Увек је сложено и нејасно чинити прве кораке, када си већ свестан да Бог постоји и да ти то нешто значи, то јест ти се не само просто слажеш са тим схватањем, већ одлучујеш да више не можеш да живиш тако како си раније живео. Нешто треба мењати.

Што више живимо у Цркви тим више почињемо да схватамо да се број разних питања не смањује већ их је сваки дан све више и више. При чему се питања умножавају независно од степена нашег духовног или светског образовања, она су као снежна лопта – што се даље котрља постаје све већа и непредвидива.

Међутим од стања наше спремности да примимо сложеније ствари зависи и наша спремност да улажемо напоре за формирање хришћанина у самом себи. Увек је сложено и нејасно чинити прве кораке, када си већ свестан да Бог постоји и да ти то нешто значи, то јест ти се не само просто слажеш са тим схватањем, већ одлучујеш да више не можеш да живиш тако како си раније живео. Нешто треба мењати. Али како мењати и шта мењати – разумевање тога не долази одмах. И овде постоје одређени разлози. За хришћанина почетника у вери главни проблем је сагласност сопственог спољашњег облика том унутрашњем себи задатом идеалу, коме сви треба да тежимо. То је једна од најболнијих тема за људе који себе сматрају верницима. Заиста, живимо у свету који се препознаје по одећи, али се не може увек по њему и живети. И од те болести не болују само атеисти – добар део наше црквене заједнице сматра најважнијним борбу са спољашњим човековим омотачем, заборављаљући да је спољашњост врло често варљива.

Наравно не треба мислити да спољашња страна није уопште важна. Али у прво време нашег црквеног живота она заиста ни о чему не говори, и треба сачекати сасвим мало када ће све стати на своје место и човеку ће постати јасно да црква није место за демонстрацију модног пирсинга и татуа. Исто као и сваки човек који је решио да се озбиљно бави спортом схвата раније или касније да мора да научи и поштује правила игре уколико жели да заиста постане прави спортиста. Али ако се наша пажња сваки пут зауставља само на томе онда је то опасност јер ће то спољашње остати за нас најважније у целом нашем црквеном животу.

Тактичност је важна увек и у свему. А посебно је важна у тако префињеној области духовног живота, посебно када себе сматрамо зналцима и не презамо од тога да дајемо савете, како онима који нас питају, тако и у вези са нашом унутрашњом потребом да поделимо оно што несумњиво знамо. И много грана се ломи управо у овој фази. Када човек тек почиње да прави прве кораке ка Цркви, за њега је као никад у животу важно да осети раме, али не оно које ће га гурнути, већ оно на које може да се ослони.

У Цркви увек делују антиноми. С једне стране треба потпуно да верујемо Њеном опиту. С друге – треба самостално да распознајемо где је заиста опит Цркве, а где његов фалсификат. И тај опит распознавања се даје само онима који улажу напор, а можемо да улажемо само своје сопствене напоре, и тада ће нам Бог помагати и указивати на који начин треба да поступамо. Понекад млади хришћанин може да каже да воли Бога а Бог њега – не. Али то лажно тврдјење се појављује само због тога што нам је веома тешко да одмах одвојимо зрно од плеве и схватимо у чему је заиста Божији Промисао, а у чему само људско мудровање. Али то схватање се не задобија одмах. То је то схватање на које смо позвани да стичемо током свог овоземаљског живота. Главна аксиома хришћанског живота се састоји у томе да Бог “жели да се сви људи спасу и дођу у познање истине” (1 Тим. 2, 4). Остаје само да се одазовемо на Божији позив и почнемо и сами да се трудимо.

http://www.manastir-lepavina.org/vijest.php?id=164

ечи Псалма 116 су дивне и лепе. Њихова једноставност и прецизност прилагођавају душу и ум највишој духовној хармонији.

«Људска душа стиче особине које одговарају њеној делатности», пише св. Игњатије (Брјанчанинов).

Зато је толико важно да своју душу непрестано водите из таме ка светлости, из неверовања у веру.

Према Игњатију (Брјанчанинову), «сви утисци који чине власништво душе у часу њене смрти остају њено власништво заувек, служе као гаранција или њеног вечног блаженства или њене вечне несреће».

***

«O Господе, ја сам слуга твој, ја сам слуга твој, син слушкиње твоје; расковао си с мене окове  моје. Жртву за хвалу принијећу теби, и име Господње призваћу».

Господе, ослободио си ме од празних и непотребних радњи и речи, од непрестаног трагања за стварима туђим мојој души, уклонио си од мене руком Својом све штетно и погубно.

Испунио си Собом све празнине мог срца и показао ми светлост Истине, дајући истинску радост и утеху.

Помогао си ми да избацим из живота све што је вукло доле, оптерећивало мој дух, све површно и бескорисно. А ти си заузео њихово место. Узео си на себе моје немоћи и из ништавила и безумља призвао моју вољу.

Испунио си мој живот смислом, поставши његов главни Смисао.

«Вјеровах кад говорих: У љутој сам невољи».

Кажем ово јер верујем. А Ти си једина брига душе моје. Моје старатељство.

Ја жалим за временом када се нисам одазвао на Твој позив, када Тебе нисам био пун.

«Сваки је човјек лажа».

Осећајући све јаче Твоје присуство и Твоју благодатну помоћ, схватам да је у поређењу са величином, добротом, Твојом истином, свака особа, па и она најбоља, лажљива и безначајна. Стога је моја нада само у Тебе, Господе.

Однос између Творца и творевине никада се неће поредити са односом једне творевине према другој.

«Бог је даљи од нас и истовремено ближи нам од било ког другог бића. Он је даље од нас, јер је сама разлика између онога који има основно начело Свог бића у Себи и онога коме се ово основно начело мора дати таква да је у поређењу са њим разлика између арханђела и црва безначајна. Он је творац, а ми смо створење. Он је оригинал, а ми смо дериват. Али у исто време, и из истог разлога, блискост између Бога и најгорих створења је виша од било које блискости између два створења», приметио је Клајв Луис.

Љубав према Богу је дата човеку при његовом стварању. То је корен живота, без којег нема самог живота. Сваки тренутак је дар Створитеља, наше биће светлуца само захваљујући Његовим енергијама и Његовој вољи, наше мисли су вођене Његовом снагом која нам је саопштена.

Творац је савршен. Његове творевине су генијалне и мајсторске и савршене у Њему, Његовој љубави. Ако се жалимо на своју судбину, своје предодређење, онда у овом случају не тежимо оној љубави која је већа, већ оној која је мања.

Само вера у Господа и Његову вољу и свесна жеља да јој се повинујемо, враћају свакога на првобитно замишљени план Бога за нас.

Ово је почетак почетка. Почетак нашег сједињења са Богом, који души отвара врата вечног блаженства.

https://pravlife.org/sr/content/psalam-koji-daje-ogromnu-snagu-i-nadahnutshe-unishtavajutshi-sve-povrshno-i-nepotrebno

Без Бога се свака добра намера претвара у зло.

Из Јеванђеља познајемо Спаситељеве речи: «...без мене не можете чинити ништа» (Јован 15:5). Пре свега, то значи да су без Бога сви наши подухвати осуђени на неуспех, без обзира на то, колико су мотиви добри. Али у тим речима постоји још једна нијанса — сви подухвати који се раде без Бога постају безбожни — у најдословнијем смислу. Са свим последицама и проблемима који су уследили.

Сетимо се само светске историје и догађаја последњих година и размислимо о томе. Све дивне идеје филозофа Просветитељства XVIII века о «слободи, једнакости и братству» завршиле су се у крвавој Француској револуцији. Као и идеје филозофа XIX века, завршене још крвавијом револуцијом и најбруталнијим тоталитарним режимима. На исти начин, све тренутне идеје о једнакости раса и полова, толеранцији и осталим стварима прерастају у стварну борбу против слободе говора, у диктатуру мањина. Чак и такве наизглед невине идеје као што су брига за животну средину или заштита животиња одједном постају оруђе мизантропије, и то толико да плаше чак и неке од оних који су се и сами у једном тренутку активно борили за било чија права.

Неверници тешко могу да схвате разлог таквог искривљења светлих идеја. Све то приписују људском фактору, покушавају да објасне са тачке гледишта економије, психологије, културе — било чега, али одговор није пронађен.

Много нам је лакше да схватимо и разумемо разлоге пропасти свих добрих намера. Jер тамо где нема Бога, ту је и ђаво. Како се каже, «свето место никад није празно», ако нема светости, његово место ће се одмах испунити злом. Ако свет одбаци Бога, тада све његове светле идеје одмах падају у моћ ђавола, без обзира да ли сви «светли идеолози» нашег доба верују у њега или не.

Овде за нас нема ништа ново: «Знамо да смо од Бога и сав свет лежи у злу» (1. Јованова 5:19). А задатак хришћана није да покушају да створе «царство Божије на земљи». Једноставно је немогуће створити га. Наш задатак је да овај зли свет учинимо бар мало светлијим и љубазнијим, а то се може учинити само с Богом и у Богу.

https://pravlife.org/sr/content/mitr-antonije-pakanich-nash-zadatak-je-da-ovaj-zli-svet-uchinimo-bar-malo-svetlijim-i

Димитрије Богдановић: ЛИК ЈОВАНА БОГОСЛОВА

Свети апостол и јеванђелист Јован Богослов био је најпре ученик Јована Ксритеља, али сусрет са Исусом, чудесним пророком из Назарета, прекретница је његовог живота. Млад, најмлађи међу апостолима, он полази за Исусом, слутећи присуство Бога у новом месији, правога и целога Сина Божијег. Тако је постао не само ученик него и сведок Христове искупитељске драме, Његов најмилији ученик, „онај кога љубљаше Исус“ и највернији, умни и мудри сведок. После вазнесења Христовог посвећује се проповедању „онога што је чуо, очима својим видео, што је размотрио и што руке његове опипаше“. Као старешина првих малоазијских цркава, мучен је у прогонству на острву Патмос, умире у Ефесу око 104. године после Христа.

Јована Богослова смо упознали кроз његове надахнуте списе: Јеванђеље, Саборне посланице, Откривење. Он нам се сам можда и најбоље открио у оним далеким споменицима светог предања, који одзвањају Јовановим предсмртним речима: „Дечице, волите се. И опет велим: волите се. У томе је сва ствар.“

Управо то предање потврђује утисак који се добија читањем свих његових библијских, канонских списа: Јован је човек који живи да би сведочио једну једину истину, истину о љубави као суштини бића, у којој се открива прва и последња тајна егзистенције. Он је боговидац и више од пророка и боговица Мојсија: гледајући саму инкарнацију Сина Божијег, очима, слушајући Његову вечну реч у непосредном додиру с Њим, он срцем доживљава Исуса као правог Бога, као Божијег Сина, Логоса, који се оваплотио, императивом Божанске љубави постао човек, да волећи страда и својим страдајућим вољењем преведе човека из царства таме у царство светлости, у видело бесконачног дана Божијег, у коме је све радост, све – милост, све – живот вечни. Њега не заводи догађај чуда: он је освојен Духом којим су чуда чињена. Он осећа, и зато зна, да је Исус – Логос, а то значи: Ум, Разлог читавог света, лепота једне хармоније у којој човеку припада место важније од оног које имају анђели: изнад и пре анђела. У сусрету са инкарнираном лепотом Духа, он сазнаје шта свет треба да буде: у складу – вечна радост. У Христа загледан, открива основни закон бића – апсолутну љубав, али и љубав посвећену и на известан начин „затворену“, па зато и несхваћену, у сукобљавању са баналним токовима живота.

Љубав Божија, „састрадална“ љубав, основна је импресија светог апостола Јована коју је понео друговањем са исусом. Јован није историчар. Није хроничар или биограф. Он не казује толико „биографију“ Исуса Христа, колико је тумач те биографије, проток који је види у једној метафизичкој, космичкој димензији, и који ту, сад Божанску биографију, саопштава онима који „имају уши да чују“, ум да схвате. У средишту његовог сазнања је – мистерија оваплоћења Логоса. Од величанственог пролога о виделу у тами, у јеванђељу, па све до оног вапаја на завршетку апокалиптичке визије будућности, у Откривењу („Да, дођи, Господе Исусе!“), свака његова реч и свака мисао извире из првог богосазнања Јовановог, из откривања истине – о Богу који постаје човек да човек постане бог, бог по милости и љубави Божијој.

Ниједан други апостол није у тој мери осетио и нагласио драматични моменат у тајни спасења као апостол Јован Богослов. У сукобима светлости и таме, Божанског и сатанског, небеског и земаљског, логосног и алогосног, лежи његова истина о свету.

Погрешно је тражити у речима овог јеванђелисте покушај философског обликовања хришћанског погледа на свет, још мање – неку гностичку мистификацију синоптичарског приказања Исусовог земаљског дела у прва три јевађеља. Јован је само „теологос“, богослов, онај који је „видео“ Божанску светлост у самоме њеном стваралачком акту логосног прављења историје, у акту обожења људске природе којим се побеђује смрт и разгони мрак греха у коме свет лежи. За Јована, Бог нипошто није гностичка „тмина“ већ светлост Логоса, а то значи – смисла и ума, поретка и склада.

Рекло би се да у томе Јован није оригиналан: о Логосу пишу и антички философи, и позни хеленизам. Сличности су, међутим, само делимичне и периферне. Оно што је у Јовановој теологији битно, а што је ново и друкчије од свега што неоплатонизам зна о Логосу, то је сведочанство очевица да Логос постаје тело, да се Логос очовечио, да се Он, дакле, открива у једном сотериолошком акту апсолутне љубави. Зато Јован са својим богосазнањем не постаје философ, већ апостол. Стога се и његова мисао не обликује као философска теорија већ као непосредно казивање или сведочанство духа, откривење Тајне Божије: истина његова није у томе да Бог постоји, него да Бог воли. Сотериолошком акту оваплоћења претходи унутрашња драма љубави у тројичном Богу. Отуда Јованов Бог није Бог у кога се само верује, већ Бог који се до умирања воли. Отуда је и вера апостола Јована пре једно жудно ишчекивање сусрета са вољеним него теорија религијске философије.

Та непосредност вере, та њена поистовећеност са љубављу, и то са љубављу Божијом, тај недовршени нагон да се оваплоти, пројектује у делима, у истинском – основно је обележје светога Христовог апостола Јована.

http://www.eparhija-sumadijska.org.rs/библиотека/item/1118-црква-празнује-и-молитвено-се-сећа-светог-апостола-и-јеванђелисте-јована-богослова

Пре много година у посету ми је дошао један студент. Са великом неодлучноћу и истовремено са истрајношћу тврдоглавог трагача, изјавио је, да је атеиста, међутим, да би веома желео да верује, али да не може. Годинама се питао, тражио је, али сав његов напор није давао никакав резултат.

Разговарао је са професорима, образованим људима, али није могао да утоли жеђ за октрићем нечег веома важног. И ето, тај студент је чуо за мене и решио је да подели са мном своја егзистенцијална трагања. Питао ме је о научном доказу постојања Бога.

– Да ли си упознат са интегралима и различитим једначинама?

– Нажалост, не – одговорио је – изучавам философију. 

– Штета, јер ја знам само за такав доказ – рекао сам кроз шалу.

Студент се збунио и заћутао је.

– Опрости – рекао сам – што сам се мало нашалио са тобом. Али Бог није једначина нити некакав математички доказ. Када би то било тако, онда би сви образовани људи веровали у Њега. Видиш, Богу се можеш приближити другачије. Да ли си некада ишао на Атос? Да ли си срео правог аскету?

– Не оче, али желим да одем тамо. Слушао сам о том месту. Ако ми Ви кажете, отпутоваћу тамо већ сутра. Познајете ли неког образованог човека са којим бих тамо могао да се сретнем?

– Кога преферираш: ученог који ће те изневерити или светог који ће те пробудити?

– Радије бих ученог. Бојим се светих.

– Вера је дело срца. Покушај ипак да се сретнеш са светим. Како се зовеш? – питао сам га.

– Гаврило – одговорио је студент.

Послао сам га к аскети. Упутио сам га куда да иде, дао сам му одговарајућа упутства, нацртао мапу.

– Доћи ћеш к њему и задаћеш му исто питање. Кажеш да си атеиста и желиш да се обратиш у веру и да нађеш доказ да постоји Бог.

– Бојим се. Стидим се – одогворио је.

– Због чега се стидиш и бојиш светог, а мене не? – питао сам га – Иди њему и просто га питај исто што си и мене.

Након неколико дана студент је отишао аскети и затекао га је у дворишту, како разговара са младићем. Насупрот њима на греди су седела још четворица и чекали. Гаврило им се плашљиво придружио. Није прошло ни десет минута како се разговор старца и младића завршио.

– Како сте младићи? Јесте ли појели ратлук, попили воде?

– Хвала старче – одговорили су младићи са љубазношћу својственом мирјанинима.

– Хајде овуда – обратио се он Гаврилу, истичући га међу осталима – узми кутију ратлука, а ја ћу ти донети воде.  Хајдемо, открићу ти једну тајну: у реду је да је човек атеиста, али атеиста који се зове као архангел? Први пут видим тако нешто!

Нашег јунака умало није задесио инфаркт, када је одједном чуо ово откриће. Како је старац знао његово име? Ко му је говорио о његовим сумњама? Шта је на крају крајева њему старац желео да каже?

– Оче, могу ли да поразговарам са Вама? – промрмљао је, застајкујући.

– Погледај, пада мрак. Узми ратлук, попиј воду и упути се у оближњи манастир како би преноћио.

– Али оче, желео сам да разговарам са Вама. Је ли то немогуће?

– О чему да разговараш? Која је сврха твог доласка?

„Када је то рекао, осетио сам – причао је младић – како сам се испунио другим ваздухом. Моје срце се напунило вером, душа се загрејала, а сумње су се разишле без сваког логичког аргумента, без дискусија и даље без јасног одговора на моје питање. Моје „ако“, „зашто“, „може ли бити“, су ишчезли сами од себе. Од тог тренутка за убудуће су остали само „како“ и „шта“.

Све то што младић није нашао у науци, пронашао је у откровењу светог, који је завршио четири разреда основне школе. Свети људи су врло разумни. Они над тобом врше операцију без анестезије, али ти том приликом не осећаш бол. Врше трансплантацију без отварања тела. Уздижу те до неизмерних висина, не користећи лествице светских логика. Враћају ти веру, не оптерећујући ум.

https://obitel-minsk.ru/sr/vera-to-je-delo-srca

Данас нас Господ Својом речју учи правилном односу хришћанина према свом ближњем – Његовој Љубави. Љубави која у све верује, трпи, не надима се, не тражи своје (уп. 1 Кор. 13: 4-7). Љубави с којом се Христос на крсту обраћа Свом Небеском Оцу: „Опрости им, не знају шта чине.“ Љубави која побеђује овај грешни свет.

Христос је дошао у овај свет и донео ј у њега Љубав. До Христовог доласка људска природа оштећена грехом није била способна за њу. Пре Њега је због саме природе греха за човека била припремљена једна судбина: пакао – место где нема Бога. Пре Њега човек није имао варијанте колико год да је желео и да се трудио. Али Својом крсном жртвом Христос је победио смрт и свакоме је дао избор с могућношћу да стекне живот.

Таква је љубав Христа Који је дошао да спаси грешника. Она није заслуга људи, већ дар који се стиче само захваљујући јединству с Богом. Видимо како се услед додира Његове љубави мењају тврдокорне и безосећајне душе, како им се враћа живот. Брата који је цео живот провео у затвору по закону греха преображава благодат Божја. Он плаче после исповести. Господ улази у његово срце и отапајући Својом љубављу чак и најокорелија, најнепослушнија, најтврдоглавија и најсамољубивија срца.

Како груб, грешан, тврдоглав и самољубив човек да прими Бога? Како Господ може да уђе у њега, препуног греха? Све мења наша вера у то да Господ све може. Уз Његову помоћ човек је у стању да се промени, да победи ђавола и грех који живи у њему, свет који лежи у греху. С њим можемо да стекнемо Царство Небеско. Господ окреће целу пирамиду вредности. Тако тамо где се умножава грех обилује благодат (Рим. 5: 20).

Данас смо у храму. Храм постаје наша тврђава, место за које кажемо: врата пакла га неће савладати (Мт. 16: 18). Он је наша болница у којој се исцељују наше душе. Да, бојимо се корона вируса и вероватно ће у будућности бити неких горих и страшнијих инфекција. Вакцине и лекови могу да спасу од физичке смрти наша тела, али неће бити довољни за спасење наших душа. Потребни су нам покајање и заједничка молитва. Треба да идемо за Христом и да не изгубимо своје првородство. Наше истинско спасење је у Његовој Љубави.

Ценимо и чувајмо дар Божје љубави: могућност да будемо заједно, да примамо Христово Тело и Крв. Молимо Га за Љубав. Молимо Га смирено, јер се Бог гордима противи. Нека се настави наша литургија како бисмо, какве год промене и измене да се десе, остали верни Богу и ишли за Њим до краја.

Нека вас све Господ спаси и сачува!

https://obitel-minsk.ru/sr/dar-bozhje-lubavi

У време тешких искушења увек има оних који оптужују Цркву да је наводно кренула погрешним путем, оних који одмах захтевају неку промену за коју сматрају да је корисна за Цркву и друштво, оних који инсистирају на служењу духу овог века.

И шта год да ради Црква, какве год одлуке јерархија доноси, ти људи никада нису задовољни.

Није чудо. Уосталом, Црква живи у вечности и само делимично обитава у палом свету, ограниченом простором и временом. Да, земаљска Црква се састоји од живих људи који такође могу да греше, али није ограничена својом земаљском страном: нераскидива веза са Христом спасава Цркву од скретања.

Истовремено, огромну грешку чине они који самоуверено и категорички верују да управо они знају куда Црква треба да се креће. Ово је знак озбиљне духовне болести - гордости. На крају крајева, ако човек озбиљно мисли да је паметнији од Цркве, онда је то озбиљан разлог за размишљање: да ли сам у заблуди?

И иако се понекад чини да је глас оних који најгласније на друштвеним мрежама вичу глас црквеног народа, не треба заборавити да многи чланови Цркве, и свештеници и мирjани, једноставно нису склони гласним изјавама и страсним тренутним покретима. Ови људи смирено и без сувишних речи, без саморекламирања, без афектираног држања, раде свој посао на свом месту.

Угађати првима од њих, значи издати друге. Следити  грешника, иако искрено, значи грешити против истине. То би значило да бригу о пастви треба заменити задовољавањем људи. „Ако угађате људима, онда можете увредити Бога“, каже свети Кипријан Картагински. И то је то. Уосталом, Црква није политичка партија, није јавна организација, она је Тело Христово.

Сваки пут подсећамо да је сврха Цркве да води људе Христу. То је најважније. Све остало, ма колико високо изгледало, споредно је. Све остало је само последица главног циља.

И сада, када су сви наши духовни пориви на испиту, ми, више него икада раније, морамо да се ујединимо око своје јерархије, да се трудимо да заборавимо све свађе и неспоразуме, да оставимо све своје светске погледе ван црквеног прага и да идемо за Христом са својом Црквом.

https://pravlife.org/sr/content/mitropolit-antonije-pakanich-crkva-se-ne-bavi-ugadjanjem-ljudima

Данашњи секуларизовани свијет изгубио је прави појам светости. То искушење не заобилази ни хришћане те се све више заборавља да је крајњи циљ човјековог постојања управо – светост. Светост као благодатно обожење у заједништву са Јединим Светим. Зато ријеч о светости никада не застаријева, увијек је савремена и упућена сваком човјеку у свакој епохи.

Светост је искључиво Божији дар. То је нестворена божанска енергија Тројичног Бога Који је свет по природи, а која се дарује човјеку у заједничарењу са Христом у заједници Цркве као Његовог Тијела. Према томе, светост је по природи – својство Божије, а по заједничарењу – својство светих Божијих људи.

Светитељи откривају и пројављују у времену оно што је вјечно својство Божије, откривају љепоту лика Божијег у човјеку. Као такви, они су најдрагоцјенији дар Божији једном народу, а и Цркви уопште. Оваплотивши у својој личности оно што је најврједније у народу из којег потичу, светитељи су уједно и потврда Божијег благодатног старања о том народу. Гледано кроз историју, у најтежа времена Бог је у народу подизао Своје свједоке који су одржали брод Цркве и хришћанског етоса у бурама житејског мора и историјских недаћа. И они су остали трајни свјетионици и путеводитељи на уском путу спасења учествујући непрестано у животу Цркве и народа који их поштује.

Чуда која чине светитељи најблагодатнији су израз њихове светости и оно чиме они залазе у сложено биће народног живота. Дакле, светост светитеља није субјективна, већ објективна вриједност која се испољава у односу према људима. Светац је живи примјер јеванђелског живота. Наши српски светитељи су „со“ нашем народном организму и духовна „видјела“ нашој историји, која је Бог открио и учинио видним.

Као такву свијећу неугасиве свјетлости, поставио је Бог Светог Василија Острошког да са висине „града који на гори стоји“ обасјава духовне стазе српском роду и свима који притичу његовим цјелебним и чудотворним моштима. За живота је личио на земаљског анђела, његово тијело је и тада било храм Духа Светога, а по упокојењу његове нетрулежне мошти постале су ризница благодати и исцјелитељске силе Божије. Из црквице Ваведења у острошкој пештери, као из бање Витезде сијају његове свете мошти које Дух Свети оживотворава и чини нетрулежним показујући тиме да је веза између светих људи и Бога и по смрти нераскидива. Записани су бројни случајеви исцјељења и благодатне помоћи Острошког Свеца, а могли би се написати томови књига у којима би се сабрали сви примјери чуда која су заправо наставак чуда Господњих описаних у Писму: слијепи прогледају и хроми ходе, губави се чисте и глухи чују (Мт. 11,5)

Вјера Светог Василија је била безусловна и несебична. Он се није повукао у малу острошку пећину да би задобио неки дар од Бога већ зато да би се цијелим својим бићем и животом предао на служење Богу. Као и Свети Сава и многи други његови претходници, Свети Василије је ”побјегао” из свијета у потрази за Пуноћом, а вратио се да би обасјао народ свој свјетлошћу откривене Тајне.[1] Зато Бог није оставио такву свјетиљку сакривену него ју је издигао да са врха острошке стијене обасјава цијели народ. Тако се још за његовог живота образовао култ који се срастао са срцем и душом православног народа, а који се ширио и међу инославним, чак и међу нехришћанима. Онај ко истински свједочи Бога и правду Његову не гледа „ко је ко“ већ у сваком човјеку види ближњег свога. Зато је Острошки Светитељ небројено пута потрврдио да му је ближњи сваки онај који са вјером и љубављу приступа његовом светом кивоту. Свети Василије се уткао у народни живот превасходно као светитељ и чудотворац и његов харизматски значај се потврђује већ три и по вијека. Али исто тако не треба губити из вида ни његов земаљски живот и рад, као архијереја једне од најважнијих области у тадашњој Пећкој патријаршији, у веома сложеним и мучним приликама тога времена. Повукавши се из епископског двора у малу острошку пештеру, жељан испосничког, анахоретског живота, није престајао да као ревносни пастир брине о свом народу и Цркви. Он је знао да ће се народ очувати у вјери и свештеној традицији не толико физичком борбом колико снажењем народне душе, јачањем морала и његовањем народне културе.[2] Стога је његовим прегалаштвом и подвизима „острошка пустиња процвјетала као неувели љиљан“[3], мала пештера је прерасла у манастир који је постао расадник вјерског и духовног живота. Подвижнички живот није га удаљио од народа већ је, напротив, развио још јаче поштовање према њему и велики углед међу савременицима. Поштован је као Божији човјек послан ради спасења своме роду. Након његовог престављења, то поштовање је прерасло у култ, а он као светитељ постаје још присутнији у животу народа. Чуда, којима је Бог прославио мошти Св. Василија још више су утврдила вјеру да је он послан као дар Неба, захваљујући коме се овај народ одржао и опстао у врло немирном периоду историје и остао одан истинским и непролазним вриједностима.

Вијековима Свети Василије, као непоколебљиви стуб Православља својим доброчинствима чува душу српског народа, опомиње савјест и одржава пламен кандила вјере под олујним вјетром данашњице. Зато је и у овом нашем времену, бременитом разним искушењима и напастима, потребно управљати поглед срца ка острошким висинама, с молитвом Светом Василију, Богоносном архијереју и великом бранитељу вјере православне, да одбрани све нас који његову свету вјеру држимо и поштујемо његов свети спомен.

протојереј Слободан Лукић

[1] Амфилохије Радовић, „Светост-мјера људског достојанства“, у зборнику радова: Светост и одговорност, Цетиње 2000, стр. 72.

[2] Душан Љ. Кашић, „Свети Василије Острошки и његово доба“, у: Свети Василије Острошки Чудотворац, Београд 1971, стр. 27.

[3] Акатист Св. Василију Острошком, икос 4.

Свети Василије Острошки – похвала рода нашега | Православна Митрополија црногорско-приморска (Званични сајт)

MITROPOLIJA.COM

---

Данашњи секуларизовани свијет изгубио је прави појам светости. То искушење не заобилази ни хришћане те се све више заборавља да је крајњи циљ човјековог...

Питао сам пре много година свог духовника, игумана Андреја Машкова шта је смирење. У то време сам био млад и неискусан, чинило ми се да ћу ако добијем тачан одговор одмах моћи да стекнем ту врлину и да ће све кренути како треба. У то време сам у „Лествици“ светог Јована Лествичника нашао изреку да смирење искорењује све страсти и у мени се разгорела жеља да стекнем смирење, да бих на тај начин победио све страсти, што се каже „да једним ударцем побијем седам“.

А заправо, смирење се стиче кроз борбу, понекад на жалост и кроз спотицања и падове, тако да можемо рећи да човек који је стекао смирење стекао је савршенство или да се приближава савршенству. Ово сам и невољно морао да схватим током година из свог сопственог горког искуства.

Дакле, у то време сам се оцу Андреју обратио са овим питањем „шта је смирење“ – и он ми је дао одговор који ми је био потпуно неочекиван и чак неуместан. Он је рекао да је смирење – одсуство наде на себе (уздања у себе). Ја сам овим његовим речима био јако разочаран: „Шта он то говори, какве то везе има са мојим питањем?!“, али сам прећутао. Он је очигледно осетио да се са тиме нисам сложио и није наставио разговор. Након година и година постао сам свестан да тако и јесте. Смирење се управо и састоји у томе да се у свему надаш не на себе, већ на Бога, као и да сматраш себе грешним човеком који не вреди ништа. Отац Андреј је тако говорио из искуства, он је био истински смирен.

Ми често не разумемо шта је истинско смирење, шта значи сматрати себе горим од других. Зато уместо да се смирујемо, ми се бавимо смиренословљем. То је врло распрострањена наводна врлина када човек само на речима говори да је гори од других, а изнутра себе не сматра таквим. Толико је раширен овај порок да је тешко не заразити се њиме. Постоји прича о једном „смиреномудреном“ монаху. Он је тако убедљиво себе разобличавао за неке грехе да су му слушаоци поверовали и када су поверовали он се наљутио. Разумете? Замислите себе на његовом месту јер и сви ми имамо сличне ситуације. Ми кажемо: „Да, ја сам грешан“ – ово кад кажемо делује заиста скромно, или: „Ја сам неписмен, мало читам“. Ако човек коме се обраћамо поверује да смо такви, ми ћемо се наљутити, неће нам се то допасти. А заправо се дешава да ми себе називамо грешним, неписменим, или помињемо неке друге своје мане само да бисмо се задивили људе који смирење сматрају за врлину. То јест. хвалимо се , и то да тако кажем уз примитивну лукавост, типа: „Ја сам лош“, док човек са којим говоримо треба да каже: „Ма не, ти си добар“, – „не, не ја сам лош“, – „Ма шта ти је, ти си добар“, – „Не, ја сам баш грешан“, – „Ма шта је са тобом?“. Нама је ово пријатно, и јако је тешко тога се одрећи.

Мој духовник, отац Андреј, никада о себи није тако говорио. Није било случаја да он о себи каже нешто лоше, на пример „ја сам грешник“ или нешто слично томе. Међутим, када су га вређали или понижавали, или се опходили са њим као са неким неуким и безвредним човеком, он на то никако није реаговао. Једном су га ужасно и страшно увредили. Он је тада већ био у чину игумана (није водио манастир, али је имао чин игумана). Једном је морао да изађе да причести болесног човека ван манастира. Било је јутро и по уставу су у манастиру служили полуноћницу. Био је Пост. Певали су тропар: „Гле женик долази…“ и сва браћа су изашла и стала на средину храма. Пошто је отац Андреј кренуо на требу, није узео са собом мантију и мислим клобук. Људи који су требали да дођу по њега су каснили и отац Андреј је одлучио да заједно са браћом стане у средини храма: он је јако волео браћу, волео живот у манастиру. Он је и стао – без мантије.  Тада му је старешина ту рекао: „Ти си као Јуда“. Замислите: рећи тако нешто човеку који је у то време имао више од педесет година, који је имао мноштво духовне деце, од детињства био васпитан у вери, тридесет година се подвизавао у Глинској пустињи где је цветао духовни живот. Нико ни за шта није могао да га прекори, чак ни споља гледано. Њему, човеку потпуно беспрекорног живота, пред свом браћом је речено: „Ти си као Јуда!“ О том случају ми је касније причао сам отац Андреј. Ја сам се узнемирио: „Како је старешина могао тако нешто да учини?“. Отац Андреј је одговорио: „па, добро, свако има слабости“, и није се видело да се љутио на тог човека.

Могао бих навести много других примера како су га понижавали и вређали. А он, ако се некада и вређао, то је било на кратко, увређеност је брзо пролазила. Он је говорио да се и светитељ може увредити, али да није добро задржавати зло. Ипак, понављам, од њега никада нисам чуо „ја сам грешник, ја сам лош, не знам ништа“. Он и ништа посебно добро о себи није говорио, никада није говорио о свом духовном животу, свом духовном искуству, али када су се догађале ситуације које су изазивале његово смирење, он је био смирен. Такво смирење код оца Андреја, наравно, није било људско већ од Бога, дар Божији. За мене ће он увек остати као пример истинског, аутентичног смирења.

Има људи који себе заиста сматрају грешним и ништавним створењем, али, по понашању би се одмах видело да ли је ово осећање искрено. Ко себе сматра ништавним и грешним, такав наравно неће ни осуђивати, ни говорити лоше о неком другом, ни прекорити некога. То јест, једно је када неко себе сматра таквим у свом уму, а друго је када у реалности, искрено, у срцу то осећа. Када је преподобни ава Доротеј рекао свом старцу, преподобном Варсонуфију Великом како сматра себе горим од свих створења, он му је одговорио: „Сине мој, за тебе је гордост да тако мислиш“. Међутим, ава Доротеј је за разлику од нас био уман човек и одмах схватио о чему се ради. Он се освестио: „Да, оче, ово је стварно гордост за мене, али знам да би требало тако да мислим о себи“. Тада му је Варсонуфије Велики рекао: „Е сада си стао на пут смирења“. То јест, ава Доротеј је признао да у реалности не сматра себе горим од свих створења, да просто има теоријску представу о томе да би тако ваљало да мисли, али у реалности такво искрено мишљење о себи нема. Ово је врло важно.

Један подвижник је себе називао магарцем. Да би подражавао неком ави Зосими, он је говорио: „Ја сам магарац“. Његов старац му је рекао: „Ти немаш права да себе тако зовеш јер када је ава Зосима себе називао магарцем мислио је на то да он попут магарца, да може све да претрпи, а ти не можеш да истрпиш ништа“.

Треба се учити да на себе гледамо трезвено, боље је да признамо да немаш смирења. И то ће бити озбиљније и дубље смирење од глуматања попут: „Ја сам безвредан“. Ја такође себе могу називати различитим увредљивим речима и можда себе понекад и називам када нико не чује, али ја то себи дозвољавам више из разлога неког комодитета према себи. „Ах ти глупане, шта си урадио?“ (рецимо да нисам урадио нешто како треба). И шта сад – то не значи да себе сматрам глупим човеком, ја свеједно мислим да сам паметнији од многих људи. Ако чак на тај начин себе и прекоревамо, ипак то радимо шалећи се и волећи себе. Зар није тако? Врло је тешко научити да не глуматамо.

Свети Оци говоре да се смирење састоји у томе да себе сматраш горим од свих, али, како то достићи? И шта је лажно смирење? Лажно смирење је смирење које има потребу да се покаже. На првом месту, то је смирени изглед. Као друго, то је смиренословље: човек говори о себи да је велики грешник и гори од свих, а ако га у реалности неко увреди он се одмах буни и врло ревносно брани своја права. Као треће, лажно смирење се показује у томе што човек понавља неке научене смирене фразе, рецимо изреке Светих Отаца о смирењу, сматрајући да он мисли тако искрено, док смисао тих изрека не долази до његовог срца.

Из срца не исходе само „зле помисли“ већ уопште и све људске помисли. Човек, ако се може тако изразити, мисли срцем: ако је у нешто уверен срцем, значи да је у то потпуно уверен – било то добро или лоше. Рецимо, прочитао си код светог Григорија Синаита да је потребно сматрати себе горим од свих. Ти онда идеш и понављаш: „Ја сам гори од свих“, али ако се твоје срце не слаже са овим речима, значи да у реалности ти тако не мислиш. Твоје смирење је умишљено, ти просто фантазираш о себи. Ако си смирен у срцу значи да си стварно смирен. Тада не мораш показивати никакве знаке смирења, тада немаш никакве сликовите представе о томе шта је смирење, а бићеш смирен.

И обрнуто, можеш колико год желиш да говориш о себи као праведни Авраам да си „прах и пепео“, или као пророк Давид  да си „црв а не човек“, а у мислима ћеш сматрати: „Ето, ја сам црв а не човек, и зато сам бољи од свих ових људи. Јер они не мисле о себи да су црви, а ја мислим. Зато су они црви, а ја сам човек“. Не треба себе тако неразумно утеривати у то.

Неопходно је упамтити да се све добија од Бога. Свака права укорењена врлина јесте дејство благодати. Потребно је разликовати принуђивање себе на врлину од истинске врлине која је добијена дејством благодати.  Зато, оно што највише помаже ако желимо да стекнемо истинску врлину је Исусова молитва. Све што долази од непрестане покајне Исусове молитве је истинско. Нека и мало, али је право. Са извештаченим принуђавањем себе на врлину треба бити врло опрезан да се не бисмо упетљали и уместо принуђивања прешли у глуматање. Ми ни сами нећемо приметити како се то догодило: можда чак нећемо глуматати тако пред другим људима, већ изнутра, пред самим собом.

Зато је најважније – наћи за себе ту меру смирења коју искрено примаш срцем, а онда од ње почети са кретањем даље и принуђивати себе на више. Осим тога, неопходно је схватити врло важну ствар: најважније је да постоји смирење срца. Спаситељ је рекао: „Научите се од Мене, јер сам Ја кротак и смирен срцем“ (Мт. 11:29) и „Из срца излазе зле помисли“ (Мт. 15:19). Срце је извор човековог живота. Ако је човек у нешто уверен срцем, значи да је заиста уверен. Ти не мораш да изговараш никакве дефиниције смирења, не мораш да имаш никакву идеју о томе шта је то смирење, а бићеш смирен. И обрнуто, можеш колико год желиш да говориш о себи као праведни Авраам, да си „прах и пепео“, или као пророк Давид  да си „црв а не човек“, а у мислима ћеш сматрати: „Ето, ја сам црв а не човек, и зато сам бољи од свих ових људи. Јер они не мисле о себи да су црви, а ја мислим. Зато су они црви, а ја сам човек“. Није потребно себе тако неразумно присиљавати на такво размишљање, потребно је више се смиривати срцем.

Схи-архимандрит Авраам Ридман
Извор: sestry.ru

линк

Свете жене Мироносице су несебично ишле са Христом до краја: пратиле су Га на путовањима, делиле опште ликовање, нису остављале Учитеља на крсном путу, на Голготи, на самом Крсту. Њихова искреност, храброст и самопожертвовање, неупоредива нежна љубав према Христу нас до данас инспиришу на посебну љубав према Господу, жељу да Му служимо до смрти.

Хоћемо ли бити верни Господу када у нашем разумевању нема видљивих испољавања Његовог присуства, када се облаци скупе над нама и када се осећамо напуштено? Да ли је наша вера искрена?

Како ћемо се понашати ако нам је ускраћена уобичајена удобност, споља ће пљуштати клевете, а можда и претње, када ће све што нам је свето, бити погажено и уништено. Хоћемо ли у овом случају остати верни? Имаћемо ли довољно храбрости?

Ово је врхунац наше вере. Тренутак истине. Наше служење Господу је у свесном преласку свих искушења која су нам пала на суд, у прихватању личне Голготе, у сачувању верности Христу до краја.

Христос никога не приморава да иде за Њим. Ни свете жене није позвао да Га следе. Сами су ишли како налаже срце – ради вечне истине и вечног спасења. Жене Мироносице су прве објавиле свету о Васкрслом Христу. Какво jе поверење!

Природа жене је посебна. Она има толико самопожртвовања, љубави и стрпљења, без којих не би могла да постане добра мајка, супруга, помоћница, хришћанка.

Све ове дивне особине могу оживети у сваком од нас и довести до духовних плодова, ако и сами, како налаже срце, а не формално, следимо Христа. Уосталом, било какве врлине добијају смисао и лепоту само када искрено, свим срцем познајемо Христа, тежимо Њему. Без овога, свако служење је лажно и бесмислено.

https://pravlife.org/sr/content/mitropolit-antonije-pakanich-sluzhiti-hristu

Од давнина, на Васкрс у поноћ мноштво људи са свећама у рукама обилази тамни храм и зауставља се пред његовим затвореним вратима.  И сваки пут настаје тај необични тренутак када сви ми, не будући увек свесни тога, постављамо себи исто питање као и жене које врло рано дођоше на гроб Христов око изласка сунца – Ко ће нам одвалити камен од врата гроба? (Мк 16, 3).

Заиста, хоће ли се и овога пута догодити оно што се догађа сваки пут? Хоће ли и овога пута срце погодити иста она тајанствена радост? Хоће ли и ова ноћ постати светлија од дана, како је веома давно рекао један хришћански проповедник? Шта празнујемо, чему се радујемо? Откуд та светлост?

Ево, још неколико тренутака, и проломиће се: „Христос Васкрсе!“ Више се неће зауставити појање, све ће почети да се испуњава ликовањем. Али тих неколико тренутака још није прошло. Ноћ још није разрушена, светлост се још није пробила кроз таму, побеђујући је својом радошћу. И ми још увек можемо да помислимо не само на себе, него и на милионе људи, на све оне за које је Васкрс безначајна реч, магловито подсећање на нешто веома старомодно, нимало савремено, зацело сујеверно, на нешто вековима далеко од наше епохе, њене технике, њених достигнућа и летова у космос, њене опседнутости земљом и земаљским, њеног материјализма, њеног ритма, њене жудње за знањем и рационалном провером. Где је у свему томе место Васкрсу? Како га, макар површно, макар у наговештају, објаснити кад нико не жели да чује објашњење?

Тако дуго су нам говорили да је све то давна прошлост, да су све то остаци нечег бесповратно минулог, тако много, озбиљно, научно и темељно су нам објашњавали како је све то настало, одакле се појавило, таквим слепим зидом су нас одвајали од света вере и радости, да смо ми одвикли да слушамо, да разумемо, да размишљамо. Како онда том самоувереном, самоусхићеном свету, такозваном „савременом човеку“, коме се чини да све може да схвати, све да препарира – како му рећи да се не може све објаснити језиком науке? „Аха!“, рећи ће он. „Не можете да објасните? Значи, слажете се да је целокупна ваша религија, па и тај Васкрс, само један ирационални опијум! Ви се дакле предајете! Предајете се нама, савременим људима, за које је све објашњиво и просто као два и два, за које је све изложено у одговарајућим идеолошким приручницима“.

И ми ћутимо. Али не зато што немамо шта да одговоримо, него зато што нам је најисреније жао тог живахног, самоувереног човека и читаве његове техничке, једнодимензионалне цивилизације. Он је као неко ко седи у соби без прозора, где је једино осветљење електрична сијалица. Заиста, све се види, нема опасности да се човек о нешто саплете, може да се чита, пише и хода, може да се живи, па чак и да се буде срећан. Али само ако човек не зна да постоји сунце.

А савремени човек не зна да постоји сунце. Он га никада није видео, он је убеђен да је електрична расвета сасвим довољна: „Светло је, види се, шта вам још треба?“ Долази му неко ко је сунце видео, ко зна како се оно у пролеће пресијава на младом лишћу, како испуњава цео свет топлотом, срећом и радошћу, али он не верује: „Ја то нисам видео, дакле тога не може бити!“

Понављам: таквог човека сажаљевамо, ништа више. Он не изазива гнев, љутњу или увређеност. Како бисмо само желели да га узмемо за руку, да га без икаквих објашњења изведемо на сунце: погледај, диви се, радуј се! Али чак ни тих речи  – „диви се“, „радуј се“ – нема у његовим обимним уџбеницима и идеолошким приручницима. Тамо где је све објашњено, али објашњено тако да у свету не остаје ништа чему би се он могао дивити и радовати. А Васкрс је сав о Сунцу, о дивљењу, о радости, о свету који је обасјан Сунцем, о свету који једино у дивљењу, једино у радости постаје истински свет: „Сада се све испуни, светлошћу, небо и земља и дубине њене. Нек празнује стога сва творевина устајање Христово којим се утврђује.“

Кажу нам: „Али како можете да се радујете нечему што нисте видели, некаквој прастарој легенди? Како је у овом веку, са авионима, науком и космонаутима, могуће веровати да су једном давно, рано ујутро, жене дошле на гроб свога Учитеља, да би по тадашњим обичајима, припремиле, опрале Његово Тело, али Га нису нашле у гробу? И да је била светлост, некаква необична светлост и да им је неко рекао: „Радујте се!“, и да су угледале Учитеља живог. Зар ви у то верујете, зар се у то може веровати?!“ На то ћу одговорити следеће: „Истина је да ја нисам био тамо тог јутра, у том врту, да нисам видео како је свануло сунце тог дана, да нисам чуо ни тај узвик „Радујте се!“, и зато не могу да вам докажем онако како бисте ви то желели, тј. служећи се инструментима и прорачунима. Али знам једно: радост Васкрса је реална, она траје, и сваки пут нам се враћа подједнако снажна, подједнако самоочигледна, већ две хиљаде година.

Ево и ја вас да питам: откуд она, откуд та радост? Шта је изазива? Због чега смо ми спремни да се одрекнемо свега на свету, али не и Васкрса, не и васкршње радости? Не радујемо се ми зато што вашим научним знањем знамо да је Христос васкрсао из мртвих, већ зато и знамо да је васкрсао што се радујемо. Ништа на свету није без узрока. Тако каже наука, и „ваша“ и „наша“, јер наука је једна. Нема ни радости без извора радости. И све се у религији може измислити, али радост се не може ни измислити нити наручити. Стојимо испред затворених врата  – стотине свећа, стотине осветљених лица, и тишина… И чекамо. Али зар не разумете, зар не видите, зар не осећате да то цело човечанство, цела природа, цео свет стоје, озарени надом да на земљи нема ничег узвишенијег, бољег и човечнијег од тог тренутка?“

Као да са бесконачне висине самога неба долазе, падају те јединствене речи, ни налик на било које друге: „Христос Васкрсе!“ И радост – ту је, овде у мени, на тим лицима, у тим очима, у том сјају пламичака! Она испуњава срце, сједињује све, уздиже нас некуд, у само средиште светлости. И као да не одговарамо ми, ја, него сама та светлост, сама та радост, попут грома, попут буре, попут муње: „Ваистину Васкрсе!“ И никакви други докази нису потребни, као што нису потребни ономе ко види сунце, ко му се радује и диви, ко се и сам испуњује светлошћу и љубављу, и сам постаје светлост и љубав и из дубине срце се обраћа свему постојећем: „Радујте се!“

http://www.spc.rs/sr/protojerej_aleksandar_shmeman_radost_onih_koji_ljube_0

Ко је у праву, а ко није? Свако је за нешто крив. Ко воли, а ко мрзи?

Ко се заиста понизи, таj воли.

Тежак је пут ка познању истине Божије, тежак је и пут у Царство Небеско: грех је заузео људску природу и покварио је. Човек многе ствари доживљава искривљено, пристрасно и површно. Не види суштину и дубину.

Али постоји нада за исправљање.

Милостиви Господ нас је обдарио способношћу да се преображавамо Божанском благодаћу. Трансформација је највише и најлепше испољавање љубави за коју је човек способан. Ово је одговор осетљиве душе на љубав Створитеља. Потпуно напуштање свог ега и блажено растварање у бесконачном облаку Божије благодати. Неодољива тежња душе да стекне благодат је љубав.

Учествујемо у Тајнама, усрдно се молимо, постимо. А све то да би стекли благодат Духа Светога. Али постоји један услов. Благодат неће пребивати у нама ако некога мрзимо.

Нема духовних плодова без љубави и смирења. Молитва неће постати утеха, пост неће донети очишћење, Свете Тајне неће испунити душу радошћу.

Колико год да је тешко, треба да покушате да избаците бес и мржњу из свог срца. Будимо верни Христу у свему, следимо Савршеног Кормилар до краја, тежимо непоколебљиво да испунимо све Његове заповести!

https://pravlife.org/sr/content/mitropolit-antonije-pakanich-blagodat-netshe-prebivati-u-nama-ako-nekoga-mrzimo

Много причамо о љубави према ближњима, о бризи и помоћи најмилијима, али не разумемо увек како ту љубав правилно применити.

Јер врло често ми сами постајемо главни проблем у нашој љубави. Често се осећамо као да боље знамо шта је другом потребно. Ово је посебно евидентно у породици, када се брига о најмилијима лако може претворити у деспотско старатељство.

Верујемо да се препуштамо служби својој родбине, а у ствари постајемо немилосрдни тирани. Мислимо да носимо подвиг због вољених, очекујемо захвалност, али наилазимо само на одбијање и негодовање. И не разумемо зашто.

У суштини, све је једноставно: само погледајте наше најмилије и њихову реакцију на нашу бригу. Ако им такво старатељство не доноси радост, већ само напетост, нелагоду, узнемиреност, итд., онда нешто није у реду са овом „бригом“.

Али зашто се ово дешава? Зар не желимо свима добро? Зар немамо добре намере? И овде вреди говорити не о намерама и не о „незахвалним“ ближњима који „не цене“ наш труд, већ о нама самима.

Као што се често дешава, мотивација за многа наша дела није врлина коју проглашавамо, већ себичност, властољубље, скривена гордост. Најтужније је што ми сами то често не схватамо.

Можда нам се чини да боље разумемо шта је потребно нашем ближњем. Али најчешће је самообмана очигледна – узимање сопственог искуства за универзално, а мишљења као једино исправног.

Како пронаћи право решење?

Прво морате да престанете да сматрате да сте увек у праву, да сте центар универзума и мислите да сте свезнајући. Свезнање је својство само Бога.

А ево и одговора: у сваком појединачном случају, пре почетка било каквог посла, треба се помолити и смирено замолити Господа за просветљење. Поготово када су у питању наше ближње. Важно је не заборавити да их слушамо, јер често нам Господ говори кроз друге људе: опомиње и поучава. Заједничка комуникација може решити многе неспоразуме и ослободити нас лажних мишљења и идеја.

Да бисте продуктивно комуницирали, морате научити да слушате и чујете једни друге. И овде је смиреност неопходна. Наоружани овом врлином, можемо бити заиста корисни нашим ближњима.

https://pravlife.org/sr/content/mitropolit-antonije-pakanich-kakve-su-opasnosti-ljubavi-prema-blizhnjem