Сигурно свако од нас себе сматра правим хришћанином. Jер ми не грешимо најстрашнијим гресима: не убијамо, не крадемо, не чинимо прељубу, недељом идемо у цркву и чак дајемо милостињу.

Али размислимо о томе колико људи око нас учини очајнички корак - изврши самоубиство или, у стању привременог лудила, убије своје ближње или сопствену децу...

Чини се, шта ми имамо са тим? Али чињеница је да се све ово не дешава изненада и не у некој врсти вакуума. Све ово се постепено кује пред очима десетина или стотина људи.

Замислите колико смо равнодушни и непажљиви према ближњему, ако нам пред очима практично сазревају страшне трагедије, а ми их не примећујемо и ужасавамо се тек када је касно да нешто променимо.

Може се тврдити: свако је пун својих проблема. Наравно да јесте. Али ми нисмо само јединице друштва. Нисмо само слепо-глуви појединци који живе сами. Ми смо хришћани, што значи да смо сви једно тело. Тело Цркве, тело Христово. И сви смо ми удови овог светог тела, које је Бог измерио, „да не буде раздора у тијелу, него да се удови подједнако брину један за другога. И ако страда један уд, с њим страдају сви удови“, каже нам апостол (1. Кор. 12, 26).

Замислите само колико се недаћа могло избећи да смо се бар мало интересовали за животе наших ближњих, да бисмо, уочивши неке проблеме, разговарали. Ниједна од невоља о којима сада говоримо није се десила сама од себе и изненада. Да смо само пажљивији једни према другима!

Равнодушност убија. То нису само речи, већ тужна истина живота. И ниједна наша врлина, никакви пост и подвижништво не могу искупити ту кривицу када смо ми, у својој умишљеној праведности, прошли поред човека коме је било потребно – не, не новчана помоћ, ни неки посебни услови – просто људско учешће. Хајде да размислимо о томе! Нека нас све спаси Господ!

Митрополит Антоније (Паканич)

Са епископом Атанасијем Јевтићем упознао сам се далеке 2003. године на једној богословској конференцији. Неколико година читајући његове књиге и свака реч, фраза и реченица у њима у мени су разгоревали ероса за богословље/теологију. И свака нова страница приближавала ме до тајне богословља/теологије, до ума отаца. То значи да читаш и да осећаш, да идеш путем, који води ка тој тајни, која те призива да јој се посветиш. Једном речју – читаш теологију, која храни и која носи неизбрисиве трагове величанствене личности, који богословствује. А личност се открива у сусрету.

Далеке 2003. године био је мој први сусрет са владиком Атанасијем лице у лице. То је био један од оних сусрета, који се никада не заборављају и који остављају дубоки траг у уму и срцу, који остављају сведочанство о нечему духовно значајном. То је била потврда за аутентично богословље – живо, надахнуто, ологосено; осећаш богословље „освежено” Духом благодати. То је било богословље, које исцељује интелектуалну немоћ и мистагошки уводи ум ка тајни истинског богопознања. То је било богословље, које смирује претенциозност учења и постаје „мера” аутентичног егзистенцијалног порива срца. Током првог сусрета осетио сам богословље као живо сведочанство, као глас тајанственог разговора.

И владика Атанасије ме прихватио за свог саговорника мало касније, током 2006. године, прихватио ме да разговарамо о богословљу лицем у лице. Тако је било и следећих година. Сатима смо говорили о богословљу и у сваком његовом одговору на моје питање осећао сам надахнутост библијским пророцима и апостолским духом, осећао сам мудрост отаца. Да, владика Атанасије је говорио умом отаца, водио ме њиховим путевима. Тада сам схватио, да он не говори о оцима, већ разговара са њима и позива те да се укључиш у тај разговор. А разговор је увек био на једну исту тему:

Онај, Који је исти јуче, данас и увек – Христос Богочовек, Црква, Литургија, подвиг живота у Христу… И циљ сваког разговора, сваког богословског слова је био исти: Христос да постане богочовечанска мера нашег живота, нашег ума, наших осећања/емоција, наше воље, на цео наш живот и однос према Богу и према другима…

Да, владика Атанасије је био и остаће човек Цркве. У свакој његовој речи, у сваком гесту, у сваком поступку назирала се тајанствена богочовечанска и црквена логика, коју је изражавао на јединствен начин. Кад се шалио или играо фудбал, кад је реаговао бурно или тешио, једноставно је тражио путеве/начине, којима да се приближи другоме, да га уведе у Истину и живот Цркве. У потрази за богочовечношћу епископ Атанасије је имао истанчан осећај за истинског човека. Умео је да ствара блискост, био је бескрајно осетљив на радост и бол обичног човека, за оно природно, свакодневно, народно, које нам често измиче од псеудоинтелектуалног снобизма, који он није подносио. Био је носилац оне здраве православне духовности , која види целу творевину као јако добру, зато што је видео принесену Богу на Литургији, у Евхаристији. И вођен својим евхаристијским погледом на свет, владика Атанасије богословљаваше деценијама за Литургију  као језгро нашег хришћанског бића и живота, и то све тако како је беседио са оцима. Једном речју, живео је и богословио је на органски начин, живећи своју црковну идентичност саборно, васељенски. Једном речју, ходао је апостолским стопама, говорио надахнуто пророцима, сведочио мудрошћу црквених отаца. Владика Атанасије је имао дар да живи и богословствује у Христу Богочовеку, но никада не чувајући Га само за себе, већ великодушно го делећи свакоме, ко може да понесе тај подвиг, да се томе посвети. Тај дар је добио од свог духовног оца светог Јустина Ћелијског и исто као он остао је веран Христу Богочовеку. И као човек Богочовека био је слободан човек, имао је истинску слободу у Христу.

Да, Владика Атанасије је био истински слободан човек! Био је човек изненађења, не очекујућег геста, спреман сваког момента да прихвати ризик да буде духовно „експлозиван” у Духу. Имао је дара да уклања сваку баријеру, на направи „пробој” ка другоме, да осуди сваки формализам и фалш, да изобличи сваки ускогруди зилотизам и арогантни псеудоинтелектуални снобизам. Да, био је спреман на све то заради слободе у Христу, заради Истине, коју је назвао речима светог Јована Златоустог „стуб и ослонац Цркве”. Имао је харизму да сруши сваку преграду, сваки стереотип и предрасуду и истовремено да поштује и ревносно брани Предање, да се бори за истину у Христу. Био је спреман да постане Христа ради јуродив, да сведочи за Истину (=Христос) и да је приближи свакоме од нас – од епископа и професора до најмањег детета.

Да, владика Атанасије је био слободан да проповеда храбро и смело и истовремено са тиме да воли на његов начин дубоко и искрено. Био је слободан чак и од себе самог и знао је да нас пази од себе, да би нас усмерио једино ка Христу. Говорио је гласом Цркве, гласом отаца, но не за да би нас приближио себи, не да би слушали њега, већ да слушамо само и јединствено Христа и Његове пријатеље – свете и оце Цркве. Знао је да буде попустљив ка немоћнима у богословљу, но био је бескомпромисан за сваку замену, за свако вештачко мудровање, на свако лукавство овога века, на сваку неистину.  Био је оличење јеванђелског принципа: истина ће вас направити слободним.

Да, владика Атанасије је био слободан у Истини! И баш зато што је био слободан, био је динамичан човек. Био је човек динамике, подвига, стално превазилазио сваку статику, пасивност, застој. За њега живот је био динамика, а динамика – живот! До краја је остао динамичан и отворен човек и учио је и друге да живе у слободи у Христу на један динамичан начин…

Да, владика Атанасије је живео дар слободе у Христу и борио се да нас направи слободним од псеудобогословског, од псеудодуховног, од псеудоцрквеног, од сваког покушаја наметања сопствених мера. Управо та његова слобода га је правила сабеседником отаца… Сада схватам, да заглавље једне његове књиге „На путевима отаца” звучи као програм, и тај „програм” владика Атанасије је испунио на величанствен начин. Живот му је био ходање по путевима отаца и непрекидно разговарање са њима слично као Лука и Клеопа, који су разговарали са Христом на путу за Емаус. И слично њима, увек је доводио разговор за ломљење хлеба, до тајне Литургије. Истовремено увек је тражио нове и нове сабеседнике/саговорнике – да их посвети мистерији бескрајног дијалога са оцима и, коначно, да их направи својим  и њиховим сатрпезарима. У сваком од нас видео је потенцијанло новог саговорника на тему Христос Богочовек и правио га је актуелним сатрпезником небескоземаљске трпезе Евхаристије. Довољно је само да пожелиш да се посветиш. И владика Атанасије уводи у такав разговор, у којем биваш истински слободан за сусрет и загрљај Богочовека Христа. Умео је да „рашири” умове и срца својих слушалаца и читаоца.

Да, имао је дар да ослобађа, но и да васпитава у одговорност – у одговорност према Цркви, према Истини=Христу. Тај дар нам је оставио као наследство, као добар залог, као завет…

Јуче се представио пред Господом један од највећих теолошких умова нашега времена! Представио се пред Господом један од данашњих/савремених  великих васељенских учитеља Православне Цркве! Владика Атанасије је завршио свој земаљски подвиг и преселио се у вечни живот, да продужи да беседи са оцима Цркве у загрљају Христа, о ком је толико волео да говори. Преселио се у вечност, и продужио да буде достојан сатрпезник/сатрпезар на трпези вечне Евхаристије, и оставио нам је позив да будемо достојни сатрпезари овде и сада… Оставио нам је огромно теолошко/богословско богатство од хиљаду страница „записа” свог дугогодишњег беседовања са оцима. Оставио нам је и завет: да будемо верни људи Богочовеку Христу и да будемо достојни саговорници Христових пријатеља. Оставио нам је десетине књига, лекција, беседа, проповеда, но и успомене за непоновљиве личне сусрете са њим лице у лице. У Христу Господу ово вечно сећање је и нада у есхатолошки сусрет у Царству Божијем као пријатељи Христови, као сабеседници, као сатрпезници… заједно са њим у загрљају Богочовека Христа! Остала нам је вечна успомена на непоновљиву личност владике Атанасија, на великог духовника богопросветљеним васељенским умом препуног љубави у срцу. Вечна да је успомена на верног човека Богочовека Христа, на човека Цркве Христове – епископа Атанасија! Хвала ти, владико!

Дубок поклон и нека Бог подари блажен покој твојој души!

Извор: Епархија захумско-херцеговачка и приморска

Добротољубље показује како да се ослободимо фаталних животних сметњи и расејаности. Једна од најважнијих тема у тој антологији православне духовности је „сећање на смрт“, истиче Горазд Коцијанчич, преводилац и уредник словеначког издања Филокалије.

Добротољубље (Филокалија), збирка изабраних аскетских мистичких списа који су настајали током више од хиљаду година, штампано је по први пут у Венецији 1782. године на грчком језику. Од тада је ово, једно од најзначајнијих књижевних дела која описују благодатно-подвижничко искуство православне духовности, превођено на многе језике, укључујући и српски.

Митрополија загребачко-љубљанска један је од саиздавача првог превода Добротољубља на словеначки језик. Превођење је у току – до сада су издата два, а ради се и на преводима преостала три тома.

Доносимо интервју који је са Гораздом Концијанчичем, уредником издања и једним од преводилаца Филокалије, угледним словеначким философом, песником и преводиоцем, водила Ксења Хочевар, октобра 2020. године. Интервју је објављен на порталу druzina.si, одакле га и преносимо.

Љубав према лепом, али и етички добром

*„Коначно на словеначком“, недавно је рекао о. Марко Рупник [познати словеначки теолог и уметник], када је чуо за словеначко издање Филокалије (Добротољубља). Каква је то књига?

Филокалија етимолошки означава љубав према лепом. То лепо је истовремено и етички добро, у складу са широким значењем придева kalós, који на новозаветном грчком значи „леп“, али и „морално исправан, поштен, добар“. Исус је, на пример, o pimin o kalos (ὁ ποιμὴν ὁ καλός) – „добри и лепи, дивни пастир”. Реч филокалија понекад има и једноставније значење – антологија, избор најбољих текстова. Књига о којој данас говоримо је збирка, заправо права библиотека, одабраних источнохришћанских аскетских и мистичких списа писаних на грчком језику између 4. и 15. века.

*Ко је аутор тог зборника? Ко је први одабрао и објавио ове списе?

Два светитеља Православне цркве – Никодим Светогорац и Макарије Нотар, Епископ коринтски, уредили су прво издање Добротољубља. Објавили су га у Венецији на јесен 1782. године. Утицај Филокалије био је огроман, како на хришћанском Истоку тако и, од средине 20. века до данас, на хришћанском Западу.

Ове [2020] године изашао је први од планирана четири тома словеначког превода. Следеће [2021] године излази други. Преводи за трећи том су већ у току. Давид Моврин је преузео превод врло опсежног и занимљивог дела Петра Дамаскина. Јасна Хроват преводи Никиту Ститата, а ја духовне омилије Макарија Египатског. Четврти том је још толико далеко од реализације да, с обзиром на моје године, не усуђујем се да се надам да ћу доживети његово издање… (смех), али неко други ће завршити започети посао.

*На који начин је настајало и обликовало се Добротољубље као антологија отачких списа?

Макарије и Никодим су се ослањали на већ постојећу традицију рукописних аскетско-мистичких зборника, иако истраживачи још нису открили старији рукопис који би садржавао све ауторе данашње збирке. Према предању, Макарије је направио избор на основу рукописне књиге чији је наслов био Антологија о сједињењу ума са Богом. Њу је пронашао у светогорском манастиру Ватопед.

*Која је била Никодимова улога?

Никодим је углавном уређивао текстове. Написао је и важан предговор и уводе у поједине ауторе.

*Ко су ти аутори?

Добротољубље садржи 63 књижне јединице. Њих је написало више од 30 аутора, током хиљаду година. Неколико текстова је анонимно, па се не могу тачно побројати сви аутори.

Класици аскетске књижевности

*Можемо ли их поделити у групе?

Да, у Добротољубљу можемо отприлике да разликујемо три групе писаца. Прву, чија дела улазе у састав првог тома словеначког превода, чине класици ранохришћанске духовности: Евагрије Понтијски, Јован Касијан, Марко Подвижник, Дијадох Фотички, Исихије, презвитер (свештеник) јерусалимски и ава Исаија из Газе.

Другу групу, а она ће ући у састав другог тома словеначког превода, чини група аутора који су писали у другој половини првог миленијума, користећи плодове монашке културе и остављајући бриљантне синтезе њених достигнућа: Максим Исповедник, Таласије Либијски, Јован Дамаскин. У ту групу синтетичара могу спадати и мање познати аутори који се ослањају на предање и тумаче га, попут Теодора Едеског и аве Филимона. У својим списима они се позивају на црквене Оце и прву филокалијску генерацију. Приметан је и све већи утицај Дионисија Ареопагита и Јована Лествичника.

Трећа група аутора, чија дела ће се налазити у трећем тому словеначког издања, везана је за појаву светог Симеона Новог Богослова, изузетно занимљивог мистика и песника који је живео на прелазу из 10. у 11. век. Заједно са својим учеником, Никитом Ститатом, Симеон припада генерацији првих исихаста, чији су представници Никифор Самотар, Григорије Синаит и Теолипт Филаделфијски. Поменути духовни писци почели су на различите начине да систематизују метод Исусове молитве. Тај покрет кулминирао је са великим богословом Григоријем Паламом, који је такође прилично заступљен у Филокалији, исто као и његови ученици.

*Заиста много имена… Можете ли укратко да резимирате шта налазимо у Филокалији?

Укратко, у Добротољубљу се огледа целокупна историја византијске хришћанске духовности, иако, наравно, не садржи све ауторе ни све њихове текстове. Дакле, у питању је скуп разноврсних списа и својеврсна лабораторија разних духовних учења, међу којима истовремено постоји и специфично вишегласно јединство.

*Где су вас у животу срели ти мистички и аскетски списи?

Купио сам пет томова грчке Филокалије у малој прашњавој књижари на Кипру 1987. године. Тамо смо супруга и ја застали на неколико дана путујући у Свету Земљу, коју смо потом препутовали уздуж и попреко, често и аутостопом. Од тада ме Добротољубље на разне начине прати на мом духовном и интелектуалном путу. На крају, била ми је и важна инспирација у писању књиге О неким другима.

*Отац Рупник каже да је Филокалија најважније духовно штиво после Светог Писма. Како објашњавате да ми католици тако мало знамо о Добротољубљу?

Католици нису добро упознати са списима хришћанског Истока због хиљадугодишњег раскола између источне и западне Цркве. Због раскола, источнохришћанска духовност дуго је била маргинализована или чак потпуно протерана из западне свести. У прошлом веку, међутим, ситуација се знатно променила, посебно са Другим ватиканским сабором и екуменским покретом. На пример, папа Јован Павле Други више пута је рекао да Католичка црква треба да научи да дише на оба плућна крила. Теолошки покрет повратка изворима – ressourcement – уродио је плодом у многим критичким издањима грчких Отаца, укључујући и филокалијске, на пример у класичној збирци на француском Sources Chrétiennes (Хришћански извори).

*Да ли се нешто слично дешава и у Словенији?

Да, током последње две деценије добили смо праву библиотеку најважнијих отачких текстова на словеначком. Проблем је, по мом мишљењу, у томе што просечан католик, нажалост, још увек врло мало чита духовне ауторе, и оне западне, а камоли источне. То је, наравно, велика штета.

Духовно штиво нас чини дубински срећним. Уз то, хиљадугодишња традиција постаје наше интимно уверење и надахњује нас. То је посебно важно у време када нема много живих духовних учитеља, „стараца“, којима би се у невољи могли обратити за духовни савет. Књиге старих светаца могу да нам говоре и саветују нас уместо њих. Много тога могло би да се уради на плану културе читања, једним ширим образовањем у оквиру Цркве.

Митрополија загребачко-љубљанска помаже превод

*Како ви лично читате ове списе? Које место заузима Филокалија у вашој библиотеци?

Дуги низ година читао сам Добротољубље заједно са Новим Заветом на [грчком] оригиналу, као јутарње духовно штиво. Редом, од почетка првог тома до краја петог, па опет из почетка. Прочитао бих само један или два кратка одломка, што је прикладно само за lectio divina [моливено читање и духовно созерцање, сагледавање прочитаног]. Такви текстови треба да буду „преживани”. На Западу су монаси заправо и користили термин ruminatio (лат. преживање) за такво читање – остајали су да седе, не само сећајући се прочитаног, него и налазећи се у дубинским стањима духовности и духовног созерцања.

*Да ли и даље настављате са овом праксом?

Не. Последњих година сам одустао од читања Добротољубља, јер сам у другим деловима дана интензивно укључен у исте те текстове као преводилац и уредник, па радије користим друге списе за духовно читање. У последње време нарочито читам латинске списе Мајстора Екхарта. Њих такође сада преводим уз Добротољубље.

*Пун назив оригиналног издања збирке је ”Филокалија, којим се ум прочишћава, просветљује и усавршава”. Да ли нас Оци Цркве уче да се молимо, како да дођемо до „савета“, како да живимо духовно?

Да, то је битно. Добротољубље није књига која на првом месту пружа информације, иако у њему наилазимо и на многе одломке из високог богословља и сјајно изречених философских увида, већ оно има практичан карактер. Учи нас шта треба да радимо, како да се понашамо, како да се вежбамо, али не толико споља – иако говори и о томе, колико изнутра. Показује нам како да се ослободимо фаталних животних сметњи и расејаности, како бисмо постали независни од светских веза и заиста у својим срцима искусили другачију, вечну, бесконачну Стварност која је темељ свих ствари и која управља историјом и нашим личним животима.

*Какав преводилачки рад захтева пројекат превођења Добротољубља?

Словеначки превод Филокалије настао је као добровољни интернет пројекат, који је окупио неколико преводилаца са грчког у различитим фазама развоја, од хеленистичког кинија, класицистичких идиома, разних нијанси византијског грчког до раних облика димотикија [народног језика], из којих се развио новогрчки. У првом тому лавовски део превода преузела је Јасна Хроват, класични филолог и реномирани преводилац отачких текстова. Она ми је, заједно са Јаном Цигленечким и Матејом Комел Снојем, такође помогла да језички исправим цео текст.

Због језичке и стилске разноликости самог Добротољубља, али и разних преводилаца од којих сваки увек има јединствену преводилачку поетику, био је потребан интензиван уређивачки рад, који је обезбедио основно концептуално обједињавање и формалну хармонизацију текстова насталих током дугог временског периода.

За наше време је свакако необично то што су се сарадници на пројекту годинама упуштали у тежак посао без икаквих гаранција да ће њихови преводи једног дана заиста и бити штампани. То је на крају ипак и било могуће захваљујући великодушним донаторима – међу којима су Аленка и Тадеј Бателино, Митрополија загребачко-љубљанска Српске православне цркве, али и други донатори који су се одазвали на акцију прикупљања средстава – нарочито субвенција ЈАК-а [Јавна агенција за књигу] за вишегодишње захтевне преводилачке пројекте.

Сећање на смрт

*И у првим вековима хришћани су се сусретали са болестима, епидемијама… Како су на њих реаговали „грчки Оци“? Или, да изменим тврдњу оца Рупника у питање: Како остати с Богом усред светског метежа, усред овога света?

Јарослав Пеликан, познати историчар хришћанског богословља, у својој раној књизи о схватању живота и смрти код Отаца Цркве, лепо показује да су у хришћанској мисли постојали веома различити модели схватања смрти. Међутим, сви су сложни у уверењу да је смрт побеђена Христом. Ако верујемо у Њега, онда можемо са поверењем да идемо у сусрет агонији која нас све чека и да на крају затворимо очи имајући безбрижно ишчекивање. Посебно је занимљив Пеликанов осврт на светог Кипријана Картагинског, који је у време смртносне куге која је беснила у његовом граду написао дело De mortalitate, О смртности. На основу тог дела можемо да закључимо да се црква понашала сасвим другачије него данас. Тај пример никако не говори у прилог понашања цркве данас.

*Како су се црквени Оци ослобађали овоземаљских веза и без страха од смрти чезнули за вечношћу, за „битисањем са Христом“?

О томе сам писао у уводу књиге Против религије најзначајнијег савременог грчког хришћанског мислиоца Христа Јанараса, која ће ускоро да буде издата на словеначком […]. Да сажмемо: хришћанство се сигурно не би проширило по целом свету да шачица Јевреја који су побегли спасавајући своје животе у време Исусовог хапшења, касније није доживела нешто због чега су постали неустрашиви сведоци којима више није било стало хоће ли живети у овом свету још дуго или не. То је омогућено Васкрсењем Христовим и изливањем Духа Светог на апостоле.

Да су први проповедници трчали са „медицинском маском“ на лицу и проповедали „Не бојте се оних који могу тело да убију, али душу не могу да убију“, сви би им се оправдано смејали. Али очигледно је да смо ми људи данас – чак и они који себе називају хришћанима – веома далеко од ставова Павла и осталих апостола… Ако неко мисли да су апостоли били толико храбри јер нису знали за вирусе, бактерије и експоненцијалну функцију, која је у основи епидемиолошких модела, он је глупан.

*Није ли хришћанство религија живота и историје, а не источњачког презира према свету као илузији?

Нисам то мислио. Чежња за загробним животом, која припада самом хришћанском бићу, показује нам шта тачно значи бити спасен, у историји и животу. То не значи морбидну љубав према смрти или уморан отпор животу, већ превазилажење оба благодаћу Христовом – слободну љубав према животу и опуштен однос према смрти. Управо то доноси спасење, прихваћено непоколебивом вером. Наиме, Син Божји је избавио, како дивно каже аутор посланице Јеврејима, оне „који из страха од смрти цијелога живота бијаху кривци за своје робовање“ (Јев. 2,15).

Једна од најважнијих тема Добротољубља је стога „сећање на смрт“, односно дужност сваког хришћанина да буде свестан своје смртности и да радосно, сваког дана, очекује смрт. Дозволите ми само да цитирам Исихија, презвитера јерусалимског: „Ако је могуће, стално се сећајмо смрти. Ово сећање уклања у нама све бриге, сво ништавило. Оно рађа заштиту духа и непрестану молитву, неосетљивост тела и презир према греху. Истину говорећи, скоро свака врлина која је у нама потиче од сећања на смрт. Зато се користимо њиме, ако је могуће онолико често, колико се користимо сопственим дисањем”.

Превод: Саша Кнежевић

Намеравајући да Своје ученике узведе до савршене вере, Господ је у Јеванђељу рекао: неверан у малом неверан је и у многом, а који је веран у најмањем, и у многом је веран (Лк. 16; 10). Шта означава ово мало? И шта означава ово много? Мало – то су обећања овога века, све оно за шта је Господ обећао да ће обезбедити онима који у Њега верују, на пример, храна, одећа и остало, што служи телесном спокојству, здрављу и сличном, а за шта нам је такође заповедио да се не бринемо, са поуздањем се уздајући у Њега, јер Господ о свему промишља ради оних који Му притичу. „Много“, пак, означава дарове вечног и непропадљивог века, за које је обећао да ће их подарити онима што верују у Њега, који се непрестано о њима брину и траже их од Њега, јер им је тако заповедио: Тражите, каже, најпре Царство Божије и правду његову, а све ово ће вам се додати (Мт. 6; 33). Ово нам је заповедио зато, да би сваки од нас био испитан овим малим и привременим – да ли верује у Бога Који је обећао да ће нам све то обезбедити само уколико се ми не будемо бринули о томе и ако се будемо бринули о будућем и вечном.

Уколико човек сачува здраву веру у расуђивању о овоме што је речено, постаје очигледно да верује непропадљивом и да уистину тражи вечна добра. Сваки од оних, који се покоравају речи истине, дужан је или да самога себе испита и о самоме себи расуди или, пак, да се подвргне испитивању и расуђивању духовних људи о томе како је поверовао и предао се Богу, да ли је поуздано и у самој стварности сагласан са речју Његовом или, услед преузношења због свог оправдања и своје вере, самога себе сматра верујућим. Сваки се испитује и разобличује да ли је веран у малом, а тиме мислим на привремено. Како се то догађа? Саслушај. Ако себе називаш верујућим, да ли сматраш да ћеш се удостојити небеског Царства, да си, родивши се одозго, постао Син Божији и санаследник Христов, да ћеш бити са Христом, да ћеш у векове царевати и бити блажен у неизрецивој светлости у безграничне и небројене векове? Несумњиво је да ћеш одговорити: „Да, из тог разлога сам се удаљио од света и предао се Господу“.

Према томе, испитај себе: занимају ли те земаљске ствари, да ли много бринеш о телесној храни и одећи, о осталим потребама и починку, да ли покушаваш да их се домогнеш сопственим снагама и да ли промишљаш о себи, иако ти је заповеђено да се уопште не бринеш о себи? Ако, дакле, верујеш да ћеш задобити бесмртно, вечно, непролазно и преизобилно, зар онда утолико пре за оно пролазно и земаљско, што Бог даје и безбожницима, и зверима и птицама, нећеш веровати да ће ти Господ и то обезбедити, јер је заповедио да се уопште не бринемо о томе, рекавши: не брините се о томе шта ћете јести или шта ћете пити, или у шта ћете се оденути, јер све ово незнабошци ишту (Мт. 6; 25, 32). Ако се још бринеш о овоме, и ако ниси у потпуности поверовао Његовој речи, онда знај да се до сада ниси уверио у задобијање вечних добара, односно Царства небеског, и себе само сматраш верујућим, показујући се као неверан у малом и пропадљивом. Осим тога, као што је тело скупоценије од одеће, и душа је скупоценија од тела. Верујеш ли онда да ће твоја душа од Христа примити исцелење вечних рана које људи не могу да исцеле, тј. срамних страсти, верујеш ли да је Господ ради тога и дошао овамо, да би верне душе излечио од неизлечивих страсти и очистио од скверне греховне губе као једини истински Лекар и Исцелитељ?

Ти ћеш рећи: „Несумњиво верујем и чврсто стојим у томе, и такво је моје уздање“. Међутим, испитај себе и сазнај: да ли те телесна страдања понекад воде код земаљских лекара, као да Христос, у Којега си поверовао, не може да те излечи? Погледај како самога себе обмањујеш и сматраш себе верујућим, иако још не верујеш како би уистину требало. Ако би, пак, веровао да Христос исцељује вечне и неизлечиве ране бесмртне душе и греховне болести, онда би веровао и да Он има моћ да исцели и привремене и телесне слабости и болести, тако да би пре свега Њему притицао, не ослањајући се много на лекарска средства и услуге. Знај да је Онај Који је створио душу створио и тело, и да Онај, Који исцељује бесмртну душу може и тело да излечи од привремених страдања и болести.

Ти ћеш ми, наравно, рећи следеће: „Бог је за лечење тела дао земаљске траве и лекове, и за телесне слабости припремио је лекарска средства, одредивши да се тело, узето од земље, исцељује оним што земља и даје“. Ја сам сасвим сагласан са тим. Међутим, буди пажљив и сазнај коме је ово дато и о коме је Бог посебно бринуо по Свом великом и бесконачном човекољубљу и доброти! Када је одступио од заповести која му је дата, човек је био подвргнут осуди гнева па је из рајске насладе протеран у овај свет као у ропство или срамоту или као у некујаму, покоривши се власти таме и поставши неверан услед обманутости страстима; због тога је на крају постао подложан страдањима и болестима тела, иако пре пада није знао ни за страдања, ни за болести. Очигледно је да су сви, који су од њега рођени, подложни тим страдањима.

Бог је, дакле, у овоме показао Своју бригу о немоћнима и невернима, јер по Својој великој доброти није хтео да грешни људски род потпуно пропадне. На радост и исцељење тела и за задовољење његових потреба, Он је световним људима и свима спољашњима дао лекове и дозволио да се користе овим средствима, јер још нису у стању да себе у потпуности повере Богу. Ти си, међутим, монах који је приступио Христу, јер си пожелео да будеш Син Божији, да се родиш одозго, од Духа, примивши при том обећања узвишенија и већа него што ихје примио први, бестрасни човек – благовољење Господњег доласка. Поставши туђи за свет, дужан си да задобијеш неке нове појмове, веру и начин живота, неуобичајене за све мирјане. Слава Оцу, и Сину, и Светоме Духу у векове! Амин.

Свети Макарије Велики египатски

Извор: Ризница литургијског богословља и живота

Када имамо мир Божији у себи, тада је наша душа уверена да је Бог заиста наш Отац, а ми деца овог Свемогућег Бога Који подржава и управља творевином. Тада осећамо да нисмо у опасности и да се ничега не требамо плашити.

Када смо у миру са Богом, у миру смо и са другима. Престајемо да гледамо на друге као на непријатеље, уместо да видимо  Бога у њима: „Ако си видео свог брата или сестру, видео си Господа Бога свог. За народ Божији сваки је човек „веома добар“, јер је Бог Творац сваког створио, и не мисле зло у срцу, јер за њих зло не постоји. Наравно, не треба бити наиван, али не признају да је Његова творевина, створена по лику нашег Доброг Бога, зла и да нам жели зло. То не значи да је народ Божији глуп и лаковеран, и да не мисли да му ништа не прети, па стога не може имати лоше односе са другим људима.

Народ Божији, који је сигуран у постојање Бога, не плаши се никога и ничега. Мир Божији има невероватне друштвене последице. Када нестану завист, сумња и страх, зашто се онда не ујединимо у љубави једни према другима у породици и свакодневном животу?

Али ако немамо Божји мир, онда смо љубоморни и плашимо се једни других, и делујемо у духу сумње и губитка мира Божијег. Под притиском смо зла које обитава у нама, јер, лишени благодати Божије, нисмо се уздигли кроз вео зла који покрива овај свет. А онда је сасвим природно да се плашимо не само наше браће, сестара и других људи, већ чак и нашег непосредног окружења. Тада се осећамо угрожено од свега. Често осећамо да  желимо да будемо заштићени пред другима, јер не знамо шта се може десити, али немамо мира у души.

Али мир, чији је извор Бог, шири се свуда по околини. Дакле, народ Божији може да живи било где, да се дружи са целокупном творевином и да живи у миру са њом. Многи светитељи су живели са дивљим животињама. Свети Герасим је живео са лавом поред реке Јордана, а свети Пајсије је живео са дивљим животињама јер се, као и други свети, помирио са Богом. Свети Пајсије је живео у јарузи, на страшном месту; а сви скитови на Светој Гори су исти. Али тамо није осећао никакав страх. Све око њега било је тако сигурно и дивно да се осећао као да живи на најпријатнијем месту на земљи. Данас можемо да живимо у граду са много других људи и да се и даље плашимо, јер смо изгубили мир Божији.

Дакле, тај мир, дат људима кроз одређени процес, онда утиче на цео наш живот и конкретан је, стваран и апсолутан. Ово искуство даје Црква. Али како се то дешава у пракси? Могу ли људи који живе у нашем свету и живе свој свакодневни живот, са свим својим проблемима и опасностима, искусити мир Божији и Његове дарове ако је све то доступно само једној одређеној групи? Али Христос нас је све позвао к Себи и понудио Себе свима нама у Цркви.

Сви смо ми деца Цркве, наше Мајке, коју је Бог створио и обогатио даровима које је донео Својим оваплоћењем и силаском Духа Светога. Стога сви можемо да делимо искуство мира Божијег. Тако је химна анђела „Слава на висини Богу и на земљи мир…“ потврђена и постала стварност у нашим срцима и тако остаје. Христос не гледа на људе као на масу. Он сваку особу види као јединствену, лечи сваког од нас посебно и чува личност сваког од нас. Он нас не чини свима истим. Гаранција наше слободе и поштовање према њој показује да се мир Божији остварује у сваком од нас појединачно и даје нам пут ка сусрету са Христом. Сами светитељи су нам показали да овај мир постоји на земљи и да нам се нуди и даје. Када су наша срца отворена за милост, она комуницирају са њом и уздижу се изнад догађаја овога света. Када људи истински уђу у сферу свог односа са Богом, у њима се полако рађа непоколебљива нада у Божју љубав. Они не обраћају пажњу на чињенице својих греха, падова или болести, већ доживљавају радост наде.

Мир Божији се нуди сваком од нас, и ми можемо уживати у њему. Дођите и видите (Јн. 1,46), каже Христос. Окусите и видите да је добар Господ (Пс. 33,9) — Црква је о томе увек говорила са пуним поверењем и ауторитетом, јер је то искуство имала у својим рукама. Нуди се свакоме од нас и свако може и мора да га пронађе и усађује у себе и своје окружење. Бог је спасао целог човека, и за нас је велика грешка да мислимо да могу постојати околности под којима нас Он не може спасити; или да Га наша сопствена изопаченост, зло и моћ других сила могу икада збунити или омести Његов рад и Његов промисао. Победа припада Богу: И ово је победа која побеђује свет, вера наша (1 Јн. 5, 4).

Учините све што је у вашој моћи, без бриге и стрепње, а ваша савест ће сведочити да сте учинили све што сте могли. И онда своје проблеме, проблем свог детета, своје здравље, финансије – једном речју: све што вас оптерећује – ставите у руке Божије. И тада ће се Он заиста појавити. Христос је победио свет, страх и стрепњу, и дао нам Себе да бисмо спознали свој прави мир. Стога смо радосни и мирни. Не плашимо се ничега, него идемо својим путем, имајући у срцу онај дубоки мир, о коме су певали анђели и који су искусили сви свети, и који наша Црква до данас чува као драгоцено благо.

Митрополит лимасолски Атанасије

Овај свети, праведни и мученички краљ, родио се око 995. године у месту Рингерике, у Норвешкој. Отац му је био јарл Харалд Гренске, потомак првог норвешког краља Харалда Лепокосог,а мајка Аста Гудбрансдатер. Већ са дванаест година прикључује се викингшким походима по Балтику, Енглеској и Нормандији. Учествује на страни Торкела Високог, викиншког освајача, у походу на Енглеску и ту долази у додир са хришћанском вером, што ће довести до тога да се крсти у Руену 1013. године, од стране архиепископа руенског Роберта. Приликом боравка у Нормандији, ступа у службу прогнаног енглеског краља Етелреда Неспремног (978-1013;1014-1016), против моћног данског краља Свена Рашљобрадог (986-1014). Али после смрти ове двојице, ступа у службу Свеновог сина, Кнута Великог (1014-1035), једног од највећих скандинавских и енглеских краљева. Кнут и Олаф постају блиски пријатељи, али како је време пролазило, Кнут је све више постајао љубоморан на свог пријатеља, због његовог честитог и праведног жвота, а и због тога, што је по речима епископа Зигфрида, Краљ над краљевима, Господ и Владар, изабрао Олафа да буде краљ земље у којој је рођен. Због Кнутове љубоморе, Олаф и Зигфрид напуштају Кнутов двор и одлазе у Норвешку. Ту је уз много труда, напора и добијених битака, успео да уједини све норвешке господаре и постане краљ уједињене Норвешке 1015/1016. године. У следећих десет година своје владавине, свети Олаф ће уздићи привредно Норвешку и удариће темеље друштвеном уређењу земље. Са дотадашњим непријатељем, Шведском, склапа јак савез тако што се жени са Астрид, ћерком шведског краља Олофа Скотконунга. Али највећи допринос Олафове владавине јесте коначна христијанизација Норвешке. Желећи да уреди Цркву у својој земљи као што је уређена у англосаксонској Енглеској, он доводи многе епископе из Енглеске на своје двор, па поред Зигфирда, позната су и имена Рудолфа, Бернарда и Гримкела, који ће му највише помоћи у уређењу младе Цркве. На заседању Тинга (скуштине свих обласних господара, правника и епсикопа) у Мостеру 1024. године уређена је национална Црква са својим црквено-правним и финансијским системом и својим свештенством. Донети су нови закони, а исправљени стари, чиме је успостављен мир и сигурност народу, а хришћанство је проглашено једином религијом у Норвешкој. Свети Олаф подиже и многе цркве по својој краљевина, међу њима и цркву светог Климента у Трондхeјму. Поред свега тога, сам Олаф води свој живот подвижнички. Каже се да је испод краљевских хаљина носио појас на који је гвожђе било прикачено, и да је избегавао богате трпезе и узимао само хлеба и соли. Међутим, један догађај је прекинуо мирну владавину краља Олафа. Године 1026. удружена норвешко-шведска флота доживела је пораз од данско-енглеске флоте у естуру реке Хелге. То је довело до незадовољства норвешких господара, и уз подршку бившег пријатеља, чија љубомора није нестала, краља Кнута, збацују краља Олафа са престола и прогоне га из Норвешке, 1028. године. Своје изгнанство, краљ Олаф проводи у Кијевској Русији и Шведској, где је по предању привео Христу многе становнике шведске провинције Нерике. После две године изгнанства, Олаф је искористио прилику усред унутрашњих немира у Норвешкој и враћа се у своју домовину са војском 1030. године. Међутим, у битки које је уследила између његове војске и удружене војске Данаца и побуњених норвешких господара, код места Стиклестада, 11. августа 1030. године, Олаф гине, по предању смртно рањен секиром. У визији пре битке, Олаф је сазнао да ће погинути, па је у својој војсци оставио само хришћане, као некада Гедеон изабране војнике. Последње речи су му биле: ,,Боже, помози ми“. Али одмах после погибије, почела су се дешавати чудеса над његовим светим телом, што је уплашило данске војнике. Ноћу је над његовим телом сијала светлост, један слепац је прогледао тако што је умочио прсте у светчеву крв и њоме намазао очи. Из његовог гроба се поjавио извор лековите воде, од које су многи оздавили пијући је. Када су ископали његов гроб, нашли су његово свето тело нетљено и са великим почастима, епископ Гримкел га је пренео у цркву светог Климента у Трондхејму. Над његовим кивотом су се наставила дешавати чуда, па су се Норвежани, видећи све то, покајали, и после смрти краља Кнута, истерали Данце из земље а на власт довели Олафовог сина Магнуса, који ће остати упамћен као краљ Магнус Добри (1035-1047). Убрзо се култ светог краља Олафа почео ширити по целој Скандинавији, Енглекој, Кијевској Русији, па је чак и у Константинопољу била изграђена капела посвећена светом краљу Олафу. Касније су му мошти обретене и положене у нову катедралу Нидарос у Трондхејму, која и дан данас постоји. Међутим, после Реформације, целебним моштима се губи сваки траг. Претпоставља се да су похрањене негде у катедрали, како би се спасиле од протестантских уништавања и да су сачуване само честице моштију. За мошти светог краља се везује још једна прича. Норвешки краљ, а Олафов полубрат Харалд III Хардрада, дошао је у цркву, отворио кивот са моштима светог краља, одсекао део косе и ноктију који су и даље расли, закључао кивот а кључ бацио у реку. Ово је учинио како би делић светих моштију понео са собом, у инвазију на Енглеску. Али му се у сну јавио свети Олаф и рекао да ће погинути у боју а да ће његово тело вукови растргнути. Ово упозорење светог Олафа се и остварило. У битки на Стамфорд бриџу 1066. године, против енглеског краља Харолда II, гине краљ Харалд, и то је представљало крај викингшких инвазија на Енглеску.

Свети краљ Олаф је један од последњих светитеља пре Велоког раскола, а који се прославља у Православној цркви. Постоји и служба светом краљу написана на енглеском језику. Прославља се 11. августа по новом, а 29. јула по старом календару. Покровитељ је Норвешке и Фарских острва, а прославља се свечано и на Исланду.

Свети мучениче и страстотерпче краљу Олафе, моли Бога за нас!

Ненад Ркман

теолог и вероучитељ

У  претходном осврту под насловом „О пливању за крст“, наведена је и новоустановљена пракса јавног паљења бадњака уочи празника Рождества Христовог – Божића, као један од феномена који је такође попримио форму црквеног богослужбеног чина, а чија садржина је упитна. И ову манифестацију попут претходне, изузев обредног дела прати и пригодни забавни програм, који врхуни у неизоставном ватромету и употреби разних пиротехничких средстава.

Загушени разноврсним тумачењима символике бадњака, која се протежу од паганског наследства, па преко „рођака“ све до самога Богомладенца Христа, јавно паљење бадњака је за неке постало најзанимљивијим, а код многих и јединим обележјем поменутог празника. Мистагошко пак учешће (μετέχω = причешћивати се) у тајни Оваплоћења, остала је привилегија знатно мањег броја причасника Тела и Крви вечнога Богомладенца Христа.

Уношење бадњака у домове православних Срба и његово паљење јесте древни обичај о чијем пореклу се мало зна. Мишљења по овом питању су подељена и крећу се, како је тим поводом истакнуто, почев од оних који сматрају да бадњак представља бивше паганско божанство, којега се наши преци нису успели одрећи преласком у хришћанство, до оних који у храстовој, маслиновој или церовој грани виде самог Христа Спаситеља – Древо животное. Неодрживост оба ова виђења, према нашем скромном мишљењу, подстиче на следеће питање: због чега се, било то паганско божанство или пак „Господ Исус“, спаљују на свечаној ломачи, и то баш за празник Божића? Не упуштајући се у детаљну расправу о символици која се бадњаку приписује, као и разним пропратним радњама, ипак бисмо се осмелили да устврдимо да оба виђења садрже извесне елементе истине, а који указују на дубок смисао овог лепог и корисног народног обичаја везаног за породично прослављање празника Божића. Истовремено, треба нагласити да упорно истицање паганског порекла славе, бадњака и других елемената хришћанског живота православних Срба, од стране неких „учених“ умова, не представља резултате њихових научних сазнања, већ заправо патолошку жал за паганским, као и жељу за неопаганизацијом сопственога народа.

Сведочанства која су, наиме, забележена у неким крајевима Српског поморја, Боки Которској и Херцеговини, према којима се, у не тако давној прошлости, бадњак полагао на огњиште уз одважне речи домаћина: „Нека гори идол криви, слава Теби, Боже живи“ (Бока Которска); или: „Нека гори ивер клети, слава Теби, Боже свети“ (Херцеговина), убедљиво указују на порекло обичаја. У складу са тим, у светој Божићној ноћи паганско божанство, којем се некада клањаху давни преци, заветно се спаљује уз истовремено исповедање вере у Господа Исуса Христа. Штавише, пропратно посипање ловора по поду куће исказује победу Живога Бога над паганским идолима - мртвим ивером. Упоредо са тим, крстолико преливање бадњака вином наводи на становиште да је свечано полагање тог нарочитог дрвета на ватру својеврстан чин везан за култ мртвих, што препознајемо у нашој локалној богослужбеној пракси где се вином прелива умрли при полагању у гроб, гробови покојника, али и кољиво припремљено за покојне мирјане и прослављене светитеље. С обзиром на то да је актуелна српска пракса преливања вином релативно новијег датума настанка, могуће је закључити да је тај обичај преузет из „обреда“ ложења бадњака, а не обрнуто. Ишчезнуће овог првобитног односа према бадњаку вероватно је узроковано  потребом да се том чину изнађе други смисао, очишћен од сећања на паганско порекло обичаја, -  јер многобожије идолов упразднисја-, као и да би се истакла снажнија символика празника Божића. У жељи пак, да се у породичном окриљу дочара амбијент витлејемске пећине, сходно владајућем обичају, по поду дома се распростире слама, док сви чланови породице, седећи на поду вечеравају из једног суда - наћви, узимајући храну прстима и грејући се ватром са огњишта као божанским огњем у тој светој и благословеној ноћи. Како је ватра у тој ноћи била другачија од свих других ватри током године, пошто ју је освећивало Тело Онога који в јаслех возлежит, а Кога је она грејала и уједно осветљавала прескромни простор свете пећине испуњен неизмерном благодаћу, тако је дрво којим се ложила та ватра постајало освештано, и као такво бивало нарочито поштовано, слично како се то ради са свећама и кандилима које прислужујемо у светим храмовима.

Међутим, паљење бадњака на јавним местима, углавном у црквеним портама или по градским и сеоским трговима, уз присуство великог броја људи, верника и знатижељника, посве је нов обичај, стар свега неколико деценија. Прво јавно паљење бадњака десило се на платоу испред Цетињског манастира  почетком седамдесетих година XX века, и то на иницијативу архимандрита Марка Калања, тадашњег секретара блаженопочившег Митрополита Данила Дајковића. Према усменом сведочанству о. Марка, он је, позивајући се на предратни обичај да се војсци у касарнама носио бадњак од стране угледних грађана како би био спаљен у присуству војника и официра, издејствовао од Удбе дозволу за дотични чин. Инспирисан овом праксом, у Београду је тек негде у распону 1985-1986. године, тадашњи игуман манастира Светог Архангела Гаврила у Земуну, а потоњи Епископ милешевски г. Филарет,  увео праксу јавног ложења бадњака. Догађај се збио на платоу испред наведеног манастира, и том приликом је по први пут установљен обред (свештенорадња) освећења бадњака, који су пратиле све друге култне радње које су неговане у приватним домовима. Подразумева се да је од тада овакве манифестације пратио и пригодни културно-уметнички програм. За тадашње време је једна оваква приредба била оправдана с обзиром да је, после Цетиња, то био први излазак Цркве изван храмовних порти, односно прво јавно прослављање Божића. У потоњим временима, нарочито после деведесетих година XX века, овај феномен се проширио по свим српским земљама, тако да су данас ретка места где се обичај спаљивања бадњака не практикује, претећи чак да потисне или у најмању руку ослаби традиционално породично прослављање Божићне ноћи у породичним домовима.

Покушај да се јавном паљењу бадњака да црквени  карактер, то јест да се устроји „чин освећења и паљења бадњака“, те да исти постане централном  јавном манифестацијом сматрамо, пре свега, неприкладним. Један од разлога је већ наговештена могућност да се породично прослављање празника Божића, заједно са свеукупним богатством смисла и доживљаја, пренесе на улице и претвори у манифестацију испуњену свакојаким садржајем, како је уосталом већ неко смело истакао, - од врућег вина и ракије до тешке артиљерије. Други, и за православне хришћане неупоредиво важнији разлог обавезујућег карактера, јесте канонска забрана паљења култних ватри. Сходно 65. канону Трулскога сабора свако паљење ватри у било које обредне сврхе се за православне хришћане сматра тешким преступом, због чега се починиоци подвргавају строгим казнама:  „Заповедамо да се од сада престане ложење ватри, које неки о новомесечјима (први дан  у месецу) пале пред својим радионицама и кућама, које ватре (затим) неки и прескачу, чинећи то по неком старом обичају. Који, дакле, тако што учини, ако је клирик, нека се свргне; а ако је лаик, нека буде одлучен…“

После ових изричитих наредби Свете Цркве, изречених на Светом и Васељенском Петошестом сабору, свака расправа о оправданости практиковања новопројављеног обичаја јавног спаљивања бадњака је сувишна. Коначно,  неопходно је да се верни истрајно подстичу и пастирски поучавају у циљу исправног разумевања смисла и значаја породичних обичаја везаних за прослављање празника, у конкретном случају Божићњег бадњака[1]. Благодарећи управо таквом свештеном поучавању, они ће поново бити у стању да на примерен и предањски начин учествују у мистагогији празника и у својим домовима, заједно са својим породицама, припремајући се тако за стварно и непосредно сједињење са Оваплоћеним Богом на Божићњој Литургији.

Проф. др Ненад С. Милошевић,

редовни професор Православног богословског факултета у Београду

Извор: Инфо-служба СПЦ

Сваки стих једног од мојих омиљених псалама је драгоцени бисер, највиша мудрост. Укратко о његовом значењу, можемо рећи: «уздај се у Господа и чини добро». Изгледа лако, али је изузетно тешко постићи.

Господ је створио људе са слободном вољом, да они сами бирају свој животни пут: биће то служење истини, зрачење доброте, дела милосрђа, љубав према људима – или пут преко људских глава, одбацивање истине и љубави, служење себи и својим страстима.

Спаситељ би у тренутку могао да нас све одведе ка доброти и радости својом вољом и снагом, али овај избор препушта нама. Он чека потчињавање, коjе jе слободно, с љубављу, а не насилно потчињавање, наметнуто споља.

Он жуди да пронађе у људском срцу веру и несебичну љубав према Њему, и, нашавши је, спасава таквог човека, дарује му све потребно и лепо.

Ово стоји у псалму: «Тјеши се Господом, и учиниће ти што ти срце жели».

Господ је спреман да испуни све наше најдраже и најскривеније жеље, само се уздајте у Њега и отворите му се, будите са Њим, не бежите:

«Предај Господу пут свој и уздај се у њега, он ће учинити. И извешће као видјело правду твоју, и правицу твоју као подне».

По жељи Творца, наша срца треба да постану храмови Духа Светога – чиста, испуњена љубављу према Творцу и одбацивањем сваког зла.

«Не знате ли да сте храм Божији и да Дух Божији обитава у вама?» (1 Кор 3, 16):

«Утишај гњев и остави јарост; немој се дражити да зло чиниш.

Јер ће се истријебити који чине зло, а који чекају Господа наслиједиће земљу».

Псалам открива тајну благостања и дуговечности:

«Уклањај се ода зла, и чини добро, и живи довијека».

Ако човек учини послушност Богу главним циљем свог живота, онда ће бити благословен:

«Чекај Господа и држи се пута његова, и Он ће те поставити да владаш земљом».

37. псалам је написао цар Давид у својим поодмаклим годинама и представља практичан савет човеку као путоказ у животу.

Ово је јединствено искуство заједнице са Богом, живота у Богу, дато нам као савршен пример вере, каква треба да буде — јака, утешна, инспиративна, лепа.

Свет нуди своје законе опстанка и постојања у њему, али сви ти закони и правила су засновани на греху: лажи, злочинама. А вектор даље судбине зависи од наше везаности и припадности свету или Богу, главном избору целог нашег живота.

«Свет је плес у којем се добро које долази од Бога судара са злом које долази од створења…» пише Клајв Луис.

Само од добре воље сваког од нас зависи да ли ће овај плес постати плес смрти или победа и тријумф духа, доброте и љубави.

Митрополит Антоније (Паканич)

Доносимо ауторски текст Бранке Бешевић Гајић, филмске редитељке и сценаристкиње, који је написала за интернет страницу "Ризница литургијског богословља и живота", наглашавајући да је њено успешно делање у области уметности и културе утемељено на хришћанском начину постојања. 

Повезан садржај:

Бранка Бешевић Гајић: Црква је потребна уметницима и уметници су потребни Цркви

Трудим се да се моји филмови заснивају на тежњи да сваки појединац преиспита себе и сврху свог постојања. Стварам по узору на Андреја Тарковског који је и сам рекао: ”Чини ми се да појединац данас стоји на раскршћу, суочен са избором да или настави са новим технологијама и бескрајним умножавањем материјалних добара, или да пронађе пут који ће водити духовној одговорности, пут који би на крају могао да значи не само његово лично спасење већ очување друштва уопште; другим речима окретање Богу.” Чувам свој мир и не дам га ни за шта на свету. 

Након много разочарања током мог одрастања, распада домовине СФРЈ, у којој сам рођена, затим као дете из “другог” брака, које нигде није осећало припадност јер ниједној ни другој страни није било довољно добро, у вези са тим, још од најранијег узраста молитва је мој разговор са Богом, осећам мир у цркви. Кроз преиспитивање сопствених поступака, кроз исповест осетила сам и сама своје преумљење где сам одавно схватила да је “проклет човек који се ослони на човека” и да без благодати духа Светога наш живот није могућ, тако сам и пронашла свој пут где сам схватила да је уметност дар и да је она поента мог битисања, ту сам осетила припадност и академија је била мој дом, где сам изградила своје самопоуздање и где сам свој дар обликовала. Све даље је усавршавање и надоградња. 

Током студентских дана гледала сам непрестано филмове Андреја Тарковског и у њима сам проналазила инспирацију. Док за разумевање лика и дела великог Тарковског веома ми је помогла књига “Недоречености Андреја Тарковског” као и сам аутор, редитељ Мирослав Бата Петровић, који је посветио шест деценија свог живота проучавајући Тарковског који га и дан данас проучава, поред факултета, такође и рад у Фикс Фокусу веома је утицао на мене, тако да сам веома захвална својим драмским педагозима и дивним професорима који су заслужни за истрајност на мом професионалном путу. Тежим ка томе да се мој рад заснива на слици доживљаја, такође по узору на Тарковског с идејом да филм не треба да препричава литерарне садржаје јер то је посао литературе. Тарковски је рекао: „Литерарни садржаји су најчешће наметнути филму као арматурно ткиво које држи филм (тј. пажњу гледалаца), а у суштини то је потпуно неприродно и непримерено филму као аутохтоном и аутономном медију и уметничком језику.“ То је злоупотреба филма због комерцијалних потреба. Такође уметничко-истраживачки рад је један од веома битних елемената када је у питању метода на којој заснивам свој рад јер треба склопити и заокружити једну целину аутентичних чињеница и као плод дати уметност као есенцију свог бића и као резултат инкорпорирати и елементе фикције, утемељити их у времену, и у простору у којем се радња одвија. Материјалне грешке су недопустиве и истраживачки поступак је веома битан процес рада на филму јер филм је истина. 

Доживљај узвишености завршава се враћањем од утиска природе величине ка моралном достојанству човека, које је веће од сваког броја, али веће и од снаге у природи. По њему Бог је апсолутно узвишен, као бесконачно и недостижно, пробија се кроз сву делимичну узвишеност у природи и духовном животу. Метод Андреја Арсењевича Тарковског пре свега је у тајни, духовности,  недоречености и моралу кроз те елементе он гради свој јединствени метод који кроз ликове и кадрове имплементира у своја дела. Инспирисана његовим делима издржала сам најтеже животне ситуације попут одласка у вечност блиских и вољених, али тако и оне животне околности када вас људи у које сте веровали повреде, то је можда чак и гора бол од смрти блиских јер смрт не постоји, то је само растанак привремен. 

Моје срце је било више пута сломљено, издато и изневерено од људи у које сам заиста веровала и које сам веома волела, упркос томе борила сам се са собом и тежила да свима опростим и да све што ме тишти избацим из себе, али са тим људима иако сам им опростила растанак је заувек, не желим их више ни на који начин у својој близини иако се молим за своје непријатеље, тачка је стављена за сва времена са тенденцијом да не генерализујем да су сви људи исти и са вером да на овом свету ипак постоји она мањина која овај свет чини лепшим и моје срце је и даље препуно љубави и отворено за све људе добре воље. 

Тежим ка новим сазнањима и трудим се да сваким даном нешто ново научим, уметност ми даје снагу да се издигнем изнад сваке ситуације. Волим све људе добре воље на овом свету без обзира на веру, националност и боју коже. Бог је један и сходно томе треба да волимо све добре људе јер они су иконе Божије. Управо у томе је мисија мог стваралаштва и сходно том приступу филм је пре свега морално дело и сваки човек бавећи се уметношћу првенствено доживљава катарзу своје душе и као такав се духовно усавршава и зри, пењући се лествицама ка Царству небеском. 

Као и увек за крај цитираћу великог Андреја Тарковског, па свако нека извуче своју поруку: “Пре свега, треба се запитати шта је то уметност. Да ли служи човековом духовном развоју или је саблазан – оно, што се у руском језику зове „прелест“. Тешко је разабрати се у томе. Позваћу се и на великог Толстоја који је сматрао: да би служили, да би остварили највише личне циљеве — није потребно бавити се уметношћу, већ се треба бавити самоусавршавањем. Да би изградили концепцију уметности, пре свега треба одговорити на много важније и општије питање: „У чему је смисао нашег постојања?“ По мом мишљењу, смисао нашег постојања, овде на Земљи је духовно уздизање. Значи да и уметност томе треба да служи.” Крај цитата.

Бранка Бешевић Гајић

* * *

*Животопис филмске редитељке и сценаристкиње Бранке Бешевић Гајић, којој благодаримо на овом надахнутом и поучном тексту, можете прочитати ОВДЕ. 

Извор: Ризница литургијског богословља и живота

Поводом престављења епископа шабачког Лаврентија, редакција Телевизије Храм, Архиепископије београдско-карловачке, приредила је специјални разговор са протођаконом Стеваном Рапајићем који је гледаоцима једине црквене Телевизије у Српској Православној Цркви предочио животна сећања на новопрестављеног епископа Лаврентија чије име ће засигурно остати златним словима записано у историји наше помесне Цркве. 

Повезан садржај:

У спомен на блаженопочившег епископа шабачког Лаврентија (1935-2022)

Будући да је протођакон Стеван познавао блаженопочившег епископа Лаврентија пуна пола века, говорио је о усрдном служењу овог јерарха који је задојен љубављу према своме Господу заорао дубоку бразду у Винограду Господњем, иако време његовог архипастировања није било лако. 

Епископ Лаврентије је био милосрдан, трудио се да у сваком човеку види оно најлепше, био је то духовни архипастир испуњен непосредошћу и љубављу према свима, рекао је протођакон Стеван дирљиво говорећи о епископу Лаврентију као човеку љубави. 

Сведочанство о неизмерној љубави почившег епископа шабачког, протођакон Стеван је крунисао подсећањем да је више од половине житеља Београда испратило дотадашњег викарног епископа моравичког Лаврентија, на ново послушање у далеку Аустралију. 

У наставку разговора протођакон Стеван је говорио о бројним духовним и породичним везама које су га повезивале са блаженопочившим епископом Лаврентијем који је свакога човека прихватао као вечног и непролазног брата, а ту своју љубав и милосрђе владика је преносио и на животиње и целокупну творевину Божију.

Извор: Ризница литургијског богословља и живота  

У последњих неколико деценија су на сцени јавних наступа наше помесне Цркве светосавске одомаћени неки, на први поглед – богослужбени, обичаји који су са одушевљењем прихваћени у ширим слојевима нашег народа.

Поред јавног паљења бадњака и све популарнијих „литија“ ту се посебно истиче такозвано „пливање за крст“, свечаност која се приређује у част празника Богојављења (19/6 јануара). Колико је овај обичај, заједно са другим овде поменутим, популаран говори и многољудна публика која прати свечаност, али и заинтересованост медија који доприносе значају целог догађаја.

Порекло овог „чина“, или боље речено – чињења, се може довести у везу са уставном литургијском праксом богојављенског благослова вода (εὐλογία τῶν ὑδάτων), која се од древности практикује у јелинофонским Црквама, али и са популарним руским обичајем купања у отвореним водама на празник Богојављења. Нажалост, овде код нас новоустројена пракса би могла да се третира само као неуспели покушај уобличења оригиналног локалног „чина“. На сву срећу сам обичај није настао вољом и одлуком црквених власти, а још мање неком посебном духовном потребом уцрковљених верника. Обичај се појавио иницијативом спонтаног полета у слободнијем доживљају Цркве и њеног богослужења, што се види и из самог садржаја програма који се приређују. О неком поретку или пак типику нема ни назнака, а сваки литургијско-богословски смисао је демантован самим чињењем. Коначно, садржина програма се може дефинисати више као нека својеврсна спортска манифестација са религијским предзнаком, врло често допуњавана, или „украшавана“, елементима маскенбала.

Оваква једна манифестација не би била проблематична када у њој не би учествовали свештенослужитељи као предводници „обреда“, и када Часни Крст, и поред неоспорног поштовања који му неизоставно указују пливачи, не би био кориштен као такмичарски реквизит, попут  ватерполо лопте. Стога сматрамо да би, у циљу чувања свештености празника Богојављења, Часнога Крста и црквених свештенорадњи, морао да се разлучи јеролошки садржај од фолклорног, односно спортског.

Чин великог водоосвећења настао је у дубокој древности у оквиру свете тајне крштења која се савршавала на одређене празнике (Велика Субота, Педесетница, Божић, Богојављење, Лазарева субота). Освећена вода на празник Богојављења имала је посебан значај за верујуће управо због тога што је на тај празник вршена успомена на Крштење Господа Исуса Христа у реци Јордану, па су верни захватали ту воду и односили је ради освећења домова, пијења и кропљења њоме током читаве године. Потапање Часнога Крста у освећену воду, које је настало када крштења више нису обављана на празник Богојављења, као да је требало да буде замена самом погружавању катихумена, те је на тај начин истакнуто символичко погружавање Господње у Јордану. С обзиром да су се од самих почетака црквене историје крштења обављала и у стајаћим и текућим водама природно је било да се и водоосвећење савршава над њима. Током византијског периода развоја богослужења дошло је до комбинованог начина водоосвећења, у храму (крстионици) и на отвореним водама (реци, мору, језеру).

Дакле, тамо где постоји обичај и где то околности дозвољавају, излажење на реке или друге воде уз појање тропара био је наставак чина освећења воде у храму. Трократно пак потапање Крста у воду, било у купјељ у храму, било у реку или море, уз појање тропара Во Јордање крешчајушчусја… завршни је свечани чин великог водосвећења, и само као такво оно може бити третирано од стране свештенослужитеља и верног народа. Свако одступање од овог поретка и придавање неког другог смисла или садржине представља грубо огрешење о свештеност чина и дело је светогрђа.

Најузвишенији вид исказивања поштовања Часном Крсту, јесте литургијски третман  те најдрагоценије хришћанске реликвије. И поред честих ненамерних, али и непромишљених употреба Живоноснога Крста , попут многобројних изображења крста у нашим храмовим (често непримереним и претераним – по подовима, на прекривачима или намештају, до разноразноврсног потрошног материјала који се продаје у црквама – н.пр. брикетима), Црква је истакла ауторитативан образац по коме се треба равнати при свакој употреби овог спасоносног оруђа – сад животниј, а то је чин воздвижења Часнога Крста, који се савршава на истоимени празник - Крстовдан. Са коликим благочешћем, са коликим страхопоштовањем и са каквим благољепијем се ово непобједимоје оружије износи на поклоњење говори богослужбени устав тога празника. По правилу, а како нам сведоче најстарији писани споменици,  Крст за благосиљање (σταυρός εὐλογίας) се чува  у ризници храма, а у новије време на часној трапези (не да би био при руци свештенослужитељима за сваку пригоду, већ зато што је трапеза најпоштованије место које приличи његовом похрањењу), и њиме на Литургији благосиља (само) архијереј,  закључујући молитву анафоре  благословом: И да буду милости Великога Бога и Спаса нашега Исуса Христа… (што у суштини и јесте неизоставно воздвижење на свакој Литургији, као њен структурални елеменат). Употреба пак Крста у друге сврхе, попут натјецатељске под називом „пливање за крст“ није у сагласности са црквеним етосом поштовања Крста Господњег.

Обичај купања (погружења у отвореним водама) који практикују браћа Руси и у неком виду браћа Јелини јесте благословен обичај, не различит од оног првобитног – пијења и кропљења освећеном водом. Пошто верујемо да се освећењем воде на празник Богојављења, било у храму било на реци, освећују све струје вода под небом, добровољно купање у водама тога дана за хришћане представља изузетан благослов освећења сопственог тела, својеврсна обнова крштењског погружења.

Имајући све ово у виду и настојећи да будемо верни предању Цркве и поштујући богослужбени поредак, сматрамо неопходним да одговорни црквени пастири прибегну литургијској акривији и побрину се да чин великог водоосвећења буде свештен и неповређен. Појединачна, или пак групна погружавања верних у воду могу да се врше самоиницијативно на сваком прикладном месту. Притом, спортско-такмичарске приредбе несумњиво треба подржати у смислу изградње витешког духа и чврстог карактера заснованог на хришћанским вредностима, при чему би их требало организовати на примеренији начин.

Проф. др Ненад С. Милошевић,

редовни професор Православног богословског факултета у Београду

Извор: Инфо-служба СПЦ

Свети Теофан Затворник: Поука у недељу по Богојављењу
 

Поводом празника Сабора Светог Јована Пророка, Претече и Крститеља Господњег, доносимо извод из празничне химнографије која велича највећег међу рођенима од жене.

Повезан садржај:

Катихета Бранислав Илић: Свети Јован - Земаљски Ангел и небески човек

 Емисија о богослужбеним особеностима празника Сабора светог Јована Пророка, Претече и Крститеља Господњег (Радио Беседа)

Христе, Боже, Који си се јавио и свет просветио, слава Теби!

Видећи тебе Христе Претеча да њему долазиш и крштење иштеш, уздрхтао узвикну: Зашто ми наређујеш да учиним што је изнад моје моћи, о, свесилни Господе?! Како да се дотакнем тебе руком, када ти све у рукама држиш? Него ти крсти мене, слугу твога. (Прва стихира на Господи возвах празника Сабора Светог Јована Крститеља) 

Јавио сам се сада као Човек и теби доступан, мада сам по приро- ди недоступан; својевољно осиромаших, мада сам богат, да бих осиротелу природу човекову обогатио нетрулењем и избављењем. Дођи и крсти мене који не подлежем трулењу, него цео свет од трулежи избављам. (Друга стихира на Господи возвах празника Сабора Светог Јована Крститеља) 

У телу светило, Претечо Спаситељев, изданче из неплодне, друже Рођеног из Дјеве, у утроби си заиграо и њему се поклонио, и у води Јордана си га крстио; њега моли, молимо те Пророче, да да избегнемо предстојеће несреће. (Слава на Господи возвах празника Сабора Светог Јована Крститеља) 

Када те је Владико видео Јован Претеча да код њега идеш, зачудио се, па као добри слуга са страхом узвикну: Колико ли је смирење Спаситељу, и колико унижење, у које си се оденуо? По богатој доброти пониженог човека си подигао и као милосрдан се у њега оденуо. (Прва стихира на стиховње празника Сабора Светог Јована Крститеља) 

Као миљеник Духа и као богоречита ластавица благодати, по јасном примислу Царевом о човековом роду, Он је из Пречисте светло заблистао, људима за обновљење, а ти си га Претечо крстио, и обичаје сенки старозаветних си коначно укинуо, у покајању крштених, блажени и богоугодни Претечо. (Слава на стиховње празника Сабора Светог Јована Крститеља) 

Спомен праведника је са похвалама, а теби је Претечо довољно сведочење Господње, да си заиста постао часнији и од пророка, јер си се удостојио да у реци крстиш Проповеданога. Зато си радосно пострадао за Истину, и радосну вест си свима у аду објавио: о Богу који се у телу јавио, и грех света узео, и који нам дарује велику милост. (Тропар Светом Јовану Крститељу) 

Уплашивши се твога доласка у телу, Јордан се са страхом вратио; испуњавајући пророчку службу, Јован се уплашио, а чете ангела се зачудише, гледајући те како се телом у реци крштаваш. Сви који су у тами бејаху обасјани певајући тебе, који си се јавио и све просветлио. (Кондак Светом Јовану Крститељу) 

Адаму ослепелом у Едему јавило се Сунце из Витлејема и отворило му зенице, умивши их у води Јордана; потамнелом и помраченом је неугасива Светлост засјала, више му није ноћ него дан заувек. Јер је као јутро освануо и ради њега се и родио, и покривени сумраком, као што је записано, нашао је зору која га је поново подигла. Он који је у вече упао, избавио се из мрака и достигао до Јутра, које се јавило и све просветлило. (Икос празника Сабора Светог Јована Крститеља) 

Дивно си припремио стазе Господу, и био си глас његовог доласка и проповедник истинити, и од свих пророка си највећи блажени Јоване, јер си видео Светлост и завршетак његовог неизрецивог промисла. (Ексапостилар празника Сабора Светог Јована Крститеља) 

Ти си Крститељу као ангел изашао из неплодне утробе, и још од пелена се у пустињи настанио, постао си печат свих пророка, јер кога су они на много начина видели и у загонеткама проповедали, ти си се удостојио да га крстиш у Јордану, чуо си глас Очев како сведочи са небеса о његовом синовству, и видео си Духа попут голуба, и глас који силази на Крштаванога. Зато о, највећи од свих пророка, не престај да се молиш за нас, који са вером славимо спомен твој. (Слава на хвалите празника Сабора Светог Јована Крститеља) 

Извор: Ризница литургијског богословља и живота