Сви желе да имају мир, али не знају како да га стекну. Пајсије Велики се лако гневио, па је молио Господа да га избави од те мане.
И Господ му се једном јави и рече:

„Пајсије, ако желиш да се више не гневиш, ништа немој пожелети, никог не осуђуј, нити мрзи“.

Тако ће и сваки човек увек имати мир у души ако отсеца своју вољу пред Богом и људима.
Онај, пак, ко воли да чини своју вољу, никада неће бити спокојан.

Душа која се предала вољи Божијој лако подноси сваку невољу и болест, јер се и у болести моли и сагледава Бога:

„Господе, Ти видиш моју болест и знаш колико сам немоћан и грешан.
Помози ми да трпим и дај ми снаге да Ти захваљујем на свему“.

И Господ ће олакшати болест и душа ће осетити Његову помоћ и радоваће се због тога и благодарити Му.
Ако те снађе невоља, помисли:

„Господ види моје срце, и ако Му буде угодно, биће добро и мени и другима“.

Тако ће ти у души увек владати мир. А ако неко ропће:
„Не треба тако, није добро што је овако“, никада неће имати мира у души, па ма се и много молио и постио.

Апостоли су се потпуно предавали вољи Божијој и тако су сачували мир.
И сви остали светитељи трпели су све невоље, предајући се вољи Божијој.

Господ нас воли и стога се не треба ничега бојати, осим греха, јер се због њега губи благодат Божија.
Тада ђаво прогања душу као што ветар гони дим или сув лист.

Треба се сећати да је ђаво отпао од Бога због гордости и да се непрестано стара да и нас повуче за собом, и многе је већ преварио.

А Господ је рекао: Научите се од мене јер сам ја кротак и смирен и наћи ћете покој душама својнм (уп.Мт. 11,29).
„О милостиви Господе, даруј нам мир Свој као што си га дао светим апостолима, рекавши: Мир свој дајем вам (Јн. 14,27).

Господе, дај да се и ми наслађујемо миром Твојим. Свети апостоли су примили тај мир од Тебе, и давали га целом свету.
Спасавајући људе, нису га изгубили, нити се он умањио у њима“.
Слава Господу и Његову милосрђу, што нас толико много воли и даје нам Свој мир и благодат Светога Духа.

Како сачувати душевни мир посред саблазни нашег времена?
Судећи по Светом Писму и по карктеру данашњег народа, живимо у последња времена.

Зато сви треба да сачувамо унутарњи мир без којег нема спасења, као што је рекао велики молитвеник руске земље, преподобни Серафим Саровски.
За живота преподобног оца Серафима Господ је зарад његових молитава чувао Русију.

После њега дошао је други духовни стуб, који је сезао од земље до неба, отац Јован Кронштатски.
На њему ћемо се задржати, јер је наш савременик и јер смо имали прилике да видимо како се моли, док друге светитеље нисмо.

Сећам се како је једном, после свете Литургије, отац Јован сео у запрежна кола и хтео да пође, али га је народ окружио и молио за благослов.
И у тој великој гужви и метежу његова душа је била непрестано са Богом и није се расејавала, нити губила мир. Питамо се: Како је могао то да постигне?

Ово је постигао, јер је волео људе и није престајао да се овако моли Богу за њих:
„Господе, даруј мир Свој људима Својим“.
„Господе, пошаљи слугама Својим Духа Светог да би загрејао срца њихова љубављу Твојом и упутио их на сваку истину и добро“.
„Господе, хоћу да Твој мир почива у свим људима које си толико заволео да си и Сина Свог Јединородног дао за спасење света“.
„Господе, даруј им благодат Своју како би Те у миру и љубави познали и заволели и рекли као апостоли на Тавору: „Господе, добро нам је бити са Тобом““.

Молећи се тако непрестано за људе, отац Јован Кронштатски је чувао душевни мир, а ми га губимо, јер немамо у себи љубави према ближњима.
Свети апостоли и сви светитељи желели су спасење људима и, живећи међу њима, пламено се молили за цео свет, а Дух Свети их је помагао и јачао у тој љубави.

Што се нас тиче, нећемо задобити мир ако не будемо волели брата.
Нека свако размисли о овоме.

Слава Господу што нас није оставио сироте, него нам је послао на земљу Духа Светог који учи душу неизрецивој љубави према људима и сажаљењу према онима који су зашли са правог пута.
Господ се сажалио на заблуделе и послао им Сина Свог Јединородног да их спасе.

Дух Свети учи таквој жалости према заблуделим који иду у ад.
Онај ко у себи нема Духа Светог, неће се молити за своје непријатеље.
Преподобни Пајсије Велики молио се за свог ученика који се био одрекао Христа.

Господ му се јавио за време молитве и рекао:
„Пајсије, за кога се то молиш? Па он се одрекао Мене“.
Преподобни, међутим, није могао а да и даље не жали свог ученика. Тада му се поново јавио Господ и рекао:
„Пајсије, љубављу својом постао си сличан Мени“.
Тако се, ето, стиче мир и другог пута нема.

Можеш се ти и молити и много постити, али ако немаш љубави према непријатељима нећеш имати душевног мира.
Да ме Дух Свети није научио љубави, не бих могао говорити о овоме.

Грешна душа је обузета страстима и не може да има мир у себи, нити да се радује у Господу, чак и да влада свим богатством овога света и да царује над земљом.
Када би таквом цару неко приступио и, док седи на престолу и весели се, изненада рекао:

„Царе, сада ћеш умрети“, његова душа би се смутила, и задрхтала од страха и он би тада увидео своју немоћ.
А са друге стране, колико је много сиромашака, богатих једино љубављу према Богу, који би нам, када бисмо им то исто рекли, одговорили:
„Нека буде воља Божија. Слава Господу што ме се сетио и што хоће да и мене уведе тамо где је прво увео разбојника“.

Ти се људи, ето, не плаше смрти, већ јој иду у сусрет мирно, као преподобни Симеон, који је запевао: 
Сада отпушташ у миру слугу Свога, Господе, по речи Својој (Лк.2,29).

Колики је мир тада владао у души праведног Симеона могу да појме само они који у души носе мир Божији, или су га бар некад осетили.
О томе миру је Господ говорио Својим ученицима: Мир Свој дајем вам (Јн.14,27). Ко има тај мир спокојно одлази у вечни живот говорећи:
„Слава Ти, Господе, што одлазим ка Теби и што ћу вечно у миру и љубави гледати лице Твоје. Твој тих и кротак поглед привукао је моју душу и она чезне за Тобом“.

Брата треба саветовати са кротошћу и љубављу. Мир се губи када се хвалимо или узносимо над братом и кад осуђујемо или поучавамо друге без кротости и љубави.
Он се губи и кад превише једемо или се нехатно молимо.

Али, ако стекнемо навику да се усрдно молимо за непријатеље и да их волимо, у нашим душама ће увек владати мир.
Ако, пак, омрзнемо брата или га осудимо, наш ће се ум помрачити и изгубићемо мир и смелост према Богу.

Душа неће имати мир ако се и дан и ноћ не буде учила закону Божијем, јер је овај написан Духом Светим који ревносним читањем прелази из Светог Писма у душу и уноси радост у њу.
Душа тада више не жели да воли оно што је земно.

Љубав према земноме пустоши душу, и она пада у униније, подивља и не жели да се моли Богу.
Видећи да није у Богу, ђаво колеба душу, слободно убацује у њу што хоће и гони ум са једне мисли на другу.
Душа цео дан проводи у том нереду и више не може чисто да сагледава Господа.

Онај ко у себи има мир Духа Светог, и на га друге излива, а ко у себи има злог духа, и на друге преноси зло.

Питање: Како да старешина сачува мир када су његови потчињени непослушни?
Старешини је веома тешко и горко ако га људи не слушају.

Да би сачувао мир треба непрестано да се сећа да Бог воли све људе, чак и оне који су непослушни, и да је за њихово спасење страдао и умро у мукама.
Он треба да се усрдно моли за њих. Господ ће тада дати молитву ономе који се моли.

Он ће се лично уверити колико ум који се моли има велику слободу пред Богом и колику љубав према Њему.
И премда си грешан човек, Господ ће ти дати да осетиш плодове молитве.
Ако се навикнеш да се молиш за потчињене у души ће ти владати велики мир и љубав.
 
Питање: Како ће сачувати душевни мир потчињени, ако му је старешина раздражљив и зао човек?
 
Раздражљив човек и сам већ пуно страда од демона. То мучење трпи због гордости. Потчињени, ма ко да је, треба ово да зна и да се моли за болесну душу свог претпостављеног.
Видевши његово трпљење Господ ће му дати опроштај грехова и дар сталне молитве.

Велико је дело пред Богом молити се за оне који нас вређају или жалосте.
За то ће ти Господ дати благодат Своју и Духом Светим познаћеш Господа.
Тада ћеш радосно подносити све муке за Њега и Господ ће ти дати љубав према целом свету.

Ти ћеш читавим својим бићем свима желети добро и молићеш се за све као за своју душу.
Господ нам је заповедио да волимо непријатеље. Ко то испуњава, уподобљава се Господу.

Али, волети непријатеље, могуће је само уз помоћ благодати Духа Светог.
Због тога треба да се молиш Богу за човека који те увреди.

Тако ћеш сачувати мир у души и благодат Божију.
А ако ропћеш и ругаш се своме старешини, и сам ћеш постати раздражљив као и он и испуниће се на теби речи пророка Давида који вели за Господа: 
Са светим поступаш свето, а са неваљалима насупрот њима (Пс.18,26).

И послушнику који има духовника рђаве нарави тешко је да сачува мир.
Такав духовник је велики крст за послушника Због тога овај треба да се моли за свог старца, те ће сачувати мир и у души и у телу.
Ако си старешина и треба да осудиш неког због злих дела, најпре се помоли да ти Господ да милостиво срце које Он воли, па ћеш правилно расудити.
Међутим, ако будеш судио људе по делима, погрешићеш и нећеш бити угодан Господу.

Судити треба једино ради исправљања човека. Треба имати самилости према свакој души, свакој твари и сваком створењу Божијем.
Човек и сам у свему треба да има чисту савест.

Тада ће у души и уму владати велики мир. Живимо у миру и љубави, и Господ ће нас послушати, и што год корисно заиштемо – даће нам.
Дух Свети обитава у љубави. Тако учи Свето Писмо, а искуство потврђује.

Немогуће је да душа има мир ако свим силама не моли Господа да је научи љубави према свим људима. Господ је то знао и стога је и дао заповест: 
Љубите непријатеље своје (Мт.5,44).

Ако не будемо волели непријатеље, можда ћемо понекад и бити спокојни у души, али ако их будемо волели, мир ће пребивати у нама и дан и ноћ.
Чувај у души мир благодати Светог Духа. Не губи га ради ситница.

Ако мир будеш пренео на брата, Бог ће и теби даровати неупоредиво више, а ако ожалостиш брата, знај да ће и на твоју душу неизбежно доћи жалост.
Ако наиђе блудна помисао, одмах је одбаци, јер ћеш тако сачувати мир у души. Ако је примиш, изгубићеш љубав према Богу и више нећеш имати смелости у молитви.

Ако се одрекнеш своје воље, победио се ђавола и као награду примићеш мир од Бога. Ако си самовољан, победио те је зао дух, и униније ће ти мучити душу.
Ко је грамзив, не може да воли Бога и ближње.

Ум и срце таквог човека занети су богатством.
Он не зна за дух скрушености и покајања због грехова, и душа његова не може познати сладост Христовог мира.

Душа која је познала Господа жели да Он непрестано буде у њој. Господ нечујно долази у душу и даје јој мир, и без речи сведочи о спасењу.
Када би цареви и вође народа имали љубав према Богу, никада не би ратовали. Рат се шаље за грех, а не за љубав.

Господ нас је створио из љубави и заповедио нам да волимо једни друге и да славимо Бога.
Када би се властодржци придржавали заповести Божијих, а народ и потчињени властодршце слушали у смирењу, на земљи би настао велики мир и весеље.
Али, због властољубља и непослушности гордих страда цело човечанство.

Молим Те, милостиви Господе, дај да сви људи, почев од Адама па до свршетка света, познају Тебе, тј. како си благ и милостив, и да се сви народи наслађују Твојим миром и да сви угледају светлост лица Твога.

Твој поглед је тих и кротак и привлачи душу.

ИЗВОР: Svetosavlje.org

Понтије Пилат је био једини човјек који је заиста могао да промијени оно што ће се догодити Господу Исусу Христу. И покушао је да промијени. Судећи по мишљењима његових савременика, Пилат, постављен 26. године послије Христа за римског намјесника (префекта) Јудеје, није се одликовао ни поштењем, па чак ни обичном пристојношћу. Јудејски философ Филон Александријски описао га је као окрутног и подмитљивог човјека, виновника бројних погубљења извршених без икаквог суђења. А јудејски цар Ирод Агрипа се чак пожалио цару Калигули на Пилатову „бескрајну и неподношљиву суровост“.
Вјероватно је било основа за такво карактерисање, иако они који су оптуживали Пилата нису били непристрасни. Чињеница је да прокуратор од самог почетка није имао добре односе са Јудејцима. Сви становници Јудеје су веома тешко поднијели губитак државне независности (након смрти Ирода Великог 4. прије Христа) и чак су у неосновним питањима тврдоглаво бранили националне обичаје и традиције.
Познат је случај када је Пилат, ријешивши да покаже своју лојалност цару, наредио да се у Јерусалим донесу заставе са његовим ликом. Јевреји су на то реаговали крајње болно: пет дана су опколили резиденцију префекта (преторијум), повремено покушавајући да је нападну и гласно захтијевајући да се паганске слике уклоне из светог града. Пилатове пријетње да ће све побити без разлике нису имале ефекта. На крају је био приморан да попусти, али је стекао крајње неповољно мишљење о Јеврејима.
Друга прича која ништа мање није наљутила Пилата је када је одлучио да изгради водовод у Јерусалиму. Идеја је била здрава: граду је често недостајала чиста вода за пиће, посебно током празника, када су стотине хиљада ходочасника из многих земаља хрлиле тамо. Али Пилат је предложио да се тај подухват финансира на рачун храмске благајне, а првосвештеник и други чланови Синедриона (врховно тијело политичке, вјерске и правне власти Јудеје) били су категорички против тога. Поновила се прича са пријетњама, а Пилат је опет устукнуо.
Међу Јеврејима је било много зилота – ревнитеља Мојсијевог закона који су озбиљно настојали да збаце римски јарам. Ту и тамо су се појавиле побуне (у књигама Новог завјета наилазимо на помен побуњеника Вараве, Тевде и Јуде Галилејца), а Пилат је често морао да узнемирава цара, тражећи војну подршку.
Једном ријечју, Пилат, благо речено, није волио Јевреје са њиховим вјерским обичајима и бескрајним свађама, а они су му узвраћали осјећања.
Па ипак, тог дана пред јеврејску Пасху, када му је доведен Галилејац Исус, римски префект је одлучио да покаже свој принципијелни став. Зашто? Можда је хтио да увриједи јудејске вође, који су увијек изазивали немире из најапсурднијих разлога. Да ли су се већ одлучили о Исусу? Па добро, нека сами изврше своју одлуку. А ако им затреба санкција римског чиновника, онда ће доћи до пуне истраге, без икакве журбе. "Ријешите малу формалност" неће радити брзо. Јевреји су принципијелни у својим националним обичајима, а Римљани су принципијелни у поштовању закона.
У стварности, наравно, Пилат једва да је намјеравао да уђе у суштину тврдњи против Исуса. Зато је почео са најједноставнијим питањима: да ли је праведно оптужен? Ти ли си цар јудејски?. Ако се Пилат надао тако једноставном одговору, није га добио. Оптужени није рекао ни „да“ ни „не“, одговорио је како јесте: "Царство моје није од овога свијета: кад би било од овога свијета царство моје, слуге моје би се бориле да не будем предан Јудејцима: али царство моје није одавде" (Јн 18, 36–37). Не желећи да губи вријеме, Пилат је поново покушао да добије кратак и јасан одговор. "Дакле, ти си цар?" — појаснио је. И опет сам чуо нешто другачије од онога чему сам се надао: "Ти кажеш да сам ја цар. Ја сам за то рођен и за то сам дошао на свијет да свједочим истину. И сваки који је од истине слуша глас мој".
Али овдје је Пилат наишао на већ познати тврдоглави отпор народа, који су првосвештеници већ успјели да обраде. Народ је тражио ослобађање не Исуса, званог Христос, већ другог затвореника, побуњеника Вараву. Дешава се: желите да донесете лаку одлуку која свима одговара и да се смирите, али околности одједном почну да се опиру, тјерају вас да дођете до дна ствари, средите ствари и донесете одлуку о меритуму, ма колико она била тешка.
Окупљена маса народа је све више захтијевала да се Христос погуби, а Пилат је имао све више аргумената у корист Његовог ослобођења. Прво, он је већ знао да првосвештеници из зависти захтијевају осуду Исуса. Друго, његова жена (Клаудија) га је замолила да не чини никакву штету Праведнику кога су Јевреји послали: јер у сну много пострадах због њега “ (Мт 27, 19). И што је најважније, што је дуже Пилат разговарао са Исусом, то је више схватао да има посебну Личност пред собом. Ако су фарисеји и првосвештеници негодовали само када су чули да се Спаситељ назива Сином Божјим, онда Пилат, сазнавши за то, од тада гледаше Пилат да га пусти (Јн 19, 12). Изгледа да је нека жива жица дирнута у души римског намјесника. Или се можда једноставно плашио: будући паганин, Пилат је могао да призна да и Јевреји имају свог Бога и да би било боље да се не сукобљава са Њим. 
Тим више је требало да га узнемире Исусове ријечи: "Не би имао власти никакве нада мном када ти не би било дано одозго; зато онај који ме предаде теби има већи гријех" (Јн 19, 11).
Пилат је покушао најмање трипут да ослободи Спаситеља. Али све се завршило исто као и његови претходни сукоби са јудејском масом народа: морао је да се повуче. Првосвештеници нису могли да га убиједе да је Исус крив, па су онда прибјегли отвореној уцјени: "Ако овога пустиш, ниси пријатељ ћесару. Сваки који себе царем гради противи се ћесару“ (Јн 19, 12). Овај аргумент је успио. Пилат "узе воду те уми руке пред народом говорећи: Ја сам невин у крви овога праведника; ви ћете видјети" (Мт 27, 24). Тако је Пилатов кукавичлук прецртао све његове покушаје да поступи по својој савјести.
Да ли је Пилат могао да постигне оно што је желио?
Сигурно је могао. Ниједан човјек није слијепо оруђе Божијег Промисла, а Пилат то није био. Он једноставно није хтио да дође до заоштравања конфликта са Јудејцима. Заиста су могли да га пријаве цару. Мада, ако размислимо о томе, таква оптужба тешко да би наштетила његовој каријери: ослобађање Вараве, који се отворено побунио против Римљана, сигурно би био озбиљнији прекршај у очима Рима од ослобађања „цара јудејског“. На крају је Пилат ипак био уклоњен под оптужбом. Народ Самарије (област сјеверно од Јудеје) жалио се на њега након што је погубио многе њихове суграђане који су се из неког разлога окупили на планини Гаризим, која је за њих била света. Црквени историчар Јевсевије Кесаријски пише да је Пилат послат у изгнанство, гдје је извршио самоубиство. Тако је умро човјек који је одиграо једну од најважнијих улога у јеванђеоској историји.

Припрема вјеронаука.нет/ Извор: foma.ru

Имам пријатељицу. Она је хранитељка детета са инвалидитетом које има спиналну мишићну атрофију. Свако ко је чуо за ову болест разуме колико је ова дијагноза озбиљна. Ако неко никада није чуо за њу — нека само потражи на интернету.
Једном је повела своје дете у цркву — не ону у коју иначе иде, већ неку другу. Тамо је дочекује једна добра стара бака:
„Јао, колико си ти морала да згрешиш да ти Господ да такво дете!“
„Он није мој, усвојила сам га.“
„Па колико си тек морала да згрешиш ако си морала такво дете да усвојиш!!!“
Звучи као шала, али, нажалост, то је сурова стварност живота.
Повод за размишљање
Ова прича ми је пала на памет због недавне изјаве једног свештеника који је, са страница једне православне публикације, изнео мисао да су наследне генетске болести код деце последица грехова њихових родитеља.
„Зашто онда имаш очи?“
Потрудих се да пронађем број тог свештеника и позовем га. Шта ако је извађено из контекста? То се већ много пута дешавало.
Али не, ништа није било извађено из контекста — његова мисао је пренета тачно. Ипак, имали смо веома пријатан разговор. Али смо остали неубеђени. Ја сам била на страни своје Маше, која има Даунов синдром, а он на страни генетичара и њихових научних закључака о узрочно-последичним везама следеће природе: греси маме, тате или удаљенијих предака доводе до генетске болести код детета. И он се у потпуности слаже са тим.
Парадокс верујућих
Није да сам се много увредила — заправо, уопште нисам осетила увреду. Али сам заиста пожелела да мало дуже размишљам о овој теми. Не само зато што је заиста важна и болна, посебно за нас који одгајамо децу са инвалидитетом.
Или за оне који очекују такво дете. Већ и зато што сам, током осам година колико сам мајка детета са посебним потребама, дошла до једног задивљујућег закључка. Управо људи који иду у цркву најтеже подносе рођење детета са инвалидитетом.
Чули сте добро, да, то смо ми!!!
Ми, који бисмо наизглед требало да се радујемо, непрестано молимо и тражимо Божији Промисао и Његову бригу о нама.
То је необичан парадокс, зар не?
„Ништа није случајно“
А шта је са свима осталима — људима ван Цркве? Они могу рећи: „Добро, добили смо ово дете“ (ако нису изабрали абортус). То се једноставно догодило; била је случајност. И можда себе виде као јаке људе — или, у зависности од личности, супротно: „Ја сам неуспех.“ У сваком случају, кажу: „Некако морамо да га одгајимо“ (ако га нису дали на усвајање). И онда га одгајају, воле га и настављају да уживају у животу. Не сви, наравно, али многи.
Што се нас тиче, ми имамо тенденцију да мислимо да ништа није случајно. Увек говоримо: „Ово се догодило с разлогом!“ Опет, не сви родитељи тако мисле, али многи. Ако нешто пође по злу, или испадне другачије него што смо очекивали, често све то приписујемо својим гресима.
„Гаранција квалитета“
Сећам се како је један свештеник, отац двоје деце са Дауновим синдромом (за кога би људи рекли: „Какве је страшне грехе морао да почини…“), једном рекао жени која је такође веровала да је све у њеном животу пошло наопако због њених грехова:
„Па зашто онда имаш вид? Мора да си нешто урадила како треба, зар не? А шта је са твојим рукама и ногама?“
Зашто је то тако?
Свакако не зато што смо ми православни посебно лоши, слаби или глупи. Ми смо као и сви други — ни бољи ни гори. Само је Господ најбољи, а ђаво најгори. А ми људи смо негде између, љуљамо се тамо-амо.
Прави проблем је што дубоко у себи често осећамо као да имамо неку врсту „гаранције квалитета“. Само треба да све радимо исправно.
Формализам испред суштине
Морамо да држимо сваки пост, да се редовно исповедамо, причешћујемо, присуствујемо служби јелеосвећења — и не дај Боже да нагазиш на тепих на коме стоји свештеник док помазује народ уљем током полијелеја…
Морамо да научимо које су боје одеће прикладне за сваки празник (и сама сам некада пажљиво бирала бројанице у бојама за те прилике) и коју одећу треба бацити — или још боље, спалити… заједно са књигама писаца који су пали у немилост.
Морамо да знамо тачно када током службе можемо да седимо, а када морамо да стојимо; када да се прекрстимо, а када да се поклонимо — и како да се поклонимо: великим метанијама, малим поклоном или само благим наклоном наше тврдоглаве главе.
Такође морамо да знамо како и када су брачни односи дозвољени, и на који начин — да не бисмо прекршили дан уздржања или нарушили морални лик хришћанина.
И тако у недоглед.
И даље смо веома од овога света
Наравно, ово је делимично моје уметничко — или можда полууметничко — претеривање. Постоје много дубље и озбиљније ствари: заповести, само Јеванђеље. Ипак, основни принцип често остаје исти: ако све знаш и све радиш како треба, онда ће све испасти савршено. Овде и сада. Све ће бити у реду. Наш живот има божански „печат квалитета“.
Вера постаје нешто попут ефикасног управљања: платио си — купио си. Али онда откривамо да смо и даље веома од овога света. Православни смо, да, али остајемо људи овога света, до врхова прстију. Нисам сигурна како да то јасније објасним. Опет — не сви, али многи. И ја сама. И то сам заиста схватила тек када сам родила дете са посебним потребама.
„Сада ће сви све знати о мени“
Чини ми се као да је било јуче. Доктор доноси моју ћерку, гледа је на тренутак, па замишљено пита да ли је мој муж можда азијског порекла. Када је сазнао да није, питао је зашто нисам радила пренаталне анализе. То је био тренутак када сам први пут чула да моја ћерка има Даунов синдром.
Прошло је осам година, али и даље се сећам прве две мисли које су ми прошле кроз главу.
Прва: да ли ће ме муж сада напустити? Зашто сам то помислила? Зашто би ме оставио? Али та мисао је била чврсто усађена у мени.
Друга: зашто, Господе? Зашто? То страшно питање: „зашто?“ На крају крајева, ја сам све радила како треба.
Зашто се онда ово догодило?
Вадим и ја смо имали црквено венчање. Имамо велику породицу. Облачимо се скромно. Мој муж служи у олтару, а ја сам православни писац. Ништа велико — више неки пискаралац — али ипак.
Причешћујем се сваке недеље. Сваког дана читам катизму, Јеванђеље и Дела апостолска. Па добро… не баш сваког дана, да будем искрена. Али се трудим!
И нисмо зачели дете у време поста. Учили су ме да се болесна деца зачну у посту! Па… зашто се онда ово догодило? Да, имам много грехова — више него довољно. Али сам радила све како треба!
Та мала девојчица са Дауновим синдромом ми је изгледала као жива оптужба за неки мој страшни скривени грех: „Сада ће сви видети и све ће знати о мени.“
Болело је. Било је страшно. И пре свега — понижавајуће.
Када болест постане „доказ“
У том тренутку та мала, чудно изгледајућа беба ми је деловала као моје јавно разоткривање пред светом: „Сви ће је видети и знаће.“ И све што сам желела било је да је сакријем, да је никоме не показујем — да нико не открије да сам и ја, изгледа, „кажњена за нешто“.
Тек много касније сам чула за једну заиста страшну причу.
Трагедија која упозорава
Једна жена је родила дете ван брака. Не сећам се тачно коју је болест дете имало — можда је био инвалидитет. Не знам где је отац нестао. Жена је пала у дубоко очајање. У том стању, са бебом у наручју, дошла је у манастир да се исповеди. Рекла је јеромонаху: „Родила сам дете… нисам удата.“
Свештеник је почео да је кори, говорећи да је живела у греху и да јој је дете дато због њених грехова. На манастирском имању било је језеро. Жена је отишла тамо и бацила бебу у воду. Како је касније објаснила, веровала је да су њена казна и срамота нестали заједно са дететом.
Хвала Богу, један други монах је пролазио, видео шта се дешава и извукао бебу из воде. Обоје су преживели.
Да ли је све узроковано грехом
Постоји још једна прича — мање драматична, али такође откривајућа. Разговарала сам са супругом једног свештеника. И они су имали дете са Дауновим синдромом. У то време беба је већ имала више од шест месеци.
Али још увек нису одлучили како да саопште парохијанима дијагнозу. На крају крајева — како је то могуће? Свештеник… а дете „другачије“. Људи ће сигурно помислити да је то због неког страшног греха.
„Ја сам православна да бих се осећала добро“
Наравно, постоје случајеви када болест долази као директна последица греха. Ипак, ја више волим да о томе мислим не као да се дешава „због нечега“, већ „услед нечега“. Разлика може изгледати мала, али је важна. Господ не седи на облаку са маљем у руци, чекајући кога ће следећег да удари. Али човек лако може да се удаљи од Њега и сам уништи свој живот.
На пример, жена не жели дете и покушава абортус. Али захват није потпун и дете се рађа са тешким инвалидитетом. Чула сам за такве случајеве. Или супружници злоупотребљавају алкохол или дрогу, па дете пати као последица.
Али у стварности, често сам виђала супротно — такви родитељи често добијају здраву децу. И ту се види милост Божија према тој деци. Са таквим родитељима, дете са инвалидитетом можда једноставно не би преживело.
Али баћушка је говорио конкретно о генетским болестима. Поред Дауновог синдрома, постоје стања као што су цистична фиброза, Патау синдром, Едвардс синдром, Вилијамс синдром, Тарнеров синдром и безброј других. Ту су и мишићна дистрофија, Хантингтонова болест, хипофизни нанизам и тако даље — бескрајан списак.
Када год Маша и ја путујемо у рехабилитационе центре, сусрећем дијагнозе за које никада раније нисам чула. А ни родитељи те деце нису чули за њих — све до дана када им се дете родило.
А ту је и хемофилија, болест од које је боловао царевић Алексеј Николајевич.
Па шта онда? Да ли да кажемо да су сва та деца оболела искључиво због нечијих грехова?
И ко сме да гарантује да ако испуњаваш све заповести — родићеш здраво дете? Да ако читаш молитвено правило или учествујеш у „молитви по договору“, твој живот ће аутоматски постати радостан? Ко то може да гарантује?
Разочарање у „систем“
Сећам се још једне приче. Млади брачни пар је отишао код једног монаха. Лекари су им рекли да ће њихово нерођено дете имати Даунов синдром. Наравно, били су уплашени. Али монах их је уверио да ако се буду молили и живели по црквеним правилима, дете ће се родити здраво.
Учинили су све што им је саветовао. Али дете се ипак родило са синдромом.
Млади родитељи су се наљутили — на Бога, на монаха и на Цркву — и отишли су. Као да су изашли из продавнице која им је продала неисправан производ. Очигледно је „систем управљања“ заказао. Били су преварени.
Али, искрено говорећи, и ја сам почела на сличан начин. Молила сам се Светој Матрони Московској и престала да носим панталоне како бих била примљена на постдипломске студије. Затим сам се молила Светој Ксенији Петроградској, додајући четрдесет дана читања акатиста, да бих се удала. И заиста, примљена сам на студије и удала сам се. И то је дивно!
Многи од нас тако почињу. Трудимо се да поштујемо правила и молимо Бога за помоћ. Сам Господ нам каже да тражимо. Проблем је био у томе што сам ја ту стала. Моја вера је постала оваква: ја сам православна да бих живела добро и удобно.
Између две крајности
Други одлазе у супротну крајност. За њих, што ти је живот тежи, то си православнији. Што више патиш, то си „исправнији“ хришћанин.
Наравно, има људи који заиста иду путем страдања, и ја им се клањам. Али страдање само по себи није циљ. Хришћанство није стално намрштено лице и неговање патње као врлине. Са друге стране, ни богатство и успех не значе аутоматски да је човек грешан.
Уопштено, хришћанство није ни о томе да све иде добро. Али није ни о томе да све иде лоше.
Божија логика
Све сам то схватила тек касније. Али тада, у породилишту, моја вера се скоро срушила као кула од карата. Чему сви ти постови, молитве, мошти и правила? Чему све што сам радила — ако сам ипак добила ово дете?
Тако сам желела да се окренем од Бога, да одем, да побегнем. Да побегнем од тог суровог и страшног Бога.
Али изгледа да ме је Господ чврсто држао. Нисам отишла. Почела сам да поново градим свој живот — и своју веру. Циглу по циглу. Кроз бол и сузе. И на своје изненађење открила сам да сва та дела — нису чаробни лек. Она су пут, средство, али не и циљ. И свакако не гаранција.
Дар, а не казна
Хришћанство није ни ефикасан систем управљања ни трговина са Богом. Оно што ми је дато била је шанса да престанем да будем само световна и емотивна особа, и да почнем да постајем духовна. Да ли ћу успети — то је друго питање. Али ми је дата изузетна прилика. И управо то и јесте: прилика, а не казна.
Да, ја сам грешна. Не — чак ни то. Ја сам ГРЕШНА. По правди, одавно бих требало да будем спаљена у пепео због својих грехова. Али да ли је Маша, са својим генетским стањем, заиста последица мојих падова?
Из неког разлога, не верујем у то.
Пут спасења
Ако се уздржаваш од абортуса и бориш против греха, не чиниш то да би као награду добио здраво дете. Чиниш то да би угодио Богу и да не би повредио сопствену душу. Молиш се и постиш из истог разлога. Али шта ће ти Господ дати ради твог спасења — болест, дете са посебним потребама, велико богатство или његов недостатак — само Он зна.
Најважнија лекција
Ако желиш да се спасеш — ради. Прихвати „посао“ који ти је дат. Одгајање детета са инвалидитетом је велики и тежак посао. Али ни то ништа не гарантује.
Оно што значи јесте да ти је поверено много талената.
Само да их не закопамо.
Завршна поука
Лако је бити верник када све иде по плану.
Али покушај то када се све сруши.
Тада — веруј.
И сети се речи Јеванђеља:
„Нити сагреши он, нити родитељи његови, него да се јаве дела Божија на њему.“

Извор: ortochristian.com
Превод и припрема: Редакција Компас инфо

* * * * * * *

Православни хришћани и Свето Писмо? То иде заједно?
Како читати Писмо? Шта је Предање и зашто је толико важно?
Списак књига које су ушле у састав Библије (Канон)
Кључне разлике у читању текста, библијска критика, хришћански поглед на богонадахнутост свештеног текста, разлике у стилу Јеванђеља
Особености Јеванђеља по Матеју и Марку
Особености Јеванђеља по Луки и Јовану. Да ли Христос о Себи говори као о Богу?

* * * * * * *

Православни хришћани и Свето Писмо? То иде заједно?

На самом почетку бих желео да укажем на важност изучавања Светог Писма из више углова. Сада бих говорио о феномену читања и изучавања Писма, зашто је тако нешто важно, какав пример нам дају светитељи, шта говоре о душевној користи коју можемо од тога да имамо. И на крају, да видимо и шта нам саветују Светитељи – како изучавати Свето Писмо?

Обично, када се макар код нас у земљи, помене Библија и њено изучавање, људима одмах падну на памет ‘Јеховини сведоци’ или неке сличне организације. Може да се каже да је на неки начин Библија изашла на лош глас баш због ових људи. Имамо ситуацију да је скоро нико жив не чита, а сви знају да праве шале на рачун Светог Писма. Код нас, код православних хришћана скоро да се и не подразумева да бисмо требали да читамо активно Писмо, а посебно да га изучавамо. Некако се на то гледа као на нешто нама, православним хришћанима, несвојствено. То је више за оне који „претерују са Богом“, који замислите сваке недеље иду у храм. Шалу на страну, иако је то данас можда некоме необично, не значи да је тако нешто и неправилно.

Волео бих да сада скренем пажњу на пар ситуација из Јеванђеља. Ево о чему се ради. Наш Господ Исус у разговору са Јудејцима на пар места у Јеванђељу скреће пажњу на ово о чему говоримо и истиче важност изучавања речи Божије. Тако у разговору са садукејима (то су били да тако кажем, модернисти у то време, нису веровали да постоји ни душа, ни анђели, одрицали су васкрсење), Господ им говори да је главни разлог њихових догматских заблуда или другачије речено, јереси, чињеница да садукеји не познају Писмо, самим тим не знају ни Бога у кога наводно верују. Господ им говори: Варате се, не знајући Писма ни силе Божије. (Мт. 22:29)

Дакле, из овога видимо да је ако желимо да сазнамо какво је истинско учење Цркве, за тако нешто је потребно да посветимо време изучавању речи Божије. У Јеванђељу по Јовану, опет у полемици са фарисејима, Исус говори да кроз изучавање Светог Писма можемо да стекнемо живот вечни, то јест, Њега (Јн. 5:39). Видимо да су фарисеји изучавали писмо, то је чињеница, али пошто су то радили неправилно, са погрешним духовним расположењем, нису могли да виде прави смисао изреченог. Апостоли такође настављају ову заповест Господа, рецимо, апостол Павле заповеда свом духовном сину Тимотеју више пута да пази на себе и да пази на учење и науку. Ево како апостол Павле говори: Пази на себе и на науку, истрај у томе; јер чинећи ово, спасићеш и себе и оне који те слушају (1. Тим. 4:16).

Са друге стране, када гледамо на Предање Цркве, рецимо када читамо Житија светих, видимо да подвижници много свог времена посвећују изучавању одређених псалама напамет или чак и целог Псалтира, целог Новог Завета. Неки од њих су знали и цело Свето Писмо.

Зашто су они то радили, зашто су се толико посвећивали изучавању Писма? Пре свега због тога што су знали да реч Божија може да преобрази њихове душе.  И сами знате да када читате њихове књиге, видите колико цитата из Библије постоји у њиховом учењу. Они су у пракси видели како реч Божија делује на њих, али не у магијском смислу, прочитао сам нешто толико и толико пута, покренуо сам механизам да ми буде боље. Они су јако добро знали да у духовном животу треба да уложе труд са своје стране, али су знали да без Господа и Његове благодати није могућ никакав напредак, да није могућ живот у Богу. Зато су живели у Цркви, постили, молили се, причешћивали, изучавали Писмо.

Поменуо сам пустињаке, па би можда неко могао да се запита и каже, добро, то је за њих, њима је то својствено, имају времена за то, тишину и мање обавеза, немају децу. Све је то тачно, слажем се са тим, сем у оном делу да је изучавање Писма само за њих. Између осталог, зато сам и желео да покренем овај аудио формат библијских беседа.

Навео бих овде мисао светог Игњатија Брјанчанинова који је живео у 19. веку у Русији. Ево како светитељ Игњатије пише о теми о којој говоримо: „Видео сам да у сваком месту, и у безљудној пустињи, и у бучној маси људи (ово је посебно важно за нас који живимо у градовима и стално негде јуримо и журимо), хришћани који се удубљују у реч Божију и настоје да је остварују животом испуњавају своје мишиће – ум и срце – свиме што је потребно за пут у блажену вечност. Никакво место не спречава тај вечни живот да предаје своме причаснику духовни живот, једини истински живот. Зато сам Господ заповеда, сви пророци и апостоли, сви Свети Оци опомињу, заповедају, моле да стално пребивамо у речи Божијој, том извору свих добара.“

То је друга ствар на коју сам желео да скренем пажњу. Свети Игњатије дакле говори да нам реч Божија даје духовни живот, вечни живот, да се наш дух напаја благодаћу док изучавамо Писмо; и друго, да је то могуће радити и у, како он каже, ‘бучној маси људи’. То је оно што треба да памтимо, јер ми људи обично смо спремни и желимо да се бавимо нечим за шта знамо и сигурни смо да ћемо имати корист од тога. А да ли постоји већа духовна корист него да нам реч Божија кроз изучавање и схватање истинског смисла помогне да стекнемо живот који се никада неће завршити. Говоримо о бесконачном животу пуном блаженства, животу без туге, бола и уздисања.

Сада пред нас стаје следећа дилема, неко може да пита: уз сво дужно поштовање, ко си ти да тумачиш реч Божију? И то је одлично питање. Желео бих да на кратко скренем пажњу на то како се тумачи Свето Писмо у Православној Цркви, какво тумачење је једино прихваћено и благословено. Јасан одговор на ову дилему нам даје 19. правило Шестог васељенског сабора. Ово правило говори да се епископи (самим тим и сви ми у Цркви који смо испод њих), цитирам: ‘придржавају онога што је установљено и предато учењем светих Отаца. Ако се појави неки спор о одређеном месту из Светог Писма, нека то место никако другачије не тумаче него онако како су га у својим списима протумачили светионици Цркве, и са тим списима нека се свагда користе, уместо да састављају своје речи, да се због неискуства, не би удаљили од онога шта треба да се чува“.

Дакле, Црква говори да је једино истинско тумачење речи Божије, тумачење Светих Отаца. И једино тога ћу се уз Божију помоћ и придржавати. Суштина је да се остане веран истинском тумачењу, да се следи дух и учење Отаца.

Свети Игњатије Брјанчанинов ово јако лепо објашњава: „Немој се дрзнути да сам тумачиш Јеванђеље и друге књиге Светог Писма. Писмо које је изречено преко Светих Пророка и Апостола, није изречено произвољно, него по надахнућу Светог Духа (2 Пет. 1:21). Како онда није безумно тумачити га произвољно? Свети Дух, који је преко Пророка и Апостола изрекао реч Божију, тумачио га је преко Светих Отаца. И реч Божија и њено тумачење – јесу дар Светога Духа. Света Православна Црква прихвата само то једно тумачење! Њена истинска деца примају само то једно тумачење!“

Значи, изучавање Светог Писма, да, тумачење из своје главе – не. Макар ми у 21. веку имамо прилике да видимо шта се дешава у реалности међу протестантима, када човек крене из своје главе да тумачи Свето Писмо. Из тога је очигледно да је једино сигурно и непогрешиво тумачење и објашњење које долази од оних људи које је Бог очигледно прославио. На страну за тренутак што су њихова тумачења јако, јако занимљива, сто пута занимљивија него што било ко од нас може да објасни…

Рецимо ја се сећам свог читања Јеванђеља по Матеју на почетку, једва сам чекао да пређем преко родослова јер тада су то за мене била само непозната имена, досадан списак који ништа није значио. Тек када сам прочитао шта Оци говоре о томе, зашто је Матеј писао уопште Родослов, зашто је почео са Авраамом и Давидом, зашто су наведена конкретна имена жена, почео сам полако да схватам која и колика је дубина ту сакривена.

У текстовима који следе дотакао бих се савета Отаца како читати Свето Писмо, говорио бих о неким особеностима самих Јеванђеља, историје канона Светог Писма, одговора на неке од критика које се могу чути.

На самом крају овог увода сам желео да вам прочитам једну мисао светог Јована Златоустог везану за хришћане у свету и потребу за изучавањем Светог Писма. Ево како је свети Златоуст, патријарх у тада једној од највећих престоници на планети говорио о користи од читања Светог Писма: „Говоре: Ја нисам монах, имам жену и децу, бринем о кући“. Од тога и потиче сва штета што ви мислите да читање Светог Писма доликује само монасима, док ви сами имате много више потребе за Писмом. Човеку који живи у свету и сваки дан добија нове ране посебно је и потребан лек. Зато сматрати сувишним читање Писма много је горе него не читати га. Ако желиш да сазнаш каква је велика корист од Писма, посматрај себе – шта се са тобом догађа када слушаш Псалме, а шта када слушаш сатанске песме; у каквом расположењу си у храму, а у каквом си у позоришту. Тада ћеш видети разлику између тих душевних стања, иако је душа једна и иста.“

Како читати Писмо? Шта је Предање и зашто је толико важно?

Видели смо колико пажње и времена су Светитељи посвећивали не само читању, већ и изучавању Светог Писма, како су гледали на корист коју су имали од овог подвига. Видели смо из њихових речи да ни место ни време не представљају препреку за њега.

Сада бих скренуо пажњу на неколико њихових савета о томе на који начин да приступимо овом подвигу. Један од првих савета јесте да се Свето Писмо никада не чита без претходне молитве. Молитва пре читања Библије нам и открива суштину православног приступа изучавања Светог Писма. Свети Оци уче да кроз молитву молимо од Бога помоћ, молимо да нам отвори ум да схватимо оно што читамо и да нам да снагу да то и применимо у животу.

Затим ту је и савет који се тиче практичног читања, Светитељи саветују да се не чита много. Зато су рецимо Оптински старци давали савет да се чита по једна глава из Јеванђеља и једна глава из Посланица. Такође, важно је да се размишља о ономе што смо прочитали, да нам не исцури да тако кажем поред наше пажње. Да не изједначимо читање Библије са читањем вести на интернету када након пет отворених страница не можемо да се сетимо шта смо прочитали на првој. Да избегавамо да прелетимо преко текста, већ да читамо и пажљиво и полако, јер поред тога што такав начин читања може да нам открије нешто на шта не бисмо обратили пажњу, исто тако представља и средство које може помогне нашој молитви.

Затим, следећи савет од стране Отаца је да када наиђемо на нешто што нам није јасно, наставимо да читамо без покушавања да сами схватимо о чему се ради. Свети Тихон Задонски говори: „Ако ти се нешто учини нејасним, ако ти нешто буде несхватљиво, треба да питаш човека који то зна ако имаш таквог. Ако немаш, нека остане неко време нејасно, не покушавај да схватиш својим умом. У своје време ће ти Господ послати уразумљење.“ Скренуо бих пажњу да ми управо и имамо коме да се обратимо – то су светоотачка тумачења. Блажени Августин каже да не падамо духом ако не разумемо нешто, али и да се не гордимо ако нам је оно што смо прочитали јасно.

Преподобни Марко Подвижник даје сјајан савет да када читамо Свето Писмо оно што прочитамо треба да односимо на себе, да испитујемо и анализирамо себе, а не друге. То је посебна уметност у раду на себи. Ја се сећам да ме је својевремено баш привлачило да понављам речи Господа из Јеванђеља по Матеју, да идем и „режем“ људе око себе речима: Тешко вама, фарисеји, лицемери, гробови окречени… Тек касније сам прочитао код Отаца да је уместо мог глуматања праведника, много корисније да када прочитам о гробу окреченом и лицемерима, мислим пре свега на себе. И то важи не само за речи из Библије већ и за светоотачке књиге.

Даље нас Оци упозоравају да Свето Писмо треба да се чита не ради знања као знања, већ ради спасења своје душе. И оно што је посебно важно, што нам се често поткрада, да не читамо Свето Писмо само да отаљамо и да тако кажем, „одробијамо“ правило читања које смо себи поставили, већ да разумемо оно што смо прочитали. Да смо свесни да читамо ову Књигу пре свега да бисмо себи користили, да помогнемо себи у нашој борби за вечност.

Пре него пређем на следећу тему, тему формирања Библије каквом је данас знамо, треба да се каже да је у питању огромна тема која превазилази оквире овог текста. Написане су многе књиге о томе, ја ћу покушати да укратко изложим процес борбе наше Цркве да се формира и очува канон Писма каквим га ми данас знамо.

Почео бих са темом Предања, јер без ове теме, тешко да се може разумети и начин на који је Црква руковођена Духом Светим сачувала и одбранила текст Светог Писма.

Одмах треба да се каже, да се подсети на оно што је увек важно објаснити и неком нашем пријатељу протестанту рецимо, који не схвата разлику између предања за чије чување верујуће хвали апостол Павле на следећи начин: Хвалим вас пак, браћо, што све моје памтите, и држите предања као што вам предадох (1. Кор. 11:2), од људског предања које осуђује Господ када говори: Зашто и ви преступате заповест Божију за предање своје? (Мт. 15:3). На самом почетку је постојало усмено Предање, Црква је без текста Јеванђеља била деценијама. Оно што Господ и Апостоли помињу у Новом Завету као Писма односи се искључиво на Старозаветне књиге. Помињао сам прошли пут полемику Господа са фарисејима и садукејима – треба да се подсети да Он у том тренутку говори о Старозаветним књигама. Апостол Павле када говори о томе да је Свето Писмо богонадахнуто и дато за поучавање, такође мисли на Старозаветне књиге. Што се Старозаветне Цркве тиче, она је своје списе добила тек у време пророка Мојсеја. Векови пре тога, време Адама, Ноја, Авраама, праведници су веровали у обећање које су добили од Господа наши прародитељи у Рају, о Семену жене, то јест, о Христу који ће спасити род људски и вратити им изгубљено блаженство. Ово обећање дато прародитељима је преношено као усмено предање из генерације у генерацију у временима пре пророка Мојсеја.

Из Предања Цркве знамо да је прво Јеванђеље које је било написано било Јеванђеље по Матеју, да је оно било написано на јеврејском језику, за потребе хришћана из јеврејског народа, да је написано отприлике 8 година након Вазнесења. Затим је написано Јеванђеље по Марку, а након њега је апостол Лука писао своје Јеванђеље и Дела апостолска, да би последње било написано Јеванђеље по Јовану крајем првог и почетком другог века. Све ове године Црква је живела усменим Предањем, Предањем које се преносило од апостола на прву генерацију хришћана, а затим са њих на следеће генерације. И Јеванђеље по Матеју које је написано прво на јеврејском језику, није могло да се рашири свуда. Многе Цркве нису имале тај рукопис јако дуго. Треба да се каже да се данас сачувало ово Јеванђеље само на грчком, а да је рукопис на јеврејском изгубљен.

Можете да замислите ситуацију тада која је била много, много другачија него данас. Данас имамо све на један клик, имамо Библију на телефону, код куће, по неколико примерака, различите преводе и све што нам је потребно. А они у то време нису имали ништа, можда по један или два примерка Јеванђеља или неке од Посланица које су се чувале код епископа и које су често биле уништаване током прогона хришћана.

На који начин су онда они знали који рукопис је заиста аутентичан, који је написан од Апостола а који рукописи потичу од гностика, јеретика који су тада исто тако писали и желели да своје учење прикрију ауторитетом Апостола? Чули сте сигурно за Јеванђеље од Томе, Петра, Никодима, Јуде, Марије Магдалене, итд. Данас аналогија томе може рецимо да се направи са „Да Винчијевим кодом“ (било да је у питању филм или књига) који само прежвакава приче које су већ помињане у овим апокрифима. Дакле, Црква је имала средство којим је знала да разликује истину од лажи. У оно време прогона, смутњи од разноразних јеретика, лошије повезаности због међусобне удаљености и слабе комуникације међу помесним Црквама, лошег квалитета подлоге на којима је записиван и преписиван рукопис (мислим на папирус и пергамент који су се лако могли оштетити), Црква је ипак – знала.

А знала је управо захваљујући усменом Предању које је живело у Цркви. Ми рецимо на основу усменог Предања знамо и да Јеванђеља припадају апостолима за које тврдимо јер се тако нешто из самог рукописа никако не може видети. И то је рецимо одлично питање за протестанте: ‘Како ти, пријатељу мој, знаш да је Јеванђеље по Матеју или Марку писао баш тај апостол? Где то пише?’ Или како знамо шта је Господ разговарао са Самарјанком на бунару у 4. глави Јеванђеља по Јовану, ако лепо пише да нико од Апостола није био присутан, они су отишли да купе храну, а Господ није писао ништа.

Када неко каже усмено Предање савремени човек може да помисли на неке обичаје који се разликују од села до села, као код нас рецимо у Србији где не постоје два идентична начина сахрањивања у два суседна села, да не причамо о две регије у земљи. Или на ону игру коју смо играли као деца – ‘глуви телефони’.

И веома је занимљиво да археологија увек потврђује Библију, чак и тачност са историјске стране. Пример за ово је рецимо опис сахране Јосифа у Египту или венчања Исаака и Ревеке. Мојсеј је ово записао након пар стотина година и потпуно је прецизно описано као што су и научна открића потврдила. Мојсеј у то време није имао интернет, атлас или неки речник. Прецизност описа из Библије се сачувала само захваљујући усменом предању које се преносило међу Израиљцима у Египту.

Усмено предање које је живело и још живи у одређеној мери у Цркви се разликује од тога. Да бисмо то разумели треба пре свега да се подсетимо како су људи тада живели. Као прво, била је веома развијена култура учења нечега напамет, људи су имали много развијенију меморију него данас, књига је било много мање, папир није био тако доступан, образовање није било тако доступно као данас. Данас се остаци ове културе задржавају још мало у основној школи, када деца уче песме напамет. А касније већ долази у помоћ Гугл, људи генерално све мање памте. Ова древна култура о којој говорим се задржала у народима све до пре пар стотина година. У древности су људи сматрали да је нешто много поузданије ако се чува у људском памћењу него ако је записано на папирусу рецимо.

Код Грка рецимо имате Хомера и „Илијаду и Одисеју“ коју он није читао са папира већ је знао напамет. Код нас имамо пример гуслара Филипа Вишњића који је исто тако толике песме знао напамет. И њих наводим не као изузетне појединце, већ као примере културе. Знате и сами да је Вук Караџић сакупио читав прекосовски, косовски и покосовски циклус епских песама управо од обичног народа, људи који су знали ове песме и преносили са колена на колено. Књижевници у време Христа су знали напамет хиљаде правила и њихових тумачења којима се регулисао живот Израиљаца у то време. Наводим све ове примере да покажем колика је оваква култура учења била распрострањена и није било ништа необично да се са великом прецизношћу наводе догађаји који су се догодили одавно јер су их сви добро памтили.

Људи древности би се након напорног дана окупљали код куће, вечерали и пре него што би отишли да спавају били сви заједно у једној соби, у тој соби би сви и спавали најчешће. И шта су радили када би пао мрак? Старији би причали приче, преносили би приче о значајним догађајима из свог живота, живота својих предака.

Е исто тако се и међу хришћанима првих времена одржавало усмено Предање, при чему су чувари Предања били не само епископи и свештеници, већ сви хришћани који су јако пазили на истинито учење које им је предато, које су од честог слушања јако добро знали и због тога су могли да реагују на све појаве лажног учења. Они су ово слушање знали од Апостола, затим од њихових ученика, Поликарпа Смирнског, Игњатија Богоносца. И тако редом. А затим су већ почели и писани рукописи да се умножавају полако.

Да бих вам дочарао како су изгледала друга такозвана Јеванђеља, то јест, јеретички гностички рукописи који су се крили под апостолским именима, прочитао бих вам одломак из апокрифа под називом ‘Јеванђеље по Томи’ које говори о Личности Исуса као дечака, које описује какав је тобож Исус био у детињству: „Након тога је он поново ишао кроз насеље, један дечак је протрчао и гурнуо га у леђа. Исус се разљутио и рекао му: нећеш ићи нигде даље, а дете је одмах пало и умрло’…“

А ево и другог одломка: „Учитељ је писао слова и дуго питао за њих, али му он није дао одговор. И Исус је рекао учитељу: ‘ако си ти истински учитељ и добро знаш слова, реци ми шта је алфа, а ја ћу ти рећи шта је бета’. Учитељ се наљутио и ударио га по глави. Дечак Исус је осетио бол и проклео га и он је без даха пао на земљу. Дечак се вратио у дом Јосифа. Јосиф је био огорчен и рекао његовој мајци: ‘не пуштај га напоље, јер свако ко изазове његов гнев, умире’.“

Е сада ви као црквени људи можете одмах да видите да ли је ово Исус Православне Цркве, Исус Који је ћутке трпео шибање, пљување, мучење, Који је и са крста праштао непријатељима, који се молио за њих.

Навео сам овај текст само као пример, нама није од користи да читамо овакве ствари. Навео сам из разлога да можемо да видимо колико је Исус фактички оклеветан у овим рукописима.

Е зато је ово јако важно, јер ми не правимо разлику и не одвајамо Писмо и Предање, јер су они међусобно неодвојиви. Без Писма не бисмо знали шта је истинито Предање (рецимо, Свето Писмо нам помаже да одбацимо разноразне фантазије данас о личним картама као жигу антихриста које неки покушавају да представе као предање Цркве) а са друге стране, Предање нам је сачувало истинске рукописе, али и незаписане поуке које је Господ оставио Апостолима, а они опет својим наследницима.

У наставку ћу говорити детаљније о канону Библије, списку књига које су препознате као богонадахнуте од стране Цркве и које су ушле у састав Библије каквом је ми данас знамо. Такође и о неким особеностима Јеванђеља, карактеристикама које их разликују међусобно.

Тема о којој сам сада говорио ће нам бити од помоћи и да разумемо веома занимљиве информације у даљем тексту.

Догађаји, драга моја у Христу браћо, све више достижу свој врхунац. Данас је Велики петак и протеклих дана посматрали смо како се пред нама одигравају призори бола, неправде, али пре свега саможртвене љубави Самога Бога, ради нас и ради наше победе.

Видели смо Га како, после свечаног уласка у Јерусалим, долази на удар народних старешина и духовних вођа. Поучавао је, указујући на истинске основе вере — без неправде, лицемерја, осуђивања и клеветања, са мерилом праштања, јединства и љубави.

Установио је Тајну над тајнама, Свету Евхаристију, на Тајној вечери, као везу непрестаног и нераскидивог јединства са Њим, а потом се добровољно предао безаконицима да суде Безгрешноме.

Поднео је понижење, подсмех и нечовечна мучења, која човек пролазан не би могао издржати, а врхунац је била крсна смрт. Знате, тумачи кажу да су глад, неспавање и исцрпљеност, од којих је страдао Господ наш, толико ослабили Његове човечанске силе да, да није био Сам Бог, не би ни стигао до Голготе, већ би много раније издахнуо.

И дође час велики — девети, када је благослов Божији, који су дотле имали Израиљци, био одузет.

Завеса храма раздре се надвоје, од врха до дна, и Христос отпоче Свој силазак у Ад, да уништи онога који има власт над смрћу — ђавола, да поучи и поново сједини са Богом човека, враћајући га у Отаџбину — у Рај.

Каквог Бога имамо? Како можемо да Му окрећемо леђа и да се удаљујемо од Њега, када Га ових дана гледамо како трпи сва страдања, понижава се и умире, да би нама даровао живот?

Браћо моја, у дванаестом Јеванђељу слушамо како првосвештеници и фарисеји долазе Пилату и забринуто говоре: „Сетисмо се да онај варалица рече још за живота: после три дана устаћу“, бојећи Га се чак и мртвог.

И заиста, „варалица“ нашега срца ускоро ће васкрснути из трулежности. И за њих тада, и за нас данас, „варалица“ постаје пут нашег спасења од обмане пролазности.

„Варалица“ страда за прелашћене кроз векове те и даље, као „варалица“, привлачи душе милиона људи, који, следујући Му, бивају „очарани“ величином Његове простоте, смирења и љубави, којом све прихвата, дарујући човечанству — које је Сам створио — највећи дар: живот са Њим, у вечном боговиђењу и заједници бесмртности и покоја.

За њих — варалица. За нас — Отац, сапутник, пријатељ, брат, сила, вера, нада, живот и Васкрсење.

Амин.

Срећно и благословено Васкрсење!

Извор, фото: romfea.gr

Превод са грчког: редакција портала "Живот Цркве"

Слободни смо да мијењамо своје мишљење све док смо живи и Бог смирено чека нашу одлуку. Али једном дође вријеме да се направи коначан избор. За многе људе који су окруживали Христа у данима Његовог земаљског живота, то вријеме наступило је уочи Његових страдања. Свако је морао да одлучи да ли је са Христом или са противницима Христовим.
Током већег дијела јеванђеоске приче, апостол Јован се ни на који начин не истиче међу Христовим ученицима. Заједно са другима он лови рибу; као и они поставља Учитељу разна, понекад наивна питања; исто тако се диви Његовим чудима.
Истина, од одређеног тренутка, он улази у број оних ученика које је Исус свуда водио са собом — и у дом старјешине капернаумске синагоге Јаира, гдје је Спаситељ васкрсао умрлу дјевојчицу; и на Тавор, где се открио у преображеном, свијетлом облику, желећи да учврсти ученике у њиховој вјери уочи свог страдања... Али и овдје је Јован био равноправан са Петром и са својим братом Јаковом.
И тек у посљедњим данима, непосредно уочи Христових страдања, са Јованом се дешава нешто што га ставља у посебан положај у односу на остале апостоле. Изгледа да управо у тим данима он постаје Христов љубљени ученик. Не у смислу да је друге волио мање. Љубљени — значи онај коме се може повјерити, најближи.
„Ученик кога је љубио Исус“ тако Јован у Јеванђељу каже о себи. И то није хвалисање. Јеванђелист је морао некако да објасни зашто је баш он био најближе Учитељу на Тајној вечери; зашто је баш њему Исус открио име издајника; како је дошло до тога да управо њему, а не неком другом, повјери бригу о Својој Мајци. Из скромности Јован нигдје не наводи своје име, већ пише: „ученик кога је љубио Исус“. Те ријечи много објашњавају.
Чиме је Јован заслужио такву блискост са Христом, такво повјерење од Њега? Наизглед, није учинио ништа посебно, ништа изузетно…...
Осим једном. Послије Гетсиманске ноћи, када је Христ одведен на Голготу да буде распет. Он, Јован, пратио је Учитеља тамо. И ишао до краја. Остао је код Крста када је Исус био распет. Од свих апостола само он.
Христос је несумњиво унапријед знао како ће се сваки од њих показати у тим посљедњим данима Његовог земаљског живота. Знао је да се на Јована може ослонити.
Ако је васкрсли Исус позвао Петра: „Хајде за мном “, онда Јовану није био потребан даљи позив – већ је био на путу (Јн 21, 19–20). Он и Петар кренули су за Христом чим је био ухапшен, дошли до дома првосвештеника, ушли у двориште… Тамо је Петар остао да чека исход, а Јован је, очигледно, ушао унутра. И раније је ту долазио, па су га, у ноћној гужви, вјероватно пустили као познатог. У сваком случају, да Јован није био тамо, не бисмо имали начина да сазнамо детаље испитивања Спаситеља од стране првосвештеника да Јован није био тамо.
Заиста, много тога што знамо о Христу захваљујући Јовану. Он је готово дословно записао многе Исусове бесједе, а посебно подробно посљедњи разговор са апостолима након Тајне вечере. 
Код других јеванђелиста налазимо само дијелове, док је Јован, изгледа, запамтио све што је речено, можда зато што је био најближе Христу и пажљивије слушао. Други ученици су повремено били расејани и разговарали су о нечему међу собом. Јован је, међутим, пажљиво  хватао сваку ријеч Спаситеља.
Није ни чудо што га је Црква назвала Богословом. А Господ, за којим је Јован без оклијевања ишао до краја — „љубљеним учеником“.
 

Аутор: ђакон Игор Цуканов

Извор: фома.ру/ припрема вјеронаука.нет

Често се у разговорима о хришћанству појављује једна упорна заблуда – да је то вера која презире радост, тело и живот. Према тој слици, хришћанство је мрачна религија која човека види као грешника осуђеног на патњу у „долини суза“, а спасење као бекство из овог света. Хришћанин се замишља као човек који стално нешто себи ускраћује, који гледа у под и плаши се сопственог осмеха као да је грех.
Али шта ако је то потпуно погрешна слика? Шта ако је истина управо супротна? Православље није вера која презире свет, већ вера која га преображава. Ако уклонимо наслаге вековних заблуда и круте озбиљности, открићемо Бога који се радује нашем постојању. Открићемо веру чија је прва и последња реч – радост.
Тело као дар, а не тамница
Да бисмо разумели хришћанску радост, морамо најпре очистити терен од туђих идеја које су се неприметно увукле у наше схватање. Мисао да је тело „тамница душе“, да је материја нешто ниско и прљаво, а прави живот „негде другде“, није хришћанска. Она потиче из старогрчке филозофије и дуалистичких учења која су хришћанству увек била страна.
Хришћанство стоји на сасвим другом становишту: Бог је створио свет и рекао да је добар – не делимично добар, не условно добар, већ добар у целини. Човек није дух заробљен у телу; човек је нераскидиво јединство тела и душе. То јединство је Богом замишљено, Богом благословено и, што је најважније, Богом васкрснуто.
Најснажнији доказ за то је Васкрсење Христово. Христос није васкрсао као бестелесна појава или философска идеја, већ је васкрсло Његово стварно, опипљиво тело. То значи да тело није препрека спасењу, већ његов равноправни учесник. Када светитељи говоре о „борби против тела“, они не мисле на уништавање биологије, већ на исцељење наше природе од сила које нас чине робовима.
Радост као срце Јеванђеља
Сама реч „Јеванђеље“ (εὐαγγέλιον) значи Радосна вест. Та радост није споредни мотив, већ сама суштина поруке коју је Христос донео свету; она је проткана кроз цео Нови Завет и помиње на стотинак страница светог текста, тачније, више од 130 пута, показујући своју непобедиву снагу чак и кад се описују часови најдубљег страдања.
Апостол Павле, пишући из тамнице, у оковима и под претњом смртне казне, не шаље писмо очаја, већ поручује Филипљанима: „Радујте се свагда у Господу, и опет велим: радујте се!“ (Филипљанима 4, 4) Овај позив није површни психолошки трик, већ радост која извире из присуства Живога Бога унутар нас. Христос на Тајној вечери, у часу опраштања пред Голготу, каже: „Ово вам казах, да радост моја у вама остане и радост ваша се испуни.“ (Јн. 15, 11)
Господ ученицима не оставља списак сувих правила, већ Своју радост – потпуну и испуњену. Његово прво чудо није било исцељење болесника, већ претварање воде у вино на свадби у Кани Галилејској. Зашто баш на свадби? Зато што је хтео да људи прослављају живот, да празник не пропадне, да љубав и заједништво имају свој достојан тренутак. Бог не само да не осуђује радост – Он је благосиља и уздиже Својим присуством.
Пост – школа слободе
Ако је Православље вера радости, зашто нам је онда потребан пост и уздржање? Одговор лежи у дубоком разумевању људске слободе. Ми постимо не зато што мрзимо храну или своје тело, већ зато што волимо своју слободу.
Пост је тренинг слободе – он нас учи да кажемо „не“ пролазним жељама, како бисмо могли рећи једно велико и вечно „да“ Богу и правом животу. Пост делује као будилник за душу: подсећа нас да ми управљамо жељама, а не оне нама. Апостол Павле то формулише овако: „Све ми је слободно, али није све на корист; све ми је слободно, али нећу да шта овлада мноме.“ (1. Кор. 6, 12)
Хришћанство не „кочи“ живот да би га одузело, већ га чува од хаоса страсти. Уздржање је зачин који враћа прави укус животу. За онога ко је искрено постио, обично васкршње јаје има дубину и сласт коју никаква прескупа гозба не може пружити ономе ко никада не зна за меру и уздржање. Пост нам враћа способност да се радујемо малим стварима, претварајући обичан оброк у истински празник благодарења.
Тело и страсти – разлика која ослобађа
Да бисмо истински разумели хришћанску радост, морамо овладати једном суптилном, али пресудном разликом: разликом између нашег Богом даног тела и страсти које га изобличују. Православље не види проблем у нашим потребама, већ у њиховом смеру. Тако је природна и благословена глад само здрави вапај за животом, док је прождрљивост она која човека поробљује и уништава. Слично томе, умор оправдано тражи свој одмор, али када та потреба пређе у лењост, она почиње да гаси ону драгоцену божанску искру у нама.
Чак и оно најдубље људско, Ерос и чежња за блискошћу, у оквиру брака постају благословени и крунисани светом тајном, док изван тог савеза љубави често престају да буду сусрет личности и своде другог човека на пуки објекат. У томе је суштина: Хришћански пут није борба против природе, већ борба за њену чистоту и лепоту. Као што Свети Јован Златоусти каже у Пасхалној беседи: „Уђите сви у радост Господа свога… Трпеза је препуна, наслађујте се сви!“
Преображај тела – храм који блиста вечним животом
Највећа тајна Православља није бекство од тела, већ његов преображај. Ми верујемо у васкрсење тела – за антички свет потпуни скандал, а за нас најдубља истина. И руке које раде, и ноге које ходају, и очи које се смеју – све је то предвиђено за вечност. Апостол Павле нас подсећа: „Или не знате да су телеса ваша црква Светога Духа који је у вама, ког имате од Бога, и нисте своји?“ (1. Кор. 6, 19)
Храм се не руши; храм се чисти, украшава и чува. Вера нам помаже да своје биће из „тамнице“ претворимо у „светињу“, кроз коју већ сада осећамо предукус Царства Небеског. Сваку Литургију отварају речи: „Благословено Царство Оца и Сина и Светога Духа“. То је позив на вечну гозбу радости.
Радост која не зависи од околности
Православље прави јасну разлику између пролазног задовољства и истинске радости. Свет нуди радост која траје онолико колико траје повод – док траје забава, док има новца или здравља. Али хришћанство дарује мир и радост који извиру изнутра.
„Мир вам остављам, мир свој дајем вам; не дајем вам га као што свет даје.“ (Јн. 14, 27)
Истинска радост се најбоље види у очима људи који су прошли кроз велика искушења, а и даље зраче неземаљском тишином. Најлепши пример је Свети Серафим Саровски, који је свакога поздрављао речима: „Радости моја, Христос васкрсе!“ За њега Васкрс није био један дан у години, већ стварност сваког тренутка.
Ми не чекамо да све око нас буде савршено да бисмо били срећни. Ми знамо да је смрт побеђена и да нас Бог воли безусловно. То уверење рађа непоколебљив оптимизам који не затвара очи пред болом, већ га преображава у наду.
Православље као „Празник постојања“
Православље нас учи да у свему видимо лепоту, јер све што је добро јесте одсјај Божијег лица. Ми нисмо позвани да умремо за живот, већ да коначно почнемо да живимо – потпуно, слободно и са отвореним срцем. Када очистимо срце од мржње, зависти и претеране бриге за пролазне ствари, радост сама покуца на врата. Она није нешто што ми производимо; она је дар који примамо чим направимо мало простора за Бога.
Зато, следећи пут када помислимо на нашу Православну веру, не размишљајмо о забранама, мраку или страху. Мислимо на светлост Васкршње ноћи. Мислимо на Христа који позива на гозбу љубави. Мислимо на радост мученика који су ишли у смрт певајући, јер су знали да иду ка истинском Животу.
Хришћанство је осмех, пружена рука и срце које у сваком човеку види свог рођеног брата. То је једини пут достојан човека – пут радости која почиње овде, на прашњавим стазама овог света, а наставља се у вечности где више нема суза ни бола.
„Јер Царство Божије није храна и пиће, него правда, мир и радост у Духу Светоме.“ (Рим. 14, 17)

Небојша Даниловић

извор

Његово Високопреосвештенство архиепископ њујоршки и митрополит све Америке Сава (Испер)

Света Тајна Јелеосвећења, односно Тајна помазања болесних, јесте богослужбена тајна која се савршава посебним молитвеним чином над уљем, којим се потом помазују болесни „на исцељење душе и тела“, како се и каже у самом чину. Ова света тајна може се савршавати како у домовима, тако и у храмовима. Нажалост, на многим местима ова пракса је запостављена, као да је изашла из употребе.

Света Црква савршава ову Тајну у данима који претходе великим празницима, као што су Рождество Христово, Богојављење, Пасха и други, као припрему за достојно прослављање празника и за припрему верних који приступају Светом Причешћу.

Зашто се ова Тајна савршава саборно у храму пред празнике?

Она се савршава ради духовне припреме за празник и ради припремања верних да приступе Светој Тајни Евхаристије. Свето Причешће захтева припрему, духовну спремност и покајање.

Још један разлог за савршавање ове Тајне пред празнике јесте древни обичај по којем су верни приступали Светом Причешћу само неколико пута годишње. Пошто су ти моменти најчешће били везани за велике празнике, Света Црква је установила праксу да се ова Тајна савршава за све верне у храму, припремајући их и благосиљајући унапред.

Када је настао овај чин?

Посланица Светог апостола Јакова у Новом Завету даје нам следеће упутство:
„Болује ли ко међу вама? Нека дозове презвитере Цркве, и нека се помоле над њим, помазујући га уљем у име Господње.“ (Јак. 5, 14)

Молитва за освећење уља помиње се и у Апостолским установама, делу које потиче из трећег века:
„Господе Боже наш, освети ово уље и даруј освећење онима који га раздају и онима који га примају. Њиме су некада помазивани цареви, свештеници и пророци. Даруј да и ми, помазујући се њиме, примимо здравље душе и тела.“

Зашто се овај чин савршава на Велику среду увече?

Овај чин ушао је у антиохијску и грчку богослужбену традицију на Велику среду током XV и XVII века.

Ако пажљиво читамо текст службе, уочавамо да она говори и о телесном и о духовном исцељењу, те зато ставља снажан нагласак на покајање — реч која се више пута понавља у молитвама. Због тога је Света Тајна Јелеосвећења, пре свега, чин покајања.

Из тог разлога, служба се завршава полагањем Светог Јеванђеља на главе верних који су погнуте главе, док свештеник чита разрешну молитву за грехе — исту ону молитву која се обично чита над покајником након савршавања Свете Тајне Исповести.

У антиохијској традицији ова Света Тајна се савршава сваке године на Велику среду, јер многи верни приступају Светом Причешћу на Велики четвртак ујутру, када се сећамо установљења Тајне вечере.

У појединим парохијама тог дана се Света Литургија служи веома рано — пре свитања — како би запослени и ученици могли да присуствују. То је пракса коју подржавам и препуштам пастирском расуђивању свештеника Архиепископије. Служење Литургије у раним јутарњим часовима велики је благослов и омогућава свим вернима да учествују и приступе Светој Чаши.

Када сам, као свештеник, уз благослов митрополита, започео ову праксу у својој парохији — служећи јутрење и Свету Литургију на Велики четвртак у четири часа ујутру — многи су у почетку негодовали. Ипак, када сам у 3:30 ушао у храм да припремим Свете Дарове пре почетка богослужења, изненадио сам се затекавши храм већ испуњен: неки су седели, а други стајали, јер више није било места!

Да ли верни могу узети освећено уље (јелеосвећење) са ове службе ради самопомазања?

Важно је разумети да се разлика између клира и лаика повећала након XIII века, а нарочито после пада Цариграда, делом из страха да светиње не доспеју у руке нехришћана. Временом је та разлика била пренаглашена до мере да је засенила царско свештенство које припада сваком крштеном хришћанину.

Такође треба имати на уму да Црква понекад исправља неправилне праксе уводећи привремена ограничења у супротном смеру. Та корективна мера може деловати као одступање од првобитног предања, али јој је циљ да исправи злоупотребе које су се временом развиле.

На пример, када су се десетине малих посуда са уљем износиле ради дељења вернима, поједини су — било из незнања, било због недостатка страхопоштовања — неприкладно поступали са освећеним уљем. Због тога су у појединим периодима доношена пастирска упутства којима се забрањивало дељење уља вернима, како би се нагласила светост ове Тајне и спречили неред, немар и непоштовање.

Међутим, када такве одредбе остану на снази дуги низ година, људи почињу да их доживљавају као „свето предање“. Тако се дешава да верни бивају лишени благослова освећеног уља у тренуцима потребе — као што су болест или разне животне невоље.

У наше време често је веома тешко позвати свештеника да у дому саврши читав чин ове Свете Тајне (који траје најмање сат и по) сваки пут када се неко разболи или буде примљен у болницу. Осим тога, број свештеника често није довољан да би се ова служба могла обавити у свакој прилици.

Истовремено, живо православно предање познаје праксу да верни примају освећено уље из храмова или манастира и њиме се помазују као благословом у временима болести, искушења или потребе.

Шта данас треба чинити?

Поставља се, дакле, питање: да ли вернима треба забранити да у својим домовима чувају освећено уље, или им га треба давати када га затраже? И како га треба чувати?

Пре свега, потребно је разликовати помазивање освећеним уљем од самог савршавања Свете Тајне, коју може вршити једино свештеник. Чување и употреба освећеног уља не значе да је Тајна савршена, већ да се прима благослов кроз помазање. Стога саветујем свештеницима да вернима омогуће да узму уље, уз кратку пастирску поуку о томе како да га са побожношћу употребљавају и чувају у дому. Православно предање препознаје његову употребу нарочито у временима болести или бола, као и у периодима искушења, жалости или тескобе. Верни треба најпре да узнесу молитву, а затим да се помажу на челу или на месту бола, чинећи знак Крста.

Како га треба чувати?

Освећено уље треба чувати на месту у дому које је посвећено Богу — у молитвеном кутку, како се то уобичајено назива у православном дому — где се налазе иконе Господа Христа, Пресвете Богородице и крсне славе, заједно са кандилом. (Надам се да у сваком дому постоји молитвени кутак.)

Нека Бог дарује да вам се ови свети дани увек изнова враћају са непролазним благословима.

Извор, фото: Фејсбук страница Metropolitan Saba Esper

Превод са енглеског: редакција портала "Живот Цркве"

Постоје дани у црквеној години који нас подсећају на велике догађаје из прошлости. А постоје и дани који нас не остављају на миру, јер откривају нешто што се дешава управо сада – у нама. Велика среда је такав дан. На први поглед, то је дан када се сећамо Јудине издаје. Дан када један од дванаесторице одлази код првосвештеника и договара да изда Учитеља за тридесет сребрњака. Дан када се зло, чини се, коначно открива.

Али ако се мало дубље погледа, Велика среда није само прича о Јуди. То је дан када се открива срце човека. Јеванђеље пред нас ставља два догађаја, један поред другог – не случајно, већ као снажан контраст који не може да се игнорише. Два пута, два начина постојања, два односа према Богу. И та два пута не стоје негде далеко у прошлости. Они стоје у нама.

С једне стране – жена. Грешна, презрена у очима људи, али пробуђена у срцу. Христос је у том тренутку у гостима, у кући у Витанији, за трпезом са ученицима. Све делује мирно, готово обично. И баш тада – она прилази. Доноси скупоцено миро. Не нешто обично, не нешто мало. Доноси оно што је највредније што има. И не само да је донела миро – разбија посуду, једини облик сигурности који је имала. У том разбијању даје све – све што има, све што је, све што може. Ни мере, ни рачунице. Само љубав. И миро се излива на Њега.

Љубав или рачуница?

То није само чин. То је изливање срца. У том тренутку нема рачунице. Нема мере. Нема питања „да ли се исплати“. Постоји само љубав, помешана са покајањем, са стидом, са надом. Све што она јесте, стаје у тај један тренутак.

С друге стране – Јуда. Он све то гледа. Гледа миро које се излива. Гледа „расипање“. И у њему се јавља нешто друго. Не љубав. Не покајање. Него рачуница. Јеванђеље бележи да управо после тог догађаја Јуда одлази код првосвештеника. Као да га је тај призор покренуо. Као да је у том тренутку нешто преломљено.

Док једна душа даје све, друга почиње да рачуна.

И ту се открива суштина Велике среде. То није само дан Јудине издаје. То је дан суда над нашим срцем. Дан када видимо да постоје два пута: пут љубави – и пут издаје.

„Јер каква је корист човеку ако задобије сав свет, а души својој науди?“ (Марко 8, 36)

Жена даје. Јуда продаје. Жена не мери. Јуда све мери. Жена разлива миро. Јуда броји сребрњаке.

Цена је позната – тридесет сребрњака. Ни превише, ни премало. Довољно да се савест умири, а душа изгуби. Довољно да се човек увери да је нешто добио, а да у ствари све изгуби.

Где почиње издаја?

Али најстрашније у свему томе није сам новац. Није ни сам чин издаје. Најстрашније је то што се све то рађа тихо, постепено. Јуда није једног дана устао и рекао: „Издаћу Христа.“ Све је почело много раније. Малим померањем у срцу. Малом променом у погледу. Оним тренутком када љубав више није била довољна, када је почело да се пита: „Шта ја имам од овога?“

И ту долазимо до нечега што не можемо да заобиђемо.

Један део нас хоће да воли. Други део рачуна, мери и продаје. То није прича о неком другом. То није прича о Јуди као историјској личности. То је прича о нама. Колико пута у животу осетимо порив да учинимо нешто добро, нешто лепо, нешто што нема користи – само зато што је исправно? И колико пута се одмах после тога јави други глас: „Чекај, а шта ја имам од тога?“ Колико пута смо били спремни да дамо, па смо стали? Колико пута смо осетили љубав, па је претворили у рачуницу?

У том унутрашњем простору, негде између жеље да волимо и потребе да меримо, дешава се Велика среда.

Жена из Јеванђеља није била савршена. Али је у једном тренутку изабрала љубав. Није рачунала. Није штедела. Није се чувала. Дала је све.

Јуда није био непознат Христу. Био је ученик. Био је близу. Видео је чуда. Слушао речи. Ипак, у њему се нешто полако мењало. Нешто се хладило. Нешто се претварало у корист. И онда је дошао тренутак када је та унутрашња промена постала спољашњи чин. Отишао је.

То „отићи“ је страшна реч. Не зато што означава кретање, него зато што означава одвајање. Одвајање од љубави. Од истине. Од живота. И све за цену која се може избројати. Тридесет сребрњака.

Колико често и ми мењамо нешто бескрајно вредно за нешто што се може избројати? Не мора то бити новац. Понекад је то удобност. Понекад страх. Понекад потреба да се уклопимо. Понекад су то ситни добици због којих губимо нешто много веће.

И зато Велика среда није само прича о прошлости. Она је огледало. У том огледалу не види се само Јуда. Видимо се и ми. Видимо своје колебање, своју подељеност, своје мале издаје које често ни не примећујемо. Али исто тако, у том огледалу види се и она жена. Види се могућност да се воли без мере. Да се да без рачунице стане пред Бога онакав какав јесте човек – са свим падовима, са свим слабостима – и да се ипак да срце.

То је нада Велике среде.

Није све у томе да ли смо некада погрешили. Није све у томе да ли смо некада „рачунали“. Питање је шта бирамо сада. Да ли ћемо остати у рачуници – или ћемо се усудити да волимо? Да ли ћемо наставити да меримо – или ћемо почети да дајемо? Да ли ћемо чувати „своје“ – или ћемо га принети?

Христос стоји између та два пута. Не приморава. Не осуђује унапред. Не прави притисак. Само прима – и миро, и издају. И то је можда најдубља истина овог дана.

Један избор мења све

Љубав Божија остаје иста. Али одговор човека није. Једни је доживљавају као спасење. Други као претњу. Једни је прихватају и дају све. Други од ње беже и покушавају да је „претворе“ у нешто што се може контролисати, измерити, продати. И тако се исто присуство претвара у два потпуно различита искуства.

Велика среда нас не позива да осудимо Јуду. Лако је осудити. Тешко је препознати. Позива нас да станемо и погледамо унутра.

Где смо ми у тој причи? Да ли смо ближе жени која даје – или ученику који продаје? Да ли смо спремни да изгубимо нешто да бисмо добили све – или смо спремни да дамо све за нешто мало?

Одговори на та питања не дају се речима. Дају се животом.

И зато Велика среда остаје тиха, али снажна. Без великих догађаја споља. Без буке. Али са дубоким покретима унутра.

Тамо где се доносе одлуке које нико не види – али које мењају све.

И можда је управо то место где све почиње. Не са тридесет сребрњака. Него са једном мишљу. Са једним избором. Са једним тихим „да“ – или „не“ љубави.

Наташа Смоловић

Извор: „Фондација Пријатељ Божији“

Празник Благовести оштро је поделио земаљски живот Преблагословене Дјеве на два потпуно различита периода. До тог судбоносног дана, Она је била готово потпуно непозната свету; живела је тихо и једноставно, као свака друга побожна јудејска девојка тог времена. Међутим, оног тренутка када је пред Њу ступио архангел Гаврил, Њена будућа небеска слава заблистала је несагледивом силином.

Чувши благовест да ће се Њен Син назвати Сином Вишњега и да „Царству Његовом неће бити краја“, Она хита ка праведној Јелисавети. Тамо први пут слуша пророчке речи будуће хвале: „Откуда мени ово, да дође Мати Господа мога мени?“ У том тренутку, пред духовним очима Дјеве открива се читава вечност, те Она и Сама изговара оне потресне речи које одјекују вековима: „Од сада ће Ме звати блаженом сви нараштаји.“

Смирена послушница: Скривена слава земаљског живота

Иако је постала Мајка Бога, Марија је изабрала пут најдубљег смирења. Занимљиво је да се у Јеванђељима Њено име помиње релативно ретко, док се у Делима апостолским Њено присуство осећа као тиха, али непоколебљива снага ране Цркве. Верује се да су апостоли, поштујући Њену изричиту жељу и скромност, писали веома мало о Њој док је била међу њима.

О Њеној чудесној природи сведочи и древно предање о Светом Игњатију Богоносцу. Као дечак, он је имао част да га Господ Исус Христос постави пред апостоле и каже: „Ако не будете као ово дете, нећете ући у Царство Небеско.“ Када је касније Игњатије одрастао и примио хришћанство, слушајући од апостола Јована о узвишености Дјеве Марије, одлучио је да Јој напише писмо.

Као младић пун страхопоштовања, питао је да ли би Га удостојила личног сусрета. Дирљиво је замислити тај призор: Царица Неба и Земље седа за сто, пажљиво намешта своју скромну одећу, узима перо и пише одговор младићу. Своје писмо Она није почела титулама, већ најједноставнијим потписом: „Смирена послушница Исуса Христа.“ У тој једној реченици сажета је сва Њена величина.

Од земаљског уснућа до Небеске Царице

Дошао је и дан када Јој се поново јавио архангел Гаврил, али овог пута са другачијом благовешћу – да се ускоро сели код свога Сина. Иако су апостоли горко плакали, Њено Успење није било смрт, већ тријумфални прелазак у вечну славу.

Апостоли су имали један диван обичај: након Вазнесења, увек би за трпезом остављали празно централно место, чврсто верујући у Христове речи: „Ја сам с вама у све дане до свршетка века.“ Једном приликом, док су завршавали обед речима: „Господе Исусе Христе, помози нам!“, обасјала их је неземаљска светлост. У том сјају видели су Богородицу – али не више у скромном, смиреном виду, већ као Царицу окружену анђеоским војскама. Она им је предала мир Свога Сина и поновила оне утешне речи свог Божанског Сина, рекавши: „Ја сам с вама до свршетка века“. И од тада су апостоли, након призивања Господа, почели да додају: ‘Пресвета Богородице, помажи нам!’“

Мајчински бол: Када ћемо престати да Јој задајемо ране?

Богородица је усвојила читав људски род под Крстом Свога Сина. Она је заиста Мајка која воли сву своју децу – и послушну и залуталу. Ипак, наше грешке остављају траг на Њеном пречистом лику. Постоји сведочанство о човеку коме се Дјева Марија јавила у слави, али Њено лице је било измучено и прекривено сузама.

Рекла му је: „Врати се на земљу и питај људе – када ће Ме напокон пожалити? Они Ме муче својим гресима!“ Она се непрестано моли за нас, али наши греси су често као зид који не дозвољава тој молитви да прође до престола Божијег.

Зато, док славимо ове Благовести, сетимо се да је највећи дар који Јој можемо принети право истинско покајање и исправљање срца. Нека наш хришћански живот буде такав да Њене сузе претворимо у радост, живећи у добрим делима и љубави према ближњима.

Митрополит Филарет Вознесенски
превод:: Петар Волков
Преузето са: Фондација „Пријатељ Божији“

Када се Пресветој Дјеви наврши једанаест година пребивања и служења при храму Јерусалимском, и четрнаест година од Рођења – када, дакле, ступи у 15-ту годину живота, саопштише јој свештеници, да по закону она не може више остати при храму, него треба да се обручи и ступи у брак. Но како велико изненађења за све свештенике би одговор Пресвете Дјеве, да је се она посветила Богу и да жели остати девојком до смрти не ступајући ни с ким у брак! Тада по промислу и внушењу Божјем првосвештеник Захарија, отац Претечев, договорно са осталим свештеницима, сабра дванаест безжених људи из племена Давидова, да би једноме од њих уручили Дјеву Марију на чување девојаштва њеног и старање о њој. И би уручена староме Јосифу из Назарета, који јој беше и сродник.

У дому Јосифовом Пресвета Дјева продужи живети исто као и у храму Соломоновом, проводећи време у читању Светог Писма, у молитвама, богоразмишљању, посту и ручном раду. Готово никад из куће не излажаше, нити се интересоваше светским стварима и догађајима. Мало је с ким уопште говорила, и никад без нарочите потребе. Најчешће је у кући општила са двема кћерима Јосифовим. Но када се наврши време проречено Данилом пророком, и када Бог благоволи испунити обећање своје изгнаном Адаму и пророцима, јави се велики архангел Гаврил у одаји Пресвете Дјеве, и то, како неки свештени писци пишу, у тренутку баш када је она држала отвореног пророка Исаију и размишљала о његовом великом пророчанству: Гле, девојка ће зачети и родиће сина! (Ис. 7, 14). Јави јој се Гаврил у еветлости архангелској и рече јој: Радуј се, благодатна! Господ је с тобом! и остало све редом како пише у Еванђељу божанственог Луке (Лк. 1, 26-38). Са овом архангелском благовешћу, и са силаском Духа Светога на Дјеву Пречисту, отпочиње спасење људи и обновљење твари. Историју Новог Завета отворио је архангел Гаврил речју: Радуј се! да ознаменује тиме, да Нови Завет има да значи радост за људе и за сву створену твар. Отуда и Благовест се сматра колико великим толико и радосним празником.

Реч на Благовести Пресвете Богородице

Кад се навршише године и приближи време избављења рода људског, које се имало обавити очовечењем Бога, требало је на сваки начин пронаћи тако чисту, беспрекорну и свету девојку, која би била достојна да оваплоти бесплотног Бога и послужи тајни нашег спасења. И нађе се таква девојка: чистија од сваке чистоте, беспрекорнија од сваког духовног створења, светија од сваке светиње – пречиста и преблагословена Дјева Марија, изданак из бесплодног корена светих праведних богородитеља Јоакима и Ане, плод родитељских молитава и постова, кћи царска и првосвештеничка. И то наће се на месту светом у Соломоновом храму она која је имала постати одуховљени храм Божји; нађе се у унутрашњости храма, у Светињи над светињама, она која је имала родити светију од свих светих Реч. Јер тамо погледа Господ са висине славе царства свог на смирење слушкиње своје, и изабра њу, унапред изабрану од свих родова, изабра је за мајку предвечној Речи својој, о чијем оваплоћењу од ње беше је на тајанствен начин обавестио пре Архангелове благовести, као што нам то тврде веродостојна казивања светих.

Живећи у храму дванаест година, она провођаше време не само у богоразмишљању, непрестаној молитви и ручном раду, него и у читању Божанствених Књига, поучавајући се у закону Господњем дан и ноћ. О њој пишу свети Епифаније и свети Амвросије, да је била врло бистра, волела поуке, и ревносно читала Свето Писмо. А црквени истроричар Георгије Кедрин пише, како је она још за живота својих светих родитеља добро изучила јеврејске књиге. Читајући често пророштво Исаијино: Ето, девојка ће затруднети, и родиће сина, и наденуће му име Емануил (Ис. 7, 14), што значи: с нама Бог, света Дјева пламтијаше љубављу не само према очекиваном Месији него и према оној девојци која је имала затруднети и родити Месију. И она размишљаше, како је то велика част постати родитељка Емануила Сина Божјег, и како је неисказана тајна да девојка буде мајка. Знајући пак из пророштава да се приближило време Месијина доласка, јер палица владалачка већ беше узета од Јуде и завршаваху се Данилове седмине, она држаше да се та девојка свакако већ родила на свет. И уздишући често из дубине срца, она се мољаше у себи да је Бог удостоји видети ту девојку, и бити јој, ако је могуће последњом слушкињом њеном. И једном приликом, када она по обичају свом стајаше на поноћној молитви и врло усрдно се о томе мољаше Богу, изненада сину с неба велика светлост и обасја је, и из те светлости чу глас који јој говораше: Ти ћеш родити Сина мог.

Какве се тада радости испуни Пречиста Дјева, и какву благодарност узношаше Богу Творцу своме, немогуће је исказати. Тако погледа Господ на смирење слушкиње Своје. Јер она која жељаше из љубави према Богу да служи чистој родитељки Месијиној, сама се удостоји да постане његова Мајка и Госпођа сваког створења. Ово откривење њој би у дванаестој години, на две године пре њеног обручења. И она никоме не каза ту тајну све до вазнесења Христова. Од дана тог откривења она беше убеђена, да ће се у њеној девичанској утроби збити тајанствено зачеће, и она очекиваше да се збуде та тајна.

Када се Пресветој Дјеви наврши једанаест година пребивања при храму Соломоновом, и четрнаест година од Рођења, саопштише јој првосвештеници и свештеници, да по закону она, као и остале вршњакиње њене, не може више остати при храму, него треба да ступи у брак. Но она им одговори: да су је родитељи од повоја њеног посветили Богу; да је она обећала остати девојком до смрти; да се она не може удати за смртног човека, и да ништа не може приморати на брак њу, девојку бесмртнога Бога.

Ова новина изненади првосвештенике, и они се саветоваху међу собом шта да раде. Јер они нису могли више да је држе при храму, нити су смели да обруче за мужа девојку Божју. И беху у недоумици, како да збрину безмужну девојку, да не би ма чим прогневили Бога. Јер су знали да је то обоје велики грех: приморавати на брак девојку која је обећала Богу вечно девичанство, и држати у Светињи над светињама женскиње после навршеног пунолетства. Овако о томе говори свети Григорије Ниски: Док је девојчица била мала, свештеници је чуваху у храму Господњем, као некада Самуила. Но кад она постаде пунолетна, они се саветоваше међу собом шта да даље чине с њом, да не би у чему прогневили Бога. А црквени историчар Никифор каже о томе ово: Када Света Дјева одрасте, свештеници начинише веће, како да је збрину, да не би скривили светом телу њеном, јер су сматрали да ће оскврнавити светињу, ако би је удали, и потчинили брачном закону њу која је себе посветила једино Богу. И они говораху да закон не допушта, нити је достојно светиње, да девојка тих година пребива у Светињи над светињама. Стога они приступише ковчегу завета и усрдно се помолише Богу. И, као што казује Јероним, добише од Господа одговор, да потраже достојног човека, коме би Дјева била поверена под видом супружанства на очување девичанства. Начин пак, на који би таквог човека пронашли, би указан од Господа овакав: да се саберу безжени људи из дома и племена Давидова, и да своје жезле положе у олтару, па чији жезал процвета, њему да се повери Дјева.

Уто настаде празник освећења храма Јерусалимског, установљен од Макавеја. Празник је почињао двадесет и петог новембра, а оданије му је било трећег децембра. И сабра се код храма мноштво народа из околних градова. На празник дођоше и људи из племена Давидова, сродници и рођаци Дјеве Марије. Тада првосвештеник Захарија, отац Претечев, одабра дванаест безжених људи из племена Давидова, међу којима беше и свети Јосиф, човек праведан и стар, покупи њихове жезле, и положи их у олтару да преноће, говорећи: Покажи, Господе, човека достојна, за кога треба обручити Дјеву. – И кад свану, уђоше у храм свештеници са оних дванаест људи, и нађоше да је жезал Јосифов процветао, и видеше како слете с неба голубица и стаде на тај жезал. И познаше да је Богу жеља да Дева буде поверена Јосифу на чување. А неки мисле да је Пречиста Дева одлучно одбијала обручење, бојећи се за чистоту свога девичанства, и била веома тужна. Стога јој би од Бога посебно откривење и савет: да не двоуми ићи к Јосифу, сроднику и заручнику своме, човеку праведном, богоугодном и светом, не на телесни брачни живот, него на чување њеног девичанства. – И пошто би обављено обручење, свети Јосиф узе Пречисту Дјеву из руку првосвештеника Захарије и одведе је из храма Господњег у свој дом, на чист и непорочан живот. И би свети Јосиф, њен привидни муж, у самој ствари целомудрени чувар њеног девичанства, и служитељ девственичком животу, испуњеном велике светости.

У дому Јосифовом Пресвета Дјева продужи живети исто као и у храму Соломоновом, проводећи време у читању Светога Писма, у молитвама, богоразмишљању, посту и ручном раду. И беше јој дом Јосифов као храм молитвени, из кога никуда не излажаше. Стално је унутра седела, и ретко с ким говорила, сем са двема кћерима Јосифовим. Јер нам о томе Георгије Кедрин казује овако: У дому мужа свог Марија је живела са двема Јосифовим кћерима, постећи се и не излазећи међу људе. И са њима двема разговарала је, никад без нарочите потребе, и то кратко.

Док је Пресвета Дева тако живела, у четврти месец, по сведочанству светога Евода, наступи час оваплоћења Бога Речи, час од памтивека жељени, час у који је имало почети наше спасење. И посла Бог једнога од најпрвих небеских духова, архангела Гаврила, са тајном од века сакривеном и Анђелима непознатом, да благовести Пречистој Дјеви необично зачеће Сина Божја, које превазилази природу људску и сваки ум. О томе свети благовесник Лука пише овако: У шести месец посла Бог анђела Гаврила (Лк. 1, 26). То беше шести месец од зачећа светог Јована Претече. И анђео који је Захарији благовестио Јованово зачеће, он исти би послат да благовести Пречистој Дјеви зачеће Христово. То би у шести месец зато, да би шестомесечни Претеча у утроби мајке своје могао заиграти од радости при доласку Мајке Господње. Послан би анђео у град Галилејски по имену Назарет (Лк. 1, 26). Галилеја беше земља незнабожачка, иако је делимично била насељена Јеврејима, јер је већина у њој била незнабожачка, због чега се и назива у Светом Писму: Галилеја незнабожачка (Мт. 4, 15). Ту земљу Јевреји су сматрали за најпоследњу и презирали је, као насељену од људи грешних и неверних и туђих, због чега су они са прекором говорили: Зар ће Христос доћи из Галилеје? Разгледај и види да пророк не долази из Галилеје (Јн. 7, 41, 52). Исто тако они ни у шта нису рачунали и град Галилејски Назарет; за њих он је био мален и најпоследњи, те се међу њима говорило: Из Назарета може ли бити што добро? (Јн. 1, 47).

Али погледајмо где Бог зажеле да има себи мајку, не у Јудеји, ни у светом великом граду Јерусалиму, него у грешној Галилеји и у малом Назарету. И то зато, да би показао да је ради грешника дошао на земљу, јер рече: Нисам дошао да дозовем праведнике но грешнике на покајање (Мк. 2, 17), и да од неверних незнабожаца начиним себи верну Цркву. И још зато, да би показао да Он милостиво гледа на смирене, одбачене и понижене, а не на горде и чувене. Јер када Бог Реч хтеде да савије небеса и сиђе грешницима, Он разгледаше са висине славе своје где се нарочито налази насеље грешника. И виде да у Јудеји Јерусалимљани сматрају себе за праведне, и праве се праведни пред људима (Лк. 16, 15); а исто тако виде да Галилејце сви презиру и ниподаштавају, и да су већи грешници од свију. Стога мину Јудеју, сматрану светом, и дође у Галилеју, сматрану грешном; мину и велики, угледни и славни град Јерусалим, и оде у мали и неугледни град Назарет, бирајући себи у овом свету најпоследње место и смиравајући себе до обличја слуге и грешника. Назарет беше мали град, али се удостоји тако велике благодати, какве се не удостојише сви остали велики градови израиљски, који су се до небеса узносили. У малом Назарету налази се узвишенија од свих светих Анђела Дјева, чија је утроба пространија од небеса. Тамо се шаље Гаврил, тамо Дух Свети осењује, тамо се Бог Реч оваплоћује. Јер где је смирење, тамо слава Божја сија. Горди градови непријатељи су Христу, а смирени – пријатељи су Њему. Неславни Назарет Христа Господа нашег заче, а славни Јерусалим Га разапе. Мали Витлејем Га роди, велики Јерусалим Га на смрт осуди. Бог се настањује међу смиренима, а горди Га прогоне. К презреној земљи и убогом Назарету, и у њему к смиреној Дјеви би послан Анђео од Бога.

О томе свети Андреј Критски овако говори: Једноме од врховних Анђела Бог наређује да саопшти тајну. И то чини, како ми изгледа, на овакав начин: Чуј Гаврило, иди у Галилејски град Назарет, у коме живи Дјева Марија, обручена за човека коме је име Јосиф. Иди, да љупку лепоту девства Свемогући прими као миомирисну ружу из земље трња. Иди у Назарет, да се испуни пророштво које каже да ће се Назарећанин назвати. А ко ће се назвати Назарећанин? Онај кога ће потом Натанаило назвати Сином Божјим и Царем Израиљевим. Шаље се Гаврил, који је обично весник божанских тајни, као што се то види из књиге пророка Данила (Дан. 8, 16). Иди у Галилејски град Назарет, говори Бог Гаврилу, и када дођеш тамо, објави Дјеви благовест радости, коју некада Ева упропасти. Но пази, да је не смутиш, јер је ово знак радости а не жалости, вест утехе а не смућености. Јер роду људском која радост може бити већа од ове: да људска природа постане учесник у Божјој природи, и да се сједини с Богом у једном лицу. И шта може бити чудније од овога: видети где се Бог толико понизио, да Га носи утроба жене. Заиста ствар необична! Бог, коме је небо престо а земља подножје ногама његовим, кога небеса сместити не могу, који са Оцем има један престо вечности, смешта се у утроби Деве. Шта је достојно већег дивљења, него у обличју човека ви^ети Бога који се није одвојио од свога Божанства, и гледати људску природу тако сједињену са својим Творцем да Бог постаје потпун човек?

Чувши ово Божје наређење, које превазилази његове силе, Гаврил беше између запрепашћености и радости у недоумици. Али, извршујући Божје наређење, он одлете к Дјеви, и дошавши у Назарет, он застаде пред домом. Размишљајући и двоумећи, он овако у себи расуђиваше, вели свети Андреј: Како да почнем оно што ми Бог нареди да извршим? Да ли да нагло у одају уђем? Али, збунићу Дјевину душу. Или да полако уђем? Али Дјева, осетивши мој долазак, зажелеће да се сакрије. Или да у врата закуцам? Али зашто, када то није својствено Анђелима, јер им ништа што је затворено не може спречити улазак. Или да Дјеву зовнем по имену? Али, уплашићу је. Ево шта ћу урадити: По вољи Онога који ме посла, ући ћу кротко. А како ћу почети говорити Дјеви? Да ли ћу јој прво радост објавити, или рећи да ће у њој Господ бити? Или ћу јој објавити да ће на њу Свети Дух сићи и сила Највишега осенити је? Дакле, најпре ћу јој објавити радост, затим ћу јој казати чудесну тајну, приступити јој, поздравити је: Радуј се! весели се! теши се! Треба почети са радосним поздравом. То ће бити згодан увод у разговор. Јер је то неће уплашити нимало, него ће напротив умирити њену душу. Ово је дело радости, време весеља, царство спокојства, савет спасења, почетак утехе. Тако у себи говораше Архангел.

Погледај са коликим страхопоштовањем Архангел приступа к Богодевици! са коликим страхом и поштовањем он се припрема да приђе Господарици целога света! и како се спрема да јој говори благовесне, пуне радости речи! Но треба се још и томе дивити, што је не нађе ван дома и одаје њене, ни заузету световним бригама, него у молитви и читању Светих Књига. Као што нам то показује икона Благовести: пред њом лежи отворена књига, знак да се она непрестано бавила богомислијем и читањем. А постоји побожна претпоставка Богомислених људи, да је Пресвета Дјева, у време када јој се јавио Небески Благовесник, размишљала о речима светог пророка Исаије: Ето, девојка ће затруднети (Ис. 7, 14). Размишљала је, како ће се и када збити то за девичанску природу необично зачеће и рођење. А пошто је откривењем од Бога била обавештена да ће та девојка бити она сама, и родити жељеног Месију, она гораше серафимском љубављу према Богу Творцу свом, и мољаше његову доброту, да што скорије испуни и своје божанско обећање и Исаијино пророштво. И са чежњом говораше у себи: Када ће наступити то жељено време, да Саздатељ мој, савивши небеса, сиђе и усели се у мене, са жељом да тело добије од мене? Када ће настати то благословено блаженство, да постанем мајка Богу моме? А док се то не збуде, сузе су ми хлеб дан и ноћ. У очекивању милих догаћаја и кратко време, о како изгледа дуго!

Док је она тако размишљала, и у срцу се с пламеном љубављу Господу Саваоту молила, Небески Благовесник, архангел Гаврил, изненада кротко улазећи стаде пред њу. О томе свети Андреј Критски пише ово: Затим Архангел уђе у дом, и приступивши одаји у којој Дева обитаваше, полако приђе вратима, и када ступи унутра, кротким гласом рече к Деви: Радуј се, благодатна! Господ је с тобом (Лк. 1, 28), који је пре тебе; сада је с тобом, и мало касније родиће се из тебе;Он који је пре сваке вечности, сада је под временом. О неизмерног човекољубља! о неизразивог милосрђа! Није доста радост посведочити, него објавити и Творца радости који у Дјеви обитава. Јер речи: Господ је с тобом! очигледно показују присуство Цара, који од ње прими тело на такав начин, да ни најмање не одступи од своје божанске славе. Радуј се, благодатна! Господ је с тобом! Радуј се, ваистину благословена! Радуј се, благодатна! Господ је с тобом! Радуј се, ваистину благословена! Радуј се, Дево најузвишенија! Радуј се, прекрасни храме небеске славе! Радуј се, освећена палато Цара! Радуј се, дворче у коме Христос обручи себи човечанску природу као невесту и присаједини! Благословена си ти међу женама (Лк. 1, 28). Тебе Исаија пророчким очима угледа из далека, и назва те пророчицом и девом и књигом тајанствено запечаћеном. Ваистину си благословена ти, коју Језекиљ означи као затворена врата кроз која само Бог прође. Ваистину си благословена ти, коју Данило као гору виде, и Авакум је прозва гором сеновитом. И тебе, гору Божју, гору високу, гору на којој Бог благоволи живети, твој прародитељ и цар опева пророчки. Благословена си међу женама ти, коју видилац божанских тајни Захарија, виде као изванредни светњак златни, украшен са седам кандила, тојест са седам дара Духа Светога. Ваистину си благословена ти, која као рај имаш у себи едемски врт – Христа, који ће по својој неисказаној свемоћи, произашавши из утробе твоје као река воде живе, напојити својим еванђелским водама лице целе земље.

Чувши овакав поздрав од Анђела, Пресвета Дјева се збуни, и помисли: какав би ово био поздрав? (Лк. 1, 29). Збуни се, али се не уплаши много. Јер није имала рашта да се плаши од појаве Анђела, пошто је у Светињи над светињама била навикла на друговање с Анђелима, пошто је, по сведочанству светог Германа, свакодневно добијала храну из руку анђелских. Она се збуни и зачуди, што јој раније Анђео никада није дошао у тако великој слави небеској, и тако радосна лица, и са тако радосним поздравом. Збуни је и зачуди новина поздрава, што њу девојку ставља међу жене, говорећи: Благословена си ти међу женама. Збуни се као целомудрена, а не уплаши се као храбра. И она, благоразумна и паметна, помишљаше у себи: какав би ово био поздрав? Шта ли ће ми даље, после овог поздрава, Анђео рећи? Да ме неће поново вратити у храм Господњи? Или ми је донео с неба неку необичну храну? Или ће ми што ново јавити од Бога, и расветлити ми мисао*и недоумицу, како ће девојка зачети и родити сина? Шта значи поздрав?

И рече јој Анђео: Не бој се, Марија! не сумњај у пророштво пророка Исаије о девојци: ти си та девојка, јер си нашла милост у Бога, да зачнеш Емануила бесемено, и да Га родиш неисказано, како Он то једини зна. Нашла си благодат у Бога помоћу премногих врлина твојих, нарочито помоћу ових трију најизврснијих: помоћу твог дубоког смирења, јер Бог смиренима даје своју благодат, по речи својој: на кога ћу погледати, сем на кротког и смиреног? помоћу твоје девственичке чистоте, јер пречисти по природи Бог тражи да се роди од пречисте целомудрене девојке; и помоћу твоје пламене љубави к Богу, јер Он каже: Ја љубим оне који мене љубе, и они који ме траже наћи ће милост. – А пошто си Га ти заволела и тражила свим срцем, то си и нашла милост у Њега, и родићеш Сина, али не Сина обичног него обоженог, Сина вишњег, Бога од Бога, рођеног пре векова од Оца без матере, а који ће на крају векова произаћи од тебе девствене матере без оца. Његово је име чудно и неизрециво; ти ћеш Му наденути име Исус, што значи Спаситељ, јер ће Он спасти сав свет, и зацариће се несравњено славније од праоца Давида и свих осталих царева из дома Јаковљева. И царство његово неће бити привремено него вечно, неће имати краја.

А Марија рече Анђелу: Како ће то бити кад ја не знам за мужа? (Лк. 1, 34). Ово не значи да Пресвета Дјева није веровала речима Анђеловим, јер је она, испуњена благодати Божје, тачно знала да ће родити Благовештеног, пошто је то била дознала од самог Бога у храму; него она само није знала како ће, на који начин родити, када је девојка која није познала мужа. Зато је и питала Анђела: Како ће то бити? Размишљајући о томе, свети Григорије Ниски вели као да она говори Анћелу: Кажи ми начин Рођења, о Анђеле! и наћи ћеш срце моје готово за Божју намеру. Јер ја желим себи такав плод, али без повреде девичанства. – А свети Амвросије о томе говори овако: Она добро упита Анђела, како ће то бити. Јер је она раније читала, Да ће девојка зачети, али није читала на који ће начин девојка зачети. Она је читала пророштво: Ето, девојка ће зачети (Ис. 7, 14). Но како ће зачети, то јој Анђео сада у благовести објављује. – Анђео јој казује начин зачећа: оно неће бити на природан и човечански начин, него на надприродан начин, јер где Бог хоће тамо се побеђује природни поредак; зачеће ће бити по дејству Светога Духа: Дух Свети доћи ће на тебе, и сила Највишега осениће те (Лк. 1, 35). Од Њега ћеш зачети у утроби; Он ће извршити у теби недомисливо зачеће. Јер Онај који је из мртвог блата саздао живог Адама, зар не може утолико пре од живе девојке произвести живо дете? Кад је Богу било лако од Адамове кости уобличити жену, зар да Му не буде лако у утроби девојачкој уобличити човека? Дух Свети који све чини, учиниће то у теби, о Пресвета Дево, да ће у пречистој утроби твојој бесемено устројити од тела твог тело бестелесном Богу Речи. Јер ће кроз тебе, врата чистотом запечаћена и девственошћу чувана, Господ проћи као што сунчани зрак пролази кроз стакло и кристал, освећујући и просветљујући те својом божанском славом, да би ти постала истинска Мати Божја, родивши савршеног Бога и савршеног човека, и оставши и при порођају и по порођају чедна девојка као што си била и пре порођаја. То ће у теби учинити сила Највишега доласком Светога Духа. А да је ово истина, сигуран ти је доказ то што твоја тетка Јелисавета, иако нероткиња од младости и већ стара, заче сина, пошто тако хоће Бог који и немогуће чини могућим. Да, у људи је немогуће да зачне и роди безмужна чедна девојка, као и остарела жена нероткиња. Али у свемогућег Творца све је могуће што рече: и нероткиња старица заче, и ти девојка зачећеш.

Слушајући од Анђела овакву благовест, Пречиста се покори вољи Господа свог, и са најдубљим смирењем одговори из богољубивог срца: Ево слушкиње Господње; нека ми буде по речи твојој (Лк. 1, 38). И одмах у светој утроби њеној, дејством Светога Духа, изврши се зачеће на неисказан начин, без телесне насладе, али не и без духовне насладе. Јер тада нарочито растапаше се од божанствене жудње срце Дјевино, и пламеном серафимске љубави гораше дух њен, и сав ум њен, као ван себе, удубљиваше се у Богу и наслађиваше се љубављу његовом на неизразив начин; и у том њеном духовном наслађивању слатким богољубљем и умним боговиђењем заче се Син Божји, и Слово постаде тело, и усели се у нас очовечењем.

Пошто Анђео, по наређењу Божјем, обави благовест, и пошто побожно и са страхопоштовањем одаде поклоњењем дужно поштовање оваплотившем се у утроби Дјеве Богу, као и самој оваплотитељки Дјеви, он отиде од ње, да предстане престолу Господа Саваота, славећи тајну Божјег очовечења са свима небеским Силама у неисказаној радости вавек. амин.

https://svetigora.com/blagovesti/

Пише: Петрос Д. Дамијанос, доктор философије

Период Великог поста представља посебно време унутрашњег сабирања, у коме је човек позван да преиспита не само своја дела, већ и дубље побуде које их рађају. То није само време спољашњег уздржања или формалног испуњавања правила, већ позив на искреност према самоме себи. У тишини, у лишавању и у свесном успоравању свакодневице, јављају се питања која често остају скривена у буци уобичајеног живота: зашто чиним добро? Шта тиме тражим? И колико је постојана моја моралност када престане да буде лака?

У том оквиру, Велики пост постаје огледало које не одражава само дела, него и намере. Он разобличава извесности, открива илузије самодовољности и доводи човека пред истину о његовој зависности од других и од Бога. Његов циљ није да потврди врлину, већ да је испита. Управо кроз то испитивање отвара се пут ка истинитијем разумевању доброте — не као достигнућа, већ као начина живота који се рађа из смирења и свести о сопственим границама.

Постоји један облик доброте који делује снажно, непоколебиво и чисто, али се у стварности ослања на танку и често невидљиву илузију. То је доброта која ниче из егоизма, не у грубом смислу користољубља, већ из дубоке човекове потребе да сам себи потврди своју вредност, довољност и надмоћ. Такав човек не чини неправду, не вара и не искоришћава. Напротив, он дарује, саосећа и стоји морално исправно. Али у њему се постепено обликује тиха увереност да све то исходи из његове сопствене снаге, из његове самодовољности, из уверења да му нико није потребан.

Осећај самодовољности прва је тачка коју треба преиспитати. Нико није заиста самодовољан. Човек који верује да стоји сам, занемарује своје корене, околности које су му ишле наруку, оквире у којима се развијао и односе који су га подржавали. Оно што сматра својим, у великој мери јесте наслеђе, стицај прилика или плод заједничког труда. Када се то избрише из свести, успех се претвара у доказ сопствене надмоћи, а морални став у потврду личне величине.

У таквој перспективи, доброта постаје готово саморазумљива, али и без напора. Лако је бити праведан када ниси у опасности, бити дарежљив када ни у чему не оскудеваш, бити честит када ниси под притиском. Та доброта не долази у сукоб са интересом, не тражи жртву, не испитује границе човека. Тако се ствара утисак постојаног моралног идентитета, који, међутим, још није прошао кроз пресудно испитивање цене.

Питање које се овде јавља једноставно је, али дубоко: шта бива када се околности промене? Када добро престане да буде лако и почне да кошта? Када праведност захтева губитак, истина доноси сукоб, а саосећање подразумева жртву? Тада доброта престаје да буде представа и постаје одлука. И управо се тада открива да ли почива на дубоким вредностима или на причи коју човек о себи гради.

Човек који делује из егоцентричне самопредставе није нужно постојан. Не зато што је по природи зао, него зато што његова моралност није утемељена независно од околности. Она је стање које му је било наклоњено, а не свесно изабран и испитан став. Његова несигурност пред могућим губитком открива крхку основу његове врлине.

Насупрот томе, дубљи морални приступ не полази од идеје снаге, већ од свести о људској слабости. Он се не темељи на самодовољности, него на признању да је човек везан за друге и да од њих зависи. У таквој перспективи, доброта није средство самопотврде, већ одговор на унутрашње разумевање онога што је праведно и истинито — чак и када то има своју цену.

Хришћанска етика, како се открива у учењу Господа Исуса Христа, креће се управо у том правцу. Она не узвисује човека који себе сматра безгрешним, већ онога који познаје своје границе и бира добро не користећи га као средство да се уздигне изнад других. Вредност дела не лежи у његовој лакоћи, већ у намери и жртви коју може да носи.

На крају, доброта која извире из егоизма може бити стварна по својим последицама, али остаје нестабилна у својој основи. Она траје док није испитана. Насупрот томе, доброта утемељена у дубљим вредностима не зависи од околности и не мора ништа да доказује. Она постоји и онда када није видљива, и онда када кошта, и онда када не уздиже човекову слику о себи.

Стога, суштинско питање није да ли је неко добар, већ одакле извире та доброта и да ли ће опстати када престане да буде лака. Ту се не мери само дело, већ и истина о самом човеку.

Извор, фото: pemptousia.gr

Превод са грчког: редакција портала "Живот Цркве"

Постоје људи који те изненаде! Они који до скоро нису познавали — или, тачније, нису живели Православље — ипак показују изузетну духовну будност, озбиљност и унутрашњу сабраност; док код многих других, за које се сматрало да су унутар Цркве, наилазиш на запањујућу површност, презир и равнодушност према вери. Да ли је то питање знања и обавештености? Чини се да није! Постоје они који дубоко осећају Божије присуство, и они који га не осећају. То није повезано са тим да ли си православан кроз поколења, већ са тим да ли имаш праву и чисту савест — чак и ако си одрастао ван Православне Цркве.

Твој Господ дела на начине који су ти непознати, било у ономе што цениш, било унутар Цркве или ван ње. Твој Господ не поступа са називима и титулама као људи. Сви су, и не знајући то, од Њега, у Њему и ка Њему! Његове мере нису твоје мере, нити су Његова мерила твоја мерила. У сопственим очима, можда ти се чини да долазиш из непознатог и да идеш у непознато, чак и онда када си навикао да се заклањаш именом Господњим. У стварности, често поступаш по својој природној нарави, као да немаш удела у сили Божијој. У свету у коме је Господ потиснут, као да нема никакве везе са појединостима твога живота, и у коме си тако одрастао, затичеш себе као да си слободан да Га узмеш у обзир или да Га занемариш, без много размишљања. Све се, наизглед, своди на твоје расположење и личну склоност.

Но, за твога Господа, твоје стање је другачије.

Постоји једна нужност по којој се ти крећеш око Њега, чак и не знајући то. И свака влас на глави твојој избројана је! Свака мисао, сваки покрет срца, сваки подстицај, сваки дах, сваки труд — ништа од тога не би било могуће да ниси у средишту плана Господњег за твоје спасење! Како, уосталом, објаснити оно што ти се догађа? То не значи да си у свему што чиниш у праву. Не — али твој Господ јесте Истина, и Он је пут ка Истини. Нема ничег лакшег него ходити путем који не познајеш: мислиш да је једно, а показује се да је друго; мислиш да си достигао неку тачку и ревносно јој тежиш, а онда ти постаје јасно да си се обрео у сасвим другом пространству. У сваком случају, не заборави: ти си под старањем свога Господа.

Све што се догодило и што се догађа у служби је спасења. Не говорим само о твоме личном спасењу, већ о спасењу читавог човечанства. Али то не значи свакога понаособ, јер док не живимо једни за друге, немамо користи. Другим речима, свако је одговоран за своју браћу, за све људе. Динамика спасења свакога од нас оживљава кроз ревност за спасење других. Она се не зауставља на границама личног подвизавања. Постити, молити се и пребивати у унутрашњој вези са Господом — свакако је важно; али човек не гори у Духу ако не гори љубављу! Топлина срца рађа се из састрадавања са браћом. Што искреније прихваташ оно што припада другима, то више узрасташ, и Дух Божији се у теби све снажније распламсава.

У том духу, повратак непријатеља, странца, сиромаха, далекога, угњетача, онога који је погружен у грех — постаје за тебе утолико значајнији уколико га прихватиш са дубоком, срчаном ревношћу! „Брат мој је живот мој“, по речима Светог Силуана Атонског. Љубав се утолико више излива на грешника, на странца, на болесника, на онога који је застранио… и то највише користи ономе који је излива, не мерећи и не рачунајући.

Пред тобом је човек који је застранио. Не суди му и не осуђуј га! Не знаш из каквог пакла долази. Срце — ко га може познати осим његовог Творца? Већина људи су синови бола. „Милост хоћу, а не жртву!“ Ако правда твоја не превазиђе правду злих и неправедних, нећеш ући у Царство небеско!

Човек греха обележен је лажју и обманом. У том стању, човек постаје велики тужилац. Он измишља слике о себи како би се заштитио и одбранио. За њега су и истина и неистина подједнако прихватљиве — он бира оно што му одговара. Ништа му није лакше него да се служи истином ради обмане. Претеривање му је природно стање. Ништа га не спречава да лаже, чак и онда када преноси истините речи које му иду у прилог. Његово лако усвојено начело јесте — измишљање.

А што се тиче обмане, по речима оца Илије Моркоса, нека му Бог подари покој: „Човек је варљиво биће.“ Обмана је повезана са жељом, са лукавством, са двосмисленошћу, са човековом представом о самоме себи. И, наравно, са маштом, са уобразиљом, са сновима. Тако, уопштено говорећи, машта извире из таме душе. Свет уобразиље јесте, у извесном смислу, свет греха у његовом најчистијем облику. Да Адам није допустио да се његова машта разузда, не би му ни пало на ум да је бог, те не би ни отпао од послушности своме Богу! Покрет ка уобразиљи, који је змија удахнула у њега, сурвао га је у бездан лажи. Прихвативши слику о себи другачију од оне коју му је Бог открио у заповести, човек је постао лажљив.

Ипак, постоје људи који су стекли извесне врлине, не лишене доброте и честитости, иако нису у окриљу Цркве. Ко је кроз чији живот прошао и шта је у њему оставио — то за многе остаје тајна. У души постоје стварности које пребивају у скривености, унутар догађаја који усмеравају ток живота њихових носилаца. На том путу, човек бива прогутан буком, из које може изаћи једино кроз неки потрес. Тада се буди за тајне за које никада није ни слутио да постоје — овде и тамо, у скривеним одајама своје савести. Оно што се тада открива може довести не само до изненађења, него и до дубоког преокрета који мења читав правац човековог живота.

Грешник, по правилу, није у миру са својим стањем, нити је задовољан да у њему остаје. Ако бисмо једном речју описали његово унутрашње, егзистенцијално стање, рекли бисмо да је обузет немиром. Он, додуше, настоји да у себи успостави извесни привид мира, али то чини нарочито у тренуцима кризе, прибегавајући самообманама које га воде у још већи немир и пометњу, ма колико се ослањао на оно што привремено умирује његове живце. У крајњој линији, грешник страда од унутрашњег губитка, и изнова његове реакције не успевају да превазиђу границе бекства од стварности, које се увек окончава трагично. Уопштено говорећи, он је склон да прелази из пораза у пораз. На дуже стазе, грешник се неизбежно суочава са дубоком празнином. После површног живота, пред њим се на хоризонту назире и површна смрт. „Свака се посуда прелива оним што у себи носи.“

Тајна пребива у болу, а у њеном средишту налази се егзистенцијална празнина. На крају, човек не може поднети бесмисленост. Оно што се у њему покреће, након свега кроз шта је прошао у животу, подстиче га на дубоко егзистенцијално питање: „Куда?“ Постоји нешто што превазилази сваку људску моћ, и не постоји сила — ма каква била — осим Духа Господњег, која може човеку дати одговор на егзистенцијалном нивоу о смислу живота сина Адамовог. „Доћи ће са истока и запада и сести за трпезу са Авраамом, Исааком и Јаковом, а синови Царства биће избачени напоље!“

Како и када се душа преображава? То зна једино Господ, Познавалац срца. Но, оно што остаје неизмењиво јесте да Свевишњи жели да се сви спасу и дођу у познање истине. Како каже Свети Силуан Атонски: „Држи ум свој у аду и не очајавај!“ Најважније је — не очајавати.

Архимандрит Тома (Битар)
игуман манастира Светог Силуана Атонског — Дума, Либан

Извор: araborthodoxy.blogspot.com;  фото: holytrinityfamily.org

Превод са енглеског: редакција портала "Живот Цркве"