Велики ревнитељ и заштитник Православља. Као такав нарочито се истакао на I Вас. сабору где је учено и разложито побијао учење Аријево. Са осталим Светим Оцима Евстатије исповедаше правилно да је Исус Христос као Син Божји раван Оцу и Духу Светом по божанском суштатству. По смрти цара Константина аријевци опет некако добију превагу, те почну љуто гонити Православље. Св. Евстатије буде свргнут са свога престола и протеран најпре у Тракију а потом у Македонију. Страдаше много и дуго, док најзад не предаде свету душу своју Богу, 345. године.

Када се архиепископ антиохијски Филогоније престави, на упражњени престо дође овај блажени Евстатије, (324 г.), муж заиста достојан таквог чина, јер беше свет животом, чувен мудрошћу и велик ревношћу за побожност. To ce показа и у Никеји на Првом Васељенском Сабору (325 г.), за време цара Константина Великог, где се са светим Оцима борио против Арија и осудио његово богохулно јеретичко умовање, које је говорило да је Син Божји створење а не Творац, и да није једне суштине и части и власти са Оцем.Пошто свети Евстатије посрами и анатеми предаде богохулну јерес аријанску, и исповеди да је Син једносуштан са Оцем, он изазва злоћу јеретика против себе, нарочито Евсевија никомидијског, Теогнија никејског и Евсевија кесаријског. Они се особито осилише када, по претстављењу Константина Великог, престо заузе његов син Констанције, који пристаде уз Аријеву јерес, и стаде је веома штитити и величати. Он даде аријанцима власт да гоне и злостављају Цркву православну. И силно помагаше аријанство безаконом силом и неправедном влашћу. Тада гореспоменути Евсевије никомидијски, по изгнању светог Павла Исповедника, постаде и патријарх цариградски. Али још много пре тога он једном сврати тобож узгред у Антиохију са Теогнијем никејским, пошто су били на путу за Јерусалим. И ту сазваше неправедно збориште против светитеља Христова Евстатија (око 330 г.), те га збацише с престола и лишише сана, измисливши против њега ове неосноване кривице: неправо верује, јер јересује, и неморално живи. Јер они великим новцем поткупише неку жену блудницу: да оклевета светог Евстатија, како је тобож од њега затруднела, и родила дете. И уђе та жена у сабор, са дететом у рукама, клеветајући и вичући: Од архиепископа Евстатија затруднех, и родих. - Присутни саборници затражише од ње да своје речи потврди заклетвом. И закле се несрећна жена да јој је дете од Евстатија. Тада саборници свргоше светитеља, и послаше на заточење у Тракију.А потпуно исправан и невин Христов исповедник Евстатије отрпе неправедну оптужбу и прогонство. И у заточењу престави се ка Господу, и оде у небеску отаџбину, око 345 године. A жена која оклевета светога, тешко се и љуто разболе. И увидевши да је то казна Божја због неправедне оптужбе и клевете на невиног и чистог архијереја, она каза истину: да је златом била поткупљена да оклевета светитеља; каза и ко ју је поткупио; и да се лажно заклела, јер је затруднела од Евстатија ковача, а не од архиепископа Евстатија.После сто година (око 482 г.), у време цара Зенона, чесно и свето тело светог оца нашег Евстатија Исповедника би веома свечано пренесено из заточења у Антиохију. Тада су сви житељи Антиохије изашли осамнаест миља у сусрет светитељу са свећама и песмама и кадионицама, славећи Христа Бога, са Оцем и Светим Духом слављеног вавек, амин.

У пустом месту званом Символи на Олимпу азијском беше манастир. Архимандрит тога манастира беше Преподобни Теоктист, муж врлински, у кога се и Преподобни Платон Исповедник учаше монашком животу. У овог блаженог архимандрита Теоктиста беше ученик и овај Преподобни Тимотеј, који се измалена замонаши.

Он се подвизаваше у посту, уздржању и посвуноћном стајању на молитви. И умртвивши потпуно покрете страсти, постаде бестрасан и савршен. И све до кончине своје остаде девственик телом и душом. Јер се од младости беше заветовао да његове очи никада не погледају женско лице. Због тога и постаде дом Светог Духа и доби дар исцељивања и власт над ђаволима. И чињаше чудеса молитвама својим, исцељујући сваку болест и изгонећи зле духове из људи. И скиташе се много година по горама и пустињама, сам живећи Богу и росом суза орошавајући душу своју у непрекидним молитвама. Тако проводећи дане свога живота, он доживе дубоку старост и отиде ка Господу. Овај свети човек упокојио се 795. године.

https://spc.rs/sr/news///13464.prepodobni-timotej-pustinjak.html

Туга има много имена и много лица: огорчење, сета, жалост, душевни бол, потиштеност, меланхолија, очајање. Сваки човек је бар једном у животу осетио неко од тих стања, а многи у њима проводе године. Понекад се туга назива унинијем, мада многи свети оци раздвајају те две страсти. Зашто – о томе ћемо говорити касније. Данас је, међутим, најраспрострањенији назив за тугу – депресија. Депресију и бригу (која је такође једна од њених манифестација) психијатри и психотерапеути називају „канцером 21. века“, односно кугом нашег времена.

Иако су у савременом свету многе страсти достигле неслућене размере, управо су туга, очајање и губитак животног смисла попримили размере праве епидемије. Преподобни Нил Синајски тугу назива „црвом у срцу“. Као смртна болест, она изнутра исцрпљује и разједа човека, и може га довести до потпуне изнемоглости – понекад чак и до смрти – ако не почне да се бори против ње.

Када туга постане стални сапутник

Као и свака страст, и туга има своје природно порекло. Жалост, патња, душевни бол и плач нормална су емоционална реакција човека на тешке животне околности. Када умре ближњи, ретко ко може остати равнодушан према таквом догађају. Сам Господ наш Исус Христос заплакао је када је дошао на гроб Свог пријатеља Лазара:

„…Исус се потресе у духу и сам се узбуди и рече: Где сте га метнули? Рекоше Му: Господе, дођи да видиш. Исусу ударише сузе. Онда Јудејци говораху: Гле како га љубљаше“ (Јн. 11, 33–36).

Ове Христове сузе показују да жалост сама по себи није грех. Плач је природан одговор срца на бол. Проблем настаје тек онда када туга престане да буде пролазно осећање и постане стање у којем човек почиње да живи.

Не можемо остати равнодушни пред тешким животним потресима. Наше емоције нам, пре свега, помажу да преживимо стрес, а затим и да мобилишемо снагу потребну за суочавање са тешкоћама. Њихова улога је да нас покрену на деловање. Међутим, проблем настаје онда када емоције загосподаре над нама. Када западнемо у дуготрајно стање туге, већ смо на корак од депресије.

Шта је, дакле, страст туге, односно депресија? То је продужено болесно стање душе. Туга постепено постаје зависност: почињемо да јој служимо, а она, као сваки идол, тражи своје жртве.

Човек који је прошао кроз стање депресије и, уз Божију помоћ, успео да га победи, касније га се сећа са ужасом – као кошмарног сна. Све оно што га је тада мучило и изгледало као нерешив, чудовишан проблем, касније му се чини смешним и бесмисленим. У извесном смислу, туга је и душевни поремећај, јер је човек у стању депресије неспособан да трезвено процени животне околности, људе и самога себе.

Какве се мисли обично јављају у глави човека који је утонуо у тугу?

„Све је лоше. У мом животу нема ничег доброг. Нико ме не воли, нико ме не разуме. Мој живот нема никаквог смисла.“

И, наравно, самооптуживање: „Ја сам најнесрећнији на свету, баксуз, глуп и ништаван човек, доносим људима само патњу.“

У том унутрашњем монологу најопаснији су управо категорички закључци: све, ништа, нико, нај…

Пут из мрака: духовни кораци ка слободи

Сваком иоле здравом и трезвеном човеку, који није у стању дуготрајне депресије, јасно је да не може бити баш све лоше. То је апсурд. Сваки човек има бар неке могућности за живот и радост – само што депресиван човек то упорно одбија да види. Он ипак има здравље (у овој или оној мери), посао, способности, навике, блиске људе, рођаке и пријатеље. То значи да има могућност да воли и да буде вољен. И сваки човек то, у дубини душе, зна.

Међутим, у тим тренуцима из човека не говори разум. Говори нешто друго. Шта? Његова страст, која је загосподарила његовом душом и свешћу. Као што смо већ рекли, страсти не настају саме од себе. Помисли које их покрећу често долазе споља, али се оне укорењују у нама само зато што у нашем срцу већ постоји склоност ка њима.

Сада постаје јасно одакле долазе мисли о бесмислености живота и нашој потпуној безвредности. Те мисли се не рађају из здравог разума. Оне долазе као шапат искушења – од злог духа туге. Ми га, нажалост, често покорно слушамо и његове „поруке“ почињемо да доживљавамо као своје сопствене мисли. Зато је важно сетити се како се борити са лошим помислима. Принцип је исти: не сматрати их својима и не пуштати их у дом наше душе. А ако су већ ушле, треба их, како кажу оци, помести као смеће и на њихово место што пре довести друге „станаре“ – светле и добре мисли.

Опасност туге, односно депресије, лежи у томе што је она страст. А свака страст делује на исти начин: с једне стране мучи човека (јер сама реч страст значи страдање), а с друге стране му даје извесно лажно задовољство. У супротном, нико не би пао на ту ђаволску удицу.

Ма колико то звучало парадоксално, слатки отров страсти у извесној мери прија и ономе ко пати од туге. „Ништа тако не опија као вино мучења“, писао је Балзак. Управо зато није лако избавити се из тог стања. Због тога често ни утехе ближњих немају снаге да помогну: човек не очекује исцељење, јер је обузет самосажаљењем и уопште не жели да се утеши.

Туга заиста може опијати као вино или наркотик. Депресивном човеку је понекад лакше да пребива у тој топлој мочвари која га полако гута, него да започне борбу са својом немоћи. Али управо та борба постаје први корак ка слободи душе.

Свештеник Павле Гумеров

Превод: Петар Волков

Извор: Фондација Пријатељ Божији

Ветански манастир је посвећен Успењу Пресвете Богородице. У саставу је Нишке епархије и налази се у атару села Вета, у општини Бела Паланка, на северним падинама Суве планине и у подножју њеног врха Соколов камен. Од центра Вете је удаљен око 2.5 км, а од Црвене Реке око 10 км. Смештен је на приближно 640 м надморске висине.

Овај мало познати манастир сам први пут посетио 17. новембра 2013, заинтересован текстовима о њему у штампи и на интернету. Тада сам први пут био у овом делу белопаланачке општине. У центру села Црвена Река, на око 40 км од Пирота, скренуо сам лево са магистралног пута који води према Нишу. Обратите пажњу да се на овој раскрсници десно иде за плантажу лаванде изнад Црвене Реке, превој Плоче и Ниш. За Глоговац, Вету, Топоницу и Космовац треба ићи лево, у долину Црвене реке (по чијој је боји воде након киша име добило и село). У јесен 2013. овде су увелико били у јеку радови на изградњи ауто-пута према Нишу:

Ово је био мој први непосредни контакт са трасом ауто-пута јужно од Црвене Реке. После 3.5-4 км од скретања у Црвеној Реци, прошао сам кроз село Глоговац, у коме се тада налазила велика база путара:

На излазу из Глоговца је требало снаћи се и пронаћи прави пут за следеће белопаланачко село - Вету. На све стране су биле велике грађевинске машине и пролазио сам аутом буквално поред њих тражећи прави пут:

Овде, на саставу две долине, на око 2 км од центра Глоговца, ауто-пут прави заокрет на запад и полако почиње да се пење према тунелу код Банцарева. Ја сам ту оставио ауто и до Вете кренуо пешке. Пут је пратио долину Ветанске реке и није био асфалтиран. Због магле, нисам могао да видим стеновити гребен Суве планине:

Излаз из Глоговца према Вети је сада сигурно другачије и много боље регулисан. Након завршетка радова на ауто-путу и његовог отварања за саобраћај, пут за Вету пролази испод његових трака и продужава у правцу југозапада. Вета је од овог места удаљена 2-2.5 км.

Вета, село необичног имена, некада је било прилично велико. После Другог светског рата имало је близу хиљаду становника, а 2002. их је пописано 134. И данас се село протеже уз пут у дужини од преко једног километра. Вета је веће село од Глоговца, које је ближе Црвеној Реци и Белој Паланци. Некада је представљала седиште Ветанске парохије, коју су поред ње, сачињавала и следећа села: Топоница, Космовац и Тамњаница. Од Беле Паланке Вета је удаљена око 17 км.

Слично Космовцу, Вета је један од центара дрварења у белопаланачком крају. И овде се може видети велики број камиона и машина намењених тој делатности. Управо је на заравни испред напуштене сеоске школе, формиран својеврстан ,,центар’’ за утовар дрва, углавном ка Белој Паланци и Нишу.

Непосредно испод Ветанског манастира се налази један занимљиви извор са пијаћом водом.

Поред манастира се налази неколико кућа за потребе његовог братства. Познати планинарски дом на Бојаниним водама удаљен је од овог места ваздушном линијом око 2 км.

Мало је поузданих података о томе када је овај манастир подигнут. Први писани подаци о њему потичу из XVII века, тачније 1686. године, када је обновљен пред разорни Аустријско-турски рат. Највероватније потиче из византијског периода када је у његовој близини пролазио римски пут Виа Милитарис. Према неким подацима, манастирска црква је саграђена (обновљена) у XV веку и била је сасвим различита од садашње - каже се да је била неупоредиво већа и лепша.

Удаљен од главних путева и већих насеља, заклоњен највишим врховима Суве планине, Ветански манастир је под Турцима имао и национално-ослободилачку улогу. Због тога је његов значај за коначно ослобођење читавог краја од турског ропства изузетно велики.

Предање каже да су овај манастир порушили Черкези у једном од својих рушилачких похода против српског народа и његових светиња. То се поклапа са чињеницом да су Турци средином XIX века, у непосредној близини манастира, населили прилично бројну черкеско-татарску колонију. Такву тактику Турци су примењивали дуж целе тадашње границе са Кнежевином Србијом, сматрајући да ће на тај начин, макар и делимично, зауставити ширење српске ослободилачке идеје. Истовремено са националним радом, манастир је представљао и снажан духовни и просветни центар целог краја испод Суве планине.

Током Првог светског рата, манастир је опустошила бугарска окупаторска војска, а Други светски рат му је донео нова страдања. Оно што су некада радили Черкези, сада су то чинили православни Бугари. Наиме, пошто се у непосредној близини налазило седиште првобитне Равногорске организације за Ниш и околину, бугарска војска је манастир у потпуности опљачкала и спалила. Коначно, оно што није успела ни бугарска окупаторска војска, урадили су партизани, јула 1942. године. Поменуту Равногорску организацију напали су и уништили Озренски и Сврљишки партизански одред.

Домаћински настројени и у националном духу потпуно изграђени, мештани некадашње Ветанске парохије обновили су манастир убрзо после Другог светског рата. Међутим, због отпора који је пружен партизанима и националне идеје која је на овом простору преживела рат, манастир и цео крај третирани су од нових власти изразито непријатељски. Дуго је био потпуно пуст. Све што је вредело од имовине покрадено је и уништено. Повремено би се у њему задржао по који монах, али је брзо одустајао и одлазио даље.

У таквом стању Ветански манастир је остао све до 2003. године, када је тежак посао обнове преузео дечански монах Георгије Жунић. Уз помоћ пријатеља манастира обновљен је духовни живот и сада се поново чују звона подно Суве планине. Старо је правило да са обнављањем светиње почиње и духовна обнова народа који живи око ње. Правило је потврђено чињеницом да је школа у Вети, која годинама није радила, поново отворила врата неколицини ђака. Због тога је овај манастир и прави симбол виталности и снаге православља које вековима одолева непријатељима на средокраћи Истока и Запада. (http://pravoslavlje.spc.rs/broj/933/tekst/manastir-uspenija-presvete-bogorodice-u-veti/print/lat; 27.06.2013, аутор Владимир Вучковић) Ветански манастир је проглашен спомеником културе од великог значаја. Садашња манастирска црква личи на обичну зграду, не припада ниједном грађевинском стилу и нема нарочите архитектонске вредности. Изузев путира (чаше, прим. аут.), који су поклонили руски војници за покој душа својих другова изгинулих у рату 1854. године, црква је без посебних верских и историјских вредности. Манастир нема струју, нити је прикључен на водоводну мрежу. Водом се снабдева са оближњег кладенца, а ноћу осветљава свећама и кандилом. (https://sr.wikipedia.org/sr/Manastir_Uspenije_Presvete_Bogorodice_u_Veti)

https://pirotskikraj.com/arhiva-predloga/437

https://suvaisvrljiskeplanine.com/vetanski-manastir-na-suvoj-planini-snazan-duhovni-centar-okruzen-prelepom-prirodom/

Овај угодник Божји Лав беше из области Равенске, син благородних и побожних родитеља. Због чистоте свога живота и разума он по закону прође све степене свештенства и најпре би економ црквени. А када се Eпископ катански блажени Савин упокоји, по избору Божјем Лав заузе епископски престо катански, у граду Катани на Сицилији под вулканском планином Етном. Поставши епископ, Свети Лав наложи на себе и дужносне трудове епископског чина: старање о сирочадима, и ништима, и удовицама, и болесницима, које је хранио и одевао од црквене имовине и болести лечио молитвама својим. И беше он отац милостив деци, и пастир нежан стаду, али страшан као лав вуцима, демонима и њиховим служитељима. Он сазида храм Светој мученици Лукији (која се слави 13. децембра), разрушивши претходно један идолопоклонички храм.

У његово време беше у Катани неки мађионичар Илиодор, рођен од хришћанских и чесних родитеља и просвећен светим крштењем, али се потом одрече Христа тајно и предаде себе демонима, пошто се научи мађијама од неког Јеврејина. По спољашности је изгледао хришћанин, али је у самој ствари био паганац, служитељ демонима и велики мађионичар, нимало мањи од старог мађионичара Симона, кога Свети врховни апостоли Петар и Павле молитвом својом предадоше смрти. Сличан по свему овоме, он је чинио необичне и страшне опсенарије и мађионичка чуда. На суву, на путевима, на трговима, он је тако опсењивао људе да им се чинило да реке теку и људи обадва пола обнаживали су се усред града као да газе реку. Претварао је камење у злато, али на кратко време. На пијацама је помоћу разних маштарија наносио велике штете трговцима. Мађијама својим он је благородне девојке, ћерке угледних и високог положаја грађана, толико распаљивао похотом и бестидношћу да су оне напуштале своје куће и родитеље и јуриле тамо-амо ради блудничења. А када намесник Лукије извести о њему цара Лава и његовог сина Константина, они наредише да га ухвате. Но он се сам предаде онима што су га тражили, седе с њима на лађу у Катани и тог истог дана стиже лађа у Цариград, прешавши за један сат оно огромно растојање које дели западну страну Сицилије од источне Тракије. Изведен пред цара, он би осуђен на смрт. Али, на цареве очи он се направи невидљив и поново се обрете у Катани. Но, и по други пут би доведен у Цариград, и осуђен на смрт: да му се глава одсече мачем. Али кад џелат подиже мач изнад његове главе и замахну снажно, мађионичар постаде невидљив а мач удари по ваздуху. И опет се мађионичар Илиодор обрете у Катани.

Светитељ Христов Лав је често саветовао Илиодора да се окане мађија и покајањем обрати к Богу. Али не могаде црнца начинити белим и тврд камен претворити у мек восак. И проклетник се не само не поправи, него крену на веће зло: дрзну се да и самог архијереја Божјег исмеје помоћу својих мађија. Јер једнога празника, за време службе Божје коју је служио Свети Лав са целокупним свештенством и црква била пуна народа, Илиодор уђе у цркву као тобожњи хришћанин и стаде кришом правити мађије. И одмах учини те у цркви једни стадоше као мазге копати ногама, други као стока рикати, трећи лудо се смејати, четврти љутити се. Притом се хваљаше мађионичар да може учинити и то, да епископ са целокупним свештенством напусти богослужење и стане скакати и играти као под свирком и музиком. Сазнавши за Илиодорову намеру, светитељ Божји преклони колена пред престолом Божјим и пошто се усрдно помоли, устаде, изиђе из олтара, приђе к Илиодору, веза га омофором својим за врат, јер мађионичар беше изгубио своју силу и одведе на тржиште градско. Ту нареди народу на се донесу дрва и наложи велика ватра. И кад се ватра разгори, он стаде посред огња и увуче у њ и Илиодора. И стајаше светитељ усред огња, држећи мађионичара и не изaђe из огња док бедни мађионичар не изгоре сав. Тада се архијереј Божји опет врати у цркву, те доврши божанствену службу.

Ово преславно чудо запрепасти све, јер не само што светитељ не би опаљен огњем, док мађионичар изгоре сав, него се огањ не косну ни његовог архијерејског одјејања, пошто га је роса Духа Светог окружавала усред огња. И чу се на све стране за ово чудо. А кад цареви сазнаше за то, дозваше к себи светитеља и дочекаше га с великим почастима. И припавши к светим ногама његовим, молише га да се моли за њих. А кад је улазио у царску палату, носио је жар у одећи својој и одећа се не опали. Овај велики угодник Божји сатвори и друга многобројна чудеса: слепима је вид давао, болесне исцељивао, ђаволе из људи изгонио, храм идолски молитвом срушио и идоле речју разбијао. Свети Лав се у дубокој старости престави у Господу. У то време дође у град Катану из сиракуске митрополије жена неког сенатора која је боловала од течења крви. Много је година била болесна, али јој лекари нису могли ништа помоћи. Кад она чу за Светог Лава, Епископа катанског, да он молитвом исцељује људе од болести, дође у Катану. И кад би на капији градској, она чу звоњење звона, којим је објављивана нечија смрт. Она се распита, и сазнаде да се Свети Лав преставио. То је силно ожалости и она најхитније оде к покојнику. И кад дође тамо и дотаче се његовог одра, одмах јој престаде течење крви и она потпуно оздрави, а свето тело његово би сахрањено у цркви свете мученице Лукије, коју је он подигао. И из светих моштију његових потече миомирисно миро, које исцељује од сваке болести, у славу Христа Бога нашег.

https://www.spc.rs/sr/news/kalendar/13454.sveti-lav,-episkop-katanski.html

Његово високопреосвештенство Архиепископ цетињски, Митрополит црногорско-приморски г. Амфилохије, Преосвећена господа Епископи: будимљанско-никшићки Јоаникије, милешевски Атанасије, захумско-херцеговачки Димитрије и умировљени захумско-херцеговачки Атанасије, служили су 29. децембра 2019. Године, у Недјељу Светих праотаца са свештенством Свету архијерејску литургију у Саборном храму Христовог Васкрсења у Подгорици уз молитвено учешће многобројног вјерног народа.

У литургијској бесједи Преосвећени владика умировљени Атанасије је казао да смо ми припадници – Божја дјеца једне Свете Саборне Апостолске Цркве и да је саборност карактер православља – Христов карактер те да зато имамо Сабор апостола:

„Кад год се окупимо на Светој литургији, а она је Небески сабор на земљи, предворје неба, почетак вјечнога непролазнога Царства Божијега, ми исповједамо ту своју припадност Саборној васељенској Христовој небоземној Цркви. Сабор Светих отаца, Светих мученика, Светих исповједника и праведника то је Црква Христова, тијело Његово, изливена љубав Бога Оца и заједница Духа Светога. Зато да се радујемо долазећи у храмове као мјеста окупљања тога Сабора непролазнога.“

Подсјетио је владика да су свети хришћански владари почев од цара Константина, који је зауставио гоњење Цркве од безбожних римских власти, градили храмове. Цар Константин основао је Нови Јерусалим, и гдје год је ишао оснивао је цркве: од Цариграда до свога роднога Ниша и даље до краја васељене. Поред многобројних цркава у Богом спасаваној Епархији захумско-херцеговачкој саградио је неколико храмова: Тврдош, Павлов манастир и многе друге цркве. Истакао је да су тај константинопољски дух слиједели његови наследници, владари, јерарси, Свети оци, тако је Свети Сава на Сабору у Жичи о Спасовдану 1220. године, рекао: Оци нам оставише и ево ја уђох у то наслијеђе.

„И тако је оснивао и он цркве и епископије. Наша од Светог Саве основана епископија је била у Стону на Пељешцу“, казао је владика и додао да се ова Епархија протезала свом долином Неретве до Милешеве, као и да је и данашња Црна Гора припадала овој Епархији све док свештеномученик Гаврило Рајић није Светога Василија који је већ 12 година столовао у Стону, послије у Тврдошу, премјестио у источни дио те епархије у данашњи Никшић, ондашњу, такође, Херцеговину. Онда су створене и друге епархије.

„Свети Сава је створио Зетску епархију на Превлаци и тако редом све до Раса и других крајева, гдје живи српски и православни народ. Данас смо ми на том сабору и овдје је наш и ваш архипастир, Митрополит који је по вјековноме предању егзарх Пећкога трона, што значи испостава Пећког трона. Наслијеђе је ишло директно и ми смо данас у Светосавској Пећкој патријаршији. То је апостолска Црква, апостолска Патријаршија. И храмове које подижемо и које су подизали наши преци, Свети Петар, Свети Василије, Свети Петар Херцеговачки, и редом новомученици, сви су храмови Божији, Небо на земљи.“

Као што је Господ рекао: „Многе су обитељи у дому Оца Мога“, тако су многе обитељи по овој земљи као сазвежђа звезда, тако су храмови наши мјеста Божјега слављења ради спасења нашега, бесједио је владика Атанасије благосиљајући сабране који се окупљају, сабирају око своје Цркве:

„Црква сабира не разједињује! Нарочито ми је мило што доводите дјецу, учите их да су саборна бића и да се окупљамо на сабор са свима Светима. Кажу и нови Свети оци: Црква је сабор са свима Светима. Почиње од тога што држимо у срцу, уму, вјери својој, љубави и нади својој, сабор са свима Светима. Нека је овај дан благословен, дан васкрсења Христовога у Храму Васкрсења. Ми смо народ васкрсења.“

Поручујући да је Бог јачи од свих, умировљени владика захумско-херцеговачки Атанасије је посвједочио да када приђу ћивоту Светог Василија особе поседнуте ђаволом, ђаволи дрхте пред Богом живим и његовим угодницима, јер је Бог јачи од ђавола и увијек побјеђује:

„Храбрите се, вјерујте, нека не гасне вјера ваша, и мир ваш у души, мир којим поздрављају и владика и свештеник: Мир свима, и одговара побожни народ: И духу твоме, теби, твоме духу, такође мир. То је један исти Дух Свети који прожима тијело Цркве и све нас. Духом Светим смо крштени, Њиме смо миропомазани, Духом Светим благословени, Духом Светим се Литургија остварује, не нашим силама него Духом Свете Тројице, Треће лице Свете Тројице, али равно Оцу и Сину.“

Даље је владика истакао да смо сви позвани на Небески сабор да будемо саборници Свете Тројице јер Црква је сабор и сабира:

„То је тестамент, наслијеђе од Светих царева, од Светих архијереја“, казао је Епископ Атанасије и објаснио да је Свети Василије, када је благословом Патријарха свештеномученика Гаврила Рајића из Новог брда, родом са Косова, премештен у ондашњи Оногошт, данашњи Никшић, назвао ту епархију Источно-херцеговачком или Херцеговачка друга епархија а он је остао заједнички.

Ходите земљом са пуно вјере и наде и љубави, поручио је владика Атанасије, јер није добро да имамо мржњу према било коме јер она прије свега убија онога који мрзи, разара му јединство:

„Немој да се гордимо, будимо смирени. Мајка Божја, дјевојчица од осам година кад је уведена у храм Божији и послије ишла код рођаке Јелисавете, мајке Јована Крститеља, спјевала је пјесму: Велича душа моја Господа и обрадова се дух мој Богу Спасу мому. Што погледа на смирење слушкиње Своје, јер од сада ће ме звати блаженом сви нараштаји. А онда, додаје једну врло дубоку мисао, да богате Господ растури мислима гордим срца њиховога.“

Објаснио је да је модерни човјек постао шизофрен, зато што се горди и мисли да он много значи, а уствари, како је рекао праведни Јов, завршава као храна црвима у гробу:

„Нека се присјете сви они који хоће насиље Цркви Божјој, да је Црква Божја непобједива, неодољива. Свети Немања који се родио овдје, превео је оно грчко Исус Христос побјеђује (НИКА) – Исус Христос одоле, тако пише око његовога крста, јер то је сила Цркве да она одолева нападима. Велики светитељи, као Јован Златоусти, говорили су Црква Христова је нападана, али лађа Христова никад неће потонути. Зато стојимо добро, стојимо са смерношћу и исповједајмо вјеру у Свету Тројицу. Останимо боголики и богочежњиви, и Бог ће бити са нама, наш Бог се тако и зове: С нама је Бог – Емануил. И не бојмо се никога”, закључио је у својој бесједи владика умировљени захумско-херцеговачки г. Атанасије.

Извор: Митрополија црногорско-приморска

Ступили смо на благопријатно поприште поста, Велике Четрдесетнице, које се отворило пред нама да бисмо се духовно потрудили и прошли кроз овај период духовне борбе спремно и одлучно и како бисмо се поклонили Светом Васкрсењу нашега Господа, које означава и наше сопствено ослобођење и васкрсење од греха.

Света Четрдесетница сматра се посебним и најблагословенијим периодом у Цркви за духовну борбу. Наравно, то не значи да хришћанин треба да чека Четрдесетницу да би започео духовну борбу. За нас сваки дан треба да буде и Четрдесетница и Васкрсење; сваки дан треба да буде и Велики Петак, и Велика Субота, и Васкрс. Али пошто смо људи и код нас се јављају разне промене и колебања у духовном стању и у целокупном нашем настројењу, Црква, односећи се према нама са великом бригом и мудрошћу, даје нам свакодневне духовне подсетнике: кроз дане спомена светих, кроз велике Господње и Богородичине празнике, постове, кроз Свету Четрдесетницу — да нас подсети да имамо могућност да се духовно потрудимо у ово благословено време.

Света и Велика Четрдесетница јесте нарочито благодатно време, јер сва Црква, сви православни хришћани који се налазе на овој земљи, сви ми као једно тело, постимо постом угодним Господу и настојимо да чинимо све неопходно што сачињава живот у Христу. „Ево сада је најпогодније време, ево сада је дан спасења!“ (2 Кор 6, 2) — певамо на вечерњој служби у Недељу праштања. То јест, сада је време благопријатно, Богу угодно, време покајања и спасења. Света и Велика Четрдесетница испуњена је нарочитим покајничким умирењем, које привлачи благодат Духа Светога у срца људи. Зато у Недељу праштања Црква у темељ поста полаже наше међусобно праштање. Јеванђелски одломак који се чита тога дана говори управо о томе: „Ако ви будете праштали људима сагрешења њихова, опростиће и вама Отац ваш Небески“ (Мт 6, 14), каже Христос.

Да бисмо водили духовну борбу, неопходно је присуство Божије благодати, јер то није људска борба. Духовни подвиг Великог поста није телесна дијета коју држимо да бисмо смршали. Света Четрдесетница има други смисао: он се састоји у томе да благодат уђе у срце човека, да човек избегава грех, да победи грех и страсти које убијају његову душу, да прими просвећење од Бога и тако стекне Царство Божије. Поред телесне борбе, поред држања поста, неопходно је укрепљење од Бога и Божије присуство.

Ми једни од других примамо опроштај, да би кроз праштање и покајање Дух Свети ушао у наше срце, пребивао са нама, отворио наше очи и привео нас свести о сопственој греховности, како бисмо се обратили Богу и измолили опроштај наших грехова. Ако нас сва ова борба не доведе до мољења за опроштај грехова, ако нас не доведе до благословеног стања покајања, онда та борба неће донети никакав плод. Само покајање узраста и очишћује људску душу. Управо у покајању састоји се духовни подвиг Велике Четрдесетнице. Пост, бдења, мноштво служби, метаније, стајања, читања – све што чинимо у овом периоду има за циљ да умекша наше срце.

Потребно је да се трудимо на овом попришту поста са великом одлучношћу, без плашљивости. Ко се боји, никада ништа неће достићи: неодлучан човек нема удела у Царству Божијем. Онај који се боји мисли да његова духовна достигнућа зависе од његових сопствених сила, заборављајући на силу Божију, заборављајући речи Апостола Павла: „Све могу у Христу који ми моћ даје“ (Флп 4, 13). Управо са таквим расположењем треба да вршимо духовни подвиг Велике Четрдесетнице, „као лавови који дишу огњем“, како каже Јован Златоусти. Попут лавова који испуштају пламен и дим, испуњени силом и стремљењем – таквом истом силом и ми треба духовно да се трудимо у благословеном периоду Великог поста. Не треба да се плашимо, не треба да будемо малодушни, не треба да мислимо да нам ништа неће поћи за руком. Са нама је Бог и Он нас неће оставити. Покажи Богу своју намеру – и добићеш од Њега силу да извршиш дело свога спасења.

Али дело спасења не ограничава се само на пост. Ако нам не полази за руком да постимо у складу са уредбама Цркве и ако, по благослову свога духовног оца, учинимо снисхођење својој телесној болести и слабости, то није тако страшно. Али шта нас може спречити да се смирујемо и кајемо? За то није потребна телесна снага, није потребно бити млад и снажан да бисмо имали смирен дух, да не осуђујемо, да не грешимо, да срце буде скрушено и да пребива у благодати смирења. Сви ми, млади и стари, здрави и болесни, можемо имати ову благодат покајања у срцу, која се рађа из смирења. То је наш циљ. Управо то Бог хоће од нас. То ћемо моћи да достигнемо ако се ослободимо окова страсти и греха. Пост је прва степеница која нас води ка стању одважности и храбрости које раскида окове греха, да бисмо потом наставили своју духовну борбу са већом ревношћу и смелошћу.

Потребно је да одбацимо злобу, лукавство, све што помрачује лик Божији, и пре свега да стекнемо свето смирење. Смирен човек може да се каје, да се моли, да задобије исцељење душе и тела, док горд не може да се каје. Горд човек не може да схвати у каквом се стању налази; чини му се да му није потребан ни Бог ни било ко други. Он никада не осећа своју кривицу, никада не осећа да је крив, да треба да затражи опроштај од другог. Сматра да је увек у праву. У стварности, он пребива у тами Божијег одсуства. Бог обитава у срцима грешних, али смирених и покајаних. У гордом човеку Бог никада не обитава и никада му не даје благодат. Бог се противи гордима. Он је противник гордости и егоизма. Зато се у ово благословено време одлучимо да, поред телесног подвига поста, принесемо и дубље покајање. Потрудимо се да задобијемо ово благословено и блажено стање покајања, које се стиче плачем пред Богом. Бог ће доћи у наше срце да нас утеши и објави нам своју љубав и наше спасење.

У Цркви не живимо лажним утопијама, фантазирањима и површним морализмом. У Цркви спознајемо Бога. Бог је овде међу нама и човек је призван да осети Бога као највеће искуство свога живота. Доказ за то су сви они свети који су осећали Божије присуство. Тада ћемо заиста бити деца Божија, деца Цркве, хришћани у којима се Јеванђеље оваплотило и донело плод, преобразивши наше биће, учинивши га храмом Духа Светога, изабраним Божијим сасудом. Нека нас увек прати ова благодат покајања, а нарочито у ово благословено време Свете и Велике Четрдесетнице. Примајући опроштај једни од других, замолимо Бога да нас својом благодаћу и силом Часног Крста благослови, закрили, укрепи, да бисмо са радошћу, одлучношћу и великом храброшћу, попут тркача на тркачкој стази, наставили духовну борбу светог поста и удостојили се сладости присуства Бога у нашим срцима.

Православна Црква увек на прво место ставља љубав према Богу. Љубав означава лично општење, лично сједињење човека са Богом. За достизање те љубави имамо богослужења, бдења, молитве, коленопреклоњења, умну молитву, молитву са бројаницама. Учeње и Јеванђеље Христово јесу оруђа и средства која нас приводе Христу. Црква говори о Личности – о Христу, а не о идеалима. Када схватимо да је управо та Личност срце Цркве, језгро љубави и нашег постојања, тада ћемо много тога разумети у Цркви. Црква савршава брак између човека и Христа. Песме, читања и сав дух Велике Четрдесетнице и Страсне седмице снажно потресају човеково срце да разруше његову окорелост и неосетљивост, како би се оно окренуло ка љубави Христовој.

Митрополит Атанасије Лимасолски

извор

Архип беше један од Седамдесет. Апостол Павле помиње га у посланици Колошанима и Филимону, називајући га својим другаром у војевању. У граду Колосају средиште хришћанства беше у кући Филимоновој. Ту се сабираху хришћани на молитву. То називаше апостол Павле, пишући Филимону, твоја домашња црква. У то време апостоли рукополагаху своје ученике за епископе, и то неке од њих на стално место, а неке као мисионаре путујуће по разним местима. И Филимон је био један од ових последњих. Апфија, Филимонова жена, пошћаше се и служаше домашњој цркви. У време неког празника незнабошкој богињи Артемиди, сви верни у Колосају беху по обичају сабрани у дом Филимонов на молитву. Незнабошци, сазнав за овај скуп, јурну и похватају све хришћане, Филимона, Архипа и Апфију, као вође, најпре ставе на шибу, а после их закопају до појаса у земљу и почну их камењем тући. И тако убију Филимона и Апфију, а Архипа изваде из рупе једва жива, и оставе га на забаву деци. Деца, пак, избоду га свега ножевима. И тако и овај Павлов другар у војевању добро сконча ток свога земаљског пута.

*

Свети апостол Архип, један од Седамдесеторице, беше после светог Епафраса епископ у Фригијском граду Колосима, по сведочанству светог Амвросија. Зато га у својој посланици Филимону свети апостол Павле назива својим другаром у војевању. А свети Филимон беше угледан грађанин у Колосима. За свету пак Апфију свети Златоуст каже да је била Филимонова супруга. Овај свети Филимон када верова у Христа, дом свој начини црквом, јер се ту сабираху сви хришћани из Колоса, и у дому његовом као у цркви вршаху богослужења. Потом свети Филимон би од апостола рукоположен за епископа ради апостолства. Јер у то време свети апостоли рукополагаху своје ученике за епископе, и то неке од њих на стално место а неке као мисионаре путујуће по разним местима. Ови путујући епископи називали су се апостолствујући епископи, јер су били слати на апостолску проповед. И свети Филимон је био један од таквих епископа, увршћен у лик свете Седамдесеторице апостола. Путовао је по фригијским и другим градовима, проповедајући реч Божју. А пише за њега да је био и у Гази епископ.Света Апфија стројаше домашњу цркву у Колосима, дан и ноћ служећи Богу у посту и молитви, и одмараше свете који су се трудили у проповедању Еванђеља Христова. Хранила је сиромахе, просјаке и странце, тако да је њен дом био не само црква, него и гостопримница, и болница, и склониште свима који нису имали где главе склонити. У време пак неког празника незнабошкој богињи Артемиди, сви верни у Колосима беху по обичају сабрани у дом Филимонов на молитву. Свети Архип и свети Филимон, који су у то време били ту, служаху свету службу. Незнабошци, пуни мржње на хришћане, сазнавши за овај скуп, нападоше их изненада, и разјурише Христово стадо, једне бијући а друге убијајући. Свете пак апостоле, Архипа и Филимона са светом Апфијом ухватише, и одведоше градоначелнику ефеском Артоклису. И он нареди да их све подједнако муче. Најпре их повалише на земљу и немилосрдно моткама тукоше, па их по земљи вукоше. Затим их сваког посебно у земљу до појаса закопаше, па камењем тукоше. И тако светог Филимона и свету Апфију убише, а светог Архипа једва жива из рупе извадише, и оставише деци на забаву. Деца се скупише, и светитеља ножевима избодоше. И тако апостолска тројица светих мученика претстаде на небу престолу пресвете животворне, божанске и нераздељиве Тројице.

Преподобни Јован Дамаскин je рекао: „Икона je такође Божанско Откривење, само што оно није написано словима, већ насликано бојама.“ Пред иконом и Светим Писмом стоје исти циљеви: да ce кроз земаљско покаже небеско, кроз материјално – духовно; да ce човек укључи у други – благодатни живот, који стоји изван земаљских ограничења и категорија, да му ce да могућност да дође у додир са вечношћу доживевши je у свом унутрашњем, духовном, религијском искуству.

Како je настајала икона? По чему ce она разликује од слике? Слика je уметничко приказивање; она je миметичка, односно подражавалачка: у слици уметник тежи да као у огледалу одрази стварност – што je већа сличност, сматра ce да je слика боља. Међутим, икона има други, сложенији задатак – да пренесе не толико спољашњи колико унутрашњи лик човека.

Свети Дионисије Ареопагит када пише о свештеним сликама говори да у њима треба да постоји и сличност и несличност. Сличност човеку помаже да препозна у приказаном прволик (архетип), a несличност истиче: прволик не може бити приказан портретно, већ кроз одређени језик човек с њим може да дође у додир, да ка њему узнесе ум и срце, да га реално осети. Због тога je икона увек условна: икона није портрет, икона je симбол небеског.

Господ je примио људско тело, Он je био видљив и опипљив. Светитељи су људи који су живели на земљи, али су постали носиоци Духа Светог; у њима су ce преобразиле људска природа и суштина, преобразили су ce кроз сједињење с Божанском Светлошћу, због тога, како смо већ раније говорили, у икони треба да постоји и сличност и несличност. Несличност, условност иконе je законита: човек који je на њој приказан налази ce у духовном свету, он нас гледа из вечности, области других димензија; због тога су духовно искуство и мистичко виђење Цркве створили канон иконе. Када би она била обичан портрет, не би ce радило о преображеном човеку, већ о његовом душевном, земаљском стању. Међутим, икона je прозор у вечност.

Код католика ce икона претворила у слику на религијску тему, на којој су приказани исти онакви људи какве видимо на улици. Због тога римокатоличка икона не узноси ум, не даје човеку могућност унутрашњег општења с оним ко je на њој приказан. „Портрет“ Неба не може да постоји, али симболи духовног присуствују у земаљском; иначе би човек био потпуно лишен сваке информације о небеском.

Постојећи канон иконописања je неопходан, православни иконописац мора строго да га ce придржава; ако ce овај канон нарушава, обавезно ce нарушава и наш унутрашњи однос према икони. Када ce икона претвара у слику, чак и ако je то и предивна слика, у подсвести почиње да делује пробуђено емоционално осећање, оно гута, отупљује и заглушује духовно осећање. Пред предивно насликаном („предивно“ у световном значењу ове речи, као уметничко дело) „иконом“ човек може да осећа, чак, и извесно молитвено узбуђење, али ће то бити узбуђење земаљском лепотом, при чему ce човек неће одлепити од земље, већ ћe напротив, бити прикован за њу.

Aко икона није насликана пo канонима Цркве она ce претвара или у апстракцију или у слику која одражава земаљску реалност и земаљске категорије лепоте. Таква „приземљена“ слика није кадра да у човекову душу унесе мир и спокој, није у стању да му открије светлост Вечности. Она може да изазове естетско осећање и естетско задовољство, које je у ствари фалсификат духовног осећања, истанчана страст непросвећене душе.

Карактеристично je да су највећи скулптори Ренесансе често приказивали обнажено људско тело, чак и ако je пред њима био задатак да прикажу ликове Анђела или Мученика; самим тим су они свесно или несвесно подвлачили своју генетску везу са паганским вајарима Грчке и Рима. Али, икона je истовремено управо симбол, она не може бити апстракција. Апстракционизам, пак, ствара знакове које сваки човек подвргава својој личној, унутрашњој интерпретацији, због тога он не може да сједини вернике који ce налазе у храму.

Дакле, православна икона не сме да ce изроди ни у натурализам Ренесансе, ни у апстракцију потпуно одвојену од објективне реалности. И у једном и у другом случају она престаје да буде икона. Апстрактни знаци нису икона; они понекад могу да пробуде неко мистичко осећање, осећање неке тајне, али не могу добро да усмере ово осећање, да га испуне садржајем; a оно што je главно – они су потпуно неспособни да сједине човекову душу са оним кога приказују. Што ce тиче натурализма ренесансе он само још више приземљује и оземљује човека.

Икона мора да узвисује човека, да га узноси ка духовном свету, a натурализам Ренесансе je сам духовни свет срозао до нивоа земље. Икона je за нас сложен лик у којем нема огледалског приказа, али постоји препознавање онога коме ce молимо; препознавање – зато што ce онај кога препознајемо налази у другом свету, у другим димензијама, a притом остаје иста личност. Отуда већ помињана сличност и несличност иконе. Отуда симболика у детаљима иконе: условно приказивање крупних очију, високог чела, уских усана. Овде je истакнуто: очи су способност за духовно виђење, усмереност људске душе ка Небу, способност за мистичко созерцавање, усмереност ка Богу; очи одражавају унутрашње виђење људског срца. Широке усне су симбол чулности, уске – знак аскетизма. Отуда икона за нас није апстрактни знак или портрет него свештени приказ.

Иконописац обавезно мора бити укључен у црквени живот, a ако није тако, он ћe у најбољем случају бити савестан кописта, a у најгорем – фантазер који ће верницима наметати своје сопствене фантазије, снове и представе о духовном свету са којим он сам нема ништа заједничко. Свети Оци су цео процес иконописања сматрали свештенодејством. Раније су ce иконописци припремали за свој посао исто као свештеници за служење Литургије. Иконе су ce сликале у манастирима само у јутарњим часовима пре узимања хране. Пре почетка рада служен je молебан Светитељу на чијем лику je иконописац радио. Затим, за време сликања иконе ce читао Псалтир. Тако je икона стварана у духовној атмосфери. Није чудо што je више чудотворних икона насликано у стара времена: древни иконописци су у себе упили сам дух Православне Цркве. И ако уметник занемарује иконописни канон то значи да он искуство Цркве хоће да замени својим сопственим индивидуалним искуством.

До процвата западног, римокатоличког сликарства и уметности долази у доба Ренесансе. Ренесанса значи „препород“. О каквом препороду ce овде ради? О препороду античке уметности, о препороду паганства. Многобошцима je нарочито било својствено да приказују богове са Олимпа, да израђују њихове статуе од метала и камена. Статуе паганских богова су са људске тачке гледишта биле тако предивно урађене да су до нас дошла предања о томе како су ce неки људи безумно и страсно у њих заљубљивали. Тако су и сликари епохе Ренесансе тежили ка томе да на платно пренесу живе и пластичне облике. У фигурама „светитеља“ које су са људске тачке гледишта приказивали генијални, али духовно слепи уметници Ренесансе, осећамо присуство не духа, већ тела и крви. Ha њима постоје пластичност, лепота, и заједно са тим – тешка материјалност, затвореност у вештаство људског тела, његова тежина, масивност, страсност, „приземљеност“.

Икона je мистична, a слика психологична. Слика код човека изазива одређена емоционална осећања, икона – духовна, мистичка осећања. У икони епохе Ренесансе, овом врхунцу миметичке религијске слике обоготворен je сам човек, апсолутизоване су његове земаљске страсти, његово земаљско постојање.

Друга крајност je карактеристична управо за наш век: то je апстрактна уметност. У њој je језик иконе такође изгубљен. Апстрактна уметност je увек дубоко индивидуална и субјективна. Уместо симбола она користи лик, али лик деформисан, изврнут, као да je преврнут наопако, који често личи на неке кошмарне сижее, на неки привид, наглашену илузорност.

Уметник – апстракциониста ce бави мрачним дубинама подсвести, он из ових дубина изводи путем асоцијација мрачне, нејасне снове, као што чаробњак изводи авети из ноћне таме. „Апстракција“ je апстраховање, одвајање од конкретности, од реалности, то je бекство у ништа, то je поезија мрака и хаоса безумља, поезија катастрофе. Због тога апстрактна уметност никада не може да постане уметност храмова, она никада неће моћи да носи и одражава у себи симболику храма.

Сама Црква значи јединство, заједништво, усредсређеност. Црква je заједништво молитве, богослужења, заједништво симбола. Црквена уметност приказује преображену човекову личност просвећену Таворском Светлошћу. Светитељ гледа у овај свет из вечности. У црквеној уметности није приказана просто људска личност, већ ологосена личност, односно личност у којој je пробуђен унутрашњи логос, личност преображена Духом Светим.

A у апстрактној уметности je приказан други свет: распад личности, њена деформација. Апстрактна уметност je унутрашњи раскид, предосећај будућих катаклизми и потреса.

У црквеној уметности oceћa ce надање на вечни живот и васкрсење; у апстрактној уметности ce oceћa дах смрти и задах труљења.

У црквеној уметности вечна, невидљива светлост прониче и излива ce као изнутра из ликова који су приказани на икони. У апстрактној уметности осећамо мрак који извире из „дубина“ слике.

У црквеној уметности je позадина Вечност; у аптрактној уметности je позадина Васељена која ce распада у агонији.

Црквена уметност je налазила свој израз и надахнуће у манастирима, у пустињама, у молитвеним созерцањима. Апстрактна уметност – у психијатријским болницама, у опијености наркотицима.

У црквеној уметности ce не само човекова личност него и цео свет виде преображени у Божанској Светлости, овде ce открива завеса над тајном вечности. Апстрактна уметност je стање очаја или хладног демонског презира према свету.

Црквена уметност носи у себи огроман потенцијал духовних вредности, лепоту врлине. У апстрактној уметности свет je најчешће приказан са изразитим натурализмом и цинизмом, у стању експлозије и распада; он ce овде види кроз призму демонског мистицизма, преживљавања ужаса будуће глобалне катастрофе.

Апстракционизам je мрачна поезија смрти, реквијем неизбежног краја, у којем одјекују звуци страшне безизлазности. Узлетање апстракционизма je пад у провалију. Апстракционизам не може да прикаже људску личност, он приказује само фрагменте људског тела или од њих направљену конструкцију као мртав модел човека. У апстракционизму ce уместо љубави потура ужас; где нема љубави нема ни јединства, тамо je све у распаду, сукобу и непријатељству. Тамо je бунт ствари против човека и бунт човека против Бога. Тамо ce човек, који треба да служи као карика измећу духовног и физичког света, сам налази у стању распада. Због тога апстрактна уметност представља трзаје и грчење болесног света.

Свет који je изгубио Бога грчи ce у агонији и уметник-апстракциониста стоји очаран овом мрачном сликом. Апстракционизам je уништавање облика, због чега ce слике апстракциониста доживљавају субјективно. У апстрактној уметности царује дух опијености, сведозвољености, оне привидне слободе која прелази у плес смрти.

Слично ce сличним познаје. Човек познаје икону кроз усавршавање, преображавање душе и икона сама помаже овом преображају; традиционална слика ce доживљава посредством културе емоција, естетизма, под којима ce често крије култ истанчаних страсти. A апстракционизам ce сазнаје кроз утицај најмрачнијих инстинката и склоности пале људске личности.

Архимандрит Рафаил Карелин

Преузето из књиге „Са Христом ка висотама обожења – о подвижничком животу у Цркви“

извор

Објављујем једно ново чудо Светог Калиника, митрополита Едесе, које се догодило једном малом детету коме је дијагностикован изузетно агресиван карцином на мозгу.

Опис је од његове баке, која је радила у здравственом систему на угледном положају.

Не објављујем имена, али изјављујем да су у питању моја духовна чеда.

***

„На Ваш подстицај забележила сам и шаљем Вам историју болести и ток обољења нашег унука (Н). Мали (Н) рођен је 30. марта 2021. године, а у узрасту од девет месеци дијагностикован му је изузетно агресиван карцином на мозгу. Тип тумора био је AT/RT, са смртношћу од 73%. Обавештени смо да је у свету било пријављено 700 случајева, а у нашој земљи три.

Све се одвијало веома брзо: прегледи, резултати, лекарске одлуке у вези са начином лечења. Дете се погоршавало из часа у час. Хитно је оперисано јер је дошло до израженог неуролошког погоршања.

Интервенција је требало да траје више часова, јер је тумор био велики (8 цм). Пре уласка у операциону салу предали смо особљу икону Светог Калиника и дрвену кутијицу са веома малим делићем његових светих моштију. Сви лекари били су обесхрабрени и нимало оптимистични. Припремали су нас за најгоре...

Наш мали је издржао, тумор је у потпуности одстрањен и пребачен је у јединицу интензивне неге. У интензивној нези остао је десет дана, а родитељима је због ковида било дозвољено да га виде тек петог дана. Тога дана почео је да се буди и да успоставља контакт са околином.

Лекарка интензивне неге рекла им је да је невиђено да се тако добро пробуди после тако тешке операције и додала да дете „има Светитеља". И заиста, имао је. Поред његовог јастука, у стерилној кесици, налазили су се икона и мошти Светог Калиника. Толико дана Светитељ је био уз нашег малог и чувао га.

У наредном периоду уследиле су бројне операције, три циклуса тешке хемотерапије, три мегатерапије, једна септичка епизода и два епилептичка напада. Током једне године дешавало се све наведено, али дете је изгледало као да није болесно... Сваке вечери мајка га је осењивала знаком крста освећеним уљем светих и моштима Светог Калиника и покривала га шалoм герондисе Галактије.

Болница је читаву годину дана била дом детета и његових родитеља. У мозгу су постојала још два мања жаришта: једно је нестало, али друго, које се налазило у близини можданог стабла, остало је непромењено. То је забрињавало лекаре, али нова операција била је искључена због опасности саме локализације.

Једино што је преостало била је радиотерапија, али она је могла да се спроведе тек након треће године живота. Тако смо чекали да порасте, а у међувремену је примао блажи облик хемотерапије оралним путем.

Када смо у марту 2024. године започели процедуре за одлазак у Италију, где је требало да прими посебну врсту радиотерапије (протонску терапију), лекари су ради бољег исхода предложили нову операцију, са циљем да се уклони што већи део тумора или, ако је могуће, цео. Неурохирург који је извео прву операцију одбио је да је поново изведе због високог ризика.

У нашој муци затражили смо мишљење и специјалиста из Америке (Boston Children's Hospital), који су били сагласни да се покуша уклањање дела или целине тумора.

Нови неурохирург дао нам је следећу статистику: 50% да достигне тумор без оштећења (парализе нерава и сл.), 25% да уклони део без последица, 20% да не успе да му приступи и 5% да све пође наопако...

Упозорио нас је да ће операција бити изузетно тешка и дуга. Николакију смо рекли да ће доктор уклонити „лоптицу" коју је болест оставила у његовој главици. Анестезиолог нас је, ради утехе, обавестио да су по нашем захтеву током читаве операције поред њега постављени икона и мошти Светог Калиника.

На наше изненађење, већ после два и по сата лекар нас је обавестио да је операција завршена, да је све прошло добро и да је узет материјал за биопсију. Анестезиолог нас је упозорио да се не уплашимо ако дете буде дуго спавало.

Међутим, када је мајка ушла у салу за опоравак, затекла га је како прича, пева и радује се. И тада је рекао: „Мама, да ли је отишла лоптица?" Присутне сестре и анестезиолог питале су: „Која лоптица?" А он је одговорио: „Лоптица што је била у мојој глави. Узела ју је Пресвета Богородица и Свети Калиник и бацили су је у море!" И то је поновио два пута.

Медицински, и према светској литератури, када у мозгу постоји више жаришта, готово је немогуће да су различите природе, па су сва од почетка сматрана AT/RT (атипични тератоидни рабдоидни тумор).

Дан пре куповине авионских карата за Италију обавештени смо да је патохистолошка лабораторија Медицинског факултета у Атини, после бројних анализа, закључила да није реч о малигном, већ о бенигном тумору! То је заиста било чудо! Теоријски, дете је било чисто.

Лекари су нас обавестили да је у свету то био тек трећи случај AT/RT са другом врстом лезије у мозгу.

Тако је избегнута радиотерапија, страшне компликације друге операције, а свака терапија је обустављена.

Лекари не могу да поверују не само да је жив, већ да је и веома добро. Код ове врсте ембрионалног тумора 87% деце не доживи више од две до три године.

Наш мали за неколико месеци пуни пет година и редовно похађа предшколско. На крају да Вам кажем да су нам 7. овог месеца лекари саопштили да је на последњој магнетној резонанци (4.11.2025) бенигни тумор некротизовао!

Хвала Вам. Опростите што сам опширна, али желела сам да Вам изложим читав ток болести нашег малог.

Благодарна сам и хвала Вам за све. Прослављам Бога, Пресвету Богородицу и Светог Калиника и герондису Галактију, који су од првог тренутка уз нас, укрепљују нас и теше.

Иштем Ваш благослов.

- - - -

P.S. Ваше Преосвештенство, наша породица удостојила се чуда. Читав ток болести био је невероватан. Сви лекари и медицинска заједница су га били отписали. Живо смо осећали присуство Пресвете Богородице и Светог Калиника, што нам је давало наду и снагу.

Запањујуће је да дете није имало ниједно повраћање нити компликацију услед хемотерапије и да је поднело тако токсичну и опасну терапију као да се то њега не тиче. Од самог почетка била је очигледна милост Божија над њим.

Наш мали веома воли Светог Калиника, целива га, пева му. Нека нам Бог буде милостив. И Вас молим да се молите да издржимо све што Његова љубав допусти за нас. Ваш благослов."

Извор и фото: Νέο θαύμα του Αγίου Καλλινίκου, Μητροπολίτου Εδέσσης - romfea.gr

Превод са грчког: редакција портала "Живот Цркве"

Рођен у Италији од родитеља благочестивих. Би најпре архиђакон код папе Сикста III, а по смрти овога узведен, и преко своје воље, на престо папе римскога. Кад је Атила са Хунима дошао близу Рима и спремао се већ да разори и сагори овај град, Лав изађе пред њега у архијерејском одјејању, укроти гнев хунског вође и отклони пропаст Рима. Колико се Атила дао усаветовати од светога човека, толико се морао устрашити од визије апостола Петра и Павла, који стајаху поред Лава, и пламеним мачевима прећаху Атили. И не само да је Лав спасао Рим, него је он помогао много спасењу Православља од јереси Евтихијеве и Диоскорове. Јерес ова састојала се у сливању божанске и човечанске природе Христове у једну и, следствено, у одрицању две воље у личности Господа Спаситеља. Због тога би сазван IV васељенски сабор у Халкидону, на коме се прочита посланица Лава, коју Лав беше написао и положио на гроб светог Петра, а свети Петар исправио. Пред смрт провео је четрдесет дана у посту и молитви на гробу апостола Петра, молећи овога да му јави да ли су му греси опроштени. Апостол му се јави и рече да су му сви греси опроштени, осим грехова у рукополагању свештеника (из чега се види колико је тежак грех недостојног рукополагати). Светитељ поново припадне на молитву док није био извештен да су му и ти греси изглађени. Тад мирно преда душу Господу. Свети Лав упокојио се 461. године.

Тропар (глас 8):Наставниче православља, учитељу побожности и чистоте, свећњаче васељене, богонадахнути украсу архијереја, Лаве премудри, учењем твојим све си просветио, свирало духовна, моли Христа Бога, да спасе душе наше.

„Пролог“ Свети Владика Николај

Поштована браћо и сестре, искусни лекари који лече људске болести, често људима тешко оболелим упућују следећу поуку и савет – да се врате у свој родни крај, у своју кућу и тамо где су рођени да удишу тај ваздух, да их то завичајно сунце сија, да се хране оном храном којом их је мајка у почетку хранила. Пример показује да су многи болесници послушавши лекаре, излечили се од тешких болести повраћајем у свој родни крај, у свој завичај, свом сунцу, својим потоцима и својим ливадама, својој храни и свему ономе у чему су одрaстали као мали.

Велики духовници, браћо и сестре, људи који бдију над душама многих, поготово они, који имају своју духовну децу, такође, када се разболи човек душом, духовно, исто тако упућују сличну поуку својој духовној деци, да се врате Вери својој, да пију са чистих извора воду бистру и да се хране храном коју им је Црква оставила кроз векове. Браћо и сестре, видите како је то слично материјално, односно телесно и духовно.

Данас је црква одредила нама свима, који се православни зовемо, да извршимо смотру над собом. Да ли сте то учинили данас? Ако нисте, учините то вечерас, док времена има. И ако нисте то учинили, знајте, да идуће године, ако Бог да, да дочекамо у здрављу и животу, да то учинимо, браћо и сестре, да извршимо и ми, српске владике, и српски свештеници и монаси, и ви, браћо и сестре, духовну смотру над собом – каква нам је вера. Па ако није добра, да се што пре вратимо тамо где ћемо је стећи онакву, како су нас учили у почетку наши родитељи, а ми заборавили њихову поуку, њихову науку и отпадили се од те вере, Свете Вере Христове и апостолске, да се брзо тамо враћамо. Учините то вечерас, није касно. Пропитајте себе вечерас, пре спавања, или кад кренете да спавате – где сте, где смо и шта смо.

Недеља Православља – браћо и сестре, данашњи дан је сличан великој и највећој духовној планини која постоји. Црква нас позива да се попнемо духом на ту планину. Шта ћете видети, браћо и сестре, са те и такве висине? Видећете прошлих двадесет векова. Видећете самога Христа, апостоле, оце, мученике, исповеднике, све до наших дана велике ревнитеље Цркве Божије. То ћете видети са те планине. А на њу је се лако попети, ако хоћете. Учините то сада и сагледајте то – док времена има, браћо и сестре.

Ту ћете видети каква је вера наша. Са те планине видећете шта је Христос говорио. Чућете сваку реч Његову. Све што је говорио Господ – јесте живот. Ниједна једина празна реч није била. Ништа мање него што треба није казао и ништа више него што је потребно. После Њега, свети апостоли Његови, продужили су и наставили баш онако како је Он говорио, никако другачије. А свети оци Цркве Божије, озарени Духом Светим, понирали су у Веру Христову, односно у науку Христову, веру апостолску, а поготову, исповедници који су говорили и писали, као што су Св. Василије Велики, Св. Григорије Богослов, Св. Јован Златоусти и многи други, држали су се тачно како је Господ Исус Христос рекао, и нека се постиде највећим срамом и стидом, они који говоре, да је црква наша окамeњена, конзервативна – јер није модерна. Не дао Бог да будемо модерни, као што су неке тзв. цркве модерне, па видимо како то изгледа богослужење њихово и учење, сваки дан се мења нешто ново. И позивају нас да изађемо из тог “конзерватизма“, зато што знају да стојимо чврсто у Вери Православној, коју данашња недеља сведочи, и боре се да од нашег блага и богатства духовног отму, односно завидећи, да нам узму оно што је најдрагоценије, што управо они нису кроз историју сачували. То је Вера Православна – Христова, апостолска и отачка вера. Она је вечно савремена, вечно модерна. Проповеда са на модеран начин, језиком овог времена, али истине њене су такве, да се не сме нипошто, ни по цену живота одрећи таквих истина.

После светих апостола, браћо и сестре, кога ми имамо за учитеље вере наше? То не смемо заборавити! Имамо Кирила и Методија, дивне учитеље наше, имамо Светог Саву – сунце Србије и сунце србске цркве, оца Владику Николаја и оца Јустина Поповића и многе друге, браћо и сестре. Они су проверени – не проверавајте ви њих! Него себе проверавајмо вером њиховом.

И када нас позивају, Европа или не знам ко, да притекнемо тамо, јер отуда тече мед и млеко, знајте да отуда теку све јереси, и сва мука овога света, и неправде, отуда лете бомбе, отуда лети дипломатија, која укида оно што се не сме укинути – срце у једној држави, срце и вера у човеку. Зато нам шаљу изасланике из Рима. Екуменизам, шта је то – отров живи! Светски Савет Цркава – отров живи! Нећемо тамо, остајемо ту где јесмо, зашто су се борили наши оци и ми ћемо њиховим путем, јер нема два живота, па да се буде у другом овде на земљи, да се исправимо и да кажемо – грешили смо пре, е сада нећемо. Један је живот овде на зeмљи. Зато, имајмо мудрост и корачајмо путем отаца наших.

Наша вера, браћо и сестре, није вера гитаре и музике, вера празних прича и свега што не ваља. Вера Православна се купала и купа у крви. Чијој? Христовој, најдрагоценијој крви. Окупана у крви најбољих следбеника Христових. Замислите само Св. Георгија, коме су ексерима месо откидали парче по парче и који Га се није одрекао. Скупа је та крв, браћо и сестре! Скупа је крв многих који су је пролили за Веру Православну и зато данас, читајући анатеме које је црква прописала, упозоравамо да постоје многи који то руже и који обезвређују крв Христову. И зато ако се не покају, сигурно је то анатема, како каже света Црква.

Браћо и сестре, крв Господа Исуса Христа, не заборавите то никада и зато не клоните у вери, попрскала је почетак и крај вере наше. Немојте да газимо по крви Христовој, браћо и сестре! Не причајте са онима који криво уче! Не дружите се са њима! Останите чврсти на темељима вере Христове, јер је вера наша окупана крвљу Христовом. Скупо је то, браћо и сестре! Зато и јесмо вечерас, овако читали, овако се молили, овако се дивили ономе што смо прочитали, сви, и ја као епископ Цркве Божије, и ви као верни народ Цркве Божије, деца Цркве Божије.

У чему је снага Православља, браћо? Снага Православља је увек, и остаће, у томе, што је давала своју крв, а никада туђу није проливала. Један од великих архијереја србске цркве, блажене успомене сада, овако тумачи на данашњи дан, па каже: Три најгоре авети, три седмоглаве аждаје, устајале су кроз историју против светог православља. Прва јесте, Нерон – Нерони, Диоклецијан – Диоклецијани и сви императори римске империје. Чинили су нешто тако страшно да је Пертулијан рекао, да поток крви тече градовима, градом Рима, али да је крв хришћанска – семе за нове хришћане. На крвљу је вера наша саграђена, браћо и сестре! Зато и јесте скупа и нема коцкања са њом. И нема преговора и разговора. Друга седмоглава аждаја јесте, Ана и Кајафа, Ирод, Понтије Пилат, књижевници и фарисеји, они који су Господа Христа убили на Голготи. Трећа седмоглава аждаја, можда и најстрашнија, јер је ове две било лако победити, али ову је тешко победити, данас је моћна, а то су – јереси. Све јереси у Цркви Христовој од почетка па до данас, које су поражене, све скоро, на седмом васељенском Сабору, чију успомену данас славимо, као дан победе православних над иконоборцима и тријумф светих икона. То је Недеља Православља! То данас, ми православни празнујемо.

Јереси, та седмоглава аждаја је унутрашњи непријатељ, који разара Цркву Божију, Тело Христово – изнутра. То је болест која се не види, која изнутра дејствује, и њу лекари увек теже лече, него ону болест што се споља види. И узвикује велики архијереј: Све три аждаје са седам глава, а ова задња са милион глава, су побеђене и пале су. Где је фараон из Кеопсове пирамиде и остали? Мумија – бог Египта. Мумија – нема га. Где је Господ Христос, браћо, живи Бог наш. И чули сте како је дивно хор певао, кога посебно похваљујем вечерас, кад је певао Ко је Бог велики као Бог наш. Ти си Бог који твориш чудеса. Који Бог твори чудеса, браћо и сестре? Ни један – сем Христа Бога Живога.

Поред многих јереси, нећемо заборавити римску јерес – римског папу, који је највећу јерес прогласио на овоме свету, када је рекао, да је он намесник Сина Божијег, vicarius filii dei. Како то, папо римски, како ти, смртан човек, можеш бити наследник, намесник Сина Божијег? – Није истина, ма колико то било тешко да разумеју и да схвате. Он је родио Мартина Лутера, а Мартин Лутер на хиљаде секти које харају светом, које често пута крв људску пију, децу убијају да би крв пили, разне секте ужасне, које су плод, рекао сам чији. Да би те секте покушавале да се шире и по Ваљеву, али  православни ваљевци, снажни, очлврсли у вери, људи Николајеви и људи Јустинови, и свих других светих отаца, то одбијају, јер би било срамота да слушамо, поред Владике Николаја и Јустина, такве гадости које се говоре и такве секте, које ничему не воде, него само најгорем. Чуј, брате Србине и сестро Србкињо, и остај чврст у Вери Православној, учи Веру Православну, моли Бога да ти просвети разум да разумеш и да знаш, шта је свето Православље, окупано у крви Христовој.

Данас, браћо и сестре, ислам надире у свету и он је претња Вери Православној. Ислам који каже овако: Ми верујемо у силу Цркве Православне, јер многи долазе Светом Василију Острошком, а поједини муслимани су и излечени у Острогу, али не верујемо у књигу њихову. И добро.

Шта каже запад? Шта каже Рим? Они кажу: Ми верујемо у књигу једну, у који и православни верују, то је Свето Писмо, али не верујемо у силу њихову. Зато су празни и немају силе. Где је Божански Огањ на дан Велике Суботе – ко то може произвести? Сам Христос! А ко кад моли? Не папа или бискуп, него само јерусалимски патријарх. Онда избија Огањ Божански, пламен, на који можете ставити руку своју, а да вас не опече. И сам сам се у то уверио. Шта је то – Света Вера Православна!

Каже наш Св. Владика Николај, пита се: Што Бог кажњава, односно не кажњава, него упозорава, православни свет разним недаћама, као што је ова на Косову и Метохији, од светских моћника форсирана и наметнута, од “браће хришћана” из Вашингтона и Рима. А шта је рекао један “велики“ римски свештеник: Да се можда бомбама могу православни опаметити. Знате ви то сви. А Николај каже овако: Бог кога воли онога и упозорава, онога и кажњава, односно опомиње онога кога воли.

Зашто? Зашто је Православље на великом искушењу данас? Да не будеш земља, да знаш да си небо! Да се не привежеш за земаљско, него да знаш да си небески човек. Да вреднујеш небеске вредности изнад земаљских вредности. Зато те Бог упозорава и није прошло сто година да ево, наша вера Православна код србског народа, није пропуштена кроз најстрашнији огањ рата и пакла. Ти си, брате и сестро, злато! Ниси земља, ниси руда злата. Цео свет је вредан пред Богом, и сваки човек је вредан, и сваког човека поштујемо, без обзира што греши, и што су овакви и онакви. Бог зна, ко је какав. Али такви остају земља – а ти, православни човече, да не би остао руда злата, да не би остао земља, мораш бити бачен у усијане пећи, да усијана пећ прочисти и одбаци у теби што је земља и да засијаш као злато. То си ти, брате Србине и сестро Србкињо! То је руски велики народ, грчки, румунски, бугарски и остали правослани народи света, су руда злата бачена у огањ, и изшавши из огња засијала је као сунце.

Данас, учинимо смотру над собом пред Богом. Немојте заспати, а да то не учините. Колико смо православни? Владика Николај каже: Кад вршите смотру над собом, најпре питајте себе – да ли некога не мрзиш. Ако то имаш, не иди даље. За све се можеш исповедити и за све се можеш покајати, али ако ово прво не учиниш, немој даље ићи, јер ти неће ништа вредети. Како је то дивно, али то није лако. Али баш због тога што није лако, драгоцено је да опростима свима све.

Шта ћемо, браћо, ако има празнине у нама, ако наша вера, није баш како треба, ако негде затаји? Ако не постимо пост, кршимо га. Сутра мрсимо – неко каже: Може. Како може? Јес’ ти борац? Јес’ ти војник Христов? Како смеш? Како смеш то чинити сутра? Нећу! Хоћу да постим седам недеља – слава Ти Боже, што си нам тако дао! Да ојачам, да будем духом јак. А како би наши лекари, односно медицина казала: Што поснија храна – то здравије тело! Чујте медицину савремену. Нека чују они који цркву неће да чују. А ви који слушате глас цркве, знајте да је црква старија од медицине, много старија и ово је њена мудрост: Четири поста у току године, да се тело прочисти, ум разбистри и да Веру Православну држимо и чувамо. Јер како ћемо другачије знати ако нисмо просвећени и ако наш ум није бистар. А бистар је итекако, ако се одричемо меса и мрсних производа и постимо. Тада се чисти људски ум. Тада Бог долива Духа Светога у тебе дајући ти просвећење. И онда много боље, много више и јаче знаш, верујеш и живиш.

Зато, ако има празнине, браћо и сестре – покајмо се! Дивно покајање примиће благи Бог, опростиће све. Нема греха који неће опростити. Покајмо се и узвикнимо Њему: Оче, сагреших Теби, Небу и Теби, опрости Оче. Како ће нас Господ једва дочекати, како ће се радовати, како ће нас волети. Нема греха, брате и сестро, који Господ неће опростити! Зато, покајмо се, ако смо грешили према вери својој и нисмо је довољно имали, колико треба, док има дана – то је најважније.

Дани се броје, браћо и сестре! Дани су свима избројани, само ми не знамо, колико ће то бити дана. Зато – кајмо се, док времена има, како песник наш рече.

Данас је победа икона над иконоборцима. Сада ће наша два свештеника изнети икону Христа и Богородице, и поставити ту поред те иконе, па вас молим – поклоните се душом и телом пред светим иконама, јер су свете иконе, браћо и сестре, ликови Господа Христа и Богородице.

Па саветује један велики светитељ: О, ти, који црташ, фарбаш икону лика Христа, Богородице и светитеља – ти си чудотворац, твој живот мора бити свети живот! Ви који радите иконе, чујте то. Па каже тај светитељ: Ја вас молим, оно што ја у својим мислима, недовољним и оскудним, нисам могао узвеличати Цара Господа, Мајку Богородицу и Његове свете, учините то ви, са четкицом у руци и бојама, насликајте и осликајте моћније Христа Бога нашега, јер то што је на икони јесте сам Бог коме се треба поклонити.

И ми, браћо и сестре, поклонимо се Недељи Православља, што значи, поклонимо се Господу Христу, Богородици, светим иконама и свим светим. До земље се поклонимо, из све дубине срца свога.

А на све вас, браћо и сестре, који држите Веру Православну, и који тако чврсто стојите у Вери Православној, призивам благодат Господа нашега Исуса Христа и љубав Бога и Оца и благодат Духа Светога, нека буде са свима вама, овде и у све векове, и у сву вечност. Амин

извор