„Док не будем видео, нећу поверовати…”

То је био одговор апостола Томе, једног од дванаест ученика Христових, на радосне приче оних који су видели свог распетог и умрлог Учитеља као васкрслог. И после осам дана – како каже Јеванђеље – када су ученици опет били заједно, јавио се Христос и рекао Томи: „Пружи прст свој амо и види руке моје; и пружи руку своју и метни у ребра моја, и не буди неверан него веран.“ (Јн. 20, 27). И апостол Тома је ускликнуо: „Господ мој и Бог мој!“. И тада му је Христос рекао: „Пошто си ме видео, поверовао си, блажени који не видеше а вероваше…“ (Јн. 20, 29).

Милиони људи размишљају и говоре као што је говорио Тома и сматрају да је такав приступ сасвим исправан и човека сасвим достојан: „Док не будем видео, нећу веровати…“ Ако бисмо говорили савременим језиком, тај и такав приступ бисмо могли назвати „научним“ приступом.

Христос говори: „Блажени они који не видеше, а вероваше…“ То значи да постоји и да је увек постојао и један други приступ, друга вера, друга могућност за човека. Да, одговарају нам на ово, али тај приступ је наиван, нерационалан и, једном речју, ненаучан. Тај приступ није за нас. Ми смо савремени људи и зато говоримо: „Док не будемо видели, нећемо веровати…“

Од Томиног додира до нашег „доказа“

Живимо у времену великог упрошћавања и, стога, великог осиромашења. „Научно“, „ненаучно“. Људи понављају ове речи као да се ту ради о нечему што је само по себи очигледно и што се само по себи разуме. Они као папагаји понављају те речи зато што и сви други људи око њих, такође, и без трунке размишљања понављају исте речи. Они, у ствари, слепо и упрошћено верују у те речи. Зато им се и чини да је сваки други приступ неозбиљан и да због тога не заслужује никакву пажњу. Питање је решено. Но, да ли је баш тако? prijateljboziji.com

Заиста, ако је човек на крају свог бескрајно дугог развоја дошао до става – „Док не будем видео, нећу веровати“ – и ако тај став представља врхунац човекове мудрости и највеће достигнуће његовог разума, онда је наш свет стварно један бедан, плитки и, што је главно, неизмерно досадан свет. Ако знам само то што видим, што могу да додирнем, измерим и анализирам, како ја онда мало тога знам! Пре свега, у том случају отпада читав свет људскога духа и мишљења, оног дубљег знања које проистиче не из „видим“ или „додирујем“, већ из „мислим“ и, што је главно, „умом сагледавам“.

Отпада све оно знање које је вековима било укорењено не у спољашњем и емпиријском искуству, већ у једној другој задивљујућој и, заиста, необјашњивој човековој способности, којом се човек разликује од свега другог у свету, која га чини заиста јединственим бићем. Додирнути, измерити, дати тачне податке, па чак и дати предвиђање – то данас знамо – може не само човек, већ и робот, машина и компјутер.

Оно што ниједан компјутер не може да зна

Штавише, компјутер – знамо и то – може да мери, упоређује и даје неупоредиво тачније и „научније“ податке од човека. Али, оно што никада и ни под којим условима никакав компјутер неће бити способан јесте да се усхити, да се зачуди, да појми, да буде ганут, да се обрадује, да схвати оно што није могуће схватити никаквим мерењем, нити анализом. Никакав компјутер не може да чује оне нечујне звуке из којих се рађају музика и поезија. Никакав компјутер никада неће ни над чим заплакати, нити у било шта поверовати. Али, зар наш свет – оставши без свега тога – не постаје онда један беживотан, досадан, и – рекао бих – непотребан свет?

О, да – авиони и космички бродови ће летети још даље и још брже. Али, куда и зашто? И лабораторије ће давати још тачније анализе. Али, ради чега? Кажу нам: „За добро човечанства“. Ми им одговарамо: светом ће ходати здрави, сити и самозадовољни људи, али толико слепи и толико глуви да више неће ни бити свесни свог слепила и глувоће.

„Док не будем видео, нећу поверовати“. Али, емпиријско искуство јесте само једно од људских искустава. Оно је корисно и неопходно, али сводити свеколико људско знање искључиво на њега, то је исто као покушати схватити лепоту уметничке слике помоћу хемијске анализе боја употребљених на слици. И оно што називамо вером јесте, у ствари, онај други и виши ниво људскога знања. Може се рећи да човек без тог вишег знања, без вере, не би могао да живи ни један једини дан. Сваки човек верује у нешто и верује некоме. Питање је само у томе чија је вера, чије је виђење и познање света правилније, пуније и адекватније богатству и сложености људскога живота.

Ако Бога нема – шта онда уопште има смисла?

Кажу: Васкрсење Христово је измишљотина, јер мртви не васкрсавају. Да, али само ако нема Бога. Међутим, ако Бога има, онда и смрт мора бити побеђена, јер Бог не може бити Бог распада и смрти. Но, они настављају: али, Бога нема – нема Га, јер Га нико није никада видео. Али, шта значи онда – питамо их ми – све то искуство милиона људи који радосно тврде да су видели Бога, али не физичким, већ унутарњим, дубљим и поузданијим видом?

Прошло је две хиљаде година, а светом и даље као одговор на небески поздрав „Христос васкрсе!“ одјекује тај сверадосни отпоздрав „Ваистину васкрсе!“

Зар не видите, зар не чујете? Зар у дубини ваше свести – са ону страну свих анализа, мерења и провера – не видите, не осећате ту бесмртну и блештаву светлост, зар не чујете тај вечни глас који говори: „Ја сам Пут, Истина и Живот…“ (Јн. 14, 6)? Зар не схватате да у дубинама душе Христос непрестано одговара Неверном Томи у нама, у мени, у теби:

„Блажени они који не видеше, а повероваше“.

Протојереј Александар Шмеман

https://mitropolija.com/2026/04/15/izmedju-sumnje-i-vere-vise-od-onoga-sto-se-vidi/

Историја чудотворне иконе Мајке Божије „Неувели цвет“, познате и као „Ружа која не вене“, своје почетке има на Светој Гори, где се овај Богородичин лик пројавио током XVI или XVII века. Управо са Атоса, икона је, посредством побожних поклоника, пренесена у Русију, чиме започиње њено шире поштовање у словенском православном свету.

Прво писано сведочанство о овој икони потиче из 1757. године. У то време она се налазила у Алексејевском манастиру у Москви, који је био подигнут на месту где се данас уздиже велелепни Храм Христа Спаситеља. Одатле се поштовање иконе „Неувели цвет“ постепено ширило, те су њени примерци доспели у разне крајеве — од Пермске до Полтавске области у Украјини, при чему је већина тих икона такође донета са Свете Горе.

Данас се један од најпоштованијих образа ове иконе чува у московском храму посвећеном Великомученици Екатерини, у улици Бољшаја Ординка, где верници и даље притичу са молитвом, тражећи утеху и духовну помоћ.

Уметнички посматрано, представа Богородице као „Руже која не вене“ постаје нарочито омиљена тема солунских сликара већ од почетка XVIII века. Њена композиција природно се развила из деисисног типа иконе, на којој арханђели Михаило и  Гаврило окружују Богородицу као Царицу са Богомладенцем на крилу. Из таквог богословског и уметничког предања израста лик који симболизује духовну лепоту, чистоту и непролазност — попут руже која никада не вене.

У време своје највеће распрострањености међу Грцима, овај иконографски тип проналази своје место и у српској уметничкој традицији. Тако се већ 1724. године јављају две иконе у самом средишту Српске православне цркве, у Пећкој патријаршији, као дела непознатих солунских мајстора, данас сачувана на иконостасу и у ризници цркве Светих Апостола.

Даљи развој овог типа прати и појава малих триптиха — покретних олтара, односно иконарника — који се израђују од почетка XVIII до средине XIX века. Њих стварају грчки, цинцарски и бугарски барокни и псеудобарокни зографи, а данас се чувају у значајним збиркама, као што су Бенаки музеј, манастир Свете Катарине на Синају, Археолошки музеј у Софији, као и у уметничким галеријама у Берковици и Казанлику, те у збирци Секулић у Београду. Тако се, кроз векове и различите културне просторе, лик Богородице „Ружа која не вене“ развијао и ширио, задржавајући своје дубоко духовно значење и непролазну лепоту.

Датум прослављења иконе је 16.04 по новом, односно 3.04. по старом календару.

 Чуда

Пред иконом Мајке Божије „Неувели цвет“ верници се са нарочитом пажњом моле за дар праведног и целомудреног живота, за благослов и срећу у браку, као и за избављење од страсти и очување брачне верности. Управо у том молитвеном искуству открива се њена дубока духовна симболика — Богородица као непролазни цвет чистоте и љубави, која укрепљује оне који јој се са вером обраћају.

Такво разумевање њене заштитничке и утешитељске улоге допринело је да се током XVIII и XIX века иконе и бакрорези са представом Богородице „Руже која не вене“ рашире широм медитеранског приобаља. Оне нису биле само предмет побожности, већ и израз наде и духовног ослонца у тешким временима, када су се хришћани, суочени са опасностима од безбожних Агарјана, ропства и страдања, уздали у њену заштиту и небеску помоћ.

Изображење

 На икони Мајке Божије „Неувели цвет“, Пресвета Богородица у руци држи бели цвет — знак духовне неувелости, девствености и непорочности. Овај једноставан, али дубоко символичан детаљ постаје кључ за разумевање читаве иконе и њеног богословског значења.

У иконографији су позната два основна типа овог изображења. Први припада типу Одигитрије, у коме је Богомладенац на левој руци Мајке Божије приказан како и сам држи цвет, заједно са Њом, наглашавајући тиме јединство њихове чистоте и божанске благодати. У другом типу, Богородица је окренута ка Младенцу који стоји на престолу, док у Својој руци држи жезло украшено рајским цветовима, што додатно истиче Њено царско достојанство.

Управо у XVIII веку, овим владарским атрибутима — престолу, круни, орнату и жезлу — придружује се и један нови, изузетно значајан симбол: гранчица са процветалим ружама. Она не представља само декоративни елемент, већ непосредну и живу илустрацију химнографских обраћања Пресветој Богородици из Богородичиног акатиста, у којима се Она слави као изданак неувеле младице и цвет непропадљивости.

Тако се постепено обликује дубље разумевање духовне поруке овог иконографског типа. Његова натприродна сила не почива у спољашњем облику, већ у истицању тајне Богородичиног девственог и непромењивог бића — које се символички открива кроз цвет који остаје свеж и неувео, иако је пупољак већ процветао.

Ова мисао има своје утемељење и у црквеном песништву. У канону Јосифа Песмописца, Богородица се такође прославља као Цвет који не вене, чиме се богослужбена поезија и иконопис сједињују у јединственом сведочанству о њеној духовној лепоти и непролазности.

 Тропар, глас 5

Радуј се, Богоневесто, сачувај Неувели цвет који је процветао, Радуј се Владичице, испуни нам живот радошћу и наслеђем.

Молитва Богородици – Цвет који не вене

Царице моја Преблага, Надо моја Богородице, Прибежиште сиротих и путника Заступнице, тужних Радости, повређених Покровитељко! Ти видиш беду моју, видиш и патње моје, помози мени немоћноме, нахрани мене лутајућег. Ти знаш неправде моје, разреши их ако желиш јер друге помоћи немам, ни друге посреднице, и благе утешитељке, сем Тебе, о, Богомати. Сачувај ме и заштити сада и увек и у векове векова. Амин.

https://mitropolija.com/2026/04/15/cudotvorna-ikona-majke-bozije-neuveli-cvet-ruza-koja-ne-vene/

Постоје нека веома добра правила, на пример, никада не псујте, никада не узимајте туђе, никада се, рецимо, не напијајте и тако даље. Да ли је ово добро? Да, јесте. Хоће ли спасити нашу душу? Не.

Друштвено, поштовање ових правила ће нас учинити добром особом. Да ли нас спасава? Не. А шта нас спасава? Бог спасава. Под којим условима? Како Бог може спасити човека? Само благодаћу.

Човек не сме бити само добар, мора бити испуњен благодаћу. Мора живети тако да Господ жели да дође у његово срце са Својом благодаћу, а за то је неопходна љубав према Богу. Заиста јака љубав је неопходна. Љубав која превазилази љубав према унуку, сину, ћерки, жени, домовини, сопственом послу или било чему другом. Љубав према Богу мора превазилазити све. Ако то није случај, онда нема благодати од Бога.

Чак и да си савршен човек: опрани зуби, увек очешљан, чисто обријан, ципеле углачане, никада никоме није рекао ружну реч, никада никога није ударио, никада никога није увредио ни на који начин. Да ли је то спасење? Не. Просто, он је само добар, лепо васпитан човек - хвала Богу, треба нам више таквих... Да ли то значи да ће наследити Царство Небеско? Не.

Неки кажу: „Ох, био је тако добар човек.“ Па шта? Знате ли колико добрих људи има у паклу? Милијарде добрих људи, али нису били просветљени светлошћу Христове истине.

А у Царству Небеском постоје само људи који су били лоши, али су се покајали и били просветљени светлошћу Христове истине. У Царству Небеском нема ниједног праведника, само покајани грешници. И Христос је дошао да спасе њих, грешнике. Јер зашто спасавати праведнике? Господ каже: „Нисам дошао здравима, него болеснима.“ Па у чему је поента?

Врло је једноставно: узмите било којег праведног човека са чистим ципелама и чистим зубима и пљуните му у лице. И онда ћете видети колико је праведан. И сва његова праведност ће се одмах излити из њега. Покушајте да га ударите по десном образу. Ако га просветли светлост Христове истине, пружиће леви. А иначе, он ће рећи: „Одакле теби право? Сместићу те у затвор, или - рећи ћу момцима, испребићемо те до смрти!“

То је реакција „праведне“ особе, јер њихова праведност није дубока. Није лоше када је неко лепо васпитан, али то ништа не значи пред Богом. Уопште није важно у каквом стану живиш, какав ауто возиш, какво одело носиш, какву мајицу носиш или какве мишиће имаш – све је то небитно за Бога.

Господ гледа дубље, чак не у само срце, већ у оно што је у твом срцу, каква је твоја душа. То је оно што је Богу занимљиво.

Црви ће појести наше месо, иструнућемо, нашу одећу даће рођацима или сиромашнима... Али душа је вечно Божје створење.

Протојереј Димитриј Смирнов

извор

Манастир Давидовица припада Епархији милешевској Српске православне цркве. Манастир се налази недалеко од Бродарева, поред реке Лим, у југозападној Србији. Манастирска црква, коју је око 1281. изградио жупан Дмитар Немањић, посвећена је празнику Богојављење. Манастир је крајем 17. века разорен и напуштен и налазио се у рушевинама све до 1998. године, када је обновљена манастирска црква. Према народном предању, овде су сахрањени Југ Богдан и његових девет Југовића.

Телефон: 069 1255602

Електронска пошта: manastirdavidovica@gmail.com

Задужбинар: Жупан Димитрије Вукановић Немањић

Датум изградње: 1282. године

Датум обнове: 1998. године

Историја и архитектура манастира

Поред реке Лима у Бродареву, око 25 km југоисточно од Пријепоља, налази се манастир Давидовица, задужбина Вукановог сина и Немањиног унука Димитрија, у монаштву названог Давид. Он је 1281. позвао из Дубровника мајстора Десину из Рисна и његовог сина да изграде храм посвећен Богојављењу. Уговор о изградњи чува се у Дубровачком архиву.

Давидовица припада манастирима рашке стилске групе уз Студеницу, Жичу, Милешеву, Сопоћане, Градац и друге.У основи је једнобродна, са припратом и куполом ослоњеном на луке и пиластре. И бочне капеле правоугаоних основа, са апсидама споља тространим а изнутра полукружним, имају куполе осмоугаоних тамбура.

У цркви су сачуване надгробне плоче са значајним натписима. У деветој деценији 13. века црква је живописана. Сачувани су само фрагменти фресака под куполом и у северној капели посвећеној св. Димитрију. Сликане су на жутој и плавој основи, али им се због велике оштећености тешко налазе паралеле. Ипак, на неким сачуваним лицима светитеља види се рад сликара који није био кадар да прати савремене уметничке токове. Његове форме су плитког рељефа и далеко од античких узора којима су тежили савремени сликари. Црква је реконструисана 1998.године.

Повезаност са легендарним Југовићима

Народна традиција је очувала сећање на Југ Богдана и његових девет Југовића који је био отац царице Милице. Историјски подаци потврђују да је облашћу око Давидовице управљао отац кнегиње Милице жупан Вратко, што указује на могућу повезаност Давидовице са легендарним сродницима царице Милице. У прилог овоме иде и предање које се чува међу најбројнијим становницима села Гробнице, крај кога се манастир налази, који се презивају Богдановићи и тврде да потичу од Југ Богдана.

Током археолошких истраживања, на простору манастира откривен је већи број скелета, као и један број лобања без скелета за које народна традиција сматра да припадају легендарним девет Југовића и десетом старом Југ Богдану.

Само име села Гробнице односно Гробаре указује на постојање некрополе на том простору, а највероватније је назив добило по византијској некрополи која је постојала око базилике и чији су остаци пронађени у склопу манастира.

https://hramsvetogsave.rs/crkve-i-manastiri/manastir-davidovica/

Свети и блажени отац наш Тит од младих година заволе Христа Господа и омрзе свет сујетни. Тога ради остави свет, оде у манастир и прими анђелски образ. Не жалећи себе, он Бога ради прохођаше тесни и претужни пут монашког живота. И толико се предаде смерности и послушности, да овим врлинама превазиђе не само братију него и све људе. Затим постаде игуман и пастир словесних оваца Христових. И имађаше према свима толику љубав и кротост и самилост да му нико у оно време није био сличан у томе.

Сачувавши од младости чистоту душе и тела, он изгледаше као анђео Господњи. Због тога доби од Бога дар чудотворства. У време иконоборске јереси показа се као живи и непоколебљиви стуб Цркве Христове. А када се пресели ка Господу, остави многобројне ученике и саподвижнике своје, тај живи образ своје врлине и подвижничког живота. Упокојио се мирно у деветом веку.

Тропар (глас 8):

У теби се, оче, сигурно спасе боголикост, јер си примивши Крст, следио Христа. Делима си учио презирати тело, желећи више за душу ствари бесмртне, зато и са Анђелима, Свети Тите, радује се дух твој.

Васкрс је најважнији хришћански празник. Свети Јован Дамаскин, аутор пасхалног канона, назива га „празником над празницима и славље над слављима". И зато се Васкрс прославља, за разлику од других празника, не само један или више, већ 40 дана (до Вазнесења Господњег).
Зашто баш 40? Прије свега, то има историјску основу: Христос се након свог Васкрсења четрдесет дана јављао својим ученицима и тек након тог времена вазнео на небо. Јеванђеље описује неколико ових јављања. Прво, одмах по Васкрсењу, Спаситељ се јавио женама мироносицама, које су дошле да помажу тијело Учитељево мирисним уљима. Друго, у наредним данима, апостоли Петар, Клеопа (апостол из реда седамдесеторице) и његов сапутник (претпоставља се да је апостол Лука), затим једанаесторици апостола без Томе, затим апостолима заједно са Томом и друга јављања васкрслог Господа, која су забиљежили јеванђелисти. У ствари, било је више јављања (11), као што је, по свему судећи, било више очевидаца. Као што примјећује апостол Јован: "А има и много друго што учини Исус, које кад би се редом написало, ни у сами свијет, мислим, не би стале написане књиге" (Јн 21, 25).
Осим тога, број четрдесет има посебну симболику у хришћанству. Сваки пут када га "сретнемо" у Светом писму, то указује на одређени период активности, напора, превазилажења, довршености, заокружености. Мојсије је провео 40 дана на гори Синај, разговарајући са Богом, и водио је јеврејски народ кроз пустињу 40 година након што су јеврејски извиђачи истраживали Обећану земљу 40 дана. Цар Давид је 40 година владао Израиљом, стварајући чврсте темеље за моћ државе, а исто толико времена на престолу је био и његов син Соломон, под којим је Израиљ достигао свој врхунац. Много је примјера из Старог завјета. У Новом завјету, Господ Исус Христос је постио четрдесет дана прије него што је изашао на проповијед. У спомен на ово, Велики пост траје 40 дана (без дана Страсне седмице, који се у строгом смислу не односе на пост). А васкршња радост, коју Црква протеже на четрдесет дана, јесте својеврсни огледални одраз покајничког великопосног времена.
Четрдесетодневни период прослављања Васкрса тако, с једне стране, указује на историјско вријеме од Васкрсења до Вазнесења, а са друге, симболизује пуноћу васкршње радости коју је васкрсли Спаситељ подарио свијету.

https://www.vjeronauka.net/pravoslavne-novosti/zasto-se-vaskrs-slavi-40-dana-40

Пост је забрањен, али причешће је обавезно!

Желео бих да вас подсетим да је Васкршња недеља јединствена недеља.

То јест, седмодневна библијска недеља посвећена боравку у цркви, сваки дан ако је могуће.

Често сам лично посматрао празне цркве, затворене цркве током Васкршње недеље, јер у цркви нема никога. То је, наравно, тужно.

Понекад један свештеник не може да служи свих седам дана заредом; то је разумљиво; и њему је потребан одмор. А понекад цркве имају много свештенства, када има много свештенства. Замолио бих вас да Васкршњу недељу проведете у молитви. Сада се не читају ни јутарње ни вечерње молитве; пева се само пасхални канон.

Чак и ако неко умре током ових дана, не певају чак ни уобичајени заупокојени за њега; певају пасхални канон. Током ових дана морамо доћи у храм Божији и певати: „Певајте Богу нашем, певајте, певајте Цару нашем, певајте.“

Морамо се трудити да редовно будемо у цркви током Ускршње недеље и да се можемо причешћивати без поста.

Црква је благословила служење Литургије, а Црква је забранила пост, и једно и друго током ове недеље.

Дакле, испоставља се да је пост забрањен, али је причешће обавезно.

Како се можемо припремити? Не, не можемо.

Читајте или певајте Пасхални канон; ако можете да га певате, прочитајте га. Ако сте у браку, не спавајте са мужем или женом, не делите брачни кревет.

Брзо идите у цркву ујутру на празан стомак. Служба траје око четрдесет минута, као посебан воз, а затим се причешћујете и идете даље на одмор или својим послом. Потребно је да будете у цркви током Васкршње недеље, сваки дан по правилу. Требало би да тежите овом стандарду, али га не постижу сви. Стандард може бити такав да можете бити у цркви два, три или четири дана, и то је већ веома добро.

Али у сваком случају, немојте проћи поред цркве; Идите на Литургију и причешћујте се. То је закон Цркве. Васкрс, пост је завршен, и можете се причешћивати током целе Светле недеље без поста.

Једноставно треба да дођете, захвалите, хвалите, славите, певате и учествујете у светим Христовим тајнама.

Божје цркве треба да буду пуне током Васкрса.

У супротном, испоставља се да су током поста цркве пуне, затим долази Васкрс, почиње прождрљивост и пијење, а црква је празна.

Дакле, која је била сврха поста?

Постили су да би касније на Васкрс могли да се радују и веселе, да се радују Христу и да иду у цркву. Молим вас, имајте на уму да током Светле недеље треба да будете у цркви и да се често молите; за то је Светла недеља.

Христос васкрсе!

Протојереј Андреј Ткачов

https://www.facebook.com/photo?fbid=1467453755421487&set=a.470662258433980

Ми свим срцем желимо да се чудесна радост Васкрса не заврши са завршетком празничних дана, већ да траје читав наш живот. И заиста, она се, с једне стране, суштински не може завршити, јер нам је победа над смрћу, коју је наш Господ Исус Христос остварио Својим славним Васкрсењем, дарована на век и веков. То је победа која превазилази све време и простор, победа која се тиче свих покољења и свих људи, па самим тим и сваког од нас лично. То је темељ наше вере и извор наде која не посрамљује.

Али, с друге стране, ми добро разумемо да време пролази и да се живот са својим изазовима и рутином наставља. Време нешто одузима од нас – можда почетни еуфорични налет празничног расположења – али нам истовремено открива и нешто ново што предстоји: прилику да ову вечну истину уткамо у саму срж нашег постојања. И ако искрено желимо да се радост Пасхе не заврши, онда схватамо да то не зависи само од пролазности времена или спољашњих околности, него пре свега и изнад свега, зависи од нас – од нашег личног односа према овом великом догађају и нашем свакодневном избору.
Сведочење Васкрслог кроз речи и дела

Знате ли како уопште можемо да продужимо и одржимо ту непотрошиву радост Васкрса у нашим животима? То је могуће само ако се та радост из нашег срца – та дубока, непоколебљива вера у Васкрслог Христа и осећај немерљиве драгоцености што смо пронашли „бисер“ Васкрсења Христовог – буде пројављивала у нашем животу буквално у свему што чинимо и говоримо.

Ако о нечему разговарамо са људима, било да је реч о озбиљним темама или наизглед тривијалним стварима, али у нашем свакодневном дијалогу постоји призвук, тон, или чак директно изражена радост због Васкрслог Христа Спаситеља, то значи да ће радост Пасхе наставити да живи у нама и кроз нас. Та радост се тада не задржава само унутра, већ зрачи напоље, дотичући и друге.

Ако нешто радимо, чак и ако су то најчешћи, обични, свакодневни послови – чишћење, кување, одлазак на посао, учење, брига о породици – али се притом свесно сећамо Васкрслог Христа Спаситеља, нудећи Му свој труд као израз захвалности за нови живот који нам је подарио, радост Пасхе ће наставити да постоји, преображавајући и освећујући нашу рутину. Сваки посао, ма колико мали, може постати молитва и израз вере ако се врши у светионику Његовог Васкрсења.

Ако будемо доносили одлуке и правили изборе о томе како ћемо поступити у различитим ситуацијама, великим и малим, док се истовремено сећамо Васкрслог Христа и Његових заповести, и ако начинимо тај избор знајући да је Христос Васкрсао, да је победио зло и смрт, и да сада, због те победе, све у нашем животу треба да буде другачије – испуњено љубављу, праштањем, стрпљењем, истином – онда ће радост Пасхе наставити да постоји и води нас. Наш избор да живимо по Јеванђељу Васкрслог је наш најконкретнији начин да покажемо да је Његово Васкрсење стварност за нас.

Подвиг непрестане Пасхе у сваком дану

Дакле, кључно је: од нас, верника, зависи да ли ће се та радост Васкрсења продужити изван Светле седмице и да ли ће она, зрачећи из наших срдаца и дела, испуњавати свет који нас окружује, чинећи нас живим сведоцима те велике победе.

Нажалост, такође можемо и свесно или несвесно да повучемо границу трајању те радости. То се дешава ако се по завршетку празничних дана брзо вратимо уобичајеној свакодневној журби, бризи и навикама, поступајући тако како смо навикли пре Васкрса, као да Христос није ни васкрсао из мртвих и као да се за нас лично ништа суштински није променило. Тада, уместо да живимо у светлости Васкрсења, ми се враћамо „старом човеку“ и његовим ограничењима и страховима. То значи да се тада ми сами добровољно одричемо од те радости, гасећи њен пламен у себи, а не да она сама од себе истиче или нестаје. Радост Васкрсења је дар, али и плод нашег труда и избора да у њему живимо.

Уколико ми, дакле, направимо снажан и постојан избор да свој живот – сваки дан, сваки сусрет, сваки посао, сваку одлуку – будемо радили и живели обасјани светлошћу те непролазне васкршње радости и наде, онда ће она заиста трајати целог нашег живота, дајући смисао и снагу и у најтежим тренуцима.

Сви ми памтимо диван пример нашег великог подвижника и светитеља, Преподобног Серафима Саровског, који је током читаве године поздрављао сваког човека који би му дошао са најмилијим и најрадоснијим поздравом: „Христос воскресе, радости моја!“ Он није могао, нити желео, да живи без те радости васкрсења; она је била суштина његовог бића и изливала се из њега делећи је великодушно са свима. Његов живот је био жива икона непрестане Пасхе. И ми се такође можемо томе учити, угледајући се на њега. Ако истински, из дубине срца, желимо да се та радост васкрсења не прекида, да нас носи и да у њој прође цео наш живот, онда ће тако, уз Божију помоћ и наш труд, заиста и бити. То је наша привилегија и наша одговорност, независно од тога да ли се календарски завршила Светла седмица, или не. Васкрсли Христос је увек са нама, чекајући наш одговор љубави и вере.

Митрополит Горловски и Славјански Митрофан

Извор: Фондација „Пријатељ Божији“

О ДУХОВНОМ ЖИВОТУ

1. Старац Пајсије је говорио: „Уколико је човек духовнији, утолико мање наводи оправдања у овом животу. Он је дужан да испољи трпљење, да подноси неправду па чак и да прихвати изругивање од стране других. Криво дебло (тј. самовољан човек), које је далеко од Бога, има на хиљаде оправдања. Има оправдање за то што некога прекорева и за то што се изругује, као и за то што некога вређа. Наша оправдања Бог сакупља за други живот. Ми, међутим, због своје неразумности врло често тежимо да се овде оправдамо како нас уопште не би кажњавали. Ако нам нешто кажу, ми се истог часа правдамо. И после тога сматрамо да верујемо Богу. То је велико изругивање. Духовном човеку ништа не значи људска правда, а посебно је штетна за самовољне.“

2. „Људи који имају истанчане душе, који имају много частољубља и истанчаности, болују и пате од меланхолије или, уопште, завршавају као самоубице. Они су и сами осетљиви, а ђаво их чини још осетљивијима. Слично томе, и грубе чини још грубљима јер ђаво потпомаже њихове склоности.“ На то је додао: „Човек не може сам да се избори с таквим стањима. Он не би требало да говори како осећа униније [чамотињу] и да хоће да је употреби на корист, како би отуда произашло нешто духовно. Кад неко корача с таквом помишљу, ђаво ће му примерено служити. У једном тренутку ће му можда и помоћи, али ће му затим открити целокупно стање. Или, на пример, други каже да ће тиховати и поставља то себи као правило: кад га неко прекорева, неко време уопште не одговара. После тога ће, међутим, у потпуности пасти у претходно стање. Човек никад не сме да поставља правила самоме себи. То је опасно.“

3. У једном од разговора на духовне теме, након што су неки признали да иду грешним путем, отац Пајсије је рекао следеће: „Чак ни ја, колико је већ година прошло, не могу да начиним духовни подвиг и зато говорим: да ме узме Бог, да бих раније утекао. Често се дешава да скренемо с пута, сматрајући да нешто можемо да учинимо сами. Нама помаже Бог, а ми то не схватамо. Сматрамо да напредујемо. Он нам, природно, на почетку даје бомбону и ми сматрамо да смо се потрудили. Међутим, Бог нам ју је дао да би нам показао каква се посластичарница налази тамо на врху и да бисмо корачали сами. Тада нам се, наравно, на почетку отвара апетит, али се затим умарамо.“

„Знајте да, кад застранимо услед немоћи, и то нам такође на неки начин помаже, јер нас благодат Божија накратко напушта ради нашег смирења. Човек се на тај начин смирује. Затим се благодат Божија враћа и човек спознаје Бога. Он тада и разуме на који начин помаже Бог. Дозволите да вам наведем пример: кад неискусни младенац мало поодрасте, мати га узима за руке и тако он чини крупније кораке, мислећи да добро иде и да се не спотиче. Ако мати настави и даље тако да чини, зар детиње способности неће атрофирати? Ако га буде стално држала за руку, у детенцету ће се појавити лажно осећање и чим пожели да крене напред оно ће пасти. Схватите, оно још није усвојило такве кораке.“

4. „Нисам се бавио мноштвом ствари. Познајем неколицину Светих Отаца и трудим се… Схватио сам да за човека не постоји отров. Отров постаје сладак кад се с њим духовно бориш. Често видимо човека који греши. Он, наравно, жали, каје се, преживљава бол, исповеда се и добија божанствену утеху. Међутим, ако он не осећа ту утеху, мора да схвати да га искушава нешто што је унутар њега самог. Њега искушава помисао и потребно је да оде и да говори о њој, и тада ће доћи утеха. Исто се догађа и кад саучествује у патњама неког брата који страда. Он твори молитву, указује помоћ и Бог му помаже.“

5. „Често видим чудну ствар која се догађа верујућим људима. То ме подсећа на зелену пијацу. Тамо сви вичу. Један каже: ‘Узмите поморанџе’ а други ‘узмите цвеклу’. Свако жели да прода своју робу. Нешто слично дешава се и верујућим хришћанима. Неки кажу: ако ступиш у ту заједницу, спашћеш се, ако ступиш тамо – спашћеш се, док у исто време многи људи не приступају ни тамо ни овамо, јер је њима потребно нешто друго. Господе, помилуј! Може да помогне човек Божији. Да помогне а не да присили. Замислимо да се ја упутим у неки војни логор да бих тамо рекао неколико речи о монаштву. Ја их нећу обмањивати. Казиваћу им онако како у ствари и јесте. И шта ће се затим догодити? Да ли су сви они спремни да се замонаше? Ја ћу, наравно, само изазвати зло, јер ће неки, можда, и поћи у монахе али ће се затим мучити и постати несрећни. Потребно ми је да нађем чисту душу, да бих помогао њеној склоности.“

6. Старац је поново говорио на ту тему: „Неко жели да се бави иконописом, има склоности ка живописању икона и оне ће творити чудеса. Нека се бави. Други жели да буде ожењени свештеник. Ето радости! Нека буде ожењени свештеник и добиће помоћ. Хоће да буде неожењен? Нека буде неожењен. Хоће да буде монах? Такође ће добити помоћ. Не могу се сви мерити једном мером. Неки муче друге људе желећи да чине супротно ономе што могу да чине.“

7. „Није добро мењати духовника. Погледајте зграду у чијем су се подизању непрестано смењивали архитекте и инжењери. Зар она може бити добра?“

8. „Духован човек мора бити слободан и дејствовати у складу са тим. Нека не следи људска правила.“

9. „Ја вам не дајем рецепте издалека. Не постоји лекар који лечи издалека. Ја се само молим.“

10. „Што више узлетиш у неком послу утолико ћеш с већом силом пасти доле и остаће само крхотине. Често видимо да неко има високо мишљење о себи, док са спољашње стране ништа не садејствује његовом смирењу. То је опасно. Он ће задобити луциферску гордост и, сачувај Боже, изједначиће се са сатаном.“

11. Старца су једном упитали постоје ли на Светој Гори људи који су достигли такву љубав да сваког човека сматрају братом? Он је одговорио: „Требало би да их буде много али, авај! Њих је мало, само неколицина душа. Ми, Светогорци, трпимо велико зло због календара. То ће погубити Свету Гору. То је већ погубило цео свет. Дошло је до потпуног пада.“

12. „Људи у свету се сада занимају свим проблемима, осим својим сопственим. Сматрам да ће, ако се неко буде бавио собом, све доћи у правилан ритам. То треба и да учинимо. Видите да се ђаво подругује и да свакоме задаје посла.“

13. „Када поправим себе, поправиће се и делић Цркве и у том случају можемо да будемо у јединомислију. Један је Свети Дух. Људи сада стварају много духова. То не могу да разумем.“

14. „Бог неће од свих људи тражити једно исто. Ви не можете побећи од света? Можете? Не можете. Ви ћете живети у свету. Усмерите све своје снаге на побожна дела која овде можете да учините. И то ће бити много.“

15. „Човек даје тело свом сину. Бог му даје душу. Кад дете одрасте, родитељи скидају са себе одговорност. Бог сваком човеку даје ангела-чувара. Он читавог живота помаже човеку. Због чега се плашимо да себе поверимо Богу?“

16. Неко је упитао старца да ли га замарају посетиоци који свакодневно долазе а он је одговорио: „Ево шта ћу ти рећи. Кад је разговор духован – не замарају ме. Рђаво је кад постављају савршено бесмислена питања. Ако су људи необразовани и постављају таква питања, онда имају оправдања. Међутим, долазе научници, математичари, и питају каква веза постоји између космоса и човекове свести. Хајде да сад изведемо закључак. Обично им овако кажем: ‘Имам кафе и кутију аспирина. Седите мало у хладу, а затим ћемо полако разрешити ваша питања.’ Видите, потребно је да имате кафу и аспирине. Мени се није догодило чак ни да три вечери узастопно спавам. Желео бих да током те три вечери спавам макар три часа узастопно. Па ипак, нисам се заморио. А кад ми спољашњи људи заврте главу са својих пет стотина питања, заболи ме глава. То је једино што ме замара.“

17. Упитао сам старца на који начин да одбијемо похвале а он ми је одговорио: „Имајте смирење и добро упознајте себе. Ево вам примера: кад у дрвету исклешем лик неког светитеља, мислим да сам добро урадио. Након извесног времена поново га погледам и запазим недостатке. Зар ћу узети лупу да бих видео има ли озбиљних недостатака? Исто је и кад погледамо руке. Видимо да су чисте. Зар ћемо узети лупу да бисмо видели нечистоћу и мноштво микроба? Исто се дешава и кад се напрегнуто загледамо у своју душу. Видимо да уопште нисмо оно што свет говори о нама.“

18. „Понекад говоримо да имамо љубави. У којој мери? Човек ће у духовној љубави узнапредовати онда, када цео свет буде посматрао као своју браћу. Нека свако зна да нам је и идолопоклоник и јеховиста такође брат по телу али, наравно, не и по Духу у којем смо ми, православни. Ми смо дужни да плачемо због њега. И опет, ако православни постане јеховиста или римокатолик, и због њега треба да плачемо. Данас је толико милиона неправославних! А колико сам ја плакао? Према томе, далеко сам од истинске љубави.“

19. „Требало би да сви ми поседујемо смирење. И мали и велики. Требало би да поседујемо смирење, јер су наши нерви мало више напрегнути. Сви смо ми више или мање егоисти. Сваки пут, кад нас руководи егоизам, и најмањи повод изазива највећи сукоб. На тај начин, почиње одатле што у породицу улази искушење. А ви, чак и ако сте уловили тај тренутак, не опомињете се, и не добијате никакву помоћ. Будите макар мало трпељиви и молите се а затим, кад се један умири, тада и други може доћи до међусобног разумевања. Погледајте рибаре. Шта би они могли да улове кад не би било затишја [бонаце]? Имајте трпљење и имаћете велику веру у Бога. Ми још увек нисмо свесни колико је Бог присутан у нашем животу. То још увек нисмо схватили. Ако то људи схвате, биће безбедни и предаће и душу и васцеле себе Богу.“

20. Свом познанику-јеромонаху старац Пајсије је казивао следеће: „Човек никад унапред не може да предвиди долазак велике благодати. Читаво његово биће осећа снажан потрес. Тело се тресе као од електричне струје. Он не очекује такво блаженство. Тада долазе сузе, блаженство, неизрецива радост, промена, божанствена љубав. Сећам се шта ми се давно догодило. Током читаве ноћи, на мојој постељи налазиле су се мошти светог Арсенија а ја сам бдео и молио се. Изненада се појавио ђаво, шчепао ме и збацио доле с криком: ‘Чија је ово глава?!’ Тада сам завапио: ‘Светитељу Божији, помози ми!’ Истог часа ђаво је постао невидљив, а моја душа се испунила неизрецивим блаженством. Ујутро је дошао један мој познаник и био запрепашћен колико је благодат изменила моје лице.“

21. „Прве сузе, сузе покајања, исцрпљују. Друге сузе, сузе созерцања, не исцрпљују. Сузе љубави, које потичу од љубави Божије и богочежњивости [„од ероса Божијег“] радују срце.“

22. „Када су помешане са знојем, сузе монаха имају очишћујућу силу за његову душу.“

23. „Први плач потиче од утехе Божије. Онај, ко се моли, плаче и удара се у груди. Други плач бива изазван славословљем а извршава се у другом свету. Први плач умирује тело, док други плач даје све неопходне животне силе и телу и души. Он потиче од ликовања и славословља. Отуда је разлика свакоме видљива.“

24. „Ми подсећамо на шипраг коприве. Оне издалека изгледају зелене и свеже, као луг или врт, али кад се приближиш и кад их додирнеш увиђаш њихову шкодљивост и осећаш жаоку.“

25. Старац је говорио неком младићу: „Не уздај се у своје спознаје. Да би се добило унутрашње, божанствено знање, мора се избрисати световно знање. Буди безазлен као дете. Не размећи се својим знањем. Знање надима“

26. „Данас бисмо хтели да се посветимо без великог труда. Одступамо од Предања. Не гледамо оне који су први у арени него оне који су последњи.“

27. „Уколико више исцрпљујеш себе, утолико задобијаш више благодати и радости.“

28. „Бог може испунити срце таквим блаженством и љубављу! Уколико га претходно не бисмо доживели, пали бисмо приликом прве саблазни. Међутим, уколико би се то блаженство задржало, напустили бисмо манастире и затворили се у пећине, док би мирјани одбацили своје послове и породице. Због тога нас Бог, Који је Љубав, не испуњава таквим блаженством.“

29. „Своје судове увек стављајте под знак питања. Никад не знамо шта се може десити.“

30. „Гнев је нужан кад је потребно да заштитимо нашу веру а не кад је потребно да физички штитимо саме себе. Кад видимо да се хули на нашу веру треба да се разгневимо. Ако ме оптуже, дужан сам да то примим с кроткошћу. Међутим, ако оптужују и хуле Православље, дужан сам да се разгневим.“

31. „Духовни живот мора започети од срца. Тада све иде добро. Нека човек схвати да је све што је до тада преживео – ништа.“

32. „Кад нам неко дође у госте посног дана морамо бити веома опрезни. Ако гост жели мрсну храну замолићемо га да дође другог дана да бисмо га угостили и рећи да смо његови дужници. Ми, хришћани, морамо бити веома обазриви, како други људи не би хулили на име Божије.“

33. „Не читајте новине и не гледајте телевизор. Често се догађа да чак и верска периодика шкоди хришћанима, јер подстиче гнев против појединих људи и, уопште, изазива пометњу и расипа пажњу. Читајте светоотачке књиге.“

34. „У духовном животу, понекад је потребно да присиљавамо саме себе. Врло често страдамо од духовне анорексије (губитка апетита). Морамо се присилити да поједемо један комадић и апетит ће се вратити. Тако се догађа и с ишчашеном руком: уколико је будемо само миловали, неће имати успеха. Потребни су оштри покрети да би се вратила на своје место. Нећемо подсећати на корњачу која је пошла на свадбу а стигла на крштење!“

35. „Кад се неко ослободи бола, тад се заједно с њим умири сваки човек.“

36. Посетиоцу који се интересовао за духовна питања старац Пајсије је рекао следеће: „Погледај змију која је читаве зиме лежала под каменом. У пролеће се спремала да измили на сунце а ми смо је тад убили. Замисли да те Бог створио као магарца – Он је Господар и чини што хоће – на тебе би положили товар, господар би сео на твоја леђа, потерао би те ка неком понору и тукао те. Зар ти то желиш? Ако размислиш о свему томе, оптеретићеш се и магарчевим бременом. Тада ћеш прославити Бога јер те створио као човека који може да задобије рај, јер за човека постоји и рај и пакао а за животиње не постоји.“

37. „Ако волиш животиње, оне те гледају на други начин, као пријатеља. До грехопада, животиње су у рају биле пријатељи људи. Адам је поседовао благодатни дар прозорљивости – духовног зрења – тако да је видео потребе сваке животиње, и помагао им. Све животиње су биле кротке и подивљале су тек након грехопада.“

38. „Најпре човек целога себе предаје Богу, а затим га Бог очишћује и предаје људима. Кад човек верује да је гори од свих осталих онда ће једно ‘Господе, помилуј’ које он изговори за свет вредети више него хиљаду ‘Господе помилуј’ које изговори неко други.“

39. Двојица атонских поклоника дошла су код ст. Пајсија због духовне утехе а он је, желећи да утоли њихову духовну жеђ, рекао: „Шта да вам кажем? Причаћу вам о једном човеку, чија се келија пре неколико дана преиспунила божанственом светлошћу а он није знао да ли се налази у телу. Био је однесен Духом. Кад је дошао себи, кад је ишчезла та нетварна небеска светлост а споља се пробила природна, сунчева светлост, овај човек је увидео страшну разлику. Помислио је да је напољу дошло до помрачења сунца – толика је била разлика. Осећао је колико је тешко његово тело. Тада је започео горко да плаче, тражећи сладост и блистање оне божанствене светлости.“

40. „Не доводимо Бога у тешку ситуацију. Он је сав – Љубав, и не жели да види да смо несрећни. Међутим, шта ми чинимо? Ако нам обилно даје благодат, ми се гордимо. Ако је пак не даје, бивамо несрећни и губимо наду.“

41. Око 17 месеци (1972-1973) служио сам у армији при војном затвору Бојатиос (Свети Стефан) у Атици. Велики број затвореника били су јеховисти, осуђени на дугогодишњи затвор. Према карактеру моје службе у различитим одељењима затворске управе, контактирао сам с многима од њих и с горчином се уверио у психичку ненормалност тих људи. Достојни сажаљења били су и затворени наркомани, који су бритвама секли вене и узимали разне препарате. Природно је што сам, живећи у таквој заједници, још више чезнуо за Светом Гором и за старцем. Та чежња ми је давала тајинствену силу тако да сам могао да безмолвствујем [тихујем] док сам сатима шетао у сенци дрвећа или био у кабинету, а често и у стражарници. Нисам ни примећивао како време пролази. Излазак ме није интересовао. Живео сам светоотачким делима, сваке недеље одлазио у цркву Светог Стефана и причешћивао се. Повремено сам добијао писма од ст. Пајсија која су ми причињавала неописиву духовну радост и помагала да изађем из многих тешкоћа. Навешћу једно од њих.
 
Часни Крст, 4. децембра 1972.
Здраво, љубљени брате Дионисије,
Добио сам твоје писмо и видео твоју велику борбу. Што се тиче јеховиста, не бори се и не разјаруј се. Побрини се да, колико год је то у твојој моћи, живиш Православљем и тиме ћеш им помоћи више него насртљивим убеђивањем. Садејствоваће ти благодат Божија. Ако се догоди да се и против своје воље сусретнеш с неким јеховистом, сатвори молитву и поступи онако како те Бог просветли. Тако поступај и с наркоманима. Ако неко жели помоћ, дужан си да пријемник свог срца отвориш тако да може да прихвати сигнале другог. Ако пријемник нечијег срца није отворен, треба да се молимо Богу да га отвори, а да затим упути и Своје божанствене речи.
Што се тиче божанствене Евхаристије о којој ми пишеш, то је, наравно, питање за духовника. Уколико не постоје духовне препреке, често се причешћуј и помало пости, с обзиром да строгост поста не зависи од тебе него од старешине трпезарије и од кувара. Ако нема препрека, можеш се причешћивати и два пута недељно, јер ће те причешћивање Светим Тајнама укрепити у садашњој борби у заједници која је достојна сажаљења и у којој све представља искушење.
Немам више ништа друго, брате мој. Нека Христос и Пречиста Богородица буду уз тебе. Опрости ми што ти пишем у журби.
С љубављу у Христу, твој брат монах Пајсије.
 
42. На питање да ли болест представља крст, старац Пајсије је одговорио: „Кад се у време болести појави благодарење, све се мења.“

43. „Млади често започињу подвиг, моле Бога да их очисти од страсти, живе чистим животом, посте и бдију, али не виде напредак. Можда није потребно исправљати тело него помисли: осуђивање, гордост и сл.“

44. „Једном ми се појавила мисао да и ја можда нешто значим. Ђаво ме узбуркао и изгубио сам спокојство. Применио сам духовна средства као што су пост и бдење, али нисам успео. Претворио сам се у скелет. Тада сам отишао код једног опитног духовника и тобоже му говорио тако је и тако. Он ме загрлио и рекао: једи, пиј и спавај. То ми је било несхватљиво: био сам сасвим сам, подвизавао сам се, а ђаво није прекидао битку. Старац ми је рекао да имам помисао гордости. Загледао сам се у себе и открио је, увидео сам крајности којима ме довела. Сматрао сам се, иако најмањим, али ипак светитељем. Сад сам схватио да ђаво никад не показује оно што је уистину високо него да те изједначује с најнижим. Након тог открића све се завршило. Видите колико несрећа човеку може да донесе само једна помисао!“

45. Следеће старчево писмо има посебан духовни значај:
 
Свети манастир Ставроникита, 18.11.1968.
Мој у Христу брате Георгије, свагда се радуј и весели у Христу!
Добио сам и твоје друго писмо, које је удвостручило моју радост. Молим те да ми опростиш што се, на жалост, не могу сусрести с тобом.
Хвала Богу, здрав сам. Нећу да те замарам мноштвом речи јер си сигурно разговарао с оцем Василијем. Зато хоћу да одмах изложим своје мишљење о твом питању.
Како нико није у стању да избегне чувствовање, најпре би требало да се, колико је могуће, клонимо разнежености. Будући да нико не може да избегне сусрет с људима, морамо се привезати за небеско и невештаствено. Томе много помаже, колико је то могуће, удаљавање од вештаственог. Вештаствене ствари увек изазивају вештаствене потребе.
Наш телесни живот није сагласан с духовним и због тога ће духовни човек, ако изненада пожели да живи телесним животом макар и у погледу онога што сматра нешкодљивим за душу, једног лепог дана завршити падом а да то уопште и не примети. Живот духовних људи мора из тог разлога бити натприродан, да би се ослободили световног духа и напредовали у духовном животу. Они морају јасно осећати присуство Божије, пламтети од божанствене љубави и испитивати себе да ли постоји нешто боље од раја. На жалост, ја то знам само теоретски, и пишем ти једино на основу љубави.
Добри Бог најпре испитује колико срце може да прими а затим сагласно томе удељује од Своје љубави. Човек то може да добије кад изврши подвиг према својим снагама и у оној мери у којој је спознао самога себе. Кад човек спозна себе, долази до „цепања атома“ и он продире у духовно пространство. Кад спозна себе и кад спозна хоће ли то или неће, човек се смирује, а кад се смири благодат Божија неминовно нисходи на Његову творевину. Човек ће тада блистати и противно својој вољи и не осећајући то, и на тај начин ће се прославити Бог.
Опрости ми за мноштво речи изазваних искључиво љубављу. Наши оци се моле за Вас.
С љубављу у Христу, монах Пајсије.
 

46. „Ко поседује благодат Божију, њему ће се придодати и друга. Ономе ко има малу (благодат) и ко је запоставља, одузеће се и ова. Благодат Божија не почива на спољашњим људима јер су они одбацили и ону малу (благодат) коју су имали. А кад се удаљи благодат, све демонске силе наоружавају се против човека.“

47. „Освећујте своје животе. Кад се домаћица моли док ради кућне послове, онда се све освећује: не само храна, него и они који ту храну једу.“

48. Један од посетилаца рекао је старцу да се савремени људи плаше смрти а старац је на то додао: „Смрт их и посећује зато што је се плаше. Кад се не би плашили смрти, смрт би се плашила њих.“

49. „Кад човек живи Христом, он осећа радост.“

50. „Свет је окусио само обично вино. Постоји, међутим, и вино духовно.“

51. Старац је рекао: „Тело доживљава пријатна осећања. Неопходно је да га разапнемо. Ево на који начин: ако је неко склон болестима и распиње тело, онда у томе нема никаквог смисла. Ако је тело здраво и недолично, неопходно је да се разапне и да се потчини духу. На пример, ако тело хоће да се храна на здели уздиже као врх Атоса или ако хоће вина, онда одсеци те пожуде. Тако ћеш распети своје тело.“

52. „Погледајте колико много губе жене. Бог их је обдарио великим срцем, као што је мушкарце обдарио великим расуђивањем. Жене с већим срцем имају већу ревност према духовном. Оне не размишљају много. Верују и иду даље. А шта чини ђаво? Док би оне, имајући такво срце, могле много да напредују, ђаво им га на крају отима. Оне, на пример, иду у дућан да за кућу купе пладањ на којем ће бити цвеће. Када нађу пладањ радују се, док им цвеће више ништа не значи. На тај начин је њихово срце окренуто час цвећу, час везу, и сваки пут ђаво има користи.“

53. Што се тиче световних брига, старац је говорио следеће: „Шта је свет? Тричарија, испразност. Ђаво управља испразношћу, световним делима. Онај ко је своје срце препустио испразности, налази се у власти ђавола а да тога уопште није свестан. Ђаво нема власт над светом: он управља онима који се баве световним делима. Требало би да човек одврати срце од световног и испразног и тад ће срце без икаквих напора приступити Христу.“

54. „Једном ми је нека жена послала покривач. Био је сав накићен. Она је тамо начинила вез а затим је пришила чипке. Сиротица! Колику је радост осећала док је правила сав тај вез и чипке, док сам се ја радовао кад сам све те украсе одрезао маказама и бацио. Та жена није налазила радост у Христу него ју је осећала у везу. Тај покривач се врло кратко задржао код мене јер сам га дао некоме коме је био потребнији“

55. Један посетилац је рекао старцу да људи очекују чудо да би задобили веру и изменили начин живота. Старац га је пажљиво саслушао и објаснио: „Ствари стоје другачије. Бог за пола секунде може читав свет да окрене вери. Потребно је само да громогласно узвикне: „Или се покајте или ћу вам одмах послати земљотрес од 12 степени по Рихтеровој скали“ и да га лагано започне… Међутим, то је бескорисно. Свету су својствени пороци и он би чак и у рају стварао проблеме. У овом животу пролазимо искушења. Одсецамо пороке и крећемо се ка небу. Какво је добро за човека што му Бог открива Своју љубав! Не постоје учитељи код којих би могао да полажеш испите једном, двапут, пет пута, четири пута и који те на крају не би отерали. Овде имаш право да полажеш испите све до саме смрти.“

56. Неко је старца упитао да ли је грех ако човек стреми да достигне висину древних светитеља и старац је на то одговорио: „Неопходна је пажња. Ако се такав човек, на пример, подвизава просто и смирено, онда је то добро. Ако се подвизава усрдно и поправља свој живот, и освећује га, онда је то добро и богоугодно. Уколико човек више поправи свој живот, утолико му се Бог више радује.“

57. „Истинска љубав не тражи корист и рађа се из пламене вере. Љубав тражи безмолвије [тиховање].“

58. Духовна борба хришћанина не би требало да буде користољубива. У вези с тим старац је приметио: „За усрдност ћемо се избавити од пакла. Није довољно ако нас од греха уздржава само геенски огањ. Наравно, то је добро, али у томе нема племенитости, духовне племенитости. Ако дајем чашу воде зато да би дошли код мене у Кавалу и дали ми боцу лимунаде и две кока-коле, онда је то безвредна ствар. Ја не кажем да у томе има нешто лоше, али ако ја тако размишљам онда је то безвредно. Тада једноставно говоримо о услузи.“

59. На питање да ли је лоше ако човек тежи да постане светитељ како би помагао ближњима, старац је одговорио: „Такав поступак садржи у себи отрове. Можеш ли да учиниш скромно дело ради самога себе? О томе се ради. Затим ће ти садејствовати благодат Божија, независно од тога да ли ти то хоћеш или нећеш. На тај начин ћеш уистину помоћи. Рад за самога себе не испољава се као празно губљење времена.“

60. „Бог открива и онога ко је достигао висок степен врлине, а он настоји да се сакрије, да постане Христа ради јуродив. И док ови људи сами скривају своје благо, Бог их открива а ми, чеда Православне цркве, налазимо њихово благо у целини сабрано на једном месту.“

61. „Они који чине добра дела а у души осећају празнину, чине то из охолости. Када то не чиниш из охолости, онда осећаш радост.“

62. „Бог је добар. Он је Љубав. Кад неко духовно узнапредује, осећа Бога.“

63. „Ако си изгубио пут, никад нећеш стићи у град.“

64. Старац је једном посетиоцу рекао: „Нађите опитног духовника да би Вам дао усмерење. Затим будите послушни и извршавајте оно што Вам каже. Будите усрдни, али немојте сами тумачити оно што прочитате. Питајте свог духовника.“

65. У вези с утицајем гледања телевизије на људски живот старац је рекао: „То ствара велико зло и води ка великој катастрофи. Сам апарат шаље зрачење које је штетно за људско здравље. Мала деца физички страдају због тога што су њихове мајке у време бременитости гледале телевизор. Човек се стиди да сагреши пред очима других људи. На телевизији, међутим, није тако. Овде се без сваког стида показују грешна дела и саблажњиве сцене. Телевизор је демон.“

66. „Прихватање другог човека као брата представља велико дело.“

67. Изреке старца Пајсија:
„Бог сва наша скретања с пута употребљава за добра и на тај начин ђаво не може да чини зло.“
„Највећа радост потиче од жртве.“
„Бог оставља рђаве људе слободнима до одређеног тренутка.“
„Дух побожности се гаси. Срећом, постоји квасац.“
„Они који живе световним животом патњу полажу на депозит.“
„Световни људи су живот сравнили са земљом и зато су били сравњени са земљом.“
„Грех је ушао у моду.“
„Колико је свакоме од нас потребно да постане бољи да би се умножило добро око нас!“
„Кад се неко плаши смрти, онда смрт полази у хајку на њега.“
„Не би требало да се боримо ради зла.“
„Ако се не будемо трудили да друге обратимо ка добру, како да се не искваре и наша срца?“
„О, како је нама људима својствено да себе поверимо Богу! Међутим, самољубље је узрок наше тврдоглавости.“

68. „У себи осећам такву радост да дође тренутак када кажем: Боже мој, ако је могуће, ограничи ту радост. Нека она буде као батерија из које ћу црпети колико ми је потребно, да ми се не би догодило да паднем.“

69. Једном свом познанику, монаху, старац је рекао: „Кад нисходи велика благодат, човек је не очекује. Она потреса васцело његово биће. У њој никада нема ни капи горчине. Човек не очекује такво блаженство. Кроз његово тело као да пролази божанствена струја. Тада се појављују сузе, неизрецива радост, промена и божанствена љубав. Мени се то догодило два пута и потресло ме до дубине душе, односно кад ме напао ђаво и кад сам призвао св. Арсенија и онда, кад ми се св. Арсеније сам јавио.“

70. „Кад неко созерцава виђење, било да је оно од Бога или од ђавола, он га гледа очима своје душе.“

71. „Кад човек умире у покајању и одлази у рај, он као да се налази у аутобусу док споља јуре пси (тј. нечисти духови) и реже, али не могу омести његово путовање нити га могу спречити.“

72. „Када човек Христов живи Христом, он се, ма где се налазио, осећа као да је у рају. Замислите да је и у аду са Христом као у рају. Човек Христов се моли да га Бог истера из раја и да на његово место доведе некога ко је у аду. Ђаво би се, и да га у рај настаниш, истог часа осетио као да је у паклу.“

73. О душама које напредују у духовном делању старац је говорио да су оне „као радар који хвата духовна догађања“.

74. „Сви ми учествујемо на такмичењу. Неки играју и такмиче се на стадионима и трговима, неки се играју лоптом и добијају пехаре и награде. Потребно је да свако од нас напуни пехар свог такмичења врлинама и добрим поступцима и да буде спреман да га, тако напуњеног, принесе Богу.“

75. Старац је једном познанику написао следеће о духовном животу: „Не знам да ли си купио авву Исаака Сиријског („Подвижничка слова“)? Та књига ће ти много помоћи, али је неопходно да је изучаваш мирно и постепено, како би усвојио храну. Исто тако, и целокупна манастирска атмосфера помогла би ти да се навикнеш на духовни живот а пре свега на личну молитву. То би ти дало духовно спокојство које покушаваш да достигнеш у журби. Осим тога, твори непрестану молитву и постепено прелази на умну, која чедо сједињује с Оцем.“

76. Старац је једном познанику написао: „Од тебе желим само једно: да Богу повериш све оно што се с људске тачке гледишта тешко може извршити, и бићеш избављен од жалости и страдања. Поверење у Бога изражава се непрестаном молитвом. Тад ћеш имати и унутрашњи и спољашњи мир.“

77. Једном је неки младић упитао старца да му каже где је срећа, с Христом или у свету с његовим задовољствима, а старац му је одговорио: „Знаш ли како је кад не видиш којем се светитељу помен слави сутра, и он ти се јави током ноћи и разговара с тобом, а сутра читаш његово житије у црквеним књигама?“

78. „Кад Христос види да се неко подвизава али да не добија људску помоћ, онда долази Он Сам и помаже.“

79. „Христос куца на срце а ђаво на мозак.“

80. „Христос има тајне начине да награди људе кад они извршавају Његову вољу.“

81. „Ништа не бива без стрпљења. Неки су нестрпљиви као човек који тек што је посадио виноград а жели да већ сутра пије вино. То је, наравно, немогуће. Онај ко нема трпљење много се мучи. Мраз му се чини двоструко јачим мразом а жега двоструко већом жегом. Као војник којем се последњи месец службе чини дужим него сва претходна служба. У свему је потребно стрпљење, а посебно у духовним стварима.“

82. Једној старици, која је стрепела од смрти, старац је рекао: „Проживела си толико година а види какву сад имаш част! Однеће те ангео!“

83. „Човек се постепено мења, не пази на свој живот и измишља различита оправдања. Он неће ни да чује за Други долазак јер тражи разоноду и клони се сваке патње. Он неће ни да чује за комете и остала страшна знамења. А све то је веома корисно, јер човека подсећа да је смртан и да треба да се припреми за смрт.“

84. „Једна жена није хтела ни да слуша о томе да је неко умро. Она је говорила: ‘Не, не! Хоћу да ми причате само о крштењима и радосним догађајима!’ Заборавила је да ће сви умрети, неко пре а неко касније. Наш циљ није да овде пустимо корене. Бог је засадио земаљски рај да бисмо се припремили и задобили рај небески.“

85. „Имамо мноштво духовних књига али их, на жалост, већина чита и одушевљава се њима ниуколико не узнапредовавши у подвигу. Ти људи подсећају на оне који гледају добар филм, одушевљавају се херојима и аплаудирају им али и даље седе у удобним фотељама. А освећење не долази без труда и подвига!“

86. Старац је говорио хришћанима који су се сабрали да би га слушали: „Научите да се постепено калите. Принесите покајање. Дајте предност суровости у односу на удобност јер долазе сурова времена. Свет данас страда због удобности. Дешавало ми се да дођем у неки манастир и да ме сместе у постељу која се распростирала одавде и довде (била је велика). Силно сам се грчио, скупљао бокове и патио. Много ме мучи удобна постеља.“

87. „Размаженост ће упропастити људе.“

Старац ПАЈСИЈЕ Светогорац
ПОУКЕ БОЖАНСТВЕНЕ ЉУБАВИ

ИЗВОР: svetosavlje.org

Пасха Господња – празник новог вечног живота, празник и нашег васкрсења, истински смисао наше вере.

Честитајући читаоцима овај Празник над празницима, редакција портала „Руски Атон“ сабрала је десет изрека светогорских светитеља и стараца о светлом и сверадосном Васкрсењу Христовом.

1. Током читавог Великог поста усрдно смо се, у покајању и молитви, припремали за сусрет са Празником над празницима и торжеством над торжествима – Светлим Христовим Васкрсењем. И ево, тај дан је дошао! То је Велики Дан љубави и милосрђа Божијег према Његовом створењу... Шта год да се догађа, какве год нас жалости, искушења или испити задесили, треба да памтимо да је „Бог љубав, и који пребива у љубави, у Богу пребива, и Бог у њему“ (1. Јн. 4, 16)... Господ наш Исус Христос у Својој искупитељској жртви, у добровољним крсним страдањима за наше грехе и у Свом Светом Васкрсењу открио је и дао нам као заповест овај непроцењиви дар. Зато се управо на овај дан срца хришћана на посебан начин испуњавају љубављу, радошћу и миром.

Схиархимандрит Јеремија (Алехин)

2. Мироносице су имале велику веру у Христа, имале су духовно расположење, зато ни на шта нису обраћале пажњу. Да нису имале такво духовно расположење, зар би се усудиле на то? У свитање, у рани час, када још није било допуштено излазити на улице, оне су, са мирисима у рукама, пошле ка светом Гробу Господњем из љубави према Христу. Зато су се и удостојиле да од анђела чују радосну вест Васкрсења.

Преподобни Пајсије Светогорац

3. Потрудимо се, дакле, да очистимо осећања своје душе, да будемо трезвени, како их не бисмо оскврнили, да бисмо, благодаћу Божијом, могли да у своме срцу угледамо светлост Божанског Васкрсења. … Подвизавајмо се свим силама своје душе — тако да још у овоме свету душом познамо Онај свет. Наш успех у монашком животу састоји се у томе да познамо, окусимо живот онога света, да достигнемо такву љубав према Христу да увек горимо жељом да созерцавамо Његово Божанско Лице. Свети оци говоре да ће у ономе свету храна људи бити љубав — љубав према Христу и једних према другима. Један човек ће гледати другога и у томе осећати у души истински рај.

Архимандрит Ефрем (Мораитис)

4. Христос нас Својим Васкрсењем није просто превео на другу обалу реке, канала или језера. Он нас је извео из хаоса који сам човек никада не би могао да превазиђе. Превео нас је из смрти у живот. Христос васкрсе, и сада све ликује. Јеси ли видео у пролеће јариће како се радосно играју на зеленој трави? Мало посисају мајку, па опет настављају весело да скачу? Тако и ми треба да се радујемо неизрецивој радости Васкрсења Христовог и нашег сопственог васкрсења. Могу да ти дам један савет — наставио је. — Када те снађе нека жалост или неуспех, сабери се у себи и полако, врло полако читај тропар: „Смрти празнујемо умртвљење…“. И видећеш да је највећи догађај, како у твом животу тако и у животу целога света, већ извршен. То је Васкрсење Христово, наше спасење. И схватићеш да је неуспех који те је задесио сувише мали да наруши твоје добро духовно устројење.

Преподобни Порфирије Кавсокаливит

5. О, кад бисмо само започели да живимо новим животом који приличи онима који су саваскрсли са Владиком Христом, како нам објављује апостол Павле: „Да као што Христос устаде из мртвих славом Очевом, тако и ми у новом животу да ходимо“ (Рим. 6, 4). Данас смо од Васкрслога познали нови живот. Само да га сачувамо до краја, имајући нове помисли, изговарајући нове речи и чинећи нова дела, достојна новог Васкрсења Христовог — а не да се предајемо гозбама и раскалашности, не да певамо стидне и ђавоље песме, не да се подсмевамо и играмо, не да падамо у сластољубље и славољубље, пијанство и блуд, среброљубље и друге грехе. … Помолимо се, љубљени, Васкрслом Христу да умртви страствене помисли које се гнезде у нашем срцу и демоне, да Га молимо да Сам васкрсне међу нама, прелазећи, као печате, страстне утиске у нашој души и прилоге греха.

Преподобни Никодим Светогорац

6. Много пута сам се сусретао са таквим појавама да је Пасха за неке била време искушења… „Христос васкрсе, и ниједан мртви не оста у гробу“, а ја одједном осећам да сам под влашћу смрти! Не само онда када осећате стварну надмоћ страсти над собом, него и у самој борби памтите да ништа коначно не постоји осим Христа, и на Њега се ослањајте. Може се јавити осећање: „Ето, дошла је Пасха, а ја и даље пребивам у смрти страсти.“ Али не треба подлећи том искушењу, већ треба веровати да ћемо заиста васкрснути; и не само веровати, него и надати се, како дивно говоре свети оци у Символу вере. Ја не само да верујем да ће мртви васкрснути — не! — него то васкрсење и очекујем. Изговарајте те речи са дубоким осећањем, преиспитујте себе и упознајте природу тих стања! Ако у Символу вере говоримо „чекам васкрсење мртвих“, и у молитвама за упокојене: „у нади на живот вечни упокојеног слугу Твога упокој“, тиме наглашавамо да, умирући, очекујемо своје васкрсење, а дотле: „у руке Твоје предајем дух свој“ (Лк. 23, 46). Свима вама желим да заиста живите Пасху са тим ишчекивањем нашег општег васкрсења.

Преподобни Софроније (Сахаров)

7. Стално болестан, у потпуном сиромаштву, одрекавши се сваке радости коју човеку пружају ствари овога света, отац Георгије је увек пребивао у духовној радости, поздрављајући госте пасхалним: „Христос васкрсе“. „Ми смо деца Васкрсења“, волео је да говори отац Георгије. „Нама, монасима, без пасхалне радости ни живети ни спасавати се — није могуће.“

Схимонах Георгије (Витковић)

8. Васкрсли Христос Бог наш с правом објављује: „Ко верује у Мене има живот вечни“ (Јн. 6, 47). Без Христа — јединог Свемоћног, апсолутног Живота и Бесмртности — простор и време у којима пребива наш свет постају неподношљив терет. Само кроз Христа и са Њим они постају лаки и пријатни. Страшан и тежак је јарам човеков, и бреме његово је неподношљиво. Само уз помоћ Свеблагог и Свемоћног Богочовека Христа тај „јарам“ постаје „благ, а бреме лако“ (уп. Мт. 11, 30). Када се силом и благодаћу васкрслог Богочовека разруше окови и узроци трулежности и отуђености човека од корена живота и бића, тада се све преображава у срећу, радост и ликовање.

Старац Јосиф Ватопедски

9. Реч Господња, слађа од меда и саћа: „Ко верује у Мене, ако и умре, оживеће; и сваки који живи и верује у Мене неће умрети довека“ (Јн. 11, 25–26), у потпуности се испунила у Његовом Божанском Васкрсењу. Али треба рећи још нешто. Без Васкрсења Господњег не може се разумети тријумф свих праведника од постања света, а нарочито Његових ученика и апостола, мученика, исповедника, подвижника — јунака у Христу, који су благодаћу Божанског Васкрсења „затварали уста лавовима, гасили силу огња, избегавали оштрицу мача, од немоћи постајали снажни, били силни у рату“ (Јевр. 11, 33–34), и уопште победили началства и власти таме, погазили саму смрт. Награда и венац за све те подвиге било је за њих Васкрсење Господње, које ће до свршетка века остати символ и ишчекивање свих поколења. Најслађи Господ наш Исус, васкрсли Богочовек, пребива као једино Биће и под небом и изнад небеса, удостојивши човека, заточеног у долини плача, да победи смрт, ђавола и сам грех, да постане блажен, бесмртан и причасник Његовог вечног Царства. Зато је за нашу природу васкрсли Господ постао „све у свему“ (1. Кор. 9, 22). Он је постао прекрасан, добар, истинит, вољен, радостан, божански, премудар, вечан — наша једина љубав, наша радост, све наше добро, сав наш живот, све наше ишчекивање и наш покој.

Старац Јосиф Ватопедски

10. Само у Христу човек налази истинску, праву радост, јер једино Христос дарује радост и духовну утеху. Где је Христос — тамо је истинска радост и рајско ликовање. Они који су далеко од Христа немају истинску радост. Могу се препуштати маштањима: „Учинићу то и то, отпутоваћу тамо, отићи ћу овамо“, могу им указивати почасти, могу се одати разонодама и у томе осећати радост, али та радост не може заситити њихову душу. Та радост је материјална, световна, а световна радост не испуњава душу, те човек остаје са празнином у срцу. Знаш ли шта каже Соломон? „Саградио сам куће, засадио винограде, уредио вртове, сабрао злато, стекао све што је моје срце пожелело, али сам на крају схватио да је све то сујета“ (уп. Проп. 2, 4–11). Световна радост даје нешто пролазно, што је пријатно само у том тренутку, али не даје оно што даје духовна радост. Духовна радост — то је рајски живот. Они који су прошли Крст и духовно васкрсли, живе у пасхалној радости. „Пасха, Господња Пасха!“

Преподобни Пајсије Светогорац

Извор, фото: pravoslavie.ru

Превод са руског: редакција портала "Живот Цркве"
 

У Светом писму помиње се једанаест јављања Васкрслог Христа, од којих се десет догодило између Васкрсења и Вазнесења и једно након Педесетнице. Нека од њих су детаљно описана, а друга су само наведена. И, наравно, морамо рећи да их нису описали исти јеванђелисти, тј. нису свих једанаест наведена у сваком Јеванђељу, већ нека спомиње један, а нека други.
Очигледно је било и других јављања Васкрслог Христа. Типичне су ријечи јеванђелисте Луке у Дјелима апостолским: „Којима и по страдању своме показа себе жива многим истинитим доказима, јављајући им се четрдесет дана и говорећи о Царству Божијему“ (ДАП 1, 3). Природно је да се то догоди, јер је, с једне стране, желио да их утјеши, а с друге стране да их припреми за Његово Вазнесење, али и за Силазак Светог Духа.
Ових 11 јављања Васкрслог Христа помињу се у Новом завјету:
1. Симону Петру (Лк 24, 34; 1 Кор 15, 6-8)
2. Марији Магдалини (Јн 20, 16)
3. Женама Мироносицама (Мт 28, 9)
4. Двојици ученика који су ишли у Емаус (Лк 24, 13–35; Мк 16, 12–13 )
5. Десеторици апостола, када је Тома био одсутан (Јн 20, 19)
6. Апостолима са Томом (Јн 20, 26).
7. Седморици апостола на Тиверијадском језеру (Јн 21, 2)
8. Једанаесторици у Галилеји („Најпослије јави се њима Једанаесторици када бијаху за трпезом“ Мк 16, 14; Мт 28,16-19).
9. Апостолима у Витанији, приликом вазнесења (Лк 24, 50)
10. Апостолу Јакову („Потом се јавио Јакову, затим свима апостолима“ 1 Кор 15, 6-8).
11. Апостолу Павлу („А послије свију као каквом недоношчету, јавио се и мени“ 1 Кор 15, 6-8).
Али прије свих, како свједочи древна св. Црква, Исус Христос обрадовао је Пресвету Мајку Своју, јавивши Њој кроз ангела о Свом васкрсењу. 
О томе овако пјева Св. Црква: Ангел вопијаше благодатнеи: чистаја Дјево, радуисја! и паки реку: радусја! Твои Син воскресе тридневен от гроба, и мертвие воздвигнувии: лјудие веселитесја! Светисја, светисја, новии Иерусалиме! слава бо Господнја на тебје возсија: ликуи нине и веселисја, Сионе! Ти же чистаја, красуисја, Богородице, о востании рождества Твојего. 
Ангел говораше благодатној: чиста Дјево, радуј се! и опет кажем: радуј се! Твој Син Васкрсе из гроба, на трећи дан после смрти и васкрсе мртве: људи, веселите се! Прослави се, прослави се хришћанска Црква, зато што над тобом засија слава Господња: слави сада и весели се! А Ти, Чиста Богородице, радуј се због васкрсења Тобом рођеног.

https://www.vjeronauka.net/pravoslavne-novosti/koliko-se-puta-hristos-javio-nakon-svog-vaskrsenja