Ових дана, молитва нам је потребна више него икада. Потребно је да се сјединимо са Христом, да окусимо радост и благодат Његовог присуства, да засладимо горчину наших страхова, да смиримо наше узнемирене умове од толико негативних информација пуних панике.

Дакле, ако још нисмо направили мирно склониште у свом дому, учинимо то сада. То је оно што нам треба. Простор у нашем дому где се можемо одморити, где можемо да ћутимо, да обновимо своју уморну душу.

Потребно нам је пар икона, мало тамјана и свећа да нас подсети на светлост коју имамо у себи, без обзира на наше грешке и грехе. Ту, у нашем уточишту, можемо се молити, док сви почивају, уз молитвеник, изговарање вечерње или Богородичине молитве, молитве светитељу према коме осећамо нарочиту блискост. Можемо полако и мирно изговарати Исусову молитву . То је најслађа молитва.

А можемо пребивати и у потпуној тишини, само присутни пред Њим.

Можете прочитати и нешто што ће вам дати снагу, смиреност и позитивност. Изоставите тешке текстове ових дана. Ово није време за размишљање. Наш нервни систем треба храну да би издржао, а то је мир и тишина ума.

Можете да слушате музику, све док вас она опушта. Знајте да све може постати молитва, докле год идете ка Њему.

И не заборавите, - ако сте ви добро, биће добро и други око вас. Ако имате светлост, понудићете је другима. Ако нађете мир у себи, онда ће  они око вас смирити немир својих умова.

Ако желиш да тама нестане, постани светлост...

о. Хараламбос Пападопулос

facebook.com/p.libyos

Ето, идеш код лекара који ти непрестано преписује лекове. Ти их узимаш, али твоје здравље се не побољшава. У неком тренутку престајеш да идеш код тог лекара, још му и говориш да две године долазиш код њега, пијеш лекове, али се нажалост не осећаш боље. Треба мењати или лекара или лекове. Нико неће бити толико наиван да иде код лекара који говори: „Ви сте заиста болесни, преписаћу вам лекове, али ћете се осетити боље тек када умрете! Након смрти ваше стање ће се побољшати!“

Црква се пореди са таквим лекаром, када долазиш у Њу и говоре ти да треба да чуваш заповести Божије, да чиниш све што ти каже свештеник, а када умреш бићеш у рају. Хвала лепо! Такву глупост човек не може да прихвати. Нема таквих будала које ће цео живот испуњавати све те прописе са надом да буду у рају након смрти. А шта ако нема раја? Шта ћемо тада? Зар није наиван човек који верује у нешто што не може да додирне? Не знам како ви, али ја никада не бих почео да следим такав начин живота и чекам смрт, само да бих видео да ли сам правилно живео 80 година или не.

Па шта је дакле Црква? Црква је живот искуства, искуство вечног живота, који почиње у овом животу и прелази у вечно Царство Божије. Када служимо свету Литургију, говоримо: „Тело Христово примите, Источника бесмртности узмите“. Сада, сада ми узимамо бесмртни Христов живот, а не након смрти.

Не можемо говорити другима: „Добићеш након смрти“, јер то звучи помало исламски: „Чини како је написано у Курану, и када одеш у рај, моћи ћеш да се наслађујеш храном и пићем!“- А зар не могу ја сада да се наслађујем храном и пићем, а када умрем видећемо шта ће бити?

Тако ће ти и човек који је упознат само са религиозном идеологијом, рећи: „Ти си будала! Живот је пред тобом: живи, ради шта хоћеш! Попови и монаси те само заглупљују! А када остариш до 80 година и ништа више не можеш да радиш, онда иди у цркву. Са тобом нешто није у реду, треба да одеш до психијатра“, итд. Такав човек не може да разуме зашто млади људе живе духовним животом…

Када човек гледа на Цркву као на идеологију, он не може да разуме да се живот верних заснива на искуству. За њега је то безумље. За њега је Црква безумље. А Светитељи су за њега безумни, јер су чинили апсурдне ствари. Ево на пример, свети Неофит Затворник. Када је имао 24 година, затворио се у пећину и живео у њој 60 година. Зар то није безумље? Како можеш логички да објасниш оно што је учинио? Како ћеш објаснити логички оно што су урадили мученици, подвижници, отшелници, пустињаци? Никако.

Навешћу вам пример из живота Светог Георгија. Он је претрпео изузетно много мучења. Био је млад човек. Војник. Принуђивали су га да се одрекне Христа. Није се одрекао. Мучили су га. Обукли су га у усијане гвоздене сандале са ексерима унутра. Сандале су се зацрвенеле од крви. Привезали су га за коња тако да је морао да трчи за њим. Али у Житију је речено да је трчао тако брзо да је чак претекао коња. И притом је говорио: „Трчи, Георгије, да примиш награду од Господа“. Он је био испуњен таквом пламеном љубављу у срцу, да није осећао како горе његове ноге.

Када сам то прочитао први пут нисам веровао. Али сам касније видео слично сопственим очима. На Светој Гори живео је један старац – отац Сергије. Био је сиромашан, пустињак. Подвизавао се у Иверском скиту. Од тог места до Кареје треба ићи скоро два сата. Пут је тежак: шума, планине. А зими је снег досезао до висине од четири метара. Тада сам био вратар у манастиру. Увек смо остављали нешто за путнике: хлеб, лук, сир, чај. Отац Сергије је пролазио поред нас када би ишао у Кареју или обратно. И зими и лети носио је некакве каљаче. Имао је бодар глас. Увек је имао велики џак на леђима. Лице мокро од зноја. У џаку се могло наћи до 60 килограма товара. Отац Сергије је ишао у Кареју једном или два пута недељно, сакупљајући храну и неопходне ствари за све оце који су живели недалеко од њега. Питао сам га како успева, да ли му помаже неко. Одговорио ми је: „Не, благословени. Нема потребе. Идем сам.“ Увек је био весео, шалио се. Био је изразито облагодаћен човек. Када је умро дошли смо да га припремимо за сахрану. И када смо му скинули каљаче – нећете веровати – тамо где су пете, све је било одрано! Није било меса! Да ли можете да представите то себи?

Идући два пута недељно у Кареју, увек је био натоварен, али се никада није жалио. А ми смо га по незнању питали: „Где идеш, у Кареју? Донеси и мени хлеба!“ Он би одговарао: „Донећу благословени човече! Када би га неко сусрео на путу и замолио да му донесе нешто из Кареје, он би се сложио. Његове ноге су међутим биле у таквом стању да уопште није могао да се креће. Тада сам се сетио Светог Георгија. И рекао себи да тако нешто може бити јер постоје људи који имају у себи тако велики пламен благодати и љубави да осећање љубави побеђује чак и саму човекову природу.

То је величина Цркве – када се силом љубави Божије савлађује људска природа и човек чини натприродне ствари, које људи, који су ван Цркве, не могу да схвате. Не прихватају. Сматрају немогућим, смешним, болесним, лажним. Међутим у Цркви то постаје могуће јер постоји вера – „супротност“ разума, која није теоретска и интелектуална, већ представља животно искуство – највеће искуство које човек може да стекне.

Митрополит Атанасије Лимасолски

https://www.facebook.com/serafim.petkovic.1

Основатељ и отац монаштва у Русији. Рођен у малом месту Љубечублизу Чернигова, и рано оставио своју домовину и отишао у св. Гору, где се замонашио и подвизавао у манастиру Есфигмену. Према неком небесном јављању игуман га упути у Русију, да тамо ствара монаштво. Он изабра једну пештеру код Кијева. Када се око њега сабраше желатељи монашког живота, тада им он постави за игумана Теодосија, а он остаупештери као безмолвник. Божјим благословом манастир се разрасте и постаде матицом монаштва руског.

Преподобни Антоније Печерски је имао велика искушења, без којих и нема спасења. Знао је овај мудри човека како да изађе на крај са свим злим и непријатељски настројеним људима. Било је их је много, а нарочито оних који су својом злобом и оговарањем покушавали да науде овом храбром војнику Христовом. Антоније их је побеђивао својом кротошћу, смирењем и молитвом. И злобни људи и демони нису могли да му науде и нашкоде, јер Бог чува своје верно чадо. Иамо је велике дарове, а нарочито дар прозорљивости и исцелења свих болести и недуга.

Молитвама преподобног оца Антонија кијево-печерског, Господе Исусе Христе, спаси нас!

https://svetisimeon.org/serb/?p=6087

„Црква је пре свега Црква, а то значи заједница. Индивидуална, самостална побожност је и те како важна и потребна, али она мора бити укључена и у побожност заједнице. Дакле, мора бити у сагласју, како су говорили Васељенски Сабори, са свима светима“, поручио је Његова Светост Патријарх српски г. Порфирије на инстаграму и додао: „Индивидуална вера је, другим речима, вера по личном надахнућу и она може бити оваква и онаква. То што је Црква - Црква, еклисиа, значи да је она сабор, заједница. То ни на који начин не укида личну слободу, таленте и дарове. У данашњем модерном свету нема потребе да се ажурира вера већ је можда потребније да се вера открије у свом аутентичном, изворном значењу и смислу. Ми не треба да ауторитете у Цркви доживљавамо као власнике вере и као власнике наших појединачних живота. Црква је организам у којој свако има своје место. Свештеници и епископи постоје да би у име народа приносили жртву, али у име народа, у име заједнице, не у своје лично име. Епископи и свештеници не постоје без народа. Али, и народу је потребан свештеник. На крају крајева, сваки је човек на неки начин свештеник зато што своје место на коме живи треба да учини светим, да то учини својим животом у врлини“.

Извор: porfirije_patrijarh

Пред иконом Богородице Казанске моли се за просветљење и лечење слепих очију и очних болести, за избављење у тешким временима, за лечење свих слабости организма, очување Руске државе. Управо овом иконом обично благосиљају младенце пред брак, управо њу постављају изнад дечијих креветића, како би кротки лик Богородице с љубављу гледао на младе хришћане.

МОЛИТВА ПРЕСВЕТОЈ БОГОРОДИЦИ КАЗАНСКОЈ

О, Пресвета, Госпођо Владичице, Богородице! Са страхом, вером и љубављу припадајући часној икони Твојој, Тебе молимо: не одврати лица Свог од ониx који прибегавају Теби. Умоли, милосрдна Мати, Сина Твог и Бога Нашег, Господа Исуса Христа, да сачува у миру земљу нашу, да Цркву Своју Свету сачува непоколебљивом од сваке безбожности, јереси и раскола. Јер немамо друге помоћи, немамо друге наде осим Тебе, Пречиста Дево: Ти си хришћанима свесилна Помоћница и 3аступница. Све оне који Ти се с вером моле избави од греховног пада, од замки злих људи, од свих искушења, од мука, невољa и од напрасне смрти; даруј нам дух скрушености, смирење срца, чистоту помисли, исправљење греховног живота и опроштај грехова, да се сви захвално опевајући величину Твоју, удостојимо Небеског Царства и тамо са свима светима прославимо пречасно и величанствено Име, Оца и Сина и Светога Духа. Амин.

https://www.facebook.com/volimpravoslavlje888/

Као што знамо, ђаво је у стању да изопачи сваки добар подухват. И Јуда је упао управо у такву замку. Јеванђеље нам каже да је Јуда са собом носио кутију за милостињу. Другим речима, у првој хришћанској заједници бавио се добротворним радом. Наравно, доброчинство је једна од дужности хришћанина. Али и овде постоје "замке".

Подсетимо се како је Јуда реаговао на покајничку блудницу која је разбила сасуд скупоценим мирисом да би помазала ноге Спаситељу, не обазирући се на женино искрено покајање, на преображење њене душе, усредсредио се на материјално: «…Зашто се ово миро не продаде за триста динара и не даде сиромасима?» (Jн 12,5).

Односно, Јуда је сматрао да ни Христос ни други апостоли, али је он сам боље знао како правилно давати милостињу.

И у наше време се суочавамо са истим проблемом, када су неки људи који се баве доброчинством или другим активним радом у искушењу да себе сматрају супериорнијим од других радника Цркве, чак и од свештенства. И то се дешава чак и међу појединим свештеницима. Заборављајући да је служба Престола једна од најважнијих ствари, они желе да се баве „правим“ активностима. Неки људи на овај начин покушавају да надокнаде недостатак духовности.

И ако у овој фази свештеник не почне критичније да размишља – о себи, о својим мотивацијама итд., све постаје веома лоше. Најпре почиње самоуздизање над својим сабратом свештенством, који се бави „не баш корисним“ послом, затим долази до погрдног односа према јерархији, а потом и према самој сопственој Цркви. А онда, по правилу, долази до Јудиног пута издаје, пута до раскола. А све је почело сасвим невино, племенито и побожно.

Што се тиче Јуде, можемо рећи да он, наравно, није био издајник од самог почетка.

Самоуображеност, узвишеност изнад других учинили су га издајником. И тек тада су се придружиле и друге страсти, укључујући и љубав према новцу. Његов даљи пут је познат: издаја, закаснело покајање без покајања, очајање и самоубиство.

Хришћанин увек треба да буде пажљив према својим мислима, посебно ако се бави неким важним корисним послом. Jер таква активност је мрска Сатани, и он ће уложити све напоре да пут праведника усмери ка уништењу. Ако не савладамо себе, не истражимо праву позадину својих поступака, не очистимо своју душу покајањем, постајемо беспомоћни пред злом. И никаква добра дела сама по себи неће нам помоћи. Ово је важно заувек запамтити.

https://pravlife.org/sr/content/mitr-antonije-pakanich-kako-ne-postati-juda

Неопходно је знати како треба управљати језиком и обуздавати га. Покретач језика је срце. Чиме је пуно срце, то се излива преко језика. Али и обратно, оно што се преко језика излило, јаче и дубље се усађује у срце.

Добра осећања су ћутљива, а самољубива желе да буду објављена. Многоговорљивост у већини случајева долази из неке горде самоуверености. Уображавајући да много знамо и да је наше мишљење о нечему тачно, осећамо несавладљиву потребу да нашироко и надугачко, с многим понављањима предамо то мишљење и другима, намећући им се нетражени за учитеље, верујући да учимо оне који често знају ствари далеко боље него ми.

Ово што смо рекли односи се бар на случајеве када је оно о чему се говори колико толико достојно пажње. У већини пак случајева многоговорљивост је исто што и празно причање и нема речи којима би се исказало каква све зла од те рђаве навике долазе. Многоговорљивост отвара врата душе кроз која одилази срдачна топлота, а тим више то чине празни разговори. Они одвлаче човекову пажњу од њега самог и у срцу на које се не пази почињу се поткрадати страсна осећања и жеље. По који пут то бива у толикој мери да кад се празни разговори заврше, у срцу се нађе не само пристанак него и одлука да се приступи страсним делима.

Празни разговори су врата за осуђивање и клеветање, разносачи разних вести и мишљења, сејачи неслоге и раздора. Они убијају жељу за духовним радом и скоро увек служе као завеса онде где стварног знања недостаје. После многог говорења, када дим самозадовољства прође, увек остане у души неко осећање туге и лењости. Није ли то сведочанство да душа и нехотице осећа да је покрадена?

Желећи да покаже да је човеку који много говори тешко уздржати се од некорисног, грешног и штетног, апостол Јаков је рекао да је уздржање језика особина само савршених људи: "Ко у ријечи не погрјешује, онај је савршен човјек, може заузети и све тијело."(Јак. 3,2)

Када човек почне да говори за своје задовољство, он се занесе речима и постане сличан незаузданом коњу те говори не само оно што је добро и пријатно, него и оно што је рђаво и непријатно. Зато апостол и назива језик немирним злом пуним једа смртоноснога (Јак. 3,8). Слично је у старини и Соломон рекао: "У многим ријечима не бива без гријеха."(Прич. 10,19)

"Ми с Проповедником мислимо да ко много говори тај показује своје безумље, јер обично само луди много говоре." (Књ. Пр. 10,14)

Не упуштај се у друге разговоре с оним ко те нерадо слуша, да му не би постао мрзак као што је написано: "Ко много говори биће омрзнут." (Сирах 20,8)

Чувај се да не говориш сурово и високим тоном, јер је и једно и друго мрско и ствара уверење да си врло сујетан и да јако високо мислиш о себи.

Не говори о себи, о својим делима и својим сродницима, изузев случајева када је то неопходно, но и тада говори што је могуће краће и брже.

Када видиш да неки много говори о себи приморавај себе да им не подражаваш, чак и када ти се њихове речи учине смиреним и пуним самоукоравања.

Када је потребно да говориш о свом ближњем и о његовим делима, не устручавај се, али ипак говори колико је могуће краће, чак и онда када је потребно говорити ради његовог добра.

Када говориш, говори о Богу, особито о Његовој љубави и доброти, али говори са страхом и пази да не погрешиш и кажеш о Божанству нешто што ће збунити проста срца оних који слушају. Зато радије слушај друге када о томе говоре и чувај њихове речи у срцу.

А када се говори о нечем другом, онда нека глас допире само до твога слуха, а ум нека буде везан с Богом. Чак и када је неопходно саслушати некога да би разумео о чему се ради и да би одговорио, не заборављај ни тада да између речи које слушаш и говориш, нађеш времена да подигнеш ум Богу и да мислиш о томе како Он не скида Своје око с тебе и види шта господари у твојим мислима, речима и делима.

Када је потребно да говориш, добро размисли шта хоћеш да кажеш пре него што реч пређе преко твога језика. Увидећеш да је боље да много што од тога и не изађе из твојих уста. Знај при томе да и оно што ти изгледа добро, боље је да буде сахрањено у гробу ћутања. Ако то одмах не увидиш, увидећеш свакако кад говор завршиш.

Ћутање је велика снага у духовној борби и залог победе. Оно је драго ономе ко се не узда у себе него у Бога. Оно је чувар молитве, помоћник у вежбању у врлинама и знак мудрости. Св. Исак вели: "Уздржавање језика не само да помаже уму да се уздиже Богу, него даје човеку и у спољашњим, телесним делима велику помоћ и снагу".

На другом месту исти свети отац овако хвали ћутање: "Када на једну страну ставиш сва дела подвижничког живота, а на другу ћутање, видећеш да је оно теже. Има много добрих савета, али ономе ко се преда ћутању нису потребни многи савети". На трећем месту он назива ћутање "тајном будућег века". Речи су, вели, оруђе овог света. А св. Варсонуфије ставља ћутање чак и изнад расправљања о Богу.

Да би се навикао на ћутање, постоји само једно просто средство: предузми да ћутиш и само ће те ћутање томе научити. Да би подржао склоност према томе труду, размишљај чешће о страшним последицама неразборите говорљивости и о спасоносним последицама ћутања. А када окусиш дивне плодове ћутања, неће ти више бити потребни никакви савети у том погледу.

- Свети Никодим Светогорац

https://www.facebook.com/pra17/?ref=page_internal

Радујте се и веселите јер је велика плата ваша на Небесима! Ово су речи којима Христос исписује сву суштину наше вере у Њега и то под најнеповољнијим условима живота – у страдању. Без радости побожност и молитва су без благодати, јер је њихова моћ у радости. Радост у Господу спасава, она је темељ слободе на који смо позвани да станемо.

Извор лажне религије је неспособност да се радујемо или, можда, пре одбијање да се радујемо, док је радост апсолутна суштина… Страх Божији и смирење су једино здрави када су повезани са том радошћу, и само тада су истинити и плодоносни! Ван те радости добијају демонски карактер и постају најдубље изопачење било каквог религијског искуства. Религија страха; религија лажног смирења; религија кривице: све су то искушења и замке – врло снажне и то не само у свету, већ и у Цркви. “Религиозни“ људи гаје неку сумњичавост према радости.

Први и основни извор свега је “радује се душа моја у Господу…“ Страх од греха не спасава од греха! Радост у Господу спасава! Осећај кривице или морализам не ослобађају од света и његових искушења. Радост је темељ слободе на који смо позвани да станемо. Где, како и када је ово постало искривљено и монотоно у Хришћанству? Или, заправо, где, када и зашто су Хришћани постали глуви за радост? Како, када и зашто је Црква, уместо да ослобађа људе који пате, почела да их садистички застрашује?

Људи непрестано долазе и питају за савет … исповедам људе и причам, причам, причам; А нека ме слабост и лажни стид спречавају да им кажем: „Немам никакав савет за вас. Ја имам само слабу, климаву, али, за мене непрекидну радост. Желите ли то?“ Не, не желе!! Желе да причају о „проблемима“ и да ћаскају о „решењима“. Не, нема веће победе ђавола у свету од ове „психологизоване“ религије. У психологији има свега и свачега. Једна ствар која је у њој незамислива и немогућа јесте – радост.

Моћ греха није у томе што човека искушава очигледно зло, већ у томе што му срце заробљавају разне врсте ситних страсти и што не може нормално да дише и живи. У борби против овог затвора није довољно само заговарати побожност и молитву. Побожност може бити, а често и јесте, ситничава, а молитва може бити усмерена само на саму себе. Исто питање се поставља и у вези са благом нашег срца, у вези са радошћу. Без радости побожност и молитва су без благодати, јер је њихова моћ у радости. Религија је постала синоним за озбиљност која није усаглашена са радошћу. Зато је и слаба. Људи од религије желе ОДГОВОРЕ, МИР, ЗНАЧЕЊЕ, а значење је – РАДОСТ. То је одговор који у себи садржи све одговоре! „Јер си Ти истинита жеља и неизрецива радост оних који љубе Тебе, Христе Боже наш, и Тебе пева сва твар вавек.“

Протојереј Александар Шмеман

https://mitropolija.com/2022/07/20/radost-je-temelj-slobode/

Свету великомученицу Недељу празнујемо 7. јула по црквеном, односно 20. јула по грађанском календару.У време безбожних царева Диоклецијана и његовог зета Максимилијана у Анадолији су живели Доротеј и Јевсевија. Они су били побожни хришћани, врло богати, али без деце. Ипак, са вером и надом молили су се Богу да им подари дете, обећавши да ће га посветити Њему. Бог је услишио њихову молитву и једне недеље роди им се женско дете. Девојчицу крстише и дадоше јој име по дану њеног рођења Недеља.

Родитељи су васпитавали Недељу у хришћанском учењу и врлинама. Као одрасла девојка, лепа телом и душом, одби многе просце, говорећи да је она себе обручила Христу Господу. Један од тих одбијених просаца оптужи и Недељу и њене родитеље цару Диоклецијану као хришћане. Цар нареди мучење Недељиних родитеља, па они у мукама за Христа скончаше.

Свету Недељу посла Диоклецијан Максимилијану на суд. Видевши да је светитељка непоколебљива у Христовој вери, Максимилијан нареди да је дуго и без милости туку воловским жилама. Али, света мученица, са вером у Христа, издржа и те муке.

После тога послаше је управитељу Витиније Илариону. Овај је саслуша и нареди да је уведу у идолски храм. У њему се Света Недеља помоли Богу, па настаде силан земљотрес од кога сви идоли у храму попадаше и поразбијаше се у прах. Затим сину муња и сагоре лице управитељу Илариону, те он паде са свога престола и издахну.

После Иларионове погибије за управитеља области дође Аполоније. Он удари Свету Недељу на зверске муке, па је баци у тамницу. Тамо јој се јави Христос Господ, исцели је и рече јој: "Не бој се мука, Недељо, моја благодат је с тобом".Управитељ Аполоније поново изведе свету Недељу на сду и муке, па донесе пресуду да она буде спаљена у огњу. Слуге спремише огромну ватру и бацише мученицу усред ватре. Али, она се тада дуго молила Богу, па се из ведрог летњег неба спустио облак и угасио ову ватру. Ни разне друге муке нису јој могле ништа. Видећи ово необично чудо, многи од незнабожаца повероваше у Господ Христа. Због тога их све посекоше. Али, без обзира на све то, Света Недеља се није хтела одрећи своје вере у Христа.Тада нареди Аполоније да мученицу поново одведу у тамницу. Потом јој изрече смртну пресуду да буде посечена мачем. Хелати је онда узеше и изведоше ван града да је погубе. Света Недеља их замоли за дозволу да се помоли Богу, што јој и дозволише. Онда она клече на колена, уздиже руке к небу и помоли се Богу. Свршивши молитву, она предаде душу своју Богу пре него се мач спусти на њену главу. А када војници, пришавши к њој да изврше над њом смртну казну, видеше да је већ умрла, зачудише се. У том зачуше божански глас с неба: Идите, браћо, и причајте свима о великим делима Божјим. Војници се после тога вратише славећи Бога.Света Недеља пострада 289. године у Никомидији.

http://svetanedelja.in.rs/19-sample-data-articles/joomla/24-joomla.html

У току последње деценије, кад је цело животно уређење почело да се мења вртоглавом брзином, и кад искуство генерација које се раније није тако кардинално разликовало покаткад бива директно супротно, постало је нарочито тешко проналазити заједнички језик с омладином. Ово се морало одразити на црквену мисионарску праксу. Немају сви спреман одговор на који тачно начин данашњу омладину треба укључити у живот Цркве. И свештеници, чије је пастирско искуство почело да се формира 1990-их година, а чије су се зреле године служења одвијале 2000-их и 2010-их година у току многих година пастирске делатности дошли су до низа важних открића која су поделили су читаоцима портала „Пастир“.

Можда је прво правило општења с омладином – бити искрен. Председник Наставног комитета Руске Православне Цркве, члан савета Свецрквеног православног омладинског покрета протојереј Максим Козлов сматра да су одсуство свега лажног и искреност главне особине које треба да поседује свештеник који ступа у дијалог с младим људима. Одрасли, формирани људи, могу затворити очи на елементе формализма или некаквог „побожног лицемерја“ свештеника који им објављује вечне истине, размишља он, а омладина се одликује ватреношћу и бескомпромисношћу. Због тога младе људе „треба чувати од свега формалног и неискреног, од свега у шта сами не верујемо баш нарочито“, упозорава отац Максим. „И ако у разговорима с њима ствари будемо називали својим именима не упуштајући се у разобличавање – то ће бити залог за задржавање младих људи унутар Цркве.“

Опасност од неискрености, по мишљењу протојереја Владимира Свешникова, постоји већ у самој тежњи да се омладина по сваку цену намами у Цркву. Он поставља питање да ли постоје искрени, неизвештачени облици рада с омладином. Јер оно што је у Цркви главно јесте Сам Христос, а ми често покушавамо да привучемо нечему што је, у најбољем случају, поред Христа, а често нема везе с Њим... „Бојим се да се у коначном неће укључити у оно што чини средиште хришћанског живота и да ће се задржати због другостепених мотива, – размишља отац Владимир. – Дух Цркве, дух вере, дух истине Божје јесте дух слободе, а свако придобијање с неком намером, чак и танано, покушава да потчини овај дух слободе.“

На ову мисао се надовезује протојереј Константин Островски, старешина Успењског храма у Красногорску: „Врло је важно разлучити – да ли човек долази у нашу црквену свакодневицу или долази код Христа. То су међусобно повезане, али различите ствари.“

Његова светост патријарх Кирил управо тако поставља задатак: не треба само привући омладину у храм, већ је треба заинтересовати за црквени живот, треба јој показати живо хришћанство. Треба учинити све да би млади људи „видели чистоту наших намера и искреност наших ставова“, да би „у нашим архијерејима, свештеницима и мирјанима омладина видела искрено заинтересоване људе“. Не заинтересоване за то да успешно поднесу извештај о генерацији која расте на крају године, већ за то да се данашња омладина такође лично сретне с Господом.

https://srpska.pravoslavie.ru/144593.html

Ако се у мислима пренесемо на догађаје који се описују у Јеванђељу, видећемо Галилеју, мноштво људи, врло простодушних, како су се окупили да би чули Христа, да би добили од Њега помоћ, исцељење својих болести и утеху у својој жалости. Окупило се 5 хиљада људи осим жена и деце. Пет хиљада људи! Можете ли да замислите? То је огромна гомила! Они су стајали гладни и уморни уперивши погледе у Христа како би добили све што им је потребно за живот, за радост и за срећу. И Господ је узео пет хлебова и три рибе, нахранио је све ово мноштво људи, сви су били сити и чак је још више хране остало.

Људи су били толико одушевљени свим тим да су пожелели да учине Исуса царем. Ево нашег цара! Ево ко нам је потребан! Ево ко на земљи треба да води свој народ: он ће нам дати све, јер нам је дао храну! То су били прости људи. Али у животу Господа Исуса Христа било је и људи који нису били нимало једноставни, људи који су сањали о томе да имају јудејског цара. То су били фарисеји и садукеји. Они су сањали о томе да њихова владавина с јудејским царем који дође на власт буде непоколебљива у векове векова и да буде најмоћнија – то су највише желели. Међутим, Господ Исус Христос је отишао и од једних и од других. Не само то, они који су сањали о томе да учине Исуса Христа царем разапели су Га и наругали су Му се.

Кад је Господ умножио хлеб и рибу и кад је нахранио гомилу народа удаљио је Своје ученике рекавши: „Идите. После ћу вас срести, а сад идите одавде,“ – и остао је с народом како би га учио о Небеском Царству, а не о земаљском царству, и о духу, а не о телу. Завршивши ову поуку и умиривши оне који су желели да одмах учине царем Онога Ко их је нахранио – а рећи ћу још страшније: свакога ко их нахрани! – свакога ко их нахрани људи желе да учине царем... – Господ је испратио људе, а Сам се попео на гору, на осамљено место како би узнео молитву Свом Небеском Оцу, како би увек пребивао у духу.

И док су ученици пловили чамцем почела је бура. На малим језерима као што је Генисаретско, олуја понекад почиње практично изненада. Тако се десило и Господњим ученицима. Кад су кренули са обале време је било лепо, а кад су били насред језера почела је бура. Били су у недоумици, у страху, и одједном им се учинило да су угледали авет, човека како иде према њима по таласима. Међутим, одједном су зачули глас вољеног Учитеља: „Будите храбри, не бојте се!“ И апостол Петар се обрадовао и осмелио, али још увек сумњајући рече: „Ако си то Ти, заповеди ми да дођем код Тебе по таласима.“ Господ каже: „Дођи.“ Савладавајући страх Петар излази из чамца и вода га држи, он не тоне у пучину, иде у сусрет Христу, али га одједном обузима наша заједничка болест која се зове маловерје и он почиње да тоне, па виче: „Господе, спаси ме! Погибох!“ И Господ пружа руку и спасава га. Ова болест – маловерје – својствена је свима нама, а не само великом првоврховном апостолу. Ми смо пала људска бића, неукорењена у вери. Све време се колебамо између вере и маловерја. Господ је управо то и рекао апостолу: „Зашто посумња, маловерни?“

Колико нас често, кад се оствари наша молитва пуна и вере и маловерја, Господ утврђује у свом спасењу, спасава и од самих себе, и од околности, чак и ако смо страшно уплашени и скоро не верујемо, одједном се пред нама указује чврсто тло, видимо да се све остварило, да је Господ Својом Промишљу све усмерио на добро – и у својој савести чујемо глас: „Зашто посумња, маловерни?“ Ми припадамо и свету вере, и нажалост, свету маловерја и сумње. Наш стари човек се утврђује у старој вери, у вери управо оних људи које је Господ нахранио и који су викали: „Разапни Га, разапни!“ У вери фарисеја и садукеја, оних који су размишљали само у земаљским појмовима или оним одлукама које, премда су им и биле дате од Мојсија, нису биле главне, оних који су Суботу претворили у идол...

Христос нас је позвао на слободу, али не налази свако истинску веру у слободи. И ми смо, драга браћо и сестре, призвани да на путевима свог живота тражимо и налазимо веру. Да сумњамо, да понекад падамо у малодушност – и да поново својом вером, малом као горушично зрно, побеђујемо свако наше искушење, призвани смо да поимамо Промисао Божију, сведобру и бесконачно милостиву према сваком од нас. То је наш пут, то је наше призвање, и немојте да нас збуњује кад видимо каква искушења вере је савладао велики апостол Петар – ми нисмо бољи од њега. Немојте дозволити да нас збуњују сумње, већ имајмо на уму да су вера и љубав апостола Петра према Спаситељу савладале чак и сумње које је он имао. Чувајмо као зеницу ока ову љубав према Христу, ову наду у Њега – на то нас позива Света Црква.

У Евхаристијском канону, пред Причешће, на Литургији, свештеник за све вас чита молитву – размислите о њеним речима: „Теби дајемо сав живот свој и наду, Владико Човекољупче!“ Разумете? Теби дајемо сав свој живот и сву своју наду, човекољубиви Владико, и молимо, и преклињемо, и с умилењем говоримо: удостој нас да се причестимо од Твоје Свете Трпезе на остављење грехова, опроштај сагрешења, укључујући и грех маловерја. Апостол Петар је од Христа чуо: „Не бој се!“ – и ми Ти смело приступамо. За нас су данас главне речи: Теби дајемо сав живот свој и сву своју наду. Ако будемо живели у складу с овом надом, Господ ће учинити да све буде добро и ми ни на који начин нећемо спречити Христа да нас спаси из оне пучине овоземаљског мора по којој путујемо у пролазном животу. Нека би Господ спасио све вас! Нека вас Господ чува!

https://srpska.pravoslavie.ru/123720.html