Тајну Светог Причешћа је установио Сам Господ наш Исус Христос. Он назива Своје Тело Хлебом Живота. „Тело моје је заиста храна и Крв Моја је заиста пиће“. И Господ нас упозорава: „Ако не будете јели Тело Сина Човјечијег и пили Његову Крв, нећете имати живота у себи“.
Онај који се припрема за причешћивање Светим Христовим Тајнама мора да буде слободан од укора савести, непријатељстава, гнева, расејаности, смућености, лењости, п у дубокој скрушености духа и у потпуној спознаји своје недостојности, са страхом и вером мора да приступа Светој Чаши.
Светитељ Теофан Затворник говори о Пресветој Тајни Евхаристије као о најснажнијој и поразној за непријатеље: „Слушај ово и причешћуј се Светим Христовим Тајнама колико је могуће чешће, кад год имаш дозволу од свог духовног оца“.
Свети Василије Велики (4. век): „Добро је и веома корисно причешћивати се Светим Телом и Крвљу Христовом… Уосталом, причешћујемо се четири пута сваке недеље: у дан Господњи (недељу), у среду, петак и у суботу, као и у друге дане празновања светитеља…“
Када су преподобног Серафима Саровског упитали: „Колико често треба приступати Пренебеској Тајни Причешћа?“ он је одговорио: „Што чешће, то боље. Ко се причешћује Светим Тајнама, спашће се, а ко се не причешћује – не. Благодат која се дарује Причешћем је тако велика да колико год да је недостојан и грешан човек, ако са смирењем и свешћу о својој свегрешности приступи Господу који искупљује све нас, макар да је од главе до пете покривен ранама од грехова – биће очишћен благодаћу Христовом, све светлији и светлији ће бити, и на крају ће се просветлити и спасти“.
Свети праведни Јован Кронштатски: „Чудесно се обнављам Божанским Тајнама Тела и Крви Христових сваки дан, чак и до данас, до 70-те године мог живота, и као да не старим, остајући деловањем благодати свеж и бодар у души и телу! Свакодневно са страхопоштовањем служим Литургију и причешћујем се Светим Тајнама: ево плодова причешћивања: очишћење, освећење, обновљење, победа над страстима, мир душевни…
Немој се љутити на оне који желе чешће да се причешћују Светим Тајнама Тела и Крви Христових, већ их воли и радуј се због њих пред Богом, јер Господ привлачи њихова срца која су осетила сладост од општења с Њим у овим Тајнама.
…Ђаво свим својим адским нападима се труди да одврати хришћане од Чаше Живота, наводећи их на маловерје, хладноћу и немар према овој највећој Тајни хришћанске вере да би држао људе у оковима греха и смрти“.
Причешћивање Светим Животворним Христовим Тајнама доноси свој плод у случају припремања и чувања задобијеног: треба чувати мир са ближњима, пребивати у молитви, уздржавати се од преједања, чувати језик од празнословља, непрестано тежити чистоти живота кроз непрекидно покајање; не уздати се у себе, већ имати чврсту наду у Бога и Његову милост.
У противном случају причешће бива на суд или на осуду.
Не сме се примати Тело и Крв Христова са сумњом да је у Светој Чаши истинито Тело и истинита Крв Христова, у случају отвореног немара у припреми за причешће, кршења поста, узимања хране после поноћи, нечистоти женској, супружанском односу претходне ноћи.
Свети праведни Јован Кронштатски каже о роковима Светог Причешћа:
„Па Исус им је рекао: „Ја сам хљеб живота: који мени долази неће огладњети, и који у мене вјерује неће никад ожедњети. Него вам рекох: и видјели сте ме, и не вјерујете. Све што ми даје Отац мени ће доћи; и онога који долази мени нећу истјерати напоље“. (Јован. 6,35-37).
Из наведених речи Спаситељевих очигледно је да Он заповеда верујућима и онима који су ревносни у хришћанском животу да се причешћују често Пречистим Телом и Крвљу Његовом – свакодневно, ако ко може због услова свог живота да буде спреман да приступи Чаши Живота. Ако свакодневно тежимо храни и пићу пропадљивом, земаљском, утолико више би требало да будемо гладни и жедни Хране непропадиве и Пића непропадивог који су Тело и Крв Начелника живота – Господа нашег Исуса Христа.
Међутим, има много незналица и међу образованима и међу неученима, па чак и међу ученим монасима и свештеницима који сматрају неумесним и чак грешним причешћивање благочестивих мирјана сваке недеље и сваки дан. То је против заповести изобилног у љубави Господа Који жели да се верни брину о што је могуће чешћем причешћивању Његовим Пречистим Телом и Крвљу. Амин“.
Душа која је окусила сладост Љубави Божје се сва препорађа и постаје другачија и воли Господа свог и свом снагом Му тежи даноноћно.

Старац САВА Псково-Печерски

https://svetosavlje.org/gospode-ti-si-zivot-moj/72/

Преображење. На данашњи дан размишљамо, читамо и слушамо шта се догодило Сину Божијем и тројици Његових ученика на гори Тавор.

А шта је са нашим преображењем? Није ли то главни задатак у животу верника? И уопште, да ли се људи мењају? Да ли се мењају на боље после много година молитве, поста, исповедања, причешћа? И ево још једног питања: може ли се човек драматично променити, једном заувек? На крају крајева, видите, ми желимо поуздане, неповратне процесе промене на боље, и ми и други покајнички хришћани. Проћи тачку без повратка - и то је то! Јер ти то желиш!

Реалност је да нас навике, пороци и страсти обузимају много чешће него што бисмо желели. И понекад се чини да су они наше друго „ја“, а можда и прво.

Као искусна новинарка, сакупила сам тужну архиву случајева, када после писања оптимистичног, похвалног материјала о људима који су пришли вери, или се венчали из љубави, или замонашили, након извесног броја година сазнате да су јунаци чланка напустили свој светли, лепи пут и почели да живе некако другачије, одричући се својих завета и претходних уверења.

Иако најчешће нема тако тешких ломова у путањи судбине, људи се једноставно враћају свом пређашњем начину живота – ономе што су живели пре него што су постали верници, или се нешто охлади. Шта се то дешава?

Да, има много разочарања! Иако ти људи још увек нису изгубили веру.

Али немојте журити да судите и оцењујете! Покушајте да се упознате са целим животом јунака публикације и сазнате шта су успели, а шта не. А ко може да предвиди развој догађаја, осим Бога?

Слажете се да понекад не можете себи опростити оно што сте оставили, одбили. Посебно је тешко схватити да нисте могли, нисте стигли до више летвице, да сте се повукли... Дакле, нећете бити међу првима, одабранима... Али зашто? Са Богом, на крају крајева, последњи може постати први ...

Желим да вам понудим једноставно парадоксалан одговор на питање да ли се људи мењају: они се могу променити без промене споља. Како то? Тешко је то изразити, али покушаћу, ослањајући се на речи духовно искусних људи који су ме својевремено лично тешили и подржавали.

Никада нећу заборавити речи старе монахиње Матроне из Полоцког манастира: „Код Господа је све тако компликовано, тако нам је несхватљиво... Код Њега један дах може да замени деценије рада и патње. Тако је Господ дао човеку слабост и ставио у срце његово осећај своје безначајности, слабости, да би се човек могао потпуно покајати. И то не јавно, не наглас, већ у души... Све је важно – у срцу!

Човек је већ на самрти, спреман на све... И тада му Господ открива Своју снагу, Своју милост – и човек се каје... Каје се у души, не говорећи никоме ништа. Људи мисле да је отишао исти као што је био, али не - отишао је потпуно другачији! Он је ближи Богу“.

Постоје тренуци када погрешно дело може бити корисније од исправног дела које не разумемо.

Митрополит сурошки Антоније је рекао:„Није воља Божија да се понашате што је могуће моралније и исправније. Често ће воља Божија, између два или три исправна излаза, изабрати онај који најмање очекујемо. Јер, Бог не тражи да сваки наш чин или радња буду што савршенији. Он тражи да буду прикладнији. То значи да Бог жели да нас  води. А постоје тренуци када погрешан чин може бити кориснији од исправног чина који ми не разумемо.” Стога, када се трудимо да све у нашем животу буде чисто, исправно, глатко, не тражимо увек оно што нам је потребно. Потрага за путањом је понекад важнија од резултата претраге.

Прво, вреди говорити само о онима и за оне који желе да се промене. Ко је задовољан собом или се плаши или је лењ да нешто промени, неће радити на себи.

Тек када се појави подстицај, мотив, циљ или чаша патње, тада се човек одмиче од земље и креће на пут ка нечему непознатом. Без наше жеље за променом, неће бити промене. Ново нас плаши, зар не?

Не мислим да је наш животни пут права линија која иде само горе или само доле. Пре ће бити да је спирала: па зар не ходамо у кругу истим утабаним стазама и не понављамо исте грешке? Није ни чудо што се каже: не можете два пута ући у исту реку! Увек правимо нови круг живота у новом сплету животних околности. И увек имамо шансу за развој и преображај. Главна ствар је вектор, правац, и било би веома добро када би вектор нашег унутрашњег кретања био усмерен нагоре – ка светлости..

А, ако опет нешто није успело, не морате да „ставите тачку”. Неопходно је акумулирати искуство, мада понекад не радосно, већ болно искуство пуно грешака... Али, према речима владике Антонија, то је благословена лекција дата одозго! Драгоцена су зрнца духовне мудрости која, као мана небеска, падају право на ваше дланове у тренуцима болне збуњености и малодушности. И искуство, коначно, доноси дивна открића.

Ако нам се чини да се ни ми ни други људи не мењамо, да се непрестано враћамо својим грешним страстима, ако се осећамо беспомоћно пред нашим слабостима, навикама и зависностима, то не значи да смо духовно мртви.

Овај наизглед монотон процес – као удах-издах-удах, откуцај-тишина-откуцај је - пулс и дах нашег живота!

Ми видимо само спољне околности. А шта се дешава у дубини човекове душе, које синусоиде и спирале савладава и шта тражи – не знамо. То је тајна Промисла Божијег о свакој души – она мора сазрети. Неко ће успети тек у тренутку смрти, а неко раније ... Не разумемо увек исцелитељске путеве Божије љубави, није јасно зашто Он дозвољава човеку да лута и греши. Стога, немојте журити са закључцима. Боље је веровати да ће наши напори сигурно донети резултат који је потребан нама и Богу.

Елена Наследисхева

pravoslavie.ru

У име Оца и Сина и Светога Духа!

Драга браћо и сестре, чули смо данашње јеванђелско зачало које се хронолошки наставља на оно које смо слушали претходне недеље, везано за догађај чудесног умножавања хлебова, када је Господ умножио пет хлебова и две рибе и нахранио више хиљада људи. Данашње зачало почиње тако што Господ каже његовим ученицима да иду право на другу страну док Он отпусти народ. Христос сâм одлази на гору да би се помолио и тиме нас учи да избегавамо сваки повод за славољубље, за ташту људску славу. Он се склања од народа, а тако чине и његови ученици, да их људи не би величали због преславног чуда. Христос нам показује прави пут – молитву у самоћи, што је истински молитвени контекст за сваког хришћанина, а особито свештеника. Сваки свештеник, у суштини гледано, и јесте нека врста самца јер он пре свега са Богом беседи, а тек потом са људима. Тај однос молитве у самоћи, који треба да има сваки свештеник, али и сваки хришћанин, заправо сведочи о дубини наше вере. Човек који има потребу да се осамљује, да узноси свој ум Господу у самоћи, у „клети“ срца свога, показује правилно настројење душе. Ако те потребе за молитвеном самоћом нема, нешто није добро.

Ми данас живимо у времену у коме су се речи веома умножиле. Пре једног века људи су мислили да би се проблем зла и свих негативних појава у свету решио када би се на неки начин омогућило да постоји једна база знања, да људи могу да комуницирају, да могу размењују знања и искуства. Ми данас живимо управо у друштву знања, у ери глобалних комуникација. Интернет је укинуо старе препреке и знање је на неки начин постало опште доступно, а опет, видимо да се зло само умножило. Јер не решава доступност знања проблем зла, већ га решава наш живи однос са Богом. А тај однос се пре свега испољава у молитви. Данашња појава да на Јутјубу имамо толико хришћанских проповедника који непрестано нешто проповедају, непрестано нешто причају, и притом све време брину о томе колико имају прегледа својих снимака говори о недостатку потребе за узласком на гору по примеру Господа. Ми, дакле, треба да негујемо духовну равнотежу, да имамо и раван општења са Богом и раван општења са људима. Не сме се изгубити димензија крста, коме се на данашњи дан клањамо.

Христови ученици су остали у лађи, која је непрестано била запљускивана таласима јер, како се даље каже у Јеванђељу, био је противан ветар. Лађа је симбол Цркве. Она је Лађа спасења, увек запљускивана таласима и увек у положају да је удара противан ветар. Прича о вишевековној симфонији Цркве и државе у време Византији није тачна, бар не у потпуности. Симфонија је постојала као идеал и као концепт, и било је несумњиво светлих историјских примера, но колико је само било случајева да су управо византијски цареви прогонили православне патријархе? Колико је само правоверних прогоњено за време иконоборства у држави у којој се симфонија била усвојена као концепт? Црква је, дакле, увек била прогоњена и свагда је била на налету таласâ. Прво ју је прогонила Римска империја, па су је прогонили јеретици и богоборни цареви, па потом Османлије, па комунисти… и ко зна какав је у будућности прогон чека. Једноставно, њен положај у овом свету јесте такав да је она увек на крсту.

И данас, драга браћо и сестре, ми видимо како разни таласи наваљују на Цркву, а она, као и раније, опстаје и стоји стамено, јер њу врата паклена не могу надвладати. Но данас је запљускују таласи за које раније нисмо могли ни замишљати да могу да се појаве. Тако се најављује да ће у септембру један талас безбожништва да запљусне наш престони град и цело наше друштво. И сада се поставља питање: да ли бисмо требали да ћутимо и да то једноставно посматрамо, или треба нешто да кажемо?

Хришћани су друштвено одговорни људи и подразумева се да треба да кажемо свој став. Тај став треба да се чује и треба да се зна. Да буде јасан, да буде јеванђелски, да буде заснован на хришћанском етосу. Зар свети Јован Крститељ није требао рећи Ироду да овај није смео да узме Иродијаду за жену? Наравно да је требао да му каже. Зар није Свети Јован Златоусти требао да каже царици Евдокији шта је учинила? Наравно да је требао да каже. Зар није свети Јустин Ћелијски требао да говори како је говорио? Наравно да јесте. Сви они су исповедили веру и изнели свој крст, а што је до њих стајало, то су и урадили. Тако и свако од нас треба да искаже свој став и не треба да ћутимо. Разуме се, у изражавању тог свог става треба да будемо верни ономе што је хришћански, јеванђелски етос.

Са друге стране, не смемо да упаднемо у замку да се на своје снаге ослонимо и да мислимо да ћемо ми све ове таласе сами моћи да зауставимо. Каже свети Игнатије Богоносац: „Не покушавај да зауставиш стихије времена сам“, или, по речима нашег владике Његоша: „Ми смо једна сламка међу вихорове“. Ако те снаге у нама нема, где је има? У Господу. Немојмо то никада заборавити: Он је тај који влада над стихијама земаљским. Данашње јеванђеље нам управо о томе говори. Он ходи по мору и влада свим стихијама које му се покоравају. Наша прва обавеза у једној овако тешкој ситуацији за наш народ јесте да пре свега Господу припаднемо свим својим срцем и свим својим умом, и да му се истински помолимо.

Хајде, драга браћо и сестре, да видимо од нас триста верујућих људи сабраних у овом храму, који долазимо сваке недеље на Литургију, колико сваког дана прочита једну катизму Псалтира? Можда двадесет посто. А замислите тек на нивоу Србије? Дај Боже да је 0,2 посто. А свака српска кућа би требало да има Псалтир и да се из сваке српске куће дневно чује макар једна катизма. Па да видите како ће да буде боље у целом друштву. Све ће бити другачије кад на Бога ослонимо своју наду и када му се истински помолимо. Када своју молитвену лепту дамо искрено. Када Богу завапимо попут Петра: „Господе, спасавај, погибосмо!“. Али ми то нећемо јер најчешће овако размишљамо: „Неко ће то други за нас да уради“. Е па не може тако!

Хајде стога да учинимо што до нас стоји. Да отворено кажемо шта је наш став, да га јасно изразимо, да то учинимо у складу са Јеванђељем, али пре свега да се Богу помолимо. Хајде да учинимо да Србија устане тако што ће Псалтир у свакој српској кући да буде књига која се сваки дан чита, да наша земља заиста постане Христова. И верујте, оно што ми по својој слабости не можемо учинити, учиниће Бог. Илија је био човек од крви и меса, како каже апостол Павле. Човек као сви ми, а својом молитвом је затворио небо за три и по године. Зауставио дажд. Сасушила се земља. А замислите шта би тек Господ учинио на молитву целе Србије! Биле би то такве временске непогоде које не би дале да улицом прође булдожер, а камоли којекакве параде. Сâм Бог би их зауставио.

Морамо се, дакле, и Богу молити и учинити што до нас стоји. Стога браћо и сестре: да кажемо шта је наше, да исповедимо што је наше, али пре свега да се Богу помолимо, да Он учини што је Његово.

И да завапимо речима Петровим: Господе, спасавај нас, да не пропаднемо! Ако си Ти уз нас, ко ће против нас! Амин, Боже дај!

Ауторизована беседа изговорена у Храму Светог Александра Невског на празник Изношења Часног Крста и Светих мученика Макавеја, лета Господњег 2022.

Мало пре Свога страдања, Господ нам је једним посебно блиставим догађајем – божанским преображењем — открио славу Свога Божанства.

Јеванђелист Матеј овако описује преображење Гoсподње: И послије шест дана узе Исус Пешра и Јакова и Јована, брата његова, и изведе их на гору високу саме. И преобрази се пред њима, и засија лице Његово као сунце, а хаљине Његове постадоше бијеле као свјетлост. И гле, јавише им се Мојсеј и Илија који с њим говораху. А Пешар одговарајући рече Исусу: Господе, goбро нам је овдје бити, ако хоћеш да начинимо овдје три сјенице: теби једну, и Мојсеју једну, и једну Илији. Док он још говораше, гле, облак сјајан заклони их, и гле, глас из облака који говори: Ово је Син Мој љубљени, Који је по мојој вољи, Њега слушајше.

***

Реч преобразити се, значи: узети други облик. Исус Христос се, међутим, није преобразио тако што је узео неки други облик, него је открио својим ученицима оно што је био, пошто им је отворио очи и од духовно слепих учинио их онима који виде. Како говори једна химна овог празника: „Данас Христос, засијавши на гори Тавору, показа Својим трима ученицима образ Божанства Свога.“

Свети Златоусти објашњава узрок услед кога је слава Божанства Његовог откривена незнатно: показао им је, говори, несагледиву славу Божију, не онаквом каква је она заиста, него онаквом каквом су је ученици могли видети. Није им је открио у свој њеној величини, да не би погинули гледајући је.

***

И тројица јеванђелиста који говоре о преображењу, пишу да је лице Господње засијало као сунце. Они ово пишу, како појашњава свети Григорије Палама, не зато да бисмо светлост којом је Христос засијао замислили као чулима спознатљиву, него да би смо схватили да оно што природно сунце представља за све који живе чулно и гледају чулним очима, то је и Христос за све оне који живе духовно и гледају Духом Светим.

Овај велики богослов таворске светлости још примећује да се преображење Христово догодило у време када се Господ молио. Ово се збило да бисмо схватили да је узрок овог блаженог виђења молитва, и да се приближавајући Богу молитвом удостојавамо да видимо сјај нестворене светлости. Христос нам, молећи се на гори Тавору, показује како ће се светима јавити светлост Божија.

米 米 米

Преображење Господње се догодило шест дана након Христовог поучавања о слави Оца Свога и о доласку Царства Божијег. Христос беше рекао: Има неких међу овима што стоје овдје који неће окусиши смрши док не виде Царства Божијега.

Ово се односило на тројицу ученика које је Христос повео са собом на Тавор који су тамо, гледајући преображење Христово, заиста видели Царство Божије. Свети Григорије Палама говори да, као што је свугде Христос Цар, тако је и Царство Његово свуда. Према томе, то да Његово Царство долази, не значи да оно долази ма одакле, већ да се оно пројављује у сили Духа Светога. А ова сила се не даје било коме, него само онима који су са Господом и који чврсто стоје у вери у Њега.

***

Сваки пут када прослављамо свети празник Преображења, Црква нас позива: „Дођите да делатном врлином мислено узиђемо на гору свету. Станимо горе на њу да бисмо се нашли у граду Бога живога и да бисмо умним погледом видели Тројично Божанство које исијава кроз Јединородног Сина Божијег. Попнимо се на гору Господњу да видимо славу преображења Његовог“

И велики Григорије нас позива да, пошто схватимо тајну преображења Господњег, закорачимо к сјају божанске светлости. Пошто заволесмо лепоту непромењиве божанске славе, очистимо ум од земаљских прљавштина презирући привремена задовољства која воде вечној патњи.

Преображењем Господњим Отац нас призива на послушност и на следовање речима Сина Његовог љубљеног. Тако ћемо учинити себе достојним причасницима нестворене светлости преображења и судеоницима Царства небеског.

ТУ СВЕТЛОСТ БОЖАНСКУ ОН ИЗ СЕБЕ ПУСТИ ДА ОТКРИЈЕ ЗЕМЉИ И ЉУДИМА ИСТИНУ БОЖАНСТВА. Треће године Своје проповеди на земљи Господ Исус чешће говораше ученицима Својим о блиском страдању Своме, но уједно и о слави Својој после страдања на крсту.

      Да не би предстојеће страдање Његово раслабило ученике те да не би отпали од Њега, он хтеде да им пре страдања покаже делимично и славу своју божанску. Зато узе собом Петра, Јакова и Јована, изиђе с њима ноћу на гору Тавор, и ту се преобрази пред њима. И засја се његово лице као сунце, а хаљине његове постадоше бијеле као свет. И гле, указаше им се Мојсије и Илија, који с њим говораху. А Петар одговарајући Исусу рече: Господе! Добро нам је овде бити, ако хоћеш да начинимо овамо три сјенице: теби једну, Мојсију једну, а једну Илији. Док он још говораше, гле, облак сјајан заклони их, и гле, глас из облака говорећи: Ово је мој син љубазни, који је по мојој вољи, њега послушајте (Мат. 17). Зашто Господ узе само тројицу ученика на Тавор? Јер Јуда не беше достојан да види божанску славу Учитеља кога ће издати, а њега самог Господ не хте оставити под гором, да не би тиме издајник правдао своје издајство. Зашто се преобрази у гори, а не у долини? Да би нас научио трудољубљу и богомислију. Јер пењање на висину захтева труд, а висина представља висину мисли наших. Зашто се преобразио ноћу? Јер је ноћ подеснија за молитву и богомислије него дан, и јер ноћ закрива тамом сву земаљску красоту и открива красоту звезданог неба. Зашто се појавише Мојсеј и Илија? Да се разбије заблуда јеврејска да је Христос неки од пророка. Зато се он јавља као Цар над пророцима, а Мојсеј и Илија као слуге његове. Дотле је Господ много пута показао ученицима божанску моћ своју, а на Тавору им је показао божанску природу своју. То виђење Божанства Његовог и слушање небеског сведочанства о њему као Сину Божјем требало је да послужи уценицима у дане страдања Господњег на укрепљење непоколебљиве вере у Њега и Његову крајњу победу.

Тропар, глас 7:

Преобразилсја јеси на горје, Христе Боже, показавиј учеником твојим славу твоју, јакоже можаху: да возсијајет и нам грјешним свјет твој присносушчниј, молитвами Богородици, свјетодавче, слава тебје.

Тамо где Израиљ победи Сисару
Изволи се тамо и Небесном Цару
На молитве поћи и на ноћна бдења,
Да покаже славу Свог Преображења,
И утврди веру својих следбеника
У победу трајну Њега - Победника.
Ту светлост божанску Он из Себе пусти
Па обасја Тавор, мрак разагна густи;
Светлост што ј' у Себи дуго задржав'о
Од које је свету по мало раздав'о
Пустио је сада лучама обилним,
Лучама радосним, лучама умилним.
Небу да открије блесак човечанства,
Земљи и људима истину Божанства.
Нека небо види Посланика свога,
Нека земља позна Спаситеља Бога.

     Зашто Господ не показа славу Своју божанску на Тавору пред свима ученицима него само пред тројицом? Зато, прво, што је Он сам кроз уста Мојсејева дао закон: на рјечима два или три свједока да остане ствар (V Мојс. 19, 15) ... Три сведока су, дакле, довољна. Даље, и за то још, што су та три сведока били одабрани. Њих тројица представљају 3 главне добродетељи: Петар - веру, јер је он први исказао веру своју у Христа као Сина Божјег, Јаков - наду, јер је с надом у обећање Христово први положио живот свој за Господа будући први убијен од Јевреја, Јован - љубав, јер је на прси Господње наслоњен био и под Крстом Господњим остао до краја. Бог се не назива Бог многих него Бог одабраних.

https://www.crkvaub.rs/vesti/zitija-svetih/preobrazenje-gospodnje-2

Христово  Преображење је празник, али то је пре свега догађај. И наша вера је вера-догађај, заснована на Личности и делима Христовим. Преображење је животни, спасоносни догађај Христовог живота на земљи, као и сва остала Његова дела од Рођења до Вазнесења. Догађај Преображења догодио се пре страдања Христовог, као пројава славе и светлости Божанске, да би апостоли после издржали Његово страшно страдање. Преображење је било предокус, предокушање Царства Небескога, почетак славе Христовог Васкрсења, Вазнесења и с десне стране Оца прослављења. 

Преображењем  је Христос дао  снагу Својим ученицима, уверио их је да је Он заиста Христос, Син Божији и Спаситељ, Који ће ускоро страдати, бити понижен, издан, продан, прогањан, распет и усмрћен, али ипак Бог, па је тако апостоле, и нас, охрабрио да се не поколебамо у страшном голготском часу. 

Господ  нас је створио  за вечну славу. Ми смо срозали ту славу у себи и око себе, у свету нашем унутрашњем, и у свету нашем спољашњем, срозали је до смрти, до пропасти, до мрака, до зла и пакла. Али, зато је Христос дошао да нас од свега тога спасе. Син Божији је постао Син Човечији да нас поврати Богу и да нам дарује вечни живот у Царству Небеском, које је Царство Светлости и Радости. Преображење је једна од тих спасоносних страница-догађаја на Христовом спасоносном путу и делу делотворног и преображајног Богочовечанског Домостроја, предокушај и залог нашег спасења и светлог прослављења. 

Како је тешко  бити човек, али како је радосно бити човек – кад имамо Преображење  Христово на Тавору, и наше преображење  у Њему, преображеном Богочовеку. То су чињенице наше вере, које данас прослављамо, и нису само људски, "верски" обичаји. Молим вас, драга наша духовна децо, да то почнемо да схватамо и да се у таквој делатној, догађајној вери трудимо. А ко се труди, и Бог му помаже. /.../ 

Преображење Христово било је и  остало присутно у  Цркви ради нашег  преображења у  Њему. Људи смо грешни, али је зато Бог дао благослов спасења у Христу кроз веру и покајање, кроз морално и духовно, а онда и целовито психофизичко преображење у Царству Христовом, Царству светлости, радости и вечног живота. Ми смо поверовали у Христа, том вером живимо, али пошто грешимо, зато нам је потребно покајање, да нам дође и преображење. Као мало дете кад се исплаче, било да је плач за неку кривицу па добило грдњу, било због неке несреће да је ожалошћено, као што је данас много наше деце ожалошћено што су остала сирочад, а после плача детету је лице ведро и светло – преображено. Тако се и душа и савест наша преображава вером и смирењем, покајањем и исправљањем свога живота, одрицањем од греха и зла и обраћањем Богу Живоме и Светлодавном. /.../ 

Бог зна за шта је створио човека, зна чему га је назначио. Зато су преображењске речи Бога Оца, изговорене на гори Тавору: Ово је Син мој Љубљени, Који је по мојој вољи! – за нас велика утеха и снага, наша вера и својственост, наш идентитет људски и хришћански. То је наша лична карта као православних хришћана, коју нам је сâм Бог дао, потписао и запечатио Духом Светим.  

Али, драга браћо и драга децо, треба и да слушамо Бога, треба да слушамо Сина Божијег, како је рекао Бог Отац на Тавору: "Њега слушајте!" Вера у Христа и прослављење Његовог Преображења значи послушност светој Вољи Божијој, која нам је у Христу Очовеченом и Преображеном дата и пројављена. Зато Њега да следујемо, Њега да слушамо, Јеванђеље Његово да слушамо и творимо, вољу Божију да извршавамо, а не да терамо своју вољу, или вољу срца свога, грешнога и пристраснога, испуњенога сујетним и пролазним жељама и стварима.  

Недавно је у  Грчкој преминуо један свети Божији човек, отац Пајсије Светогорац. /.../ Недавно је преминуо и оставио  као завет један Крст српском народу: "Сад Срби носе крст и ја им шаљем благослов."  

Он  је једном приликом рекао мени једну  велику истину и ја ћу вам је сада поновити: "Сва васиона, галаксије, универзум, сунчеви системи, све је то Божије, све је од Бога створено, Богу посвећено и Богу химну пева, све Бога слави. У једној од тих галаксија, у једном малом кругу једног Сунца, има једна мала планета, која се зове Земља, и на њој једно мало биће, које се зове човек, и у њему једно мало парче меса, које се зове срце. Но и тај мали комад меса, још је загађен упљувцима, нашим гресима, и тако је срце искрвављено, нечисто, запрљано. И сада, бедни човек се стиснуо око тог парчета још упрљаног меса, држи га себично заробљено, неће да га поклони Богу, а цела васиона је Божија! Колико смо, вели отац Пајсије, ми често мали и себични! А како је лако и једноставно дати срце Богу. Само дај срце Богу и све остало тбоје биће Божије." 

Ето, драга  браћо и сестре, то значи послушати  преображењски глс Божији са горе Тавора, послушати Христа, и тако празновати Преображење, учествовати у њему, преображавати срце своје од греха и таме у светлост и славу, од себичности и злобе у љубав и ширину таворску. И то срце дати Богу. 

Нека  данашњи празник  преобрази срца наша. Људи смо, рањиви, слаби, гневимо се, грешимо, али је људски покајати се, исправљати се, преобразити се. Нисмо од камена, нисмо од дрвета, него смо од крви и меса. Међутим, нашу крв и месо понео је и вечно носи Син Божији, постао је Човек од крви и меса, како веле апостоли Јован и Павле. И после као Човек, пронео кроз наш живот и унео у наше биће сву славу Божанства Свога, Светлост и славу Царства Небеског, Таворску Светост. И све то оставио нама у Цркви Својој Богочовечанској. Али, Христос је и после Преображења на Тавору пошао на голготско страдање и прошао кроз крст и смрт, да наш грех уништи и да нас очисти, да нас васкрсне преображене, препорођене, обесмрћене. Тај Његов пут треба да је и наш пут – преображењско-голготски и крсно-васкрсни. /.../ 

Све заједничко што радимо и градимо, све  што је на добро људи, на наше вечно спасење – нека се Преображењем Христовим преобрази. Нека Светлост са Тавора преобрази умове наше, срца наша, нека осветли ожалошћена срца удовица наших и сирочади наше. Нека преобрази физичку и умну снагу рањеника наших, нека преобрази све оно што је Бог створио и назначио за вечно и светлосно Преображење. 

Издржаћемо  том преображајном  Светлошћу и снагом Христовом све  невоље и све крстове, и доћи ће сигурно  после ове Голготе  и Васкрсење. Само да идемо путем Христа Богочовека. То је наш песник православац, српски Херцеговац, најкраће и најбоље рекао: "Ми свој пут знамо – пут Богочовека!" Тај пут Богочовека води нас сигурно у Преображење, у светлост и славу Тавора, макар и ишао поново преко Голготе, праћен издајом људи, клеветама и злостављањима, ругањем и распећем. 

Засијаће  и нама Светлост Божија Свевечна, молитвама  Богородице, благодатном силом и  љубављу Светлодавца Христа. 

http://www.saborna-crkva.com/index.php?option=com_content&task=view&id=190

Божији човек мора бити мудар, не сме бити наиван. Под „мудрим“ овде, наравно, не мислим на мудрост овог света, већ на духовну мудрост. Мора бити паметан, пажљив, његове очи , као што се каже, морају бити широм отворене како би могао да изађе на крај са разним искушењима и изазовима и свим што стане пред њим. Јер у животу наилазимо на многе замке, разне околности и искушења сваког минута искрсавају на путу и ако се због своје наивности или небриге излажемо опасности, онда упадамо у клопку и штетимо себи духовно, трпимо зло.

У „Отачнику“ се наводи да човек који се подвизава треба да буде мудрији од демона како би избегао њихово лукавство. Могу се видети многи људи који трпе зло не само у духовном, већ и у свакодневном животу због своје наивности. Ако знаш да је опасно, ако ћеш се преварити, упетљати, зашто јуриш тамо? Зато морамо бити благоразумни.

На пример, говоримо: „Идем тамо и тамо“. Добро, ти ћеш отићи, али знаш да ћеш тамо видети лоше ствари и да ћеш нанети себи штету. Зашто онда идеш? Не иди. „Не, поћи ћу и бићу пажљив“. Добро, можеш ићи и бити пажљив уколико имаш такву силу. Али зашто да подмећеш себи, зашто да се излажеш искушењима без преке потребе? Боље би било да уопште не идеш, да не би било искушења, нити повода и провокација.

То јест, треба да пребивамо у мудрости, како се каже на другом месту у Светом Писму. Божији човек треба да поступа са великом мудрошћу и трезвеношћу јер постоје клопке, искушења, наше немоћи, страсти и зато морамо да бдимо.

Ко може молити Бога да му Он подари премудрост? Онај ко осећа да нема мудрости. Како ћеш молити Бога за оно што мислиш да имаш? И тај наш осећај, то духовно задовољство самим собом је огромна опасност у коју ми, црквени људи, често упадамо. Сматрамо за датост да знамо све, да немамо недостатака у духовном знању, благоразумности и мудрости и да су наша знања довољна за победу у духовној борби.

Јер да би нам Бог нешто дао, морамо Га молити са болом, морамо осетити Његово одсуство. То је као када смо здрави, тада не умемо да ценимо своје здравље. Здрави смо, ни око чега се не бринемо, чини нам се да је природно, не водимо рачуна нити ревнујемо за здравље. Али када се разболимо, одмах узвикујемо: „Најважније је здравље!“ Многи тако говоре. Зашто и када они то говоре? Када се разболе, тада и говоре. Од здравог човека се то не може чути, он ни не сања да се икада може разболети, вероватно ни не зна шта значи болест. Прележали смо грип и прехладу, али од озбиљних болести нисмо боловали. А болестан човек, који зна колико је здравље драгоцено благо, жуди за њим и сваки дан се бори да га поврати. Он се подвизава пред Богом, тражи га, јер зна његову неодложност.

Да би човек могао да моли Бога за мудрост, прво мора схватити да нема мудрости, да није мудар, нити благоразуман, да прави грешке, да мало зна. То јест, као што су говорили стари Грци, мора да схвати самог себе, да схвати да му је то неоходно, и онда ће спознати да се не може својим силама изборити. У секунди ће осетити патњу, срце ће му постати скрушено и са великим болом и сузама затражиће мудрост од Бога.

Као неки човек, који док се обраћа молитвом „Господе Исусе Христе, помилуј ме!“, ако у молитви не осети неодложност Божије милости, не осети да је основна потреба у његовом животу то да га Бог помилује, неће изговорити ове речи са болом, већ овако: „Господе Исусе Христе, помилуј ме“. Али када осети одсуство Бога у себи, своју окајаност, грех, осети да је отуђен од Бога, онда ће произносити молитву са великим унутрашњим болом и осетиће огромну потребу за Божијом милошћу.

Тако се моли човек, тако тражи милост од Бога. У супротном, Бог му ништа неће дати, уколико не буде тражио срцем. А он не тражи свим срцем, не зато што не жели да тражи, већ јер мора прво да осети потребу за тим.

Зашто су свети говорили свим срцем својим: „Господи, возвах к Тебје, услиши мја?“ Тако и ми певамо свако вече на вечерњој: „Господи возвах к Тебје, услиши мја! Услиши мја, Господи. Господи возвах к Тебје, услиши мја. Вонми гласу моленија мојего, внегда возвати ми к Тебје. Услиши мја, Господи!“ Разуме се, када је све добро, ми то не говоримо, оно тече као песма, али када осетимо одсуство Бога у себи и почињемо да тражимо, али не проналазимо Њега у себи, тумарамо у мраку Божијег одсуства и гинемо, губимо дах; када смо у безизлазној ситуацији, са свих страна притиснути и личимо на човека који се дави у мору изговарајући крик: „Упомоћ!“ свим силама, тада је то молитва, тада молимо Бога.

„К Тебје возвах“, то јест, завапио сам ка Теби, „чуј ме, Господе!“ то показује интензитет снаге обраћања ка Богу. Тако се моли човек свим силама.

Али, као што сам рекао, да бисмо се молили тако, морамо осетити потребу. Ако нема потребе, онда личимо на неког који говори: „Слушај, хајде ми помози мало, ако имаш новца. Ако хоћеш дај, ако нећеш немој! Није ми неопходно“.

Треба препознати своју неразумност, недостатак мудрости, да ниси паметан, да мало знаш, да је мало шта у твојим рукама. Треба осећати потребу да те Божија мудрост окрепљује, и потребно је то осетити екзистенцијално, како би могао, када се обратиш Богу, да Га молиш: „Боже, силно Те молим: уразуми ме, дај ми мудрости да не грешим, да разликујем добро од зла, да чиним вољу Твоју, да не падам у заблуду и не одвлачим друге у исту.“ Да то изговараш са болом и свим срцем.

Кад човек мисли да је свезналица, то је заиста блиско болести, и то је почетак безумља. Оци говоре да је почетак безумља веровати у своје свезнање. Ко каже: „Знам све“, тај је опасан човек. Почетак мудрости- увек трагати и никада никог не одбацивати. Бог нас може научити и кроз најпростије ствари, кроз нешто мало. Чак и од детета можемо научити уколико смо пријемчиви да чујемо нешто више од онога што хипотетички знамо.

http://www.pravoslavie.ru/srpska/print92897.htm

Бог је Света Тројица. Тројица Јединосуштна и неразделна. Јединосуштна, тј. исто суштаство, иста природа. Тројица неразделна: никада се није одвајао Син од Оца или Дух Свети од Оца или од Сина и никада се не дели.

Отац, Син и Свети Дух нису три бога, него један Бог, јер Им је иста природа, али и не само зато. И људи имају исту природу, исту суштину. Али за људе није могуће рећи да су два или три човека - исти човек, ма колико они били међусобно блиски и јединствени. Људи имају не само посебна тела него и сваки има и своју вољу, свој укус, своја расположења. Ма колико људи понекад личили и телесно и по карактеру, ипак се не дешава да им је све заједничко, да је све подједнако.

А код Три лица Свете Тројице све је заједничко. Безгранична љубав Оца према Сину, Сина према Оцу и иста љубав између Њих и Светог Духа чини заједничком Њихову вољу и сва Њихова дела. Они имају исту /једну/ вољу, све Они извршавају заједно. Од чега се одвраћа Дух Свети, одвраћа се и Отац. Шта Син воли, воле и Отац и Дух Свети.

Све се од Свете Тројице догађа заједно. За стварање света у Библији је речено: "И рече Бог: нека буде свјетлост. И би свјетлост. " Шта значи "рече", тј. рекао је? То значи да је Бог Отац стварао Својом Речју, оном Речју о којој говори Јеванђеље: "У почетку бјеше Ријеч, и Ријеч бјеше у Бога и Ријеч бјеше Бог" и која је Јединородни Син Божији.

Све је творио Бог Отац Својом Речју, друкчије казано, све је извршавао кроз Сина Својега. Ништа не твори Отац без Сина, као што ни Син ништа не твори без Оца. Оцу и Сину увек садејствује Свети Дух. О стварању света у Библији је речено: "И Дух Божији дизаше се над водом. " "Дизао се" над творевином, не напросто стајао над њом - реч за коју нема потпуно одговарајућег израза у старословенском језику у јеврејском оригиналу значи "покривати, загревати", као кад носиља, лежећи на јајима, њих оживотворује својом топлином и из њих се излежу жива бића.

"Ријечју Господњом небеса се створише и Духом уста Његовијех сва војска њихова" (Пс. 33, 6). Све што постоји начини Бог Отац кроз Сина, и у постојање је приведено Духом Светим. Или другачије речено: све, што је пожелео и хтео Отац, одмах се испунило и испуњава од Сина и одухотворује Светим Духом. Тако је био створен свет, тако се све догодило у промисли Божијој о свету и човечанству.

Да би спасао човека који кроз првобитни грех отпаде од Бога и постаде смртан, по предвечном Савету Свете Тројице покоравајући се вољи Оца Син Божији сиђе на земљу, роди се деловањем Светога Духа од Приснодјеве Марије, објави људима Истинитог Бога Оца и Његову Божанску вољу, поучи их истинском поштовању Бога, пострадавши због грехова наших, сиђе у ад и, ослободивши одатле душе умрлих, васкрсну из мртвих.

Још пре страдања Свога обећао је Христос Својим апостолима, које изабра међу ученицима Својим, да ће им дати власт да везују и разрешују - да људима опраштају грехове или да им их задржавају. Овај благодатни дар после Свога Васкрсења није дао било коме од апостола посебно, него свима њима заједно: Он је створио Цркву Своју, чувара те благодати, сјединио у њој све који Га воле и у Њега верују.

Обећавши апостолима да ће им дати силу вишњу, - пошто им посла Духа Светога, извршивши све ради чега је дошао на земљу, Господ Исус Христос се вазнесе на небо, задобивши и по човечанству ону част и славу, коју и пре стварања света имадијаше као Син Божији.

Пошто се спусти на ученике Христове, како је обећано, Дух Свети утврди их у вери Христовој и благодаћу Својом изли на њих дарове Божије. Он их ојача ради проповедања и извршавања Христовог учења у животу, ради организације Цркве коју Христос сазда и Свети Дух учини делатном.

Црквом, чији се темељ налази на земљи и глава јој је Син Божији што седи с десне стране Оца, тајанствено управља Дух Свети. Она унутарње уједињује децу своју и сједињује их са Богом. Благодатни дарови Божији, преко Цркве, изливају се на оне који настоје да иду путевима Христовим, освећују и јачају све добро у њима, очишћују од греха и нечисти сваке, чинећи их способнима да буду пребивалишта сјаја славе и сила Божијих.

Кроз Цркву човечанство постаје причесник Божанске природе, ступа у најблискији однос са Светом Тројицом.

Освећује се и са Богом општи не само душа него и тело људско у причешћивању Телом и Крвљу Христовом, кроз Кога се сједињује са читавом Светом Тројицом. Благодаћу Божијом, уз учешће сопствене воље и напора, човек постаје нова твар, судеоник вечнога Царства Божијег.

За то Царство Божије што ће доћи припрема се и природа, ради предстојећег очишћења огњем од последица грехова људских и проклетства које је на њој. Она добија наговештаје освећења силаском Светога Духа на њу приликом богојављенског освећења воде и многих других црквених служби, да би потом постала нова земља и ново небо.

То ће се догодити када се наврши време које Бог Отац одреди и Син Божији у слави дође да суди свету.

Тада ће они који су љубили Бога и сјединили се са Њим заблистати од зрака Божанске Светлости и вечно ће се наслађивати нествореном светлошћу Тријединог Божанства, Јединосуштне, Животворне и Нераздељиве Тројице.

Баш Њој (Тројици), Богу, Творцу и Спаситељу нашему нека је слава, част и поклоњење у векове векова:

"Дођите, људи, поклонимо се триипостасном божанству, Сину и Оцу, са Светим Духом: јер Отац пре века роди Сина, који је од вечности и исте части и Дух Свети се са Сином прослави: једна сила, једно суштаство, једно Божанство. А њему се сви поклањамо говорећи: Свети Боже, који Сином све твориш, садејством Духа Светог; Свети Крепки, Кроз којега Оца познасмо и Дух Свети у свет дође; Свети Бесмртни, Душе Утехе, који од Оца излазиш и у Сину почиваш: Тројице Света, слава Теби. "

https://www.saborna-crkva.com/index.php?option=com_content&task=view&id=119&Itemid=124

Утолико су уочљивије ситуације када одједном неки свештеник почне да изјављује оно што је донедавно порицао, и оде у раскол. Зашто се ово дешава?

Људи који се фокусирају само на спољне факторе налазе објашњење у спољашњим околностима: притисцима, искушењима разним материјалним добрима и тако даље. Али често је прави разлог скривен од нас, иако је он таj који је кључан.

Ако се присетимо мноштво мученика и њиховог подвига, видећемо да је код исповедника било и притисака и искушавања, као и најтежих мучења и реалне опасности по живот. Али су преживели. Дакле, нису у питању само спољни фактори.

Сада, када се осврнемо на животе разних отпадника, може се приметити једна ствар која их спаја скоро све. Много пре него што су предузели кобни корак, имали су проблема или са моралом или са кршењем црквених правила.

Али ово није разлог да било кога осуђујемо. Они који су отишли у раскол су заправо већ сами себе осудили, а то је много страшније од људског суда (иако им пут покајања није затворен). У овом случају, вреди причати о себи.

Понекад нам се чини да пошто се држимо канонске Цркве, то само по себи већ гарантује наше спасење. Можда смо чак и поносни на ову чињеницу. Али у духовном животу све је међусобно повезано. Ако црквеност бранимо речима, а делима дозволимо себи да грешимо, макар и у малим стварима, онда се може испоставити да ћемо се у најпресуднијем тренутку, чак и неочекивано за себе, одрећи.

Отпадништво не почиње сумњом у црквену јурисдикцију. Али те исте сумње могу се појавити због наше духовне инертности, препуштања слабостима, чак и оним најбезначајнијим. А када, ако не у посту, да се сетимо овога?

У ствари, права одбрана Цркве почиње овим: не гласним изјавама и дкларацијама, већ пажњом према сопственој души. Из свакодневне борбе са грехом у себи. Само тако можемо остати верни Цркви и у кључном тренутку смело дати одговор о својој вери. И за овај тренутак треба да се припремате цео живот.

митр. Антоније (Паканич)

https://pravlife.org/sr/content/mitropolit-antonije-pakanich-prava-odbrana-crkve-ne-pochinje-glasnim-izjavama-i

Било је ноћи када би ме зора затицала како грлим Христов лик. Ту, на ивици разума и лудила, на ивици потпуног очаја, Он се увек јављао. Једне ноћи ми је шапнуо, „Не бој се, никад те нећу оставити…“. Знате ли колико пута сам чуо од људи ову фразу у свом животу? А ипак је нико никада није применио. Сви би нестајали само си ме ти, Христе мој, поштовао.

Истина је да се Бог открива људима у једноставном свакодневном животу. Не треба вам посебно место за сусрет са Богом, већ пут. Не постоји место где се Бог не може појавити. Али ми у то не верујемо. Другим речима, не можемо да прихватимо да се Бог открива на радном месту, у нашем дому, у нашем комшилуку, у нашем свакодневном животу. Као резултат, Он стоји уз нас, а ми га тражимо надалеко и нашироко.

Када би наша религиозност била здрава у свим својим облицима, она би утицала на наш начин живота. Према  православној духовности, нема другог начина проповедања осим начина на који живимо. Наш однос са Богом и Црквом, углавном је ограничен на утилитаристички приступ. Долазимо у цркву са  утилитарним разлозима, да узмемо а не да дамо. Не тражимо Христа као однос и начин живота, већ само оно што нам Он може дати. Не долазимо у цркву због Бога, већ због онога  што нам даје (нпр. здравље, профит, посао, децу, успехе итд.).  

Црква не треба да се губи у комуникативном језику, слоганима и утиску. Битна је суштина и смисао. Није у питању само довођење људи у цркву, већ и у томе како их задржати. И чуваћемо их у мери у којој им дајемо живот а не идеологију. Црква не треба да ради нешто, већ да постане нешто. Да постане оно што јесте - Црква. Место сусрета са ликом Христовим и нашим ближњима, где истина престаје да буде идеја, чак иако је „света“, где однос побеђује идеје. Другим речима, да доминира живот који заиста побеђује смрт.

о. Пападопулос

http://plibyos.blogspot.com

Почетак Успенског поста је повод за разговор о ношењу крста. Неко може да схвати фразу „ношење крста“ као апстрактни идиом, али она има потпуно примењено значење.

Погледајмо, какви су нам крстови припремљени? И колико дуго морамо да их носимо?

Туга, тешкоће и патње које су задесиле нашу судбину – у породици, на послу, у служби – чине наш животни крст.

Колико патње може да изазове неуспешан брак или погрешан избор професије или посла, колико патње може донети болест или неправедно поступање према нама, клевете и тако даље. Ово је наш крст.

Све ове тешкоће се морају превазићи. Наравно, многи од нас желе да их се отарасе. И ово је природна жеља. Оно што се може исправити без кршења заповести и без противљења савести мора се, наравно, исправити. Али постоје ствари које су непоправљиве, које се морају узети здраво за готово. Покорно прихватање воље Божије – онога што није у нашој моћи да променимо, већ само треба да се понизно подноси – јесте ношење крста.

Крстови се разликују по својој тежини. Господ је припремио свакоме свој крст – спасоносни и јединствени. Ношење крста је велико дело нашег живота, то је бескрајан рад на себи, што је немогуће у било којим другим околностима. Разапињемо у себи на крсту нашег старог човека – звер – и поново се рађамо. То је мучни свакодневни посао. Одупрети се злу, очистити срце да у њему засија Христова светлост могуће је само кроз страдање.

Да би сунце изашло, тама ноћи мора да се распрши; да бисте имали чисту кућу, морате је очистити од смећа; да би се пошло за Христом, мора се одрећи старог човека.

Светитељи су говорили да су до краја својих дана водили бескрајну борбу са својим старим човеком, којег су разапели на крсту.

Хајде да понизно носимо свој крст, идући за Господом, из жарке љубави према Њему.

Шта може бити више од чињенице да је Господ са нама, да ће доћи са својим Безпочетним Оцем и у нама се настанити!

Митрополит Антоний (Паканич)

https://pravlife.org/sr/content/mitropolit-antonije-pakanich-gospod-je-pripremio-svakome-svoj-spasonosni-krst

За манастир Лепавину нераскидиво је везана чудотворна икона Пресвете Богородице Лепавинске. Настанак ове иконе датира с почетка 16. века и дело је непознатог аутора, а по стилу припада итало-критској школи. Икони се с разлогом приписују чудесне исцелитељске моћи.

И сама њена судбина је чудесна: 1943. године у немачком бомбардовању манастир Лепавина је доживео велико страдање; торањ и црква су били тешко оштећени, а иконостас са иконама скоро потпуно уништен.

Икона Пресвете Богородице је чудом Божјим остала неоштећена – нашли су је затрпану под дебелим наслагама малтера и цигле без иједне огреботине, иако је једна граната пала равно под њу! После рата се дуго није знало где се налази.

По милости Божјој, године 1967. на тавану Загребачке митрополије њу је пронашао отац Симеон (Сакуљ), у то време настојатељ манастира Лепавина. Била је предана на рестаурацију, а у манастир је враћена, по благослову тадашњег митрополита загребачког Дамаскина, на Велику Госпојину 1969. године. Управо је тог дана, на тај велики Богородичин празник, први пут била служена Света Литургија у цркви обновљеној од ратних разарања, и том приликом је Царица небеса и земље на најлепши и најрадоснији начин пројавила Своје присуство међу верним народом.

О великом чуду које се тада догодило сведоци отац Симеон (Сакуљ):

„План је био да икону и митрополита Дамаскина, који је из Загреба требао доћи око 9.30 часова, сачека литија на раскршћу после пруге, код крста. Литија је чекала, али се десио саобраћајни застој, због чега је митрополит са иконом и пратњом каснио. Литургија је почела, много је верника дошло. Kад је митрополит око 11 часова стигао, с аутом је стао изнад гробља, да би икона ипак била свечано унесена у цркву. Изнели су је из аута и ставили у трње испод багрема, чекајући да дође литија из цркве. И онда су три јеромонаха, у литији, отишли по њу, свечано је допратили до цркве и ставили на место на којем је данас.

На литургији је једно дете за време нафоре лежало на амвону. Био је то дечак од око шест година, спавао је… Ја сам после отишао у конак, а кад је завршила молитва моја је снаха прва изашла из цркве, дошла сва у плачу и казала: „Шта сам доживела, дете је глувонемо рођено, а проговорило је после молитве!“ Јеромонах који је читао молитве у једном је тренутку положио омофор од владике на дете. И после, кад је читање било завршено, дечак је устао, ухватио мајку за сукњу и изговорио: „Мама, мама!“ У цркви су сви плакали…

После сам рекао митрополиту да се осим овог чуда десило још једно. Јер, по летопису је стари манастир грађен горе на брду, али су икону Ваведења сваког јутра налазили у трњу, на месту на којем је данашњи манастир. Kазао сам: ми смо икону из трња узели и вратили је у цркву. Поновила се историја!“

О чудесним догађајима и исцељењима пред чудотворном иконом Пресвете Богородице Лепавинске постоје бројна сведочанства и изворни записи.

https://www.bastabalkana.com/2018/08/cudotvorna-ikona-bogorodica-lepavinska-s-pocetka-16-veka/

Другим речима, „хајде да упутимо Господу молбу за нашег архиепископа, за поштоване свештенике, за ђаконе наше Цркве и за сав клир и народ.“

Зашто је толико важно, па чак и неопходно и обавезно молити се за епископа на свакој литургији?

Пре свега, то је важно због свештено-канонских разлога. Јер управо узношење имена надлежног архијереја сведочи о томе да се у датом храму обављају истинске тајне. Знамо да је први савршитељ Свете Евхаристије био Господ наш Исус Христос. Он је за време Тајне Вечере у горњој одаји обавио прву Евхаристију и дао нам је заповест: „Ово чините у Мој спомен“ (Лк. 22, 19), чините то да бисте Ме се сећали. Од тада за Цркву главно сећање на Христа представља Света Евхаристија, чији причесници учествују у тајни спасења и вечног живота. Свети апостоли су постали Христови наследници. На почетку су управо они служили Евхаристију, о чему читамо у Делима (в. Дап. 2, 42). Апостоли су окупљали вернике, поучавали су их у вери, молили су се и обављали тајну Евхаристије после чега су се сви причешћивали Телом и Крвљу Господњом. Број хришћана је стално растао, апостоли физички нису могли свуда да стигну и због тога су ради обављања Евхаристије рукоположили епископе и презвитере. У првим годинама Христове Цркве Евхаристију су служили само епископи, а презвитери су били њихови помоћници. Ни данас ниједан јереј нема права да служи Евхристију, нити било које друго свештенодејство без благослова надлежног архијереја. Као што видите, директна апостолска наследност епископа представља једну од битних страна истинске Цркве.

Још је у I веку свештеномученик Игњатије Богоносац писао:

„Истинском треба сматрати ону евхаристију коју обављају канонски рукоположени епископи, односно наследници апостола.“

Црква је врло брзо постала свесна потребе за тим да се на богослужењу изговара име канонски рукоположеног епископа, и ова традиција се поштује и данас.

Дакле, апостолско наследство има велики значај. Црква га и данас врло брижљиво поштује. На који начин? Чувајући канонско рукоположење. Само канонски епископ може да рукополаже презвитере и ђаконе. А њега самог рукополажу најмање тројица епископа који су, са своје стране, канонски наследници самих апостола. Канонски рукоположени епископ у Цркви стоји на месту Христа, он представља Спаситеља, независно од тога какав је по свом карактеру и понашању (може бити грешан и проклет, после смрти може доспети у пакао – то је његова лична ствар). Место епископа се налази у олтару иза престола. Кад ту стоји и гледа према храму он као да надгледа све хришћане. Због тога се и назива епископ, као човек који нагледа целу Цркву. 2)

У свим вековима било је много лажних епископа и лажних презвитера. На пример, код нас на Кипру се могу срести људи који носе расу и представљају се као свештеници, иако немају хиротонију. Они тако поступају или зато што се налазе у стању духовне обмане, или зато што су психички болесни или зато што су просто преваранти. Могу се срести и они који изгледају као православни јереји, али су у ствари расколници. Ко су расколници? То су људи који су се због неких питања црквеног поретка, чина или Устава одвојили од канонске Цркве. Расколнички јереји нису канонски свештеници и тајне које они обављају су неважеће. Постоје још и јеретици – на пример, римокатолици и протестанти – они су потпуно отпали од Православне Цркве, створили су сопствену, такозвану цркву, имају своју хијерархију, своје бискупе и презвитере.

Вероватно сте чули за Унију и унијате. Недавно је нашу епархију посетио митрополит Христофор 3) поглавар Православне Цркве Чешке и Словачке. Он је у својој поздравној беседи говорио да унијатство представља огроман проблем за Чешку Цркву. Зашто? Зато што у Чешкој и Словачкој на хиљаде људи улази у храмове који се по својој архитектури нимало не разликују од православних цркава; виде свештенике у истим одорама које носе православни клирици; виде да ови свештеници служе литургију исто као православци, по истим богослужбеним књигама. Постоји само једна разлика између унијатске и православне службе. Која? Свештеници-унијати на богослужењу помињу римског папу. Разлика је само у томе. Нема никакве друге. Тамошњи православни хришћани падају у замку, а да тога нису свесни. Католици варају вернике приказујући као православни храм заправо храм друге вере, католички.

Овде, у Лимасолу, на пример, има расколника-старокалендараца. Један од њих себе назива епископом нашег града. Ако одете на њихову литургију видећете да је потпуно иста као наша, само што на њој старокалендарци не помињу канонског епископа 4), већ свог.

Наши старокалендарци тврде: „Код нас је све исправно. И у Јерусалимској Цркви, и на Светој гори, и у Русији се служи исто као што ми служимо, по старом календару.“ Они оваквим изјавама варају људе. Њихове речи су потпуно лажне. Зашто? Зато што ако старокалендарци оду у Јерусалим, нико их неће причестити и ни са ким неће моћи да служе. Јерусалимски патријарх не општи са староверцима. Исто тако их не прима ниједан митрополит или презвитер Јерусалимске Цркве. Наравно, притом се канонска Кипарска и Јерусалимска Црква налазе у евхраистијском општењу. Кад служимо литургију ми помињемо јерусалимског патријарха Теофила. А он, кад служи, помиње поглавара Кипарске Цркве. Дакле, ми смо једна Црква.

Кад човек пита старокалендарце:

— Да ли верујете у Благодатни Огањ?

— Наравно.

— Да ли Благодатни Огањ може сићи по молитвама јеретика?

— Не. 5)

— Па ако Огањ не силази по молитви јеретика, то значи да је патријарх Теофил православац. А ако је он православац, значи да смо сви ми који се налазимо у општењу с њим и који га помињемо, и које он помиње – чланови јединственог Тела Православне Цркве. Значи, онај ко се не налази у општењу с патријархом Теофилом, не служи с њим и не помиње га и они које он не помиње – налазе се ван Православне Цркве.

Јер да би човек био православни хришћанин није довољно само да верује у оно чему учи Црква. Треба да буде члан Цркве кроз Свето Крштење и учествовање у осталим тајнама, посебно у тајни Светог Причешћа. Можеш да верујеш у све учење Православне Цркве не одступајући ни за јоту, али да не будеш православац. Пример за то су староверци. Они верују у исто што и ми, али су се одвојили од канонског епископа, а то значи и од Цркве, налазе се ван ње. Они су у расколу.

Постоји још једа разлог због којег се име епископа узноси на литургији. Који?

Епископ је отац Цркве која му је поверила ово служење. Као добри пастир он иде испред своје пастве, а верници иду за својим епископом. Они га слушају и испуњавају оно што им говори. Неколико епископа формира Помесни Сабор који, са своје стране може да сазове Сабор целе Православне Цркве, а ми, чланови Цркве, прихватамо одлуке Сабора. Треба да се молимо за своје епископе како би их Господ просветлио да „тачно преносе реч истине“ (2 Тим. 2, 15).

На основу сопственог искуства вам кажем: епископска служба је велики-превелики крст о којем свет често ништа не зна. Не можете ни да замислите с колико тешкоћа се епископ свакодневно суочава! Скандали, искушења, невоље, и страдања, она која сви виде и скривена од туђих очију о којима човек никоме ништа не може да каже...

Апостол Павле учи хришћане да буду послушни првима међу њима, односно епископима и презвитерима и да их не ометају. На основу свог малог искуства рећи ћу да сам у протеклих 13 година свог епископског служења највеће тешкоће доживео од људи који долазе у храм, а не од оних који су ван Цркве: инсистирају на свом, неће да слушају и да схвате оно што им говорим, прете, вичу и не понашају се нимало јеванђељски.

Наравно, имамо много невоља од нецрквених људи: и раније су нас вређали у пљували, а то се наставља и сад. Сетите се светитеља Лука Кримског – сви сте читали његово житије. И данас се издају књиге о новомученицима – епископима, свештеницима, ђаконима, монасима, монахињама и мирјанима који су пострадали за Христову веру у земљама у којима је владао атеистички режим. Читајући ове књиге човек види какве су све прогоне трпели сви ови људи. И не тако давно, пре света 20–25 година, може се рећи данас. У Албанији је један епископ жив закопан у земљу. А колико је мучења претрпео свештеномученик Хризостом, епископ Смирне! 6) Ископали су му очи, одсекли руке, одсекли су му језик, вукли су га градским улицама и рашчеречили. И велико мноштво других епископа је пострадало на сличан начин. Нико не зна кад такве ствари могу да се понове.

Има људи који смртно мрзе епископе, свештенике и клирике. И не зато што имају нешто конкретно против њих. Нипошто. Само због тога што свештенослужитељ представља Христа и Цркву.

Док сам студирао у Солуну десио ми се следећи случај. Једном сам се враћао кући с факултета. Носио сам расу. Иза мене је ишла нека жена. Грдила ме је и псовала на све начине. На улици је било много света, а она ме је сустопице пратила и није хтела да ме остави на миру. Прво нисам схватио кога грди. Мене? Али одакле ме познаје? Можда сама са собом разговара? Нагло сам скренуо у једну уличицу – она је скренула за мном. Скренуо сам још једном – скренула је и она. Господе, помилуј! Шта да ради? Пролазећи поред излога књижаре одлучио сам да застанем. И она је застала поред мене.

— Тебе грдим, — каже ми. — Јеси ли чуо како сам те грдила?

— Јесам.

— Све си чуо?

— Да, све. Хвала.

— Добро! — на крају је рекла задовољно, окренула се и отишла је.

Уопште ме није познавала. Једноставно је видела пред собом клирика у раси и то је у њој изазвало мржњу. Могао бих да испричам много других сличних догађаја...

Треба саосећајно да се односимо према људима који носе крст свештенства. И ожењени свештеници се суочавају с великим бројем недаћа! На колико потешкоћа наилазе њихова деца! Понекад их у школи задиркују: „Твој татица је свештеник! Поповска кћери! Поповски сине!“ У новинама се објављују разни бесмислени чланци с „бомбастичним“ насловима. На пример, „Кћерка свештеника претукла комшиницу!“, а у ствари, просто су се посвађале две комшинице – колико се комшиница свакодневно свађа? Или: „Свештеников пас је ујео пролазника!“ „Свештеникова мачка...“, „Свештеников миш...“ Шта год да радиш постајеш мета разноразних напада.

Међутим, једна је ствар кад се са сличним тешкоћама суочавамо од људи који су ван Цркве. Човек може на неки начин да се утеши: људи поступају тако зато што не знају Бога. Али кад се проблеми појављују у окриљу Цркве и од људи из Цркве – то је много теже.

Сваки епископ тежи ка добробити Цркве и људи око себе. И несумњиво, сваки владика се подвизава великим подвигом за који ми не знамо. А пошто не знамо, немојмо никога осуђивати, боље је да се молимо за оне који су на себе добровољно прихватили овај подвиг и добровољно су се посветили Цркви.

Сви ми, остали чланови Цркве, желимо добре духовнике, добре свештенике и добре проповеднике. Сами нисмо изабрали крст свештенства ни за себе, ни за своју децу, ни за своју унучад. Мислимо: нека се неко други тиме бави. А нама дајте добре свештенике и епископе! Али они не падају с неба, већ се рађају у породицама, од родитеља. Наравно, не можемо сви да се бавимо истим послом, сви ми имамо различите жеље и немамо исте могућности, али молимо се једни за друге и макар немојмо правити препреке онима који су на себе преузели епископски крст. Не будимо строги према њиховим грешкама.

И епископи су људи, и нема сумње у то да чине мноштво грешака. Већ сам вам много пута говорио да се љутим кад ме људи из околине сматрају непогрешивим, кад мисле да не чиним промашаје и грешке. Ко сам ја? Ванземаљац? Несумњиво је да имам и грешака, и грехова, и страсти. И мене ђаво напада као све остале људе. Огромна је прелест кад неко тврди: „Ја немам искушења, ни у чему не грешим, немам сагрешења.“ Ко највише греши? Онај ко каже да не греши.

Дакле, као прво, немојмо правити разноразне препреке својим клирицима и не саплићимо их, а као друго, помажимо им својом молитвом. Молимо се за наше епископе, свештенике и ђаконе, за оне који служе у Цркви. Веома су им потребне братске молитве. Због тога нам Христос и заповеда да се молимо за оне који се труде на жетвеном пољу. Ако сам не можеш да ореш, не можеш да сејеш и не можеш да жањеш њиву, барем немој бацати камење у поље и моли се за оних 5-10 „ненормалних“ који раде на овом пољу, помози им својом молитвом. И ми смо могли да се оженимо и да имамо породицу да носимо одело, возимо кола, да после вечере шетамо по обали, да идемо у викендицу кад имамо слободне дане... Али смо се добровољно посветили Цркви због љубави према Христу.

Кад се у Цркви дешавају саблазни и скандали, кад епископ греши, кад доживљава искушења и тешкоће, ми, верници, треба да се понашамо онако као што се понашамо кад се проблеми појаве у нашој кући, у нашој породици, код наше деце. Јер онда се не радујемо, не излазимо на балкон и не објављујемо о својим тешкоћама. Напротив, трудимо се да сакријемо породичне проблеме, да не откривамо наготу блиског човека, да не понижавамо његово достојанство, лечимо их својом љубављу и молитвом.

На сличан начин не треба да поступамо само према клирицима, већ и према сваком човеку: не ширимо причу о неуспесима и патњи другог човека, не будимо злуради и не тријумфујмо. Рецимо, имаш проблема с комшиницом. Кад је оговараш с другим комшиницама, искушење се само повећава и ствари се погоршавају. И комшинице постају горе и сама ти постајеш гора. Како исправно да поступиш у сличној ситуацији? Да ћутиш и да се молиш Христу за своју комшиницу. Само не овако: „Опрости јој, Христе мој, због тога што ми чини толико зла. Ја сам невина голубица незлобиво јагње, а она је тигар који ме прождире... Али јој ипак опрости, Христе мој.“ Наравно, немам у виду такву молитву.

Молитва за време тешкоћа које су нас задесиле ублажава искушења, просвећује нас, делује као балзам, као уље које омекшава ране. Осуда, злурадост и сплетке, напротив, погоршавају ситуацију и претварају нас у оруђе сатане: ми осуђујемо, а наши ближњи страдају. И знате шта је најстрашније? То што се често може десити да осуђујемо свете или потпуно невине људе. Христос нам у Јеванђељу забрањује да било кога осуђујемо. Зато треба с љубављу и благонаклоношћу да се односимо према свим људима из своје околине, а посебно према онима који су добровољно преузели Христов крст, крст епископске или свештеничке службе. Увек се молимо за њих.