После телесног прослављења на земљи Владике Христа Бога нашег, свуда се прочуше, као нешто достојно дивљења, подвизи светих Христових мученика, јер се у њима показа Спаситељева сила, и сви се дивљаху њиховом храбром противљењу мучитељима и непобедивом трпљењу. У такве мученике спадају и ови свети страдалци Козма и Дамјан, браћа по телу, рођени од једног оца и мајке у старом Риму, и васпитани у хришћанској побожности.

Изучивши лекарску уметност, ова света браћа исцељиваху сваку болест, јер им у свему помагаше благодат самога Бога. И на које год болесне људе и стоку полагаху руке своје, ови одмах потпуно оздрављаху. Но добри исцелитељи ни од кога не узимаху награду за исцељења, због чега и бише прозвани: бесплатни лекари. Само једну најскупоценију награду они захтеваху од исцељиваних: веру у Христа. И стварно, не само у самом Риму, него и у околним градовима и селима, које они пролажаху и болесне исцељиваху, многе обраћаху ка Христу.

Но поред благодати исцељивања они чињаху добра људима и издашним давањем. Јер имајући велико имање, које им преко родитеља беше остало од предака, они га продаваху и раздаваху ништима и невољнима; храњаху гладне, и одеваху наге, и указиваху сваку милост и милосрђе беднима и оскуднима, А када исцељиваху болне, они им говораху овако: "Ми само полажемо руке на вас, и ништа не можемо учинити својом силом, него све врши свемогућа сила јединог истинитог Бога и Господа Исуса Христа; ако поверујете у Њега несумњалачки, одмах ћете оздравити". - И болесници, верујући, добијаху оздрављење. На тај начин свакодневно многи, одвраћајући се од идолопоклоничког безбожја, приступаху Христу.

Боравиште ових светих лекара бејаше у једном селу у околини Рима, где се налазило имање њихових родитеља. Имајући ту пребивалиште, они сву околину просветише светом вером. Међутим ђаво, не могући гледати тако светло врлинско живљење њихово, подстаче неке служитеље своје да отиду к цару и оклеветају пред њим невине. У то време у Риму цароваше Карин. Он послуша клеветнике, и одмах посла војнике у то село да ухвате бесплатне лекаре Козму и Дамјана и да их доведу к њему на суд. Када војници стигоше до села, и стадоше распитивати за Козму и Дамјана, верни се стекоше к светима и молише их да се прикрију за кратко време, док мине царев гнев. Али их свети не хтедоше послушати, и хитаху да добровољно изађу пред војнике који су их тражили, желећи да пострадају за Христа с радошћу. Но када се к њима слегоше врло многи верни и сузним молбама их наговараху да сачувају живот свој не себе ради већ ради спасења многих, они их и против воље своје послушаше. Тада верни, узевши свете лекаре, сакрише их у некој пећини. Међутим војници, брижљиво потраживши свуда свету браћу и не нашавши их, испунише се јарости и гнева, па дохватише неке угледне људе из тог села, метнуше их у окове, и поведоше у Рим. Дознавши за то, свети Козма и Дамјан сместа изађоше из пећине и потрчаше за војницима. Када их достигоше на путу, они им рекоше: "Отпустите невине, а узмите нас, јер смо ми они које вам је наређено да ухватите".

Војници онда пустише оне људе, а светог Козму и Дамјана оковаше у вериге и одведоше у Рим. Ту их оковане затворише у тамницу до сутрадан. А кад се раздани, цар седе пред народом на обичном судишту, које се налазило на гледалишту позоришном, и преда њ бише изведени свети сужњи Козма и Дамјан. Цар им стаде громко говорити: Јесте ви то који се противите боговима отаца наших и некаквом чаробњачком вештином бесплатно исцељујете болести код људи и стоке, заводећи просте људе да одступају од отачких богова и закона? Али макар сада, оставите своју заблуду и послушајте мој добри савет: приступите, принесите жртву боговима који су вас до сада дуго трпели. Јер богови, увређени од вас, не узвратише вам злом за зло, ма да су и могли то учинити, него стрпљиво очекиваху ваше обраћење к њима.

На то свети угодници Христови, као једним устима одговарајући цару, рекоше: Ми не заведосмо ни једног човека; ми не знамо никакву чаробњачку вештину, нити икоме учинисмо какво зло, него лечимо болести силом Спаситеља нашег Исуса Христа, као што Он заповеди говорећи: Болесне исцељујте, губаве чистите (Мт. 10, 8). А ми то чинимо бесплатно, пошто Спаситељ тако завешта рекавши: Забадава сте добили, забадава и дајите (Мт. 10, 8). Та ми не требамо имања, већ иштемо спасење душа људских, и служимо немоћнима и ништима као своме Христу, јер старање о њима Он односи на Себе, објављујући добротворцима: Огладнех, и дадосте ми да једем; ожеднех, и напојисте ме; го бејах, и оденусте ме (Мт. 25, 35.36). Ове заповести Његове ми се старамо да испуњујемо, очекујући да од Њега добијемо награду у бесконачном животу небеског царства. А тобожњим боговима твојим служити, ми нипошто не пристајемо. Ти и они што су с тобом, служите им; ми пак насигурно знамо да то нису богови. А ако желиш, царе, ми ћемо ти предложити добар савет, да би ти познао јединог истинитог Бога, Творца свију, који чини те сунце обасјава и зле и добре, и даје дажд праведнима и неправеднима (Мт. 5, 45) - за потребе наше, а у славу превеликог имена Свог: одступивши од безосећајних и бездахних идола - служи Њему!

Цар Карин рече на то светима: Ја сам вас позвао не да красноречите, него да жртву боговима принесете. Светитељи одговорише: Ми приносимо бескрвну жртву - душе наше једином Богу нашем, који нас је избавио од замке ђавола и дао Јединородног Сина Свог за спасење целога света. Овај Бог наш није саздан него је Саздатељ свих, а твоји богови су измишљотине људске и дело руку занатлијских, и када међу људима не би било заната који вам прави богове, ви не би имали коме да се клањате.

Не вређајте вечне богове, рече Карин, него боље принесите им жртве и поклоните им се, ако не желите да будете стављени на муке. - Слуге Христове, испунивши се Духа Светога, рекоше: Буди посрамљен са боговима твојим, Карине! Пошто се ум твој одвраћа од свагда постојећег и вавек живећег Бога и обраћа се к безосећајним и никада не живевшим идолима, то ради посрамљења твог, и да би својим властитим искуством сазнао да је Бог наш свемогућ, нека се лице твоје посуврати на телу твом и са свога места окрене на супротну страну!

Када светитељи то изрекоше, одмах се Карину измени лице и шија му се посуврати, те му се лице обрете на плећима и он не могаше окренути врат свој, нити му ко могаше помоћи. И тако сеђаше Карин на престолу са посувраћеним вратом и лицем. Међутим народ, посматрајући то, громогласно викаше: Велик је Бог хришћански и нема другог Бога осим Њега!

У то време многи повероваше у Христа, и мољаху свете лекаре да исцеле цара. А и сам цар мољаше их, говорећи им: Сада ваистину знам, да сте ви слуге Бога истинога. Стога вас молим, као што исцелисте многе, исцелите и мене, да бих и ја веровао, да нема другог Бога осим вами проповеданога, који је створио небо и земљу. - Светитељи му рекоше на то: Ако сазнајеш Бога који ти је даровао живот и царство, и поверујеш у Њега свим срцем својим, онда ће те Он исцелити. - Цар на то рече громким гласом: Верујем у Тебе, Господе Исусе Христе, истинити Боже, помилуј ме и не помени моје досадашње незнање!

Док цар говораше ово, врат се његов исправи, лице му се поврати на своје место као што је и спочетка било, и он, уставши са свога места, подиже очи своје и руке к небу, и заједно са целим народом узнесе благодарност Богу, говорећи: Благословен си Христе, истинити Боже, који си ме преко ових светих слугу Твојих извео из таме на светлост. - И тако исцеливши се, цар одаде достојно поштовање светим лекарима Козми и Дамјану, и отпусти их с миром.

Изишавши из Рима, света браћа се упутише у своје село. А житељи њиховога села и околине, чувши све шта светитељи учинише у Риму, изиђоше у сусрет угодницима Божјим и дочекаше их с радошћу, веселећи се и славећи Господа Христа. Светитељи пак, по обичају своме, опет прохођаху околне градове и села, исцељујући недуге и светом вером просвећујући све, па се поново враћаху у своје село. А завидљиви ђаво, пошто не могаде првим лукавством својим да нашкоди светим лекарима и уклони их са земље живих, измисли друго средство. У крају том бејаше један веома чувен лекар, код кога се спочетка учише лекарској вештини и ови свети, Козма и Дамјан. Не подносећи славу угодника Божјих, непријатељ рода људског подстаче овог чувеног лекара на завист према светитељима. Он дакле ласкаво призва к себи свету браћу, и под изговором да беру лековите траве изведе их у планину, а у срцу свом имађаше Кајинову мисао. Пошто их заведе далеко, он удеси тако да сваки одвојено скупља траве. Затим, напавши најпре на једнога, уби га камењем; а потом на исти начин погуби и другог. После тога тела њихова он сакри крај тамошњег потока.

Тако свети страдалци Христови, бесплатни лекари Козма и Дамјан, окончаше живот свој, и удостојише се мученичких венаца од Христа Господа Спаситеља нашег, коме са Оцем и Светим Духом част и слава, сада и увек и кроза све векове. Амин.

Извор: Ризница литургијског богословља и живота

ЧОВЕK је склон да сваку ситуацију још више "замрачи", учини гором него што стварно јесте. То свако може препознати код себе и приметити код других, али ми некако прећутно то превиђамо товарећи свакодневно нове терете на себе. Тако да нам је постало нормално да очајавамо у себи и прозивамо друге, не трудећи се да промишљамо оно о чему износимо недоречене и неутемељене закључке. Због тога је безнађе савременог човека достигло неподношљив степен бесмисла и бесциља. Скоро сви говоре да је "све лоше и сви су лоши". Овај став као својеврсна дијагноза о себи и другима дубоко се укоренио у многе појединце и подрива темеље бића у многим случајевима. Да је заиста тако, показују нам свакодневне лоше вести о многим трагедијама које односе невине животе. Неумесно је ћутати пред овом појавом и руководити се себичношћу која почива на лажној сигурности да је то далеко од нас. Потребно је храбро се суочити с проблемом и определити се за одговорно живљење и не пристајати на бесмисао преживљавања у страху или лажној нади.

Никако није добро подлећи безнађу и тескоби због поступака појединаца који настоје да другима ускрате слободу самопроглашавајући се њиховим заштитницима и спаситељима. То треба препознавати и разобличавати тако што није умесно водити борбу против другога. Свако треба да се избори у себи и са собом, да порази у себи истовремено и диктатора и поданика, и постане стваралац који превазилази себичност. Тако је човек стварно слободан од свих страхова и спреман на себедавање без двоумљења и дволичења. Kад се на овакав начин у себи боримо са собом свако наше отварање једних према другима постаје одговорно промишљање које омогућава заједничко тражење добрих решења. Тада по оном јеванђелском принципу да "већи служе мањима", онај који претендује на високе друштвене функције стварно даје себе и све од себе. Није му примарно да узме или присвоји за себе, него да стварно да и себе и своје, чиме своју високу функцију осмишљава. Тако се ствара поредак слободе и одговорности у коме правда и једнакост нису јуридичке категорије него су одреднице које се надограђују одговорношћу и оптимизмом.

Добро је да немају сви људи исте дарове, иста интересовања и пођеднаке реализације. Само је потребно ту евидентну различитост осмислити подстицањем сваког појединца да да самога себе и све од себе, никако да неодговорно присваја све за себе. Такође је важно да свако превазиђе у себи стање пасивног следбеника и задивљеног посматрача који припада публици - маси истомишљеника. То самообезвређивање је опасно јер доводи до опасности нестваралачке масификације која обезличава појединце и читаве народе. То су биле најпре освајачке хорде окупаторских армија које су кроз векове пркосиле смислу и добром начину постојања. Тако је људско достојанство сведено на најнижи могући ступањ. Разуларене масе припадника поразитеља, заведене бесмислом и безумљем, следовале су самовољу безумних појединаца који су умишљали да могу постати владари света. Скупо је човечанство платило цену тог безумља и крајње је време да се човек ослободи таквих лудости у себи и поред себе. За то је потребно бити просвећен и освешћен човек који не пристаје на слепо следовање ни за ким.

Kонкретно, свако од нас треба да промишља шта најбоље може да ради, и то већ од најранијег детињства. Ако бисмо успели да у први план ставимо радост других а не своју корист, сигурно је да би све било много лакше, јер би међуљудски односи били слободни од корупције и непотизма. То би нас подигло изнад спорења о татиним синовима и зависти према њима и довело у стање препознавања стварних квалитета и капацитета свакога појединца. Не би стари и добри занати нестајали да би се отварали неки чудни локали с роком трајања од неколико дана или недеља. Ниједан посао не био био за подсмевање и омаловажавање. Али све док децу плашимо да ће "чистити улице ако не уче", ми их, у ствари, хушкамо против наших комшија које се труде да нам улице буду чисте. Важно је, дакле, препознати ову и сличне "ситнице" како бисмо избегли крупне пропусте којима се превише и предуго оптерећујемо.

Сиђимо дубоко у себе, што дубље сиђемо у себе моћи ћемо више и даље да кренемо једни према другима и стигнемо заједно до правог циља. Видећемо да бољи живот није привилегија посебних појединаца, нити је илузија немоћних и фантазија неуспешних, него стварна могућност свих који то стварно желе. Стварно желети значи и непрестано се трудити и не пристајати на безнађе, увек тражити излаз са беспућа и пут...

Проф. др Љубивоје Стојановић, протојереј

https://www.novosti.rs/vesti/naslovna/drustvo/aktuelno.290.html:609656-Прави-циљ-води-до-смисла

Читање из Светог Јеванђеља по Матеју. (6:22-33)

Како смо благословени што имамо привилегију и радост да слушамо речи нашег Господа Исуса Христа сваке недеље, или ако желимо, сваког дана нашег живота. Да ли је ишта лепше, смисленије или моћније од речи нашег Господа?

Осећам да нам сваке недеље Црква даје нови угао, нови увид у Божји ум. Свака мисао из Божјег ума нас води, лечи и има моћ да нам да обновљену сврху и фокус у нашим животима. У ствари, данашње читање јеванђеља се заиста фокусира на нашу пажњу. Наш Господ каже: „Око је светиљка телу. Дакле, ако је ваше око здраво, цело тело ће вам бити пуно светлости; али ако је око твоје зло, цело тело ће твоје бити у тами. Ако је, дакле, светлост која је у вама тама, колика је тама!” Често чујемо или слушамо ове речи и веома отворено мислимо да се ради о ономе што гледамо својим физичким очима. Сада у овоме сигурно има истине, без сумње. Али Господ иде даље и помаже нам да разјасни учење. Он каже „Нико не може служити два господара; јер или ће једног мрзети, а другог волети, или ће једном бити одан, а другог презирати.”

Наш Господ нам каже да је око светиљка тела, али док читамо схватамо да није све у ономе што гледамо својим физичким очима. Другим речима, ако је човек слеп, да ли је његово тело пуно светлости или таме? Одговор је “зависи од његовог срца.” Наш Господ бира очи као симбол нашег фокуса у животу. Шта желимо? За шта живимо? Где је наше срце? Чему посвећујемо своју енергију, свој ум, своја срца и своје животе? Само ово и ово одређује да ли је ваше тело пуно таме или светлости.

“Не можете служити Богу и мамону.” Ово је већ следећа реч нашег Господа након што подсећа људе да не могу служити два господара. Зашто Он ово каже? Јер Он нас добро познаје. Наш Господ Исус Христос зна да ће Његов народ бринути о детаљима живота. Он зна да ће бринути како ће преживети, како ће живети, како ће се хранити. Господ зна да нас страх и жеља да преживимо могу оставити духовно угроженим. Уместо да се фокусирамо на једну потребну ствар, на ствари Божје. Полако и постепено се крећемо ка пажњи и циљу у животу. Шта је мамон? Мамон се често схвата као „новац“, али су у ствари многи оци Цркве имали боље тумачење. Свети Јован Златоусти је видео мамона као демона.

Када размишљамо  на овај начин, онда то даје ново значење ономе на шта усмеравамо своје животе. Где се фокусирамо и чему дајемо приоритет најважнији су знаци коме или чему заиста служимо. Дакле, коме служимо својим временом, пажњом и енергијом? Где усмеравамо своје таленте и ресурсе које стичемо коришћењем талената које нам је Бог дао? Одговорити на ова питања значи знати да ли смо пуни светлости или таме.

Наш Господ познаје свој народ и као реч охрабрења покушава да нас утеши. Он каже: „Зато вам кажем, не брините за живот свој, шта ћете јести и шта ћете пити; нити о свом телу шта ћеш обући. Није ли душа више од хране, а тело више од одеће?”

Анксиозност краде нашу радост. Наш страх од свих „шта ако“ живота заправо ради на уништавању нашег односа са Богом. Како то ради? Наводи нас да сумњамо у Бога и усмерава нашу енергију на лажне богове и привремена решења. Ако човек мисли да му је највећи проблем у животу сиромаштво, зар се неће фокусирати на рад како би зарадио што више новца? Зар се неће улити у оно за шта верује да је решење за све његове проблеме?

Јеванђеље нас изазива. Не престаје да нас изазива! Када откријете да вас јеванђеље више не изазива, то значи да не обраћате пажњу на њега. Јеванђеље нас данас изазива и подсећа да наши највећи проблеми нису недостатак хране, недостатак новца, недостатак одеће, недостатак лепоте, недостатак среће или чак недостатак правде. Наш проблем је недостатак праведности и светости. Ово је једини прави проблем човека. Ово је твој једини прави проблем. Свети Андреј Критски у свом канону пише: „Са бригом сам се бринуо само о спољашњем украсу, а занемарио сам унутрашњи храм направљен по лику Божијем.“

Остале ствари које нам недостају могу бити важне у нашем краткорочном разумевању, али само један проблем има трајни ефекат и значај. Проблем је наша стална потрага за утехом, припадањем, идентитетом и опстанком без Бога, нашег створитеља. И по Господу, када усредсредимо свој поглед на ове ствари, ми заправо почињемо да служимо другом господару мимо Христа! Како је то жалосно за хришћане, за децу Оца нашег небеског!

Наш Господ каже: „Не брините се!” Много пута у Светом писму читамо фразу „не бој се! Страх је јака негативна емоција и покретач у духовном животу. То нас мења и дубоко утиче на нас. У ствари, подсећамо се да је само страх Божји заиста прикладан. Овај здрави страх може бити семе нашег покајања и обновљеног живота где тражимо Бога, Његово царство и Његову праведност пре свега. Бог вас воли, сваког од вас, више него што можете замислити. Неће те напустити нити оставити сиромашним. Он жели да вам да сво своје богатство. Он хоће да те обуче у прелепу одећу чисте душе. Он жели да вам пожели добродошлицу у свој небески дворац тако да будете заштићени. Он жели да вас нахрани Својом сопственом крвљу и телом. Све за шта мислимо да треба да се боримо и бринемо већ нам је сређено. Верујте Му и усмерите своје животе да само Њему служите. Усредсредите се на Њега јер се Он већ фокусира на вас.

На крају желим да вам оставим овај диван цитат од Светог Исака Сирина. Он пише: „Док живимо неприкладно, плашимо се свих врста ствари. Када препознамо Бога, јавља се страх од Његовог суда. Али када почнемо да волимо Бога, сви страхови нестају.” Нека сви наши страхови такође нестану док трчимо ка Христу и усредсредимо све своје напоре на Њега јер је само Он достојан наше пажње и обожавања.

https://mitropolija.com/2022/07/12/o-jakov-guirguis-usmeravanje-na-boga-umesto-na-sebe/

13.јул (30.јун)

Житије светих из Пролога Св. Николаја Велимировића

АПОСТОЛИ СВЕТИ, ОГЊЕНОГА ВИДА, КРОЗ ЊИХ ДУХ ПРЕСВЕТИ ВАСЕЛЕНУ ПРЕЗИДА. Мада сваки од дванаест великих апостола има свој нарочити дан празновања у години, ипак је црква одредила овај дан као саборни празник свих укупно, и уз њих Павла.

      Ово су имена и ово су дани посебног празновања свете Дванаесторице: Петар - 29. јуна и 16. јануара; Андреј - 30. новембра; Јаков Зеведејев - 30. априла; Јован Богослов - 26. септембра и 8. маја; Филип -14. новембра; Вартоломеј - 11. јуна и 25. августа; Тома - 6. октобра; Матеј Јеванђелист - 16. новембра; Јаков Алфејев - 9. октобра; Тадеј (или Јуда Јаковљев) - 19. јуна; Симон Зилот - 10. маја; Матија - 9. августа; Павле - 29. јуна; Да поменемо још овде, како је који од ових најсветијих и најкориснијих људи у историји света скончао свој земни живот: Петар - распет наопако; Андреј - распет; Јаков Зеведејев - посечен; Јован Богослов - упокојио се чудесно; Филип - распет; Вартоломеј - распет, па одеран и посечен; Тома - избоден са пет копља; Матеј - огњем сажежен; Јаков Алфејев - распет; Тадеј - распет; Симон Зилот - распет; Матеј - каменован, па мртав посечен секиром; Павле - посечен.

Тропар (глас 4):

Првопрестолници Апостола и учитељи Васељене, молите Господа свих, да дарује мир Васељени, а душама нашим велику милост.

https://www.crkvaub.rs/vesti/zitija-svetih/sabor-svetih-dvanaest-apostola-pavlovdan

Често се у овоме примећује одређена повезаност поjава: што се више особи чини да воли «удаљене» људе, то мање заиста воли «ближње».

Природно је да човек тежи да чини добро, али, као што знамо из Светог Писма и Светог Предања, ђаво чини све да изопачи ову нашу природну тежњу. То се дешава и са љубављу према ближњем.

Мислим да не вреди објашњавати колико је понекад тешко са најближима: са супружницима, децом, родитељима, браћом и сестрама. И то је сасвим разумљиво: када људи проводе већину свог времена заједно, испољавају се све потешкоће, грубост карактера, сви, понекад и не најбољи, аспекти личности.

Заиста, волети вољене није увек лако. Понекад је то тежак свакодневни посао. И ту настаје искушење да своју љубав пренесемо на неког удаљенијег.

Наравно, нема ништа лоше у добротворности, помагању особама са инвалидитетом, особама са зависношћу, са разним материјалним или духовним (често менталним) проблемима. Штавише, то је наша хришћанска дужност. Али ако пружимо ову помоћ само да бисмо задовољили властите амбиције или успоставили духовну удобност, то значи да наши циљеви, са свом њиховом спољашњом побожношћу, нису толико искрени.

Jер, испоставља се да све то радимо за себе.

А ако у исто вријеме у нашим властитим породицама постоје свађе, раздор и огорченост, онда је то сигуран знак да нешто није у реду с нашом «љубављу према ближњима».

Живот је, наравно, компликованиjи. Такође се дешава да су заиста «непријатељи човјеку постаће домаћи његови» (Мат. 10,36), али нас у овом случају нико не ослобађа породичних обавеза. И ово је веома важно. Љубав, која није прошла проверу, ништа не вреди. А породични односи су најбоља провера наших хришћанских врлина: стрпљења, мудрости и, у ствари, љубави.

https://pravlife.org/sr/content/mitropolit-antonije-pakanich-o-ljubavi-prema-blizhnjima-i-udaljenima

Свети апостоли Петар и Павле.

Каква два потпуно несавршена људска бића. Колико различите личности.

Један прост рибар, нагао у одлукама и брзоплет на делу, други образован и амбициозан, болешљив човек интелекта и стратегије.

Замислимо се сви који смо понекад склони олаком процењивању људи и суђењу њихових поступака.

Да смо њихови савременици - како бисмо реаговали да смо се нашли поред Христовог ученика Петра, који му се заклињао на верност, у тренутку кад га се кукавички одриче пред непријатељски настројеним сународницима.

Или како бисмо као рани хришћани гледали на неосетљивог и суровог Савла, потоњег Павла који систематично прогони хришћане, са амбицијом да се истакне у истребљењу пошасти опасне по његов народ и веру?

Да ли бисмо имали разумевања или бисмо их назвали најгорим речима осуде и презира?

Да, рећи ће неко, али после су они показали своју веру. Свесно су своје животе дали сведочећи Христа.

Да,после. Али ми у животу обично не видимо то "после".

Склони да идеализујемо време раног хришћанства занемарујемо жестоке међусобне сукобе првих хришћана. Па и сукобе оних који су били уверени да је Христос дошао само Јеврејима и оних који су сматрали да Христово учење мора да се преда свим народима и да се сви укључе у Цркву.

Шта је радио ту Петар, а шта Павле после свог обраћења. Шта су говорили један о другом?

Како је Петар - стена која се котрља својим темпераментом гледао на буђење ауторитета у Цркви некадашњег Савла, који не само да није препознао Богочовека ни у време Његове мисије међу Јеврејима, ни у време Његовог распећа и смрти, ни после Његовог васкрсења, него је још прогонио Његове ученике - значи и самог Петра? Него тек кад га је, по причању непознатих сведока, тамо негде на путу за Дамаск Христос бацио на земљу и ослепо да би могао заиста да прогледа. И колико је могао да верује том новокрштеном?

А како је Павле гледао на тог необразованог галилејског рибара коме је дато да води Цркву? На основу сведочења његових такође необразованих пријатеља?

Мало је о њиховим животима написати романе, снимити филмове, а хвала Богу то није ни потребно, јер њихово наткриљујуће присуство снажно осећамо у Цркви и данас, као што су то осећале и генерације хришћана пре нас.

Можемо да им се обратимо, да од њих самих сазнамо шта желимо о њима.

А шта ће нам прво рећи ови несавршени људи, који су грешили и поправљали се, падали и дизали се?

У чему је њихова тајна, због чега су тако несавршени толико значајни? Што не нађе Црква неке савршеније да можемо да их славимо?

Нису били млаки.

Обојица су храбро предали своје срце Христовом пламену љубави. Умели су да се истински покају. И умели су у љубави да прихвате међусобне разлике, да им се и радују.

И тако су постали Његови најближи сарадници. И више од тога. Не штедећи себе отворили су се за Христову Љубав којаи је из њих уклонила страх.

А без страха - проширили су са осталим апостолима и њиховим настављачима Христову веру у целом свету.

Ако данас уздахнемо вајкајући се да је хришћанска вера у повлачењу, да је свет све више заборавља па и одбија, сетимо се да је то због тога што смо изгубили оно што је двојицу несавршених Јевреја учинило светилима хришћанства и запалило пламен у милионима људи до данас.

Немамо жара. Постали смо млаки. И често се збунимо тражећи савршенство које не налазимо ни у себи ни у другима. И тако само налазимо оправдање за своју млакост и малодушност.

Ако презремо млакост и разгоримо у себи жар Живота до мере способности за жртву, ма колика она била, Христос ће нам показати да наш пут ипак није пре свега у постизању савршености, у формама и правилима, него у љубави.

И многи ће онда то препознати. Светло ће се поново јаче засјати. Неће само треперити.

https://www.facebook.com/o.nenad.ilic

Када ми поступамо лоше, када говоримо неподопштине, када се тамне мисли роје у нашој глави или нам тама дође у срце, ми, ако постанемо макар мало просветљени, почињемо да осећамо грижу савести. Али грижа савести још није покајање: могуће је себе кривити читав живот за лоше поступке и злу реч, и за мрачна осећања и мисли – и нећете се исправити. Грижа савести заиста може од нашег земаљског живота да направи непрекидни пакао, али нам не открива Царство Небеско; ка тузи мора се додати још нешто друго: оно што је сама срж покајања, наиме обраћање Богу с надом, са уверењем да у Богу има довољно љубави ка нама да може да опрости, и силе да би нас изменио. Покајање је тај преокрет живота, преокрет мисли, промена срца која нас окреће лицем ка Богу у радосној и трепетној нади, у уверењу да, иако не заслужујемо Божију милост, Господ није дошао на земљу да суди, већ да спасе, дошао је на земљу не ка праведнима, већ ка грешницима... Ми смо окружени људима с којима су наши односи понекад тешки. Колико често чекамо да други дође до покајања, да тражи опроштај, да понизи себе пред нама. Можда бисмо ми и опростили ако бисмо осетили да је довољно понижен. Али праштати морамо не ономе ко заслужује опроштај – зар ми од Бога можемо очекивати заслужени опроштај? Зар ми када идемо Богу и кажемо: Господе, спаси! Господе, опрости! Господе, помилуј! можемо да додамо: зато што ја то заслужујем?! Никада! Очекујемо од Бога опроштај због чисте, пожртвоване, крсне Христове љубави. Исто то од нас очекује Господ у односу на сваког нашег ближњег; не зато што морамо опростити ближњем зато што он заслужује опроштај, већ зато што смо ми - Христови, зато што нам је именом Самог Живог Бога и распетог Христа дато да опраштамо.

Али често се чини: ево, када би само било могуће заборавити увреду, тада бих ја опростио, али не могу да заборавим, - Господе, дај ми да заборавим! То није опроштај; заборавити не значи опростити. Опростити значи гледати на човека какав он јесте, у његовом греху, у његовој неиздрживости, какав он јесте терет за нас у животу и рећи: Понећу те као крст, донећу те до Царства Божијег, хтео ти то или не. Био ти добар или зао – узећу те на своја плећа и привести ка Господу и рећи: Господе, целог свог живота носим овог човека, јер ми је било жао – како он не би пропао! Сада му Ти опрости ради мог опроштаја! Како би било лепо кад бисмо могли да понесемо терет једни других, кад бисмо могли једни друге да носимо и да подржавамо; да се не старамо да заборавимо, већ, напротив, да памтимо. Да се сећамо ко има какву слабост, ко има какав грех, у коме је нешто погрешно и да га не искушавамо тиме, да га штитимо да не буде подвргнут саблазни у погледу онога што може да га уништи. Када би ми тако могли да се понашамо једни према другима! Кад бисмо човека онда кад је слаб окружили брижном, нежном љубављу, колико би људи дошло себи, колико би људи постало достојно опроштаја који им је дат на дар...

Ево, то је пут покајања: ући у себе, стати пред Бога, видети себе како смо осуђени, како не заслужујемо ни опроштај, ни милост, и уместо да као Каин побегнемо од лица Бога (Постање 4: 3-16), окренемо се ка Њему и кажемо: Верујем, Господе, у Твоју љубав, верујем у Крст Сина Твог, верујем, помози моме неверју (Мк 9:24). А затим поћи Христовим путем, као што сам рекао: све прихватити од руке Божије, од свега донети плод покајања и плод љубави и пре свега опростити нашем брату, не очекујући његово поправљање, понети га као крст, распети се ако је потребно на њему, да би имали власт, подобно Христу, да кажемо: Оче, опрости им, јер не знају шта чине (Лк 23:34). И тада Сам Господ, Који нам је рекао: Каквом мером мерите и вама ће се мерити (Лк 6:38), опраштајте, као што ваш Отац Небески опрашта – неће остати дужан: Он ће опростити, исправити, спасити већ на земљи, као свецима даће нам радост небеску.

Нека буде тако, нека у животу сваког од нас почне данас, сада, макар мало овај пут покајања, зато што је то већ почетак Царства Божијег. Амин.

извор : pravoslavie.ru

Велики Сампсон, чија слава брујаше свуда, роди се у славном граду – древном Риму. Родитељи му беху богати и високородни; пореклом беху од царске крви. Одлично изучивши сву световну науку, Сампсон изучи и лекарску уметност, не од нужде, нити ради неке зараде, – јер му његовог властитог богаства беше доста и доста -, него да не остане незапослен и да би својим лекарским знањем Бога ради послужио ништима. И исцељиваше Сампсон неизлечиво болесне: јер се лекарској вештини његовој додаде благодат Господња, која исцељује, а која му би дата због врлина његових и због вере његове у Бога. Поред световне учености Сампсон располагаше и разумевањем Светога Писма, јер много читаше свете књиге, и вером и надом подстицаше себе на љубав Христову.

Када се Сампсонови родитељи преставише и њему велика имања оставише, Сампсон не само продужи чинити што треба, него и одмах стаде пролазна и привремена богатства замењивати непролазним и вечним богатствима, следећи еванђелску реч (Мт. 6, 20). Обилно делећи милостињу, он је врло брижљиво збрињавао ниште и гладне, и на тај начин помоћу трулежног стицао себи нетрулежно благо. Тако је он радио у све дане живота свога, јер му милосрђе беше својствено и по рођењу и по васпитању. Желећи да води скроман и прост живот, он мноштво робова својих пусти на слободу, оставивши себи једнога за најнеопходније услуге. И у самој ствари, нашто би му било потребно толико слугу, кад је он сам постао истински и искрени слуга Господњи? И тако, одрешивши себе од својих богатстава, којима је био свезан као узама, он беше задовољан једном хаљином и једном узицом којом се опасивао. Желећи да душу своју обогати духовним богатством, он презре свет и све у свету, и, подражавајући Христа, он постаде скитач: јер, оставивши своје сроднике и познанике, он оде из древнога Рима и настани се у једној пустињи, као некада пророк Илија.

Но Бог, желећи да многи имају користи од слуге Његовог Сампсона, доведе Сампсона у нови Рим, тојест у Цариград. Ту, нашавши себи неку кућу, Сампсон се настани у њој, збрињавајући путнике и ниште и служећи им на све могуће начине. При томе свети Сампсон је примао и болеснике, и служио им не само својим лекарским знањем него их је и потпуно збрињавао у погледу хране и постеље. Све то он је чинио са толиком усрдношћу, да је изгледало да му је милосрђе саприродно. Јер као што је сунцу својствено да обасјава, и огњу природно да опаљује, тако и Сампсону као од природе беше својствена љубав и збрињавање ништих, болних и путника. И Бог, који благосиља љубавна дела милосрђа ближњима чињена Њега ради, и оно што се чини ништима прима као да се чини Њему, удостоји велике чудесне силе труде слуге Свога Сампсона око болесника: јер свети Сампсон чудесно исцељиваше све неизлечиве болеснике које примаше у свој дом. Но дану му од Бога благодат и дар чудотворства свети Сампсон скриваше плаштом лекарске вештине, да се светост његова не би обелоданила. Смирен срцем, он није желео да га људи цене и славе. Али се не могаше сакрити светионик под поклопац и град који на гори стоји: јер свети Сампсон, сијајући светлошћу добрих дела и узишавши на гору савршеног богоугодништва, постаде познат свима. За њега сазнаде и патријарх цариградски, који га призва к себи и рукоположи за презвитера, иако светитељ то није хтео.

Слава врлина светитељевих допре и до царских палата. И то на овај начин: цар Јустинијан паде у тешку и неизлечиву болест. Позвани бише многи лекари. Прегледавши цара, они по обичају свом стадоше спорити међу собом, и дуго време само речима храбраху цара, а уствари га не могаху излечити нити му болове олакшати. Тада бише позвани најчувенији лекари из целе грчкоримске царевине, али ни један не могаде излечити цара од опаке бољке. Разљутивши се на лекаре, цар нареди да се сви они макну с његових очију, па се сам обрати к Извору свих исцељења и Творцу свеколике твари – Господу Богу: Њему јединоме он повери свој живот, и од Њега стаде са сузама искати помоћ себи. И Бог се не оглуши о цареву усрдну и сузну молитву: јер заспавши на кратко време, цар угледа у виђењу мноштво лекара пред собом, обучених у светле хаљине. И неки лучезарни младић, пришавши к њему, стаде му показивати сваког од тих лекара, говорећи ко је каквог чина и колико му је година; међу њима он показа цару једнога, смерна лица и седих власи, обученог у свештеничке хаљине. Хвалећи њега, светозарни младић говораше цару: „Овај те може, царе, а не неко други, исцелити од твоје смртоносне болести“.

Пренувши се од сна, цар се обрадова томе виђењу које му ули наду на оздрављење, и заблагодари Богу. Држећи пак у памети лик виђеног у сну мужа, цар нареди да поново дозову к њему све лекаре. Када они изађоше пред њега, он их дуго посматраше тражећи међу њима онога кога виде у сну, али га не нађе, те опет паде у тугу и стаде тужити. Но не губећи наду у Бога, он поново нареди да марљивије потраже онаког лекара каквог он у сну виде. При томе, описавши какав изгледа по лицу човек кога у сну виде, цар обећа огромну награду ономе који га пронађе. Онда се многи дадоше у тражење таквога човека, али га не налажаху. Најзад један од царских слугу, који беше и цару познат и светом Сампсону пријатељ, чувши царево казивање о изгледу човека кога у сну виде, сети се да такав изгледа блажени Сампсон који лечи болне, и извести о томе цара. Цар нареди да му са чешћу доведу светитеља.

Када свети Сампсон уђе к цару, цар, чим га угледа, одмах познаде да је то човек кога он виде у сну. И испунивши се радости, цар брзо устаде са свога места, приђе к светоме старцу, загрли га и целива му не само уста него и главу и руке, говорећи при томе: „Оче, ти си заиста онај кога ми Бог показа у сну и обећа да ми преко тебе подари здравље“. – Рекавши то, цар га одведе у своју ложницу, и севши поред њега наслађиваше се његовим лицегледањем; при томе он светитељеве руке стављаше на очи своје, и свесрдно их целиваше, и сузама их орошаваше, просећи исцељење од њих.

Видећи тако велико понижавање царево, блажени Сампсон се ожалости и кротко му рече: Немој то чинити, царе! немој тако неизмерно понижавати себе, да ме не би увео у гордост и ти био крив за моју осуду. Јер чиме то превазилазим остале људе ја, убог и грешан, који требам милостиво снисхођење Христово ради исцељења од грехова мојих? Једино превелика вера твоја у Бога и топла нада склониће Христа Цара на милост, и Он ће те исцелити: јер може учинити све што хоће.

Рекавши то, Сампсон руком додирну болесно место на царевом телу, као да неке лекове ставља, желећи на тај начин сакрити дани му с неба дар исцељивања. И чим само додирну руком болесно место, цару одмах престадоше болови и он брзо потпуно оздрави.

Оздравевши потпуно, цар се силно радоваше не само због свога исцељења него и због тога што се удостоји видети тако богоугодног човека. Затим, желећи да достојно заблагодари светитељу, он му понуди много злата и сребра. Но светац рече цару: Имао сам ја, о царе, много злата и сребра и других имовина, али сам све то оставио ради Христа, да бих добио вечна небеска блага. Но ако хоћеш да ми укажеш своју благодарност, онда Бога ради и спасења свога ради учини ово: поред моје куће сагради дом, у коме бих могао према својим моћима неговати болесне и странце, којима навикох служити. Тиме ћеш ти и себи вечну награду од Бога издејствовати, и моју старост утешити.

Чувши овакве речи, цар ту молбу прими као велики дар себи а не као тражење, и нареди да се подигне странопримница и болница, као што преподобни жељаше. Када здање би готово, цар подари томе дому велика имања ради потреба странцима и болесницима који тамо буду збрињавани.

После тога, свети Сампсон проведе још много година у служењу странцима и у неговању болесника. У таквом пословању он достиже дубоку старост, па изнеможе телом и занемоћа мало. А када му се душа разлучиваше од тела, лице му бејаше светло, и он ни најмање не туговаше што умире, као што обично тугују душе оптерећене гресима и житејским бригама, због чега се и плаше смрти. Светитељ је знао ко га позива, од каквих трудова и ка каквом одмору, и какво благовање очекује његову блажену душу, јер је сваки посланик достојан своје плате (ср. Лк. 10, 7). И тако, богоугодна душа светог Сампсона оде у небеске светове, године 530, а тело његово би чесно сахрањено у цркви светог мученика Мокија, из чијег племена беше по телесном рођењу овај велики угодник Божји Сампсон, и чијих духовних врлина он беше наследник.

Као диван угодник Божји, свети Сампсон се прослави великим чудесима, не само за живота него и после смрти. Од посмртних чудеса његових ми ћемо споменути неколико.

Једном се у Цагрираду догоди пожар, који поче од цркве свете Софије. Пожар беше тако силан, да га нико од људи не могаше угасити. Ватра се брзо шираше, и већ гораху многе раскошне палате и изврсне грађевине, које беху украс града. Неугасиви пламен стиже и до странопримнице преподобног Сампсона. Окруживши је са свих страна, пламен је уопште не могаше додирнути, и она стајаше усред толике ватре као купина неопаљива. Том приликом многи видеше преподобног Сампсона како журно обилази ограду странопримнице и љутито одстрањује од ње пламен пожара; и огањ, као стидећи се светог лица његовог и повинујући се наређењу његовом, одбијаше се од странопримнице на другу страну. Затим изненада страховито загрме, навукоше се облаци и проли се силна киша која, молитвама светога, угаси сав пожар.

Преподобни Сампсон даваше исцељења од сваковрсних болести и по престављењу свом, као што их је давао за живота свог. Тако, једном знатном човеку Теодориту, царском оруженосцу, догоди се да, када је због нечега журно силазио низ степенице свога дома, повреди своју ногу. Од силних болова он леже у постељу, и три дана нити могаше што окусити, нити заспати, нити што проговорити, и беше безгласан као нем. Но при свим тим боловима својим он се усрдно мољаше угоднику Божјем светом Сампсону, призивајући га у помоћ. По истеку три дана, када се спусти ноћ, Теодорит угледа светог Сампсона где стоји крај његових ногу, и додирујући глежањ повређене ноге говори: „Устани, јер ти више нећеш боловати“. – Рекавши то, светац постаде невидљив. Теодорит пак одмах се осети потпуно здравим, и радосно стаде громко благодарити Бога и говорити: „Свети Сампсон је заиста велики угодник Божји;“ – Затим, опипавши своју ногу и видевши да је потпуно исцељена, он устаде и стаде ходити. А када свану, он хитно оде на гроб преподобнога и благодарно му се поклони. И причаше свима на који се начин исцели.

Други велможа у Цриграду, по имену Лав, јашући на коњу, пригњечи своју ногу уз камени зид и повреди. Од тога му се отвори рана, и он се тешко разболе; и из дана у дан болест му се све јаче и јаче погоршаваше. Домаћи његови саветоваху му да позове лекара, да му на повређеном месту пусти крв. И када се већ приближавало наступање четвртог дана, у који је лекар имао бити позван, те ноћи би виђење гореспоменутом Теодориту, који пре тога доби исцељење. Виде он три човека где улазе у дом болесног велможе Лава; у једноме од њих он распознаде светог Сампсона, кога виде у време своје болести, а за другу двојицу мишљаше да су бесребреници лекари, Козма и Дамјан. Теодорит их упита: Куда идете? – Они, с љубављу погледавши на њега, одговорише: Идемо к Лаву велможи. – На то им Теодорит рече: Не знате ли, господо моја, да је он тешко болестан, и да ће му сутра доћи лекари да му лече повређену ногу? – Светитељи одгворише: Нека то не буде, јер ћемо ми поново доћи к њему у петак, и исцелићемо га. – Пренувши се од виђења, Теодорит отрча к болноме Лаву и исприча му што виде и чу. Болник поверова његовим речима и не прими лекаре, него, ослонивши се на Бога, очекиваше петак молећи се. И када дође петак, болесна нога његова доби потпуно исцељење и постаде здрава, као и друга, не требајући никакво лечење. Осетивши се здравим, Лав одмах похита на гроб преподобног Сампсона, и узнесе благодарност њему и онима што се беху јавили с њим.

Многобројним чудесима прослављајући угодника Свог Сампсона, Бог га прослави и тиме што учини да из његовог гроба тече целебно миро, при чему се сваковрсни болесници исцељиваху који се њиме са вером помазиваху. Целебну силу тога мира искуси на себе гореспоменути велможа Лав. Њему се догоди да се поново разболи целим телом, и лежаше као раслабљен, не будући у стању да покрене ни један део свога тела. Но када му цело тело помазаше миром што тече из гроба светог Сампсона, он одмах оздрави. Такође, када се исти велможа једном разболе од очију, исцели се тим истим целебним миром. И велможа Лав, одајући благодарност своме бесплатном лекару – светом Сампсону, узе на себе издржавање његове странопримнице, која тада већ оскудеваше, и даваше све што је потребно за њено одржавање.

Неће бити на одмет споменути овде и то, да у тој странопримници беше тада управник неки Енесије, човек лењ и на послу нехатан, који све послове вођаше немарно. Но једне ноћи њему се преподобни Сампсон јави не као у сну него као на јави, и изби га штапом, говорећи му са гневом: „Зашто си немаран на служби својој и не задовољаваш потребе путника и болесника?“

Од тог бијења Енесије се толико разболе, да му се одузе глас и он онеме, и тело му сво помодре од задобијених рана. А када му сутрадан многи стадоше долазити, он им не могаше ништа проговорити, већ само показиваше на помодрело тело своје. Затим, узевши хартију и перо, он написа како га свети Сампсон казни за његов нехат и немар. Дознавши за то, гореспоменути велможа Лав дође у посету болесном Енесију. А када угледа како му је цело тело модро од батина и како не може да говори, Лав се стаде усрдно молити светоме Сампсону, говорећи: „Свети угодниче Божји; ти знаш моју веру и усрђе к теби, стога испуни молитву моју: исцели Енесија кога си казнио и који на хартији исписа кривицу своју, да би он језиком својим испричао све то, и тако се што више разгласило то чудо у славу имена Божјег“. – Док се велможа Лав мољаше тако, Енесију се одреши језик и отворише уста, и он исприча подробно све што му се догодило. И од тога времена он се сасвим поправи.

После тога неки богобојажљиви људи, договорише се међу собом, умолише патријарха да странопримницу преподобног Сампсона освети у цркву. Тако и би урађено. А за збрињавање путника и неговање болесника, бише при тој цркви подигнути дом и болница.

Након доста времена после тога управником странопримнице беше Евстратије, који се такође не стараше о болесницима и путницима, па усто беше и тврдица. Једном, у току много дана он не даде болесницима уља, због чега и би кажњен Богом, те се разболе од очију. Један пријатељ његов, по имену Лав, који служаше у странопримници, рече Евстратију: „Дај потребну количину уља за болеснике и путнике, па ће ти очи оздравити. Ако пак не верујеш мојим речима, ја ћу ти о томе дати своје написмено“. Рекавши то, Лав седе и написа Евстратију ово: „Ја, Лав, уздајући се у светог чудотворца Сампсона и утврђујући се несумњивом вером према њему, јамчим ти да ће ти се очи исцелити, ако даш потребну количину уља за ниште и путнике, јер ће ти свети Сампсон измолити од Бога здравље“.

Добивши овакво написмено, Евстратије обећа да ће дати потребно уље, и тог дана очи му оздравише. Али, пошто он по нарави беше тврдица, поново престаде давати уље. И гле, једне ноћи њему се јави преподобни Сампсон и са гневом му рече: „Мени ли се ругаш?“ – Уплашен овим виђењем, Евстратије чим свану дозва свог пријатеља Лава и даде му мноштво уља, молећи га да се помоли за њега светом Сампсону, да му опрости грех његов.

Један саветник царски, по имену Варда, човек знатан, разболе се од болести, зване карбункул, и на грудима му се отворише велике и неизлечиве ране. Дуго он паћаше од те болести. Међутим, кад наступи дан светог мученика Мокија, лекари који беху поред болесника и сви домаћи његови одоше у цркву светог мученика на свеноћно бденије; а болесник лежаше на одру и веома туговаше што не може да иде у цркву на празник и да се поклони чудотворном гробу преподобног Сампсона, који се налазио у тој цркви светог мученика Мокија. Док он тако туговаше, њему се јави један стар човек и рече му: „Устани!“ – Болесник му на то одговори: Како могу устати, када сам целим телом изнемогао од тешке болести? – Но старац му поново рече: , Ја ти говорим, устани и иди у цркву светог мученика Мокија, чији је данас празник, и помоли се код гроба светог Сампсона“. – Рекавши то, старац постаде невидљив. А болесник, осетивши у себи снагу, стаде се полако подизати са свога одра, и не осећаше болове од својих рана. Када пак одвеза завоје и скиде лекарске фластере са својих рана, он виде да су му ране потпуно одзравиле. Препун радости, велможа се обуче у празнично рухо и оде у цркву. А када га тамо неочекивано угледаше оздравела, сви се удивише и прославише Бога.

У то време код многих беше обичај да, када се разболи ко, однесу га у болницу светог Сампсона, и тамо је по вери својој добијао исцељење. Тако, када се неком презвитеру Ефедиму разболе од водене болести слуга Георгије, он га упути у болницу светог Сампсона. Провевши тамо неколико дана и не добивши олакшања, Георгије се врати у дом свога господара. Угледавши га, презвитер се стаде љутити на њега због неверја његова, па га поново посла у болницу, наредивши му да измоли себи мира што тече из чудотворчева гроба и да се помаже њиме. Слуга оде, преноћи у болници светог Сампсона, и изјутра се врати здрав. О свом оздрављењу он исприча следеће: Прошлу ноћ ја видех у сну јавившег ми се светог Сампсона, који ми руком својом додирну стомак и рече: „Иди одавде, ти си већ здрав“. Ја се пробудих и осетих се здрав.

Од такве болести паћаше жена црквеног служитеља Ирина. Она у саном виђењу виде светог Сампсона, који дође к њој са светим бесребреницима Козмом и Дамјаном, и додирну је. Од тога виђења она доби здравље.

Та и многа друга биваху чудеса и даваху се исцељења, молитвама преподобног Сампсона, због чега сви слављаху Бога, дивног у Светима Својим, коме и од нас нека је част и слава и поклоњење и благодарење, сада и увек и кроза све векове. Амин.

https://mitropolija.com/2022/07/10/prepodobni-sampson-stranoprimac/

Прослављамо радостан догађај – рођење пророка и Претече и Крститеља Господњег Јована – свеца који је цео свој живот без остатка посветио томе да припреми људе за сусрет са Божанском Светлошћу, с Господом нашим Исусом Христом. За њега Јован Богослов каже да он није био Светлост, али да је био весник ове Светлости (в. Јн. 1, 8), да је припремао људе позивајући их на покајање: Покајте се, јер се приближило Царство Божије! (в. Мт. 3, 2). Покајање је обавезан услов за сусрет с Божанском Светлошћу и излажење из таме служења ђаволу и греху.

Врло често ми, хришћани по имену, по свом духу и животу уопште не одговарамо призвању Христових ученика.

Разговарајући с Јудејима у Јерусалиму Господ им говори о томе да, кад је дошао Јован Претеча и проповедао у пустињи о покајању (сећамо се да су код њега долазили и Јевреји и фарисеји, и јеврејски учитељи долазили код њега и питали ко је он, дакле, Спаситељ кад је Јован Претеча већ био убијен подсећа на то) он беше светиљка која гораше и светљаше; а ви хтедосте мало времена да се радујете светлости његовој (Јн. 5, 35). Ове речи звуче као разобличење Јудеја и фарисеја, али и нас.

Често људи који су веома грешни и који служе ђавољим страстима воле да се налазе у присуству светих људи. Сетите се како је цар Ирод, убица Јована Претече такође слушао пророка и на свој начин га је волео. Слушао је његове савете, па је чак и поступао по њима.

Тако често и ми веома волимо да се налазимо у близини неке светиње и светих људи, али сами живимо као Јудеји и фарисеји и у стању смо да учинимо поступке које је био у стању да учини и цар Ирод, који је на свој начин поштовао Претечу и прибојавао га се. А зашто се то дешава? Зато што ми, назвавши себе Христовим ученицима, не прихватамо закон Божанске љубави. Апостол Павле каже. Тако поступајте, јер знате време, да је већ час да устанемо од сна, јер нам је сада спасење ближе него кад поверовасмо. Ноћ поодмаче, а дан се приближи. Одбацимо, дакле, дела таме и обуцимо се у оружје светлости (Рим. 13, 11-12). Оружје светлости је за нас оружје љубави према ближњем.

Мало пре тога апостол каже: Не будите никоме ништа дужни осим да љубите један другога; јер који љуби другог испунио је закон. Јер оно: не чини прељубу, не убиј, не уради, не сведочи лажно, не пожели, и било која друга заповест, испуњава се у овој речи: љуби ближњега својега као себе самога (Рим. 13, 8-9).

Ако се називамо Христовим ученицима, ако се држимо празника, постова, јутарњег и вечерњег молитвеног правила и мноштва других правила и поука које чујемо у цркви, али немамо љубави према ближњем, ни по чему нисмо бољи од ових Јудеја и фарисеја који су се само радовали томе што се међу њима појавио тако божански пророк и свети човек.

Међутим, проповед Јована Претече је за њих остала неплодна. То је страшно упозорење за све нас и још један позив да поново сагледамо свој живот по Јеванђељу и по Божанској љубави и да постанемо прави синови светлости, да постанемо светиљке које светле у тами, како би наши ближњи, обасјани овом Божанском љубављу, такође дошли до Божанске Светлости и спасења, до Истине до Господа нашег Исуса Христа. Амин.

У Русији од давнина се на овај дан одавала пошта благоверним Петру и Февронији Муромским – покровитељима супружничке љубави и породичне среће. Горњи дом руског парламента је 2008. године празнику доделио статус Сверуског државног празника и дефинисао његов симбол: белу раду. Подсетимо Руска Православна Црква сваке године додељује медаље за „Љубав и верност“ супружницима који су у заједници најмање 25 година.

ЖИТИЈЕ СВЕТИХ БЛАГОВЕРНИХ

КНЕЗА ПЕТРА И КНЕГИЊЕ ФЕВРОНИЈЕ,

МУРОМСКИХ ЧУДОТВОРАЦА

Пре седамсто година је у нашој Руској земљи живео у граду Мурому млади кнез Петар. Његов отац је управљао Муромском земљом, а када је он умро, његово место је заузео старији Петров брат Павле. Благочестив и кротак је био млади кнез Петар и у свему се покоравао свом старијем брату. Али Петра је задесила веома тешка болест, и млади кнез је дуго патио, док се најзад није појавила избавитељка од болести.

У истој Муромској земљи је живео сиромашни пчелар који је имао ћерку, лепу девојку Февронију; по целој околини је била позната по свом уму. И ето она хтеде да помогне кнезу у његовој несрећи, те док је лечила кнеза Петра, она му се допаде и он по ономе шта је говорила и по њеним поступцима виде каква је то паметна и добра девојка. Допала му се Февронија и због своје лепоте. “Нећу наћи бољу девојку у целој области!” – одлучи кнез и обећа да ће се оженити њоме, али када је оздравио, поче да се размишља о томе да није ваљано да се кнез жени обичном девојком и скоро да је био напустио своје обећање, кад се опет разболи. Февронија га опет излечи. Разуме Петар да треба да испуни своје обећање, да га Сам Бог кажњава због кршења обећања, и ожени се Февронијом.

Умре старији Петров брат, тако да је он морао да управља Муромском земљом. Февронија, пчеларева кћи, постаде кнегиња целе области. Наравно да се ускоро појавило много завидљиваца, нарочито жена. Није се допадало знаменитим бојарима што кнегиња није из чувеног рода, а њихове жене, племкиње бојариње, не хтедоше ни да чују: како да се, забога, оне, жене из знаменитих породица, поклоне њој, простој сељанки! И почели су да клевећу Февронију пред Петром: хтедоше да их раздвоје. Али кнез је са Февронијом живео у миру и слози; колико год да су се бојари трудили да их посвађају, ништа нису успели. У међувремену су млађи Петров брат и његов братанац, син старијег брата Павла, пожелели да заузму место муромског кнеза, а Петра да прогнају. Спојили су се с бојарима који су били незадовољни због кнегиње. Ови бојари су имали велику власт и дешавало се да су управљали и самим кнежевима како су хтели. Тако је било и овде – дошли су код кнеза Петра и рекли му: “Или се разведи од Февроније и пошаљи је у манастир, а ти се ожени девојком из знаменитог рода, или и сам иди из Мурома, а ми ћемо да тражимо другог кнеза, а да за кнегињу имамо жену из простог народа нећемо!” Није било лако Петру да остави кнежевску власт, али он је чврсто памтио заповест Господњу о браку: “што је Бог саставио човјек да не раставља… ко отпусти жену своју… и ожени се другом, чини прељубу” (Матеј. 19, 6, 9). Тако је одговорио бојарима: “Мене је Сам Бог спојио са Февронијом, не ваља сад да људи раскидају наш савез. Ако не желите кнегињу, онда вам ни ја без ње нисам кнез, па ми смо – једно тело, једна душа!” И мораде Петар да остави Муром и живи у прогонству. Убрзо су Петар и Февронија сазнали шта је сиромаштво. Понекад би мрачне мисли долазиле у главу Петру: “Ето због жене сам остао и без власти, и без богатства, и без кнежевске титуле…” – помишљао је. А паметна жена која га је волела тешила га је стално нежним речима: “Не жалости се, кнеже! Па Господ је милостив: неће нас оставити у беди и прогонству”.

Али у Мурому су без Петра настали неред и раздори. Почеле су свађе око тога ко да дође на кнежево место. Једни су били за једног, други за другог; дошло је и до потезања мача, раздор је прешао у рат; многи бојари су били убијени у тим размирицама. Још дуго би се проливала братска крв да се Муромци нису сетили свог законитог кнеза Петра. Схватили су да без њега има доста оних који би желели да буду кнежеви и да реда никад неће бити. Дођоше они код Петра да га моле за опроштај и наговорише га да се врати заједно са кнегињом Февронијом у Муром: добро су знали и њихову мудрост и доброту. Вратише се Петар и Февронија у Муром и почеше да живе као и пре, мирно и срећно. Правично је управљао облашћу Петар: у свему се трудио да се држи правде, али је не мање указивао и милост. А кнегиња му је помагала саветима и добрим делима. Убрзо заволеше Муромци своју кнегињу; тако је нежна и једноставна она била, о сиромасима и просјацима се бринула као права мајка. Нико никад није доживео увреду од ње, није чуо ружну реч. После завршетка својих дневних послова кнез би се прихватао читања Речи Божје, а кнегиња рукодеља или би слушала кнеза. Тако су се они заједно учили вољи Божјој и трудили се да је у свему извршавају, избегавали су гордост и неправедну зараду, поштовали духовна лица и монахе, увек им помагали; проводили су чист, целомудрен живот у суздржавању. И тако поживеше до дубоке старости, не љутећи се једно на друго, и нешто пре смрти примише монаштво. Кнез је тада добио име Давид, а кнегиња Јефросинија.         

Једном је преподобна и блажена Февронија везла ликове светих на воздуху за саборни храм Пречисте Богородице. Блажени Петар је послао код ње да јој кажу да му је дошло време да иде Господу. Желећи да заврши воздух, она га замоли да мало сачека. Трипут је позивао он, и трећи пут се блажена заустави, забоде иглу у воздух, обави око ње конац и посла слуге да кажу блаженом Петру да и она умире с њим. И помоливши се обоје предаше свете душе своје у руке Божје 25. дана месеца јуна.

После престављења преподобних, људи нису смели да их сахране у сандуку који су они сами припремили за себе јер су постали монаси и није ваљало да их стављају у исти ковчег. Тело преподобног Давида положише у градску цркву Пресвете Богородице, а тело блажене Јефросиније у приградском Крестовоздвиженском храму. У саборном храму Пресвете Богородице је остао празан њихов сандук. Следећег јутра су оба нова ковчега била празна, а тела светих су нађена да заједно леже у истом сандуку. Још једном су покушали да их раздвоје, али исто се поновило. После тога више нису смели да дирају њихова тела и сахранили су их поред градске саборне цркве Рођења Пресвете Богородице, како су они сами и заповедили, – у истом сандуку, који је Бог даровао на просвећење и спасење града: они који притичу на раку с моштима с вером добијају изобилно исцељења.

Тако обострана љубав побеђује чак и саму смрт. Господ Бог је прославио праведне супружнике чудесним исцељењима, а Црква их сматра за свете и сваке године празнује успомену на њих 25. јуна/8 јула. Сада се они заједно моле Господу за све супружнике, а нарочито за оне који желе мир у породици.

Настојатељ храма Вознесења Господњег (Мало Вознесење) прот. Генадије (Огрисков)

Текст преузет са интернет-странице Православна породица.

Извор: Радио "Слово љубве"

Први псалам је изванредан. Испуњен је многим значењима различитих нивоа, садржи људску и надсветовну мудрост, односи се на одређене историјске догађаје, периоде и превазилази њихов временски оквир, износи опште и тиче се сваког. Поред пророчанства о Христу, које је Давид почео са овим псалмом и наставио у наредним, овде можемо наћи откровење о Претечи и Крститељу Господњем Јовану, о путу спасења, о добру и злу:

«Благо човеку који не иде на веће безбожничко, и на путу грешничком не стоји, и у друштву неваљалих људи не седи».

Мисија пророка Јована је да приправи пут Господу (Мал. 3: 1), што подразумева моралну припрему људи за Месијин долазак.

И овај задатак је завршен у одређеном историјском тренутку, али Претеча до данас није напустио своју добру мисију, он је и даље отелотворује у животу, помажући сваком ко jе закорачио путем спасења да припреми своје срце за Христов долазак у њега.

Светитељ чува праведност и чистоту, веран је молитвеник и помоћник у свим добрим стремлењима.

Пророк Јован је анђеоски човек. Величина његове вере задивљује, снага његове љубави и преданости Богу не познаје поређење, његова духовна и физичка дела сматрају се неподношљивим за човека, а смиреност, храброст и стрпљење потпуно су изван оквира људског разумевања.

Он остаје главни помоћник за покајану душу:

«Него му је омилео закон Господњи и о закону Његовом мисли дан и ноћ!»

Човек који се дистанцира од греха и зла, предан је и послушан Богу, испуњава Његове заповести, налик је моћном, снажном, здравом, плодном дрвету. Управо такво зимзелено дрво вере у пустињи неверја био је свети Јован, живео напајајући се из неисцрпног Извора духовне хране и духовне обнове. Светитељ је такође постао оаза која даје живот у пустињи наших срца:

«Он је као дрво усађено крај потока, које род свој доноси у своје време, и коме лист не вене: шта год ради, у свему напредује».

Jован Претеча је био «светла јутарња звезда» која је блистала јаче од свих осталих звезда на мрачном небеском своду, наговештавајући ново јутро блаженог дана, осветљено духовним Сунцем — Христом.

Није ни чудо што на крају старозаветних пророчанстава има оног, чиме започиње Јеванђеље — прича о Јовану Крститељу.
Позивајући људе на покајање, постајући пример понизности и послушности, Претеча је корен хришћанства и штета је за оне који се за њим не укорењују у врлинама, оне који се носе попут праха. Недостаје им снаге и траjности:

«Нису такви безбожници, него су као прах који расипа ветар. Зато се неће безбожници одржати на суду, ни грешници на збору праведничком».

Господ гледа у срце. Начастивац неће моћи да побегне од Божјег суда, чак и ако се пред људима прекрио доброхотном маском. Немогуће jе преварити Господа. Он зна све путеве, све мисли и тајне жеље човекове, чека да се у нашим срцима упали огањ покајања који је припремио Претеча Господњи, а затим Он ће ући у срца као у свој дом:

«Јер Господ зна пут праведнички; а пут безбожнички пропашће».

https://pravlife.org/sr/content/psalam-otkrovenje-o-jovanu-krstitelju-onaj-ko-ga-chita-priprema-svoje-srce-za-hristov

Претеча Господњи, свети Јован Крститељ, рођен је шест месеци пре зачећа Сина Божијег, Исуса Христа. Родитељи његови, првосвештеник Захарија и мајка Јелисавета, били су побожни и благочестиви људи. Остаривши, дуго су молили Бога да им подари дете. Презрени од људи, упорни у својој молитви, измолише од Бога жељено дете. Ту радосну вест објави свештенику Захарији архангел Божији Гаврил. И роди старица Јелисавета сина – пророка, светог Јована, Претечу Господњег.

Чудан је Јован био још од свог рођења. Осми дан, по рођењу дођоше сродници и пријатељи да обрежу дете и да му име надену. А отац његов, Захарија, који поста нем када сазнаде да ће жена његова родити сина, написа на једној дасци име његово – Јован и тог тренутка проговори. Христоборни цар Ирод, који владаше у то време, када сазнаде да се родио пророк Свети Јован, нареди да се побију сва новорођена деца у Витлејему и сам Јован, али мајка Јелисавета успе са својим чедом да побегне у пустињу, где после неког времена и умре, а мали Јован остаде сам на старање Богу и анђелима Божијим. У пустињи је остао све до оног тренутка када је добио знак од Бога да је време да претходи и најави долазак Христов.

За овај празник, који је у народу познат као Ивањдан, везан је леп обичај да се од ивањског и другог ливадског цвећа плету венци. Тим венцима се ките хришћански домови, зграде и обори. Они симболишу лепоту природе, коју је Бог створио и даровао човеку на уживање, а истовремено нас подсећају да наши животи требају да обилују врлинама и добрим делима.

Тропар (глас 4):

Пророче и предтече пришествија Христова, достојно восхвалити тја недоумјејем ми, љубовију чтушчија тја: неплодство бо рождшија и отчеје безгласије разрјешисја, славним и честним твојим рождеством, и воплошченије Сина Божија мирови проповједујетсја.

https://www.spc-linz.at/srpske-slave/rodjenje-svetog-jovana-pretece-krstitelja-gospodnjeg-ivanjdan/