Уопштено говорећи, Свети Пајсије је у духовном подвигу највише пажње посветио покајању и непрестаној молитви. Он је кроз покајање добијао откривења са неба. Говорио је да је живот монаха покајање и молитва. Монаси су бежични оператери Цркве и циљ њиховог живота је да дођу до Бога како би помогли људима, када се први пут очисте од страсти, које су попут атмосфере које ометају добру комуникацију са Господом. Зато је говорио да од Бога треба да тражимо само покајање, да бисмо се умили, јер је покајање божански сапун у молитви. Уздах покајања у молитви вреди више од две канте суза. Почетак молитвеног дела је испитивање самог себе и познање наших греха. Јер, ако немамо свест о својим гресима, како ћемо тражити од Бога милост Божју? Молитви помаже наш осећај грешности. Али ако желимо да се покајемо, морамо да упознамо себе и своје слабости. Морамо да размотримо шта нам је Бог дао и како смо одговорили на Његове дарове. Како се Бог понашао према мени, а како ја према Његовој љубави? Око овог питања стално се врте мисли монаха или монахиње. Они виде да је све дар од Бога и да су само греси њихови. То је разлог зашто треба да будемо истински скрушени.

Пре него што почнемо да бројимо чворове на нашој бројаници, добра је идеја да пребројимо прво наше многе грехе и Божје благослове. Свест о Божјим благословима помаже нам да изговарамо Исусову молитву из срца, а не механички. Истинско покајање носи са собом понизност и одатле почиње молитва. Пре него што почнемо да се молимо, треба да кажемо: „Ја сам крив Христе. Незахвалан сам и растужио сам те. Опрости ми’.

Молитва захтева одговарајућу припрему, као што то чини и Свето причешће. То је света комуникација, јер ми се причешћујемо Христом и разговарамо са Њим.

Требало би да прочитамо нешто  из Изрека пустињских отаца или других духовних књига. Умногоме помаже и проучавање Светог јеванђеља; чак и ако не разумемо значење речи, душа је посвећена и духовно нахрањена.

Ако се монаси и монахиње не држе својих молитава, беспотребно ће патити. Требало би да избегавају претерано причање и да пронађу задовољство у молитви. Због тога се зову „усамљеници“, јер живе сами, са Богом. Да би нас подстакао да се више молимо, старац је говорио да је сваки тренутак нашег живота који прође непоправљив. Исусова молитва је оружје против ђавола јер је име Исусово свемоћно. Циљ није да стекнемо непрестану молитву, већ да се лишимо особе која смо некада били. Много је користио Псалтир у својим молитвама и рекао да је то муња против ђавола.

Други аспект борбе је љубав према ближњем. Христос је задовољан када волиш своје ближње и чиниш их задовољним. Због тога је светитељ истицао достојанство нашег ближњег. Говорио је да када људи делују духовно, а занемарују све остало, онда су и духовна дела бескорисна. Пошто је толико волео Христа и Богородицу, волео је и друге људе. Колико год био уморан, жртвовао се за друге; био је потпуно равнодушан према својим потребама, свом одмору или свом здрављу. Рекао је да би, ако неко други пати, радо умро да им помогне. Ако имамо проблем и бринемо због њега, то је знак недостатка вере. Али ако бринемо за нашу браћу и сестре, то показује бол љубави. Бог нам даје велику утеху када осећамо бол других људи, иначе то не бисмо могли да поднесемо.

Он је саветовао да се молимо за упокојене, јер они не могу ништа себи да помогну; па треба да се залажемо за њих. Непрестано се молио за славу и јединство Цркве и често је током молитве добијао просветљење о црквеним проблемима.

Однос Светог Пајсија са Пресветом Богородицом, одликовао се најдубљом оданошћу и љубављу и он је ту љубав према њој надахњивао у свима који су му долазили. Чини се да је овај свети однос са Пресветом у њега усађен током детињства. Ово је завештање Светог Арсенија Кападокијског човека чије ће дело наставити. Свети Пајсије је од Богородице примио многе доказе и чудеса од којих је нека оставио у писаној форми.

https://mitropolija.com/2022/07/19/pokajanje-i-molitva-po-svetom-pajsiju/

Из малена заволевши Бога, преподобни Сисоје узе на себе јарам крста и са усрђем последова Христу, проходећи испосничке подвиге у египатским пустињама. У равноангелном живљењу свом он смирењем и молитвом побеђиваше огромне војске невидљивих непријатеља. Боравиште блаженог Сисоја налажаше се у пустињској гори, у којој се преподобни Антоније Велики подвизавао, и сам преподобни Сисоје бејаше подражавалац Антонијева живота. За своје смиреноумље блажени Сисоје доби од Бога толику благодат, да је и мртве васкрсавао, што се види из Патерика, где о њему пише ово. Једном приликом један мирјанин крену са својим сином, малим дечаком, ка ави Сисоју у Антонијеву гору ради благослова. Али путем дечко се разболе и умре. Међутим, отац се његов не узнемири због тога, него са вером однесе мртвог сина к старцу. Ушавши у келију к преподобноме, он му паде пред ноге, уједно ничице положивши мртвог сина крај старчевих ногу као да проси благослов и молитву.

Пошто старац сатвори молитву и даде благослов, дечаков отац изиђе напоље оставивши мртвог сина крај старчевих ногу. А старац, не знајући да је дечко мртав и мислећи да он ничице лежи очекујући благослов и молитву, рече му: Устани, чедо, и изађи! - И тог тренутка мртви дечак устаде и изиђе за оцем својим. А отац, угледавши свога сина жива, поврати се са њим к старцу и, помоливши се, одаде му благодарност. Старац пак, дознавши да је васкрсао мртваца, веома се ожалости, јер није желео да чини чудеса да га људи не би славили, и запрети томе човеку да никоме не прича о томе све до смрти његове.

Овог богонадахнутог оца упиташе једном братија: Ако брат падне у грех, је ли му доста једна година за покајање? - Сурова је та реч, одговори старац. На то братија рекоше: Значи, потребно му је шест месеци да се каје? - Старац одговори: Много је. Тада братија поново упиташе: Можда му треба четрдесет дана на покајање? - И то је много, одговори старац. Затим рече: Верујем у милосрђе Човекољупца, да, ако се човек покаје свом душом, Бог ће му примити покајање за три дана.

Брат неки упита аву Сисоја: Шта да учиним, оче, јер падох у грех? - Устани, чедо, и спашћеш се, одговори старац. На то брат рече: Али ја, пошто устадох, поново падох. - Поново устани! узврати старац. Тада брат упита: Докле ћу онда падати и устајати? - Старац одговори: Док ти не дође крај, и затекне те или у добру или у злу; стога треба стално исправљати себе, да би те у томе и смрт затекла.

Једном неко поклони мех вина братији на Антонијевој гори. Један монах нали од тог вина у један мали суд, и са чашом у руци оде код аве Сисоја; напуни чашу и даде је ави, и он је попи; затим нали и другу, ава попи и њу; али кад он нали трећу и понуди је светом ави, он одби, рекавши: Доста, брате! зар не знаш да је трећа од Сатане?

Један монах би напуштен од свог друга саподвижника, и дође к ави Сисоју и рече му: Мене је напустио мој друг сажитељ, и ја желим да му се осветим. - Старац му на то рече: Хајде да се помолимо Богу! - И док се мољаху, свети старац рече у својој молитви и ово: Господе! одсада нам није потребно Твоје старање о нама, јер ћемо се ми сами светити за себе! - Када брат чу ове речи, паде пред ноге старцу и рече му: Одсада се нећу прети са тим братом. Опрости ми, оче! - И тако ава Сисоје излечи свога брата.

К ави Сисоју дође један човек који је желео да постане монах. Старац га упита, да ли има какво имање у свету. Човек одговори: "Имам једнога сина". Старац, желећи да испита да ли он има способности за послушност, рече му: "Иди и баци сина у реку, па онда дођи да се замонашиш". Човек одмах оде да то изврши. А када он оде, старац посла једнога брата за њим да га спречи у томе у последњем тренутку. Дошавши кући, човек узе сина, и кад хтеде да га баци у реку, брат монах му рече: "Немој га бацати!" Човек му на то одговори: "Отац мој рече ми да га бацим". Монах му онда рече: "Мени отац наложи да га не смеш бацити". После тога овај човек дође к светоме старцу, и својом послушношћу постаде изврстан монах.

Један брат упита аву Сисоја, говорећи: "Реци ми једну реч, по којој бих могао живети". Старац му на то одговори: "Зашто ме тераш, брате, да ти речем бескорисну реч? Што видиш да ја чиним, чини и ти".

Неко од отаца упита аву Сисоја, говорећи: Када ја живим у пустињи и варвари изиђу против мене да ме убију, смем ли ја, ако располажем снагом, да убијем једнога од њих? - Старац му одговори: Не! Повери себе Богу, и препусти то Њему. Јер ма какво искушење снашло човека, он треба да рекне себи: оно ме је снашло због грехова мојих. А кад му се што добро догоди, он треба да говори себи: догодило ми се по промислу Божјем.

Ава Амон се жаљаше ави Сисоју, како не може да упамти прочитане мудре изреке, да би их могао поновити у разговору с људима. Свети Сисоје му одговори: То није нужно. Нужна је једино чистота срца. Задобије ли њу, човек треба да говори из ње без сувишне бриге.

У преподобног оца Сисоја беше ученик Аполос. Под утицајем вражје лукаве силе код Аполоса се, поред других жеља и искушења, појави и жеља за свештеничким чином. У сновиђењима њему се јављаху беси у облику светитеља који га хиротонисаше за епископа. Пробудивши се од сна, он стаде молити старца да му нареди да иде у град код архијереја да прими свештеничко рукоположење. Но старац му забрањиваше, и саветоваше му да не тражи чин кога није достојан. Огорчивши се на многе поуке и савете старчеве, Аполос кришом побеже од старца и упути се у Александрију к својим сродницима по телу, да би уз њихову помоћ што пре добио презвитерски чин.

Када Аполос иђаше путем, срете га ђаво у облику веома високог човека, потпуно наг и црн, одвратна лица, са дебелим уснама и гвозденим ноктима; имајући изглед звери и женске груди, он беше и мушко и женско у исто време; страховито смрдљив, он пред очима Аполоса показиваше тако велику бестидност, да је срамно описивати је. Обиснувши се о врат Апостолу, ђаво га грљаше и често целиваше. Аполос ограђиваше себе крсним знаком и отимаше се из његових руку. Но ђаво му говораше: "Зашто бежиш од мене? Знај, ти си мој, и ја те волим, јер ти испуњујеш моје жеље. Ради тога ја и дођох теби да те пратим, док не испуним све твоје жеље". - Аполос пак, не могући трпети његов смрад и бестидност, подиже очи к небу и громко повика: "Боже, ради молитава оца мог Сисоја помози ми и избави ме од ове напасти!"

И одмах ђаво, одступивши мало од њега, претвори се у дивну нагу жену, и рече му: Ходи и задовољи своју жељу, јер си ме много пута одморио у срцу твом помислима твојим. - Затим опет рече: Ја сам желео да те начиним попом и епископом, али ме молитве лакомог старца Сисоја одгоне од тебе. - Рекавши то, ђаво постаде невидљив.

Обузет силним страхом, Аполос се врати к старцу, и припавши к ногама његовим исповеди му све шта се догодило, и мољаше за опроштај. Исто тако он и братији исприча шта све претрпе он заведен од ђавола, и како му помогоше молитве преподобног оца Сисоја. И заиста, молитва његова беше силна на прогнање бесова. Она и од другог ученика његовог, Авраама, одагна нечистог духа који га је мучио. И сви зли дуси бежаху од светог Сисоја, не смејући се приближити храбром и непобедивом војнику Христовом.

Смрт Светог Сисоја

Пошто проживе у пустињи шездесет година, преподобни Сисоје се приближи својој смрти. Када је имао да се престави, и крај њега беху монаси, лице његово засија као сунце, и он им рече: "Ево, дође ава Антоније". Мало затим он опет рече: "Ево, дође лик пророка. Лице му поново засија још јаче, и он рече: "Ево, дође лик апостола". И лице његово заблиста двоструко јаче, и он разговараше с невидљивим лицима. А братија га молише, говорећи: Оче, кажи нам, с ким разговараш? - И он им рече: Ево, анђели дошли да ме узму, а ја им се молим да ме оставе још мало овде, да бих се покајао. - Братија му рекоше: Теби, оче, није потребно покајање. - На то им старац одговори: Заиста не знам, да ли сам уопште и почео да се кајем. - Међутим сва братија знађаху да је он савршен. После тога он још силније засија, и лице његово постаде као сунце, и сви се уплашише. Тада им старац рече: Гледајте, гледајте! ево Господ долази, и говори: Донесите ми изабрани сасуд из пустиње! - Рекавши то, преподобни одмах предаде дух свој Господу. Утом блесну муња и келија се испуни миомира. Таквим блаженим завршетком завршивши свој временски живот, преподобни Сисоје се пресели у живот бесконачни. Сада он обитава са Христом и наслађује се гледањем лица Његова заједно са оним зборовима светих које виде при својој кончини. Молитвама преподобног оца нашег Сисоја нека се и ми удостојимо те насладе благодаћу Господа нашег Исуса Христа, коме слава вавек. Амин.

https://манастирсветисисоје.срб/sveti-sisoje.html

У праву сте, заиста је само једна Богородица, а када се молимо пред овом или оном иконом, молимо се једној јединој Богородици. На крају крајева, молећи се пред Њеном иконом, ми говоримо: „Пресвета Богородице, спаси нас“, а никако „Иконо Богородице, спаси нас“. Не спасава нас икона, не материја, већ Онај чији је лик на њој. И чињеница да у црквеном предању постоји огроман број икона Богородице, говори томе у прилог.

У ствари, свака икона Богородице је повезана са једним или другим Њеним јављањем људском роду. И у зависности од тога под којим условима и на који начин се Пресвета Богородица јавила човеку, сличне нијансе се огледају у Њеним иконама.

Због тога се иконе Богородице називају „Почајевска“, „Владимирска“ итд.

Међутим, сматрати да је било која икона Богородице „боља“, „јача“ или „светија“ од других већ је богохуљење и донекле паганство, јер светост иконе не зависи од самог лика, већ на ко је на њему осликан.

Андреј Музолф, наставник Кијевске духовне академије

https://pravlife.org/sr/content/zashto-postoji-toliko-razlichitih-ikona-bogorodice-sa-razlichitim-imenima-ako-je-ona-jedna

Господе Исусе Христе помилуј ме ! Избројте! Ту је само пет речи. Исусова молитва садржи пет речи, али тих пет речи провешће те по пет континената на земљи, пет речи ће раширити Небеса по свој дужини и ширини света; пет речи ће те поставити пред Престолом Божијим; пет речи унеће у тебе Христа и учинити те блиским Њему.

Господе Исусе Христе помилуј ме! Данас би желео да прозборим о тој молитви. И не просто то: данас би желео нешто још смелије – да ми изговорамо ту молитву, да не говоримо само о њој, а у исто време – зашто да не? – и узнесемо је.

Уколико можеш, тамо где си овог тренутка, изговорај је. Уколико ти не радиш нешто што потребује твоју свецелу усресређеност, онда је изговарај у себи. Пробај.

Господе Исусе Христе помилуј ме! Понављам је много пута, јер можда неко није добро чуо, а неко не зна како се молити том молитвом, или зна њену дужу варијанту: Господе Исусе Христе, Сине и Речи Божија, момилуј ме, грешнога! Други је произносе кратко, а неко говори само: Господе помилуј! – трећи само: Исусе, помилуј ме – а четврти произносе само: Исусе мој! А ти реци, шта год хоћеш, и реци то како год хоћеш, довољно је само изговарати то име, да би се оно урезало у твом срцу – име Господа нашега Исуса Христа.

Сада, када ти слушаш, теби није тешко изговарати у себи ту молитву, тако да би она текла потоком, а када се емисија заврши и продужиш радити своје свакодневне послове, ти је и онда постојано произноси.

Она је изузетно силна. Свети Козма Етолски је саветовао да је творимо. Било куда да је он ишао и било где да се заустављао, због тога јер се њој научио на Светој Гори Атонској, у Манастиру Филотеју, где је живео, он је говорио људима:

• И ви изговарајте молитву. Узмите бројанице, оне нам не служе за то да бисмо уз кафу убијали време са њима, јер сваки чворић на бројаници означава реч. И каква се пак реч произноси у тој молитви? Име Господа нашега Исуса Христа. Када призиваш име Господа, то ти зовеш Самога Христа к себи.

Сила те молитве је огромна. Ми не апсолутизујемо ни једну молитву, међутим апсолутизујемо молитву као такву, а пре свега – Личност, ка Којој се узноси молитва, нашег Христа, који је Апсолутно Добро, Који јесте све.

Христос је све, а молитва – то је поуздан, директан, моћан, прекрасан пут, благодарећи коме се ти здраво прилепљујеш ка Христу, и сједињујеш са Њим. Молитва сједињује човека са Христом, и зато ми говоримо да она поседује веома велику силу. Свака молитва. Ти реци шта год хоћеш, како год хоћеш, но само говори Христу. Хоћеш изговарати „Оче наш“? „Цару Небески“? Псалме Давидове? Молебни канон Пресветој Богородици? Акатист Богородици? Све је то добро, не само Исусова молитва и те речи: Господе Исусе Христе помилуј ме ...

Ето, ја опет то рекох. Шта, теби је тешко то слушати? Но, нека теби то не буде тешко. Нека теби не буде тешко слушати име Христово, име свога Творца, Саздатеља, Онога, Ко је заволео тебе и за тебе умро, Који и сада промишља о теби и Који је одмах уз тебе, Ко се брине о теби и може ти дати решење за све твоје проблеме. Све, што тебе занима, сва решења усредоточена су у Тој Личности, у Исусу Христу. Нека ти не буде тешко слушати име Христово, говорити Њему, волети Њега.

То је веома моћна молитва! У „Настолној књизи духовних савета“, у оној књизи где се говори о чувању пет чула, то јест о томе, како да се човек заштити и духовно бдије над пет својих чула, свети Никодим Светогорац говори: „ Саветујте људима у свету, верујућима, да они изговарају Исусову молитву. Она није само за монахе, већ за све“.

Свима нама би било добро да творимо ту молитву, и добро би било знати да у човеку који седи преко пута тебе и слуша те, јесте општа тачка додира са тобом – у њему је име Самога Господа и та општа љубав која нас обједињује. Ето, ми за Њега говоримо, и данас ми Њему говоримо, Исусу Христу, и понављамо: Господе Исусе Христе, помилуј ме!

Знаш ли шта значи постојано произносити нечије име? Говорити стално: Господе Исусе Христе, помилуј ме, призивати неког да би он пришао к теби? Када ти на пример кажеш:“Исусе мој!“, „Пресвета Богородице, помози ми!“, „Свети Анђеле!“, „Свети Нектарије!“ – зар они неће доћи? Доћи ће.

Када ти некога зовеш по имену, то име изражава присуство и живи осећај тога кога ти зовеш. Рећи ћу теби ово и са супротне стране, са тамне стране: магови, да би извршили своје врачање, призивају имена злих духова. Они такође призивају имена, и зли духови долазе. Тако и Господ, када призовеш Бога, када призовеш име Христово, Он долази тамо где си ти. Када је код тебе било какав проблем и ти говориш: „Исусе мој! Господе Исусе!“ – и зовеш Њега, тада Христос долази.

Али све то не треба бити видно. Све то дужно је да се дешава у тајности. Исусова молитва – то је тајна и скривена молитва, она је – љубавно искуство, и, као и свака љубав, она се окуша у скривеним просторима човекове душе.

Знај, када се ти молиш Исусовом молитвом, ти веома помажеш свету: ти пуниш свет Анђелима, Божијом благодаћу, небеском милошћу.

архимандрит Андреј Конанос

https://pravoslavie.ru/99087.html

Круг делатности Преподобномученице велике кнегиње Јелисавете Фјодоровне, принцезе из Хесен-Дармштата, која је прешла у Православље и основала у Москви Марто-Маријински манастир милосрђа, био је разнолик. Увек се посебно издвајала њена лична посвећеност.

Живот Преподобномученице Јелисавете није се делио само на „обичан живот“ и „добра дела“.

Она је лично посећивала Хитровку - „дно“ Москве, где су живели бедни и злочинци. Место где су се плашили да залазе чак и мушкарци. Лично је присуствовала и асистирала на операцијама које су се обављале у Марто-Маријинској обитељи.

Након стрељања, када су велику кнегињу Јелисавету, рањену, бацили у јаму, она је са преломима, повредом главе, превијала ране другима и тешила их.

Поред своје посвећености добрим делима, велика кнегиња Јелисавета Фједоровна је сачувала и молитвено расположење. У малобројним манастирима се упражњавала Исусова молитва. Света Јелисавета ју је творила. Сачувало се чак једно писмо у којем је саветовала својим ближњим да се моле овом молитвом.

Написала је устав нове обитељи милосрђа. Преподобномученица Јелисавета Фјодоровна се са великим поштовањем односила према руској православној монашкој традицији.

Али је у манастиру, пре свега, видела одлазак од света, од свакодневног живота ради молитве.

Великом граду, другој престоници Руске империје, Москви, је према мишљењу велике кнегиње Јелисавете Фјодоровне, била потребна обитељ, која ће одговорити најразличитијим потребама људи. Где се човеку може помоћи и речју и делом. Где би помоћ могао добити било ко.

Зато је почела да ствара нови појам сестара. У Марто-Маријинској обитељи могле су да живе сестре које су пристале да пребивају у послушању, целибату и одрицању од имовине током боравка у обитељи, као и сестре које су се спремале за монаштво, или су биле замонашене.

Стварајући Марто-Маријинску обитељ, вл. кн. Јелисавета руководила се древним монашким типицима и саветима духовних ауторитета, који се нису могли сматрати модернистима, Московског митрополита, Свм. Владимира (Богојављенског), епископа Трифуна (Туркенстанова), стараца подмосковске Зосимове пустиње.

Желела је обнову служења ђакониса. У древној цркви постојале су ђаконисе - жене које су помагале епископу у мисионарском служењу и делима милосрђа, а такође и код Свете Тајне Крштења над одраслим женама.

Надалеко се чуо глас Преп. муч. Јелисавете, о обитељи којој су ђаконисе биле потребне не толико да би помагале епископу приликом Светих Тајни и богослужења, колико да би се бавиле социјалним служењем (ђаконијом).

Напори вел. кн. Јелисавети Фјодоровној подржали су одређени јерарси (свш. муч. Владимир Богојављенски), али су наишли и на негодовање других (свш. муч. Питирим Тобољски).

Преп. муч. Јелисавету су укоравали у томе да је своје идеје узела из немачке лутеранске заједнице ђакониса пастора Флиндера.

Међутим, Св. Јелисавета Фјодоровна се окретала пракси управо древне Цркве, која је у неким областима заборављена.

У временима првих хришћана постојале су ђаконисе по одеждама (служењу), које су положиле завете, и ђаконисе које су рукополагали. „Молим само за први (чин) - писала је Јелисавета Фјодоровна професору Санкт Петербуршке Духовне Академије, Алексеју Афанасјеву Дмитријевском. - "Искрено говорећи, апсолутно сам против другог степена. Нису та времена да би се могло давати женама право да учествују у клиру. Смирење се достиже са тешкоћама, и учешће жена у клиру може га ослабити.“

Отворила је санаторијум за рањене војнике. Болнице за рањене војнике су многи отварали, међу њима и Преп. муч. Јелисавета. Ређе су се сретали примери формирања рехабилитационих центара. Санаторијум, опремљен најсавременијом медицинском техником тог времена, формирала је вел. кн. Јелисавета Фјодоровна, под Новоросијском у време Руско-јапанског рата (1904–1905).

У дворцу је организовала пунктове за сакупљање помоћи војницима на фронту. У салама Великог кремљевског дворца, у време Руско-јапанског рата, на иницијативу вел. кн. Јелисавете, отворене су радионице где су шили војничке униформе. Овде су остављали прилоге у виду одеће и ствари.

Јелисавета Фјодоровна је свакодневно надгледала послове и водила рачуна о општој организацији.

Отворила је најбољу хируршку болницу у Москви. Прва операција у клиници при Марто-Маријинској обитељи обављена је у присуству велике кнегиње Јелисавете. Потом су овде доводили рањенике са најтежим повредама, које нису примали у другим болницама.

Преп. муч. Јелисавета не само да је лично помагала при операцијама, него је и сама неговала најтеже болеснике. Седела је поред кревета, мењала повезе, хранила и тешила пацијенте.

Познат је случај када је неговала жену са тешким опекотинама по читавом телу, коју су доктори увелико отписали.

Међутим, болница у обитељи се није сматрала приоритетом. Главна је била помоћ у амбуланти. Московски квалификовани лекари су примали бесплатно пацијенте (1913 г. је било регистровано 10,814 посета).

Изградила је објекат са јефтиним становима за раднице.

Нови облик помоћи у Русији су постали јефтини станови у оквиру обитељи, за раднице. То је била последица модерног доба, јер је све више младих жена радило у фабрикама.

Обитељ им је помагала да се извуку из света радничких насеља и окружења пијанства и разврата.

Оријентисала је обитељ на мисију међу беднима. У кући свештеника при Марто-Маријинској обитељи налазила се јавна библиотека. У њој је било сакупљено 1590 томова религиозно-моралне, светске, дечије литературе.

Постојала је и недељна школа, где се 1913. године школовало 75 девојака и жена, радница у фабрици. Ако је у клиници умирао пацијент, монахиње московског манастира и сестре које су тада биле слободне, читале су над покојником Псалтир. Настојатељница манастира је исто учествовала у молитви. Њена смена је била ноћна, јер је дању била заузета.

Узимала је децу из криминалне московске четврти Хитровке. Рејон са почетка XX века, описан код Гилера, представљао је изгубљени свет зверских закона у центру Москве. „Спасти“ хитровце из њихове јазбине успела је само совјетска власт, која је за разлику од царског доба, примењивала сву силу и суровост репресивне машине. До револуције су се помирили са постојањем Хитровке. Сматрало се да се прилив незапослених, бескућника и отписаних људи неће зауставити, а место преноћишта у центру града ће бити под већим надзором полиције, него у предграђу. Хитровку су посећивали разни добротвори. Познато је да је епископ Арсеније (Жадановски) одатле спасавао многе бивше црквене појце. Пропале људе, у дроњцима, облачили су у нову одећу и пружали им шансу да опет добију посао при храму.

Од хитровских певача је чак формиран посебни хор, који је певао на архијерејским богослужењима. Московски старац, праведни Алексеј Мечев, проповедао је на Хитровки.

Специфичност служења Св. Јелисавете Фјодоровне била је у томе што је она извлачила из тих уточишта децу и слала их у специјалну школу при обитељи. Тако их је спасавала од неизбежне судбине - за дечаке лоповлука, за девојчице - проституције, и на крају робије или ране смрти. Ако се породица није скроз распала, деца су могла да остану са родитељима. Посећивала су часове, где су добијала храну и одећу.

Да ли се бојала да посећује те јазбине? Св. Јелисавета је посећивала убоге са спремношћу. Тако је у време револуционарних нереда у Москви (1905. године) ноћима ишла само са једним пратиоцем у болницу војницима, рањеницима у рату са Јапанцима. И увек је одбијала пратњу полиције.

Русија — то је болесно дете…

У једном од писама после револуције Преп.муч. Јелисавета Фјодоровна је писала: „Осећала сам дубоку жалост према Русији и њеној деци која не виде шта чине. Није ли то као болесно дете које волимо сто пута више за време болести него када је здраво и весело? Желимо да поделимо његова страдања, да га научимо стрпљењу и да му помогнемо. То осећам свакога дана. Света Русија не може погинути. Али велике Русије, авај, више нема. Међутим, Бог у Библији показује како је праштао свом раскајаном народу и изнова му даровао благословену снагу. Надамо се да ће молитве које се појачавају свакога дана и усрдно кајање, умилостивити Приснодјеву. Да ће она молити за нас свог Божанственог Сина да нам Господ опрости“.

https://pravoslavie.ru/95577.html

Икона Игуманије горе Атонске – Икономиса / Домостројитељка, налази се у  Великој лаври Светог Атанасија Атонског, на Светој Гори.

Историја појављивања ове чудотворне иконе је чудесна, а насликана је следећим поводом.

Једном је у манастиру Велика лавра у X. веку завладала велика глад, тако да су сви монаси отишли из свете обитељи, па је и сам Свети Атанасије решио да крене и потражи неко друго уточиште.

Али на путу, неочекивано, угледао је жену са плавим покровом за главу која му је ишла у сусрет. Изненадивши се томе веома, помислио је: – Откуд жена овде? –  Говорио је себи: “ер, жене овде не могу да дођу.

А жена га упита: Куд си и зашто пошао, старче? Свети Атанасије јој узврати питањем: Ко си ти и како си овде доспела?- а одмах потом додаде: И зашто тебе занима куд сам пошао? Видиш да сам овдашњи монах.

Ако си монах – продужи непозната – онда треба да будеш простодушан, искрен и скроман. Знам твоју муку и помоћи ћу ти. Али најпре ми реци куда идеш?

Тад јој Свети Атанасије све исприча, а жена саслушавши га приговори: Ти дакле то ниси издржао? Због парчета хлеба напушташ обитељ? Је ли то у духу монаштва?

Ко си ти?” – упита је тад Свети Атанасије. Ја сам Она којој си посветио свој манастир, Мајка Господа твога. – одговори жена. Бојим се да поверујем – рече старац – јер и демони узимају светле ликове. Чиме ћеш ми доказати?

Видиш ли овај камен? – показа Богородица. Удари по њему жезлом и сазнаћеш ко говори са тобом. Знај да од данас заувек остајем Домостројитељка / Икономиса твоје Лавре.

Атанасије удари по камену, а из њега уз шум – потече вода. Светитељ се потом врати у манастир и тамо затече све оставе, до врха пуне свега што је потребно.

Вода до данас тече на оном месту где се налазио камен, а у Лаври, по вољи Царице Небеске, нема е(и)конома.

Убрзо је у манастиру насликана икона Економиса, која никада није напуштала Свету Гору, без обзира што су многи молили да их удостоји посете, са свих страна света. Њене две копије налазе се у Кијево-печерској лаври и Новоспаском манастиру у Москви.

Као датум њеног прослављења узет је 18. јул по новом, односно 5. јул по старом календару, на дан када се иначе прославља Св. Атанасије Атонски, оснивач Велике лавре.

Чуда

Ова чудотворна икона молитвено помаже приликом материјалног и духовног уређења породичног дома (или монашке обитељи) као и за разрешење проблема везаних за бизнис и трговину.

МОЛИТВА

О, Пречасна Владичице наша Богородице, Свечасна Мати Игуманијо свих православних монашких обитељи на Светој Гори Атонској и по читавој васељени! Прими наша смирена мољења и принеси их Сведарежљивом Богу нашем, да Својом благодаћу спасе душе наше. Погледај на нас Твојим милосрдним оком и Сама саврши у Господу наше спасење, јер без милости Спаситеља нашег и без Твога Светог заступништва за нас, ми грешни не можемо да савршимо своје спасење, пошто укаљасмо свој живот светским сујетама, а време жетве Христове се неумитно приближава и дан Страшног Суда долази. Ми пак грешни због своје лењости гинемо у бездану греха, баш како рекоше Свети Оци, првоначалници анђелског живота у телу – да ће последњи монаси лењошћу свога живота постати налик људима у свету, што се данас и збива, јер наше монаштво својим животом плови морем светског живота, сред велике буре и непогоде: Свете обитељи остају у праху због наших грехова, јер је то воља Свеправедног Господа нашег Исуса Христа, те стога ми недостојни немамо где главу да склонимо. О, најслађа Мати наша Игуманијо! Сабери у једно нас, расејано стадо Христово, и спаси све православне хришћане, удостоји нас рајског живота, са Анђелима и свима Светима, у Царству Христа Бога нашег, Коме доликује част и слава, са Беспочетним Његовим Оцем и са Пресветим и Благим и Животворним Духом у векове векова. Амин.

 Тропар глас 4

Заступништво страшно и непостидно, Свеопевана Богородице, Милостива Домостројитељко верних, не презри, Блага, молитве наше, утврди начин живота православних, спаси нашу земљу и заштити све који православно живе у њој, јер си Бога родила, Једина Благословена.

https://mitropolija.com/2022/07/18/cudotvorne-ikone-majke-bozije-ekonomisa-domostroiteljka/

СЕРГИЈЕ СВЕТИ, ОД МЛАДОСТИ СВОЈЕ ВОЗЉУБИ БОГА И БОЖИЈУ КРАСОТУ. Велики подвижник и светилник руске цркве. Родио се 1313. год. у Ростову од побожних родитеља Кирила и Марије. По смрти родитеља Вартоломеј – тако му беше крштено име – замонаши се и основа обитељ св. Тројице у шумама Радонежским.

Тихи и кротки слуга Божји знађаше само за труд и молитву. Због његове чистоте срца удостоји се дара чудотворства, те је и мртве васкрсавао именом Христовим. Више пута јавила му се Света Богородица. Кнежеви и владике долазили су к њему ради савета. Благословио кнеза Димитрија Донског и предсказао му победу у рату за ослобођење Русије од Татара. Прозирао у срца људска и у догађаје на даљини. Обитељ његова напунила се монасима још за живота његова, и кроз векове и векове служила је једним од најглавнијих центара духовног живота и чудеса Божјих. Св. Сергије упокојио се 1391. год. После смрти јављао се више пута разним лицима.

Тропар (глас 4):

Као подвижник врлина и истинити војник Христа Бога, подвижавао си се против страсти у овоме животу, бивши у појању, бдењу и посту узор твојим ученицима. Зато се и уселио у тебе Пресвети Дух, чијим си дејством светло украшен. И пошто имаш слободу пред Светом Тројицом, моли се за стадо твоје који си сабрао мудро. И не заборави оно што си обећао, да посећујеш децу твоју, Свети Сергије, оче наш.

https://www.crkvaub.rs/vesti/zitija-svetih/sveti-sergije-radonjeski-prepodobna-efrosinija

Савест наша нас приморава да плачемо, када Руси плачу, и да се радујемо, када се Руси радују. Велики је дуг наш пред Русијом.

Може човек бити дужан човеку, може и народ – народу. Али дуг, којим је Русија обавезала српски народ 1914. године, тако је огроман, да њега не могу вратити ни векови ни покољења. То је дуг љубави, која свезаних очију иде у смрт, спасавајући свог ближњег. Нема веће љубави, него да ко положи душу своју за другове своје – то су речи Христа. Руски Цар и руски народ, неприпремљени ступивши у рат за одбрану Србије, нису могли не знати, да иду у смрт. Али љубав Руса према браћи својој није одступила пред опасношћу и није се уплашила смрти.

Смемо ли ми икада заборавити, да је Руски Цар са децом својом и милионима браће своје пошао у смрт за правду српског народа? Смемо ли прећутати пред Небом и земљом, да је наша слобода и државност коштала Русију више него нас? Морал светског рата, нејасан, сумњив и са разних страна оспораван, испољава се у руској жртви за Србе у јеванђељској јасности, несумњивости и неоспоривости. А мотив самоодрицања, неземно морални осећај при жртвовању за другог – није ли то прилепљење к Царству Небесном?

Руси су у наше дане поновили Косовску драму. Да се Цар Николај прилепио к царству земном, царству егоистичних мотива и ситних рачуница, он би, највероватније, и данас седео на свом Престолу у Петрограду. Али он се прилепио к Царству Небесном, к Царству небесних жртава и јеванђељског морала; због тога се лишио главе и он сам и његова чада, и милиони сабраће његове. Још један Лазар и још једно Косово! Та нова Косовска епопеја открива ново морално богатство Словена. Ако је неко на свету способан и дужан то да разуме, то Срби могу, и обавезни су да разумеју.

***

На данашњи 1918. године дан мученички су пострадали Цар Николај, Царица Александра и њихова деца: Алексеј (14 година), Олга (23), Татјана (21), Марија (19), Анастасија (17) са верним дворјанима и слугама.

https://www.facebook.com/manastirbrnjak.brnjakmonastery/

Епископ Сава Трлајић (световно име Светозар), рођен је 1884. године у Молу од оца Стефана и мајке Јелисавете рођене Каракашевић. Основну школу завршио је у родном месту, гимназију са великом матуром у Новом Саду, а Богословију у Сремским Карловцима.

Правни факултет завршио је у Београду, а испит Правосуђа положио на Правном факултету у Загребу. Рукоположио га је епископ темишварски за ђакона 19, а за презвитера 27. истог месеца 1909. године. Као парохијски свештеник службовао је у Пешки и Башаиду. Почетком 1927. изабран је за референта, а убрзо и за главног секретара Светог архијерејског синода. Као удов свештеник, замонашио се 27. октобра 1929. у манастиру Крушедолу. Убрзо је произведен за протосинђела и архимандрита, и постављен за старешину манастира Крушедола. За викарног епископа сремског постављен је 30. септембра 1934. године. Хиротонисао га је патријарх Варнава у Сремским Карловцима уз саслужење епископа: тимочког Емилијана, нишког Јована, захумско-херцеговачког Тихона и злетовско-струмичког Симеона. За епископа горњокарловачког изабран је 22. јуна 1938. године.

После смрти епископа пакрачког Мирона (1941), био је и администратор Пакрачке епархије. Почетком Другог светског рата 1941, одбио је понуду италијанских окупационих снага да напусти епархију и пређе у Београд. Ухапшен је 17. јула 1941. и заточен заједно са још тројицом српских свештеника и тринаест угледних Срба у шталу усташе Јосипа Томљеновића у Плашком. После мучења усташе су владику Саву, заједно са свештеницима Богољубом Гаковићем, Ђуром Стојановићем и Станиславом Насадилом, везали у ланце и 19. јула одвели у Госпић. Ту су мучени све до половине августа, када је Владика одведен са две хиљаде Срба према планини Велебит. Негде на тој планини испио је чашу мученичке смрти са хиљадама православних Срба. Ни данас се не зна где је пострадао епископ горњокарловачки Сава. На редовном заседању Светог архијерејског сабора 1998. године, владика Сава проглашен је светог и учислен у Именослков Српске цркве као свештеномученик.

МОЛИТВА СВЕТИМ СВЕШТЕНОМУЧЕНИЦИМА ГОРЊОКАРЛОВАЧКИМ

Христови сведочитељи у време ново засијали и невино пострадали ради исповедања вере, сетите се у дан другога Доласка Господњег и нас недостојних чада ваших, који вам молитвене похвале приносе и молитвеним уздасима вапију. Сетите се и страдалног рода нашег кога буре искушења ломе, Цркву Свету покажите недодирљивом за нападе непријатеља, прослављајући Оца и Сина и Духа Светога, сада и увек и у векове векова. Амин!

Тропар, глас 8.

О, свештеномучениче Саво горњокарловачки, са презвитерима својим часно пострадавши, животима својим Христа сведочећи, кроз мучеништво вечност задобисте, радујући се у лику часних страдалника, спомените и нас грешне који вас молитвено славимо.

Кондак, глас 8.

Служитељима верним показасте се, свештеномученици горњокарловачки, епископом Савом предвођени, мучеништво примисте наслеђујући радост непролазну, са свима светима у роду нашему просијавшима.

https://svetigora.com/sveti-svestenomucenik-sava-gornjokarlovacki/

Благоверни цар Николај родио се 6/19. маја 1868. године, као син цара Александра III и царице Марије Фјодоровне. Васпитан у духу побожности и уздрживости, он се свагда сећао да на дан његовог рођења Црква слави Светог Многострадалног Јова старозаветног, који је већ столећима узор и симбол смиреног подношења патњи и искушења, уздања у Бога и вере непоколебиве. У једном разговору са председником владе Столипином, десетак година пре своје мученичке кончине, цар је изразио уверење да се он није нимало случајно родио на тај дан, и да је то знамење његовог будућег страдалништва. Па ипак, био је свагда спреман да погине за своју веру и свој народ, сматрајући то дужношћу монарха.

Након краће болести, 1894. упокојио се његов отац, Александар III. Био је одлучан и храбар човек, искрени хришћанин. Крај његове постеље све време бдио је Свети Јован Кронштатски који је касније признао да, по неисповедивом Промислу Божјем није могао да испроси живот царев из руке Свевишњег.

Николај је преузео власт са смерном свешћу о својој младалачкој неискусности, па ипак, уздао се у Сина Божијег, премудрост и силу Очеву, говорећи: „Чврсто сам уверен да је судбина Русије, као и судбина моја и моје породице, у рукама Бога који ме је поставио овде где сам. Шта год да ми се деси, ја ћу се покоравати Његовој вољи, свестан да никад нисам мислио ни на шта друго осим на службу земљи коју ми је Он поверио“. Господ му је послао велику утеху – супругу Александру. Ова племенита жена, унука краљице Викторије, била је кнегиња хесен–дармштатска, по рођењу и васпитању Немица – протестанткиња. Она је свим срцем примила православље и удубила се у живот Цркве – до те мере да је учила црквенословенски, да би могла да чита и пева у храму. Због овакве ревности, руски племићки кругови, поодавно обезбожени и однарођени, подсмевали су јој се, сматрајући је „затуцаном“. Супруг и она редовно су похађали службе Божје и усрдно се молили, а њихов двор је био отворен за духовнике и побожне старце у свако доба. Николај и Александра крунисани су маја 1896, у великој Успенској саборној цркви московског Кремља. Међу служашчима је био и Свети Јован Кронштатски, кога су последњи Романови веома поштовали. Тада се цар пред свима присутним помолио Богу да му подари мудрости и снаге да би честито управљао православним народом руским и да би, ревнујући у царском служењу, дао добар одговор на Страшном суду Христовом.

Цар је владао у тешке дане револуција и побуна. На све стране ратовало се против православне монархије. Па ипак, он је веровао да је излаз из лавиринта савременог безбожја у Светом православљу. Нарочито је настојао да се у Русију врате канонске форме црквеног живота и уметности. Обнављајући храмове, он је желео да се у њих уносе православне иконе, а не западњачке назовипобожне слике, које су постале „модерне“ од времена Петра Великог. За његове владе, у Русији је подигнуто 10 000 храмова, и преко 750 манастира. Нарочито се старао овај благоверни и христољубиви господар и самодржац руског престола да учествује у прослављању светих угодника Божијих. Од 1894. до 1916. канонизовани су Свети Теодосије Черниговски, Свети Исидор Јурјевски, Света Ефросинија Полоцка, Света Ана Кашинска, Свети Јоасаф Белгородски, Свети Гермоген Московски, Свети Питирим Тамбовски и Свети Јован Тоболски – више светаца него за два претходна столећа (од Петра Великог до Николаја II канонизована су само четири светитеља, што јасно сведочи о духовном паду Русије, коју је Петар увео у воде западњачког секуларизма). Највеће, пак, усрђе имао је цар према Светом Серафиму Саровском, новојављеном угоднику Божјем. Пошто је одлуке о канонизацији Свети синод увек подносио на увид и потпис императору, то је било учињено и када је канонизациона комисија, испитавши и проверивши велики број чуда која су се десила молитвеним заступништвом Саровског чудотворца, одлучила да и Серафима Богом знаменованог уведе у месецослов православних Светих. Прочитавши предлог, Цар је ускликнуо: „Прославите га одмах!“ У августу 1903. са супругом и четири кћери – Олгом, Татјаном, Маријом и Анастасијом учествовао је у свенародном слављу. Заједно с осталим члановима царског дома и архијерејима носио је Серафимов ћивот, духовно се радујући, као негда Богоотац Давид, који је играо пред Ковчегом завета. Ту су му предали и писмо које је Свети Серафим оставио оном цару који ће учествовати у његовом прослављању. Писмо је било пророчанство о будућности Романова; када га је Николај II прочитао, изгледао је, сведоци веле, „блед, али одлучан“. Такође, сви су памтили обећање дивјејевског горостаса: „Цара који ме прослави – ја ћу прославити“. Одмах после ових дана, царица Александра је зачела и родила престолонаследника, лепо и напредно дeте, царевића Алексеја, који је, на жалост, био хемофиличар. Ова страшна болест, коју су Николај II и његова супруга смирено подносили, припремала је малог царевића за потоњу мученичку кончину, као што ће се касније видјети.

Николај II се свагда сећао Христових речи да је миротворство – пут ка Богосиновству. 18. маја 1899, на његово инсистирање, одржана је прва светска мировна конференција у Хагу; на тој конференцији регулисано је много штошта из међународних односа, већ поодавно замућених ратним претњама великих сила. Наравно, ова царева заслуга касније је заборављена, и он је препуштен на милост и немилост својим убицама, бољшевицима. Такође, иако су му војни врхови и политичари често предлагали да зарати са ослабљеном и из Европе готово протераном Турском империјом, да би остварио древни циљ руске државе – освајање Цариграда и стављање крста на поџамијану цркву Свете Софије, он је то одбијао, избегавајући светски рат у који би такав поступак неминовно водио. То му, наравно, није сметало да помаже напоре Срба и Бугара који су 1912. водили борбу за коначно ослобођење својих земаља од османлијског ропства.

После пораза у рату с Јапаном 1904 – 1905. који је, по речима Светог Јована Кронштатског, дошао због отпадања Русије од завета вере, избила је револуција 1905. Многобројне банде које су народу обећавале рај на земљи, али рај без Бога и рај против Бога, насрнуле су на саме темеље Русије, пре свега на установу монархије. Том искушењу се одолело. Русија је ушла у нови период духовног и привредног раста и обнове. Председник владе Петар Столипин, способан и храбар човек, завео је ред у Царству и почео са великом аграрном реформом – поделом земље сељацима. Свуда су ницале школе и болнице, пруге и путеви: многи страни посматрачи тврдили су да ће Русија ускоро постати водећа привредна и политичка сила света. Међутим, вечити ненавидник добра, ђаво, подстицао је непријатеље руског народа и у иностранству и у самој земљи. Столипин је убијен у кијевској опери 1911; пре но што је издахнуо, помолио се Богу за цара. На жалост, после њега није било тако способних политичара. Ближио се сумрак Руског царства. Па ипак, 1913. када је слављена тристагодишњица династије Романова (1613. у Ипатјевском манастиру велики црквено–народни сабор заклео се на верност Михаилу Романову, првом владару ове лозе), Николај II и Александра били су свуда дочекивано са одушевљењем које је цара, окруженог властољубивим племством и западњачки усмереним политичарима, уверило да је народ уз њега управо као помазаника Божјег и сведока да је Господ, Цар над царевима, онај који влада, а да је земаљски монарх, по мери своје вере, само слуга Његов.

Русија је ушла у рат 1914. да би заштитила мале православне краљевине, Србију и Црну Гору, које су угрозиле две моћне германске империје Аустро–Угарска и Немачка. Мада је Цар Николај имао изврсне везе са аустријским и немачким двором, а са кајзером Вилхелмом био лични пријатељ, он је сматрао да је његова дужност заштита мале браће, макар по цену највећих личних губитака. Иако су га многи упозоравали на недовољну спремност руске војске за борбу, он је сматрао да ће Господ помоћи православнима. Чим су сукоби почели, његова супруга и кћери су, као милосрдне сестре, кренуле да негују рањенике по болницама; пошто су прошле курс и стекле потребну праксу, помагале су и при најтежим операцијама. Иако је била Немица, царица Александра се свим срцем осећала као православна Рускиња, Матушка читавог многострадалног народа, а њене кћери су у те дане показале велику пожртвованост и молитвеност.

Године 1917, искористивши побуну у Петрограду, група издајника – политичара и генерала – убедила је цара Николаја II да читава Русија тражи од њега абдикацију. Да би се избегао грађански рат, цар се одрекао престола – прво у корист сина Алексеја, а затим у корист брата Михаила. Међутим, тзв. фебруарским револуционарима, на чијем челу је стајао западни плаћеник Керенски, циљ је био укидање саме установе монархије. Цар, који је говорио да је спреман да се одрекне не само круне, него и живота, за добро свог народа, Новог Израила, ухапшен је с читавом породицом, и привремено смештен у Царско Село. На дан његовог одречења од престола, 4./17. марта 1917, у селу Коломенскоје код Москве јавила се чудотворна икона Пресвете Богородице Державне, која је у рукама носила знаке царског достојанства – скиптар (жезал) и державу (куглу која означава царску власт). Руси су схватили да је Небеска Царица сада на престолу њихове земље, погружене у стихију револуционарног ужаса. Касније јој је акатист и молитву сачинио Свјатјејши Тихон Исповедник, Патријарх московски. Она икона се сачувала до дана данашњег и православни хришћани верују да је она поуздани знак да ће се Русија обновити под омофором Пречисте Богомајке.

У заточењу је ночело страдалништво последњих Романова. Керенски је оптужио царицу Александру да је немачки шпијун. Упркос пристрасној истрази, доказано је да је царица потпуно невина и сасвим одана својој новој Отаџбини. То није сметало војницима – чуварима Романова да се изругују цару, показујући му да је сада „обичан грађанин“, који има „иста права као и други“. Николај II је остао кротак и смирен – на Ускрс 1917, рецимо, позвао је стражаре да заједно с њим и његовом породицом прославе Празник над празницима. Војнике је то веома гануло.

Док је Цар био у ропству, међу побожним Русима ширила су се пророчанства о његовој скорој мученичкој смрти. Многи су се сећали речи Светог старца Авеља, затворника који је још Павлу I Романову прорекао шта ће бити с његовом лозом. Овај Авељ је последњег руског монарха видео као жртву која ће бити принета за очишћење руског народа. Митрополит московски Макарије имао је 1917. виђење цара Николаја II који од Господа Исуса Христа прима и испија чашу страдања намењену Русији, после чега се чује глас: „Цар је народну кривицу узео на себе, и Русима је опроштено.“ Четрнаестогодишња послушница Ржишчевог манастира Олга исте, 1917, четрдесет дана и четрдесет ноћи налазила се у стању обамрлости. За то време Господ ју је удостојио виђења како небеских обитељи, тако и адских мука грешника. Олга је видела гоњења која чекају православне због вере у Христа; такође, имала је прилику да угледа цара Николаја који је седео за великом трпезом у Царству Божијем, у чијем је челу био сам Спаситељ. Сва ова виђења и откривења сведочила су верујућима да ће се њихов свенародни Баћушка ускоро узети са земље и преселити у небеске обитељи.

Лењин је у Русију стигао у априлу 1917. Послали су га Немци, опремивши га новцем и упутствима за рушење руске државе. Овај крвожедни зликовац је, захваљујући издајничком понашању тзв. Привремене владе, у октобру 1917. извршио преврат који је њега и бољшевике устоличио на власти. Керенскије побегао из Русије, оставивши Романове у рукама комунистичких хорди. Царска породица вођена је по забитима Русије, само да не би била ослобођена. У то време, „савезнички“ Запад окренуо је леђа Николају II. Кајзер Вилхелм је покушао да код бољшевика издејствује пуштање Романова на слободу; када је царица Александра чула да Вилхелм то нуди зато што је она – Немица, одлучно је одбила његову помоћ, говорећи да би пре волела да умре, него да пристане на помоћ од непријатеља Русије, њене нове Отаџбине. После Тоболска, где су извесно време били смештени, Царски Страстотерпци одведени су у уралски град Јекатиринбург. Њихово тамновање је било сушта светлост: молили су се Богу, читали житија светих, а нарочито мученика, и припремали се за Небеско царство. Нарочито је царица показала пример величанственог подношења патње: молила се пуно за Русију и руски народ, у писмима храбрила своје маловерне пријатеље и сведочила како у души непрекидно осећа пасхалну радост.

Најстарија кћи, Олга, у једном од писама пренела је последњу поруку кроткога и благоверног руског императора: „Отац моли да поручим свима, који су му остали верни, и онима, на које може имати утицаја, да се не свете за њега јер је он свима опростио и за све се моли, а да се не свете ни због себе, него да памте да ће ово зло, које је сада у свету присутно, бити још силније, али да зло не може бити побеђено злом, него само љубављу“… У бележницама царевих кћери остала је записана песма под насловом „Молитва“, у којој су, између осталог, и овакви стихови: „А кад и гроб већ пред нама зине, / надљудска снага, од Тебе дата, /с усана наших у висине/ молиће кротко за џелата…“ Нарочиту трпељивост и смиреност показао је малолетни царевић Алексеј, који је својом незлобивошћу и добротом пленио и сурове бољшевике. Једном приликом је рекао мајци: „Мама, волео бих да умрем. Не плашим се смрти, само се бојим шта ће ови да нам ураде“. Ово јагње принето је, у име свих православних Руса, на жртвеник Божији – као жртва за грехе народа, огрезлог у таму и безбожје, народа који скоро ништа није учинио да би заштитио помазаника Господњег и његову породицу.

1/14. јула 1918, по допуштењу Јуровског, команданта бољшевика који су чували цара, у дом Ипатјева, где су Романови били смештени, дошао је свештеник Јован Сторожев са ђаконом, да би одслужили службу. Пошто је протојереј Сторожев и раније је долазио, приметио је неку чудну промену код царске породице: они, који су скупа певали у току богослужења, сада су ћутали. А када су, уместо да прочитају молитву „Со свјатими упокој“, свештеник и ђакон, ни сами не знајући зашто, исту запевали, са запрепашћењем су установили да су цар и његови клекли и да се на коленима, с дубоким умилењем, моле. Тек касније, кад је чуо за убиство, отац Јован је схватио: Романови су знали да се ова молитва пева за њих.

По директном наређењу Лењина и Свердлова, у ноћи 4. 17. јула стрељана је царска породица: Николај II Романов, његова супруга Александра, царевић Алексеј, царевне: Олга, Татјана, Марија и Анастасија, као и слуге које су остале верне помазанику Господњем до смрти: лекар Боткин, собарица Демидова, лакеј Труп и послужник Харитоцов. Стрељање су обавили странци – Јуровски, Јеврејин, још претходно је свим Русима одузео оружје или их послао на друге дужности. Бољшевици су пуцали из револвера, нимилосрдно. Велика кнегиња Анастасија била је само рањена. Њу су зверски убили бајонетима. Кад се овај крвави пир завршио, тела су спаљена и бачена у Ганинску јаму, а затим је на њих сипан креч, да би се затрли трагови злочина. Убице су новост јавиле Лењину и Свердлову. Бољшевици су касније саопштили да је, због „контрареволуционарне делатности“, убијен само цар Николај II; али истина се брзо прочула.

Кад су трупе белих, које су се бориле против бољшевичких хорди, ушле у Јекатаринбург и ослободиле га, трагови злочина били су још свежи. У приземљу Ипатијевог дома, у соби у којој је убиство извршено, нађени су царском крвљу исписани црномагијски симболи који су указивали на чињеницу да је убиство имало ритуални карактер – обезглављивања Русије као православног Царства, последњег у свету. Такође, није било ни мало случајно што су Романови стрељани у кући извесног Ипатјева: 1613. се руски народ, преко својих најбољих црквених и друштвених делатника, заклео на верност лози Романова управо у Ипатјевом манастиру. Што се Јекатеринбурга тиче, он је добио име наредбодавца убиства – Свердловск. Траг зла нечовештвом смрди и до наших дана. Онај који је срушио кућу у којој је убијен последњи руски цар, зато што је постала поклоничко место где су се сабирали православни са свих страна Русије, звао се Борис Јељцин. Рушење је обавио као шеф уралског обласног комитета КП СССР 1977. године.

Што се убица тиче, они су казну доживели још на земљи. Свердлов је отрован шест месеци после убиства Романова, а Лењин је умро у мукама сифилистичног лудила.

Због велике побожности и честитости, као и због хришћански поднете жртве за добро руског народа, Руска загранична црква канонизовала је Царске Страстотерпце (Мукотрпце) 1981. године. У самој Русији, они су као месно поштовани свети, канонизовани на територији неких епархија Московске патријаршије, од којих је једна Јекатеринбуршка. У народу је, пак, поштовање цара Николаја и његове породице изузетно велико, и православни се моле Светим Царским новомученицима да их заступају пред престолом Божјим. Од чуда која су се тим молитвеним заступништвом збила навешћемо само једно, које се није десило Русу, но Шпанцу (1989). 48–годишњи Шпанац из Барселоне, Матео Гратакос Вендерел, неколико година тешко је патио од болова у пределу бубрега. Сва испитивања су показивала да је “здрав“, и лекари су га убеђивали да умишља. Једне ноћи, кад су болови постали неиздрживи, он је, на граници очајања, почео да се моли Цару –Мученику да би га овај заступао пред Господом. Иако још није био православан, Матео је у свом дому имао Цареву иконицу, знао је његов живот и поштовао га. Те ноћи било му је лакше, а сутрадан је, на новом прегледу, откривено да је заиста болестан, и да има камен у бубрегу, који до тада лекари нису били у стању да нађу. У току наредних месец дана Матео се молио Цару и камен је био излучен без икакве хируршке интервенције. После овог догађаја, Матео је прешао у православље.

Сабравши се, као усрдни мученикољупци око новозасјале звезде Руске цркве, о ономе који се својом вером и трпљењем уподобио Светима Борису и Глебу, рецимо и следеће: Велики слуго и угодниче Бога живога, новомучениче царе Николаје! Као цар сверуски и самодржац, ти беше скроман и смеран животом својим. Хотећи испунити заповест Христову, ти, први од свију, јавио си се свима слуга, и, дивом духовним будући, срцем се нађе као дете, еда би приобрео Царство небеско. Стога и ми, дивећи се блаженом смирењу твоме, кличемо ти овако:

Радуј се, кротки и тихи Царе!
Радуј се, пред Господом смерио си ходио!
Радуј се, животом својим гордост демонску победио си!
Радуј се, престо земаљски престолом небеским заменио си!
Радуј се, душо голубија, незлобиви и благи!
Радуј се, јер се земаљског одрече да би небеским живео!
Радуј се, страдалниче све земље руске!
Радуј се, Свети царе Николаје, верни слуго Бога живога!

На крају, одмуцавши ово неколико речи о животу и подвизима благоверног руског цара Николаја II Романова, заблагодаримо Господу, Цару над царевима, Који нас је Крстом својим научио да се Царство Његово, Царство вечне љубави и правде, задобија жртвом. Амин.

https://svetigora.com/sveti-carski-mucenici-romanovi/

Ова икона припада иконама Мајке Божје које су се у Русији највише прославиле.

У првој половини 18. века при Покровској цркви у селу Ахтирка у Харковској губернији, служио је свештеник, отац Василије Данилов, који се одликовао праведним животом, јаком вером и трудољубљем.

У време косидбе, 15. јула 1739. године, отац Василије, желећи да испроба нову косу, отишао је с њом у своју башту која се налазила око храма. Једва што је успео да замахне косом, приметио је у високој трави икону Пресвете Богородице како лежи пред њим и зрачи неком ослепљујућом светлошћу.

Коса је испала из руку свештеника. Он је пао на колена и почео да чита познате му молитве Богородици. Затим је са побожношћу подигао икону и понео у свој дом, гдје је стајала три године, побуђујући код домаћих необичан осећај поштовања.

Било је примећено, да ако се ко спремао да проведе ноћ у тој соби где је икона, на њега је нападао непознати страх и он је бежао из собе. Без обзира на дубоко осећање побожности код оца Василија, икона се није чувала у потребној чистоћи. Три године након што је пронађена, отац Василије је у сну добио наредбу од Пресвете Владичице да својим рукама ослободи икону од прашине која је нападала на њу, да је омије чистом водом и да је украси. Од страха се пробудио и те ноћи испунио наређење Пресвете Богородице.

Исте ноћи видео је он и други, необични сан. Сањао је да иде к реци, да у њу излије воду, која му је преостала након омивања иконе где је срео Богородицу у лику прекрасне девојке, која му рече: „Куда носиш ту воду? Врати се са њом кући и чувај је, она ће болеснике лечити од грознице!“ –а управо је отац Василије имао кћер која је страдала од тога. Пробудивши се, напојио је том водом и она је истог часа оздравила. И други су се исцелили од грознице, који су од те воде пили.

Посматрајући икону, свештеник је приметио на дасци оштећења и поручио је једном иконописцу да их поправи. Он је икону понео са собом, спремајући се да за два дана, почне да ради на њој. Међутим, ноћу је од иконе чуо глас: „ Устани, јер је настало време да вратиш икону одакле си је узео. Поправити је ти не можеш.“ Иконописац се молио пред иконом остали део ноћи, а рано ујутру је вратио оцу Василију и испричао му о свему. Због свих ових околности, отац Василије се уверио у чудотворну моћ иконе и одлучио да је приличније да она стоји у храму.

Постављена у свети храм, икона се ускоро прославила и новим чудесима. Код иконописца Јована било је наручено да поправи живопис иконе. Његов син је боловао од грознице. Сазнавши за чудесна исцељења, отац је омио икону водом и напојио малишана, који је оздравио.

Затим се збило још неколико исцељења. Наређено је затим да се истраже ова чуда и бригадир Лесовицки са пуковским старешином је дао писмено сведочење да многи људи, долазећи из разних места – добијају исцељење од ове иконе. То је било затражено из Петербурга, из Светог синода и императорка Јелисавета Петровна је наредила нову истрагу, која је доказала истинитост свега. Била је наређена и трећа истрага.

Иследници, кад дођоше у Ахтирку, позвали су сва лица, која су примила исцељење, да дају исказ под заклетвом. Коначно, 1751. године Свети синод је заповедио да се Ахтирска икона Мајке Божје има поштовати као чудотворна.

Прослављење иконе је врло обрадовало царицу. Она је решила да јој у Ахтирки подигне камени храм. Гроф Растрели је израдио план храма. Императорка је својеручно уписала у књигу прилога, суму од 2000 рубаља, у то време огроман прилог; а књига се чува и до данашњих дана.

Црква је освећена 1768. године и по својој величини је величанствена. Прослављењу Ахтирске иконе у вишим круговима руског друштва, а такође и одушевљењу царице, много је допринео овај догађај.

Године 1748. пролазећи за Петербург, у Ахтирки се задржала болна удова баронеса Вајдел са две малолетне кћери. Бринући се за судбину својих девојчица, којима је претило да остану потпуна сирочад, баронеса се жарко молила пред иконом Богомајке за исцељење. Ноћу је видела у сну Владичицу, која јој је рекла: „ Узалуд молиш за оздрављење. Тебе чека смрт. Пожури да раздаш по црквама и сиротињи цело твоје имање. То ће бити корисно за твоју душу!“ Болесница је указала на своју децу. „ Не брини се о деци, одговорила је Богомајка, ја ћу им бити свагдашња Покровитељка. А ти се припремај за смрт, јер ћеш умрети за три дана и раздели своје имање по црквама и сиромашнима, да би се молили за тебе!“

Болесница је свој сан испричала духовнику и журно почела да дели своје имање. Заиста, за пет дана она је умрла. Вест о томе дошла је до царице Јелисавете Петровне и она је позвала сирочад на Двор, васпитала их и удала за двојицу велможа: једну за грофа Пањина, а другу за грофа Чернишова. Девојке нису никад заборавиле благодатну помоћ која им се излила преко Ахтирске иконе Мајке Божје и давале су до смрти богате прилоге храму, где је икона пребивала.

Уочи Свете Тројице икону из Покровског сабора на најсвечанији начин преносе, а то је установљено 1844. године, у обновљени ахтирски Тројицки манастир.

Најпознатије копије чудотворне Ахтирске иконе Мајке Божије налазе се и у местима: у Харкову, у храму Светог архангела Михаила; на обали Оскола, у храму села Боровој, где је раније била Горохватска Богородичина пустиња; у селу Межиричи Лебединског округа, у Покровском храму; у селу Рјасном, Ахтирског округа, где је нарочито поштована; у селу Есману Черниговског округа; и у Москви, у величанственом храму са пет престола, која носи име „Николе Јављенога“, на Арбату, где је овој икони посвећен Свети престо.

И света обитељ манастира Миљков, у Србији, има част да у својој капели чува једну копију ове чудотворне иконе, која се налази у трону, специјално за њу направљеном.

Круна на икони дар је у Христу упокојеног синђела Хаџи Јована Стојковића. А сребрни дарови прилог су поменутог оца Јована за душу његове почивше мајке Јелисавете, као и сребрњаци, који су прилог високопреподобне игуманије мати  Доротеје, настојатељице ове свете обитељи.

Ова копија чудотворне иконе Мајке Божије Ахтирске се налази у зимској капели, која је посвећена Светом Максиму Исповеднику, у манастиру Миљков код Свилајнца, на молитвено уздизање и помоћ свима који јој са вером приступају.

Ахтирска икона Мајке Божије празнује се 15. јула по новом, односно 02.ј ула по старом календару. (када се свештенику Василију, пројавила у високој трави).

Чуда

Призива се у помоћ за избављење од температуре.

Изображење

 На Ахтирској икони приказано је како се Пресвета Богородица моли пред Господом Исусом Христом, Њеним Сином, распетим на голготи. Иако предсказује страшну смрт Свога Сина, Пресвета Богородица има блажен и миран лик пун љубави.

У руској варијанти ове иконе, Света Дјева је приказана у одежди потпуно плаве боје, како се моли пред Својим распетим Сином.

У свету постоји десет оваквих икона, а једна од њих се налази у манастиру Миљково, код Свилајнца (Србија), у коме је своје почетне искушеничке дане започео будући старац Тадеј (Витовнички).

 Молитва

 О, Преблагословена, Многомилостива Владичице Света! Ево ми грешни, ка светој икони Твојој гледамо, и на њој Те видимо како у жалости и састрадању предстојиш пред распетим за нас Христом Спаситељем. Усрдно Те молимо, као познату за нас пред Сином Твојим молитвеницу. Не остави нас у дан испитивања и жалости, но у искушењу и напастима буди с нама. Огради нас свечесним покровом Твојим, од видљивих и невидљивих непријатеља, и дај нам силу са којом би могли творити, савршену и благу вољу Творца и Владике света, гледајући, Милостива Заступнице наша, са колико различних грехова смо поробљени, јер нисмо само вољно сагрешили него и невољно смо пали у многоразлична прегрешења, тога ради ка Теби моћној Устројитељици хришћанског спасења прибегавамо и умилно вапијемо: Ум наш просвети познањем Божанствених истина, срце наше загреј топлотом хришћанске љубави и тежњама ка спасењу, вољу нашу утврди да будемо нелицемерно испуњени заповестима Господњим. Да Госпођо Премилостива, погледај са висине небеске на уздисање и молитве нас грешних, и исцели болести недужних, умири срца озлобљених, даруј стрпљење страдајућим да буду утврђени у страху Божијем. Укрепи гоњење за правду, сироте и удовице заштити, дај утеху плачућим, измоли опроштај кајућим се, демонску пак буру страсти у грешним душама утишај, и у срца оних који Те поштују усади Христову крепост, и љубав укорени, у духу милосрђа и састрадања утврди. Отпале од вере јеретике и отступнике и уста нечастивих, која хуле на свету Цркву ка познању истине упути. А који проповедају веру православну, сачувај, а онима који су изишли из овог живота, оцима и браћи и сестрама нашим, о Мати Божија, даруј опроштај грехова, и измоли вечно блаженство. Када се и час кончине наше приближи, тада, Владарко, прими душу нашу, и у покоју праведних упокој, где лица Ангела и светих угодника неућутно славе моћ и милост Оца и Сина и Светога Духа, и Твоје матерње за нас посредништво и заступништво, сада и увек и у векове векова. Амин.

https://mitropolija.com/2022/07/15/cudotvorne-ikone-majke-bozije-ahtirska/

У време благочестивог византијског цара Лава Великог и његове супруге Верине живљаху у Цариграду два угледна сенатора, Галвије и Кандид, рођена браћа. Посаветовавши се, они замолише цара да их пусти у Јерусалим да се поклоне светим местима. Цар их пусти, и они кренуше на пут. Стигавши у Палестину, они пођоше у Галилеју да обићу Назарет и виде свети дом Пречисте Дјеве Богородице, у коме Она, по благовести Архангела и силаском Светога Духа, заче Бога Логоса на неисказан начин. Дошавши тамо и поклонивши се, они остадоше да преноће у једном малом селу, пошто дан беше већ на измаку. По промислу Божјем они се зауставише у кући једне неудате жене Јеврејке, која бејаше стара и вођаше чист и честит живота. Док им се ту спремаше вечера, они приметише у тој кући једну одвојену собу, у којој гораху многе свеће, и тамјан се дизаше и диван мирис исхођаше (јер тамо беше сакривена чесна риза Пречисте Богоматере). Око те собе лежаше и не мало болесника. Угледавши то, Галвије и Кандид се чуђаху томе, и мишљаху да се нешто старозаветно чува тамо. Замоливши затим ту чесну жену да вечера с њима, они је упиташе, шта се налази у оној соби осветљеној свећама и тамјаном кађеној, и зашто болесници леже око ње.

Жена спочетка ћуташе о предмету који се крио код ње, али не могаше прећутати чудеса која су се дешавала од тога предмета, и одговори им: Чесни људи, сви ови болесници које видите како леже овде, очекују исцељење својим болестима; јер на овом месту слепи прогледају, хроми се исправљају, ђаволи се из људи изгоне, глуви добијају слух, немима се језици разрешују, и све неизлечиве болести овде се лако исцељују.

Слушајући ово женино казивање, Галвије и Кандид стадоше још усрдније распитивати жену, због чега томе месту би дарована таква благодат и сила чудотворства. Жена, и даље скривајући истину, рече: Прича се у нашем јеврејском роду, да се на овом месту јавио Бог некоме од древних отаца наших, те се од тог времена ово место испунило благодати Божје и на њему се догађају чудеса.

Пажљиво пратећи женине речи, Галвије и Кандид још јаче гораху жељом у срцу свом да дознаду истину, као што некада Лука и Клеопа говораху: Не гораше ли срце наше у нама (Лк. 24, 32), и рекоше жени: Заклињемо те живим Богом, благочестива жено, да нам кажеш истину! Јер ми нисмо превалили толики пут из Цариграда овамо ради чега другог, већ само ради тога да видимо сва света места у Палестини и да на њима узнесемо своје молитве Богу. А пошто чујемо да се и у твом дому налази свето и чудотворно место, то желимо да о њему сазнамо што подробније, на који се начин оно освети, и због чега бивају чудеса на њему.

Тада жена, именом Божјим заклета, уздахну из дубине срца и, проливши сузе из очију, рече Галвију и Кандиду: О, изврсни људи! Та божанствена тајна, за коју ви настојавате да вам је кажем, никоме до данашњега дана није била откривена. Али пошто видим да сте благочестиви и богољубиви људи, казаћу вам сакривену тајну, надајући се да ћете оно што чујете од мене сачувати у себи, не причајући никоме. Овде ја чувам сакривену ризу Пречисте Дјеве Марије која је Христа Бога родила: јер када се Она престављаше са земље на небо, при погребу Њеном беше једна од мојих прародитељки, удовица; по завештању саме Пречисте Богородице њој би дана чесна риза Богородичина. Добивши ту ризу, она је чесно чуваше код себе у све дане живота свога; умирући, она повери ризу на чување једној девојци из своје родбине, заповедивши јој под заклетвом да чува у чистоти не само ту чесну ризу Пресвете Богородице него и своје девичанство из поштовања према самој Богородици. Ова девојка такође целог живота свог чуваше ту ризу са великим поштовањем, а када се приближи кончини својој, она повери ризу једној чистој и чесној девојци из рода свог. И тако у току многих година прелазећи од једне девојке другој, та света риза дође и до руку мене смирене, која остарех у чистом безбрачном животу. А пошто се у моме роду већ не налази таква девојка, којој би могла поверити ову тајну, то ево казујем вама о њој, да знате да се овде збивају чудеса због те чесне ризе која се чува код мене у тој унутрашњој соби. А вас молим да никоме не причате о овој тајни у Јерусалиму и на другом месту, ма где били.

Чувши о ризи Пречисте Богородице, Галвије и Кандид се испунише ужаса и неисказане радости и са сузама обећаше чувати поверену им тајну. Затим замолише жену да им допусти да сву ноћ проведу у молитви поред свете ризе у тој соби; и она им допусти. Када они уђоше у ту собу, видеше ковчег у коме се налазила света риза, и око ковчега кандила која су горела, и осетише диван јак мирис. И стадоше са сузама творити молитве к Богу и к Богородици, правећи многе поклоне. У њих обојице бејаше једна мисао: како да то неоцењиво благо буде подарено царскоме граду. И договоривши се, они измерише ширину, дужину и висину ковчега, и добро утувише какав изгледа ковчег и од каквог је дрвета. А у освитку дана они обавише своје молитве и изађоше из те свете одаје, заблагодаривши жени што им је допустила да сву ноћ проведу покрај чесне ризе. Они дадоше обилну милостињу ништима који се тамо задесише, и кренуше на пут у Јерусалим, испраћени женом, којој обећаше да ће при повратку за своју отаџбину поново доћи к њој ради поклоњења светој ризи Пресвете Богородице.

Пошто се у Јерусалиму поклонише животворном Крсту и Гробу Господњем, и пошто посетише сва света места у околини Јерусалима, Галвије и Кандид позваше дрводељу и наложише му да направи од старог дрвета ковчег по величини и изгледу које му они описаше. Када ковчег би направљен, Галвије и Кандид купише за њега златоткани покривач, и вратише се својим путем, идући ка оној жени. Стигавши до њене куће, они јој показаше златоткани покривач, молећи жену да покрије њиме ковчег чесне ризе Пречисте Богоматере. Затим је опет замолише да им допусти, као и први пут, да изврше поред ковчега свеноћно стајање са молитвом. Добивши дозволу, они падоше пред ковчегом лицима на земљу, и сузама рошаху земљу, молећи се к Пречистој Дјеви Богородици да им не забрани коснути се Њеног ковчега са ризом и однети га са собом. А кад наступи поноћ и сви спаваху, они узеше ковчег са страхом, изнесоше га из куће и сакрише у својим колима; уместо пак њега они унеше у собу онај ковчег што направише у Јерусалиму, поставише га на исто место, покрише златотканим покривачем, и до сванућа проведоше у молитви. А када се раздани, они заблагодарише оној чесној жени, опростише се са њом и, обдаривши ниште милостињом, кренуше на пут.

Враћајући се у своју постојбину, они путоваху журно са неисказаном радошћу. Стигавши у Цариград, они испрва никоме не причаху о донесеној ризи Пресвете Богородице, желећи да код себе сакрију то сведрагоцено благо. У том циљу они у свом дому начинише малу цркву у име Светих апостола Петра и Марка, и у њој поставише не на отвореном већ на тајном месту ковчег са светом ризом. Али када видеше да не могу сакрити толику светињу због чудеса која биваху од ње, они одоше и обавестише о свему цара Лава Великог и супругу његову царицу Верину, као и свјатјејшег патријарха цариградског Генадија. Ови, испунивши се неизразиве радости, одоше у дом Галвијев и Кандидов, и у цркву њихову. Када тамо отворише чесни ковчег онај, угледаше свету ризу Пречисте Божје Матере, неиструлелу после толиких година, и богобојажљиво је се са страхом дотицаху, целивајући је с љубављу устима и срцем. Затим узевши је одатле, однесоше је свечано уз свенародно славље у Влахернску цркву Пречисте Богородице, и тамо положише у ковчег, украшен златом, сребром и драгим камењем. И би одређено да се сваке године празнује другога јула положење ризе Пресвете Богородице, у част и славу Преблагословене Дјеве Марије и рођеног од Ње Христа Бога нашег, са Оцем и Светим Духом слављеног вавек. Амин.

https://svetigora.com/polaganje-rize-presvete-bogorodice/

Многи људи су уверени у сопствену исправност и склони су скоро да проклињу оне који се не слажу са њима. Све више и више иритације и беса постаје около.

Али сетимо се наших првоврховних апостола – Петра и Павла.

Петар је први звани апостол. Најоданији, најватренији Христов ученик. Онај чију бескомпромисну веру показује Сам Господ:

«А и ја теби кажем да си ти Петар (камен), и на томе камену сазидаћу Цркву своју, и врата пакла неће је надвладати. И даћу ти кључеве Царства небескога: и што свежеш на земљи биће свезано на небесима; и што раздријешиш на земљи биће раздријешено на небесима» (Мт 16,18–19).

И овај ученик се три пута одриче свог Господа и Учитеља. Али он такође налази снагу да се покаје, устане и настави своју службу до мученичке смрт неколико деценија касније.

Павле, рођен са именом Савле, првобитно уопште није био Христов ученик, штавише, био је један од најжешћих прогонитеља првих хришћана. И он је умео да се одрекне својих заблуда и уђе у сабор апостола, а Црква га заједно са Петром назива првоврховним. Он, као и Павле, свој земаљски пут завршава мученичком смрћу.

Шта нам ово говори? Када у жару осећања сопствене „праведности” пожуримо да осудимо ближњега, ваљало би се сетити судбине првоврховних апостола. Можда би неко могао да осуди Петра за његово одрицање, а Павла за она дела када је био прогонитељ Цркве Христове, не знајући њихов даљи животни пут. Али уосталом, и ми не знамо путеве оних које намеравамо да осудимо. А колико је још остало скривено од нас.

Али такође је важно да спознате свој пут и упоредите се са апостолима: у којој смо фази ми сами? Није ли то у фази прогона праведника, или, можда, у фази одрицања? Тако се често варамо, мислећи о својим ближњима и о себи! Али само срце очишћено искреним покајањем може нас избавити од заблуда. И само ће Господ на крају све ставити на своје место. И нека нам помогне да се нађемо с Његове десне стране на Последњем суду.

https://pravlife.org/sr/content/mitropolit-antonije-pakanich-kada-zhurimo-da-osudimo-blizhnjega-valjalo-bi-da-se-setimo