Из Ормилија

Победник је Бог наш, и све добре и трајне победе од краја до краја времена припадају Њему.
Он побеђује неред у васиони и установљава ред.
Он побеђује неред међу људима, проузрокован грешницима, и васпоставља ред. И кад се најгори међу људима уздигну на прва места а најбољи падну на последња, Он обрће тај беспоредак, те први постају последњи, а последњи први.
Он побеђује завере и сплетке злих духова против рода човечјег, и разгони их као јак ветар што разгони рђав задах.
Он побеђује сваку оскудицу: тамо где је мало, Он умножава, а тамо где нема никако, Он ствара обиље.
Он побеђује болести и муке; само рекне реч, и болести и муке ишчезавају: слепи виде, глухи чују, немушти говоре, узети устају и ходе, губави се чисте.
Он побеђује смрт; и кад год Он нареди, смрт пушта из својих чељусти жртве своје.
Он царује над једним бескрајним царством небеских сила, ангела и светитеља; над царством небеским, према коме је царство овога света тако тескобно и тамно као једна порођајна утроба.
Он заповеда елементима и тварима овога света, и Његовој заповести ништа се не може опрети а да се не сруши у вечиту пропаст.
Дан за даном, победа за победом. Историја овога света је низ Божјих победа, обелодањење Божје моћи и неодољивости. Као јагње је кротак, а од Њега се потресају небеса и земља. И кад се даје понизити, тиме обелодањује Своју висину; и кад се даје попљувати, тиме обелодањује нечистоту свега онога што није Он; и кад се даје заклати, тиме обелодањује Свој живот.
Као бледом сликом обелоданио је Бог Своју светлост кроз сунце; Своју моћ кроз безборојна огњена тела васионска; Своју мудрост кроз поредак ствари и бића с краја у крај васионе; Своју красоту кроз красоту твари; Своју милост кроз брижљиву негу свега што је саздао; Свој живот кроз све што живи. Но све је то само тренутна и бледа слика Његових својстава; све су то само огњена слова написана по густоме диму. Сва пак ова својства Бога живога показала су се у највећем блеску, у ком су се могла показати у овоме свету, у човеку. Не у сваком човеку, не уопште створеном човеку, него у нествореном човеку, Господу Исусу Христу. Сва сједињена – у Њему су засјала и показала се телесно: и светлост и моћ, и мудрост и красота, и милост и живот.
Шта означава светлост него победу над тамом? И шта означава моћ него победу над слабошћу? И мудрост шта је друго но победа над лудошћу и безумљем? И красота шта је друго него победа над ругобом и наказношћу? И милост не означава ли победу над злобом, пакошћу и завишћу? И живот – зар није божанска победа над смрћу?
Шта мислите ви, што за Христом идете, и Његовим се именом крстите? Није ли Христос показао све ове победе као никад и нико од постања света? Не осећате ли ви сваки дан, да идете за Највећим Победником од кад је света и времена? И да се крстите именом Онога, који све може и све зна; који Својом красотом краси сва створења, и Својом милошћу милује их, и Својим животом оживљава их? Ако то не осећате, не користи вам много идење за Њим и именовање себе Његовим именом. Само кроз Господа Исуса ви можете без сумње и колебања веровати у потпуну победничку моћ живога Бога над сваком твари, над сваком стихијом и над сваким злом у свету. Само вам Господ Исус може дати храбрости да живите, и храбрости да кроз смрт прођете. Само вам Он може оправдати наду у бољи живот од овога трулежног живота. И само вас Он може загрејати љубављу према сваком добру. Јер Он је жива и оваплоћена победа Божја над светом. Не бојте се, ја победих свет (Јов. 16, 33), рекао је Христос Својим ученицима, а кроз њих и свима нама. Не бојмо се, наш Господ и Спас Исус Христос победи свет. Јеванђеље је књига Његових победа, сведочанство Његове свемоћи. Историја Цркве до данас – и до краја света – још је пространија књига Његових победа.

https://mitropolija.com/2022/05/03/sveti-vladika-nikolaj-zicki-o-gospodu-pobeditelju/

„Тишина је тајна будућег века, а речи су оруђе овога света“, поучавао је св. Исак Сирин. Свет је заглушен од тутњаве оружја и речи. Изузетно је важно да човек прочисти уво тишином изласка сунца, пролећног цветања, првог зеленила у шуми.

Тишина је спутњик свега истинског. Истинским осећањима увек треба заклон од знатижељних очију и света спасоносна тишина. Уважавање и поштовање су изграђени на способности ћутања, слушања и чувања тајни.

Ћутање је сигурна одбрана. Она чува испуњеност личности. Бескрајно нижући празне речи, расипамо свој потенцијал и ресурсе. Човек мора чувати своју пуноћу. О тајни се мора умети ћутати.

Тихи осмех и љубазан поглед могу вас утешити боље од било које речи. Речи често повређују. Човек не схвата пуну моћ речи. Реч је најмоћније оружје на свету. Има неограничену моћ. Од ње је све почело да буде. „У почетку беше Реч...“

Ћутање има посебну моћ. Побеђује онај ко зна да чува своjа уста и уздржан у своjим реакцијама. Неизговорена реч злата вреди. Оно што је речено остаће вековима и биће представљено на Суд Божији.

митрополит Антоније ( Паканич )

https://pravlife.org/sr/content/mitropolit-antonije-pakanich-pobedjuje-onaj-ko-zna-da-chuva-svoja-usta-i-uzdrzhava-se-u

Бог је љубав и створио је овај свет и нас у њему из љубави. Ако Бога гледамо као уметника и сву творевину Божију посматрамо као уметничко дело, могло би се рећи да је главна тема тог уметничког дела – љубав. Могао је Бог створити овај свет и на много других начина, на пример могао је створити људе да буду потпуно једнаки у свему и да сваки човек буде сам себи довољан, тј да буде у потпуности способан да задовољи све своје потребе. У том случају би главна тема уметничког дела било нешто друго а не љубав, можда рецимо једнакост и симетрија. Али, будући и сам љубав, Бог је створио овај свет тако да љубав буде у сваком ма и најмањем делићу главни састојак, главни чинилац.

Отуда су сви људи међусобно различити. Не постоје два потпуно иста човека. Чак се и близанци међусобно разликују. Не само да се разликујемо по изгледу, него смо различити и по даровима које нам Бог даје. Неко се роди да буде научник, неко да буде руководилац, неко да буде уметник, неко да буде лекар, неко да буде рудар, неко да буде пастир, неко да буде војник, а неко да буде војсковођа. Неко се родио у богатој породици, а неко се родио од сиромашних родитеља. Неко се родио здрав и снажан, а неко се родио са неком урођеном болешћу. И не само да се разликујемо по месту и условима у којима смо рођени, него су различити услови у којима свако од нас расте и развија се док не постане самостална личност.

Све ове разлике површном посматрачу могу личити на неправду. Демони се веома труде да такав став и такву мисао наметну што већем броју људи. Али никакве неправде ту нема. Коме је више дао Бог, од њега ће више и тражити. Било је кроз историју многих покушаја да се створи једнакост међу људима, али сваки покушај да се створи нека спољашња једнакост, једнакост у смислу постигнутих резултата, тј да сви људи имају подједнаку имовину, подједнак углед, подједнаку славу, подједнак утицај на друштво, неминовно води у тоталитарни друштвени поредак, у репресију. Истинску једнакост међу људима не треба тражити у тим спољашњим стварима, већ пре свега у томе да сваки човек има подједнаке шансе и слободу да се сам по својој слободној вољи користи тим шансама.

На пример, било би неправедно забранити неком детету да једног дана постане лекар, ако је то његова жеља. Али би било сасвим погрешно и да му се ради неке друштвене статистике наметне да буде лекар само зато што је друштву потребно тачно толико и толико лекара или зато што се родио у лекарској породици. Књижевност је препуна јунака којима нека сила, неки закон, неки друштвени поредак намеће шта морају да буду, док су у њима самима жеље за нечим другим. Од царевића који жели да се игра у прашини и буде слободан као просјак, преко заљубљених којима родитељи бране ту љубав, па до рецимо осуђеника који је након изласка из затвора решио да живи поштено, али га друштво и даље третира као криминалца и не пружа му прилику да свој живот промени. То је универзална тема људске драме.

Уместо да се силом намеће једнакост, Бог нас призива на нешто много узвишеније. Пред Богом смо сви једнаки. Коме је више дао, од њега више и тражи, а коме је мање дао, од њега мање очекује. Шансе за успех су нам свима подједнаке. Свако може постати светитељ ако то жели, без обзира на то где се и у каквим условима, и од каквих родитеља родио. Имамо примере светитеља који су били владари, имамо светитеље који су се родили у сиромаштву, имамо светитеља међу најученијим људима свог времена, као и међу пастирима. Имамо светитеље који су синови и кћери светих људи, а имамо и оних светитеља чији су родитељи били гонитељи хришћана. Свакоме од нас пружена је иста шанса и свакоме од нас је Бог дао слободу да искористимо своје шансе онако како желимо. Шта ће ко од нас постићи са даровима које је примио од Бога, зависи само од нас самих.

Бог нас је позвао да те међусобне разлике љубављу надомештамо. Да своје вишкове делимо са онима којима недостаје како би свако своје потребе могао да задовољи. У том смислу треба разумети речи Светог апостола Павла: „Носите бремена једни другима и тако испуните закон Христов“. Или на другоме месту каже: „Не старајте се свако за своје, него свако и за оно што је других“. Ово наравно не треба разумети да свако треба да се петља у туђе послове и да гура свој нос тамо где му није место. Него кад видиш да се неко труди да нешто постигне, да чезне за нечим, онда колико до тебе стоји учини све да му помогнеш да то постигне. Наравно, под условом да се ради о некој ствари која није зла сама по себи. Ако видиш да се неко бори са неком невољом, онда ћеш понети његово бреме, ако му помогнеш да је савлада. Ако видиш човека увређеног и пониженог у чијем се срцу зачиње мржња и жеља за осветом, и ако му благом речју и утехом олакшаш да своје срце излечи од мржње и злопамћења, онда си понео његово бреме. Ако видиш некога обасутог славом и богатством како се заборавља и како из његове душе полако ишчезава смирење, самилост и доброта, па га речју или каквим примером тргнеш из духовног сна и у њему пробудиш поново она племенита осећања, онда си понео његово бреме.

Ако си здрав, помози болесном. Ако си учен, помози неуком. Ако си богат, помози сиротом. Ако си моћан, помози нејаком. Ако си славан, помози презреном. Ако имаш какав дар Божији, помози онима којима тај дар недостаје. У житију светог Петра Милостивог читамо интересантан догађај. Наиме Петар је испрва био веома немилостив цариник. Градски просјаци су једног дана стали између себе да разговарају о њему и дошли до закључка да ни један од њих никада ништа није добио од Петра. Тада један од њих рече: „ја ћу од њега нешто испросити“. Једног дана када је Петар возио товар хлебова за кнеза, овај просјак изађе пред њега и стаде га толико упорно молити, да се Петру на крају досади и желећи да га се отараси он замахну једним хлебом на просјака с гневом гађајући га векном хлеба уместо камена јер му ништа друго није било при руци. Нешто касније Петар се разболе и паде у занос и виде себе на суду. Виде теразије где на једну страну ставише све његове грехе, а на другој страни се испрва не нађе ни једно добро дело тако да се теразије сасвим нагнуше на једну страну. У том тренутку на оној другој страни се нађе онај хлеб којим је гађао просјака и он претеже. Тргнувши се из тог виђења, и опоравивши се од болести, Петар је из корена променио свој начин живота и постао је најмилостивији човек у свој околини, тако да је и добио надимак Милостиви. Из тог житија видимо да је могуће и ономе ко је од Бога добио дар сиромаштва, да помогне ономе ко је добио дар богатства. Јер и богатство и сиромаштво су дарови Божији. У оним даровима у којима изобилујеш, старај се да помогнеш онима којима ти дарови недостају, да би и други људи који имају дарове који теби недостају, помогли теби. Бог нас је баш зато и створио неједнаком, како би смо имали више прилика да покажемо своју љубав.

Ако пак, видиш човека да се упиње да нешто постигне, па се у теби појави завист према његовим успесима и уместо да му помогнеш да постигне свој циљ, ти му још додатно ставиш препреку на пут, како би га спречио, онда не само да ниси понео његово бреме, него си га још више обременио. Ако видиш пониженог и увређеног, па му доливаш уље на ватру својим речима и у њему утврђујеш мржњу према увредиоцу и жељу за осветом, онда не само да ниси понео његово бреме него си га додатно обременио.

Понети бреме другом човеку, значи разумети његове жеље и потребе и према својим могућностима му помоћи да их оствари и задовољи. У свему томе треба да будеш опрезан и да пазиш и на самог себе. Некад видиш код некога само једну потребу, али у њему има више међусобно испреплетаних потреба и можда та коју видиш није највећа и најважнија. На пример видиш човека сиротињски обучена и помислиш његова највећа потреба је новац за храну и одело. Те су потребе сасвим очигледне. Међутим, можда он у себи не осећа толику тескобу што је гладан, нити му је хладно због рђавог одела. Можда је у њему куд и камо већа потреба да га неко уважи, и да га не гледају с висине. Ти му пружиш новац, али без довољно пажње и такта, и тиме си можда ублажио те његове очигледне потребе, али си на њега натоварио два пута веће бреме само тиме што се у твом гесту назирао презир или гађење.

Да би избегао ту замку, старај се да у себи о другим људима размишљаш на следећи начин. Бог те је обдарио неким даровима и сви људи којима ти твоји дарови могу бити од помоћи су као неки Божији службеници у некој небеској банци. Једини начин да задобијеш спасење то је да те дарове које си од Бога примио уложиш у небеску банку преко одређених службеника. Током живота наилазићеш на те службенике и твој задатак је да их препознаш кад их сретнеш и да им својим даровима послужиш, тј да преко њих те дарове уложиш на прави начин. Ако их правилно уложиш, преко службеника које ти Бог пошаље, на страшном суду ћеш бити похваљен и наследићеш вечни живот. Ако пак не препознаш те Божије службенике и пропустиш прилику да им послужиш својим даровима, онда си попут оног слуге из јеванђелске приче о талантима, који је закопао свој талант и чућеш страшан прекор на суду. Ако тако будеш гледао на све људе око себе, као на потенцијалне службенике које ти сам Бог шаље као прилику да паметно употребиш своје дарове, као на људе од којих зависи твоје сопствено спасење, онда ти неће промаћи ни оне њихове потребе које су можда мање очигледне, али које су за њих можда куд и камо важније од оних очигледних потреба које имају.

Настој дакле да добро сагледаш све потребе људи које сусрећеш, како оне очигледне тако и оне скривене и онда се постарај да им колико год више можеш, олакшаш, даровима које си примио од Бога, пазећи да том приликом на њих не натовариш неко ново бреме. Тако ћеш људима који те окружују, олакшати да носе своје бреме, а то значи да ћеш ти понети део њиховог бремена. То је најбољи могући начин да употребиш дарове које ти је Бог поверио. Зато Свети Јован Златоусти и каже да је то најспасоноснији начин живота.

https://www.tvhram.rs/odgovor-duhovnika/odgovor-duhovnika/3836/odgovor-duhovnika-nositi-breme-drugoga

Давно је речено да нити има хришћанства без радости, нити праве радости без хришћанства. Свака тема која се тиче Цркве и нашег живота у њој има смисла само у контексту те велике радости коју благовијести Јеванђеље, како на почетку – „Не бојте се; јер вам, ево, јављам радост велику” (Лк. 2,10) – тако и на крају – ”А они му се поклонише и вратише се у Јерусалим са радошћу великом” (Лк. 24,25). Период Велике 40-нице својим богослужбеним ритмом, садржајем и духом представља, по ријечима А. Шмемана, наше ходочашће на саме изворе хришћанске вјере. То је период пресааздавања нашег бића и припрема за учешће у пасхалној радости побједе над смрћу. Међутим, често се може уочити једна парадоксална ствар – немогућност да се доживи и издржи радост Васкрсења! Велики пост са свим његовим прописима и подвизима можемо да издржимо, и трећину године ћемо да постимо, чак са извјесним усхићењем. Али радост Васкрсења смо способни да доживљавамо свега неколико сати. Разлог томе је, како казује о. Софроније Сахаров, што ми, када смо схватили Христово Еванђеље као истиниту Ријеч Онога Ко је створио цио овај свијет, чекамо апсолутну непоколебљивост Његовог Царства, а живот наш протиче у сталним промјенама. Ништа не стоји. Овај свијет са свим искушењима, недаћама и видовима зла спушта тамну завјесу на наше духовне очи те не можемо да угледамо и увјеримо се да је коначна побједа – побједа радости велике.

На самом шочетку Великог поста, Црква нам указује на трагику Адамовог изгнања из Раја. Седмонедјељни пост који слиједи јесте управо враћање нас, Адамових потомака у прекинуту заједницу са Творцем. Како казује један савремени духовник, и Адам је плакао због тога што ће свеколики род људски живјети у раздорима, ратовима, узајамним убијањима, узајамним угњетавањима и томе слично – што ће сви устати против закона љубави. Стога је наша хришћанска дужност да овоме свијету свједочимо радост Васкрсења и да свој живот темељимо на тој радости. Само је силазак Бога међу људе мога да разбије мрак који је окивао свијет и човјека у њему. Повијест овога Божијег силаска међу људе, говори вл. Николај, почиње са ангелом и дјевојком, са разговором између небесне чистоте и земаљске чистоте: ”Кад нечисто срце разговара с нечистим срцем, то је рат. Кад нечисто срце разговара с чистим срцем, и то је рат. Само кад чисто срце разговара с чистим срцем, онда је то радост мир и – чудо.” Архангел Гаврил први је благовјесник спасења људског, или чуда Божјег; јер спасења људског не би било без чуда Божјег. Пречиста Дјева Марија прва је чула ту благовијест, и прва од људских бића устрептала од страха и радости. Ново стварање радост је Богу и људима; зато оно и почиње с благовијешћу: радуј се! Том ријечју отвара се драма новога стварања. То је прва, почетна ријеч, која се чула чим се завјеса велике тајне почела подизати.

Како да се радујемо поред толиких искушења, кад толико људи страда, када је читав свијет погођен страшном пандемијом опаког вируса, када свакодневно чујемо гласове о ратовима? Ова питања често не добијају прави одговор јер данашња цивилизација не познаје прави смисао радости, те се она у најбољем случају схвата као некаква разонода, одмор или бјекство од ”тешке свакодневице”. А и хришћанство све више поприма тај дух и и све се теже брани од оне Ничеове оптужбе да хришћанима недостаје радости. Заборавили смо да управо радост одозго, за коју је Христос рекао да је нико неће одузети од нас (Јн. 16,22), представља извор хришћанске вјере, а никако растерећивање или одмор од „озбиљности“. Зло које све више нараста се може побиједити једино Добром, а то не бива без Крста и Васкрсења, а битка почиње унутар нашег бића, бојно поље је наше срце. Томе нас учи и Велики пост који управо и значи поприште духовне борбе ради доласка у стање у којем је могуће примити радост тајанствене Пасхе. Господ каже: У свијету ћете имати жалост али не бојте се, ја побиједих свијет! У Христу је, дакле, ”свијет” већ побијеђен те је циљ нашег живљења улазак у радост Побједиоца, у радост која није од овога свијета и вијека.

Црква сваког јутра наглашава радост доласка у свијет Спаситеља и Свјетлости: ”Бог је Господ и јави се нама…”. Та радост се не препушта ни анализи ни одредбама, у радост се улази: ”Уђи у радост господара свога” (Мт. 25,21). И ми немамо никакво друго средство да уђемо у ту радост осим свештенодејства које је од самог почетка Цркве било и њен извор и испуњење, тј. заиста само тајинство радости, а то јесте – свештенодејство Евхаристије.

https://mitropolija.com/2022/04/26/protojerej-slobodan-lukic-pashalna-radost/

Ове речи садрже највећу радост за верника. Нема и неће бити речи важнијих и лепших.

Бог је постао човек, прошао кроз капије смрти, извео човечанство на светлост и бесмртност из пустиње самоће и таме.

Колико љубави у овој жртви! Како је велика и несхватљива мудрост Божија!

Оно што је за човека жалосно и страшно - срамна смрт на Крсту, постало је почетак велике радости. Слава је заблистала из понижења, живот из гроба, смртни је постао бесмртан.

Данас је све испуњено неизрецивом радошћу: и Небо, и земља, па чак и пакао. Цела васиона се радује. Јер човек је назаувек ослобођен Адамовог греха.

Птице и Анђели славе свог Творца – Победника смрти. Природа тријумфује. Мртви васкрсавају. Мрклу ноћ замењује блистава зора, очајање - вера и страхопоштовање.

Свет је испуњен благодаћу Божијом и поново се рађа.

Све туге се удаљавају, срца се пуне светлошћу и надом. Душа се смрзава у тајном ишчекивању Божанске Трпезе у долазећем и славном Царству Божијем и причешћује се славом Божијом већ овде на земљи, доживљавајући блажене часове Свете Пасхе, узвикујући речима апостола на Тавору: «Господе, добро нам је овдје бити» (Мф 17,4).

Охрабримо се духом сви: и болесни и страдалници. Васкрсли Христос ће нас утешити.

Опростимо једни другима међусобне туге и увреде, заблистајмо тријумфом и узвикнимо: „Христос васкрсе из мртвих, смрћу смрт уништи, и свима у гробовима живот дарова“.

Христос Васкрсе!

Митр. Антоније (Паканич)

https://pravlife.org/sr/content/mitr-antonije-pakanich-ohrabrimo-se-svi-duhom-bolesnici-i-stradalnici-vaskrsli-hristos-tshe

Сваке година на Велику суботу, управо на онај дан између голготског Распећа на Велики петак и Васкрса Сина Божјег у недељу, у Јерусалиму на земљу са неба силази Благодатни огањ. To je дан који је тело Господа, колико можемо знати, провело управо ту, у Гробу, у Кувуклији. Дан који је свет провео „без Бога”, жртвено пострадалог на Крсту за разрешење грехова света. Тај дан је и једна од могућих симболичких представа целокупне историје палог човечанства, јер означава трајање између богоубилачког (богоотпадничког) суноврата у таму и васкршње победе над победама: победе над смрћу и обнове богочовечанства.

Гроб Господњи је место у пећини где је лежало тело Христово по погребу. Сада је то Кувуклија, капела Гроба Христовог унутар Васкресењског храма у Јерусалиму. Сваке године, у суботу пред православни Васкрс када служи православни првојерарх, у Кувуклији, на Гробу Господњем, дешава се једно од највећих чуда које се понавља од давнина. Са неба силази Благодатни огањ који чудесно пали свеће православном патријарху, а потом и осталим верницима.

На Велику суботу ходочасници, људи различитих националности и представници различитих цркава, долазе у Храм гроба Господњег и чекају особити Божији благослов, силазак Благодатног огња. Још са вечери у петак у храму су погашена сва кандила, врата Кувуклије су запечаћена. Око два часа после подне литија коју предводи јерусалимски патријарх пристиже ка Кувуклији. Патријарх се разодева, остаје само у стихару, и с тридесет три свеће у рукама, по броју Спаситељевих година проживљених на земљи, улази ка Гробу. Људи с усрдном молитвом ишчекују чудо. И наједном: светлост обасјава Кувуклију. Патријарх излази са упаљеним свећама. Свако тежи да о пламен тих свећа запали своју. За неколико минута читав храм се испуњава бело-плавичастим сјајем. Људи као да се купају у неопалимом огњу, који никога не пече. Сви се радују сишавшој благодати, осећају невидљиво присуство Исуса Христа.

“… Свети огањ је почео да да се појављује у олтару Анђела, у великој већини случајева у облику лука над улазом у сам Гроб Господњи. Понекад је огањ хитао ка пећини и као да је тамо улазио час с једне час с друге стране. Огањ има бело-плавичасту боју, као и у суботу уочи Васкрса, и појављивао се 20 пута”.

“Тог дана кад смо били крај Гроба Господњег патријарх се молио око један час. Видео сам плави бљесак у Кувуклији, а затим је он све јаче и јаче светлео. Пламен је мало помало, а потом разгоревајући букнуо и када је свети патријарх почео да предаје запаљене свеће верницима, пламен се ширио по целом храму муњевитом брзином”.

Да би се отклониле сумње у овај чудесан догађај, појава Светог огња се збива под строгим и ревносним надзором цивилних власти. Ево белешке о службеним мерама које се предузимају:

“Све ватре у храму се гасе још претходног дана, на Велики петак, и храм остаје под контролом полиције. Просторија Гроба Господњег се темељито прегледа и затим се улаз у њу запечаћује. Самог патријарха прегледају од главе до пете, како би утврдили нема ли нечег запаљивог. Тек после тога скидају печат са улаза у Гроб Господњи и пуштају патријарха у њега ради добијања Благодатног огња. Кроз неко време, после усрдне молитве, добивши Благодатни огањ, патријарх њиме пали свежњеве свећа, излази и предаје огањ присутнима у храму, и сав се храм озарује морем огња.” (“Чуда на гробу Господњем”, 3-4)

Овај Благодатни огањ током првих минута апсолутно не пали и не пече. Тек после постаје уобичајени, стихијски, материјални.

О Благодатном огњу писали су још Свети Григорије Ниски (4. век) и Свети Јован Дамаскин (8. век), црквени историчар Јевсевије (4. век). Трифон Коробејников и Јуриј Георгиј Греков, московски ходочасници из 16. века, бележе да су међу присутним хришћанима на Велику суботу у Храму гроба Господњег, баш овим редом: Грци, Сиријци, Срби, Ибери (Грузини), Руси, аријанци, воложи…

Из описа бројних ходочасника дознајемо да су православни првосвештеници који добијају Благодатни огањ људи високе духовности, који сами представљају узор благочестивости. У успоменама Варваре Брин де-Сент Иполит, ходочаснице из 19 века, она описује како је после појаве овог чуда на Велику суботу 1859. године посетила митрополита Мелетија из Петре, који је те године примао Благодатни огањ: “Био је веома омршао и убледео, али је израз његовог лица зато био пријатнији и одликовао се необичним спокојем. Посматрао ме пажљиво и продорно и, погађајући моју потпуну убеђеност у знамење Божје благодати, рекао: ,Овога пута благодат је већ била сишла на Гроб Спаситељев када сам ушао у Кувуклију; јасно је: ви сте се сви тако усрдно молили да је Бог услишио ваше молитве. Дешавало се да се дуго молим са сузама, а да огањ не силази с небеса до два часа. Овога пута сам га угледао чим су се за мном затворила врата… Кад сам изашао, био сам као слеп, ништа нисам видео’, одговарао је. ,И да ме нису придржавали, пао бих!'”

https://mitropolija.com/2022/04/22/rtv-niksic-uzivo-iz-jerusalima-silazak-blagodatnog-ognja/

У име Оца и Сина и Светога Духа!

Данас се сећамо чуда које је Господ Исус Христос учинио на путу ка Својим страдањима. Господ васкрсава Лазара, човека који је био друг Божији, Његов ученик, и рођени брат Марте и Марије које су служиле Христу (в.: Јн. 11) и које су биле међу Њему најближим људима.

Лазар се разболео и умро је. Положен је у гроб, по тадашњим обичајима у пећину, која је после тога била затворена каменом. Прошло је већ прилично много времена и његово тело је почело да се распада. Кад је Христос дошао да га васкрсне његова сестра је у недоумици рекла: «Већ смрди.» У овим речима је било у сумње у то да је тако нешто могуће. Како је могуће васкрснути човека чије се тело већ видљиво распада? Односно, он није умро недавно или јуче, већ су очигледно видљиве последице његове телесне смрти. Господ васкрсава Лазара и он је касније још дуги низ година служио имену Господњем и управљао је Црквом на Кипру, где га се људи и данас сећају и поштују га.

То је прича и о сваком од нас. Уоште, сви јеванђељски догађаји су овде с нама и све време прожимају цео наш живот. Сви јеванђељски догађаји су непосредно везани за наш лични живот, и што је главно, за спасење наше душе. Сваки човек који је примио свето крштење и чак сваки човек који је бар једном у животу начинио корак ка спознаји истинитог Бога већ је друг Божији, као што је то био Лазар.

Али наши грехови и наш немаран живот нас често доводе до тога да наступа смрт свега доброг, лепог и Божанског у нашој души. Наши грехови разлажу наш живот, убијају га, и ми сами почињемо да смрдимо, а да то ни не примећујемо.

Има грехова, страствених навика и болести који заиста изазивају непријатан мирис. Људима који се налазе у близини таквог човека бива непријатно. То је очигледно испољавање последица греха. Уопште, тешко је налазити се у истој просторији с грешником. Многи на основу сопственог искуства знају да се у том случају шири неки тежак задах. Исти такав тежак задах се осећа у близини покојника који се распада. Жив човек не може да издржи овај задах, који га трује.

Овакве људе који већ смрде због својих грехова, који су већ скоро пропали и умрли Господ васкрсава, чисти, приближава Себи и сједињује са Собом у вечном васкрсењу и вечном животу. Лазарева прича је прича сваког од нас.

Овај догађај нам говори и о томе како пажљиво и с каквом љубављу треба да се опходимо према нашем ближњем који смрди. Као што су сестре молиле Христа, плакале, причале о смрти свог брата, тако и ми треба да вапијемо ка Господу због смрти и распадања нашег ближњег, да Га молимо и да безгранично верујемо да је Он – Син Божији и да може да васкрсне грешника.

Пролази Велики пост и многи од нас се ужасавају због свести о томе да је време прошло узалудно, да су остали исти ходајући лешеви који се распадају због својих грехова као што су и били. Али пред Страсну седмицу Господ нам даје радост Васкрења, подсећа нас на то да ће нас васкрснути и да има моћ да нас избави од сваког греха, распадања, смрти и трулежи.

Свако од нас носи на себи знамење победе – крст Христов. И ми као деца Божија, као сведоци васкрсења Четвородневног Лазара, сад кад Господ креће на Своја крсна страдања, носимо овај Христов крст као «они који носе знамење победе» и кличемо: «Осана, благословен је Онај Који долази у име Господње!»

Амин.

https://srpska.pravoslavie.ru/92791.html

И завиђаху браћа Јосифу…

и продадоше Јосифа Исмаилћанима за двадесет сребрника;

и они одведоше Јосифа у Мисир (1. Мојс. 37).

У данашњим песмама и поукама православна Црква истиче краснога Јосифа као праобраз Спаситеља нашег у страдањима Његовим. Јосиф је страдао због зависти браће своје. Завидљива браћа продала су Јосифа трговцима за 20 сребрника. Но по Божијем промислу Јосиф је у ропству постао велики и славан. И као такав он је у гладне године исхранио браћу своју и спасао њих и жене њихове и децу њихову од гладне смрти. Тако је он буквално испунио речи Христове: ко тебе каменом ти њега хлебом, иако те речи тада још нису биле јављене свету. Он је после доселио браћу своју и оца свога у Мисир, и кроз то определио цео доцнији ток израиљске историје. Не он, него Бог. Јер Господ чува праведника од свих беда и прославља га у сва времена.

Потомци оне исте браће, која су Јосифа хтела уништити, припремали су уништење и Сина Божијега. Завист праотаца према бољем од себе пренела се и на прапотомке. Један од њих продао је учитеља свога за 30 сребрника. И сви скупа предали су га незнабошцима на осуду онако како су и праоци њихови предали младога Јосифа незнабошцима. Сличност је заиста велика, поред све разлике у сразмери. Због те сличности Црква данас спомиње судбу Јосифову. Да покаже свима нама, како је отров зависти дуготрајан. Како се тај отров преносио с отаца на синове кроз сто поколења, од Јосифа до Господа Христа. Нису помогле ни све милоште Божије према том народу кроз хиљаде година. Нису га облагородила ни сва страшна чудеса Божија кроз сву његову историју. Остале су узалудне све опомене Божије. Сва викања пророка угушена су у крви. Оци су убијали једне пророке, а синови су им подизали споменике; синови су опет убијали друге пророке и остављали унуцима труд око споменика, који су сведочили о њиховим злочинима.

Ја се чудим многим људима нашег времена што пишу књиге против Јевреја, кад постоји Библија. Сва пера у свету да се поломе пишући оптужбу против овога народа не могу саставити онакву оптужбу какву нам пружа Библија. Цела Библија представља језовиту оптужбу племена Израиљева, са изузетком нешто праведника. А Библија је књига коју нису писали ни Аријевци ни Антисемити, ни Хамити ни Јафетити, него баш сами чисти Јевреји. Овако говори велики пророк Исаија кога су они после тестером жива престругали, па му на гробу подигли споменик – овако он говори и оптужује: Безакоња ваша раставише вас од Бога вашега, и гријеси ваши заклонише лице његово од вас да не чује. Јер су руке ваше оскврњене крвљу и прсти ваши безакоњем; усне ваше говоре лаж и језик ваш изриче опачину. Нема никога да виче за правду нити има кога да се пре за истину; уздају се у ништавило, и говоре лаж; зачињу невољу и рађају муку. Носе јаја аспидина и ткају паучину; ко поједе јаје њихово, умре, ако ли га разбије, излази змија. Ноге им трче на зло и брзе су на проливање крви праве; мисли су им безакоње; на путевима је њиховим пустош (Иса. 59). Ово није ни пола стране од оне оптужбе која износи близу 1000 страна, и која се назива Библија. Зашто, дакле, да ми пишемо оптужбу на тај несрећни народ, кад су је они сами написали, и као зеницу ока чували и очували кроз векове и свету предали? Није ли и сам Спаситељ рекао Јеврејима: Немојте мислити, да ћу вас ја тужити Оцу; има ко ће вас тужити – Мојсије (Јов. 5, 45). Мојсеј, и сви пророци, и сви апостоли – све њихови људи, њихове крви и језика. С тога их нећемо ни ми тужити и судити, него ћемо са страхом и трепетом данас посматрати недело њихове зависти према безгрешноме Господу и Спаситељу нашем. Као кад један лекар расече мртво тело пијанице, па показује његово срце и јетру и бубреге и мозак, све надувено и разједено од алкохола, тако Црква пред нама данас отвара душу Христових судија и убица, и показује нам ту душу сву разједену и поцрнелу и иструлелу од зависти. Један само поглед на ту гадну душу испуњава нас крајњом одвратношћу и утврђује у нама чврсту одлуку да се нећемо никад подавати зависти. Јер завист није од нашег Створитеља него од нашег непријатеља и рушитеља. Завист је атмосфера пакла; она је ваздух који демони дишу, храна којом се хране, пиће којим се поје, отров који испуштају из себе.

Но да се не задржавамо дуго ни у мислима на овој пакленој отровној атмосфери. Погледали смо на лешеве отроване завишћу, и доста. Не треба се ни мислима задржавати на злу. Чак опасно је на зло и мислити, јер се ум човечији од тога раслабљава. Уклони се од зла и сотвори добро. Дигнимо се свим мислима у поднебље здравља и светлости. То је поднебље у коме је Господ наш Христос. Ту се удише и издише добра воља. Ту се ум храни позитивном божанском истином, а срце поји радосном божанском љубављу. Ту се човек радује добру свога ближњега, и брат се весели напретку свога брата. Ту кад се неко узвиси трудом и паштењем, стотину руку помажу му да се још више узвиси; а кад неко падне стотине руку пружају се да га дигну. Ту с песмом један служи многима и многи једноме. Ту свак постаје велики на тај начин што се труди да друге учини великим. И свак постаје славан трудећи се да друге прослави. И свак постаје срећан трудећи се да друге усрећи. И свак бива сит трудећи се да друге нахрани. И свак се испуњује радошћу трудећи се да друге обрадује. Ту влада здравље и светлост. Ту се човек повраћа у своје првобитно нормално стање. Он се покорава Богу као Родитељу своме. И све бива ново и препорођено: и човек и сва твар. И небо се отвара широм и благослов Божији излива се на људе. У то и такво поднебље хтео је Господ Христос уздићи сав род човечји из отровне атмосфере зависти, мржње, себичности и братоубиства. И успео је у томе. Ако ли се рече, да Он није успео да дигне све, то није Његов неуспех него оних који Му нису хтели пружити руку за своје спасење; који су више волели таму него светлост и своју несрећу више него своју срећу. Ако није успео са фарисејима, успео је са апостолима; и ако није успео потпуно са јеврејским народом, успео је са многим другим народима. Ако није успео са некима, успео је са многима. Његова војска спасених у царству небеском за две хиљаде година броји се на милијарде. Ја бих желео свим срцем да и ви сви будете уписани у успех Христов, и да се сви убројите у војску спасених, заједно са оцима и праоцима вашим, толико намученим за име Његово. Њему, једином Неодољивом и Победоносном, слава и хвала у сва времена, и изнад свих времена, на век века. Амин.

https://mitropolija.com/2022/04/18/sveti-vladika-nikolaj-zicki-beseda-na-veliki-ponedeljak/

Страсна седмица (грчки: Μεγάλη Εβδομάδα - Велика седмица) - Последња седмица Васкршњег поста пре Пасхе - Васкрса, проводила се од најстаријих времена у најстрожем посту. Апостолске установе прописују да се ове седмице употребљавају само хлеб, со и воће, а Велики петак и Велика субота су потпуно без хране. Од давнина се назива Великом седмицом. Будући да се Света четрдесетница завршава у петак, пред Суботу светог и праведног Лазара, Јерусалимска црква је ову суботу прибројавала Великој седмици. Сваки дан ове седмице, назива се у богослужбеним књигама, светим и великим због светих и великих догађаја који су се збили тих дана. Сваки дан има своју тему, а сви заједно се проводе у посту без уља, изузев Великог четвртка који се сматра празничним даном, јер је овога дана установљена Света тајна Евхаристије. Богослужење ових дана изложено је у Посном триоду. Посни триод ову седмицу назива Седмицом спасоносних страдања.

Велики понедељак (грчки: Μεγάλη Δευτέρα) - Понедељак Страсне (Страдалне) седмице посвећен је последњим догађајима из земаљског живота Господа Исуса Христа који су предсказани у животу страдалног Јосифа, сина старозаветног патријарха Јакова. Попут Јосифа, кога су браћа из зависти бацила у јаму, а затим га продала да би он касније владао Египтом, и Спаситељ је предат у руке грешника, осуђен, распет и сахрањен, а после Свога Васкрсења влада светом.

Поред успомене на Јосифа, старозаветног страдалника, служба овога дана посвећена је и проклетству смокве коју је Спаситељ због њене неплодности осудио да се осуши (Мт 21, 17-22; Мк 11, 19-26), а она је слика јеврејске синагоге која је Спаситеља предала на смрт.

Три песме ο целомудреном Јосифу, праобразу Господа Исуса Христа, за службу овога дана написао је Роман Слаткопевац, а остале песме свети Андреј Критски, свети Јован Дамаскин и Косма Мајумски.

Велики уторак (грчки: Μεγάλη Τρίτη) - Уторак Страсне (Страдалне) седмице својом службом посвећеном јеванђелском казивању ο десет девојака учи Хришћане да буду увек спремни, попут пет мудрих девојака да Христа, небеског Женика, дочекају и сретну, не само целомудреношћу, већ и добрим делима (јелејем, који се спомиње у одељку који се чита тог дана на Пређеосвећеној Литургији), јер за спасење није довољна само девственост већ и дела хришћанског милосрђа. Поред ове приче, читају се још и друге две: ο талантима и ο Страшном Суду. Песме за службу овога дана написали су Роман Слаткопевац, Косма Мајумски и свети Андреј Критски.

Велика среда (грчки Μεγάλη Τετάρτη) - Богослужбене химне овога дана говоре ο жени грешници која је миром помазала Исуса Христа (Лк 7, 36-50). На Велику среду престаје се са служењем Пређеосвећене Литургије као и са читањем молитве светог Јефрема Сирина коју прате велики поклони.

Велики четвртак (грчки: Μεγάλη Πέμπτη) - Четвртак Страсне (Страдалне) седмице, у својој служби сећа се свештеног омивања ногу Aпостола од стране Спаситеља, Тајне вечере, односно установљења Свете тајне Евхаристије и натприродне молитве и предаје Господа Исуса Христа у руке грешника. Оплакујући почетак Господњих страдања, Црква се у исто време мистично радује поводом установљења Свете Евхаристије - тајне Христовог Тела и Крви, тајне Светог Причешћа. Од изречених речи: "Ово чините у мој спомен..." (Лк 22, 19; 1 Кор 11, 24), па до данас, Света Евхаристија служи се на свим Православним престолима докле Господ поново не дође.

У току вечере, Господ је открио издајство једног од својих ученика, а потом је са својим ученицима отишао у Гетсимански врт, где је својом личном молитвом указао да је молитва за време невоља, страдања и искушења највећа снага за подношење свих животних потешкоћа, па и телесне смрти.

На Литургији Великог четвртка освећује се, по потреби, Свето миро у саборним храмовима у седиштима аутокефалних цркава, чије је варење почело на Велики понедељак. На овој Литургији такође се освећују и припремају причасни дарови за болеснике, који се на часним трпезама чувају преко целе године. Уместо херувимске песме, причасне и песме "Да исполњатсја.." пева се део молитве пред Причешће: "Вечери твојеја тајнија.." Увече се држи велико бденије и чита се Дванаест страсних Јеванђеља, у којима су описана страдања Господња.

За успомену на омивање ногу од стране Спаситеља, у саборним храмовима појединих цркава и данас се врши чин омивања ногу после одслужене архијерејске Литургије светог Василија Великог, нарочито у Јерусалиму. У Српској Православној цркви, овај чин се вршио већ у првој половини четрнаестог века, као што се види из Типика српског архиепископа Никодима. У Карловачкој Митрополији обновио га је Митрополит Павле Ненадовић.

Велики петак (грчки: Μεγάλη Παρασκευή) - Петак Страсне (Страдалне) седмице је дан крсног страдања Господњег. На тај дан, Црква се сећа догађаја који су непосредно претходили Распећу; почевши од извођења Исуса Христа пред суд Понтија Пилата, неуспелог покушаја да Га оптуже, па до гласног викања јудејског народа: "Распни Га!"; ношења крста кроз град, на путу према Голготи; разапињања и праштања џелатима речима: "Оче, опрости им, јер не знају шта раде"; умирања, скидања са крста, помазивања миром, повијања Тела платном и полагања у гроб; постављања страже да чува гроб да неко не украде Тело Господње.

Тог дана Литургија се не служи, изузев ако би Благовести пале на тај дан, а не служи се зато што се на Литургији приноси Богу бескрвна жртва, а на тај дан је Исус Христос принео сам себе на жртву.

У богослужењима Великог петка спомиње се хватање Господа Исуса Христа, суд јеврејских старешина и римског проконзула Понтија Пилата над Њим, крсна страдања, смрт и скидање са крста. Сама богослужења тог дана састоје се из: јутрења - на коме се чита Дванаест страсних (страдалних) Јеванђеља (ово јутрење се обично служи увече на Велики четвртак), царских часова и вечерња, тј. опело Христово, са изношењем плаштанице. После вечерње, поје се мало повечерје са каноном ο распећу Господњем, такозвани Плач Пресвете Богородице, чији је аутор Симеон Логотет из X века. Овога дана предвиђен је најстрожи пост.

Велика субота (грчки: Μεγάλο Σάββατο) - Овај дан посвећен је успомени на погреб Господа Исуса Христа и Његов силазак у Ад. Присуство Христово у гробу је Телом, а духом је био у Аду, а у исто време је на престолу био са Оцем и Духом, самим тим што је Он свеприсутни Бог, неодвојив од друга два лица Свете Тројице. То је она субота у коју је Господ Исус Христос показао да је дошао крај старом веку који је био обележен светковањем суботњег дана, и отпочео нови век у коме се светкује дан Његовог Васкрсења, дан есхате, дан који сви Хришћани жељно очекују - Други Христов долазак.

Јутрење Велике суботе у новије време не служи се рано изјутра, већ на Велики петак увече. Пред Христовим гробом, уз кађење и држање свећа, врши се слика Христовог погреба. Уз читање целог 118/119 Псалма певају се статије - стихови у којима се слави умрли Спаситељ као Васкрсење и Живот и изражава бол, жалост и туга Пресвете Богородице. Све је ово подељено на три статије. У канону Велике суботе, чије су песме написали Марко Идрунтски (од прве до четврте) и Косма Мајумски (од шесте па до краја), док је ирмосе прве четири песме писала монахиња Касија (810), слави се победа Христова над смрћу и први пут се сазнаје да је овај шабат, ова благословена субота у којој Спаситељ лежи мртав, преблагословена субота. У њој је Спаситељ уснуо, уз Његово обећање да ће Васкрснути у трећи дан.

При крају јутрења, плаштаница се носи три пута око храма, а после њеног поновног полагања у гроб, чита се пред њом Језекиљево пророштво ο васкрсењу мртвих (Јез 37,1-14), Апостол и Јеванђеље. Великосуботном Литургијом светог Василија Великог почиње Васкрсење. Све до читања Апостола, свештеник служи ову Литургију у црној одежди, а потом облачи белу, јер су се у току ове Литургије крштавали оглашени, који су се током целог Васкршњег поста припремали уздржавањем од хране, молитвама и поукама за крштење, које се увек врши у белим одеждама. Једино на овој Литургији, Јеванђеље се не чита са амвона или са царских двери, већ на Христовом гробу, јер је Анђео на гробу Господњем објавио мироносицама вест ο Христовом Васкрсењу. Велика субота је једина субота у години када се пост састоји у сухоједењу.

Страсна Јеванђеља (грчки: Δώδεκα Ευαγγελίων - Дванаест Јеванђеља) - Ова јеванђеља излажу садржину страдања Христових - зато се и зову страсна; у питању су Христове страсти, то јест страдања. Има 12 страсних Јеванђеља према броју сати ноћи. Одломци ο Христовом страдању узети из сва четири Јеванђеља и распоређени за читање, а између одломака иду антифони - песме које за овај празник имају велику садржајну сличност с текстовима Јеванђеља. Читају се на јутрењу Великог петка, и она, заједно са антифонима који се певају, треба да верне мотивишу да целу ноћ проведу у молитви - како би се усличили Апостолима, који су са својим Учитељем провели ноћ у Гетсиманском врту. Припев који претходи и следи читању Јеванђеља, није редован, него посебан и садржајно је сагласан и дану и текстовима ο страдању Христовом; он гласи: "Слава дуготрпљењу Твоме, Господе". Њихов избор и употреба за овај дан потиче из раних векова. Свети Јован Златоусти говори ο њима као одређеном појму и пракси за Велики петак, односно Велики четвртак навече.

Извор: Информативна служба СПЦ

у Част Славне Владичице наше Богородице и Приснодјеве Марије

Године 2002. Синод УПЦ Московског патријархата донео је решење о прослављeњу иконе – Ја сам с вама и нико не може против вас.

Икона је унета у званични списак чудотворних икона; одређен је дан њеног прослављења на похвалу Мајке Божије, утврђен је тропар, састављена је молитва и Акатист.

По црквеним канонима прослављење иконе или светитеља обавља се у једној помесној Цркви а затим се разноси по другим Црквама.

Икона је осликана у Леушинском женском манастиру посвећеном Св. Јовану Крститељу, крајем 19. века.

Посебно израђена, била је урађена за Светог Праведног Јована Кронштатског који ју је назвао, Спаситељица Русије.

Касније је Праведни Јован благословио да се она прода Василију у Муравјову, будућем старцу Серафима Вирицког.

Претпоставља се да је касније икона била предата духовној деци преподобног Серафима, у Светогеоргијевском женском манастиру, у селу Даневка, Черниговске епархије.

Икона се прославила многим исцељењима страдајућих који су о томе посведочили у две књиге, издате од стране Светогеоргијевског женског манастира.

Леушински манастир, где је осликана икона, 30 тих г. ХХ века, потопљен је ради изградње рибњака.

Икона се прославља у суботу пете недеље (Глувне) Великог поста.

Чуда

Пред овом иконом моле се за очување Русије, за установљење и устројење православних храмова, такође и за исцељење од различитих недуга.

Изображење

Икона је осликана на жутој подлози са карактеристичним плавим огртачем код Пречисте Дјеве. Имајући у виду да је плава боја, Богородичина боја, на читавом приказу, она – доминира.

Богомладенац, као Спаситељ света, приказан је у белом хитону са раширеним рукама, у потпуности окренут к свету – због ког је дошао и живот свој безрезервно положио.

За овај отклон од Богомајке и пружање к свету, за који је добровољно пострадао, не можемо рећи да има карактер, насилног отимања из наручја Свете Дјеве; више је у питању, спонтано изливање Његове љубави за свет који страда: топло и безазлено пружање свету, који “није знао када је похођен“.

Страдалник, овде приказан као младо дете, без икакве задршке се пружа свету, даје му Своју Љубав, уточиште и заклон те као да жели да понови речи Своје Родитељке, које је изрекла роду људском  : Ја сам са вама и нико не може против вас – што је и сами назив који је чудотворна икона и добила.

Молитва Пресветој Богородици у част Њене иконе ,, Ја сам са вама “

О, Свеблага Заштитнице рода хришћанскога, Мајко Онога Који све држи десницом Својом, Христа Бога нашега !

Излиј на нас милосрђе и доброту Његову да се не уплашимо видљивих и невидљивих непријатеља, као што си рекла онима који се у Тебе уздају: ,, Ја сам са вама и нико не може против вас “.

Сачувај Свету истиниту Православну Цркву и обитељ нашу од раскола и јереси и постави темељ покајања народа нашег.

Поврати Свету Русију на пут праве вере, дарован јој од Бога, да се испуни тамјаном молитава и расцвета као пољски љиљан;  да поживимо у побожности и чистоти, увек чувани Тобом од искушења антихриста, најезде туђинаца, међусобних сукоба, земљотреса, огња, глади и помора, од изненадне смрти, раздора у породици: монахе укрепи и спаси нас, Пречиста, јер се уздамо у Тебе, по ономе што си рекла : ,, Ја сам са вама и нико не може против вас “. Њему приличи, слава, моћ, част и поклоњење, сила и величина, Оцу и Сину и Светоме Духу, сада и увек и у векове векова. Амин.

Тропар, глас 6

Владичице чиста, погледај, Богородице, види наше болести и умилостиви, Пречиста и исцели нас од нечисте савести по Твојој милости, који ти се обраћају, слуге твоје : ,, Ја сам са вама, и нико не може против вас “.

https://mitropolija.com/2022/04/09/cudotvorne-ikone-majke-bozije-ja-sam-sa-vama-i-niko-ne-moze-protiv-vas/

Благодат Духа Светога чини сваког човека, још док је на земљи, сличним Господу Исусу Христу. Колико смо ми Хришћани срећни што имамо таквога Бога!

Жао ми је људи који не знају Господа. Они не виде вечну светлост и после смрти одлазе у вечну таму. Ми то знамо, јер Дух Свети Који је у Цркви, открива Светима шта се збива на Небу, а шта у аду.

О, јадни залутали људи! Они не знају шта је права радост. Истина, понекад се веселе и смеју, али смех којим се они смеју и радост којом се радују, претвара се у плач и муку духу.

Наша је радост Христос. Својим страдањем Он нас је записао у Књигу живота и ми ћемо у Царству Небесном бити вечито са Богом, и видећемо славу Његову, и наслађиваћемо се Њиме. Наша је радост Дух Свети. Он је бескрајно благ и пријатан и сведочи души о њеном спасењу.

О, браћо моја, молим вас и преклињем у Име Божијег милосрђа, верујте у Јеванђеље и у сведочанство Свете Цркве, и осетићете се још овде на земљи као у Рају. Јер Царство је Божије унутра у вама. Љубав Божја уноси Рај у душу. Многи кнезови и господари, када су осетили ту љубав, напустили су своје положаје. И то је разумљиво, јер Божија љубав до суза наслађује душу благодаћу Духа Светог и ништа се земаљско не може упоредити са њом.

facebook.com/duhovnepouke

Архангелу Гаврилу узносимо хвалу у песмама, приређујући му празнични сабор два пута годишње. Његов први сабор празнујемо сутрадан по Благовестима Пресветој Богородици, 8 априла (26. марта по старом календару), а други 26. јула (13. јула по старом календару).

Овај Архангел Божји Мојсија, који избеже од фараона, научи у пустињи – писању књига, испричавши му постанак света, стварање првога човека Адама, живот његов и патријараха после њега, потоња времена, потоп и раздељење народа; још му објасни положај небеских планета и стихија; научи га аритметици, геометрији и свакој мудрости. Он пророку Данилу протумачи чудесна виђења о царевима и царствима, која су имала касније настати, а која му беху престављена у виду разних зверова; обавести га о времену ослобођења људи Божјих из Вавилонског ропства, и о времену првог доласка Христовог у свет оваплоћењем од Пречисте Дјеве. Он се јави Светој праведној Ани, која у своме врту туговаше због бездетности своје и са сузама се мољаше Богу, и рече јој: Ано, Ано, услишена је молитва твоја, уздаси твоји минуше облаке, а сузе твоје изиђоше пред Бога; и ево, ти ћеш затруднети и родити преблагословену Кћер, због које ће се благословити сва племена земна, и њоме ће се дати спасење свету, а добиће име Марија.

Исто тако Свети Гаврил се јави и праведном Јоакиму, који се постио у пустињи, и објави му исто што и Светој Ани: да ће добити Кћер, од векова унапред изабрану за Матер Месији, који ће доћи ради спасења рода људског. Овај велики Архангел би додељен од Бога за чувара богодевици Марији, рођеној од нероткиње, и када Она би уведена у храм он је хранио, свакодневно Јој доносећи храну. Он се јави Светом свештенику Захарији, стојећи с десне стране кадионог олтара, и благовести му да ће његова жена Јелисавета родити Светог Јована Претечу Господњег, и када Захарија не поверова у то, он му немилом свеза језик док се речи његове не збуду. Овај првак Божји, послат од Бога у Назарет, јави се Пречистој Дјеви, обрученој за праведног Јосифа, и благовести Јој зачеће Сина Божјег осењењем и дејством Светога Духа у Њој. Он исти јави се и Јосифу у сну, уверивши га у девственост Свете Дјеве Марије и да је оно што се зачело у Њој од Духа Светога. А када се Господ наш роди у Витлејему, овај анђео Господњи Гаврил јави се пастирима који чуваху ноћну стражу код стада свог, и рече: “Јављам вам велику радост: данас вам се роди Спаситељ!” – и одмах са мноштвом војника небеских запева: “Слава на висини Богу, и на земљи мир, међу људима добра воља!”

Сматра се да се овај анђео јавио с неба Христу Спаситељу пред Његово добровољно страдање када се Он молио у Гетсиманском врту, пошто име Гаврил значи: крепост Божија. Јавивши Му се, дакле, Гаврил Га је крепио, пошто поред других својих служења има и то – да крепи оне који су у подвизима, а Господ се наш тада подвизавао у усрдној молитви.

Овај анђео јави се мироносицама седећи на камену гроба и објављујући им Христово васкрсење из гроба: јер он, који је био благовесник зачећа и рођења Господња, показа се благовесником и васкрсења Његова. Он се јави и Пречистој Дјеви Богородици када се Она топло мољаше на Гори Маслинској, обавести је да се приближило Њено чесно успење и са земље на небо пресељење, и даде Јој светлу гранчицу рајску.

Сећајући се ових многократних јављања његових у Старом и Новом завету и знајући његово непрестано посредовање пред Богом за род хришћански, Света црква му сада прирећује саборно празновање, да би људи Божји с усрђем свагда и пламено прибегавали к заштити и помоћи толиког заступника и добротвора рода људског, и његовим молитвама добијали отпуштење грехова од Христа Господа Спаса нашега.

Тропар (глас 4):

Небесних војинстав архистратиже, молим тја присно ми недостојнији, да твојими молитвами оградиши нас кровом крилу невешчественија твојеја слави; сохрањујушче ни, припадајушчија приљежно и вопијушчија: от бјед избави ни, јако чиноначалник вишњих сил.

https://mitropolija.com/2022/04/08/sabor-svetog-arhangela-gavrila-6/