородни Син Божији, вјечно Слово Божије, кроз кога је све постало што је постало, као што свједоче Свети боговидац Јован и Свети новојављени боговидац и тајновидац ловћенски Петар II Петровић Његош, чије свете ликове смо данас унијели у овај свети храм. Свети Петар II, озарен тим Духом Светим, спознао је велику истину да је Слово Божије све из ничега створило и да је закону Његовом све покорно. Тај Свети Дух – који је надахњивао и надахнуо Свете апостоле, којег им је сам Господ даровао прије свога Вазнесења, сабравши их и рекавши им: „Примите Духа Светога!“ (Јн. 20, 22) – Он је био и Његово обећање када је одлазио између нас са земље, говорећи: „Нећу вас пустити саме, послаћу вам Духа Утјешитеља, који ће вас увести у сваку истину. Немојте се разилазити са Сиона док не сачекате силазак Духа Светога“ (уп. Јн. 16, 7-14 и Дап. 1, 4), као што се ево и догодило на овај свети дан, Тројичиндан, Тројичин сабор.

Догодило се да се на Сионској горњици, на Сионској гори, Дух Свети у виду огњених језика расподјелио, како каже Свети јеванђелист, на све ученике који су били сабрани, на сваког појединачно од њих. А у Јерусалиму у те дане су били сабрани и Парћани, и Миђани, и Јевреји, и других прозелити из разних народа, побожни, који су се сабрали да прославе Педесетницу, педесети дан послије Пасхе. Сви у се они дивили и чудили, свједочи Јеванђелист, када су чули Свете апостоле како говоре њиховим језицима (уп. Дап. 2. глава). Дух Свети је поново објединио људе својом силом, својом љубављу, својом свјетлошћу, својом истином, својом мудрошћу. Они који су били разбијени као овце без пастира, изгубљени као гавранови у магли, људи и земаљски народи, наједанпут су Духом Светим уједињени. Један Дух а много људи! Раније је било безброј лажних духова и људи отуђени једни од других и отуђени од Бога, а сада је један Божији Дух, којим живи све што живи, којим дише све што дише. Тај Дух је објединио, просветио умове првих Христових ученика, сабрао их у јединство својом силом. Тај сабор свети, сабор око Христа Господа, Сина Божијега, сабор је Духом Светим. То јесте Црква Христова, Црква која се сабира кроз вјекове и сабираће се до краја свијета и вијека из свих земаљских народа, без обзира којим језиком говорили, без обзира које расе били, без обзира у ком времену живјели. Сви они задобијају, примају тога Духа Светога једнога – Он силази на сваког појединачно у тајни Светог крштења и Светога миропомазања. Сви чувају своју разноликост: мушко остаје мушко, женско остаје женско, дијете остаје дијете, старац остаје старац, народ остаје народ, призван да приноси своје дарове у житницу Господњу, а у исто вријеме сви дишу једним Духом, сви живе једним Духом, сви се надахњују једном истином, сви се испуњују једном љубављу, јер Дух Свети је све призвао у јединство силом својом.

Отуда је овај дан, Духовдан, Тројичиндан, како га народ с правом назива, најзначајнији и најсветији догађај у историји неба и земље. Сви дани, сва времена, сва збивања од оног првог догађаја када је Бог рекао и када је настао овај свијет па до Тројичина-дне, и до данас и до краја свијета и вијека, сви се они сабирају, сви се они обједињују и добијају своју пуноћу управо у овом догађају силаска Духа Светога, у том неизрецивом потресу неба и земље, када се открила тајна свих свјетова, када се открила тајна људскога рода, када се открила тајна пуноће божанства. У Старом Завјету, прије Христа, открила се тајна Изабраном Божијем народу Оца небескога, Творца неба и земље; у Новом Завјету Христос Господ, друго лице Пресвете Тројице, још је дубље пројавио и открио ту тајну Оца назвавши Га својим и нашим Оцем, и научивши нас да му се молимо: „Оче наш, који си на небесима, да се свети Име Твоје…“ – а име Његово јесте име Исус које је изнад свакога имена, „да дође Царство Твоје“ – а Царство Његово управо јесте Царство Духа Светога изливеног на Свете апостоле.

Дакле Христос, јавивши се, открива Оца: „Ко види мене, види Оца“ (уп. Јн. 14, 9), а у исто вријеме откривајући себе као Ријеч Божију, као Творца и Промислитеља, као Почетак и Крај свега постојећег, Он обећава и дарује на овај свети дан пуноћу Божије истине – Духа Светога. Духом Светим открива се пуноћа Божанства, открива се потпуно и јасно да је Бог Отац и да је Бог Син и да је Бог Дух Свети – један Бог, једна природа, једна сила, једна мудрост, један живот, једна истина неизрецива и неописива, а три божанска лика, три божанска лица: Отац и Син и Дух Свети. Открива се, јавља се Бог не као саможиви становник неких нама непознатих свјетова него као Бог који је љубав, вјечни Отац који вјечно љуби Сина, вјечни Син који вјечно љуби Оца и Духа Светога, и вјечни Дух Свети који је љубав и који својом свјетлошћу открива тајну Бога Љубави, Оца и Сина и Духа Светога, и тиме утемељује људску природу и људски живот и људску историју и човјечанство. Као што су на небу Тројица, Отац и Син и Дух Свети, а један су Бог, тако и на земљи: једна је људска природа, једно је човјечанство а много је људи на земљи, безброј је људи и безброј је створења и свако створење свој печат носи на себи јер другачије је од другога створења, а камоли кад се тиче људи. Али у исто вријеме та створења, разнолика и разноврсна, прожета су једним Божијим Духом, једним Божијим дахом.

То је оно што је откривено и потврђено на овај свети дан – да смо једно у Богу, да смо призвани на јединство као што је и била молитва Христова прије његовога Васкрсења: „Да сви једно буду, као што си Ти, Оче, у мени и ја у теби, тако и они који си ми дао да у нама буду једно“ (Јн. 17, 21). То је оно што се потврдило на овај свети дан – велико и свето јединство људскога рода. Људски род, велико братство које обједињује вјекове и сва земаљска племена и покољења и призива све да једни срцем и једном душом прослављају Оца и Сина и Духа Светога и да се испуњују те божанске љубави, љубави Оца и Сина и Духа Светога. Зато је овај дан велики дан. Зато је он пуноћа свих земаљских дана. Зато је он основа и темељ свега онога што се догађа и што ће се догађати до Страшнога Божијега суда. Зато се и радујемо што нас је Господ удостојио да на овој светој гори стањевићкој, испод ловћенске горе, прослављамо Свету Тројицу, да настављамо оне тројичне саборе које посвједочује и Свети Петар Цетињски и Петар II Петровић Његош Ловћенски тајновидац, на који су се сабирали људи у њиховим временима.

Нека би огањ Духа Светога озарио и наша срца, нека би сила Духа Светога обнављала и оне који се подвизавају у овој светињи и обнављала ову светињу, да и у будућим временима буде живо и опипљиво свједочанство силаска Духа Светога и мјесто прослављања Оца и Сина и Духа Светога, у времену и у вјечности и у вјекове вјекова. Амин.

https://mitropolija.com/2022/06/12/pedesetnica-punoca-zemaljskih-dana/

Црква постоји са једном сврхом – да приведе човека Христу. А бити у Цркви подразумева свесну жељу да свој живот градиш око Христа и да Га ставиш изнад свега.

Христос је Глава Тијела, Цркве и њен врховни ауторитет (Кол 1,18). Цркву води Дух Свети и у свакој духовној служби не зависимо од људског разумевања, већ од силе Духа Божијег.

Тело Христово – Црква – није организација, већ живи организам, који је нераскидиво повезан са Главом и своје руководство и правац добија искључиво од Христа: «…Него да будемо истински у љубави да у свему узрастемо у Онога који је глава – Христос. Од кога све тијело, састављано и повезивано помоћу свих зглавака, тако да један другог потпомаже по мјери сваког појединог члана, чини да тијело расте на изграђивање самога себе у љубави» (Еф 4,15–16).

У најтежим временима, Савршени Пилот – Господ наш и Бог Исус Христос – водио је Црквени брод кроз олује и невреме. Тако ће без сумње бити и сада.

У наше дане је Црква опет клеветана, прогањана, а силе ђавоље се на њу наоружаваjу, покушавају да је растргну, унесу раздор, искриве Истину, али она ће, као и пре, опстајати.

Прави верник који свим срцем тражи Бога не може отпасти од Бога и Његове Цркве. Немогуће је изгубити Оца Небеског за оне који Њему свим срцем теже и Њиме живе. Господ ће свакако дати све што је потребно за спасење сваком тражитељу.

Ми, верници, треба да следимо Христа и да стојимо у истини. Учитељ Цркве, Свети Василије Велики, учио је да је „одбрана истине чак и до смрти директна дужност и највећа заслуга хришћанина“. Оданост Истини је и оданост својим обећањима, принципима.

Крштени смо у Цркви земаљској, која води људе у Цркву Небеску, Тријумфалну у Вечности, заклели смо јој се на верност. А изневерити заклетву значи издати Бога и изгубити Његовог Утешитеља – Светог Духа. Дух Свети не живи у зидовима, него у Цркви.

Црква је била, јесте и биће. «И врата пакла неће је надвладати» (Мф 16,18). Нико не може да уништи Цркву Христову, да је уништи и однесе. Главно је да ми сами не одступимо од Христа. И Он нас никада неће оставити. «…Jа сам са вама у све дане до свршетка вијека» (Мф. 28:20)

https://pravlife.org/sr/content/mitropolit-antonije-pakanich-crkvu-vodi-duh-sveti

Коjа је корист од тебе?

Стрмоглаво журимо кроз живот, покушавајући да ухватимо његов звук, научимо значење, окусимо укус.

Бацајући празне речи и пресецајући се са стотинама случајних људи, журимо да се растворимо у гомили.

Дакле, дан за даном наш живот пролази.

Наравно, свако од нас има чега да се сети. Препуштање сећањима понекад је забавно и корисно. Сећајући се живота проживљеног у појединачним детаљима, можете га проценити кроз призму данашњице и ризиковати да себи поставите главна питања: зашто живим, шта сам добро учинио?

Смоква се уздигла недалеко,
Без плодова, само гране и лишће.
А Он јој рече: «Која је корист од тебе?
Каква радост за мене у твом стаjању
Ја сам жедан и гладан, а ти си неплодни цвет,
А сусрет са тобом је као сусрет са каменом...»

Борис Пастернак је песнички описао јеванђелску причу о сусрету Спаситеља и неплодне смокве.

Традиционално, Црква се сећа ове приће на крају поста, на Велики понедељак Великог поста.

Пре него што буде касно

Дакле, следећег дана након Уласка Христовог у Јерусалим, Спаситељ је заједно са својим ученицима отишао у храм. На путу је постао гладан и, видевши испред дрвета са богатим зеленилом, пожурио је до њега у нади да ће пронаћи његове плодове. Али испоставило се да је зелено дрво неплодно. И Христос му заповеди да се осуши.

Видевши то, Његови ученици су се изненадили: «Рави! Гле, смоква што си је проклео, посушила се» (Марко 11:21). На ово је Исус рекао: «Имајте веру Божју; јер вам заиста кажем: ако ко рече гори овој: Дигни се и баци се у море, и не посумња у срцу свом, него узверује да ће бити као што говори: биће му шта год рече» (Марко 11:23).

На шта је Господ мислио?

Свако право чудо има важан квалитет: могуће је само када постоји вера. А извор и потврда праве вере су плодови вере, односно оно што је човек створио у име Христово.

А ако, гледајући уназад, немамо шта да покажемо, немамо добрих дела, онда постоји велика вероватноћа да поновимо судбину неплодне смокве.

Најгоре је што је док се љуљамо и сазревамо, можда постати прекасно. У оном другом свету, после смрти, више нећемо моћи да променимо своју судбину. Према једном савременом хришћанском писцу, врата пакла су затворена изнутра, па стога помоћ онима, који су тамо, једноставно није могућа.

Човек, својом вољом, бежећи од Бога, покушавајући да се сакрије од Њега целог свог живота, завршава на једином месту где се то може учинити — у паклу.

Добро кроз снагу

Преподобни Јован Лествичник каже: «Не плаши се, ако паднеш сваки дан, и немоj да скренеш с пута Божијег, већ храбро стој. Без сумње, Анђео који тебе чува поштоваће твоjе стрпљење». Наравно, не треба очајавати ако још ништа добро није учињено, ако нема емоционалног импулса да се чине добра дела. Али не би требало ни да се опустите. Срце које воли, ако није генетски наслеђено, стиче се радом током целог живота.

Добро се мора ковати у себи, образовати. У почетку бисте требали чинити добро, чак и снагом, без емоционалне настројености, и не чекати да се она појави, већ њу морате сами постигнути, своjим свесним корацима и избором.

Такав подвиг је веома драгоцен у Господњим очима. Када човек, у име Христово, сломи своју природу, своју наследност, крене против његове природе, он духовно расте више од онога који има добро и мирно расположење од детињства, за шта се не мора борити.

Не заустављати се

У доживотном дуелу са собом, главно је да се не заустављаш. Све наше искрене тежње за добрим помислима и добрим поступцима подржаће Христос, у томе ћемо сигурно бити ојачани.

И у право време Господ ће рећи лично свима: «Ходите благословени Оца мог; примите царство које вам је приправљено од постања света. Јер огладнех, и дасте ми да једем; ожеднех, и напојисте ме; гост бејах, и примисте ме; Го бејах, и оденусте ме; болестан бејах, и обиђосте ме; у тамници бејах, и дођосте к мени».

И на нијемо питање: «Господе, кад се све ово догодило?» — Он ће одговорити: «Заиста вам кажем: кад учинисте једном од ове моје најмање браће, мени учинисте».

Свака врлина је бескрајна у дубини, што се не може рећи за грех, у којем се увек може доћи до дна, одакле можда и нема излаза.

И сваки нови ниво врлине је огромна и неразумљива тајна, док се иза ње не отворе друге даљине, не појави се мистериозна и примамљива новина следећег хоризонта.

Нека Господ ојача сваког од нас у овом бескрајном процесу спознаје универзума и пошаље нам своју спасоносну помоћ испуњену благодаћу како бисмо на крају Спаситељу донели дуго очекиване плодове доброте, љубави, милосрђа и покајања.

https://pravlife.org/sr/content/zhiveti-uzalud-kljuchni-znaci-beskorisnog-zhivota

http://www.spc.rs/files/u5/2009/2/4.jpgЗадушнице (грч: Ψυχοσάββατο); суботњи дани посвећени помену и молитвама за упокојене; посебни дани када се на богослужењима: Литургијама, парастосима, дељењем милостиње, уређивањем гробова, одаје дужно поштовање упокојеним члановима фамилије и Цркве. Црква се сваке суботе, а нарочито II, III и IV суботе Васкршњег поста моли за упокојене и сећа се свих упокојених Хришћана, отаца и браће наше. Међутим, поред ових редовних суботњих молитвених дана, Црква је одредила посебне дане у току Црквене године, који се називају задушнице. Оне увек падају у суботу.

Задушнице су дан посвећен упокојеним, па према томе, треба отићи на службу у цркву, обићи гробове, прелити их вином, уредити и окитити цвећем и упалити свеће. Уобичајено је да се на задушнице држи Литургија, на којој свештеник прелива вином донешено жито (кољиво), а после службе се одлази на гробља, где се пале свеће, а свештеници обилазе и каде гробове. Они који нису у могућности да оду на гробља због удаљености, треба да оду до најближег храма, и да ту обаве помен за своје упокојене. Пошто је то дан када се посебно обраћа пажња на делење милостиње, обавезно се сваком просијаку кога сретнемо, удели милостиња и да део хране коју смо понели са собом.

Духовске Задушнице

Познате и као летње задушнице, увек су у суботу пред Духове (Силазак Светог Духа). Тога дана врши се помен "од века усопшим благочастивим Хришћанима, оцима и браћи нашој." И ове суботе Црква се моли за све оне који су побожно уснули у пустињи, градовима, на мору, на земљи, на сваком месту и набраја цареве, свештенике, архијереје, монахе и све у сваком свенародном узрасту од Адама до данас. Заупокојене јектеније се узимају у току врло садржајног канона на јутрењу.

http://www.spc.rs/sr/duhovske_letnje_zadushnice

Последњих дана ове године, чини се, исцеђују се последњи остаци животне радости из наших живота. Нема чак ни оне претпразничне ужурбаности која краси децембарско-јануарски период годишњег круга. Претходних година бих се вероватно и подсмехнуо наивном уверењу људи који са осмехом на лицу грозничаво иду у шопинг да купују све и свашта са надом да их са Новом Годином коначно очекује промена на боље. Сада са тугом видим да нема те невине наивности и тог поверења у боље сутра. Сколиле су нас бриге, страх и неизвесност и стиче се утисак да су се тамни облаци надвили над нашим животима и да светла нема ниоткуда. Дух малодушности нас полако заокупља, а то никако не може бити добро јер, како неко рече, малодушност убија. Неопходна нам је утеха.

Пре неколико дана, један мени драг човек, ми је рекао једну своју мисао над којом сам се морао замислити: „У овим временима, мало је лакше онима који мало верују. Много лакше је онима који више верују, а најтеже је онима који не верују. Како ли је тек њима?“. И заиста, кад и човеку који верује није лако и кад и код њега провејавају малодушност и сумња, како ли је тек човеку који нема такву врсту наде? За шта да се он ухвати? Куда да крене?

Он је без те снаге коју вера пружа јер чак и ми са слабом и маленом вером имамо некакву утеху. Тешко је и облаци сумње су се надвили, али ипак знамо за љубав и милост Божију и знамо да, како стари кажу, „ништа без Бога не бива“. Знамо и верујемо (слабо, али ипак некако) да постоји Онај који брине о нама слабима и имамо поверења у то да ће светлост тријумфовати. Посматрам људе који су оцрковљени и видим да они заиста са више снаге и поуздања ходе кроз овај период и да у нама још увек има даха животности. До сада нисам увиђао некакву посебну разлику између оних који су верујући и црквени, и оних који то нису. Нисмо светији и мање грешни од других људи (не кажем да не би требало да буде тако), нисмо врлинскији људи и нисмо мање слаби, али сада, у овим кризним и тешким временима, увиђам да ипак постоји нешто што верујући проносе собом у већој мери од оних који нису верујући. Ми, овакви какви смо, ипак сведочимо наду и утеху и безнађе остављамо далеко иза себе (ово није ликовање, јер бисмо желели да сви учествују у нади у победу љубави и живота). Нисмо утешенији у смислу да је вера опијум за народ, већ у смислу да се налазимо крај изворишта живота и снаге. Једнако смо слаби и грешни (на нашу осуду) као и „сав нормалан свет“ али Бог нас прихвата у Свој широки загрљај и орадошћује срца наша.

Када погледамо у оне људе који су светији и врлинскији и мање грешни од нас, тек тада разлика постаје очевидна. Они су тек једна слика непоколебиве наде и поверења у Љубав Божију. Из њихових живота и са њихових лица исијава тиха радост и нема трунке таме и неспокојства.

Један чувени руски монах, архимандрит Јован (Крестјакин), у прошлом веку је провео много година по совјетским логорима и затворима. Мучен, изгладњиван, батињан, па опет, када год би неко јадиковао над овим светом тврдећи да у њему царује зло, он би свом снагом устао против таквог става јер, по њему, једини владар овога света је Бог. Да ово изађе из уста некога ко у овоме свету није много пропатио, ништа не би било необично, али то је вера човека који је на својим плећима добрано осетио зло које се крије у овоме свету… И када страдамо и када усходимо у славу Господ је крај нас и са нама и ту нема места за малодушност – тако се може изразити вера овог светог човека и вера стотина хиљада светитеља који су исписали историју хришћанства. Свети људи су спокојно подносили и највећа страдања знајући да се налазе на длану Божијем и да, како каже Свето Писмо, „ни длака са глава наших неће пропасти“. Таквим људима ни у највећим страдањима није неиздрживо…

У овоме времену тескоба и неспокојстава, када се чини да је стварност потпуно горка и мрачна (мада „свако време носи своје бреме“) људима је неопходна таква утеха и такво поуздање да ће доброта, лепота, врлина и љубав просијати. Неопходан нам је Бог са Својом благошћу и љубављу. И не сме се падати у малодушност јер тиме ожалошћујемо Њега који нам дарује Милост Своју. Ми смо и када је тешко призвани да благосиљамо благога Бога, а Он нас свакако неће заборавити јер Његова љубав је толика да је Син Његов на Крсту дао живот за нас, и за нас тријумфално васкрсао из гроба показавши нам коначну победу светлости и живота.

И на самом крају, и себи и вама, предлажем да послушамо ватрени савет који нам даје Свети апостол Павле: „Радујте се у Господу и опет велим радујте се“! Видевши светлост Васкрсења радујмо се у Господу и пред Господом знајући да већ у овом животу можемо бити дотакнути Духовским зрацима Царства Божијега. И када Господ види да са љубављу, поуздањем и радошћу гледамо у Његовом правцу и онда када нам је тешко, сасвим сигурно нас неће препустити стихијама таме које воде у пропаст, него ће нас додирнути благим додиром Својим.

Ђакон Стефан Милошевски
Ибарске новости – рубрика „Жички благовесник“, 11. децембар 2020. године

Извор: Епархија жичка