Владимирску икону Пресвете Богородице, по општем веровању, насликао је Јеванђелист Лука, на дасци од стола за којим је ручавао Исус Христос са својом Пречистом Мајком и Праведним Јосифом. Сматра се да је насликана још за време земнога живота Богородице и била принесена од благодатног сликара Пресветој Дјеви. Видевши ово изображење, Дјева Марија је поновила пророчке речи: ,, Од сада ће ме звати блаженом сви народи. Благодат Рођеног од мене и mоја нека буде са овом иконом. “

Године 450. за време цара Теодосија млађег, икона је пренесена из Јерусалима у Константинопољ, одакле је почетком (7). века превезена у Кијев. Патријарх цариградски Лука Хризоверх, послао ју је великом кнезу Јурију Владимировичу Долгорукову, који jу је поставио у девички манастир у Вишегороду, од старина дарован благочестивој кнегињи Олги. Икона је убрзо постала позната, чинећи велика чуда.

Највећа је светиња, Руске Православне Цркве, РПЦ.

Три пута током године руска Црква празнује у част Владимирска чудотворне иконе Пресвете Богородице, из благодарности за њену помоћ при избављењу отечества од непријатеља: 3.јуна по новом, односно 21.маја по старом календару; 6. јула по новом, односно 23.јуна по старом календару, 8. септембра по новом, односно 26.августа по старом календару.

Данас се Владимирска икона Богоматере налази у Тетрјаковској галерији, у Москви.

Чуда

Године 1155. велики кнез Јуриј даровао је Вишегород своме сину, кнезу Андреју. Клирици Вишегородског манастира који су по потреби ушли у храм, угледали су икону како лебди у ваздуху у средини цркве. Узели су је и поставили на пређашње место, али ускоро су видели – да икона опет стоји у ваздуху.

(кнез Андреј је имао јаку веру и љубав према Пресветој Богородици и на његовим устима је увек било име Христово и Пречисте Његове Матере).

Добивши вест да чудотворној икони није угодно место на које је постављена, он се замисли: ,, Да ли јој је угодно пребивати у Суздаљдкој земљи “? Кнез Андреј је већ дуже време размишљао о одласку са југа Русије на север, где би у Ростовскоj области утврдио владавину, независну од Кијева. Он се почео усрдно молити пред иконом. Одслуживши молебан пред иконом, побожно ју је узео уместо свих блага, и без знања оца, ноћу изјахао из Вишегорода. На путу ка Суздаљу, савршавао је пред иконом молебне и видео је од ње многа чуда.

По доласку у Владимир на реци Кљазми, кнеза су дочекали житељи с великом радошћу. Када се после тога упутио ка Ростову, недалеко од Владимира, низ ток реке Кљазме, стали су коњи који су возили чудотворну икону, и сви покушаји да их покрену нису успели. Тада су упрегнути нови одморни коњи, али се ни они нису могли померити с места. После усрдне молитве пред иконом, кнез је добио од Богородице заповест – да остави икону у Владимиру. Кнез је одмах започео изградњу храма у овом граду (Владимиру), где ће пребивати чудотворна икона. После две године, 1160. храм је био завршен и предивно украшен. Благочестиви кнез се побринуо и око украшавања свете иконе: обложио је икону и украсио златом, сребром и драгим камењем, и поставио је у нови Успенски храм у Владимиру, од када се она почела називати Владимирском. После тога икона је поново просијала великим чудима. Учествовала је у многим походима руске војске, и с њом су сједињене многе свештене успомене.

Године 1164. Владимирску икону је носио Андреј Богољубов у походу против волжских Бугара победивши их заступништвом Богоматере. Пред битку је кнез Андреј укрепио свој дух причешћем Светим Тајнама и молитвом пред чудотворном иконом Богородице: ,,Свако ко у тебе полаже наду неће погинути “, вапио је Њој на молитви. По угледу на кнеза и сва војска се усрдно молила са сузама притичући к Њој и с вером да ће од Ње остварити победу против непријатеља. Њихове молитве су биле услишене и Бугари су били разбијени. Када је после победе кнез принео благодарствено молепствије Богородици, пред њеном Владимирском иконом, од Животворног крста и иконе Богородице засијала је светлост, пустивши сву војску. Успомена на ово чудо, чува се у празновању порекла чесног дрвета Крста Господњег 1. августа, које је установљено године 1164. по жељи кнеза Андреја и по договору са грчким царем Манојлом, који је у исти дан видео светлост од Крста Господњег и чудесно победио Сарацене.

По убиству кнеза Андреја Богољубивог, 1173. године, народ је подстакнут безвлашћем и убицама, пљачкао Богољубив и Владимир. Свештеник Николај, који је био у пратњи преминулом кнезу на путу из Вишегорода, видео је у потпуном мраку вход с Владимирском иконом по улицама града, после кога се метеж утишао.

После кнеза Андреја, решено би да у Владимир на престо дође племић Јарополка, Мстислав Ростиславич. Првога дана свога кнежевања присвојили су сво сребро и злато Владимирског храма као и села која је храму дао Богољубиви. Чудотворну икону Богородице, Јарополк је дао своме зету, Гљебу Рјазанском, изазвавши гнев житеља Владимира, који су решили да прогнају Ростиславиче; међутим војска Гљеба Рјазанског није хтела ступити у бој са народом, бацили су кнежевске заставе и почели бежати – гоњени гневом Божјим и Светом Богородицом. Тада је Гљеб Рјазански сам вратио у Владимир чудотворну икону Свете Дјеве и рекао : ,, Ја сам крив за све “.

У пожару, 13. априла 1185. године изгорео је у Владимиру саборни храм са свим његовим богатством, но Владимирска икона је сачувана неповређена. У време најезде Татара који је предводио Бати, 7. фебруара 1237. године, икона је остала без драгоценог окова но она сама је остала неповређена – по благодати Богородице, неодељеној од њене свете иконе, на потврду благочешћа и на заштиту земље руске.

Кнез Димитрије Донски је уз помоћ Богомајке Владимирске извојевао победу над Мамајем 8. септембра 1380. године.

Слава града Владимира је расла и ширила се у времену од 242. године докле је боравила у њему чудотворна икона Богородице. Када је у Москви био подигнут храм у славу и част Пресвете Богородице, пренесена је и ова света икона, Владимирска. У Москви као и у Владимиру, чудотворна икона се прославила многим благодатним знамењима на спасење отечества руског.

Године 1395. дошао је у пределе Русије страшни војсковођа Истока, Темир Аскан, или Тамерлан. Са својим пуковима се приближио Рјазанским пределима, заузео је град Елец и заробио Елецког кнеза; побио је многе хришћане, и дошао до Дона, спремајући се да удари на Москву. Велики кнез Василије Димитријевич бранилац Москве, са војском је дошао у Коломну и зауставио се на брегу Око, уздајући се више у Бога него у своју снагу. Усрдно се молио Богу и Пресветој Богородици, са војском и народом, за избављење руског отечества. Призивао је у помоћ велике угоднике Божије : Петра, Алексија, Сергија и заповедио је да наступајући пост пред празник Успења Богородице у свим кнежевинама буде прожет усрдним молитвама и подвизима покајања, и да се Владимирска чудотворна икона пренесе у Москву. После Свете Литургије и молебана, полазак свете иконе из Владимира је организовало свештенство Успенског Сабора. На дан Светог Успенија Пресвете Богородице, свештенство је пренело на својим рукама чудотворну икону, а народ jу је са молитвама и умиљењем пратио: ,, Куда Ти одлазиш од нас, Владичице ? Ради чега нас остављаш сироте, одвраћајући од нас лице Своје ” ? После десет дана, свештено путовање са иконом приближило се зидовима Москве. Безброј људи на обе стране пута преклањали су колена и са усрђем и сузама је призивали: ” Мајко Божија ! Спаси земљу руску !” Све свештенство Москве са крсним входом, сва родбина великог кнеза, бојари и грађани, свечано су срели светињу у граду и пратили је до Успенског Сабора. Ускоро су се видели плодови вере и побожног мољења православних. У сами дан и час, када су житељи Москве били код иконе Богоматере, Тамерлан је задремао у свом шатору и видео је пред собом велику гору; са њеног врха ишли су к њему многи светитељи са златним жезлима, а над њима са лучезарним сијањем – Дјеву неописиве величанствености, окружену безбројним мноштвом Анђела, са пламеним мачевима устремљеним на њега. Тамерлан се у ужасу пробуди и сазва своје старешине и затражи од њих да му објасне то виђење. Мудраци су му одговорили, да је у виђењу Дјева, Мајка Бога хришћанскога, заштитница руска.

,, И тако их ми не можемо победити ” рече кан Хагатајски и одмах нареди својим одредима да се повуку, на велико дивљење Руса, а и самих Татара. Православни су радосно клицали Богоматери : ,, Није га наша војска прогнала, нити су га наше војсковође победиле, но моћ Твоја Мати Божија “.

У част сећања на велико милосрђе Божије услед мољења Пресвете Богородице, у Москви је подигнут Сретенски мушки манастир на Кучковом пољу, где се чудотворна икона зауставила 1395. године при њеном преношењу из Владимира у Москву.

Поново је благодатна помоћ чудотворне иконе Владимирске, била пројављена 1408. године, у борби и у сукобу са ординским царем Едигејем, који је неочекивано дошао до Москве. Тада у Москви није било ни кнеза ни Митрополита. Житељи престонице нису престајали сузним молитвама вапити ка Пресветој Богородици, пред њеном Владимирском иконом. Док се Едигеј припремао да зада коначан ударац Москви, примио је вест о нередима у Одри, и био присиљен да прекине опсаду.

Међутим, после 50 година од напада Тамерлана, 1451. године, до Москве је дошао ногајски царевић са војском свога оца. Татари су запалили посаду Москве и радовали се што ће опљачкати много плена и злата. Епископ Јона је у време пожара обавио Крсни вход на зидовима града. Видевши монаха Чудовског манастира Антонија, који је био светог живота, епископ му је рекао: ,, Антоније, приљежно моли Бога за избављење града “. Антоније му је одговорио: ,,Ти си велики Архијереј Божији, и твоје молитве не презире Богородица, наша брза помоћница: Она је већ умолила Сина свога да спасе град “. Московљани су се борили са Татарима све до ноћи, очекујући у току ноћи, ново појачање Татара. Но ујутро под зидинама није било непријатеља. Побегли су од Москве, узевши са собом само лака возила. По казивању летописца ,, Татарима се учинило да чују необичан шум и помислили су да велики кнез иде на њих, са многобројном војском “. Међутим, војска великог кнеза није била многобројна и налазила се далеко од Москве.

Тада је Велики кнез показао народу Победитељног Војводу страшних пукова, похитао је у храм и пао пред Владимирску икону, са благодарним сузама славећи Заступницу православних.

Православна црква и 23. јун светкује у славу Владимирске иконе, као успомену на избављење Русије, чудесним заступништвом Богоматере од ординског цара Ахмета. Године 1480. за време великог кнеза Јована III Васиљевића, Ахмет, Хан Златних Орди, пошао је са великом војском да опљачка и разори Москву. Он је већ био дошао до реке Угри, коју су Руси називали појасом Богородице, која чува московски посед. Велики кнез, укрепљиван молитвама и саветима светих, припремио се да заштити веру и отечество руско. Обе војске су стајале цео један дан, једна наспрам друге, у очекивању напада. Река Угра их је делила. Посредништвом Богородице, збило се дивно избављење руског отечества. Велики кнез је рекао својој војсци да одступи од Угре, желећи, да Татари приђу. А Татари су разумевши ово као намеру да их Руси намаме у заседу, почели одступати. У почетку су то чинили полако, али их је током ноћи неочекивано обузео такав страх, да су побегли главом без обзира. Избављење од Ахмета било је окончано и свргавање ига татарског које је притискало Русију 200 година. Ни оружје, ни мудрост људска није спасла Русију, но Господ и Његова Пречиста Матер. Из благодарности за ослобођење Русије од тешког и срамног татарског ига, установано је празновање 23. јуна 1480. године, када се у Москви врши Крсни вход у Сретенском манастиру с Владимирском иконом Пресвете Богородице.

А 21. маја, Православна Црква светкује и трећи пут Сретење чудотворне иконе ради два догађаја. Први датира из 1514. године када је обновљена Владимирска икона у дому Митрополита Варлаама, због чега је и установљен био Крсни вход из Успенског Сабора у Сретенски манастир 21. маја.

Са успоменом на обнову иконе, сједињено је празновање другог историјског догађаја: избављење Русије заступништвом Богоматере.

Од 1521. године слави се избављење од Кримских ногајских и казанских Татара, под вођством Ахмета – Гираја, који је продро у московске области, толиком брзином, да је велики кнез Василије Иванович једва успео довести своју војску на обале Оке, да би задржао даље надирање непријатеља. Предавши огњу села од Доњег Новгорода и Вороњежа до реке Москве, непријатељи су узели као плен мноштво житеља, жена и девојака. Младиће су убијали остављајући их незакопане по земљи. Робље су продавали у гомилама као плен, у Казану и Астрахану. Слабе и старе су морили глађу, скрнавили су свете храмове. Према одсјају запаљених ватри стајао је Ахмет Гирај, недалеко од Москве, а наде у помоћ није било ниоткуд. У Москви је владала пометња, и сви су бежали у Кремљ, страдајући у гужви, гушећи се. Само је један блажени, по имену Василије, са сузама молио у придворју Успенског Сабора. Његова дуга молитва је била загушена силним шумом, и њему се учинило да се двери невидљивом силом отварају, и чудотворна икона Богородице излази са свог места, где се од иконе чуо глас: ,, Излазим из града са руским светитељима “. По том се сва Црква испунила пламеном, који је у магновењу ишчезао. Те је ноћи, седећи у својој келији, једна престарела монахиња Вазнесенског манастира, која је била слепа, видела како кроз Спасовска врата излази цео збор светитеља и других светлих мужева у свештеним одеждама, са чудотворном иконом Богородице у средини. Но тек што су изашли на Фроловска врата, срели су их преподобни Сергије Радоњешки и Варлаам Хутински, и павши пред светитељима, питали их куда они иду и коме остављају град. Светитељи су са сузама одговорили: ,, Дуго смо молили Свемилостивог Бога и Пречисту Богородицу за избављење од предстојеће невоље. Господ нам заповеди, не само да идемо из града него и да понесемо чудотворну икону Пречисте Матере, јер су људи презрели страх Божији а о заповестима његовим не брину. Због тога је Бог допустио да дође варварски народ и да их сада казни, да се кроз покајање врате Богу “.

Свети подвижници Сергије и Варлаам, почели су умољавати одлазеће светитеље, да својим посредништвом умилостиве праведни суд Божији и ту са њима почну молитвено призивати Господа и Пречисту Његову Матер. Светитељи су осветили град крстообразно. Икона Богородице се вратила у Успенски сабор. Заступништвом Пресвете Богородице Москва је била спасена а са њом и сва Русија. Летописци објављују како су Татари хтели побити московску посаду али су видели око града безброј руске војске и са страхом известили о томе Хана. Хан није поверовао и послао је друге поверљивије људе који видеше дупло више руске војске и рекоше му. И трећи пут посла неке од ближњих да установе истину. Они су са трепетом побегли говорећи: ,, О царе, што касниш ? Бежимо, иде на нас безбројно мноштво војске, и побегоше… “. Успомена на то чудесно избављење врши се у Москви 21. маја док се Крсни ход врши у Сретенском манастиру.

У дан избављења Москве заступништвом Богоматере, православна црква вапије пред Њеном Владимирском иконом: ,, Данас се светло украшава славни град Москва као да је сунчане зраке примила, Владичице, чудотворну икону Твоју. Њој пак ми притичемо молећи се Теби кличући овако: О, Пречудесна Владичице Богородице, моли се из Тебе оваплоћеног Христу Богу нашему, да избави град овај и све градове и крајеве хришћанске неповређене од свих непријатељских напада и спасе душе наше као Милосрдан “.

Није једино од Татара Богородица избављала православну Русију. Наступила су тешка времена за Русију у којима јој је било суђено трпети такве беде за које она није знала и у временима татарских најезда. Са свих страна су се појавили нови непријатељи: Пољаци, Швеђани и Кримски Татари.

Велики кнез Теофил Иванович је схвативши да нема довољно снаге да се упусти у борбу са тако силним непријатељима, обратио Небеској Заступници. Татари су већ били на Воробевим брдима, око Москве. Велики кнез је са свим народом и свештенством вапијао Богородици и поткрепљен молитвом, изашао са војском насупрот непријатељу. Посред војске је постављена икона Пресвете Богородице. Татари су се жестоко борили дан и ноћ али их одједанпут ухватио страх. Невидљива сила је свакоме од њих бранила да подигне мач на Руса и уливала им такав страх, да су у гомилама бежали ка своме логору, и све даље и даље, док нису дошли у своју земљу. На путу су многи погинули од мача и рана и много их је одведено у ропство. Руси су схватили да је победитељна сила долазила од чудотворне иконе Победоносне Војвоткиње, од које су црпели храброст.

Наступила су тешка времена. Татари, Пољаци и Швеђани су разорили Русију и отимали од ње незаконито целе области. А на престолу православних царева зацарио се самозванац поклоник папизма, са намером да православни руски народ учини неправославним. Његове слуге које су се понашале као варвари, упали су у храм Успенија и са патријарха Јована почели кидати свештене одежде. Патријарх их скиде са себе и положи пред икону Богородице и рече: ,, Овде пред овом иконом ја сам се удостојо архијерејског чина и 19 г. сам чувао светлост вере. Сада видим невољу Цркве и како обмана и јерес торжествују. Мати Божија, спаси православље !”

Истински је устао против самозванца и пред том иконом молио небеску помоћ и заштиту православља. Заступањем Богородице самозванац је свргнут. Извојевана је победа над злом а Русија је поново стављена под заштиту Православља.

После догађаја, који се празнују у цркви у част Владимирске иконе Богородице, ова света икона служила је као благослов великим кнезовима у свим важнијим догађајима у животу.

Пред њом су, њихови поданици давали заклетву на верност отаџбини. Од давнина све руске монархије примале су свештено крунисање и миропомазање за ратовање пред ликом Владимирске иконе, у Успенском московском сабору. Пре иступања против непријатеља, велики кнезови и цареви молили су се пред њом и гледали на њу, као на Заступницу Русије. При избору свих руских Митрополита и Патријараха, Владимирска икона Богородице служила је као залог и благослов. Имена за избор запечаћена царем, полагана су са панагијама на застор у кивот Владимирске иконе Богородице, да она покаже кога је изволела сама изабрати.

После молепствија сам цар или старији од архијереја је ломио печат и објављивао име, изабраног.

Многи су се свих ових векова и деценија удостојили видети над Успенским сабором – жену у светозарним одеждама, како се моли и осењије храм.

https://mitropolija.com/2022/07/06/cudotvorne-ikone-majke-bozije-vladimirska-2/

Шта о томе кажу свети оци? Често се позивају на речи Св. Теофана Пустињака о иноверним: „Не знам да ли ће се они спасити, али ја нећу бити спашен без православља“.

Ова изјава не значи да је светац сумњао у нешто или није био сигуран, како то неки представљају. Теофан Пустињак каже да је одговоран само за себе, своје поступке, своју веру и речи, па не жели никога да суди, препуштајући суд Богу. Он следи Христа, одазивајући се на Његов позив: следите ме. Али то не значи да је у стању да одбрани Цркву.

Познате су и друге изјаве светог Теофана на исту тему, штавише, недвосмислене и специфичне: „Католици су помутили  апостолско Предање. Протестанти су преузели обавезу да поправе ствар и урадили су још горе. Католици имају једног Папу, а код протестанта сваки протестант jе скоро као што Папа“. „Божанско учење мора увек остати једно и непроменљиво, као што је и сам Бог непроменљив и вечан“.

Теофан Пустињак пише: „Али постоје људи који кажу: верујте како желите, само живите добро и не бојте се ничега — као да може да се добро живи без доброг разумевања ствари саопштених правом вером. Не ласкајте себи, братиjа! Истински живот не укључује само понашање, већ и здрав начин размишљања“.

Постоје друштва која покушавају да живе према моралним законима, и ово је дивно, али духовни живот који води ка спасењу је нешто сасвим друго. Морал и духовност су две различите ствари.

Свеци су говорили да многи могу да живе по својој савести, али само они који дођу у православну веру и приме Крштење, који почну да живе по јеванђелским заповестима, могу бити спасени. „Нема спасења изван Цркве“, рекао је заштитник Цркве и чистоте вере, свети мученик Кипријан Картагински.

Он је учио: „Немогуће је бити изван Цркве и остати хришћанин... Онај ко више не може имати Бога за оца, нема Цркву као мајку“.

Свештеномученик Иларион Троицки био је убеђен: „Морамо признати истину: хришћанство је потпуно неодвојиво од Цркве и хришћанство је немогуће без Цркве“.

Господ жели да се сви спасу: „... Јер је ово добро и угодно пред Спаситељем нашим Богом, који хоће да се сви људи спасу и да дођу у познање истине“ (1. Тим. 2: 3-4). Сви су Божији изабраници, Господ жели спасење за свакога, води све ка њему, али не пристају сви да прихвате Његову вољу и … гину.

Господ нам је одредио пут ка спасењу — Исуса Христа, оставио нам је своју Цркву, они који пребивају у њој биће спасени. „Јер један је Бог, један и посредник између Бога и људи, човјек Христос Исус, који себе даде у откуп за све, свједочанство у назначена времена“ (1. Тим. 2: 5). Један jе Бог и једна jе Света Црква.

https://pravlife.org/sr/content/da-li-tshe-ljudi-van-crkve-biti-spaseni

„Човек је биће прогреса и регреса. Ако не радимо сваки дан нешто ваљано, за неколико дана то што смо научили ваљано, почињемо да заборављамо. Прогресивно – ако напредујемо духовно. Човек ако не напредује, он ће назадовати. Нема статике. Kао што каже јеврејска изрека: ако не постанемо бољи, постаћемо гори.
Полазимо од претпоставке (за мене чињенице) да сваки човек у некога или у нешто верује. Вера у некога је првобитна, природна вера новорођеног детета у своје родитеље, најпре мајку. Ерик Ериксон ову прву веру назива „праповерење”.
Уколико мајка својом љубављу према детету испољеном дојењем, бригом и приврженошћу (не и претераном бригом, јер је та брига онда знак неуротичног страха код мајке), овој мајчиној љубави убрзо се придружује и отац – и уколико остану доследни у испољавању истинских осећања према детету (остајући стално привржени један другом у љубави), створени су повољни услови да вера детета у Живот остане у њему трајна.
Тада може започети и трајан процес преуобличавања (трансформације) вере.
Пошто ништа у космосу – кажу астрономи и астрофизичари – не може бити заувек дато, остати исто и непромењиво, а каже се с правом да „Kако је горе, тако је и доле, и обратно”, тако треба да буде и са човековом вером.
Не може, дакле, бити истина да постоји неки човек у свету који и када је стекао повољно веру у детињству и задржао је у адолесценцији и касније (што није увек случај), остаје на тој истој вери целог свог живота, без обзира колико дуго живео.
Зато волим стару јеврејску изреку: ако не постанеш бољи, постаћеш гори! Једном речи, вера треба, па и мора да доживљава преиначавања, што значи да се она природно колеба између јаче и/или слабије вере; у повољном случају ова се човекова вера спиралним путем ипак постепено (некад и брже) пење пут несагледаног краја, јер краја заправо нема (према Христовим речима: будите савршени као што је савршен Отац ваш небески).
Управо на путу преиспитивања вере, плодног незадовољства достигнутог ступња своје вере, почиње прелаз „из разреда у разред”, увек виши, до највишег, никад доступног. Овај благословени процес, Kарл Густав Јунг назвао је индивидуација или „индивидуациони процес”, а хришћанство – обожење.
Препреке (искушења) на овако дугом путу бројне су; Јунг их назива: сенка, персона, мана-личност, анимус и анима; циљ је индивидуације стићи до Сопства, психичке станице на путу индивидуације која је изнад принципа Ја, а у чијем се средишту (за хришћанске народе) налази Исус Христос.
Од јачине наше вере (никад довољно јаке!) зависи да ли ћемо искушења препознати као шансу и изазов, да бисмо даље напредовали у упознавању себе, а самим тим препознавању, откривању Бога у себи или ће доћи до привременог или трајног застоја.
Човек похађа школу прелазећи из разреда у разред. остаје незадовољан (плодно незадовољан!) па наставља (слутећи) ново и друкчије школовање, откривајући трансценденцију".

 Владета Јеротић

извор: mojaucionica.com

Главни му је празник 23. децембра, а 20. јуна му је летњи празник. О овоме летњем празнику бива велики сабор народа у манастиру Светог Наума. Многи болесници долазе или бивају донесени, да ту над моштима светитељевим кроз веру и молитву получе исцељење. Не само православни него и људи друге вере долазе да потраже помоћ од светог Наума. Један муслиман из Ресна донео је и приложио манастиру звоно 1926. године из благодарности, што му је светитељ исцелио брата и са самртничке постеље подигао поново у живот. Прилагач се звао Џемаил Зизо, а његов исцељени брат Сулејман Зизо. Обојица су били угледни грађани у Ресну.

Славни празник Светог Наума је 23. децембра (где видети његово опширно житије), а 20. јуна му је летњи празник (или сабор). О овоме летњем празнику бива велики сабор народа у манастиру Светог Наума. Многи болесници долазе, или бивају доношени, да ту над моштима Светитељевим кроз веру и молитву добију исцељење. Не само православни него и људи друге вере долазе да потраже помоћ од Светог Наума. Године 1926. један муслиман из Ресна донео је и приложио манастиру звоно из благодарности, што му је светитељ исцелио брата и са самртничке постеље подигао га поново у живот. Прилагач се зове Џемаил Зизо, а његов исцељени брат Сулејман Зизо. Обојица су угледни, и сада живи, грађани у Ресну. О Светом Науму видети опширније под 23. децембром.

https://mitropolija.com/2022/07/03/prepodobni-naum-ohridski/

У једној причи у којој покушава да представи свој уметнички процес композитор Арво Парт описује свој давнашњи сусрет са непознатом девојчицом у манастиру. Седео је на клупи, покушавајући да уобличи своје идеје, кад му је пришла и започела разговор. Кад јој је објаснио шта ради, и да му то баш и не успева, упитала га је: „Јеси ли се Богу досад захвалио за своје неуспехе?“.

У причи има нечег помало мистичног – као, уосталом и у читавој појави и у музици Партовој. Лик девојчице је интригантан и тајанствен, све се одвија у манастирској тишини, а човек на клупи, протагониста приче, поред тога што је генијални композитор – уједно је и духовни трагалац, у овом случају обраћеник у православље.

Дуго сам после мислио о тој причи и о томе колики утицај на мене заправо има идеја светог или пак сакралног минимализма, блиска Парту. Минимализам можемо разумети у контексту употребе изражајних средстава – то је, наравно, прва мисао која се намеће. Међутим, ова Партова прича открива један дубљи слој – уводи нас у процес, у духовну методологију светог минимализма. Тек са том реченицом „јеси ли се Богу досад захвалио за своје неуспехе“ – као да сам у потпуности разумео шта је то што заправо покреће процес стваралачког рада, онако како га ја схватам.

И та се реченица може доживети као опште место – наши неуспеси су наши учитељи. Нема у том закљичку ничег нарочитог – свака социјално и психолошки функционална индивидуа могла би то за себе рећи. Овде је реч о нечем много дубљем и комплекснијем. Неуспех у смислу стваралачког рада представља врата – портал у откриће онога што је самом делу неупоредиво потребније. Представља, у своме крајњем збиру – препуштање стваралачкој интелигенцији која је, у случају стваралаца попут Парта – непосредно везана за Бога. То је једна струја против које аутор ступа у неминовни отпор и од које ће – уколико је исход срећан – изгубити.

Када улазимо у стваралачки процес – ми постављамо одређене циљеве, и на почетку верујемо да од степена њихове остварености зависи наше осећање успеха или неуспеха читавог креативног подухвата. Тиме у уметнички, стваралачки процес уводимо логику која му је дубоко страна, а коју смо донели из живота – из искуства свакодневног схватања успеха и неуспеха. Та логика нас у основи спречава да се отворимо за стварање – то је као да смо на море, међу таласе, довукли аутомобил и очекујемо да нам он у том окружењу буде функционално превозно средство.

У случају стварања филма – ти су циљеви можда и најкомплекснији, најдетаљнији – они морају бити до краја конкретизовани јер покрећу на рад омању армију људи чији заједнички труд треба да изнедри жељени резултат. На том путу се непрекидно – и сасвим очекивано – догађају колосални и мање колосални неуспеси – и отуда цео пут прављења филма представља стално преиначивање циљева – или филма можда неће ни бити.

И, будући да је аутор у непрекидном сусрету са неуспехом и са осећањем да изневерава своју првобитну визију – он најпре испољи очекивану људску склоност ка отпору. У инерцији постављеног циља, и држећи се за ту своју визију – он неумитно почиње да компликује и усложњава ствари. Нарочито је опасно уколико је степен ауторовог поистовећивања са делом превелики – јер тада одустајање од одређеног, замишљеног вида реализације дела за њега постаје проблем његовог сопственог идентитета. То је прилично сигуран пут у истински неуспех дела, а често и у жтрвовање духовне стабилности и потенцијала да се ради на следећем.

Тиме се аутор трагично затвара за стваралачки процес – који од њега тражи препуштање и поверење. Дакле – вера је кључна. Оног тренутка када се у процесу затворе једна врата – уместо голе силе коју употребљавамо у усуду креативне инерције – треба одмах потражити друга. Јер инерција у креативном процесу једнака је стагнацији. А као што знамо – не постоји заправо таква ствар као што је стагнација. Стагнација је на крају неизоставно ретардација. Та затворена врата постају у том тренутку једино што видимо – и ми трошимо огромне ресурсе да их голом силом отворимо. Кад то једном урадимо – пут који се иза њих отвори постаје море у које смо ушли аутомобилом.

Дакле – ваља одбацити дечје незрело наваљивање на затворена врата и одмах потражити други пролаз, другу стазу – гледајући и упијајући пажљиво шта је то што она доноси. По мом искуству – таква стаза често води управо до свете, сакралне једноставности на коју се позива Арво Парт. Она нас чисти од вишкова, скидајући са наших идеја натрухе непотребних фраза, општих места којих нисмо били свесни, плитких ефеката којима смо тежили, жеље за спектаклом о ком смо у својој незрелости маштали. Она продубљује сваки наш корак, бруси наше дело и чини га неупоредиво вреднијим.

Таква је стаза само наизглед уска – уска је зато што смо њоме кренули због недостатка средстава – мањка новца, времена, људи или наше сопствене енергије. Али ће нас, једном кад њоме кренемо – изненадити њена природност и лакоћа – одједном постаје јасно да, ако јој се препустимо са поверењем – она постаје онај један пут који води до успеха – а успех је у овом случају хармонизовање нашег истинског бића са нашим делом. На тој ћемо стази остати напослетку само ми и наше дело – кожа уз кожу, огољени и без вишкова под којима смо се скривали зато да бисмо свету понудили нешто спектакуларније, боље, релевантније.

Тада ћемо бити у прилици да кажемо своју истину. И зато се ваља захвалити Богу свакога дана за неуспехе – за страницу коју нисмо написали како је планирано, за тонове које нисмо одсвирали како смо желели, за линије на платну које су нас одвеле тамо где нисмо намеравали. Јер сви ти неуспеси представљају често онај исправнији, интуитивнији, дубљи и мудрији пут до нас самих и до дела које нас изражава и преко ког истинито комуницирамо са светом.

Иван Јовић

https://teologija.net/kratki-esej-o-zahvalnosti-za-neuspehe/?fbclid=IwAR0p8VTYc3Se4p_A9RfnEZ1PxXA6aNtkF-j5WpTQW0K97Af5qY2a9YoN1QI

 Сваког 2. јула Српска православна црква слави Светог Јована Шангајског, а мало је познато да је овај светац извесно време после Првог светског рата живео у Београду, где се издржавао продајући новине на углу Kнез Михаилове и Улице краља Петра.
Остало је сведочење савременика да су остали колпортери „морали да иду по кафанама не би ли распродали новине, а Миша би просто стао на тротоар и Срби су за неколико минута куповали све његове примерке“.
 
Миша је био Михаило Максимович, племић, избеглица пред Октобарском револуцијом из царске Русије. Максимовиче је пратио избеглички усуд - у 18. веку из Србије су отишли у Русију пред најездом Турака. Српски језик у кући никада нису запоставили.
Kако је постао светац

Због свог залагања за веру и мисионарства, те неколико случајева где је молитвом помогао излечењу, и чињенице да је 1993. године, кад је отворен сандук у којем је почивао, нађено да су његови посмртни остаци нетрулежни, Руска православна црква канонизовала га је, односно прогласила за свеца.

Будући Свети Јован, епископ Шангаја, западне Европе и Сан Франциска, родио се 4. јуна 1896. године. Није био обично дете: тешко је говорио, мало је јео, није волео гимнастику ни плес... Дипломирао је на Правном факултету, а кад је у Русији избила револуција, као официр ратовао је против бољшевика. Рањен је у десну ногу и остао је хром.
После победе револуционара, спас је, захваљујући Александру Kарађорђевићу, нашао у Србији. Ту је уписао и 1925. године завршио Теолошки факултет. Живећи као избеглица, бивши племић зарађивао је за живот продајући новине. И зими и лети ишао је бос. А нико није слутио да је тај колпортер завршио два факултета.

Будући да су му ноге од непрекидног стајања стално отицале, често је служио бос. Борећи се са сном, поливао се водом. Kад су комунисти победили и у Kини, године 1951. постављен је за архиепископа западноевропског. У Паризу су га звали Јован Боси. Служио је литургију на француском и холандском, као и својевремено на грчком, кинеском, или касније, кад је 1962. премештен у Сан Франциско, на енглеском.

Михајло Максимович замонашио се под именом Јован 1925. године у Миљковом манастиру код Свилајнца. Синод СПЦ четири године касније поставио га је за предавача Богословије у Охридској епархији у Битољу. Тек ту се, први пут, сазнало за његов чудесни начин живота...

Свети Јован Шангајски, наиме, кад се замонашио, одлучио је да себе искуша у следећем подвигу: да никада више за живота не легне у кревет и не заспи, да се лиши и сна и одмора.... И заиста, од свог монашког пострига па до смрти никада није спавао у постељи.
У Битољу се прочуо као доброчинитељ. „Волели су га људи свих вера, православни и католици, муслимани, Јевреји...“, пише у архивама. Са иконом Светог Наума у рукама, обилазио је болнице и молио се за здравље болесника. Из тог времена потичу приче о његовим чудотворним исцелитељским моћима.

Године 1934. Руска црква послала га је као епископа у Kину, у Шангај, где оснива сиротиште. Умро је 19. јуна 1966. године и тада је први пут, после 40 година, положен у кревет. Опело епископу Јовану у Цркви Пресвете Богородице у Сан Франциску трајало је чак седам сати.
У календар СПЦ Свети Јован Шангајски уписан је 2005. године. Слави се 2. јула и важи посебно као заштитник од саобраћајних несрећа.

Мошти у Миљковом манастиру
Пре четири године из Сан Франциска мошти Светог Јована Шангајског пренете су у Миљков манастир, један од шест средњовековних манастира подигнутих на десној обали Велике Мораве између Јагодине и Свилајнца. У овом манастиру монах Јован, будући светац, живео је од од 1926. до 1934. године.

Извор: Блиц

За време црквене службе људи нису увек потпуно укључени у богослужење и многи примећују ту важну особеност. Деси се да сат времена неко стоји у храму просто као посматрач свега што се догађа. Готово као посматрач са стране.

Желели бисмо да појаснимо када тачно посматрач постаје учесник у богослужбеним молитвама.

Како бисмо избегли бесциљно фантазирање на ту врло важну тему, постараћемо се да размишљамо на тему молитава у храму у руху аскетског учења, које су разрадили свети оци. У нашој Цркви постоји једно такво, аскетско учење о мислима.

Мисли нису само грешне

Рекли бисте, шта ту раде мисли, када разматрамо молитву. Добро питање. Можемо да пратимо повезаност молитве с мислима у подвижничким књигама: савршена молитва је она која је очишћена од грешних мисли. И не само од грешних мисли, већ и од свих споредних мисли. Стоп! Да ли то значи да су све мисли лоше, чак и оне које нису грешне? Нису све. Постоје и мисли, суштински добре, али које су неумесне за време молитве, јер отежавају молитву, спречавају човека да се обрати Богу.

А у тренуцима када се не молимо те мисли нам могу помоћи, усмерити нас ка духовним добрим делима, међу којима је и молитва. Тојест, такве мисли су нам од помоћи пре молитве, а за време молитве су неприкладне.

Ево шта је Свети подвижник Исак Сирин говорио о тим мислима: «Један старац је на зидовима своје келије исписивао разне речи, и када су га људи питали шта то значи, он је одговарао: „То су праведне мисли, које су ми дошле од Анђела, док они са мном пребивају. Тада они у мени буде истинске и праведне мисли и ја их записујем, како би ме оне, у мрачним тренуцима, избављале од заблуда“». Ето какве су то мисли.

Чак и сама молитва може бити окарактерисана као праведна мисао, ако је довољно кратка. Подвижник је позван да одбаци све споредне мисли како би сачувао молитвену мисао: Господе Исусе Христе, помилуј ме.

Из испосничког предања светих отаца познато је да се грешне мисли често постепено укорењују у души. Испрва се мисао рађа, потом се спаја са умом и срцем, касније се боримо са страсним мислима, које нас заробљавају и обузимају, на крају те мисли без икаквих препрека потпуности овладају нашом душом.

Постоје и стадијуми формирања праведних мисли, које противрече страсним и све ћемо их по реду размотрити. Праведне мисли, се развијају кроз молитву, а на црквеној служби се укорењују у души. И тако човек дође у цркву на службу...

Црква се моли и позива на молитву човека који ступа у храм

Служба почиње величанственим прогласом: Благословен Бог наш! Свештеник се обраћа Богу с молитвеним благословом и позива све окупљене да славе Бога. После се у храму читају и друге молитве.

Шта се дешава? Црква сеје у души човека молитвене мисли – праведне и истините мисли. Као у Христовој причи о сејачу: једно семе падe на камену земљу, а друго на земљу добру (см.: Мт. 13: 3–8, 18–23).

«У миру Господу се помолимо», – то је непосредни позив свештеника, којим се он обраћа људима. Шта на то одговара хор? «Господи помилуј» – то је спасоносна молитвена мисао која се састоји из само две речи. То је Божанско сејање, које Црква хоће да урони у душу човека.

Хор није позван да само лепо отпева «Господи помилуј», већ да молитвено отпева те две речи и да одговори на позив свештеника. То исто се односи и на све нас. Да ли ће свако ко је дошао на службу одговорити на позив свештеника: «У миру Господу се помолимо»? Није обавезно, Господ не приморава људе да се моле.

Човек се у тој прилици може понашати на различите начине. Претпоставимо да он не игнорише започету службу. Шта даље?

Човек чује тај црквени позив

То још не значи да се човек моли, бар не у пуном смислу те речи. Он је још увек на нивоу пажљивог посматрача. Он посматра како се други моле, прати све својим умом. Али не само умом. Молитва утиче на људе емоционално и естетски. Хармонично, спокојно и свакодневно молитвено певање на служби може некоме да буде пријатно. Али то још није духовни доживљај, већ чисто музички, естетски, психолошки. Понекад се и атеисти свиђа да мало постоји у цркви и слуша хор.

И тако, човек стоји у храму и посматра богослужење, али се не моли. Али молитва других људи већ почиње да утиче на њега. Наравно, у овом тренутко тај утицај није баш дубок.

Али ако човек сам направи један мали, али одлучан корак и одазове се својом молитвом, тада ће се успети на први степен духовног пута и утицај црквене службе на њега ће се увећати. Од пуког посматрања, он ће прећи на учешће у служби. Али то је већ следећа етапа, коју ћемо ближе објаснити.

Човек се одазива позиву на молитву

Тај одзив се не састоји обавезно у томе што човек пева уз хор: «Царе Небески... дођи и усели се у нас, и очисти нас...»

Није обавезно. Форма може бити и другачија. Иначе, молитвено појање свих парохијана се ретко дешава на службама. У већини храмова је замишљено да народ два-три пута пева током дугог Свеноћног Бдења или целе Литургије.

Међутим, људи се много чешће одазивају на молитву у храму. Само се она изражава у другим облицима, мање упадљивим од општег појања.

У каквим облицима се она тачно изражава? После појања „Господи помилуј“ човек чини молитвени покрет руке, осењава себе крсним знамењем. То је древни молитвени гест. Он изражава нашу чврсту веру у спасилачки подвиг Богочовека Исуса Христа. Својим крсним знамењем ми такође учествујемо у храмовној молитви, макар и ћутећи.

Навешћемо још један пример. После појања «Господи помилуј» човек у себи изговара једну реч – «Помилуј». Једна његова реч представља одјек молитвеног појања хора, које је он чуо. Он је на ту реч обратио пажњу и после је своју кратку молитву присајединио општој молитви.

На тај начин. човек прима молитвене мисли од хора («Господи помилуј»), он општи са том спаситељском молитвеном мишљу («Помилуј»).

Он више није посматрач богослужења и почиње да учествује у црквеној служби.

Борба за истинско молитвено учешће у служби

Када човек већ једном почне да учествује у служби, креће борба са споредним мислима. Није лако одвојити се од њих, одбацити те споредне мисли. Није тако лако «култивисати», чувати молитвене мисли, пустити их да живе, «гајити их», сакупљати снагу унутар наше душе.

За време Херувимске песме Црква нас све позива да: «Всјакоје ниње житејскоје отложим попеченије – Јако да Царја всјех подимем». Треба прво да одложимо све наше животне бриге и помисли (чак и те које су умесне у било које друго време), како бисмо служили Богу на Литургији – подигли и величанствено носили на својим плећима Христа Цара до Престола Бога Небеснога.

Наша молитва постаје богоносна, ако успемо да се одрекнемо животних брига и мисли и да истовремено чувамо и негујемо молитвене мисли, које нам Црква пружа на служби.

Све те свакодневне животне мисли у нашој души, кроз читав низ година, укорениле су грешне страсти, које је тешко победити. Наш ум стално муче зачеци грешних мисли, оне покушавају да се са њим споје.

Те грешне мисли узнемирују нашу душу, нарушавају унутрашњи, душевни мир. Грешне мисли, попут корова, покушавају да преплаве наше молитвене мисли.

На стадујуму борбе с животним бригама можемо приметити паритет моћи: људи се боре против животних мисли са променљивим успехом. Таман када неком успе да сачува молитвене мисли, кроз одређено време његов ум се удаљава далеко и већ је заузет животним мислима, тојест губи молитву. Потом, схвативши то, човек опет почиње пажљиво да прати службу и да учествује у заједничкој молитви.

Молитвене мисли се укорењују

Ако је борба против животних мисли успешна, уз Божију помоћ, онда се молитвене мисли укорењавају у души. Оне надвладавају свакодневне мисли и добијају своју пуну снагу и та спасоносна сила може да заглуши све што нам одвраћа мисли. Тада се човек на служби моли са «пажњом срца».

Онај који постаје део тока молитве на богослужењу, слушајући и учествујући у заједничкој црквеној служби, устремљује се ка Богу.

Подсетимо се како се Црква у заносу на Литургији устремљује ка Богу:

– Горе имамо срца, – позива свештеник.

– Имамо их ка Господу, – одговара хор.

– Благодаримо Господу, – тако звучи евхаристичка молитва у Престолу.

На овом стадијуму човек није само део заједничког тока молитве, нити само разуме то молитвено устремљење, већ активно учествује у њему. Другим речима, човек сам уграђује своју снагу у то опште молитвено устремљење, колико год може.

На тај начин, он не само да «букти» у оквиру заједничке молитве, већ долази до тога да он може да предаје другима тај «молитвени пламен».

То не значи да он добија неко позамашно духовно вођство над другима. То може бити мало приметан и не нарочит утицај, који се остварује у славу Божију, иако сам човек то не примећује и не сматра себе духовним учитељем.

Молитвене мисли доносе плодове

Кратко смо објаснили како Црква сеје молитвене мисли, како их човек опажа, прихвата и одазива се на њих, општи са њима и са Богом и како се молитвене помисли укорењавају, дубоко у нама, пробијају се са обода нашег живота у само срце наших мисли, осећања и тежњи.

И коначно долазимо до тренутка када све то доноси плодове: једно по сто, а једно по шездесет, а једно по тридесет. (см.: Мт. 13: 8). Молитва постаје средиште нашег живота.

То чудо које се дешава на служби допире далеко изван саме цркве. И оно траје и после богослужења.

Пламен молитве који је добио у цркви, човек пажљиво носи кући и пали своје кандило. То подсећа на Велики четвртак када људи кући носе огањ из цркве.

Благодат молитве у цркви помаже човеку да код куће прочита задате вечерње и јутарње молитве. Молитвено расположење траје читав дан, не само пред сан, после буђења, или пре и после оброка.

Молитвене мисли се понављају више пута дневно, док радимо било који посао, нарочито ако је он тежак и одговоран: «Господе помози», «Благодарим Ти Боже», «Господе, опрости и благослови». Тако се моли човек када схвата да је лоше поступио.

Молитвене помисли које су нам усађене у цркви многострано нам помажу. Оне оснажују човека у борби са страстима и подстичу на покајање. Молитва утиче на наш однос са другим људима, јер ми често осуђујемо и вређамо друге из гнева, гордости, зависти... Молитва ,такође, мења однос човека према својој породици, послу или школовању и чини га одговорнијим.

Молитва преображава наш живот.

Ђакон Павле Сержантов

https://srpska.pravoslavie.ru/98082.html

Коjа је корист од тебе?

Стрмоглаво журимо кроз живот, покушавајући да ухватимо његов звук, научимо значење, окусимо укус.

Бацајући празне речи и пресецајући се са стотинама случајних људи, журимо да се растворимо у гомили.

Дакле, дан за даном наш живот пролази.

Наравно, свако од нас има чега да се сети. Препуштање сећањима понекад је забавно и корисно. Сећајући се живота проживљеног у појединачним детаљима, можете га проценити кроз призму данашњице и ризиковати да себи поставите главна питања: зашто живим, шта сам добро учинио?

Смоква се уздигла недалеко,
Без плодова, само гране и лишће.
А Он јој рече: «Која је корист од тебе?
Каква радост за мене у твом стаjању
Ја сам жедан и гладан, а ти си неплодни цвет,
А сусрет са тобом је као сусрет са каменом...»

Борис Пастернак је песнички описао јеванђелску причу о сусрету Спаситеља и неплодне смокве.

Традиционално, Црква се сећа ове приће на крају поста, на Велики понедељак Великог поста.

Пре него што буде касно

Дакле, следећег дана након Уласка Христовог у Јерусалим, Спаситељ је заједно са својим ученицима отишао у храм. На путу је постао гладан и, видевши испред дрвета са богатим зеленилом, пожурио је до њега у нади да ће пронаћи његове плодове. Али испоставило се да је зелено дрво неплодно. И Христос му заповеди да се осуши.

Видевши то, Његови ученици су се изненадили: «Рави! Гле, смоква што си је проклео, посушила се» (Марко 11:21). На ово је Исус рекао: «Имајте веру Божју; јер вам заиста кажем: ако ко рече гори овој: Дигни се и баци се у море, и не посумња у срцу свом, него узверује да ће бити као што говори: биће му шта год рече» (Марко 11:23).

На шта је Господ мислио?

Свако право чудо има важан квалитет: могуће је само када постоји вера. А извор и потврда праве вере су плодови вере, односно оно што је човек створио у име Христово.

А ако, гледајући уназад, немамо шта да покажемо, немамо добрих дела, онда постоји велика вероватноћа да поновимо судбину неплодне смокве.

Најгоре је што је док се љуљамо и сазревамо, можда постати прекасно. У оном другом свету, после смрти, више нећемо моћи да променимо своју судбину. Према једном савременом хришћанском писцу, врата пакла су затворена изнутра, па стога помоћ онима, који су тамо, једноставно није могућа.

Човек, својом вољом, бежећи од Бога, покушавајући да се сакрије од Њега целог свог живота, завршава на једином месту где се то може учинити — у паклу.

Добро кроз снагу

Преподобни Јован Лествичник каже: «Не плаши се, ако паднеш сваки дан, и немоj да скренеш с пута Божијег, већ храбро стој. Без сумње, Анђео који тебе чува поштоваће твоjе стрпљење». Наравно, не треба очајавати ако још ништа добро није учињено, ако нема емоционалног импулса да се чине добра дела. Али не би требало ни да се опустите. Срце које воли, ако није генетски наслеђено, стиче се радом током целог живота.

Добро се мора ковати у себи, образовати. У почетку бисте требали чинити добро, чак и снагом, без емоционалне настројености, и не чекати да се она појави, већ њу морате сами постигнути, своjим свесним корацима и избором.

Такав подвиг је веома драгоцен у Господњим очима. Када човек, у име Христово, сломи своју природу, своју наследност, крене против његове природе, он духовно расте више од онога који има добро и мирно расположење од детињства, за шта се не мора борити.

Не заустављати се

У доживотном дуелу са собом, главно је да се не заустављаш. Све наше искрене тежње за добрим помислима и добрим поступцима подржаће Христос, у томе ћемо сигурно бити ојачани.

И у право време Господ ће рећи лично свима: «Ходите благословени Оца мог; примите царство које вам је приправљено од постања света. Јер огладнех, и дасте ми да једем; ожеднех, и напојисте ме; гост бејах, и примисте ме; Го бејах, и оденусте ме; болестан бејах, и обиђосте ме; у тамници бејах, и дођосте к мени».

И на нијемо питање: «Господе, кад се све ово догодило?» — Он ће одговорити: «Заиста вам кажем: кад учинисте једном од ове моје најмање браће, мени учинисте».

Свака врлина је бескрајна у дубини, што се не може рећи за грех, у којем се увек може доћи до дна, одакле можда и нема излаза.

И сваки нови ниво врлине је огромна и неразумљива тајна, док се иза ње не отворе друге даљине, не појави се мистериозна и примамљива новина следећег хоризонта.

Нека Господ ојача сваког од нас у овом бескрајном процесу спознаје универзума и пошаље нам своју спасоносну помоћ испуњену благодаћу како бисмо на крају Спаситељу донели дуго очекиване плодове доброте, љубави, милосрђа и покајања.

https://pravlife.org/sr/content/zhiveti-uzalud-kljuchni-znaci-beskorisnog-zhivota

Бесједа блаженопочившег Митрополита Амфилохија у манастиру Свете Петке на Гостиљу мартинићком, 30. јун 2019. године

Чулу смо ријеч Господњу, ријеч Светога јеванђеља, онај први позив Христов двојици првих ученика, Петру и Андреју, док је ходио поред Језера галилејскога, а они су ловили рибу. Па ће Он рећи: ,,Хајдете за мном и учинићу вас рибарима и ловцима људи.” И оставише мреже рибарске и пођоше за Њим, а онда другу двојицу ученика, Јована и Јакова, синове Заведејеве, такође позива, а послије њих и осталих дванаест ученика позваних првих и одазваше се на Његов позив и кренуше за Њим, а међу њима и Јуда издајник, један од изабраника који се одрекао Христа и који је кренуо демонским путем.

И тако, од тада до данас, већ двије хиљаде година, чује се та ријеч Христова: ,,Хајдете за мном!” и милионе душа, до наших времена, чули су ту ријеч и слушају је, прихватају је у своје срце. Само Господ знаде колико је оних који су чули ту ријеч и који су је послушали у свим земаљским народима на свим земаљским језицима и до данашњега дана. До данашњега дана када је и наша Марина досадашња, а сада сестра Наума, такође чула позив Христов: ,,Хајде за мном.” И ево, она је данас кренула, примивши првине анђелскога лика. Господ ју је позвао из географске далеке Русије, али срцу родне и блиске, да дође овдје у ову пустињу и да овдје у овој пустињи, поред Свете Петке, по угледу на њу, овдје са мати Параскевом нашом, да се преда у руке Господу, да преда срце своје, душу своју и тијело своје, да постане вјерна невјеста Христа Бога нашега. Кроз историју, колико је оних који су чули тако глас и послушали и кренули за Господом, и свети апостоли и свети угодници Божији и њихови насљедници, многи младићи и дјевојке, многи старци и старице, многи мученици и мученице до наших времена.

Ми данас прослављамо Светога мученика Мануила, Савела и Исмаила. Прослављамо и Светога преподобнога оца нашега Наума, великога светитеља и просветитеља словенскога. Данас прослављамо и све свете изабране Божије људе, просијавше, одазвавши се на вјерност, на глас Господњи у бескрајној Русији, од времена Светога Владимира равноапостолнога, који је примио вјеру Христову, а послије њега милиони других који су служили Господу и који су се поклонили Господу и који су мученички пострадали до наших времена, до најновијих мученика и свештеномученика, међу које, да напоменемо, и царске свештеномученике, цара Николаја и царицу Александру и њиховога сина престолонаследника Алексеја и кћерке богоизабране, Марију, Татјану, Анастасију и Олгу. И оне су заклане као јагањци за Христа Господу, ево, прије стотинак година, својом мученичком крвљу су обагриле ту земљу, али су се вазнеле на небеса и задобиле младост, вјечну и непролазну и тако редом. Колико је оних који су чули глас Господњи: ,,Хајдете за мном.” А ево и ми смо се, чувши глас Христов, сабрали овдје у ово свето мјесто као ученици Христови, као они који су се крстили у име Оца, и Сина и Духа Светога. Заједно са дјецом, са нашим сестрама овдје, са оцима, сабрали се на овом мјесту, предодређено од давнина да постане и свето мјесто посвећено покровитељки бјелопавлићког племена, Преподобној матери нашој Петки. Велики Божији дар за Бјелопавлиће и за све нас да се и овдје слуша та ријеч Господња, да идемо за Њим, јер ко хоће да иде за Њим нека се одрекне себе, нека узме крст свој и нека ходи за Њим, по ријечи Господњој.

За Видовдан смо били на мученичком и страдалном Косову, у Пећкој патријаршији, у манастиру Дечанима, на Газиместану и тамо смо поменули све оне који су, кроз вијекове, на том свештеном простору, себе принијели Христу Богу на дар. Све старе мученике, до цара Лазара, заједно са царем Лазаром и послије цара Лазара, до наших времена, до недавно закланих за име Господње. Тамо смо поменули њихова имена, Марице Мирић и Милеве Вујошевић, родом из Куча, које су сахрањене иза олтара свете Пећке патријаршије, заједно са бројним сестрама које су такође одазвале се гласу Господњем и од ’57. године служиле у Пећкој патријаршији, обнављале своју душу и обнављале Пећку патријаршију, на челу са, блаженог спомена, мати Февронијом, једном савременом подвижницом и светитељком. Февронијом, која је такође не само носила крст мученичке савјести, него и примила и мучеништво и спремна била да прими и мучеништво у крви. У она зла времена, нарочито 2004. године, када су претили да спале Пећку патријаршију и када је италијански генерал позвао мати Февронију и сестре да напусте Пећку патријаршију, јер неће моћи они да их ту сачувају, и мати Февронија је рекла: ,,Ја одавде не идем, овдје је сав мој живот, овдје је мој гроб. Моје рођење и мој гроб је овдје и одавде ићи нећу. Па сестре како хоће и како могу.” Наравно, све сестре су остале и задивио се италијански генерал тој храбрости и тој вјерности и послије нека Бог награди и њега и те Италијане браћу који су спасили Пећку патријаршију, да она не буде разорена. А тамо се и упокојила и мати Февронија.

А ту су сахрањене и ове двије мученице, заклане ’99. године за Христа Господа и извршено је насиље над сиротом Марицом Мирић и ту је удостојила се да буде сахрањена и она иза олтара пећких архијереја, патријараха чије мошти већина њих и данас тамо почивају. Светога Арсенија су мошти стигле овдје код нас у Бјелопавлиће, а Светога Никодима, Светога Данила, Светога Пајсија, Светога Јована Кантула, мученички пострадалога, Светога Максима и осталих архиепископа, тамо су те свете мошти. Као што су и мошти Светога Стефана Дечанскога, краља, вјечнога краља косовскога и српскога, тамо сачуване и све докле буду мошти светога краља тамо, он је владар Косова и Метохије, нема, нити је било, нити ће бити другога владара поред њега. И док су тамо архиепископи пећки и њихова светиња и они који су чувари тих светиња и у Пећкој патријаршији и шире од Пећке патријаршије, и у Дечанима, и у манастиру Грачаници, диван Божији народ који је остао вјеран Христу Господу, они који се нијесу одрекли Христа и који се нијесу одрекли цара Лазара, који носе крст Његов и опредјељују се за вјечно Царство небеско, јер знају да је земаљско за малена царство, а Небеско вјечно и непролазно. И као што цар воледе Царству небескоме жртвујући се, тако и они послије њега, све до јеромонаха Стефана, такође обезглављенога ’99. године и монаха Харитона, тијело му је пронађено, али лобања му није пронађена. Сахрањен је у Призрену, спасивши сестре из манастира Свете Тројице код Мушутишта. Спасио је сестре, дошао је, био је убијен и заклан и посвједочио је Христа Господа, као и ови мученици које данас прослављамо, као и Преподобни отац наш Наум, дивни светитељ и просветитељ, чије мошти чувају се у Охриду, у оном манастиру дивном на Охридском језеру. А његово име и његова послушаница је постала и данас наша сестра Наума, да носи тај часни крст и да, својим подвигом, обједињује и наставља дјело светих мученик росијских и исповједника подвижника и дјело Преподобнога оца нашега Наума, свесловенскога светитеља и просветитеља.

Његовим молитвама Господ да је укријепи, а заједно са њом и све нас овдје сабране и све људе који слушају глас Господњи и који се одазивају и у наше вријеме широм васељене на позив Христов: ,,Хајдете за мном.” Силом Божијом, Оца, и Сина и Духа Светога, Господ нека укријепи све нас и све људе у вијекове вијекова. Амин.

https://mitropolija.com/2022/06/30/hajdete-za-mnom/

У животу нам је понекад веома тешко да се зауставимо. Стално смо у журби, решавамо проблеме у ходу, који се гомилају један за другим. И ова журба постаје узрок још већих проблема.

Темпо живота драматично се повећао последњих деценија. Једва имамо прилику да будемо насамо са вољенима, са собом и са Богом. Чак се и молитвено правило често изговара непажљиво, не размишљамо о значењу речи које изговарамо.

Што даље, то више – одлуке се доносе на брзину, под утицајем емоција или инстинкта. И што брже трчимо у овој бескрајној трци, теже нам је да се одупремо непровереним или лажним информацијама и манипулацијама. Престајемо да припадамо себи. И одавде долазе све наше тешкоће са самим собом, са онима око нас и, као резултат, са Богом.

Размислите о томе: скоро никада не остајемо сами. Чак и када смо потпуно сами у закључаној просторији, одмах смо извучени из осамљености сигналом нове поруке у месинџеру – и журимо да проверимо каква нам је важна порука стигла. Али да ли је то важно?

И то, наравно, није разлог да се криви технолошки напредак. Не ради се само о месинџерима. Ради се о нама самима. Ми сами себе лишавамо усамљености, тихог размишљања, општења са Богом.

Може се чак чинити да човек намерно урони у ову трку 24/7 како не би срео себе, не би срео Бога. Нека врста још једног покушаја да се сакрије од најважнијег. Али ово је илузија. Што се више скривамо од најважнијег, то више нас преплављују таласи нерешених проблема, а у једном тренутку долази до осећаја непремостивог умора, малодушности и апатије. Није ли то познат осећај?

Многи људи у свету покушавају да се изборе са овим проблемом уз помоћ психотерапеута, трошећи много новца и не постижући увек резултате. А неко погоршава проблем одласком у алкохолизам или нешто још опасније.

Али у ствари, овај проблем се не решава таквим претераним напорима, под условом да га ми нисмо запустили. Само треба да се издвоје тренутак тишине у нашем тврдом ритму. Зауставимо се, направимо паузу, искључимо звук на нашим телефонима. Хајде да седимо у тишини, макар и неколико минута.Jер, Бога можемо чути само у тишини. Тишина је најбољи услов за молитву. А ова тишина није увек акустична. Ако научимо да осећамо присуство Господње, моћи ћемо да осетимо духовну тишину чак и у бучној гомили људи. Али за ово морате почети барем са малим стварима.

https://pravlife.org/sr/content/mitropolit-antonije-pakanich-skoro-nikada-ne-ostajemo-sami

Отаџбина је оно на што нас данашњи дан упућује да мислимо. Црква наша говори нам о две отаџбине. И Косовска епопеја понавља и потврђује визију цркве, визију двеју отаџбина. Земаљска и небесна отаџбина. Царство земаљско и царство небесно. Оба царства уткана једно у друго, као душа и тело; оба покривена непровидном копреном. Иако нам се понекад учини да боље познајемо земаљско него небесно, научни испитивачи земаљскога расхладе нас својим дознањима – као што то чине у наше дане – да је крајња стварност земаљскога не материја него дух, или како један од њих каже: „ствари су мисли Божје“. При томе долази нам у сећање стари балкански философ Платон, који је наслућивао два света – свет натприродних и вечних идеја и свет од сјаја тих идеја у природи. Али кад је дошао Онај, који није од овога света Христос Спаситељ, спасао је човечанство од слућења и наслућивања, спасао нас је од незнања у најосновнијем и најважнијем. Открио нам је отаџбину небесну, у којој влада не некакав измишљени Хронос који гута децу своју, него Отац који с љубављу сачекује и прима децу своју из њихове привремене земаљске отаџбине. О колико их је досад примио! И колико одбацио! Као домаћин што стреса воћку, па труле плодове одбацује а здраве сабира и односи у дом свој. Прошлу недељу назвала је наша црква недељом Свих Светих. Необично значајан и благ дан; дан који појачава нашу наду у погледу наших умрлих предака, сродника и пријатеља. Јер та недеља је недеља посвећена и свима оним светим и праведним душама, за које се није могло наћи места у нашем кратком календару То су безбројни милиони оних „који су земљу онебесили својим врлинама“ непрегледни рој „безимених“, како се називају у служби тога дана. Међу њима су и многе душе, које смо ми познавали у овој земаљској отаџбини и које су нам биле драге. Ту су и многобројни „незнани јунаци“ из рата и мира, чија су имена на земљи заборављена и чији су гробови давно преорани. Ту су заиста и Косовски витези, осим Лазара и уз Лазара. Од целе косовске војске ушао је у наш кратки календар само свети Лазар. Но зар се нису посветили и остали који одоше на Косово „за крст часни крвцу прољевати“? Зар и слуга Голубан, није жртвовао свој живот као и Лазар за исту ствар? И многи косовски Обилићи, и Страхињићи, и Југовићи? И она јединствена мајка Југовића, и ћерка јој славна Царица Милица – зар да и они сви нису онамо где и свети Лазар? Свакојако. Но њима су имена у вечитом, небеском календару и њихов спомен у дан Свих Светих. Живе душе њихове су у оном царству небесном, коме се честити кнез мудро приволео, у оној правој и вечној отаџбини, у коју се надамо и ми у своје време преселити и са њима састати.

За ту праву и вечну отаџбину ми се припремамо у земаљској отаџбини. Земаљска отаџбина није само земља која нас телесно храни, нити само оквир државе, у којој се узајамно помажемо или сносимо. Нити је то само наша земља, него и земља отаца наших, због чега се и назива отаџбином. Још увек над њом бдију и на њу упливишу својим духом и својим молитвама. У отаџбину спадају и гробови њихови, кости и крв, и сузе њихове. Још у отаџбину спадају ћивоти оних који се јавно посветише и у кратки наш календар уписани бише као и прах оних који не уђоше у кратки црквени календар али уђоше у неисцрпни и увек још непопуњени вечити, небесни календар. И њихове задужбине, цркве и манастири, и све светиње свих народних поколења из прошлости. Још у отаџбину спадају и идеали истине и правде отаца наших, и гесла њихова од којих је најсјајније и најзвучније: За крст часни и слободу златну .Па у појам отаџбине спадају и борбе за те високе идеале, помоћу којих се формирао карактер народни и сачинила сва величанствена драма наше народне историје. И борбе, и страдања, и „љуте битке, муке свакојаке“, и победе и порази, и крици и јауци, и песме и молитве, и жртве, и тамјан, и восак, и уздисања покајника и трпљења праведника – све то, и још много сличнога, испуњава појам отаџбине. С таквим садржајем и једна земаљска отаџбина представља светињу. С таквим садржајем, у пуној и богатој мери и наша отаџбина је заиста светиња. Сама земља по себи, као ледина и планина, без оног светог садржаја, била би јефтина отаџбина А само у јефтиној и од светиње празној земљи могла се изговорити она бескућничка реч где ми је добро, онде ми је отаџбина. Добро је и предобро било у богатој Америци оном полубатаљону Црногораца, који 1915 године кренуше у помоћ својој кршној отаџбини, да на догледу својих родних планина потону у сињу гробницу. Зашто кренуше на опасан пут не принуђени, у сусрет смрти? Зато што сматраху да им је добро тамо где је отаџбина њихова. Света земља отаца њихових украшена многим светилиштима и освештана премногим жртвама, од којих је Косовска жртва једна од највећих.

Кад мислимо о косовској жртви ми смо склони о сваком Видовдану да дајемо своје оцене о Косовским борцима, да их тако рећи изводимо пред свој суд, те да једне обасипамо похвалама а друге прекорима. То је суд историје. Но суд историје може бити и обратан, т. ј. не морају увек потомци судити претке, него и прецима се мора дати право да суде потомке. Тако се онда долази до пуног суда историје. Зар не би било корисно, да ми себе једном ставимо пред судом Косовских светих витеза? Да слушамо њихова питања и да дамо своје одговоре? Никад корисније, мислим, него у ово наше време, кад пред нашим очима падају царства земаљска као гњиле оскоруше од суровог ветра; кад се европски народи узајамно сатиру а азијски с претњом уздижу; кад Хималаји расту и Алпи падају, и кад се жуте воде лако могу излити преко својих корита и погасити огњеве европске. Но кад ставимо себе пред суд својих предака, морамо поштено одговарати. Ако нас честити кнез упита: Да ли сте и ви, као ми, спремни за небесно царство жртвовати земаљски живот шта ћемо одговорити? Јесмо, честити кнеже, одговорићемо, да би само што пре били с тобом у небесној отаџбини. У нас нема самониклих безбожника, као што их нема ни у Русији нити код других Словена. Што их има, то је од наноса из оних земаља и племена, где је Христос презрен и где је духовни вид за небесно царство ослепљен. Сваки безверац на Светој земљи нашој, ученик је и следбеник неког учитеља са стране, на кога се и позива кад говори као безверац. Не позива се на тебе, честити кнеже, нити на ма кога из историје свога народа, ни на своју мајку, ни на свој сопствени разум, него на некога болесног странца, несловесног, несловенина. Никад ни један Србин није постао безбожник мислећи својом главом, него туђом.

Шта ћемо одговорити Милошу, ако нам постави питање: Имате ли људи и где су они, који ће у часу искушења мудро и јуначи повести народ правим путем? Одговорићемо имамо их, славни јуначе, имамо их доста; једни су на видику а други у пензији у повучености. Но у одсудном часу, позваћемо и оне из пензије, као што смо и раније чинили кад је требало спасавати отаџбину.

Или, какав одговор да дамо Косовки девојци, кад нас упита о девојкама нашим? Рећи ћемо: док платно би јефтино, оне кројише кратке хаљине, а сад кад платно поскупи, оне кроје дугачке хаљине. Зар то није нелогично? Није, није златна Косовко наша; јер дужина хаљина код девојака не зависи од јефтиноће и скупоће него од величине стида. Порастао је стид у наше дане, па порасле и хаљине.

Шта би одговорили Страхињићу Бану, ако нас погледа својим страшним очима и упита нешто о брачном животу у вези са својим случајем? Ништа. Заруменили би се и оћутали. Јер како би му смели говорити о претрпаности по духовним судовима, о разводима, о цифрама? Опрости, победиоче силног Влах Алије, трудићемо се да се поправимо пре него што нас бич Господњи почне поправљати.

Ако ли нам Југовића мајка пројеца питање: да ли је још којој Српкињи пукло срце за синовима као мени, шта да јој кажемо? Јесте, света мајко, хиљадама и хиљадама. Ти си прва но ниси последња, чије је срце изнемогло видећи да су се празни коњи и пси вратили а витези остали на бојишту. Зашто нас и питаш, кад знаш и видиш у небесној отаџбини око себе безбојне мајке српске, којима је пукло срце за јуначким синовима као теби за твојим Дамјаном?

Па још ако стари Југ Богдан навуче седе обрве на очи и упита: да л’ поштују деца родитеље као што су моји синови мене поштовали, шта да одговоримо? Свако пиле данас прави се паметније од квочке, господаре наш. Помоли се Богу за нас, твоје потомке, да не прођу стражњи мимо предње.

Можда ће се и сам господин Вук усудити да се из адског дима дигне и упита: а има ли међу вама издајника? Нисмо чули да их има, странче и туђинче, нисмо за њих сазнали. Од твога злог примера и од проклете судбе твога потомства сви су се Срби уплашили, те не чујемо да има издајника међу њима. Али ако нема издајника, говоре да има нешто слично. Ратни богаташи и сви они који више воле земаљско царство него небесно. Ако ти је тешка самоћа тамо, ови нису много удаљени од тебе, можеш их довикати и могу те чути.

О браћо моја, суд историје, суд је вечне правде Божје, према којој је све немоћно и све ништавило. Но тај суд историје разуман је, потпун и користан кад се суди с обе стране, т. ј. кад садашњост суди прошлост и кад се да судити од прошлости. Такво је убеђење нашег народа. Због тога ништа није за њ ново што сад бива у свету. Он је искуством стекао правилно мерило које можда недостаје и великим народима. Он слуша о победама и слуша о поразима, но он зна релативну вредност и једног и другог. Он је имао победа, које нису значиле срећу и пораза који нису значили несрећу. Све је привремено, само је Бог вечит. И све привремено мора се уређивати према вечитоме, ако хоће да задржи сјај и трајност. Тако и земаљска отаџбина мора стајати у служби вечне отаџбине, и свако земаљско царство у служби царства небеског. Кад народи на овој малој планети нашој признаду Бога за Бога, и земљу и сву васиону за Божију имовину, и земаљски живот као припрему за живот вечни; кад приме закон Божији као апсолутно правило владања; кад буду светили и венчали име Оца свог небесног изнад сваког имена, и желели царство Његово пре и изнад сваког другог царства и цара, и кад вољу Његову, мудру вољу родитељску буду ставили изнад сваке људске воље и тиранске самовоље – заиста, онда ће ратови бити немогући. Онда ће се клицање победиоца и крик побеђенога моћи чути само међу зверовима у прашумама. Па и то ће бити неподношљиво за оплемењено срце човечје. Јер тада ће бити на земљи миленијум мира и власт Свих Светих. Боже дај и ускори!

свети владика Николај

Протојереј Андреј Овчиников о првој исповести, правилном васпитању деце и уобичајеним грешкама које родитељи праве

Како припремити дете да се први пут исповеди? Зашто тинејџери напуштају Цркву и шта треба  урадити да би се то избегло? Ко има кључну улогу у духовном васпитању деце: свештеник или родитељи? Како заштитити своје дете од духовног сагоревања и навикавања?

На ова и друга питања разговарали смо са протојерејом Андрејем Овчиниковим, ауторем великог броја разговора о породичном животу који је и сам отац седморо деце.

Често можемо видети нервозу, па чак и неку трему међу мамама у парохији, чим њихово прворођено (управо прворођено, а не треће или четврто дете) напуни седам година и спрема се да почне своју прву исповест. Како и зашто је важно да хришћанин, посебно млад, своју прву исповест изврши под свештеничким епитрахиљем?

— Приметили сте да то највише брине жене, „маме“. Прилично је обесхрабрујуће знати да тате нису ту, јер свештеник који  исповеда мора да види да је глава ове породице задужена за васпитање деце. Било би заиста лепо када би се тате побринуле да своју децу припреме за исповест. И није  важно да ли је син или ћерка. Јер маме се баве припремама детета за исповест на прилично посебан начин. За почетак, мајка увек покушава да учини да се њено дете осећа удобно, сигурно и самопоуздано. С једне стране, у овоме нема ништа лоше. Али, с друге стране, мајка ствара специфично вештачко окружење – то је, наравно, веома удобно за дете, али то није оно што се може применити у стварности у сваком тренутку.

Наша породица никада није имала неке посебне припремне фазе пре прве исповести. Све се котрљало према томе сасвим глатко.

Деца су старија, више их не треба носити у цркву, а тамо морају да се спремају за озбиљне кораке. Исповест је важна припремна фаза пред Тајну Причешћа. Ако су оба родитеља озбиљна у вези са васпитањем своје деце, онда се прва исповест дешава много пре прве званичне црквене исповести. „Шта је добро, а шта лоше?“ — требало би да буде стална тема разговора у породици. Наравно, ако родитељи говоре својој деци о опасностима од лагања, лењости и лукавства, глуме или изазивања беса много пре него што наврше седам година, онда се то лако пројектује на исповест. Дакле, неће бити разлога за бригу о томе.

Дете долази на исповест и видимо плод његовог васпитања. Да је заиста васпитан у вери, покајао би се свесно, често прилично дубоко и искрено. Али некад се породица према томе односи као према одређеном чину – једноставно као „само дођи до баћушке и реци нешто“ – то такође можемо видети.

За шта се деца кају? Беснели су и нису послушали. Два греха. Родитељи често не обраћају пажњу на то да њихово дете проводи сате на телефону, да већ лаже или се понаша као егоиста који никад не помаже код куће. Али они не примећују дубоко усађене ствари и раде са својом децом само на оним питањима која леже на површини.

Ако нико не васпитава децу код куће, она ће, без сумње, ћутати све време исповести

Зато сам за упрошћену припремну фазу исповести за децу. Нешто сте погрешили — идите и признајте се, покајте се за оно што сте погрешили

Често на исповести видимо да дете нерадо чита своје грехе са папира. Осим тога,  дешава се да грехе диктирају његови родитељи. Да ли је то изводљиво и у којој мери?

— Огромна је педагошка грешка када се деца, још мала, приморавају на то. Јер кад једном напуне тринаест или четрнаест година, једноставно ће се побунити и потпуно престати да иду у цркву.

Видите, ми практично немамо тинејџере у цркви. То је резултат такозваног „маминог васпитања“, када се мајке претварају да су религиозне, али, у ствари, не успевају да васпитавају своју децу у вери. Зато, када дете једном достигне адолесценцију и одрасте у својој способности да озбиљно схвати хришћански начин живота, оно често не жели да се узбуђује и удаљава се од Цркве. Можда звучи грубо, али овај проблем постоји.

Видимо само децу и младе који су се у животу опекли, или посрнули и пропатили. Они се, као изгубљени синови, изненада сете да треба да се врате у Цркву. Чињеница да немамо тинејџера у нашим црквама је резултат нашег васпитања.

Саветовао бих вам да се не играте ниско или на прстима око перцепције греха вашег детета. У нашој породици деца мало говоре о својим гресима. Али знам да ће када оду на исповест имати за шта да се покају. Навика истраживања душе је изузетно важна врлина.

„Ако на крају дана успете да запишете неколико грехова које сте починили, онда живите промишљено.“

 Уопштено говорећи, писање грехова на папир је добра навика, посебно када тек почињете свој живот као хришћанин или када сте дете. Ако сте на крају дана у стању да запишете неколико грехова које сте починили, онда живите промишљено, процењујући своје речи и поступке и пратећи своје грешке и грехе. Затим, на крају недеље, потребно је да испитате листу како бисте дефинисали конкретне грехе и исповедили их пред свештеником. У овом случају, то је добра пракса.

На жалост, видимо да је у савременим породицама мајка та која брине о васпитању своје ћерке, а отац синова…

— Дао бих строгу епитимију таквим родитељима: рекао бих да чине велике метаније.

Требало би организовати парохијске курсеве о основном хришћанском васпитању деце уз помоћ родитеља са вишечланим породицама. Зато што људи нису у стању да школују своју децу. И не само то, него не желе и не могу. Као резултат тога, видимо свакакве девијације у хришћанском васпитању. Споља – додир црквености, али изнутра – празна шкољка, често, која скрива помало труле црте људског карактера које нико никада није неговао.

Таквих тужних примера, нажалост, има доста и међу онима који уче у богословијама и спремају се за рукоположење. Савремени младићи више не показују особине које би требало да буду у основи хришћанског образовања: поштење, марљивост и несебичност. Који  разлог стоји иза тога? Разлог томе су недостајуће године васпитања, када је о деци требало бринути, из дана у дан, добијати кућно васпитање, водити примером, а никако не дозволити да се омаловажавају.

— Често се дешава да родитељи покушавају да за своје вољене наследнике нађу посебног баћушку „наклоњеног деци“, посебно нежног оца исповедника. Да ли постоји потреба да се ово уради?

— Мислим да свештеник мора да створи угодно окружење за свакога ко дође на исповест: не само за дете, већ и за одраслу особу.

Рад исповедника подразумева стварање зоне комфора, тако да се свако ко дође на исповест осећа спокојно, опуштено и нема страха да говори о својим грешкама и гресима. Јер хришћанин се не исповеда код свештеника, него код Бога.

„Тражите свештенике као што тражите учитеља или доктора; покушајте да нађете некога ко не игра улогу пастира, већ је живи.“

Нажалост, наши свештеници не могу увек да обезбеде овај ниво духовне удобности. Ужасно је да постоји само неколицина одабраних којима можемо поверити своју децу, или који не би учинили никакву штету. То је био један од омиљених предмета за архимандрита Јована (Крестјанкина): тражите свештенике као што бисте тражили учитеља или доктора; покушајте да нађете некога ко не игра улогу пастира, већ је живи.

Како родитељи треба да се понашају након исповести свог детета? Неки практично горе од радозналости: да тако кажем: „Шта је моје дете рекло свештенику? Како је свештеник одговорио?”

— Не узнемиравај га. Не копајте му у душу. Признао је — слава Богу што јесте. Нема потребе да се питате ни о чему. Кад оде на следећу исповест, рећи ће више.

Које је главно правило васпитања? Савијајте дететову вољу нежно, али систематски и чврсто, држећи фокус на остварењу тих узвишених циљева. Овај рад је од највеће важности!

Иако сам рекао да децу треба да васпитавамо нежно, то није баш лако, па чак и наноси бол. На пример, треба да научимо дете да устане рано да изговори јутарње молитве, да склони своје играчке, да намешта кревет или пере судове за собом. Родитељи треба да наставе да саопштавају ове поруке и тако обучавају децу да се жртвују. Мало по мало, донеће први плод.

„Ко може да се похвали да је успео да отргне своју децу од компјутера, паметног телефона или видео игрица?!“

 Затим, треба да кажемо нашој деци да пазе шта говоре и да буду љубазни и захвални. Посебна тема је паметни телефон, данашње „оружје за масовно уништење“. Ко може да се похвали да је успео да своју децу отргне од компјутера, паметног телефона или видео игрица?!

Некако смо узели за правило да већи део одговорности пребацимо на свештеника. Нека Баћушка, да тако кажем, поправи путеве детета. Видите, ми можемо само да дотерамо оно што су родитељи урадили по питању васпитања. Све што можемо да урадимо је да им помогнемо и прилагодимо их. Највећи терет одговорности сносе искључиво родитељи детета.

Када је наше дете још било мало, волели смо да играмо једну игру. На крају сваког дана разговарали смо о томе како је прошао његов дан. Дете је објаснило шта је ново научило и шта је погрешило или где није успело. Али, пре него што је напунио шест година, приметио сам да је почео да говори лажи у нади да ће изгледати боље и паметније. Исто се дешава и на исповести када желе да изгледају боље него што заиста јесу и прикрију одређене ствари. Како можемо помоћи нашој деци да науче да буду верни себи и да се никада не плаше беспоштедне процене?

— Ако лаже, лаже свуда, и код куће и у цркви. Родитељи треба да раде са дететом. Ако се те лажи изнесу на видело, када је он, на пример, намерно прескакао часове, или узео бомбоне из кухињског ормарића, или сурфовао по мрежи, иако је то било забрањено, а потом су родитељи разговарали са њим, шта су последице? Дете оде и исповеди се код свештеника.

Ми свештеници само бележимо ову или ону грешку, али је превише тешко направити разлику. Има људи, посебно мале деце, који  варају током исповести и у том случају очигледно желе да изгледају бољи него што заиста јесу. Родитељи треба да знају и раде са оним што се крије у души њихове деце.

Зашто стално говорим, „родитељи ово, родитељи оно“? Зато што је деведесет пет одсто дететовог васпитања одговорност родитеља

Често се људи питају: „Шта да радимо?“ Код неких родитеља је реч о њиховој деци која болују од дроге, другима је то играње игрица, а онда има и оних који су ступили у у интимне односе итд. итд. Како можемо помоћи? Молећи се. Изгубљено време и благовремени напори за исправљање које родитељи нису предузели не могу се поправити. У том погледу сам песимиста, јер се у овом тренутку већ суочавамо са прилично страшном ситуацијом.

Али како су слатка сва та деца на почетку! Ипак, имајте на уму, сви су они млади, а реч је о деци од пет до седам или девет година. А шта је са срећно насмејаним тинејџерима? Или, чак и они који се не смеју срећно? Једноставно су нестали из наших цркава. Наравно, уживамо да видимо бебе у црквама. Хвала Богу! Али када служите четврт века, не будете толико срећни када видите још једно дете. Али ја се прилично радујем када видим тинејџера или младића.

Ево још једне ситуације.  Родитељи су одлучили да њихов седмогодишњак треба да живи праведно, и он се води на прву исповест, а потом и причешће. Али овај клинац, пошто га нико раније није учио, има правих проблема да прође кроз исповест. Шта би био ваш савет и како да спасемо његову незрелу душу?

— Бог делује на тајанствене начине. Знамо за толико случајева када је дете од малена било у цркви, а онда га оде на другу страну и више га не видимо. Дешава се чак и одраслом човеку, рецимо, да иде у цркву десет-петнаест година, и — само толико! Он се разочара и сагори — а ни ми га више не видимо…

Ентузијазам у првом тренутку је, наравно, битан. То би требало да буде радостан догађај. Људи први пут долазе у цркву да се исповеде, или причесте, или се спремају за свој први пост… Али ко истраје до краја, биће спасен (Матеј 24:13). Замислите само то, цео ваш живот је пред вама, и морате га живети као хришћанин. Биће толико искушења, када можда пожелите да напустите оно са чиме сте почели.

Пре свега, свештеник својим неправедним поступцима не треба да одвраћа човека од вере, или од Цркве, нити да га застрашује. Оно што обично радим је да стојим тамо, слушам, молим се и посматрам. Јер сваки човек другачије размишља о својој души. Ако Бог да, то ће трајати много година

Поменули сте сагоревање. Дешава се и да, временом, деца васпитана у црквеним породицама изгубе тај побожни однос према свему што је у вези са Црквом и почну да се према томе односе као према мукотрпном послу. Они иду у цркву, не због тог најважнијег Састанка, већ зато што ће видети своје „недељне“ пријатеље, и тако механички узимају Свете тајне. Како родитељи могу да сачувају своје дете од сагоревања и навикавања?

„Ако родитељи воде лажни религиозни живот, пре или касније, и њихова деца ће постати као они“

— Само њиховим личним примером. Ако се родитељи према свему што је свето односе са поштовањем, њихово дете ће то увек приметити. Ако родитељи воде сумњив живот и понашају се двосмислено, и њихово дете ће их у томе копирати. Управо су се причестили и изашли из цркве — и то им је ван памети: суде, свађају се, говоре непристојне ствари, или се одају беспосличарству или прождрљивости итд. Шта дете види? Позоришна представа, драмска представа, коју његови родитељи једноставно играју глумећи неки идиличан живот. Деца не опраштају лицемерје. Ако је верски живот родитеља лажан, пре или касније, и њихова деца ће постати попут њих. Зато је императив да родитељи воде сопственим правим примером.

Да ли су родитељи једини ауторитет за дете? Шта кажете за свештеника, учитеља или спортског инструктора?

— Млађа деца и тинејџери не би требало да имају других ауторитета осим својих родитеља. Проживљавамо заиста тешка времена и сами морамо да бринемо о својој деци. Нажалост, сведоци смо нездраве и алармантне ситуације.

Али када деца одрасту, неопходно је да пронађу доброг пријатеља, старијег брата или оца, у лику свештеника (у зависности од старости оца исповедника), који ће им помоћи да се позабаве својим животима.

Зар им не одузимамо независност?

— Не када су мали, али касније, када дођу у разумне године, можемо их постепено пустити.

Наша породица је велика, зато не могу да причам како је одгајати јединца или, можда, двоје деце, али у размаку од десет година. Имамо седморо деце и немамо другог искуства осим тога. Наша породица је сазревала заједно са децом. Дакле, могу да пренесем управо овакво искуство. Шта да кажем онима који имају једно дете?.. Лакше је васпитати десеторо него једино дете. Измориће родитеље, јер је усамљен. Одрастао сам као једино дете, и сећам се: то је била права ноћна мора.

Останите близу своје деце – то је најважнија ствар. Децу треба волети. Ако останеш са њима, ако разговараш са њима и водиш рачуна о њиховом васпитању — све ће бити у реду.

Које књиге, осим Књиге над књигама (Светог писма, прим.прев.), можете препоручити деци, и њиховим родитељима, где би могли научити како се свесно покајати?

— Најбоља књига је правилно васпитање, када родитељи објашњавају шта је добро, а шта лоше, шта је дозвољено, а шта забрањено. Увек ме заболи у срцу док посматрам скривене пороке, као што су злоба, лицемерје и нелојалност, када споља све делује пристојно, али изнутра – смрди на трули карактер. Очигледно је нешто у породичном животу те особе пошло по злу.

„Важно је научити дете да ради лак посао, како би знало да пере под, судове, како да ручно пере одећу и окачи је да се суши.“

Важно је научити дете да ради лаке кућне послове, како би знало да пере под, судове, како да ручно пере одећу и окачи је да се суши. Овај рад је од великог значаја. У данашње време одрасли покушавају да заштите своју децу од тога, али као резултат тога настаје егоизам, а он је главни непријатељ доброг васпитања.

Нема шансе да дозволимо себи да „играмо“ игру површног васпитања. Очигледно, данашњим одраслима недостаје знање и  мудрост.

Много је корисних књига ових дана у штампи. Постоје дивне књиге о породичном животу које је написао протојереј Илија Шугајев, Породица Нине Феодорове говори о емиграцији, вери и истрајности. Рад Герија Чепмена о психологији под називом Пет љубавних језика је такође добар. Сматрам Ану Карењину уџбеником о породичном животу. Занимљива је и прича М. Шолохова „Судбина човека” и О’Хенријева „Дарови мудраца”.

Оно што је заиста важно јесте да увек будете уз своју децу, да ходате са њима кроз живот, да их волите и поштујете, помажете им и чешће разговарате са њима.

И у закључку, оче Андреје, како можемо помоћи детету да развије опрезност од чињења греха, али не и страх од исповести?

— Ако дете поред себе види богобојажљивог човека, било тату или маму, оно ће порасти као они. Али овај страх Божији не треба измишљати, када споља остављате утисак да га осећате, а изнутра немате поштовање за Бога. Зато, ако је родитељски пример искрен и истинит, дете ће то исто усвојити. То је врхунски и главни алат.

Поучавати достојним примером — то је данас најважније!

https://mitropolija.com/2022/06/27/deca-ne-prastaju-licemerje/