С ближњима се треба опходити са благошћу, не ожалошћујући их, чак, ни својим изгледом. Када се човека гнушамо или га жалостимо, тада као да се на наше срце наваљује неки камен.

Дух узнемиреног или унинијем обузетог човека треба да се трудимо да ободримо речју љубави.

Жеднима дај да пију, гладнима да једу!…

Брата који греши, покриј, како саветује Св. Исаак Сирин (Сл. 89, л. 169): „Простри ризу своју на грешника и покриј га!“

Ми сви потребујемо милости Божије, као што пева Црква: да Господ није у нама, ко би се могао жив сачувати од непријатеља људског, који је уједно и човекоубица.

У своме односу према ближњима, треба да будемо, како речју тако и мишљу, чисти и према свима подједнако пријазни, иначе ћемо живот свој учинити бескорисним.

У мери у којој неко сам духовно напредује, он и добија дар разумевања људских слабости.

За увреду коју нам нанесу други, не само да не треба да се светимо, него, напротив, треба још да је од срца опраштамо, макад нам се срце томе и противило.

Ми треба да љубимо ближњега не мање него себе саме, по заповести Господњој: „Љуби ближњег свога као себе самог!“

Али, (ближњега) не треба да љубимо тако да љубав према њему излази изван граница умерености и одвлачи нас од испуњавања прве и главне заповести, тј. заповести о љубави према Богу, како о томе учи Господ наш Исус Христос у Јеванђељу: „Ко љуби оца или мајку више од Мене, није Мене достојан… И ко љуби сина или кћер више од мене, није Мене достојан!“ (Мт. 10, 37)

О овом предмету веома добро расуђује Свети Димитрије Ростовски: „Онде се испољава неискрена човекова љубав према Богу, где се твар изједначава са Творцем, или где се више поштује твар од Творца. А искрена и истинска љубав показује се тамо где се само Створитељ љуби изнад свега створења и свему претпоставља“.

Преузето из књиге "Радости моја Христос васкрсе"

Извор: Ризница литургијског богословља и живота

Православну веронауку на нивоу целе Хрватске тренутно похађа 3500 ученика. Ове школске године, први пут у новијој историји, ученици у Републици Хрватској добили су и уџбенике за православну веронауку.

Годинама уназад вероучитељи су наставу православне веронауке у Хрватској изводили према застарелим наставним плановима, без адекватних уџбеника, импровизовано, ослањајући се на сопствену креативност. У јануару 2019. године израђена је коначна верзија курикулума за основне школе и гимназије у Хрватској, јединствена за све основне школе, гимназије и све друге средње школе у РХ. А ове школске године ученици су добили и нове уџбенике. О раду Катихетског уреда Епархије осјечкопољске и барањске, о православној веронауци и положају вероучитеља у Републици Хрватској, изради курикулума за овај предмет и штампању првих уџбеника за основне и средње школе у новијој историји, говорио је за П-портал јереј Вукашин Цветојевић – водитељ Катихетског уреда Епархије осјечкопољске и барањске и координатор за православну веронауку на нивоу целе државе.

*Представите нам за почетак Катихетски уред Епархије осјечкопољске и барањске. Када је основан и с којим циљем?

Катихетски уред је основан 2003. године на предлог Епископског савета са циљем унапређења и организације наставе православне веронауке и стручног усавршавања вероучитеља. Епископски савет чине епископи свих епархија на територији Хрватске, а то тело именује водитеља катихетског уреда. У Републици Хрватској имамо пет епархија: Осјечкопољску и барањску, Славонску, Горњокарловачку, Далматинску и Загребачко-љубљанску митрополију и свака од њих би требала имати свој катихетски уред, плус један национални. Али пошто нема довољно вероучитеља на тим подручјима, нема ни уреда. Тако да је Катихетски уред Епархије осјечкопољске и барањске једини катихетски уред у Републици Хрватској и самим тим има статус националног тј. државног. Епископски савет је у име Српске православне цркве склопио Уговор између Владе Републике Хрватске и Српске православне цркве у Хрватској о питањима од заједничког интереса, закљученог 2002. године. Тим уговором је, између осталог, предвиђено именовање стручне особе која ће кореспондирати између Епископског савета и тадашњег Министарства просвјете и шпорта РХ о питањима веронауке. То је главни разлог оснивања катихетског уреда.

Настава православне веронауке може се изводити свуда где се укаже потреба

Улога катихетског уреда јесте пре свега коресподенција са Министарством знаности и образовања РХ, затим рад на изради курикулума и унапређењу наставе православне веронауке и свих текућих питања и кадровирања вероучитеља.

Званично седиште Катихетског уреда Епархије осјечкопољске и барањске је у Даљу, где је и седиште епископа. Уред има просторије и на адреси Епархијског центра у Вуковару у новоизграђеном простору. Катихетски уред сачињава Епископ осјечкопољски и барањски господин Херувим као председник свих управних тела и Катихетски одбор који броји пет чланова: водитељ уреда јереј Вукашин Цветојевић, протојереј Марко Шукунда, јереј Горан Тодоровић, јереј Срђан Лукић и веоручитељ Мирослав Мишановић. У склопу уреда делују и координатори за православну веронауку присутни у другим епархијама.

Јединствени курикулум за све основне и средње школе

*Која бисте све постигнућа истакнули од када сте преузели место водитеља уреда?

Катихетски уред је заједно с епископом Херувимом радио на повезивању и умрежавању вероучитеља у РХ. Пружили смо им помоћ и подршку у едукацији и стручном усавршавању, пошто неки од њих нису полагали стручне испите који су прва лиценца за рад. Такође, били смо активни у пројекту Школа за живот, где смо се укључили у израду методичких приручника и видео-материјала. Снимали смо видео-лекције и видео-материјале за онлине платформу. Учествовали смо у преради и доради курикулума за православну веронауку. Наша идеја је била да се изради јединствени курикулум за основне школе, гимназије и све остале средње школе, за шта смо се на крају и изборили. Истакао бих и рад на припреми нових уџбеника за православну веронауку, чиме смо дали снажан допринос свеукупној курикуларној реформи.

*Православна веронаука се у основним и средњим школама Епархије осјечкопољске и барањске предаје још од 1991/92. у континуитету без прекида, дакле пуних 30 година. Колико ученика данас похађа наставу из овог предмета и где се све изводи настава?

У овом тренутку око 3500 ученика основних и средњих школа на нивоу целе државе похађа наставу из православне веронауке. Православна веронаука је данас као предмет у РХ заступљена у основним школама са по два часа недељно као изборни предмет, док је у средњим школама заступљена са по једним часом недељно као обавезан изборни предмет, где ученици бирају између етике и веронауке. Веронаука није мањински предмет, већ спада у редовне предмете у систему школства без обзира на модел образовања који ученици похађају. Али је већином похађају припадници мањинске заједнице. Настава православне веронауке може се изводити свуда где постоји интерес или се укаже потреба за овим предметом, било у школама које имају организоване моделе мањинског образовања (А, Б или Ц), било у школама које немају мањинске моделе. У многим школама у РХ веронауке уопште нема, јер нема коме да се предаје. Да би се формирала група за наставу веронауке потребно је седам ученика. У пракси имамо разне примере. Тако рецимо у Медицинској школи у Осијеку, где не постоји модел мањинског образовања, ученици похађају наставу православне веронауке. Да се разумемо, то су ученици који су припадници српске заједнице, православне вероисповести.

*Од школске 2019/20. заживела је православна веронаука у образованом систему у Осијеку први пут након Другог светског рата. Како је дошло до тога?

Тамо су се појавили ученици који су изразили жељу за наставом православне веронауке. То су претежно ђаци који су већ похађали веронауку у основној школи, а онда су уписали средњу школу у којој није била организована настава православне веронауке. Они су заједнички са својим родитељима предложили овај предмет и створила се минимална група од 7 ученика, довољна да се покрене настава. Катихетски уред Епархије осјечкопољске и барањске је потом упутио молбу управи Медицинске школе и Министарству знаности и образовања, које је одобрило формирање разреда. Тренутно имамо групу од 46 ђака из разних медицинских смерова у тој школи који похађају наставу православне веронауке. Задовољни смо садашњим одазивом и очекујемо да ће тај број из године у годину расти.

Мисија веронауке је продужетак литургије, која је центар хришћанског живота

Такође, у Осијеку последњих неколико година постоји група деце, тренутно њих око 25, узраста од првог основне до четвртог средње који похађају парохијску веронауку, организовану при осјечкој парохији чију наставу изводи осјечки парох, протојереј Александар Ђурановић. Реч је о деци за коју настава не може бити организована у редовним школама јер их нема довољно за формирање одељења.

*Према чланку 13. Уговора између Владе Републике Хрватске и Српске православне цркве у Хрватској о питањима од заједничког интереса, наставу из православне веронауке је могуће изводити и у предшколским установама/вртићима. Каква је ту ситуација?

Ситуација је таква да веронауке у вртићима једноставно нема. Тешкоћа за извођење овог програма лежи у малом кадровском потенцијалу и специфичности вртића као установе. Особа која би одржавала предшколско верско васпитање требала би бити васпитачица/васпитач по струци и имати довољно теолошко образовање. С друге стране се поставља питање финансирања, тако да све то заједно онемогућава провођење овог програма.

Љубав, поштовање и разумевање

*У чему је значај изучавања православне веронауке за ђаке и друштво у целини?

Веронаука пружа могућност духовног развоја ђака, упознавања са основама вере, васпитава ђаке у љубави, поштовању и разумевању других и другачијих. Упућује их да у сваком људском бићу могу и треба да препознају лик Божји. Води их ка литургији која је центар живота, а живећи литургијски можемо преобразити цео свет у Царство Небеско.

Мисија веронауке је продужетак литургије, која је центар хришћанског живота. Задатак веронауке је да усмери ученика на долазак у цркву. Веронаука је јеванђелски позив кроз институцију школе. Сматрамо да школа треба да пружи могућност развоја свих потенцијала ученика, па тако и духовних, како би они постали целовите личности. Циљ веронауке би могли дефинисати као жељу ученика да постане активни верник. Лично, за мене је веронаука живот, а не само предмет у школи.

*Колико су ученици заинтересовани за наставу православне веронауке и које их теме највише занимају?

Све зависи, како кад, али углавном су заинтересовани. Занимају их разне теме. Често су то актуелна дешавања о којима се прича у јавности. Најчешће су то животне теме које се тичу свакодневице и неких важних одлука. У принципу, све што живот носи може се посматрати са „веронаучне“ стране.

Бољи статус вероучитеља у Хрватској него у Србији

*Веронауку у оквиру образованог система предају вероучитељи. На који начин их се именује и какав је њихов положај?

Према Уговору између владе РХ и Српске православне цркве у РХ о питањима од заједничког интереса, православну веронауку могу предавати особе са високом или вишом стручном спремом теолошког садржаја, које осим тога морају имати и педагошко-психолошку и дидактичко-методичку оспособљеност за предавача. Уколико таквих нема, наставу може изводити и друга особа којој епископ изда исправу о канонском мандату. Канонски мандат је документ којим се уз благослов цркве именује вероучитељ. Дакле, почетна позиција за овај позив је високо/више образовање. Вероучитељи се не запошљавају на конкурсима као остали наставници, већ их поставља епископ, односно епархија којој припадају. Потом полажу стручни испит да би добили лиценцу за рад, чак и ако већ формално раде у школама.

Веронаука пружа могућност духовног развоја ђака, упознавања са основама вере. Васпитава ђаке у љубави, поштовању и разумевању других и другачијих

Тренутно на нивоу целе Хрватске имамо 48 вероучитеља, међу којима је и неколико вероучитељица. Статус вероучитеља је у систему образовања бољи и у бољем смо положају него колеге у Србији. Вероучитељи у Србији склапају сваке школске године нове уговоре о раду са школама и немају стално запослење. Најчешће не добијају разредништва, док код нас вероучитељи могу бити и разредници. Наши вероучитељи склапају уговоре о раду са школама који важе до опозива канонског мандата од стране епископа.

Стручно усавршавање вероучитеља православне веронауке је прописано законом као и за све остале предмете. Постоје жупанијска и међужупанијска стручна већа на којима се вероучитељи усавршавају. Предавачи су вероучитељи већ доказани у струци или се налазе у звању ментора саветника. Стручни скупови се одржавају 2 до 4 пута годишње на жупанијском нивоу. Једном годишње или једном у две године организује се државни скуп свих вероучитеља. До сада смо имали два државна скупа. Први је био у Загребу 2017. године, а други 2021. године у онлине окружењу због прописаних епидемиолошких мера.

Прво у Хрватској, па тек онда у Србији

*Годинама уназад вероучитељи су наставу православне веронауке изводили према застарелим наставним плановима, без адекватних уџбеника, импровизовано, ослањајући се на сопствену креативност. Колико је доношење курикулума за православну веронауку и штампање првих нових уџбеника допринело бољој организацији наставе из овог предмета?

У великој мери. То је променило читаву ситуацију, која је била прилично хаотична. Прво да објасним неке ствари. У СФРЈ и за време комунизма није било веронауке у школама. Од 1991. до 1998. године веронаука се на овом нашем подручју предавала импровизовано, јер нисмо имали адекватне уџбенике, иако је постојао наставни план и програм за православну веронауку, који је 1994. године верификован од Епископског савета и блеженопочившег Митрополита загребачко-љубљанског Јована и одобрен од тада надлежног министарства у  Хрватској. Међутим, имамо ситуацију да је православна веронаука као предмет тек 2001. године уведена у школски систем у Републици Србији. И ту настаје вакуум од три године, период од 1998. до 2001. године у којем ми овде имамо веронауку, а ученици у Србији је немају. Због тога се 1998. године у Хрватској почео примењивати пилот пројекат, тј. наставни план и програм припреман за увођење веронауке у Србији. Тај пилот пројекат, увезен из Србије, који је касније дорађиван и верификован од стране Светог архијерејског синода Српске православне цркве у Београду и надлежног министарства у Хрватској, примењивао се у хрватском школском систему све до почетка курикуларне реформе у Хрватској школске године 2014/15. Пошто је  курикуларна реформа улазила постепено у разреде, још увек се у настави примењивао пилот пројекат из Србије, све до коначног увођења курикулума у све разреде наших школа школске године 2019/20.

Вероучитељима је сада лакше радити, а ученици ефикасније усвајају градиво

Дакле, у јануару 2019. године добили смо коначну верзију курикулума за православну веронауку за основне школе и гимназије у РХ, који је имплементиран у образовани систем школске 2019/20. Овај курикулум је јединствен за све основне школе, гимназије и све друге средње школе у РХ и верификован/одобрен прво од Светог архијерејског синода СПЦ-а из Београда а потом од Министарства знаности и образовања РХ. Израда курикулума у Хрватској ишла је паралелно са израдом курикулума у Србији, јер се и тамо мењао наставни план и програм. Наш курикулум је врло сличан курикулуму у Србији, јер смо током курикуларне реформе доста сарађивали са колегама из Србије.

Курикулум за православну веронауку је важан, јер је разрешио бројне проблеме и изазове с којима смо се сусретали у настави и представља велики искорак у складу са модерним тенденцијама образовања. Доношењем курикулума створени су услови за писање уџбеника.

*Коначно, појавили су се и ти дуго очекивани уџбеници за православну веронауку. У чему се огледа њихов значај?

Први пут у новијој историји у РХ после Другог светског рата добили смо уџбенике за православну веронауку, који су одштампани у августу 2020. године. Издавач је издавачка кућа Просвјета д.о.о. из Загреба. Од школске године 2021/22. имамо комплетиране уџбенике за православну веронауку за све разреде основних и средњих школа. Почетком ове школске године поделили смо свим средњошколцима у РХ нове уџбенике који су бесплатни, јер су новац за куповину заједнички донирале српске институције: Српска православна црква, Заједничко веће општина, Српско народно вијеће и Просвјета. Пре тога смо уџбенике увозили из Србије, али задњих неколико година ни тамо више нема уџбеника јер се више не штампају.

Аутори нових уџбеника су вероучитељи из Србије. Главни уредник издања је тадашњи Митрополит загребачко-љубљански, а сада патријарх српски господин Порфирије. Уџбеници су штампани на ћирилици и српском језику, јер је званично писмо Српске православне цркве ћирилица, а језик српски. Значај ових уџбеника је драгоцен и немерљив. То говорим из искуства рада у настави као вероучитељ. Стари уџбеници су у многоме били мањкави, предвиђени за само један час недељно веронауке, са методичким приговорима на њих, компликовани за практичну наставу, садржавали су претешке текстове, што је изискивало прилагођавање речника ђацима, а њихова тематика и терминологија били су захтевни и апстрактни. У новим уџбеницима градиво је поједностављено и приближено ученицима, јер су уџбеници израђени по методичким стандардима. Вероучитељима је сада лакше радити јер имају предлоге задатака, а ученици ефикасније усвајају градиво.

*Нови уџбеници су штампани у Републици Хрватској, а аутори су из Републике Србије. Можете ли то објаснити?

Реално и искрено, немамо довољно компетентног кадра за ту врсту посла, ни кадровских капацитета за то. Нема нас пуно. Кадровски потенцијал у Србији је пуно већи за квалитетну израду уџбеника и инфраструктура је на њиховој страни.

*Чијим заслугама и на чију иницијативу су штампани ови уџбеници?

Жеља свих вероучитеља је била да имају адекватан радни материјал. Иницијатива је морала да потекне од Катихетског уреда Епархије осјечкопољске и барањске као институције која је задужена за организацију писања и издавања уџбеника, уз благослов свих епископа. Лично сам уложио доста напора преко својих контаката на терену да ова реформа буде започета.

Снимили смо 320 видео-лекција за све разреде основних и средњих школа

Катихетски уред је на челу са епископом Херувимом у оперативном и техничком смислу одиграо кључну улогу у процесу настајања уџбеника, уз сагласност, подршку и благослов свих епископа у РХ, на челу са председником Епископског савета тадашњим Митрополитом загребачко-љубљанским Порфиријем који је у Светом архијерејском синоду СПЦ-а био задужен за просвету.

Модернизација предмета

*Учествовали сте у пројектима Школа за живот и и-настава Министарства знаности и образовања РХ. С којим сте се активностима представили?

Школа за живот  је пројекат Министарства знаности и образовања као интегрални део курикуларне реформе. У оквиру овог пројекта радили смо прву верзију курикулума за православну веронауку. У другој фази дорађиван је документ у који су унесене неке мање промене. У наставку реформе израђивани су методички приручници који су служили за лакшу имплементацију курикулума у настави. У међувремену, услед нових околности изазваних корона кризом, прешло се на онлине наставу. Почело се са снимањем видео-лекција за све предмете и ми се нисмо нашли у тој првој фази. Убрзо је Агенција за знаност и образовање поставила онлине платформу за националне мањине у сарадњи с Министарством знаности и образовања. Када се почело са снимањем видео-материјала за мањинске предмете, убацили су и нас у ту причу и пребацили нас аутоматски на ту платформу, иако ми нисмо мањински предмет.

Када је пројекат Школа за живот завршен, долази до новог пројекта под називом и-настава, актуелног од школске године 2020/21. И-настава је наставак реформе образовања у РХ и базиран је на снимању видео-материјала уколико се укаже потреба за онлине наставом. У оквиру тог пројекта направљен је годишњи изведбени курикулум за све разреде основних и средњих школа на бази блок часова. Предложили смо да изведбени курикулум код свих разреда буде једнак, тако да уколико би у неком моменту дошло до заустављања живе наставе у школама услед погоршања епидемиолошке ситуације, сви ученици могу да наставе тамо где су стали. Током рада на том пројекту снимили смо 320 видео-лекција за све разреде основних и средњих школа. На Јутјуб мрежи постоји канал и-настава, на којем се могу погледати сви видео-материјали које смо снимили. Видео-лекције су предавали вероучитељи наше епархије и један водитељ из Загреба.

*Какви су Вам даљи планови?

Планови су нам да се настави са израдом додатних видео-садржаја у смислу некаквих квизова или апликација, тако идемо у корак са модерним захтевима образовања, јер већина предмета има додатне дигиталне садржаје. Ово је генерално план за наш уред. У многим стварима су други предмети испред нас, па зато желимо веронауку да модернизујемо као предмет, да не заостаје за осталим предметима у том смислу, иако је јеванђелска порука коју доноси веронаука увек савремена, а заправо свевремена. Оно што свакако треба нагласити јесте да ништа не може заменити живу реч тј. живи контакт вероучитеља са ученицима.

Пише: Тијана Шашић (П-Портал)

Извор: П-портал

Поводом празника Рођења Христовог Његово Преосвештенство Епископ будимски и администратор темишварски Господин Лукијан упутио је божићну честитку. Са Епископом Лукијаном разговарали смо о значају Божића, али смо се дотакли и других актуелних тема.

Извор: Епархија будимска

Божићна порука је увек порука мира. До доласка Господа Исуса Христа људи су били изложени страху јер је прошло пуно времена од када је човек престао да слуша Бога, а почео да слуша оног другог и постао непослушан. 

Звучни запис разговора

Дуго је трајало ишчекивање Христа, а историја људског рода показује да је то ишчекивање прошло у немирима. Међутим, ти немири споља могу да престану, а онај немир изнутра не може да престане без Бога. Никада човек не личи онолико на Бога него када каже: Брате, сестро опрости. Нама је мир неопходан. Без смирења човек не може да учини ништа добро. Али не сваки мир него Мир Божји. Ово су неке од мисли које је поделио са слушаоцима Радија "Златоусти" владика шумадијски г. Јован у Божићном интервјуу са уредницом Радија Златоусти Горданом Јоцић.

Извор: Радио Златоусти

За Радио Слово љубве о слави и радости празника Рођења Христовог говори Његово Преосвештенско Епископ милешевски г. Атанасије (Ракита), упућујући молитвене честитке из древне Милешеве, испод јединствене фреске Белог анђела - Архангела Гаврила, који је Мајци Божијој и објавио зачеће Божијег Сина.

Звучни запис разговора

Извор: Радио Слово љубве

За Радио Слово љубве о Рођењу Христовом говори Његово Преосвештенско Епископ пакрачко-славонски г. Јован (Ћулибрк). ”Славимо Рођење Христово, иако знамо да долази Његово страдање, јер још боље знамо да долази и Васкрсење. Зато је могуће и да се данас, на овај празник радости, у Манастиру Јасеновац, над моштима страдалих Срба, служи Света Литургија и чује појање наших монахиња!” поручује Владика Јован.

Звучни запис разговора

Извор: Радио Слово љубве

Преосвећени Епископ бихаћко-петровачки г. Сергије обрадовао је слушаоце гостујући у Божићном програму Радија Слово љубве, дајући низ духовних поука и утехе. Владика говори о узроку немира савременог човека, о томе како вратити Мир на који нас је Господ позвао својим оваплоћењем у телу, између осталог указујући да наше небеско назначење треба да увек стављамо у први план и тако себе усмеравамо ка - вечности.

Звучни запис разговора

Извор: Радио Слово љубве

 

Његово Преосвештенство Епископ нишки Г. Г. Арсеније у ексклузивном интервјуу за Радио Глас Православне Епархије нишке говорио је Божићу, као једном од најрадоснијих празника, који нас увек изнова позива на љубав према ближњима и мир са собом и светом.

И у овом божићном интервјуу пастирско слово нашег Преосвећеног Владике доноси нам утеху и поуку о томе како да се односимо према искушењима данашњице која стоје пред готово сваком породицом, како да у међуљудским односима непрестано праштање и покајање буду на првом месту и како да исправно бринемо о добробити ближњих који су у некој животној невољи и потребују нашу пружену руку.

Посебну пажњу смо посветили раду Верског добротворног старатељства Епархије нишке, које је ове године у великој мери повећало обим својих активности, посебно захваљујући верном народу који је путем жиро рачуна Епархије, као и личним доласком, донирао новчана средства или дарове у виду потребних артикала.

Осврнули смо се и на улогу и значај црквених медија у савременим форматима.

Интервју са Његовим Преосвештенством водио је господин Бобан Коцев, видитељ и новинар Радија Глас.

Извор: Радио Глас

„У временима преокрета изазваног пандемијом, најопаснији вирус је, изгледа, сâм човек, а пред сваком великом опасношћу солидарност је можда највећи лек. Ако ту лекцију не научимо, тешко ћемо изићи на крај ако дођу већа искушењаˮ, поручује Епископ бачки Иринеј. У божићном издању емисије „Свет са Спутњикомˮ владика Иринеј говори о многим изазовима са којима су суочени Срби и Српска Православна Црква, од Косова и Метохије и Црне Горе, до неканонске „Македонске Црквеˮ, чију је делегацију недавно примио Васељенски Патријарх.

Зашто Српску Православну Цркву покушавају да умешају у геополитику? Како против подела у Православљу? Какви су односи Српске Православне Цркве и Ватикана и да ли извињење папе за Јасеновац остаје услов за посету католичког поглавара Србији? Какву поруку упућује верницима Српска Православна Црква?

Извор: Инфо-служба Епархије бачке

Беше некад у Витлејему на попису Марија заједно са старцем  Јосифом – јер  он беше из Давидова потомства – а била је у трудноћи без семена зачетој. Утом  јој  дође  време  да  се  породи,  но  нигде  не  беше  места  да  одседне.  Али,  као  удобна палата,  указа  се царици пећина. Христос  се рађа  да палог  човека  опет  уздигне у свој лик. (тропар)

Бадњи дан

Свети владика Николај: О благом дану

Преподобни Јустин Ћелијски: Беседа на Бадњи дан

О Царским часовима у навечерје празника Рождества Христова

Емисија о богослужбеним особеностима празника Рождества Христовог - Божића

Епископ жички Хризостом: Беседа на бадњи дан

Јеромонах Владимир (Палибрк): Ово је дан када се Бог полако открива свијету као свесавршена љубав!

Мили српски бадњаче, ти наш стари рођаче...

Бадњак - Бадњи дан

Дјева данас иде да превечну Реч у пећини неизрециво роди. Играј васељено  чувши за ово, прослави са Ангелима и пастирима Онога који изволе да се јави  као млађано детенце, а превечни је Бог. (кондак навечерја)

Начин на који наука покушава да се обрачуна са Црквом поприма све бизарније и гротексније видове. Тренутно је по мишљењу многих припадника ове секте научника, где посебно морамо издвојити Барта Ермана, такозвано рано хришћанство једно веома плодно поље где мисле да ће Цркви загорчати живот. То се ради на неколико начина:

1) Тврди се да сама јеванђеља нису могли писати, па самим тим нису ни писали очевици Господове земаљске мисије у време цара Тиберија када је Јудејом као префект управљао Понтије Пилат.По овим весељацима Јеванђеља су писана бар четири до шест деценија од Христове крсне смрти.

2) Из 1 разуме се следи да постоји разлика између такозваног историјског Исуса и „каснијег“ Христа Цркве.

3) Из 1 и 2 опет следи то да је у периоду раног хришћанства, односно доникејском или доконстантиновском периоду постојало онолико различитих хришћанстава колико је постојало различитих схватања Христове личности.

4) А онда је цар Константин из само њему знаних разлога решио да подржи и уздигне само једно од ових схватања Христове личности на пиједестал ортодоксног а сва друга гурне на јеретичку маргину.

Према овим мишљењима, постојала су следећа „хришћанства“:

1) Ебионитско: према овом схватању, Исус је био само обичан човек који је због своје врлине био „усвојен“ од стране Бога. Ово схватање можемо звати адопционизмом, и оно ће се касније појављивати с времена на време током историје Цркве.

2) Докетско (гностичко): Исус Христос јесте духовно биће „еон“ које се одвојило од примордијалног начела и дошло да помогне човечанству откривањем „тајних знања“ чиме би их ослободио од робовања нижем духовном бићу, неутралном или злом демијургу, богу јеврејског Старог Завета, који их је заробио стварањем материјалног света у који је заробио духове људи. Суштина ових тајних знања је у тоталном одбацивању свега материјалног као злог.

3) Субординационистичко: Исус Христос јесте бог али нижи бог од бога оца у онтолошком смислу. Он је или његова творевина као и ми,  или је сличне али ниже суштине у односу на очеву. Научници лажови су са посебном дрскошћу за субординационизам оптуживали ране оце и учитеље Цркве па су тако према овим клеветницима субординационисти били између осталих и свети Игњатије Антиохијски и свети Јустин Филозоф.

4) Теорија гостујућег Логоса. Ову интерпретацију бисмо могли да назовемо и протонесторијанском, док је, рецимо, Барт Ерман зове сепарационистичком. Ту је наиме Бог Син, Логос Очев ушао у тело човека Исуса и направио неку врсту двоструке личности (то јест две личности обједињене у једној хипостази).

Мали проблме са свим овим интерпретацијама јесте тај што ми располажемо веома великим бројем историјских извора који на недвосмислен начин указују на то да је Христос у самим Јеванђељима, а затим и његови апостоли те прва генерација апостолских ученика као и првих неколико генерација хришћана без двојбе доживљавала Исуса као Бога и човека на исти начин како га доживљавају никеоцариградски, ефески и халкидонски догмат. Историјски извори за ово јесу сама четири канонска Јеванђеља, Матејево, Марково, Лукино и Јованово, затим Дела апостолска, па посланице свих апостола које се садрже у Новом Завету, Откровење Јованово, укратко свих 27 књига Новога Завета, затим седам посланица светога Игњатија Антиохијског који је лично познавао апостола Јована, посланица светога Поликарпа Смирнског који је такође познавао апостола Јована лично, дело Папије Јерапољског који је исто припадао кругу познаника апостола а на њих се надовезује следећа генерација црквених отаца и писаца попут светога Иринеја Лионског. Поред тога постоје небиблијски и нехришћански извори који потврђују да су хришћани од самога почетка Исуса сматрали Богом, као на пример преписка Плинија Млађег са царем Трајаном те изгубљен Пилатов извештај цару Тиберију (на који се позивају Тертулијан и свети Јустин Филозоф). Тако да тврдњу да је Исус Бог (што је темељна истина наше вере) или пак да Га хришћани сматрају Богом потврђује неких најмање четрдесет историјских извора од којих су најмање три или четири нехришћанска а сви ти извори су настали у периоду од четири године после васкрсења до неких осамдесет година. Чињеницу пак да је Христос разапет и убијен а против накнадних гностичких и муслиманских измишљотина да је то било само привидно или да је уместо њега страдао неко други (Јосиф из Ариматеје, Симон Кирењанин, сабласт или пак човек Исус из кога је отишао дух Христа) потврђује опет неких педесетак извора, сви настали у периоду око сто година од догађаја, а на већ поменута сведочења додаћемо још Јосифа Флавија, Тацита, Светонија, Мару бин Серапиона, Лукијана Самосаћанина и Келса. Када бисмо којим случајем ушли у алтернативни универзум где је комплетно хришћанско предање без изузетка изгубљено, ми бисмо и даље знали да:

1) Исус је постојао. (Јосиф Флавије, Тацит, Плиније Млађи, Светоније, Мара бен Серапион, вавилонски Талмуд, Толедот Јешу, Лукијан Самосаћанин, Келс)

2) Био је моћан и мудар (Јосиф Флавије, Лукијан, Мара бин Серапион)

3) Био је узрок одређених проблема по римску власт (Тацит, Светоније, Плиније Млађи).

4) Био је чудотворац (Јосиф Флавије, Лукијан, Келс, вавилонски Талмуд, толедот Јешу)

5) Имао је брата Јакова кога су Јевреји каменовали. (Јосиф Флавије)

6) Следбеници су га држали за Бога (Плиније Млађи)

7) Био је творац опасног учења (Тацит)

Кад бисмо пак били у свету у коме су само изгубљена четири канонска јеванђеља, могли бисмо их реконструисати до неких 90% само на основу бројних и честих цитата светих отаца и учитеља Цркве.

Теза да Јеванђеља нису писали Матеј, Марко, Јован и Лука се „темељи“ на сасвим неуверљивим аргументима који се опет темеље на недоказаним и принципијелно недоказивим премисама. На пример, већина апостола су били неписмени јер је тобож проценат писмених у Јудеји тог доба био једва око три процената. Све и да је то тачно, Јован и Марко су се могли накнадно описменити, док су Матеј и Лука ако ни због чега другог онда због својих занимања морали бити писмени. Матеј је био цариник а Лука лекар. Треба рећи да је тада грчки био лингва франка, међународни језик као данас енглески и Матеј, да би се споразумевао са својим претпостављенима, римским публиканима, морао је знати грчки ништа више или мање од неког Србина запосленог у некој данашњој страној компанији или компанији која ради за страна тржишта, рецимо кол-центре. Овде се подразумева добар ниво говорног и писаног знања, а Матеј чак и да је имао само основно споразумевање у време док је био цариник накнадно га је могао добро усавршити довољно да напише Јеванђеље на грчком као што га, како неки тврде, јепретходно написао на арамејском.

На основу свега што знамо, свака интерпретација изворне Христове поруке осим православне јесте искључена. Са гностицима су полемисали сам Господ, апостол Јован, свети Игњатије Антиохијски и у директном континуитету ученик ученика апостола свети Иринеј Лионски, па Тертулијан и други. Да је римска власт итекао била свесна да се у забаченој провинцији Јудеји десило нешто епохално, поред поменутих римских извора сведоче нам и Тертулијан и свети Јустин помињући извештај који је Пилат упутио Тиберију у Рим, па је, према Тертулијану, Тиберије предложио да се Христос „прогласи“ за Бога али је Сенат то одбио.

У најранију генерацију хришћанских писаца спадају апостолски ученици: Климент Римски (вероватно је у питању Тит Флавије Клеменс, неки брат од стрица цара Домицијана из рода Флавијеваца), Игњатије Антиохијски, Поликарп Смирнски, Папија Јерапољски, (псеудо?) Варнава и Херма, писац Пастира. Потом следи генерација апологета: Квадрат, Аристид Атински, Атенагора Атински, Теофил Антиохијски, Јустин Филозоф, Хермија Филозоф, Татијан Асирац, Аристон Пелски, Мелитон Сардски, Марко Минуције Феликс и Квинт Септимије Флоренс Тертулијан. У генерацији паралелно са њима или одмах после делују антигностички полемичар Иринеј Лионски, антисавелијански полемичар Иполит Римски и на крају Ориген.