Чудотворна икона Мајке Божије – Свецарица, насликана је у 17. веку, а налази се у Ватопедском манастиру на левој страни Саборне цркве, на источном стубу који придржава куполу.

Према сведочењима давнашњих стараца манастира, са иконом је у вези следећи чудесни догађај: младића, једног од поклоника, који је прилазио да је целива, истога часа непозната сила бацила је на земљу. Изашавши из храма, тај младић је одмах пошао код старца манастира – исповедио се и рекао да је живео далеко од  Бога и да се чак бавио магијом, односно врачањем.

Тако је чудесно испољавање Божијег гнева променило живот тог младића и од тог тренутка он је постао верујући човек.

Икона се прославља 31. августа по новом, односно, 18. августа по старом календару.

Чуда

Икона Свецарица, има од Бога посебну благодат исцељења  страшних обољења од рака. Пружа помоћ за ослобођење од демона који муче човека, као и у одбрани од демонских напада и заштите од враџбина; Тако је мноштво болесника добило исцељење од чудотворне иконе Свецарице (грч. Панданаса).

Неколико стотина копија ове иконе израђене штампарски, Ватопедски манастир је послао као знак благослова Руској деци, оболелој од рака. Том приликом калуђери су били смештени на дечијем одељењу Сверуског онколошког центра у Москви. Према сведочењима сарадника центра, за то време се десило неколико чуда: здравље једног дечака који је био на самрти, неочекивано се поправило, он је молио да му се дозволи да узме икону кући и ускоро је добио потпуно исцељење.

Молитва  Пресветој Богородици пред њеном  иконом Свецарицом

О пречиста Мајко, Свецарице услиши многострдални уздах наш пред Чудотворном иконом твојом, међу онима који су са Атоса у Русију донете, погледај децу Твоју које од неизлечивих болести пате, која са вером клече пред светом иконом Твојом. Као што птица својим крилима покрива птиће своје, тако и Ти данас као Вечнопостојећа, покри нас многоцелитељним Твојим омофором. Онде где се нада губи, буди нада неприкосновена, онде где страшна патња преовладава, стрпљење и олакшање буди, онде где се мрак очаја у душу усели, нека засија неизрецива Свемилост Божанска – малодушне утеши, немоћне ојачај, озлојеђним срцима мекоћу и просвећење подари, излечи болесне људе Твоје. О Свемилостива Царице разуми људе оних који нас лече, благослови да послуже као оруђе Свемоћног видара Христа Спаситеља нашег. Као Живој Ти се, међу нама присутној молимо, пред иконом Твојом. О, Владичице, пружи руке Своје пуне исцељења, лековитости, радости напаћених, утехо у патњама – да бисмо чудотворну помоћ брзо добивши, прославили чудотворну и нераздељиву Тројицу Оца и Сина и Светога Духа, у векове векова. Амин.

https://mitropolija.com/2022/08/30/cudotvorne-ikone-majke-bozije-svecarica-pandanasa/

Уосталом, често мислимо да живимо лоше. То се не односи само на животне прилике, већ и на црквени живот. Подсетимо се како се недавно црквена јавност жалила на много различитих проблема у Цркви. Овде су и „зле бабе“ које терају младе из цркава, и проблеми разумљивости богослужења, и недоследност субјективних представа о побожности са стварним животом у парохијама и још много тога. Истовремено, у градовима, и не само великим, чак и за најзахтевније парохијане могао се наћи храм за свачији укус: овде се пева боље, овде су свештеници љубазнији, а овде – само ближе кући.

Али сада се све променило. А да ценимо оно што имамо, понекад је могуће само уз претњу да ћемо то изгубити.

Данас више није важно прелепо певање на клиросу и истанчано осликавање унутрашњег црквеног простора, не проповеднички таленти настојатеља, па чак ни одсуство наметљивих стариjих парохијана, сада је нешто друго постало наjважнија ствар.

Тек сада многи почињу да схватају да сви ови „проблеми“ Цркве, о којима се са таквом жестином расправљало на разним црквеним и прицрквеним медијским платформама, чак и ако нису били натерани, више нису значаjни испред чињенице да постоjе могућност отићи на Литургију, да има прилике за отворену молитву и учешће у Тајнама Цркве.

Jер за многе људе данас ова прилика постаје све ређа, ако не и потпуно изгубљена.

Расколници и даље заузимају храмове, упркос свим њиховим лукавим изјавама. Поред тога, многе светиње пате и нестају као резултат воjних дејстава.

Толико често одлажемо свој духовни живот за касније да ни не помишљамо да ово „касније“ можда уопште неће доћи. И, нажалост, често су само страшна кризна времена у стању да нас отрезне и врате наш немирни ум оној ствари, која "је једно потребно“ (Лк 10,42).

Нека нас Господ чува у овим тешким временима и подари нам памети да ценимо најважније ствари!

митр.Антоније

https://pravlife.org/sr/content/mitropolit-antonije-pakanich-vazhno-je-da-cenimo-ono-shto-imamo

Чудотворац, велики подвижник и молитвеник из 10. века. Хиљаде ходочасника долази на поклоњење Манастиру Светог Романа у Ђунису, са храмом посвећеним Благовестима Пресвете Богородице, у коме се налази Гроб Светитеља.

Ово је један од најстаријих српских манастира, један је од 77 светиња Мојсињске Свете Горе, у близини Јужне Мораве, у чијим се шумама подвизавао Свети Роман Ђуниски. У манастирском комплексу, налази се Звоник, који је до почетка 20. века био болница за душевне болеснике, док је у време Делиградске битке, почетком 19. века био болница за рањенике. У Порти манастира налази се Спомен-плоча руским добровољцима и грофу Николају Рајевском, сахрањеном у Горњем Адровцу, метоху Манастира Свети Роман.

Светитељ се упокојио у деветом веку, а први сачувани запис о манастиру датира с почетка једанаестог века, тако да се убраја међу најстарије манастире у Србији. Налази се на десној обали Јужне Мораве, недалеко од села Ђунис, и припада Епархији нишкој.

„Теби, угодниче Бога живога, Романе чудотворче, који си испунио закон Бога и спаса нашега Исуса Христа и добио од Њега живот вечни; клањамо се с љубављу и благодаримо Ти са смирењем, за премнога Твоја чудесна дела, којима си помогао немоћним људима, и прославио име Господа и спаса свога. Амин.“

Ову молитву Светог Романа 29. августа, на истоимени празник, у манастиру у Ђунису, с вером у Бога и искром наде у срцу, изговара на хиљаде верника. Међу небројенима, који на овај свети дан похрле у манастир на десној обали плаховите Јужне Мораве да се поклоне моштима Светога Романа, једног од најпоштованијих подвижника и светаца православних, по правилу је и здравих и болесних, и старих и младих…

Сви они прилазе овом светом дому, верујући у исцелитељске и чудотворне моћи испосника и пустинослужитеља Романа, којем је и посвећена ова црква, смештена у недрима Мојсињских планина.

Сматра се да је манастир настао у десетом веку и везује се за Светог Романа ученика Светих Ћирила и Методија. По географском положају спада у групу мојсињских цркава и црквишта, које су у великом броју расуте у рушевинама по оближњој Мојсињској Гори. Према неким предањима ту је некада било двадесетак богомоља а за Свети Роман неки мисле да је стар чак 1000 година, да потиче из периода од пре Немањића. У повељи Византијског цара Василија ИИ писаној 1019. или 1020. године Охридској Архиепископији помиње се овај манастир. Не може се поуздано рећи када је запустео али се зна да га је обновио непознати слуга кнеза Лазара уз кнежеву помоћ…

У звонику је деценијама постојала болница за пацијенте оболеле душе… Све време у 19. и на почетку 20. века манастир Свети Роман био је болница, прибежиште становника пред прогоном од окупатора, а једно време и ратни штаб српских ослободилачких војски…

Kако се за ову светињу основано верује да је предходила и самом Хиландару, тако се кроз дуги низ векова, с колена на колено, црквено-народним предањем преносе и чудотворна дела која је чинио преподобни Роман. Много је оних, и данас се приповеда, који су у манастир долазили болесни. И пошто би ничице пали пред моштима Романовим и молитвама заиштили помоћ сведржитеља и богослужитеља Романа, устајали би препорођени, у лицу ведрији, у телу јачи, а у души крепкији но икада. Ваљда и због чињенице да је, током свога монаштва, угодник божији Роман даноноћно испаштао, проводећи живот у бдењу и рукодељу.

https://www.rtk.rs/125864/sveti-roman-cudotvorno-isceljuje-i-pomaze-nevoljnicima/

Преподобни отац Рафаило живљаше у 16 и 17 веку. Подвизаваше се богоугодно и дуго у светој лаври Српској Хиландару на Атонској Гори. У то време манастир Хиландар имађаше по Српским земљама више својих манастирских метоха, међу којима и један метох у Банату, на простору данашњега града Зрењанина. Тај метох је по свој вероватноћи Хиландар добио у свој посед у време Српског деспота Стефана Високог (Лазаревића), који је добио место звано Бечкерек у лични посед од угарског краља Сигисмунда.

У овај дакле манастирски метох би послан од Хиландарског братства преподобни отац Рафаило ради неког манастирског послушања. Дошавши у Банат, преподобни се настанио тамо за неко време на месту где се данас налази црква Ваведења Пресвете Богородице (а то је место од најстаријих времена познато у Зрењанину као манастир). Овде се свети Рафаило строго подвизаваше, не само у вршењу наложеног му манастирског послушања, него и у свим богоугодним подвизима монашког живота, особито у подвигу молитве и поста. Живео је у једној малој колиби направљеној од обичне трске, и ту се и преставио мирно у Господу.

Због његових многих и само Богу познатих подвига и врлина, Господ га je посетио благодатним даром чудотворства, које се особито пројавило по престављењу преподобнога.

Преставио се преподобни Рафаило и био погребен на оном месту где се данас налази мала црквица њему посвећена, то јест на југоисточној страни олтара велике Ваведењске цркве у Зрењанину. На том месту је ускоро по престављењу преподобног Рафаила била подигнута најпре мала капелица, па је касније услед рушења она поправљана и проширивана.

Одмах по престављењу светог Рафаила побожни народ овога краја почео је долазити на гроб преподобнога, особито по досељењу бројнијег Српског живља у ове крајеве (после сеобе 1690 године). Верници и данас долазе у црквицу светог Рафаила и ту доводе своје болеснике, који онда преноће у капелици и ту им се чита Рафаилова молитва, од чега по вери њиховој бивају исцељења.

У манастиру пак Хиландару, у олтару саборног храма, налази се једна старија икана преподобног оца Рафаила, на чијој се задњој страни налази овај натпис: „Овај Свети Рафаил, родом Србин, свештеноинок Хиландарски, послан на пут на манастирско послушање у Банат, и тамо се престави, и прослави га Бог чудотворењем од чесних његових моштију онима који му долазе са вером“.

Молитвама преподобног оца нашег Рафаила Хиландарског, светитеља Банатског, нека Господ помилује и спасе све нас. Амин.

Извор: crkvenikalendar.com

Pravoslavie.cl

Од најранијег доба, систем који се шири у нама и око нас, ставља наше животе у своју службу. Учинио нас је фрагментом својих циљева. Зато је регрутовао наше душе, наше животе, у перспективи свог оснаживања и коришћења.

Одојчад, деца и тинејџери се регрутују у разним државним и приватним школама које стварају лојална, покорна људска бића посвећена активностима система. Они који неће да се уклопе у планирање и корисно управљање људским бићима, биће бачени у продуктивну машину као јефтина радна снага, као најамни робови. Систему је потребна незапосленост као средство манипулације младима.

Од малих ногу смо део програма „успеха“ који представља стил живота који задовољава чула, а душу оставља гладном, где је смисао живота профит и његове различите нијансе и форме испољавања.

Испланирали су да наше радости и успеси буду добре оцене у школи, физичка лепота, добра и скупа одећа, мобилни телефони, рачунари, аутомобили и друго. Да нам буде важно шта људи говоре о нама и нашој породици, да будемо примљени на универзитет и будемо ангажовани за посао који нам се неће допасти, али који ће нам ипак обезбедити довољно новца да остваримо животни сан принца или принцезе. Да направимо свадбу у којој приоритет неће бити однос, већ новац, где ће бити присутна сва наша потрошачка манија, кич и пластична „срећа” која лечи животне празнине, али која протерује мистерију и светињу живота. Да се однос сведе на једноставну потрошачку коегзистенцију времена и простора.

Нико нам није говорио о истини живота. Нису нам говорили о вредностима пријатељства, везе, заједнице, односа…Нису нам говорили о једноставним свакодневним стварима као што је доживљај буђења у зору, шетња, испијање кафе, једноставно ћаскање, природа, животиње, и толико других ствари које свакодневно пролазимо а не доживљавамо их. Нису нам рекли јер их ни они нису доживели.

Прича се наставља. Рад се понавља. Сви смо ми жртве и извршиоци живота који нисмо изабрали. Који бар нисмо свесно изабрали.

о. Пападопулос

СЛАВА ТЕБИ БОГОМАТИ, ТИ НАМ РОДИ ЖИВОГ ХРИСТА. Господ који је на Синају заповедио петом заповешћу: поштуј оца свога и матер своју, показао је примером Својим, како треба поштовати родитељку своју. Висећи на крсту у мукама Он се сети Матере Своје и показујући на апостола Јована рече јој: жено, ето ти сина! Потом рече Јовану: ето ти матере!

И тако збринувши Своју Мајку Он издахну. Јован имаше дом на Сиону у Јерусалиму, у који се настани и Богородица и оста да живи до краја својих дана на земљи. Својим молитвама, благим саветима, кротошћу и трпељивошћу она много помагаше апостолима Сина свога. У главноме све време до смрти провела је она у Јерусалиму обилазећи честоона места, која су је подсећала на велике догађаје и на велика дела Сина свога. Нарочито је често походила Голготу, Витлејем и гору Јелеонску. Од њених дужих путовања помиње се њена посета св. Игњатију Богоносцу у Антиохији, посета св. Лазару четвородневном, епископу Кипарском, посета Св. Гори коју је она благословила, и бављење у Ефесу са св. Јованом за време великог гоњења хришћана у Јерусалиму. У својој старости она се често молила Господу и Богу своме на Јелеонској гори, на месту Вазнесења Његова, да је што пре узме из овога света. Једном приликом јави јој се архангел Гаврил, и објави јој, да ће кроз три дана бити упокојена. И даде јој ангел Божји једну грану палмову, која ће се носити при њеном спроводу. С великом радошћу она се врати дома пожелевши у срцу, да још једанпут у овом животу види све апостоле Христове. Господ јој испуни ову жељу, и сви апостоли, ношени ангелима и облацима, наједанпут се сабрашеу дом Јованов на Сиону. Са великом радошћу виде она свете апостоле, охрабри их, посаветова и утеши; по том мирно предадедух свој Богу без икакве муке и болести телесне. Апостоли узеше ковчег с телом њеним, од кога излазаше ароматни мирис, и у пратњи мноштва хришћана пренеше у врт Гетсимански у гробницу св. Јоакима и Ане. Од злобних Јевреја заклањаше их облак по промислу Божјем. Неки свештеник јеврејски, Атоније, дохвати рукама ковчег у намери да га претури, али у том часу ангел Божји одсече му обе руке. Тада он завапи апостолима запомоћ, и би исцељен пошто изјави своју веру у Господа Исуса Христа. Апостол Тома беше изостао, опет по Божјем Промислу, да бисе тако опет открила једна нова и преславна тајна о Светој Богородици. Трећег дана стиже и он, и пожели да целива тело Свете Пречисте. Но када апостоли отворише гроб, нађоше само плаштаницу, а тела не беше у гробу. Тога вечера она се јави апостолима, - мноштвом ангела окружена, и рече им: „радујте се, ја ћу бити с вама навек." Не зна се тачно, колико стара беше Богородица у време успенија свога, али преовлађује мишљење, да је била прешла 60 година свога земног века.

Тропар (глас 1):

В рождествје дјевство сохранила јеси, во успенији мира не оставила јеси Богородице, преставиласја јеси к животу мати сушчи живота, и молитвами твојими избављајеши от смерти души нашја.

Господ Вишњи тако рече
Из твог срца, Дево чиста,
Вода жива да потече,
Те да жедни пију Христа -
Источниче живоносни,
Ми смо тобом сви поносни!
Те да жедни Христа пију:
Горки Њиме да се сладе,
Слепи Њиме да се мију
И жалосни лече јаде -
Источниче живоносни,
Ми смо тобом сви поносни!
Из вечности пиће стиже,
Сух времена поток нали,
И опет се к небу диже;
Окрепи се свет сустали -
Источниче живоносни,
Ми смо тобом сви поносни!
Слава теби, о Пречиста,
Слава теби, Богомати!
Ти нам роди Живог Христа,
Живу воду благодати -
Источниче живоносни,
Ми смо тобом сви поносни!

******

     Много премного може се сваки верни поучити из живота Деве Богородице. Но да напоменемо овде само две ствари.Онаје имала обичај да често ходи на Голготу, на гору Јелеонску, у врт Гетсимански, у Витлејем и на друга места знаменита због Сина њеног. На свима тим местима, а нарочито на Голготи, она се коленопреклоно Богу молила. Тиме је она дала први пример и подстрек вернима, да посећују света места из љубави према Ономе који их присуством Својим, страдањем и славом Својом учини светим и знаменитим. Друго, ми сазнајемо, како се она у молитви својој за што скорији исход из овог живота молила, да душа њена, при одлучењу од тела, не види књаза таме и његова страшилишта, и да скривена од области тамне не сретне се са сатанском силом. Видиш, како је страшно души проћи кроз митарства! Кад је се тако молила Она, која је родила Разоритеља Ада, и која и сама има устрашавајућу силу над демонима, шта је онда остало за нас? Из превелике смирености она се сва полагала на Бога и није хтела поуздавати се на дела своја. Још мање смели би ми уздати се у дела своја, и још више требали би ми да се положимо у руке Божје вапијући за милост Његову, нарочито за милост при исходу душе из тела.

https://www.crkvaub.rs/vesti/zitija-svetih/uspenije-presvete-bogorodice-velika-gospojina-1

— Владико, зашто је празник Успења Пресвете Богородице један од најомиљенијих, најважнијих? Богородица се упокоjила на овај дан, зар он не треба да буде дан туге?

— Пре свега, са становишта православне вере, не треба сматрати смрт човека, а још више — светитеља и Богородице, као тужан догађај. Свети апостол Павле је уздахнуо: „Имам жељу умријети и са Христом бити, што је много боље“ (Фил. 1:23), јер је за правог хришћанина сврха његовог живота да се сједини са Христом у Његовом вечном Царству. Дакле, смрт није толико крај, завршетак земаљског живота, колико рођење за вечни живот, живот са Христом, који је својом смрћу и својим васкрсењем победио нашу смртност. Пре Васкрсења Спаситељева, смрт за човека била је нека врста страшног егзодуса у шеол — мрачно, без радости место далеко од Бога. Али је захваљујући Христовој Жртви смрт постала поновно уједињење људске душе са њеним Творцем.

Осим тога, посебно поштовање празника Успења повезано је и са чињеницом да, како се о овоме каже у тропару празника, Пресвета Богородица ни во успенији мира не оставила, већ још више се моли за сваког од нас, стално стојећи пред Престолом Њеног Божанског Сина...

— На територији Украјине постоје три Лавре, и све су освећене у част Успења Пресвете Богородице. Зашто?

— Колевка руског монаштва је Света Гора Атос, која се традиционално назива наслеђем Пресвете Богородице, јер се управо на Атосу подвизао оснивач руског монаштва Св. Антони Печерски. Преподобни Антоније и његови ученици примили су са Свете Горе не само монашко правило, већ, пре свега, посебно поштовање Пресвете Богородице — као помоћнице у монашким подвизима и трудовима. С тим је повезана распрострањена традиција освећења Престола монастирских храмова у част Свете Богородице, а посебно њеног Успења.

— Зашто се православци посебно ослањају на молитве Богородице?

— Ми се као православни хришћани посебно ослањамо на молитве Богородице, због чега нам врло често замерају протестанти. Међутим, протестанти не желе да схвате једну природну ствар: свако рођење успоставља посебну духовну везу између мајке и детета. Ова веза је јединствена и непоновљива по томе што се заснива на наклоности и љубави. Исус Христос је Бог. Али, осим овога, Он је такође Човек, исти као што и ми, само без греха. И у свом човечанству, Он је у посебној јединственој вези са својом Мајком — Богородицом. И сасвим је природно да та веза није прекинута, није нестала. Она је постојала, постоји и постојаће заувек. И верујемо да се због ове везе између Сина и Мајке, Она, као права Мајка, заузима за свакога од нас пред Сином својим, и Бог чује наше молитве упућене Њоj.

https://pravlife.org/sr/content/zashto-su-sve-lavre-na-teritoriji-ukrajine-uspenski

Да би сунце изашло, тама ноћи мора да се распрши; да бисте имали чисту кућу, морате је очистити од смећа; да би се пошло за Христом, мора се одрећи старог човека.

Бука онемогућава да се чује Бог. У вечном хаосу и метежу губе се спасоносне речи. И човек је глув. Само Реч Божија нас чини способним да чујемо; од људских речи губимо слух.

Нема ништа вредније од слободе. Нема ништа слађе од слободе. Слобода је неисцрпни Божански ток. Према томе, нема слободе ван Бога.

Сви смо несавршени. Али суштински је важно имати жељу да постане првобитни Адам – онакав какав је био пре пада. То значи мрзети грех и носити у свом срцу спасоносну чежњу за рајем.

Морамо научити да живимо и да се радујемо упркос тешкоћама које с времена на време долазе у наше животе. То је могуће само ако се фокусирате на оно што је најважније. А главно за човека је спасење душе. Све остало је само позадина, ништа више.

Све што се дешава у нашем животу бива по добром Промислу Божијем. Господ даје сваком човеку таква искушења, која су му потребна за спасење његове душе и која је у стању да поднесе. Све телесне, духовне туге шаље Добротворна Рука Божија.

У исконској људској природи нема страха, јер човек је створен по слици и прилици Божијој, односно по „обличју Божијем“. Страх није од Бога, он увек долази споља. Страх је у сваком случају лош саветник и све што урадимо, подлегнувши му, биће бесплодно и деструктивно.

Никакво благо, знање, таленти, наклоности, сродство и везе не би требало да буду веће од наше вере. Апостол Павле каже: «Но штавише, ја и сматрам све за штету према превасходноме познању Христа Исуса, Господа мојега, ради којега сам све оставио, и сматрам све за трице, да бих Христа добио» (Флп 3,8).

У најтежим временима, Савршени Пилот – Господ наш и Бог Исус Христос – водио је Црквени брод кроз олује и невреме. Тако ће без сумње бити и сада.

Нико не може да уништи Цркву Христову, да је уништи и однесе. Главно је да ми сами не одступимо од Христа. И Он нас никада неће оставити. «…Jа сам са вама у све дане до свршетка вијека» (Мф. 28:20).

https://pravlife.org/sr/content/10-citata-iz-beseda-mitr-antonija-pakanicha-o-bogu-veri-crkvi-i-slobodi

Свети апостол Матија беше родом из Витлејема, од племена Јудина. Из раног детињства учио се књизи и закону Божјем у Јерусалиму код светог Симеона Богопримца. Од њега свети Матија би упућен и на сваку врлину, и живљаше богоугодно, ходећи правим путем заповести Господњих. А када Господ наш Исус Христос, по навршетку тридесет година и по крштењу од Јована, јави себе свету, и сабравши ученике проповедаше приближење царства Божјег, и учећи људе твораше многа знамења и чудеса, тада Матија, слушајући проповед и учење Христово и гледајући чудеса Његова, испуни се љубављу према Њему и, одрекавши се света, следоваше Му са осталим ученицима и народом, наслађујући се гледањем лица оваплоћеног Бога и слушањем преслатког учења Његовог. А Господ, коме су познате све тајне срца људског, видећи Матијево усрђе и чисту савест, изабра га не само за Свог ученика него и за апостолску службу.

Спочетка свети Матија припадаше Седамдесеторици мањих апостола, о којима се у Еванђељу каже: Изабра Господ и других седамдесеторицу ученика, и посла их по два и два пред лицем Својим (Лк. 10, 1); а после добровољног страдања, васкрсења и вазнесења Господа нашег Исуса Христа на небо, свети Матија би увршћен у велике апостоле. Јер када Јуда отпаде од лика Дванаесторице апостола и његово место остаде упражњено, свети Петар, врховни апостол, устаде у скупу првих хришћана и обрати им се речју о томе, да место отпалог и погинулог Јуде треба попунити изабравши једног од оних људи који је био са апостолима за све време боравка Господа Исуса међу њима, да би избор Дванаесторице апостола изабран Господом био читав и неокрњен. "И поставише двојицу, Јосифа, званог Варсава, и Матију; и помоливши се Богу рекоше: Ти, Господе, који познајеш срца свију, покажи једнога од ове двојице кога си изабрао, да прими удео ове службе и апостолства, из кога испаде Јуда. И бацише коцке за њих, и паде коцка на Матију, и би придружен једанаесторици апостола" као дванаести (Д.А. 1, 23-26).

https://www.facebook.com/jovanjamanastir

Не смемо заборавити да укус Бога у нашим устима и у нашој души треба да се мења са проласком времена. Наравно да Бог у Кога верујемо остаје исти такав какав је и био, али било би добро када би се начин на који верујемо, мењао кроз време. Свети Порфирије говори да му се Бог чинио као врло строг, док је био млад: «Схватао сам Бога као веома строгог, зато што сам мислио да је Бог такав. Када су ми људи долазили да нешто исповеде, отварао сам Крмчију, почињао да рачунам дане, месеце, године и на крају предочавао збир: „Ти ћеш се причестити кроз толико и толико година, а ти – после толико и толико“, – и тако даље.»

Али када човек истински осети Бога љубави, Бога Живога, Који јесте благост и милосрђе, љубав и истина, прилагодљивост и доброта према сваком човеку, тада његово схватање свега почиње да се мења. Догађаји и понашање људи који те окружују остају исти као што су и били, али ти на њих више не реагујеш, зати што разумеш да Бог то посматра на другачији начин.

Неки од нас су почели да иду у цркву с малих ногу и усвојили неки једностран став – ми затварамо Бога у јасно одређене категорије: «Он је ово и ово, и то и то. И ништа више од тога. А уколико спазим да се ти не уклапаш у категорију, коју сам себи задао, немам друге него да те одбацим.» Али долази Христос, пракса живота, и показује нам да ствари не стоје баш тако.

И све то није ништа ново. Књижевници и фарисеји су такође много мислили о Богу, али Христос им је рекао:

– Све што ви мислите је погрешно. Начин на који приступате Богу и оцењујете Га је погрешан, Бог није такав. Стога се Ја и обраћам људима, другачијим од вас, који имају други поглед на свет и другачије усмерење душе. Обраћам се њима, чинећи чудеса, с љубављу и милосрђем, док их ви за то време осуђујете.

У суштини, они су Га распели још и због тога што је Он изменио идола, кога су они држали на месту Бога, и показао Бога као доступног, онога Који заиста јесте Бого-Човек, таквог Бога, Који се не налази негде тамо на висини, већ нас разуме и саосећа с нама, спушта се на наш ниво, у свему осим у греху, и постаје нам близак.

Када то схватиш у својој души, пробај да одговориш на једно питање: «Када сам имао 15, 20, 30 итд. година, да ли сам веровао исто као сад, да ли сам имао један те исти ум?» И не говоре случајно: «Мама је цео живот остала иста, каква је била, таква је и остала», – уместо да кажу, као о Светом Порфирију: «На почетку смо га познавали као строгог, али се он духовно развио, напредовао је и у животу и у вери, у духовном расуђивању.»

Тај човек се променио. Спочетка је био строг, а потом је постао благ. А многи се тога боје. Кажу ми:

– Хајде да не спуштамо све на најнижи ниво, до самог тла! Најбоље да не говоримо о томе.

Али када постанеш милосрдан и благ, онда схвати другога: зашто он пуши, псује, или се дрогира, зашто не иде у цркву. То ја и покушавам да учиним, полазећи од свог малог искуства – да објасним човеку зашто он све то чини. Не шта он ради, већ зашто то ради.

И тако, што више времена пролази, више и треба да се мења наше схаватање Бога. Начин размишљања код људи се мења. Аутентичност, реалност скривају у себи Божанско.

Архимандрит Андреј (Конанос)

https://pravoslavie.ru/105931.html

У једној причи у којој покушава да представи свој уметнички процес композитор Арво Парт описује свој давнашњи сусрет са непознатом девојчицом у манастиру. Седео је на клупи, покушавајући да уобличи своје идеје, кад му је пришла и започела разговор. Кад јој је објаснио шта ради, и да му то баш и не успева, упитала га је: „Јеси ли се Богу досад захвалио за своје неуспехе?“.

У причи има нечег помало мистичног – као, уосталом и у читавој појави и у музици Партовој. Лик девојчице је интригантан и тајанствен, све се одвија у манастирској тишини, а човек на клупи, протагониста приче, поред тога што је генијални композитор – уједно је и духовни трагалац, у овом случају обраћеник у православље.

Дуго сам после мислио о тој причи и о томе колики утицај на мене заправо има идеја светог или пак сакралног минимализма, блиска Парту. Минимализам можемо разумети у контексту употребе изражајних средстава – то је, наравно, прва мисао која се намеће. Међутим, ова Партова прича открива један дубљи слој – уводи нас у процес, у духовну методологију светог минимализма. Тек са том реченицом „јеси ли се Богу досад захвалио за своје неуспехе“ – као да сам у потпуности разумео шта је то што заправо покреће процес стваралачког рада, онако како га ја схватам.

И та се реченица може доживети као опште место – наши неуспеси су наши учитељи. Нема у том закљичку ничег нарочитог – свака социјално и психолошки функционална индивидуа могла би то за себе рећи. Овде је реч о нечем много дубљем и комплекснијем. Неуспех у смислу стваралачког рада представља врата – портал у откриће онога што је самом делу неупоредиво потребније. Представља, у своме крајњем збиру – препуштање стваралачкој интелигенцији која је, у случају стваралаца попут Парта – непосредно везана за Бога. То је једна струја против које аутор ступа у неминовни отпор и од које ће – уколико је исход срећан – изгубити.

Када улазимо у стваралачки процес – ми постављамо одређене циљеве, и на почетку верујемо да од степена њихове остварености зависи наше осећање успеха или неуспеха читавог креативног подухвата. Тиме у уметнички, стваралачки процес уводимо логику која му је дубоко страна, а коју смо донели из живота – из искуства свакодневног схватања успеха и неуспеха. Та логика нас у основи спречава да се отворимо за стварање – то је као да смо на море, међу таласе, довукли аутомобил и очекујемо да нам он у том окружењу буде функционално превозно средство.

У случају стварања филма – ти су циљеви можда и најкомплекснији, најдетаљнији – они морају бити до краја конкретизовани јер покрећу на рад омању армију људи чији заједнички труд треба да изнедри жељени резултат. На том путу се непрекидно – и сасвим очекивано – догађају колосални и мање колосални неуспеси – и отуда цео пут прављења филма представља стално преиначивање циљева – или филма можда неће ни бити.

И, будући да је аутор у непрекидном сусрету са неуспехом и са осећањем да изневерава своју првобитну визију – он најпре испољи очекивану људску склоност ка отпору. У инерцији постављеног циља, и држећи се за ту своју визију – он неумитно почиње да компликује и усложњава ствари. Нарочито је опасно уколико је степен ауторовог поистовећивања са делом превелики – јер тада одустајање од одређеног, замишљеног вида реализације дела за њега постаје проблем његовог сопственог идентитета. То је прилично сигуран пут у истински неуспех дела, а често и у жтрвовање духовне стабилности и потенцијала да се ради на следећем.

Тиме се аутор трагично затвара за стваралачки процес – који од њега тражи препуштање и поверење. Дакле – вера је кључна. Оног тренутка када се у процесу затворе једна врата – уместо голе силе коју употребљавамо у усуду креативне инерције – треба одмах потражити друга. Јер инерција у креативном процесу једнака је стагнацији. А као што знамо – не постоји заправо таква ствар као што је стагнација. Стагнација је на крају неизоставно ретардација. Та затворена врата постају у том тренутку једино што видимо – и ми трошимо огромне ресурсе да их голом силом отворимо. Кад то једном урадимо – пут који се иза њих отвори постаје море у које смо ушли аутомобилом.

Дакле – ваља одбацити дечје незрело наваљивање на затворена врата и одмах потражити други пролаз, другу стазу – гледајући и упијајући пажљиво шта је то што она доноси. По мом искуству – таква стаза често води управо до свете, сакралне једноставности на коју се позива Арво Парт. Она нас чисти од вишкова, скидајући са наших идеја натрухе непотребних фраза, општих места којих нисмо били свесни, плитких ефеката којима смо тежили, жеље за спектаклом о ком смо у својој незрелости маштали. Она продубљује сваки наш корак, бруси наше дело и чини га неупоредиво вреднијим.

Таква је стаза само наизглед уска – уска је зато што смо њоме кренули због недостатка средстава – мањка новца, времена, људи или наше сопствене енергије. Али ће нас, једном кад њоме кренемо – изненадити њена природност и лакоћа – одједном постаје јасно да, ако јој се препустимо са поверењем – она постаје онај један пут који води до успеха – а успех је у овом случају хармонизовање нашег истинског бића са нашим делом. На тој ћемо стази остати напослетку само ми и наше дело – кожа уз кожу, огољени и без вишкова под којима смо се скривали зато да бисмо свету понудили нешто спектакуларније, боље, релевантније.

Тада ћемо бити у прилици да кажемо своју истину. И зато се ваља захвалити Богу свакога дана за неуспехе – за страницу коју нисмо написали како је планирано, за тонове које нисмо одсвирали како смо желели, за линије на платну које су нас одвеле тамо где нисмо намеравали. Јер сви ти неуспеси представљају често онај исправнији, интуитивнији, дубљи и мудрији пут до нас самих и до дела које нас изражава и преко ког истинито комуницирамо са светом.

https://teologija.net/kratki-esej-o-zahvalnosti-za-neuspehe/

Ово откривење је променило свет. Људима је откривено да поред земаљске светлости, материјалне, постоји и Божанска: „Ја сам свјетлост свијету...“ (Јн 8,12). Испоставља се да човеку није потребно само сунце, већ је души потребна Божанска, преображавајућа светлост.

Господ је отворио величанствени вео и открио апостолима само део Своје Божанске славе. Јер немогуће је човеку да види славу Божију и да остане жив. Следећи апостоле и ми падамо са страхопоштовањем пред ноге Спаситељеве, преображавајући се у зрацима Његове свепрожимајуће светлости.

Шта значи Преображење? Преображење је слобода. Преображењем се враћамо оној апсолутној слободи коју је Господ тако великодушно дао човеку.

Слобода од страсти и греха, од самовоље, од страха и зла.

Преображена душа не познаје страх. Она удише другачији, неземаљски мирис, испуњен благодаћу Духа Светога. Све около је обојено чудесним и заносним бојама небеског Јерусалима.

Циљ човековог постојања је да се из дана у дан, из године у годину преображава, односно да се обоже, да тежи Божанском Лику. Ово је бескрајно и непроцењиво дело.

Преображавајући се, откривамо нове аспекте бића, нове нивое у нашем односу са Богом, нове дубине наше личности.

Преображене је немогуће далеко од људи. Са изузетком подвижника, којима је Господ указао на пут усамљеништва. Људи око нас помажу нам да се трансформишемо, без обзира колико је однос са њима тежак.

Не можемо то учинити без спољне помоћи. Немогуће је полирати камен без правилног брушења. И Господ усмерава оне људе који нам помажу да добијемо право брушење.

Нема ништа вредније од слободе. Нема ништа слађе од слободе. Слобода је неисцрпни Божански ток. Према томе, нема слободе ван Бога.

Када би човек ово схватио, одмах би покушао да се ослободи тешких и болних окова овога света, наметнутих споља.

Осећај слободе не зависи од спољашњих фактора. Човек може да испуни све своје дужности према друштву, породици, закону, али изнутра остане слободан. Не угађај себи и другима, не лажи, не бој се, не чини се, него буди, остани веран Господу и Његовој Речи не из страха, него из љубави.

Бити слободан је као поново рођен. Бити слободан значи волети. Права љубав, која не познаје границе и простор, конвенције и време, извире из слободног срца. Што је више преображено, слободније срце, то чистија и виша љубав.

митр.Антоније (Паканич)

https://pravlife.org/sr/content/mitropolit-antonije-pakanich-preobrazhenjem-se-vratshamo-onoj-apsolutnoj-slobodi-koju-je