Непрестана тутњава петарди, која почиње много пре Нове године и не престаје још дуго после, ствара непријатности великом броју људи. А колико се новца и труда троши на припрему за дочек. Последњих дана, па и сати пред празник, у продавницама се стварају редови за храну и пиће.

Заиста нема ништа лоше у слављу, а овде не треба бити лицемер. Не вреди објашњавати неверницима или маловерницима зашто није добро јести превише и опијати се током поста. Али ни верници не заостају за осталима. Многи људи троше већину свог новца на прославу. А на шта се троше средства? На толико јела, да тешко да ће неко моћи да цени њихов укус. Нарочито другог и трећег дана (jер једноставно је немогуће одмах појести такву количину хране). А ако се узме у обзир огромна количина алкохола која се пије!.. Није ли то чудно ирационално понашање? Па ипак, многи људи славе празнике на овај начин.

Некада су новогодишњи празници, макар и световни, били време комуникације са рођацима, а посластице су биле само нешто што је пратило празник. Сада се чини да невероватна количина хране и пића постаје готово сама себи циљ. Као да људи покушавају да попуне духовну празнину, да надокнаде недостатак духовне топлине свом овом засићеношћу храном. Али испада некако не баш добро. Уосталом, сви очекују нешто посебно од доласка Нове године. А у пракси, многи први дан нове године дочекају са непријатним осећајем мамурлука и спознајом да се заправо ништа није променило. Све је ово тужно, наравно.

Али хајде да се подсетимо шта је суштина празника. Нарочито за нас хришћане.

У ствари Нова година је само прелаз из једног временског циклуса у други. Ниjе јединствен (jер почетком септембра већ смо славили Црквену нову годину). А за православце је ово само подсећање на приближавање Божића, за који се треба припремити физички, психички и духовно.

Сваки празник подразумева осећај радости, а ово је кључни тренутак. Пошто радост је заправо у нама. Само треба да њу откриjете и обавезно поделите са ближњима. И ако, уместо да трошимо огромна средства на прождрљивост и пијанство, ових дана поделимо их бар мало са онима којима недостају, то ће донети радост не само нама. И није чак ни у питању материјално богатство.

Током празника, усамљеност се оштрије осећа, па вреди делити топлину душе са онима којима недостаје: са заборављеним старијим рођацима, можда са усамљеним старијим комшијама – свако од нас најбоље зна коме је његова помоћ потребна. Али свакако треба некоме помоћи. И тада ће осећај духовне празнине уз пун стомак, бити замењен истинском духовном радошћу.

Митрополит Антоније (Паканич)

Са благословом Његовог Преосвештенства Епископа новосадског и бачког др Иринеја, Српска православна Црквена општина футошка организује приказивање документарног филма „Свети Василије Острошки – сведок Васкрсењаˮ, аутора Бранислава Илића, катихете.

После приказивања филма чију продукцију потписује Телевизија Храм, о светом Василију Острошком и филмском остварењу у светитељеву част говориће катихета Бранислав Илић, аутор филма, и Петка Луковић, вероучитељица из Београда. Овим духовним сабрањем, које ће бити одржано у недељу, 26. децембра у 18.30 часова, у свечаној дворани Светосавског дома при Световрачевском храму у Футогу, Црквена општина футошка даје допринос обележавању 350-годишњице од упокојења светог Василија Острошког.

***

Филм „Свети Василије Острошки – сведок Васкрсењаˮ подсећа на прекрасне животне примере, подвиге, дела љубави и молитве овог исцелитеља и чудотворца, те сведочи о живом и благодатном светитељевом молитвеном присуству којим милује душе наше. 

Филм је обогаћен аутентичним сведочанствима о значају светог Василија Острошког и чудима којима се свакодневно актуализује истина да је он истински сведок Васкрсења и светитељ преко којег се љубав Божја излива на свакога човека. 

Катихетски сегмент филма садржан је у драгоценим поукама Његове Светости Патријарха српског г. Порфирија, Митрополита црногорско-приморског г. Јоаникија, протосинђела Сергија (Рекића) и протопрезвитера-ставрофора Слободана-Бобана Јокића, кроз које се изнова у личности светог Василија Острошког актуализују речи псалмопојца Давида „Диван је Бог у светима Својимˮ (Пс. 67, 36). 

Извор: Инфо-служба Епархије бачке

У оквиру редовних духовних трибина уторком које се са благословом Његове Светости Патријарха српског г. Порфирија одржавају у парохијском дому Вазнесењског храма у центру Београда, 21. децембра 2021. године беседио је презвитер др Оливер Суботић, парох храма св. Александра Невског у Београду. Тема излагања о. Оливера била је "Иштите најпре Царство Божије", а драгог госта и све сабране поздравио је старешина храма, протопрезвитер Арсеније Арсенијевић.

Звучни запис предавања

Извор: Радио Слово љубве

Врло често се поставља питање: зашто Бог не даје оно што тражимо у својим молитвама? Одговор је једноставан и очигледан: јер Бог најбоље зна шта нам је тачно потребно и у ком тренутку. Али овај одговор, нажалост, врло мало људи задовољава.

Дакле, понекад нам Господ, не видећи још како да нас поправи, пошаље управо оно за чим смо чезнули. И онда остајемо сами са својим сном и са сопственом непромишљеношћу.

Много је случајева када остварени снови постану наша застрашујућа стварност. Али у сваком случају не треба очајавати. Само морате од самог почетка прихватити да није све што желимо, заправо потребно и корисно. А шта је за нас корисно, спасоносно, то само Господ зна. И само Он може исправити све наше грешке – само би наша жеља била да прихватимо Његову вољу.

Како да се молимо у таквој ситуацији, показује нам Сам Христос у Гетсиманској молитви Оцу своме: «Оче, кад би хтио да пронесеш ову чашу мимо мене! Али не моја воља, но твоја нека буде!».

«Али не моја воља, но твоја нека буде!» jе овде кључна фраза. И зато треба више да се молимо не да нам се жеље остваре, него да знамо вољу Божију за нас, да у сагласности са њом градимо живот.

Тек тада ћемо заиста бити мирни и задовољни. Само тада нас наше жеље неће раздвојити. Јер живот са Богом и у Богу је директан пут у Царство небеско, мир и спокој у земаљском животу.

Митрополит бориспољски и броварски г. Антоније (Паканич)

Разговор са протопрезвитером-ставроформ мр Слободаном-Бобаном Јокићем о другој годишњици славног Световасилијевског сабора у Никшићу - ,,другог обретења моштију Светог Василија Острошког у Никшићу“. Разговор водила Слободанка Грдинић, новинар Радио-Светигоре. 

Звучни запис разговора

,,Нашим изласком пред никшићки Саборни храм Светог Василија, тог 21. децембра 2021. године, по онаквом невремену, сви ми сабрани смо принијели жртву Господу коју је од нас тражио Свети Василије чије Свете мошти су тога дана биле међу нама. А како да и не будемо ту ако је међу нас дошао Свети Василије? Никшићки Световасилијевски сабор, Тројичиндански сабор и наше литије су наш и аманет наших потомака. Останимо увијек у свјетлости тог дана, другог обретења моштију Светог Василија у Никшићу, како то рече наш Митрополит Јоаникије, када је свети Василије још једном побиједио противнике Православља“- казао је Протојереј-ставрофор Слободан Бобан Јокић сјећајући се 21. децембра, када је прије двије године Свети Василије Острошки походио народ свој на Световасилијевском сабору за одбрану вјере и Светиња православних.

Отац Бобан подсјећа да смо овим величанственим скупом само тражили елементарно право на вјерска права и слободе која важе у Хришћанској Европи. Да нам не дирају светиње, имовину и да можемо да живимо онако како се живи у цијелом цивилизованом свијету. Наше јединство, једномислије љубав и жртву нико није могао да разори иако је било разних пристисака, остајања без посла, привођења… Сви сабрани, који су тог и дана који су услиједили поручили: не дамо светиње, су историја. После овог Сабора кренуле су литије по цијелој Црној Гори. Та молитвеност, мир одлучност, настала тог дана обиљежила је све наше литије, те догађаје љубави и жртве када смо сви били одлучни насмијани и загрљени. На данашњи дан док траје нас, наших потомака и никшићког саборног храма Светог Василија сјећаћемо се и молитвено обиљежавати 21. децембар дан ,,обретења моштију светог Василија у свој храм“- казао је Протојереј-ставрофор Слободан Јокић.

У Никшићу је на данашњи дан, 21. децембра 2019. године одржан велики Световасилијевски црквено-народни сабор којем су, по великом невремену, присуствовале хиљаде вјерника сабраних око моштију Светог Василија Острошког. Они су затражили од Владе Црне Горе повлачење дискриминаторног предлога закона о слободи вјероисповијести и правном положају цркава и вјерских заједница.

Свету архијерејску литургију у саборном храму Светог Василија Острошког, покрај моштију Острошког Чудотворца, служили су сда већ светопочивши Митрополит црногорско-приморски г. Амфилохије и преосвећена господа Епископи: тадашњи будимљанско-никшићки, сада Митрополит црногорско-приморски Јоаникије, рашко-призренски Теодосије, милешевски Атанасије, пакрачко-славонски Јован, захумско-херцеговачки Димитрије, бихаћко-петровачки Сергије, диоклијски Методије, такође сада блаженопочивши тада умировљени епископ захумско-херцеговачки Атанасије, са многобројним свештенством и свештеномонаштвом.

Извор: Радио Светигора

Доносимо поуку о младости, протопрезвитера-ставрофора Слободана-Бобана Јокића, архијерејског намесника никшићког. 

„Младост носи тражење, постављање питања. Шта сам, ко сам, због чега сам ту, који је смисао мог живота? И ја сам у Православљу, у Цркви управо нашао не само одговоре на то него да и Православље носи са собом та питања. Носи питања и носи и одговоре. Шта је живот, шта је човјек, ко је Бог, да ли постоји Бог, да ли постоји нешто? Младост не воли да буде укалупљена, да има неке шаблоне. То младост не воли. И ја то нисам волео у младости. А то не воли ни Православље. Та укалупљеност, та нека херметичка затвореност. Јер Православље је излазак - Пасха. И то је оно што управо Православље нуди младом човјеку. Нуди му излазак. Иако тај млади човјек носи бунт. И улица носи са собом бунт. Против тих учмалости, једномислија, него тражи суштину, тражи да искаже свој став. И управо сам и ја, и многи људи, нашао испуњење слободе у Цркви.“ 

Извор: Ризница литургијског богословља и живота 

Ново издање емисије Богослужбене особености великих празника посветили смо празнику Светога и богоноснога оца нашег Николаја Мирликијског Чудотворца.

Празник Светога оца Николаја од најранијих времена свечано је прослављан, док химнографија у његову част представља неисцрпну ризницу. Литијске стихире дело су цара Лава Мудрог, док је састављач канона свети Теофан. Славу на хвалитним стихирама саставио је патријарх цариградски Герман. Посебно је занимљиво истаћи кондак светом Николају који је саставио свети Теодор Студит, а у коме овог угодника Божјег велича и прославља као најусрднијег помоћника свих хришћана. Други кондак светом Николају саставио је свети Роман. Угодник Божји Николај, на основу богате химнографије, са слободом се може назвати општим помоћником и верним заштитником васколиког рода хришћанскога.

Због великог значаја овог светилника и сведока делатно пројављене љубави Божје, у седмичном богослужбеном кругу сваки четвртак, поред Светих славних и свехвалних Апостола, посвећен је и њему. У годишњем богослужбеном кругу празнујемо два празника Светог оца Николаја: главни спомен 6/19. децембра и празник Преноса његових часних моштију из града Мире у Бари, 9/22. маја.

Истина ствари објави те стаду твоме као правило вере, образац кротости и учитеља уздржања. Због тога си смирењем стекао високе почасти, сиромаштвом богатства: Оче, првосвештениче Николаје, моли Христа Бога, да спасе душе наше. (тропар)

Показао се јеси у граду Миру као вршилац свете службе, светитељу Николаје, јер испунивши Христово Јеванђеље, положио си душу своју за народ свој и спасао невине од смрти. Због тога си се посветио као велики познавалац тајни Божје благодати. (кондак)

Аутор емисије: катихета Бранислав Илић

Извор: Инфо-служба Епархије бачке

 

У 25. недјељу по Духовима, 12. децембра 2021. света Литургија служена је, у Саборном храму Светог Василија Острошког, у Никшићу. Литургијом је началствовао протојереј-ставрофор Слободан Јокић, архијерејски намјесник никшићки уз саслужење протојереја Данила Зиројевића и ђакона Косте Дојића.

Сабранима се ријечју пастирске бесједе обратио началствујући о. Слободан Јокић, тумачећи данашње свето Јеванђеље, које говори о неком човјеку, кога су разбојници на путу напали, изубијали и оставили га полумртвог.

„У овом човјеку можемо видјети себе, рањене, полумртве и остављене поред пута кад нас живот и оно што живот доноси, а још ми кад додамо својим гријехом и нечињењем, обори, па паднемо и не можемо да устанемо. Ови разбојници су гријеси које чинимо, који нас рањавају, изобличавају, обарају да не можемо да устанемо. Онда наилази човјек и прође поред нас, наилази други човјек, па и он прође поред нас, али онда долази богочовјек Христос, Он стане, подигне нас, обрише наше ране, наше муке, однесе нас у гостионицу и каже: Побрините се за њега, а ја ћу то надомјестити“, бесједио је отац Слободан.

Та гостионица је, по његовим ријечима, слика Цркве у коју нас Христос води.

„Води нас овдје, у Цркву, гдје су, већ, они које је Христос исцијелио, и доводи нам човјека, доводи нас да се побринемо, јер се Он, већ, побринуо за нас. С друге стране, у овој причи можемо бити и они који пролазе поред човјека, који је као и ми некад, био рањен и који је пао, па прођемо и не станемо као што, нажалост, пролазимо једни поред других и не препознајемо се, не станемо. Пролази човјек поред човјека и не види у њему брата и сестру своју“.

„То није бити хришћанин, него је бити хришћанин стати и помоћи. Иди и чини тако! Господ каже да је вјера без дјела мртва вјера. Нема ту вјечног живота, нема ни овог живота, нећемо бити људи, нећемо бити онакви какве нас је Господ створио и призвао да будемо. Морамо да станемо, да помогнемо, јер само тада можемо рећи да љубимо брата свога и Бога свога. Ако не љубимо брата свога лажа смо, каже апостол, ако не љубимо брата свога то није истина и није испуњење“, указао је свештеник Јокић, поручивши да је зато Христос постао богочовјек, Бог и човјек.

Позвао је вјерни народ да се учимо да чистији уђемо у радост рођења Христовог, те тајне над тајнама када је Бог постао човјек, да би нас уздигао да и ми будемо једно са Богом, једна душа, једно тијело, тијело Његово - Црква Божја.

„Ми смо једно, не само кад се овдје окупимо недјељом, него сваки дан и сваки трен. Морамо да будемо једно са другима да би били једно са Господом и онда ћемо испунити закон Божји, бићемо истинске, праве слуге Божје и кад изађемо одавде рећи ће они, који се још нијесу исцијелили: Ово је хришћанин, ово је човјек Божји, њега ћу да послушам, он ће ми дати исцјељење. Довешћемо га у Цркву Божју, гдје је вјечно исцјељење, вјечни живот, вјечна заједница са Господом нашим“.

„Љубав и вјечност то је наше назначење, то треба да нас руководи да би испунили закон Божји. Да завршимо ову причу као што је завршава Јеванђеље: Иди, па и ти чини тако. Да идемо, браћо и сестре, и да чинимо тако сваком човјеку, да не гледамо ко је ко, за кога и од кога је, да ли је бијел или црн, да ли ради ово или оно, је ли богат или сиромашан, образован или необразован, то није битно. Битно је да је човјек и да треба нашу помоћ. Као што смо ми лежали беспомоћни, па нас је Христос подигао. Идимо и чинимо тако у све дане живота нашег“, поручио је протојереј-ставрофор Слободан Јокић.

Извор: Епархија будимљанско-никшићка

Иако је идеја о оснивању Православног богословског факултета први пут у српској јавности изнета још 1860. године требало је сачекати 45 година да се она оствари - Православни богословски факултет основан је као што знамо, заједно са још четири високошколске установе (Философским, Правним, Медицинским и Техничким факултетом) тек 1905. године, када је, 27. фебруара, донет Закон о Универзитету.

Од оснивања до почетка рада факултета прошло је још 15 година. Оснивачка седница Савета Православног богословског факултета у Београду одржана је 6. септембра 1920. у Ректорату Београдског универзитета. На тој седници за првог декана Факултета изабран је прота Стеван М. Димитријевић, први редовни професор Историје Српске Цркве, о чијем животу и раду је наш колега, проф. Владислав Пузовић написао и недавно објавио запажену монографију.

ПБФ је, како смо рекли, не само саставни део Универзитета у Београду него и један од његових факултета - утемељитеља. То свакоме ко иоле, а камоли добро, познаје историју најзначајнијих и најстаријих европских универзитета није ни чудно а још мање узнемиравајуће.

Као што знамо почеци великих европских универзитета везани су за монашке или катедралне школе било да је реч о најстаријем универзитету у Болоњи где је 1088. године оснивањем ове знамените школе уведен у употребу и сам појам универзитета било о катедралним школама које су послужиле као колевке славних универзитета у  Саламанки ( основан 1134 ) или Паризу (основан 1157-70).

Учени монаси ударали су темеље европском високом образовању и доприносили његовом потоњем развоју попут римокатоличких монашких редова доминиканаца, фрањеваца, августинијанаца и кармелићана који су своје куће имали у Оксфордском универзитету од самог његовог настанка 1167. године.

Слична је ситуација, додуше нешто млађа, и у суседној Хрватској. Њено најстарије свеучичиште у Задру пре оснивања 1396. године изворно је било  генерално филозофско-теолошко училиште доминиканског реда а свеучилиште у Загребу језуитска академија која је свој универзитетски статус стекла 1669. године.

Свога порекла се наше колеге по овде побројаним, и многим другим неспоменутим, универзитетима не само не стиде, него га са поносом истичу и њиме се диче.

Настанак Универзитета у Београду је, такође, везан за једну црквену личност и њену просветну делатност. Реч је, наравно, о јеромонаху Доситеју Обрадовићу чија се Велика школа, основана 1808. године, сматра колевком ова наше највеће и најзначајније просветне институције.

Да ли је то заиста најстарији датум на који се можемо осврнути када је историја високог школства међу Србима у питању или се ово питање може, неко би рекао: и мора, сагледати и из другог угла?

Данашњи двоструки јубилеј који прослављамо, ПБФ-а и Жичке беседе првог српског Архиепискоипа баца јако светло на допринос Светог Саве српском образовању. Сава је, као архимандрит, основао монашку школу у Студеници а као архиепископ катедралну у Жичи. Обе његове славне беседе, студеничка и жичка, су својеврсни програми и нацрти онога шта се у њима предавало, заједно са, како би се то данас рекло, просветним циљевима и исходима светосавског образовања.

Високи ниво средњевековног српског образовања, рањен и успорен али и незаустављен отоманском окупацијом, оличен и очигледан у низу духовних и културних великана попут Доментијана, Теодосија, Данила Пећког, Старца Исаије Серског, Стефана Лазаревића, Јефимије, Зографа Лонгина, Пајсија Јањевца, Гаврила Стефановића Венцловића, Јеротеја и Кипријана Рачанина јасно је указивао на Српску Цркву као матицу и материцу просветне делатности на овим просторима.

То ће на посебан начин постати присутно међу Србима у XVIII веку. Без обзира на све разлике које су гајили у свом приступу богословљу, месту и улози Цркве и религије у друштву, српски студенти који су у XVIII столећу школовани, ''по туђим царствима,'' када су се вратили у матичне крајеве, у својим каснијим активностима имали су један  неспорни заједнички именитељ. То је било високо вредновање школства као најбољег начина промовисања идеја и вредности које суштински треба да потпомогну  промене и развој српског друштва. Институција од централног значаја за остваривање оваквих идеја, целог овог програма, била је школа. Друштво, па и Црква у њему, могли су бити преображени и промењени само кроз исправно, планско и програмско школовање нових генерацаија, носилаца промена. Зато је већина Срба школованих у иностранству или отварала школе или у њима предавала. Београдска Велика школа отворена 1808. и Богословија 1810. године Доситеја Обрадовића, префектура и професура Дионисија Новаковића у Висарионовом новосадском Духовном колегијуму из 1741. године, показују нам да су сви српски студенти по повратку са школовања донели клице просветитељства – било да је оно нагињало секуларизму и рационализму било да је реч о богословском разумевању истог феномена.

Будућност српске културе, црквеног и друштвеног живота, у крајњој линији – онога што ми данас добрим делом јесмо,  у  XVIII столећу усмерили су и обликовали школовани српски калуђери. Од тога где су били школовани као и тога каква су духовна и интелектуална интересовања и афинитете гајили зависило је и то којим ће путем сами поћи, а потом за собом повести генерације својих следбеника. Два велика школска центра тога времена, латинизована  Кијевска духовна академија и пијетистички, протестантски, универзитет у Халеу враћали су српском народу његову надарену децу са измењеним уверењима и погледима на свет. Кијевски ђаци су обукли мантије другачијег кроја а они из Халеа своје умели и да  скину. Дуга је листа српских студената у Кијевској академији али се међу њима издвајају имена Дионисија Новаковића и Јована Рајића. Они су, вративши се са студија, постали учесници, а у много чему и носиоци, процеса промене црквене самосвести и форми њеног изражавања који се одиграо у српском народу тога времена. Исти је случај са студентима у Халеу од којих је најпознатији Доситеј Обрадовић. Основна разлика лежи у томе што се припадници ове духовне оријентације црквеним животом баве само онолико колико морају. Њихова су интересовања  другачија, амбиције различите. Као што су њихове колеге из Кијева средњевековну српску теологију и важећу црквену праксу  повели у правцу једног новог црквеног израза, тако и они то настоје да учине са српским друштвом у целини. Секуларизација српске културе изникла је управо из њиховог дела.

Ученог Дионисија Новаковића овде не помињемо без дубљег разлога када је историја српског високог образовања у питању. О чему је, у ствари, реч?

Исте оне године, 1731, када је бивши крушедолски пострижник, хиландарац и патријарашки даскал, а потом архимандрит манастира Крушедола Висарион Павловић изабран и хиротонисан за Епископа бачког, новопосвећени Архипастир основао је на празник Мале Госпојине 8/21. септембра Латинско-словенску школу. Пошто је ова школа отворена на Малу Госпојину, названа је Рождество-Богородичином, као што се Карловачка звала Покрово-Богородичина, јер је настава у њој, по угледу на Русију, почињала 1/14. октобра, на дан прослављања овог празника. Ова Висарионова школа је почетком пете деценије 18. века, 1740. или 1741. г., у време када је он подигао прву репрезентативну резиденцију бачких епископа у Петроварадинском шанцу, прерасла (иако постоје мишљења да је овде реч о две паралелне школе) у Духовни колегијум за младе богослове, својеврсну духовну академију – прву српску виокообразовну установу. Значај ове образовне установе треба сагледавати на више духовних и културних планова. Погледајмо их редом. Ову богословску школу Бачке дијецезе од самог њеног настанка одликовали су врхунски професори  онога времена, људи који су оставили дубоког трага у историји нашег народа. Први и најважнији од њих свакако је Дионисије Новаковић, који је у Петроварадински шанац дошао крајем 1737. или почетком 1738. г. и добио место наставника у Рождество-Богородичиној латинско-словенској школи. Дионисије је у школи предавао низ предмета, све до 1743. г., када је напредовао до положаја префекта школе. Новаковић је након тога извршио реорганизацију школе и њену модернизацију по угледу на Кијевску духовну академију – поделио је слушаоце на две групе – старију и млађу, и увео нове предмете. Сам је предавао теологију и философију, како због недостатка одговарајућег школованог кадра, тако и због тога што је у Духовној академији у Кијеву префект по положају био професор философије, а ректор теологије.

Дионисије Новаковића несумњиво припада тзв. раној фази српског просветитељства чији се поглед на свет разликује од схватања представника класичног просветитељства. Иако је био кијевски ђак и по природи ствари изложен јаким утицајима украјинског схоластичког рационализма, опчињености разумом и образовањем, Новаковић није своје просветитељство свео само у ове оквире; он га је доследно кориговао својим црквеним, светотајинским и богословским искуством додајући појму образовања бескрајно важну категорију духовног искуства. То се може видети и у предговору за његово најпознатије дело Епитом. У овом кратком уводном тексту он више пута супротставља категорије незнања (не само световњаке, него и клир нашег народа „густа незнања ... притиска магла“, оно је „погубна наших умних очију тама“, Србима прети „слепило незнања“) и знања (које је, саобразно раније реченом, светлост и вид). И овде Дионисије ставља појам просвећености у богословски контекст говорећи о богопросвећености. За разумевање Дионисијевог богословског и просветарског програма веома је битна његова беседа Слово у дан зачећа Пресвете Богородице и Приснодјеве Марије, о похвалама и користи од слободних наука, коју је произнео као уводно слово своје професорске службе у Новосадској школи, којом је Новаковић, како је примећено, поставио темеље српским класичним и хуманистичким наукама. Дионисије се у овом свом Слову немилосрдно и скоро програмски обрачунава са савременицима, противницима образовања, који су говорили да од образованих људи долази свако зло, да су учења која народ не разуме непотребна и да су раније људи били необразовани, а достизали светост и били Богу угодни. Он своје противнике назива мудрацима које бабе, жене и сеоски старци хвале. Обраћајући се својим слушаоцима, Новаковић каже да не би било чудно да то говоре неписмени сељаци, али то говоре они који имају чин учитељски, а у ствари су слепе  вође слепима. Кијевски ђак и новосадски професор нема недоумицу по питању разлога који доводе до оваквог понашања његових непријатеља. Горко закључује: „Али знам ја, добро знам академици зашто су некима учени мужеви неугодни а наука немила, јер су неради да неко види и схвати њихово слепило пошто себе називају вођама слепих, и хтели би да сви буду попут њих, да не би ко могао да схвати и изобличи њихово слепило и незнање. Зато окајани чине зло од зла злије, бивајући болесни од проклете болести зависти и тако помрачени живе, јер им је свестраснима немогуће гледати у светлост разума.“

Други значајни професор Духовног колегијума био је Јован Рајић, теолог и историчар. Након што је своју професорску каријеру започео у Сремским Карловцима а наставио у Темишвару, месеца априла 1764. г. бачки Епископ Мојсије Путник га је позвао да пређе у Нови Сад и буде професор богословља. Јован Рајић то прихвата и на том месту остаје наредне четири године. Квалитет његових предавања и његова позната ученост допринели су високом угледу ове школе.

Поред Новаковића и Рајића, у овој школи предавао је и Захарија Орфелин, песник, историчар, бакрорезац, барокни просветитељ, гравер, калиграф и писац уџбеника. Орфелин је, највероватније, то чинио у периоду од 1749. до 1757. г. Ту је дошао под јак утицај Дионисија Новаковића, иако је он физички био одсутан из школе. Новаковићев снажни интелектуални и духовни траг који је остао у школи, усмерио је младог Орфелина да још јаче заволи науку и посвети јој свој живот. 

Професори Духовног колегијума написали су најважније српске теолошке књиге свога времена и у томе је још један значајан допринос ове школе српској просвети и култури. Јован Рајић је своје монументално петотомно дело – Теолошко тело – написао за време професуре у Новом Саду, у интервалу од 1764. до 1768. г. Дионисије Новаковић је током своје професуре у Колегијуму написао неколико значајних дела. То је, на првом месту, прва српска литургика – Епитом, више пута штампана и уједно најпреписиванија наша књига у 18. столећу. Затим његов познати катихизис – Пропедија, једно од најуспелијих дела овог, тада веома популарног литерарног жанра. У историји српске науке и образовања посебно место заузима његово дело Историја натуралнаја философов, којом се Новаковић уписао у ред оснивача природних наука код Срба у 18. веку. Из ових набацаних пригодних потеза и скица могу се стећи основне импресије о значају школе о којој говоримо.

Да би слика била потпунија, додајмо јој још и ово – оснивање овог Колегијума представља, по исправном мишљењу које се све чешће чује, почетак универзитетског школства у Срба, пошто Висарионова школа заправо представља прави почетак високог богословског, а самим тим и универзитетског образовања у нашем народу и на овим просторима.

Извор: Инфо-служба СПЦ

 

Божићни пост траје већ недељу дана, а ове недеље можемо да сумирамо неке од резултата. Ако, наравно, има шта да сумирамо.

Ако погледамо на друштвеним мрежама, шта многе вернике сада највише брине, може се показати да су чинови поста – покајање, пажња према својој души, борба са страстима, брига о ближњем – нису на првом месту.

Вакцинације, политика и ратне гласине су тренутно у врху. Док су духовна питања негде у другом плану. То би се могло разумети међу неверницима, јер немају од кога да очекују заштиту од разних катаклизми. Али за верника свака стварна опасност је још један разлог да размисли о души и да се обрати Богу за помоћ. Авај, чини се да много људи занима нешто друго.

Већ смо говорили о томе како ђаво дели људе и како се то јасно испољава управо сада, током пандемије. И на крају крајева, било који борац-активиста за вакцинацију или против не покушава ни да размишља о томе колико су његови поступци и речи исправни, колико су заиста корисни и прикладни.

Стиче се утисак да веома, веома многи себе сматрају искључивим носиоцима мисије спасавања човечанства.

Али ево типичног примера, који све “мисије” своди на нулу. Хајде да размислимо о томе, ако човек у жару борбе почне да се радује нечијој смрти – било да је то особа која је одбила да се вакцинише, разболела се и умрла, или већ вакцинисана, што се такође дешава, разболела се и умрла. Такво ликовање, ма каквом паролом да се крије, недвосмислен је знак љутње и мржње према ближњем.

А слични примери се дешавају и сада, када смо позвани да припремимо своју душу за сусрет са новорођеним Спаситељем.

Али ниједан циљ, чак ни најправеднији, није вредан ако није освештан љубављу, ако је оскврњен злобом.

Исто важи и за све узнемирујуће гласине које шири штампа. Сваку информацију треба посматрати кроз призму питања: колико је она важна за спас моје душе? А онда се испостави да је веома, веома много на шта губимо време само љуска.

И зато, не једном или двапут, већ стално, морамо да се повучемо и питамо: како иде мој лични Божићни пост?

Митрополит Антоније (Паканич)

 

Свијет, у којем живимо, сав је испресијецан и раздробљен којекаквим размирицама и подјелама. На све наше несрећне подјеле и расколе, дошла нам је и ова најновија подјела на вакцинисане и невакцинисане, присталице и противнике званичног тумачења несреће која нас је снашла.

У почетку покушао сам да пратим иступања и писања ”врхунских стручњака”, забарикадираних на једну или на другу страну. Чак сам повјеровао да сам био нешто сазнао и да сам ”обавијештен”. Како су се ствари одвијале, и како су јазови између једних и других све дубљи бивали, збуњиван и ошамућен, на крају увидјех да сад ништа не знам. Премного се контраверзи сабрало и кнтрадикторних одговора на питања разна која су нам са овом несрећном короном дошла

Несреће би требало да зближавају људе и то се је вазда дешавало. А ова несрећа удаљује нас једне од других, нажалост, на даљине недогледне. И какав год крај овим несрећама да буде – ако га икад буде било – ископани ровови биће и остаће. Ако је ово недјело из злоумља непомјаника, ”кнеза овога свијета” (Јн 12, 31) изашло, он може да се весели и сеири: са “social distancing” у потпуности је постигао циљ – људи су се, заиста, друштвено дистанцирали, удаљили, једни од других. Физичко растојање, на које смо били присиљени, било је болно. Родитељи су умирали усамљени; дјеца њихова нису могла руку им прихватити и одлазак са овог свијета олакшати. Заувијек ће ми пред очима бити слика дједова и баки како на унучад своју кроз прозоре вире.

Тим искушењима крај је некако дошао. Паметнима да буду паметнији и да заувијек  памте искуство које су стекли, да смо везани нераскидивим везама љубави. А другима, чије су се везе до кидања истањиле, њих је корона подстакла да и те, слабашне, везе покидају.

Читам, недавно, о раслојавању и цијепању канадских породица и фамилија. Видим да оно што се дешава у Канади, збива се свуда по свијету па и у мојој непосредној, српској средини. Чух за неке наше да се, како веле, због короне разводе; пријатељства у непријатељства обрнуше.

Тако, вијести канадске државне агенције СиБиСи, почетком октобра мјесеца, слове како је извјесна Џасмин Ли Бутин, заједно са својом мајком, вакцинисана, а њене двије сестре нису примиле вакцину, и неће да је приме. Након силних свађа и убјеђивања дошло је до тога се сада све рјеђе виђају, док дође и до тога да потпуно престану да међусобно разговарају. ”Нема више роштиља, Божића, рођендана”, вели Џасмин. Она и њена мајка самују. Извјесна Данијела Барнсли, због тога што њени родитељи одбијају да се вакцинишу, престала је да говори с њима. Кад погледа у будућност, ова ”врла” кћерка вели да уопште није сигурна да ће икад проговорити са својим родитељима. До короне, жали се један младић, у његовој фамилији све је било спонтано; није се морала мјерити свака ријеч. Сада, короном раздвојени, не доживљавају се више да су своји.

Не вјерујем да је корона за све крива. Умножило се безакоње и охладњела љубав многих. (Мт. 24, 12) Тамо гдје је охладњела љубав требало је да падне сламка камили на грбу те да јој кичму сломи.

На све ово, и код нас, појавили су се неки ”душебрижници”, затарабљени у анонимност којекаквих друштвених мрежа ”бораца за вјеру”, за ”истину” и остале њихове ”узвишене” идеале. Отуда немилосрдно суде и просуђују и људима огањ неугасиви на главе сипају. Они, можда, вјерују да ”дјело Божије чине”, али њихова дјела горке и опоре плодове свађа и подјела рађају. ”По плодовима њиховим познаћете их”, (Мт. 7, 16) вели нам Господ наш.

Свуда, и око сваке наше богомоље, препознајемо једну чудну сорту људи; кољенима клецају и све хукћу под теретом њихове ”побожности”. Развили су и своју моду па се и униформисано облаче. Са свецима се друже, на нас, грешне смртнике, с висине њихове ”духовности” милости немају. Ни за једнога честитог црквеног трудбеника од њих не чух и не видјех једну једину људску ријеч казану.

Прелест је страшна духовна болест, кад демон убиједи грешнога човјека да је савршенство достигао и да му нико раван није. Та његова, наводна, светост даје му за право да свима лекције држи. ””Не додирни, не окуси, не опипај.” (Гал. 2, 21)

Не улазећи у то откуда нам је ова несрећа дошла и како нас је снашла; не говорим ни о томе да ли треба или не треба упуства стручњака и надлежних слиједити. То није предмет овога мога слова. Хоћу да кажем да нико нема право ничију слободу уходити. (Гал. 2, 4) Нека свако за себе одлучи и одговори. Господ нас је са савјешћу, гласом својим у нама, обдарио, и нека свако, према том гласу Божијем у себи, своје кораке равна. Онима код којих је овај глас Божији гријесима загушен, окрутност ових ”праведника” ни мало помоћи неће него ће их утврдити у њиховој грешности.  Јуришницима ”за веру и истину” ”који користе слободу за прикривање злобе” (1. Пт. 2, 16) рекао бих да оставе људе на миру; сваком је доста, и превише, муке његове. Ко су они да из Божијих руку грабе суд над људима. ”О човјече, који год судиш, јер у чему судиш другоме, себе осуђујеш.” (Рим. 2, 1) ”А знамо да је суд Божији истинит над онима који то чине.” (Рим. 2, 2)

”Ако неко мисли да се свађа – пише свети апостол Павле хришћанима Коринта – ми таквог обичаја немамо, нити Цркве Божије.” (1. Кор. 11, 19) Чуо је од да постоје подјеле међу њима, и он нешто од гласина прихвата, те подјеле осуђује јер не служе добру.

Изнад свега апостол жели да хришћани све своје поступке љубављу мјере. ”Све да вам бива у љубави.” (1. Кор. 16, 14) Ако и има различитих мишљења, и њих рјешавати ”са сваком смиреношћу и кротошћу, са дуготрпљењем, подносећи један другога, старајући се да чувате јединство Духа свезом мира”. (2. Кор. 1, 2-3)

”Слабе у вјери примајте, без расправљања о мишљењима” (Рим. 14, 1) учи нас свети апостол. ”Јер један вјерује да смије све јести, а који је слаб једе зеље. Који једе нека не презире онога који не једе, и који не једе нека не осуђује онога који једе, јер га Бог прими.” (Рим. 14, 2-3) Ово апостолово упутство, пренијето на нашу несрећну садашњост, могло би да овако слови: Један вјерује да смије вакцину примити, а други не вјерује. Који је примио вакцину, нек не презире онога који није. А који није примио вакцину, нек не осуђује онога који јесте.

”Да вас, дакле, нико не осуђује за јело и пиће, или за какакв празник, или за младине, или за суботе” (Кол. 2, 16), па ни за вакцинисање или за невакцинисање, усудио бих се ја, грјешник,  да придодам.

Протопрезвитер-ставрофор Василије Томић

На редовном мајском заседању Светог Архијерејског Сабора промислом Божијим и одлуком Светог Архијерејског Сабора изабрано је пет викарних епископа, редакција Телевизија Храм ће у наредном периоду кроз серије разговора сваког другог уторка представити изабране викарне епископе. Гост првог издања наведене емисије био је Његово Преосвештенство Епископ топлички г. Јеротеј, викар Патријарха српског.

Служба викарних епископа и значај архијерејске службе, као и титуле викарних епископа, најчешће по називима древних епархија из времена Светог Саве, биле су теме о којима је Епископ топлички Јеротеј говорио у уводном делу разговора. 

Пажња је посвећена и значају црквеног појања, а један од најпозванијих да говори о црквеном благољепију и значају службе појца, управо је Епископ Јеротеј који се дуги низ година бави изучавањем црквеног појања као саставног дела богослужења Цркве. 

Ми децу обликујемо и образујемо у складу са хишћанском вером и хришћанским вредностима, у томе је сагледан значај верског образовања, рекао је Епископ Јеротеј говорећи о значају верске наставе у нашим школама. 

Чинећи осврт на двадесетогодишњицу од поновног васпостављања верске наставе у образовни систем Републике Србије, Епископ Јеротеј је своју пажњу посветио и проблемима са којима је суочена веронаука, а велики део проблема је правне природе, било да је реч о радном статусу катихетâ и вероучитељâ, или сâм статус веронауке као предмета. 

Потребно је да се радујемо празнику Христовог рођења, јер прослављамо Оног који се родио нас ради и ради нашега спасења. Овај радосни карактер провејава кроз богослужење, већ од празника Ваведења Пресвете Богородице појемо "Христос се рађа славите Га", и како се приближава празник Божића све се више увећава химнологија радости. У складу са овом радошћу потребно је да постимо, како бисмо на правилан начин доживели радост празник Христовог рођења, поучио је Епископ топлички г. Јеротеј у архипастирској поруци упућеној гледаоцима Телевизије Храм. 

Извор: Ризница литургијског богословља и живота

 

Године 1919, након Првог светског рата, крем интелектуалаца тог времена (међу којима су били Ајнштајн, Расел, Стефан Цвајг и други) потписао је манифест [објављен, на француском, у часопису „Л’Уманите“, 6. јуна 1919] коју су назвали ‘Декларација о независности ума*’. Између осталог, написали су: „Већина интелектуалаца ставила је своју науку, своју уметност, свој разум, у службу влада… Они су радили на уништавању међусобног разумевања и узајамне љубави међу људима… Сада, из жестоког сукоба у који су нације захваћене, победници и побеђени излазе подједнако погођени, осиромашени и у дну срца (мада то неће да признају), потпуно посрамљени због своје кризе лудости.

Устанимо! Ослободимо ум од ових компромиса, од ових недостојних савеза, од ових прикривених робовања! Ум није ничији слуга. Ми смо ти који смо слуге ума… Наша улога, наша дужност је да одржавамо ту фиксну тачку, да укажемо на поларну звезду, усред вихора страсти у ноћи.

[* Реч која се користи у оригиналу је „л’есприт“, која се најчешће користи у значењу „ум“, али може да значи и „дух“.]

Лепе речи, али веома магловите и апстрактне. За почетак морамо да се запитамо који је то чудан „ум“ или „дух“ коме треба да служимо. Шта је „фиксна тачка“ или „поларна звезда“ која осветљава нашу ноћ? Интелектуалци који су потписали декларацију не дају појашњења. Највероватније, једина поларна звезда коју су прихватили био је ум и машта сваке особе. Због чега је, 20 година касније, свет поново упао у неупоредиво гори ужас новог рата.

* * *

7 децембра (25. новембра), славимо празник Свете Катарине, жене која није била само интелектуалка, већ је била и веома мудра. Света Катарина је разумела да:

Постоји само један Дух коме вреди служити: Дух Свети, који није ни „ветар“ ни голуб. Он је одређена Особа. Он је заиста Бог.

Овај Свети Дух нема потребе да буде ослобођен. Напротив, једино нас он може ослободити окова прелести и робовања људским страстима.

Плодови овог Светог Духа – и само њега – су истински мир, истинска радост и истинска љубав. Непроцењиви дарови којих нас ниједан рат, па ни сама смрт, не може лишити.

Испуњена овим Духом, дакле, Света Катарина се суочила са целим царством. И, снагом овог Духа, успела је да:

„Затвори уста“ свим интелектуалцима који су желели да на њу пренесу свој јадни дух демонске мудрости, а то је да ако сте интелигенти наћи ћете начин да уживате у добрим стварима у животу.

Да их обрати вери у Једног Истинитог Бога оне који су, искрено и без предрасуда, били спремни да слушају њено лично сведочење.

Да претрпи страшно мучеништво за своју веру у истинитог Бога и да храбро иде ка смрти, јер је схватила да је живот вечни стварни живот.

Њен живот и мучеништво су најживописнија Декларација наше истинске независности и праве слободе. То је прокламација јединог правог човечанства. Човечанство „по лику и подобију Божијем“.

Архимандрит Варнава Ламбропулус