Бог је љубав и створио је овај свет и нас у њему из љубави. Ако Бога гледамо као уметника и сву творевину Божију посматрамо као уметничко дело, могло би се рећи да је главна тема тог уметничког дела – љубав. Могао је Бог створити овај свет и на много других начина, на пример могао је створити људе да буду потпуно једнаки у свему и да сваки човек буде сам себи довољан, тј да буде у потпуности способан да задовољи све своје потребе. У том случају би главна тема уметничког дела било нешто друго а не љубав, можда рецимо једнакост и симетрија. Али, будући и сам љубав, Бог је створио овај свет тако да љубав буде у сваком ма и најмањем делићу главни састојак, главни чинилац.

Отуда су сви људи међусобно различити. Не постоје два потпуно иста човека. Чак се и близанци међусобно разликују. Не само да се разликујемо по изгледу, него смо различити и по даровима које нам Бог даје. Неко се роди да буде научник, неко да буде руководилац, неко да буде уметник, неко да буде лекар, неко да буде рудар, неко да буде пастир, неко да буде војник, а неко да буде војсковођа. Неко се родио у богатој породици, а неко се родио од сиромашних родитеља. Неко се родио здрав и снажан, а неко се родио са неком урођеном болешћу. И не само да се разликујемо по месту и условима у којима смо рођени, него су различити услови у којима свако од нас расте и развија се док не постане самостална личност.

Све ове разлике површном посматрачу могу личити на неправду. Демони се веома труде да такав став и такву мисао наметну што већем броју људи. Али никакве неправде ту нема. Коме је више дао Бог, од њега ће више и тражити. Било је кроз историју многих покушаја да се створи једнакост међу људима, али сваки покушај да се створи нека спољашња једнакост, једнакост у смислу постигнутих резултата, тј да сви људи имају подједнаку имовину, подједнак углед, подједнаку славу, подједнак утицај на друштво, неминовно води у тоталитарни друштвени поредак, у репресију. Истинску једнакост међу људима не треба тражити у тим спољашњим стварима, већ пре свега у томе да сваки човек има подједнаке шансе и слободу да се сам по својој слободној вољи користи тим шансама.

На пример, било би неправедно забранити неком детету да једног дана постане лекар, ако је то његова жеља. Али би било сасвим погрешно и да му се ради неке друштвене статистике наметне да буде лекар само зато што је друштву потребно тачно толико и толико лекара или зато што се родио у лекарској породици. Књижевност је препуна јунака којима нека сила, неки закон, неки друштвени поредак намеће шта морају да буду, док су у њима самима жеље за нечим другим. Од царевића који жели да се игра у прашини и буде слободан као просјак, преко заљубљених којима родитељи бране ту љубав, па до рецимо осуђеника који је након изласка из затвора решио да живи поштено, али га друштво и даље третира као криминалца и не пружа му прилику да свој живот промени. То је универзална тема људске драме.

Уместо да се силом намеће једнакост, Бог нас призива на нешто много узвишеније. Пред Богом смо сви једнаки. Коме је више дао, од њега више и тражи, а коме је мање дао, од њега мање очекује. Шансе за успех су нам свима подједнаке. Свако може постати светитељ ако то жели, без обзира на то где се и у каквим условима, и од каквих родитеља родио. Имамо примере светитеља који су били владари, имамо светитеље који су се родили у сиромаштву, имамо светитеља међу најученијим људима свог времена, као и међу пастирима. Имамо светитеље који су синови и кћери светих људи, а имамо и оних светитеља чији су родитељи били гонитељи хришћана. Свакоме од нас пружена је иста шанса и свакоме од нас је Бог дао слободу да искористимо своје шансе онако како желимо. Шта ће ко од нас постићи са даровима које је примио од Бога, зависи само од нас самих.

Бог нас је позвао да те међусобне разлике љубављу надомештамо. Да своје вишкове делимо са онима којима недостаје како би свако своје потребе могао да задовољи. У том смислу треба разумети речи Светог апостола Павла: „Носите бремена једни другима и тако испуните закон Христов“. Или на другоме месту каже: „Не старајте се свако за своје, него свако и за оно што је других“. Ово наравно не треба разумети да свако треба да се петља у туђе послове и да гура свој нос тамо где му није место. Него кад видиш да се неко труди да нешто постигне, да чезне за нечим, онда колико до тебе стоји учини све да му помогнеш да то постигне. Наравно, под условом да се ради о некој ствари која није зла сама по себи. Ако видиш да се неко бори са неком невољом, онда ћеш понети његово бреме, ако му помогнеш да је савлада. Ако видиш човека увређеног и пониженог у чијем се срцу зачиње мржња и жеља за осветом, и ако му благом речју и утехом олакшаш да своје срце излечи од мржње и злопамћења, онда си понео његово бреме. Ако видиш некога обасутог славом и богатством како се заборавља и како из његове душе полако ишчезава смирење, самилост и доброта, па га речју или каквим примером тргнеш из духовног сна и у њему пробудиш поново она племенита осећања, онда си понео његово бреме.

Ако си здрав, помози болесном. Ако си учен, помози неуком. Ако си богат, помози сиротом. Ако си моћан, помози нејаком. Ако си славан, помози презреном. Ако имаш какав дар Божији, помози онима којима тај дар недостаје. У житију светог Петра Милостивог читамо интересантан догађај. Наиме Петар је испрва био веома немилостив цариник. Градски просјаци су једног дана стали између себе да разговарају о њему и дошли до закључка да ни један од њих никада ништа није добио од Петра. Тада један од њих рече: „ја ћу од њега нешто испросити“. Једног дана када је Петар возио товар хлебова за кнеза, овај просјак изађе пред њега и стаде га толико упорно молити, да се Петру на крају досади и желећи да га се отараси он замахну једним хлебом на просјака с гневом гађајући га векном хлеба уместо камена јер му ништа друго није било при руци. Нешто касније Петар се разболе и паде у занос и виде себе на суду. Виде теразије где на једну страну ставише све његове грехе, а на другој страни се испрва не нађе ни једно добро дело тако да се теразије сасвим нагнуше на једну страну. У том тренутку на оној другој страни се нађе онај хлеб којим је гађао просјака и он претеже. Тргнувши се из тог виђења, и опоравивши се од болести, Петар је из корена променио свој начин живота и постао је најмилостивији човек у свој околини, тако да је и добио надимак Милостиви. Из тог житија видимо да је могуће и ономе ко је од Бога добио дар сиромаштва, да помогне ономе ко је добио дар богатства. Јер и богатство и сиромаштво су дарови Божији. У оним даровима у којима изобилујеш, старај се да помогнеш онима којима ти дарови недостају, да би и други људи који имају дарове који теби недостају, помогли теби. Бог нас је баш зато и створио неједнаком, како би смо имали више прилика да покажемо своју љубав.

Ако пак, видиш човека да се упиње да нешто постигне, па се у теби појави завист према његовим успесима и уместо да му помогнеш да постигне свој циљ, ти му још додатно ставиш препреку на пут, како би га спречио, онда не само да ниси понео његово бреме, него си га још више обременио. Ако видиш пониженог и увређеног, па му доливаш уље на ватру својим речима и у њему утврђујеш мржњу према увредиоцу и жељу за осветом, онда не само да ниси понео његово бреме него си га додатно обременио.

Понети бреме другом човеку, значи разумети његове жеље и потребе и према својим могућностима му помоћи да их оствари и задовољи. У свему томе треба да будеш опрезан и да пазиш и на самог себе. Некад видиш код некога само једну потребу, али у њему има више међусобно испреплетаних потреба и можда та коју видиш није највећа и најважнија. На пример видиш човека сиротињски обучена и помислиш његова највећа потреба је новац за храну и одело. Те су потребе сасвим очигледне. Међутим, можда он у себи не осећа толику тескобу што је гладан, нити му је хладно због рђавог одела. Можда је у њему куд и камо већа потреба да га неко уважи, и да га не гледају с висине. Ти му пружиш новац, али без довољно пажње и такта, и тиме си можда ублажио те његове очигледне потребе, али си на њега натоварио два пута веће бреме само тиме што се у твом гесту назирао презир или гађење.

Да би избегао ту замку, старај се да у себи о другим људима размишљаш на следећи начин. Бог те је обдарио неким даровима и сви људи којима ти твоји дарови могу бити од помоћи су као неки Божији службеници у некој небеској банци. Једини начин да задобијеш спасење то је да те дарове које си од Бога примио уложиш у небеску банку преко одређених службеника. Током живота наилазићеш на те службенике и твој задатак је да их препознаш кад их сретнеш и да им својим даровима послужиш, тј да преко њих те дарове уложиш на прави начин. Ако их правилно уложиш, преко службеника које ти Бог пошаље, на страшном суду ћеш бити похваљен и наследићеш вечни живот. Ако пак не препознаш те Божије службенике и пропустиш прилику да им послужиш својим даровима, онда си попут оног слуге из јеванђелске приче о талантима, који је закопао свој талант и чућеш страшан прекор на суду. Ако тако будеш гледао на све људе око себе, као на потенцијалне службенике које ти сам Бог шаље као прилику да паметно употребиш своје дарове, као на људе од којих зависи твоје сопствено спасење, онда ти неће промаћи ни оне њихове потребе које су можда мање очигледне, али које су за њих можда куд и камо важније од оних очигледних потреба које имају.

Настој дакле да добро сагледаш све потребе људи које сусрећеш, како оне очигледне тако и оне скривене и онда се постарај да им колико год више можеш, олакшаш, даровима које си примио од Бога, пазећи да том приликом на њих не натовариш неко ново бреме. Тако ћеш људима који те окружују, олакшати да носе своје бреме, а то значи да ћеш ти понети део њиховог бремена. То је најбољи могући начин да употребиш дарове које ти је Бог поверио. Зато Свети Јован Златоусти и каже да је то најспасоноснији начин живота.

https://www.tvhram.rs/odgovor-duhovnika/odgovor-duhovnika/3836/odgovor-duhovnika-nositi-breme-drugoga

У име Оца и Сина и Светога Духа! Да није данашњега Дана, браћо и сестре, хришћанства не би било, Светих Апостола не би било, Светих Мученика не би било, Светих Исповедника, Праведника, Пустињака не би било. Да није данашњег Дана ни вас не би било! Да није данашњег Славног и Великог Дана – Цркве Христове у свету не би било. Овај свет би био и остао поприште смрти, тамница греха, пакао. Човек – човек би престао бити човек и извитоперио би се у ко зна какво чудовиште.

Данашњи Велики Свети Празник, данашњи Велики Свети Догађај: Силазак Духа Светог на Апостоле и прве ученике Христове, дао је биће Цркви Христовој. Данас је рођендан Цркве Христове. Данас се родила Црква Силаском Духа Светога на Свете Апостоле. Господ је био у свету у телу, проповедао, чинио чудеса, пострадао, васкрсао и узнео се на Небо. А гле, Његови ученици беже плашећи се од Јевреја, крију се. Шта је, где је Његова сила, где је Његово обећање: Дајем вам власт да стајете на змије и на шкорпије и на сваку силу вражју? (Лк. 10, 19). Они беже, крију се, бегунци, страшљивци… Куда ћете?

И данас, Педесети Дан после Васкрса Господа Христа, силази Дух Свети у облику огњених језика и стаје на сваког од Светих Апостола, од Светих Ученика. И сви стадоше говорити разним језицима. Прости рибари, галилејски, људи неумни, говоре разним језицима истог тренутка кад Дух Свети сиђе на њих. Помиње се седамнаест разних народа, чули сте данас у Делима Апостолским, који су били присутни, и сваки је чуо свој језик да говоре неуки рибари галилејски. (ДАп. 2, 1 – 12)

Шта се десило, шта је то? Свети Апостол Петар им објашњава да је то испуњење пророштва Јоиловог: да ће Дух Свети сићи на свако тело, и прорицаће синови и кћери ваше, и дати Силу Божанску сваком људском бићу. (ДАп. 2, 14 – 17; Лк. 24, 49) И заиста, тај плашљиви Петар бегунац, истог дана кад је Дух Свети сишао на њега, неустрашиво проповеда Господа Васкрслог, Господа Вазнесеног и вели да је у Њему спасење: И да нема другог имена под небом којим се људи могу спасти. (ДАп. 4, 12) Чега? – Греха, смрти, ђавола, пакла.

Ко то може учинити у свету осим Господа Христа?! Сишао је Дух Свети, обећање је испуњено, највеће обећање, највећа нада – испуњена је. Дух Свети је сишао и слабе, немоћне ученике Христове претворио у свемоћне људе, у свемоћне јунаке. Њих смртне претворио у бесмртне. Обукли су се у Силу с висине – по речи Господа Христа. (Лк. 24, 49)

На данашњи дан Свети Апостоли су се обукли у Силу с висине. Каква је то сила? Сила јача од сваке земаљске силе, сила јача од греха, сила јача од смрти, сила јача од ђавола, сила јача од пакла. То што су данас доживели Свети Апостоли више се не гаси у њима. Њих Дванаесторица и остали са њима, расули су се по целоме свету, и тог истог Светога Духа, те огњене језике, раздељују сваком људском бићу које поверује у Господа Исуса. И Дух Свети, браћо, постао је душа Цркве Христове.

Гле, Господ се оваплотио, Господ је узео тело на Себе, а у то тело сишао је, у Цркву Христову која је тело Христово, сишао је Дух Свети (Еф. 2, 16 – 22; 4, 36) – та божанска душа Цркве, и дао јој свемоћ. И као што наше тело живи душом, тако и Црква Христова живи Духом Светим – душом својом. И Празник, и догађај који је почео на данашњи Дан не престаје никако, ево две хиљаде година. Јер, шта је Црква Христова? Црква Христова је непрекидан Духовдан, непрекидан Празник Светога Духа. Не може се бити хришћанин и постати хришћанин ако Дух Свети не сиђе на човека, ако Дух Свети не уђе у биће човеково, ако га Дух Свети не освети, не препороди, не обнови, не преобрази.

Сваки од нас хришћана доживљује данашњи Велики Празник као свој лични празник. Када? Када се крсти – јер, Дух спасења, Дух Свети силази на крштеног, и улази у њега, и остаје у његовој души за сва времена и за сву вечност, сем ако Га човек гресима и страстима и порочним животом не отера из себе. Али Га никада не може потпуно отерати из себе.

И ми у Цркви Христовој непрекидно живимо у слави Духом Светим, Његовом силом, Његовим моћима. Он је Тај Који раздељује све дарове у Цркви (1 Кор. 12, 13). Он је Тај Којим расте наша вера, расте наша љубав еванђелска, расте наша молитва, расту свете врлине у нама. Он је Тај Који цело Еванђеље Христово чини нашим. Он је Тај Који нам даје силе да ми остварујемо заповести Христове у овоме свету…

1965. године у манастиру Ћелијама

Извор: Епархија бачка

Благоје Поповић (1894-1979), потоњи отац Јустин, је рођен у Врању 6. априла (25. марта по старом календару) 1894. године од оца Спиридона и мајке Анастасије. Фамилија Поповића је кроз генерације била свештеничка, једино је Благојев отац Спиридон био само црквењак. Благоје је био најмлађе дете, а имао је старијег брата Стојадина и сестру Стојну.

У деветоразредној београдској Богословији стекао је пуно пријатеља и са њима се окупљао у разна богословска, молитвена братства. Један од његових пријатеља је био и Милан Ђорђевић, потоњи владика далматински Иринеј. Као млад богослов, Благоје је поред светоотачких дела читао највише Достојевског. Брат Стојадин, као студент права је изгубио несрећним случајем живот, испавши из воза при једном своме повратку са студија кући. Благоје тада свима отворено говори да жели цео свој живот да посвети Богу да би био што ближи њему и своме брату. Родитељи му се противе тој жељи и на све начине покушавају да спрече своје дете да оде у монахе. Благоје бива мобилисан у „ђачку чету“ при војној болници у Нишу током Првог светског рата, а касније они се заједно са војском и свештенством повлаче преко Албаније. Стигавши у Скадар, Благоје моли патријарха Димитрија за монашки постриг, патријарх благосиља и богослов Благоје постаје монах Јустин.

Тадашња власт пребацује једним старим бродом богослове до Барија, а после тога преко Париза, богослови стижу у Лондон где их прихвата јеромонах Николај Велимировић. Из Енглеске где је са групом богослова привремено смештен, благословом патријарха српског Димитрија, Јустин прелази у Духовану академију у Петрограду. Због немира који су надолазили богослови су 1916. назад повучени у Енглеску. У Енглеској, Јустин студира теологију на Оксфорду и сам се издржава, а не од стипендија енглеске владе. Своју критику западног света изложио је у својој докторској тези Религија и философија Достојевског, која није прихваћена. Без дипломе се враћа у Србију 1919. године. Патријарх Димитрије га убрзо по повратку шаље у Грчку. Постао је стипендиста Светога Синода. За време једнога краткога боравка кући, бива промовисан у чин јерођакона. У Грчкој, као и у Русији и Енглеској, упознаје тамошњи свет. На њега је посебно утисак оставила једна старија бака, Гркиња, код које је становао. За њу је рекао да је од ње више научио него на целом Универзитету. Често је као јерођакон саслуживао у грчким храмовима. У Атини стиче докторат богословља. Свети Синод му наједном ускраћује стипендију, пред сам докторат. Морао је 1921. године да се повуче у Србију и постане наставник карловачке богословије. Предавао је Свето писмо Новога завета, Догматику и Патрологију. Ту прима јеромонашки чин. Временом постаје уредник православнога часописа „Хришћански живот“. Познати су његови чланици „Са уредничког стола“. Понекад му је перо „било оштрије“ и дотицало се и неких тадашњих неправилности у клиру СПЦ и богословским школама. У карловачкој богословији (у коју је у међувремено био премештен), неко му краде са раднога стола докторску дисертацију о гносеологији св. Исака Сиријског и св. Макарија Египатског. Али је за пар дана написао оквирно исту дисертацију „Проблем личности и познања по учењу св. Макарија Египатског“ и докторира у Атини, 1926. године. Убрзо потом протеран је из Карловачке богословије у Призрен, где је провео око годину дана, тачно онолико времена колико је требало да се часопис „Хришћански живот“ угаси. У то време на Западу, у Чешкој јавља се покрет који је желео да се врати у Православну веру. Јустин бива изабран за помоћника владици Јосифу Цвијовићу у мисији у Прикарпатској Русији. Убрзо га је Свети Синод одлучио поставити за епископа. Он је то одбио уз образложење да је недостојан тог чина. После тога ниједном није изабиран или предлаган за епископа. После тога је постављен за професора Битољске богословије. На богословији је био у вези са владиком Николајем и Јованом Шангајским. Заједно са архијерејима СПЦ борио се против увођења Конкордата у Србију 1936. године. Често је помагао и писао похвално о богомољачком покрету који је водио св. владика Николај и био сатрудник на мисионарском пољу са избеглим православним Русима, испред црвене револуције.

Од 1934. је професор Богословског факултета Универзитета у Београду. Заједно са Браниславом Петронијевићем основао Српско филозофско друштво 1938. у Београду. Бавио се превођењем богословско-аскетске и светотачке литературе. По избијању Другог светског рата, отац Јустин борави по многим манастирима. Највише времена је проводио у овчарско-кабларским манастирима, у којима је и ухапшен после рата од стране комунистичких власти. После притвора, преместио се у манастир Ћелије код Ваљева. Отац Јустин Поповићу Ћелије је дошао 1948. године по благослову владике шабачко-ваљевског Симеона и мати игуманије Саре, која је дошла са неколико својих сестара из манастира Љубостиње у Ћелије, неколико година раније. О самоме животу оца Јустина у Ћелијама, има се много рећи. Стално је био прогањан, саслушаван, привођен од власти. Мало је било оних који су стајали у његову одбрану. То су биле ћелијске сестре с мати игуманијом Гликеријом на челу, прота Живко Тодоровић – лелићки парох, аввини ученици и остали поштоваоци… Отац Јустин је се упокојио у исто време и у исти дан када је и рођен – на празник Благовести 7. априла (25. марта) 1979. године. 2. маја 2010. године, одлуком Светог архијерејског сабора СПЦ Јустин Поповић канонизован је у ред светитеља СПЦ заједно са Симеоном Дајбабским у Храму Светог Саве на Врачару.

http://www.spc.rs/sr/zhitije_svetog_justina_tshelijskog

И то не чуди, јер се протеривање прародитеља из Раја, на овај или онај начин, није могло не утиснути у колективно памћење човечанства. И обичан човек понекад воли да размишља да је „раније било боље“.

У Цркви постоји такав феномен: многи траже „златно доба“ у црквеној прошлости, сматрајући да је тренутно стање Цркве нетачно. Наравно, нико није отказао предвиђену епоху отпадништва, али жеља за „побожном прошлошћу“ понекад излази из оквира трезвеног размишљања.

Штавише, свако има своје „златно доба Цркве“. Неко сматра Стоглавски синод стандардом црквеног живота и покушава да угура савремену Цркву у оквире статута из XVI  века. Неко са уздахом сећа се величине Византијског царства, иако је у прашини више од пола хиљаде година. Неко воли да се препусти сновима о једноставности ранохришћанске заједнице, потпуно се одвајајући од стварности данашњице. А неко наставља да живи у синодалном периоду XIX века, као да није било револуција...

У принципу, црпљење инспирације из прошлости за тако традиционалну институцију као што је Црква је нормалан процес. Али већ је ненормално ићи потпуно у прошлост.

Jер Црква није само вапај за изгубљеним Рајем, у већој мери, то је тежња за будућим Царством Небеским. Шта свакодневно изговарамо у свом вероисповести? "Чекам васкрсење мртвих. И живот будућег века". Будућег, а не „лепу прошлост“.

Занимљиво је да секуларно нецрквено друштво прихвата идеју да Црква наводно живи у прошлости, тврдећи да је религија уопште „скуп застарелих догми“ које ометају напредак.

Али тежња за световним „напретком“, уступак духу овог доба, ово је такође нецрквени пут и, штавише, отворено антихришћански.

Да бисмо прошли „уски пут“ који је заповедио Сам Христос, не бисмо требали одустати од сопствене суштине, ради тренутног „јавног мњења“ и „прогресивне агенде“. Међутим, „игре улога“ које репродукују древност нису наш начин.

Црква се ослања на мудрост својих светих подвижника из прошлости, али паметно примењује ову мудрост у садашњим стварностима, очекујући да ће се поново спојити са Христом у Његовом долазећем Царству.

https://pravlife.org/sr/content/mitropolit-antonije-pakanich-crkva-propoveda-o-budutshnosti-ne-o-proshlosti

Данас узносимо благодат Духа Светога у духовним песмама, јер нам се благодат на данашњи дан јавила са неба. Иако су наше речи неадекватне да изразимо величину ове благодати, ми ћемо хвалити њену моћ и делатност колико смо у могућности. Јер Дух Свети продире у све ствари, чак и у дубине божанства.

Прослављамо дан Педесетнице, дан Силаска Светог Духа на апостоле, дан наде на савршенство, крај ишчекивања, чежње за спасењем, испуњење молитве и образ трпљења. Данас је Дух који је деловао да расеје народе у време Хебера формирао огњене језике међу апостолима. Његов стари поступак довео је до збрке нација, како би обуздао дрскост наше воље и спречио кажњавање које је уследило. Овом приликом, међутим, међу огњеним језицима, дела која се врше дејством Светога Духа имала су за циљ да примимо учење о испуњењу воље Божије, .

У почетку се Дух Божији кретао над водом, а касније, у време Христово, почивао је на Њему исти Свети Дух Божији. Прво се кретао, а сада је почивао као један по суштини, једнак по части, савечан са Оцем и Сином.

Свети Дух је најавио лепо време Ноју над водама потопа. На водама Јордана, исти Дух Свети открио је свету Синовство Онога који се крстио. Осим тога, Господ је имао застрашујући одговор за оне који су се усудили да изрекну хулу на Духа Светога: „Онима који говоре хулу на Духа Светога, неће им бити опроштено ни у овоме ни у будућем веку“.

Изражавајући своју жељу за овим Светим Духом, Давид се молио Богу: „Не одврати лице своје од мене, Господе, и не одузми од мене Духа твога Светога“. Опште је познато да тамо где Њега нема, настаје свака врста покварености. Сада је Дух Господњи отишао од Саула, зао дух је ушао у њега, и зато је Давид рекао: „Духа Твога Светог не одузми од мене“.

Овај исти Свети Дух је просветио пророке, поучио апостоле и оснажио мученике. Овај исти Свети Дух је посветио Исаију, поучио Језекиља и открио му васкрсење мртвих. Како каже: „Рука Господња беше нада мном, и изведе ме у духу Господњем“ [Јез. 37, 1]. Овај исти Свети Дух изабрао је Јеремију из утробе његове мајке и подигао Данила да избави Сузану: „Бог је подигао Духом Светим младића који се звао Данило“ [Сус. 1/ Дан. 13]

Давид је толико волео присуство овог истог Светог Духа да се молио Богу: „Дух Твој Благи нека ме води у земљу праву“. Овај исти Свети Дух Божији је дошао да се настани у Нашој Пресветој Дјеви, загрливши је причешћивањем Божанском Речју, како је Отац желео, и учинивши је Мајком Божијом. . Испуњена овим истим Светим Духом, Јелисавета је схватила да је Господ дошао к њој преко наше Богородице и рекла: ’Како то да је Мајка Господа мога дошла к мени?’

Захарија, Јованов отац, био је испуњен истим Светим Духом и изјавио је да ће син који му се роди бити пророк и претеча Цара који ће доћи. Сам Јован је такође био испуњен истим Светим Духом. Очи ума његовог се просветлише, и он виде како се небеса отварају, и Дух Свети лебди над Оним Који се крштаваше, над Оним Који је крстио Духом и огњем.

Када је Својим апостолима предавао до детаља Своју науку и укрепљивао њихов ум за време Својих страдања, сам Господ им је, дејством истог Светога Духа, рекао: „Ако не одем, Утешитељ неће доћи к вама. ‘. Штавише, откривајући им јединствену природу Духа, рекао је: „Дух Свети исходи од Оца и када дође, увешће вас у сву истину“.

Свети апостоли су са ишчекивањем чекали долазак силе овог истог Светог Духа; чекали су заједно да буду обучени у силу са висине, по заповести Господа, који је рекао: „Чекајте у граду Јерусалиму, док се не испуните силом са висине. Јер, гле, послаћу на вас обећање Оца свога. Тако је записано да када је дошао дан Педесетнице, сви свети Апостоли су се једнодушно окупили на једном месту, и послат им је Утешитељ под видом огњених језика.

Они су примили обилно обећање Оца и Светога Духа, ојачали су и открили Њега Који им је послан, Његову благодат и Његову силу. Стефан, мученик и први ђакон, испуни се истог Духа Светога, кога прими полагањем руку апостолских, и учини велика чуда и чудеса у народу. Испуњен Духом Светим, видео је отворене двери небеске и Јединородног Сина и Реч Божију како стоји у телу с десне стране силе Божије.

Испуњен овим истим Светим Духом, Павле је постао проповедник божанских тајни. Као што му рече Ананија: „Сам Господ Спаситељ ме посла к теби, да прогледаш и испуниш се Духом Светим“. А Павле је потом са сигурношћу рекао: „И ја мислим да имам Духа Божијег“.

Исти Дух Свети дође на Корнилија и на оне који се с њим крсте, и сваки од њих говораше својим језиком и величаше Бога. Овај исти Свети Дух је дошао на етиопског евнуха након што је крштен у води. Био је испуњен усхићењем, и отишао је својим путем радујући се.

https://mitropolija.com/2022/06/13/jovan-zlatousti-beseda-na-pedesetnicu-1/

Бесједа блаженопочившег Митрополита Амфилохија произнесена на Тројичиндан, 23. јуна 2013, у манастиру Стањевићи

У име Оца и Сина и Светога Духа.

Пјевамо, драга браћо и сестре, пјесму Господњу која гласи: „Јегда сишнед јазики слија, раздјелаше јазики Вишњи: јегда же огњенија јазики раздајаше, в соједињеније всја призва, и согласно славим Всесвјатаго Духа“ (кондак Педесетнице).

Када је Господ сишао на кулу Вавилонску, на оне људе који су градили кулу Вавилонску – која је била мимо Бога и против Бога, грађена у славу људску а не у славу Божију – онда је Вишњи сишао и помутио њихове језике. По древном предању, послије те Вавилонске куле дошло је до помуте међу људима и међу земаљским народима. Раздјелио је Бог народе, раздвојили су се народи и почели су међу собом да се сукобљавају, да се мрзе, да отимају једни од других, да врше насиље једни над другима. Помутио је Бог њихову памет, лишио их истинског знања лишивши их библијског богопознања. Изгубили су људи и народи једнога Духа који их је изњедрио и који је створио човјека и којим је Бог задахнуо човјека, подаривши му дах живота. И тако, кроз градњу Вавилонске куле – грађевине у коју се уграђује све оно што је противбожно и антибожно, не само у вријеме Вавилоњана него ево кроз сву историју грађења те куле – људи су постали као галебови у магли – не знају ни зашто су овдје на земљи, не знају ни куда иду са ове земље, не знају ни како ни на који начин да се односе и према себи самима и према другим људима и другим народима. То је оно најстрашније проклетство, које прати људски род од Адамовог гријеха, од његовог отуђења од Бога, па ево до наших времена. Тај дух антибожни, безбожни, античовјечни, дух мржње демонске и сатанске траје и увијек изнова се обнавља међу људима и међу народима. Данас човјечанство и даље наставља да гради Вавилонску кулу. Зато и постоји таква смјеша језика и народа, такво неразумијевање међу људима и народима и мржња међу њима.

Али, с друге стране, онај Дух Свети, Дух Божији, који се у искони носио над водама, као што је записао пророк Божији Мојсије; Дух Свети којим је задахнуо Господ све што је створио а посебно запечатио човјека, тај Дух Свети се непрекидно даривао онима који се нијесу отуђивали од Њега и Он их је сабирао. Тако кроз Духа Светога имамо сабор древног Изабраног Божијег народа, сабираног Светим пророцима, на челу са боговидцем Мојсијем, и ријечју Божијом, и њиховом вјерношћу ријечи Божијој. Тај Дух Свети је непрекидно, као златна нит, прожимао људску судбину и људску историју, чувао људску природу да не постане потркалиште демона и да се не отуђи коначно од лица живога Бога.

Тај Свети Дух, који је надахњивао Пророке, сишао је и на Пресвету Дјеву. Духом Светим од Пресвете Дјеве родио се Дародавац Духа Светога вјечнога, Јединородни Син Божији, вјечно Слово Божије, кроз кога је све постало што је постало, као што свједоче Свети боговидац Јован и Свети новојављени боговидац и тајновидац ловћенски Петар II Петровић Његош, чије свете ликове смо данас унијели у овај свети храм. Свети Петар II, озарен тим Духом Светим, спознао је велику истину да је Слово Божије све из ничега створило и да је закону Његовом све покорно. Тај Свети Дух – који је надахњивао и надахнуо Свете апостоле, којег им је сам Господ даровао прије свога Вазнесења, сабравши их и рекавши им: „Примите Духа Светога!“ (Јн. 20, 22) – Он је био и Његово обећање када је одлазио између нас са земље, говорећи: „Нећу вас пустити саме, послаћу вам Духа Утјешитеља, који ће вас увести у сваку истину. Немојте се разилазити са Сиона док не сачекате силазак Духа Светога“ (уп. Јн. 16, 7-14 и Дап. 1, 4), као што се ево и догодило на овај свети дан, Тројичиндан, Тројичин сабор.

Догодило се да се на Сионској горњици, на Сионској гори, Дух Свети у виду огњених језика расподјелио, како каже Свети јеванђелист, на све ученике који су били сабрани, на сваког појединачно од њих. А у Јерусалиму у те дане су били сабрани и Парћани, и Миђани, и Јевреји, и других прозелити из разних народа, побожни, који су се сабрали да прославе Педесетницу, педесети дан послије Пасхе. Сви у се они дивили и чудили, свједочи Јеванђелист, када су чули Свете апостоле како говоре њиховим језицима (уп. Дап. 2. глава). Дух Свети је поново објединио људе својом силом, својом љубављу, својом свјетлошћу, својом истином, својом мудрошћу. Они који су били разбијени као овце без пастира, изгубљени као гавранови у магли, људи и земаљски народи, наједанпут су Духом Светим уједињени. Један Дух а много људи! Раније је било безброј лажних духова и људи отуђени једни од других и отуђени од Бога, а сада је један Божији Дух, којим живи све што живи, којим дише све што дише. Тај Дух је објединио, просветио умове првих Христових ученика, сабрао их у јединство својом силом. Тај сабор свети, сабор око Христа Господа, Сина Божијега, сабор је Духом Светим. То јесте Црква Христова, Црква која се сабира кроз вјекове и сабираће се до краја свијета и вијека из свих земаљских народа, без обзира којим језиком говорили, без обзира које расе били, без обзира у ком времену живјели. Сви они задобијају, примају тога Духа Светога једнога – Он силази на сваког појединачно у тајни Светог крштења и Светога миропомазања. Сви чувају своју разноликост: мушко остаје мушко, женско остаје женско, дијете остаје дијете, старац остаје старац, народ остаје народ, призван да приноси своје дарове у житницу Господњу, а у исто вријеме сви дишу једним Духом, сви живе једним Духом, сви се надахњују једном истином, сви се испуњују једном љубављу, јер Дух Свети је све призвао у јединство силом својом.

Отуда је овај дан, Духовдан, Тројичиндан, како га народ с правом назива, најзначајнији и најсветији догађај у историји неба и земље. Сви дани, сва времена, сва збивања од оног првог догађаја када је Бог рекао и када је настао овај свијет па до Тројичина-дне, и до данас и до краја свијета и вијека, сви се они сабирају, сви се они обједињују и добијају своју пуноћу управо у овом догађају силаска Духа Светога, у том неизрецивом потресу неба и земље, када се открила тајна свих свјетова, када се открила тајна људскога рода, када се открила тајна пуноће божанства. У Старом Завјету, прије Христа, открила се тајна Изабраном Божијем народу Оца небескога, Творца неба и земље; у Новом Завјету Христос Господ, друго лице Пресвете Тројице, још је дубље пројавио и открио ту тајну Оца назвавши Га својим и нашим Оцем, и научивши нас да му се молимо: „Оче наш, који си на небесима, да се свети Име Твоје…“ – а име Његово јесте име Исус које је изнад свакога имена, „да дође Царство Твоје“ – а Царство Његово управо јесте Царство Духа Светога изливеног на Свете апостоле.

Дакле Христос, јавивши се, открива Оца: „Ко види мене, види Оца“ (уп. Јн. 14, 9), а у исто вријеме откривајући себе као Ријеч Божију, као Творца и Промислитеља, као Почетак и Крај свега постојећег, Он обећава и дарује на овај свети дан пуноћу Божије истине – Духа Светога. Духом Светим открива се пуноћа Божанства, открива се потпуно и јасно да је Бог Отац и да је Бог Син и да је Бог Дух Свети – један Бог, једна природа, једна сила, једна мудрост, један живот, једна истина неизрецива и неописива, а три божанска лика, три божанска лица: Отац и Син и Дух Свети. Открива се, јавља се Бог не као саможиви становник неких нама непознатих свјетова него као Бог који је љубав, вјечни Отац који вјечно љуби Сина, вјечни Син који вјечно љуби Оца и Духа Светога, и вјечни Дух Свети који је љубав и који својом свјетлошћу открива тајну Бога Љубави, Оца и Сина и Духа Светога, и тиме утемељује људску природу и људски живот и људску историју и човјечанство. Као што су на небу Тројица, Отац и Син и Дух Свети, а један су Бог, тако и на земљи: једна је људска природа, једно је човјечанство а много је људи на земљи, безброј је људи и безброј је створења и свако створење свој печат носи на себи јер другачије је од другога створења, а камоли кад се тиче људи. Али у исто вријеме та створења, разнолика и разноврсна, прожета су једним Божијим Духом, једним Божијим дахом.

То је оно што је откривено и потврђено на овај свети дан – да смо једно у Богу, да смо призвани на јединство као што је и била молитва Христова прије његовога Васкрсења: „Да сви једно буду, као што си Ти, Оче, у мени и ја у теби, тако и они који си ми дао да у нама буду једно“ (Јн. 17, 21). То је оно што се потврдило на овај свети дан – велико и свето јединство људскога рода. Људски род, велико братство које обједињује вјекове и сва земаљска племена и покољења и призива све да једни срцем и једном душом прослављају Оца и Сина и Духа Светога и да се испуњују те божанске љубави, љубави Оца и Сина и Духа Светога. Зато је овај дан велики дан. Зато је он пуноћа свих земаљских дана. Зато је он основа и темељ свега онога што се догађа и што ће се догађати до Страшнога Божијега суда. Зато се и радујемо што нас је Господ удостојио да на овој светој гори стањевићкој, испод ловћенске горе, прослављамо Свету Тројицу, да настављамо оне тројичне саборе које посвједочује и Свети Петар Цетињски и Петар II Петровић Његош Ловћенски тајновидац, на који су се сабирали људи у њиховим временима.

Нека би огањ Духа Светога озарио и наша срца, нека би сила Духа Светога обнављала и оне који се подвизавају у овој светињи и обнављала ову светињу, да и у будућим временима буде живо и опипљиво свједочанство силаска Духа Светога и мјесто прослављања Оца и Сина и Духа Светога, у времену и у вјечности и у вјекове вјекова. Амин.

https://mitropolija.com/2022/06/12/pedesetnica-punoca-zemaljskih-dana/

Црква постоји са једном сврхом – да приведе човека Христу. А бити у Цркви подразумева свесну жељу да свој живот градиш око Христа и да Га ставиш изнад свега.

Христос је Глава Тијела, Цркве и њен врховни ауторитет (Кол 1,18). Цркву води Дух Свети и у свакој духовној служби не зависимо од људског разумевања, већ од силе Духа Божијег.

Тело Христово – Црква – није организација, већ живи организам, који је нераскидиво повезан са Главом и своје руководство и правац добија искључиво од Христа: «…Него да будемо истински у љубави да у свему узрастемо у Онога који је глава – Христос. Од кога све тијело, састављано и повезивано помоћу свих зглавака, тако да један другог потпомаже по мјери сваког појединог члана, чини да тијело расте на изграђивање самога себе у љубави» (Еф 4,15–16).

У најтежим временима, Савршени Пилот – Господ наш и Бог Исус Христос – водио је Црквени брод кроз олује и невреме. Тако ће без сумње бити и сада.

У наше дане је Црква опет клеветана, прогањана, а силе ђавоље се на њу наоружаваjу, покушавају да је растргну, унесу раздор, искриве Истину, али она ће, као и пре, опстајати.

Прави верник који свим срцем тражи Бога не може отпасти од Бога и Његове Цркве. Немогуће је изгубити Оца Небеског за оне који Њему свим срцем теже и Њиме живе. Господ ће свакако дати све што је потребно за спасење сваком тражитељу.

Ми, верници, треба да следимо Христа и да стојимо у истини. Учитељ Цркве, Свети Василије Велики, учио је да је „одбрана истине чак и до смрти директна дужност и највећа заслуга хришћанина“. Оданост Истини је и оданост својим обећањима, принципима.

Крштени смо у Цркви земаљској, која води људе у Цркву Небеску, Тријумфалну у Вечности, заклели смо јој се на верност. А изневерити заклетву значи издати Бога и изгубити Његовог Утешитеља – Светог Духа. Дух Свети не живи у зидовима, него у Цркви.

Црква је била, јесте и биће. «И врата пакла неће је надвладати» (Мф 16,18). Нико не може да уништи Цркву Христову, да је уништи и однесе. Главно је да ми сами не одступимо од Христа. И Он нас никада неће оставити. «…Jа сам са вама у све дане до свршетка вијека» (Мф. 28:20)

https://pravlife.org/sr/content/mitropolit-antonije-pakanich-crkvu-vodi-duh-sveti

Коjа је корист од тебе?

Стрмоглаво журимо кроз живот, покушавајући да ухватимо његов звук, научимо значење, окусимо укус.

Бацајући празне речи и пресецајући се са стотинама случајних људи, журимо да се растворимо у гомили.

Дакле, дан за даном наш живот пролази.

Наравно, свако од нас има чега да се сети. Препуштање сећањима понекад је забавно и корисно. Сећајући се живота проживљеног у појединачним детаљима, можете га проценити кроз призму данашњице и ризиковати да себи поставите главна питања: зашто живим, шта сам добро учинио?

Смоква се уздигла недалеко,
Без плодова, само гране и лишће.
А Он јој рече: «Која је корист од тебе?
Каква радост за мене у твом стаjању
Ја сам жедан и гладан, а ти си неплодни цвет,
А сусрет са тобом је као сусрет са каменом...»

Борис Пастернак је песнички описао јеванђелску причу о сусрету Спаситеља и неплодне смокве.

Традиционално, Црква се сећа ове приће на крају поста, на Велики понедељак Великог поста.

Пре него што буде касно

Дакле, следећег дана након Уласка Христовог у Јерусалим, Спаситељ је заједно са својим ученицима отишао у храм. На путу је постао гладан и, видевши испред дрвета са богатим зеленилом, пожурио је до њега у нади да ће пронаћи његове плодове. Али испоставило се да је зелено дрво неплодно. И Христос му заповеди да се осуши.

Видевши то, Његови ученици су се изненадили: «Рави! Гле, смоква што си је проклео, посушила се» (Марко 11:21). На ово је Исус рекао: «Имајте веру Божју; јер вам заиста кажем: ако ко рече гори овој: Дигни се и баци се у море, и не посумња у срцу свом, него узверује да ће бити као што говори: биће му шта год рече» (Марко 11:23).

На шта је Господ мислио?

Свако право чудо има важан квалитет: могуће је само када постоји вера. А извор и потврда праве вере су плодови вере, односно оно што је човек створио у име Христово.

А ако, гледајући уназад, немамо шта да покажемо, немамо добрих дела, онда постоји велика вероватноћа да поновимо судбину неплодне смокве.

Најгоре је што је док се љуљамо и сазревамо, можда постати прекасно. У оном другом свету, после смрти, више нећемо моћи да променимо своју судбину. Према једном савременом хришћанском писцу, врата пакла су затворена изнутра, па стога помоћ онима, који су тамо, једноставно није могућа.

Човек, својом вољом, бежећи од Бога, покушавајући да се сакрије од Њега целог свог живота, завршава на једином месту где се то може учинити — у паклу.

Добро кроз снагу

Преподобни Јован Лествичник каже: «Не плаши се, ако паднеш сваки дан, и немоj да скренеш с пута Божијег, већ храбро стој. Без сумње, Анђео који тебе чува поштоваће твоjе стрпљење». Наравно, не треба очајавати ако још ништа добро није учињено, ако нема емоционалног импулса да се чине добра дела. Али не би требало ни да се опустите. Срце које воли, ако није генетски наслеђено, стиче се радом током целог живота.

Добро се мора ковати у себи, образовати. У почетку бисте требали чинити добро, чак и снагом, без емоционалне настројености, и не чекати да се она појави, већ њу морате сами постигнути, своjим свесним корацима и избором.

Такав подвиг је веома драгоцен у Господњим очима. Када човек, у име Христово, сломи своју природу, своју наследност, крене против његове природе, он духовно расте више од онога који има добро и мирно расположење од детињства, за шта се не мора борити.

Не заустављати се

У доживотном дуелу са собом, главно је да се не заустављаш. Све наше искрене тежње за добрим помислима и добрим поступцима подржаће Христос, у томе ћемо сигурно бити ојачани.

И у право време Господ ће рећи лично свима: «Ходите благословени Оца мог; примите царство које вам је приправљено од постања света. Јер огладнех, и дасте ми да једем; ожеднех, и напојисте ме; гост бејах, и примисте ме; Го бејах, и оденусте ме; болестан бејах, и обиђосте ме; у тамници бејах, и дођосте к мени».

И на нијемо питање: «Господе, кад се све ово догодило?» — Он ће одговорити: «Заиста вам кажем: кад учинисте једном од ове моје најмање браће, мени учинисте».

Свака врлина је бескрајна у дубини, што се не може рећи за грех, у којем се увек може доћи до дна, одакле можда и нема излаза.

И сваки нови ниво врлине је огромна и неразумљива тајна, док се иза ње не отворе друге даљине, не појави се мистериозна и примамљива новина следећег хоризонта.

Нека Господ ојача сваког од нас у овом бескрајном процесу спознаје универзума и пошаље нам своју спасоносну помоћ испуњену благодаћу како бисмо на крају Спаситељу донели дуго очекиване плодове доброте, љубави, милосрђа и покајања.

https://pravlife.org/sr/content/zhiveti-uzalud-kljuchni-znaci-beskorisnog-zhivota

http://www.spc.rs/files/u5/2009/2/4.jpgЗадушнице (грч: Ψυχοσάββατο); суботњи дани посвећени помену и молитвама за упокојене; посебни дани када се на богослужењима: Литургијама, парастосима, дељењем милостиње, уређивањем гробова, одаје дужно поштовање упокојеним члановима фамилије и Цркве. Црква се сваке суботе, а нарочито II, III и IV суботе Васкршњег поста моли за упокојене и сећа се свих упокојених Хришћана, отаца и браће наше. Међутим, поред ових редовних суботњих молитвених дана, Црква је одредила посебне дане у току Црквене године, који се називају задушнице. Оне увек падају у суботу.

Задушнице су дан посвећен упокојеним, па према томе, треба отићи на службу у цркву, обићи гробове, прелити их вином, уредити и окитити цвећем и упалити свеће. Уобичајено је да се на задушнице држи Литургија, на којој свештеник прелива вином донешено жито (кољиво), а после службе се одлази на гробља, где се пале свеће, а свештеници обилазе и каде гробове. Они који нису у могућности да оду на гробља због удаљености, треба да оду до најближег храма, и да ту обаве помен за своје упокојене. Пошто је то дан када се посебно обраћа пажња на делење милостиње, обавезно се сваком просијаку кога сретнемо, удели милостиња и да део хране коју смо понели са собом.

Духовске Задушнице

Познате и као летње задушнице, увек су у суботу пред Духове (Силазак Светог Духа). Тога дана врши се помен "од века усопшим благочастивим Хришћанима, оцима и браћи нашој." И ове суботе Црква се моли за све оне који су побожно уснули у пустињи, градовима, на мору, на земљи, на сваком месту и набраја цареве, свештенике, архијереје, монахе и све у сваком свенародном узрасту од Адама до данас. Заупокојене јектеније се узимају у току врло садржајног канона на јутрењу.

http://www.spc.rs/sr/duhovske_letnje_zadushnice

Последњих дана ове године, чини се, исцеђују се последњи остаци животне радости из наших живота. Нема чак ни оне претпразничне ужурбаности која краси децембарско-јануарски период годишњег круга. Претходних година бих се вероватно и подсмехнуо наивном уверењу људи који са осмехом на лицу грозничаво иду у шопинг да купују све и свашта са надом да их са Новом Годином коначно очекује промена на боље. Сада са тугом видим да нема те невине наивности и тог поверења у боље сутра. Сколиле су нас бриге, страх и неизвесност и стиче се утисак да су се тамни облаци надвили над нашим животима и да светла нема ниоткуда. Дух малодушности нас полако заокупља, а то никако не може бити добро јер, како неко рече, малодушност убија. Неопходна нам је утеха.

Пре неколико дана, један мени драг човек, ми је рекао једну своју мисао над којом сам се морао замислити: „У овим временима, мало је лакше онима који мало верују. Много лакше је онима који више верују, а најтеже је онима који не верују. Како ли је тек њима?“. И заиста, кад и човеку који верује није лако и кад и код њега провејавају малодушност и сумња, како ли је тек човеку који нема такву врсту наде? За шта да се он ухвати? Куда да крене?

Он је без те снаге коју вера пружа јер чак и ми са слабом и маленом вером имамо некакву утеху. Тешко је и облаци сумње су се надвили, али ипак знамо за љубав и милост Божију и знамо да, како стари кажу, „ништа без Бога не бива“. Знамо и верујемо (слабо, али ипак некако) да постоји Онај који брине о нама слабима и имамо поверења у то да ће светлост тријумфовати. Посматрам људе који су оцрковљени и видим да они заиста са више снаге и поуздања ходе кроз овај период и да у нама још увек има даха животности. До сада нисам увиђао некакву посебну разлику између оних који су верујући и црквени, и оних који то нису. Нисмо светији и мање грешни од других људи (не кажем да не би требало да буде тако), нисмо врлинскији људи и нисмо мање слаби, али сада, у овим кризним и тешким временима, увиђам да ипак постоји нешто што верујући проносе собом у већој мери од оних који нису верујући. Ми, овакви какви смо, ипак сведочимо наду и утеху и безнађе остављамо далеко иза себе (ово није ликовање, јер бисмо желели да сви учествују у нади у победу љубави и живота). Нисмо утешенији у смислу да је вера опијум за народ, већ у смислу да се налазимо крај изворишта живота и снаге. Једнако смо слаби и грешни (на нашу осуду) као и „сав нормалан свет“ али Бог нас прихвата у Свој широки загрљај и орадошћује срца наша.

Када погледамо у оне људе који су светији и врлинскији и мање грешни од нас, тек тада разлика постаје очевидна. Они су тек једна слика непоколебиве наде и поверења у Љубав Божију. Из њихових живота и са њихових лица исијава тиха радост и нема трунке таме и неспокојства.

Један чувени руски монах, архимандрит Јован (Крестјакин), у прошлом веку је провео много година по совјетским логорима и затворима. Мучен, изгладњиван, батињан, па опет, када год би неко јадиковао над овим светом тврдећи да у њему царује зло, он би свом снагом устао против таквог става јер, по њему, једини владар овога света је Бог. Да ово изађе из уста некога ко у овоме свету није много пропатио, ништа не би било необично, али то је вера човека који је на својим плећима добрано осетио зло које се крије у овоме свету… И када страдамо и када усходимо у славу Господ је крај нас и са нама и ту нема места за малодушност – тако се може изразити вера овог светог човека и вера стотина хиљада светитеља који су исписали историју хришћанства. Свети људи су спокојно подносили и највећа страдања знајући да се налазе на длану Божијем и да, како каже Свето Писмо, „ни длака са глава наших неће пропасти“. Таквим људима ни у највећим страдањима није неиздрживо…

У овоме времену тескоба и неспокојстава, када се чини да је стварност потпуно горка и мрачна (мада „свако време носи своје бреме“) људима је неопходна таква утеха и такво поуздање да ће доброта, лепота, врлина и љубав просијати. Неопходан нам је Бог са Својом благошћу и љубављу. И не сме се падати у малодушност јер тиме ожалошћујемо Њега који нам дарује Милост Своју. Ми смо и када је тешко призвани да благосиљамо благога Бога, а Он нас свакако неће заборавити јер Његова љубав је толика да је Син Његов на Крсту дао живот за нас, и за нас тријумфално васкрсао из гроба показавши нам коначну победу светлости и живота.

И на самом крају, и себи и вама, предлажем да послушамо ватрени савет који нам даје Свети апостол Павле: „Радујте се у Господу и опет велим радујте се“! Видевши светлост Васкрсења радујмо се у Господу и пред Господом знајући да већ у овом животу можемо бити дотакнути Духовским зрацима Царства Божијега. И када Господ види да са љубављу, поуздањем и радошћу гледамо у Његовом правцу и онда када нам је тешко, сасвим сигурно нас неће препустити стихијама таме које воде у пропаст, него ће нас додирнути благим додиром Својим.

Ђакон Стефан Милошевски
Ибарске новости – рубрика „Жички благовесник“, 11. децембар 2020. године

Извор: Епархија жичка

Данас један од најдражих светаца међу Грцима јесте свети Јован Рус, чије нетљене мошти су понос острва Еубоиа (Евија). Од Атине до храма је због мноштва света, који посећује храм Св. Јована Руса, уведена и редовна автобуска линија. Небројна чуда потичу од његових моштију и икона, те чак и данас – када светски дух са толиком жестином разара традиционалну Грчку побожност, могу се наћи иконе Свеца скоро у сваком Православном дому, а често и у автобусима. Свети Јован није био ни архијереј, ни речит богослов, већ прости и млади човек, који је провео већи део свога живота живећи у једној штали.
Свети Јован био је рођен на југу Русије од богобојажљивих родитеља. Још као млад, 1711 године, учествује у битци против Турака. Делећи несретну судбину многих Руских војника, Светац бива заробљен и продан као роб Турском команданту коњице из села Прокопион, поред Цесареје у Малој Азији. Фанатизовани Турци у муслиманској вери су свирепо мучили Хришћанске робове, не би ли се они силом одрекли своје вере. Док су неки попустили таквом убеђивању, многи су радије бирали мученичку смрт. Читаве јединице мученика прибројаване су у небесне хорове. У својој заслепљеној ревности Турци су отимали синове Хришћана и преваспитавали их у фанатизовану исламску војску. У Прокопиону био је смештен војни логор ових Јаничара – мрзитеља Хришћана. Нови роб Турског Аге постао је мета њиховог загризивања. Но никаква вређања ни батинања његовог Турског господара нису могле да поколебају веру побожног Руског младића, који је отворено изповедио, да ће радије умрети него изгубити оно што цени изнад свега – Свету Православну веру.
Блаженом Јовану било је наређено да ради у штали, где је морао и да спава. Сечајући се хладне Витлејемске пећине и јасли где је Спаситељ света први пут наслонио Своју главу, Светац се радовао таквим суровим местом свога боравка. У својој понизности сматрао је чошак штале као свој мали рај где је могао слободно да приноси молитве и мољења истинитом Богу. Непоколебљива чврстина његове вере, његова смерност, храброст, и благост духа полако су омекшали срца Аге и његове жене, који су понудили кротком ‘дечаку из штале’ малу собицу поред сен? за спавање. Али Јован је више волео да остане у штали, где је могао усрдније да се подвизава у аскетском животу, подводећи своје тело под власт духа, сагласно Апостолској заповести. Јео је јако мало, много сати проводио је у молитви са Давидовим Псалмима непрестано на његовим устнама. Седмично се је спремао за причест Најсветијим Тајнама у оближној цркви, знајући да без снаге у Христу, неће моћи да издржи на путу праве Вере. Ноћима кришом је одлазио у припрату цркве ради бдења. Бог је наградио трудове свога верног слуге и преко њега подарио милости његовом господару Турчину, који је постао један од богатијих и имућнијих људи у Прокопиону. Ага схвативши разлог свог новог благостања није штедео речи да то каже својим мештанима.
Једном је Ага отишао на ходочашће у Меку, најсветије муслиманско место. Док је био на путу, жена његова окупила је пријатеље и рођаке да се помоле за Агин сретан повратак са тако напорног путовања. Кад су се спремали да почну да једу, господарица је, окренувши се Јовану, који је послуживао за трпезом, рекла: „Како би био само задовољан твој господар, Гаван, кад би био овде и јео са нама ову Пилафу!“ Пилафу, уобичајено јело Средњег Истока сачињено од жита, Ага је јако волео. Желећи све најбоље своме господару и чврсто верујући у Божју Свемоћ, Јован је затражио од господарице тањир пун пилафа рекавши да ће га послати своме господару у Меку. Гости су се смијали, но господарица је замолила кувара да учини тако као што је младић замолио, мислећи да ће га однети некој сиротој Хришћанској породици што је била његова навика.
Они, који познају Јеванђеље не би требали да се чуде оним што ће се десити, јер зар није Господ казао, ако будете имали толико вере као зрно горушичино, горе ћете мицати? Са чврстом вером, преподобни се вратио у шталу са тањиром – док је умојавао Господа, тањир је исчезнуо као одговор на његову чврсту прошњу. Какво ли је само чуђење читавог домаћинства било када се Ага напокон вратио из Меке носећи са собом онај бакрени тањир у коме је била храна. Исто тако био је зачуђен и сам Ага када се враћао из џамије, нашавши вручу пилафу у својој закључаној соби, где је и ноћивао. Још више се забунио када је приметио да су у бакреном тањиру угравирани његови иницијали, исто као и на осталим посудама у његовој кући. „У име Алаха, не могу да схватим, како је дошао у Меку и ко га је донео!“ Када му је жена казала о Јовановој молби, схватили су да је овај необични догађај чудо Божје и од тада су сви сматрали Јована за праведника који је нашао милост код Бога.
Још једном је Ага са својом женом покушавао да убеди преподобног да промени место свог боравка, али је Светац радије наставио да живи међу животињама, где је са вољом испуњавао своје дужности не прекинувши постове и подвизавања.
Са оваквим начином живота наставио је док се није након неколико година разболео. Предвиђајући своју кончницу позвао је духовника и замолио га да га причести Светим Тајнама. Бојећи се фанатизованих Турака, свештеник се није усуђивао да јавно донесе Свете Дарове. Примивши мудрост одозго, досетио се да у јабуку удуби утробу. Обливши ју воском, могао је да стави у њу Свето Причешће, те га тако безбедно донео до Светца. Примивши пречисто Тело и Крв Христову, преподобни је предао своју свету душу у руке Бога, кога је тако много волео. Упокојио се 27. Маја, 1730, проживевши четрдесетак година у овом привременом понору греха и жалости.
 
Преподобни је покопан хришћански по наредби Аге који је и као дар своје љубави и великог поштовања према Свецу приложио скупоцено одело да покрива његове мошти. Три године касније на његовом гробу појавила се светлост, коју су многи могли да виде. Уједно Светац се јавио и своме духовнику преносећи му, да је воља Божја да се он откопа, јер је његово тело нераспаднуто. До 1924 мошти су лежале у цркви Св. Георгија у Прокопиону. Када се десила измена становништва између Грчке и Турске, много Хришћанских житеља Прокопионских било је смештено на оток Еубоиа, који су са собом понели и мошти драгог св. Јована. Са великом чашћу и одушевљењем примили су га Грци, који су у његову част саградили величаствен храм у селу Прокопиону Новом. И до данашњег дана се токови побожних грчких поклоника сливају у ово село на отоку Еубоиа, где Преподобни одговара на веру њихових искрених молитава својим чврстим и брзим заступништвом пред престолом Божјим.

https://svetosavlje.org/sveti-jovan-rus/

Вјерујем у једну, свету, саборну и апостолску Цркву, четири су својства Цркве које су оци Другог васељенског сабора (381. године) богомудро издвојили од других њених својстава у Симболу вјере. Прва карактеристика Цркве коју исповједамо у Симболу вјере, јединство Цркве, била је инспиративна тема предавања које је одржано у Бару, на Спасовдан 2. јуна, поводом 100 година од великог историјског догађаја васпостављања и обнављања Пећке патријаршије. На платоу испред Саборног храма Светог Јована Владимира су говорили јереј Александар Лекић, старешина цркве Свете Тројице у Будви, и проф. др Далибор Петровић, професор Богословског факултета у Фочи.

О уједињењу Српске Православне Цркве и њеном животу у 20. вијеку говорио је уважени професор Петровић, док је у фокусу излагања јереја Лекића био богословски осврт на тему јединства Цркве.

Васпостављање јединства Пећке патријаршије – Српске православне цркве, по ријечима о. Александра, заправо представља обнављање оне саднице коју је, као дрво маслине, засадио Свети отац Сава у духовном рају: “Патио је наш народ пуно због разорености своје матице и последице тог страдања су заиста велике. Зато је тај догађај био велика радост, како за наш народ, тако и за Цркву Христову уопште, јер је обновом јединства и претходним доласком народних владика у 19. вијеку обновљен живот православних вјерника.”

Свештеник Лекић је подсјетио сабране и на значајан догађај који је обиљежио овај велики јубилеј – стогодишњицу васпостављања Српске патријаршије: “Македонска православна црква – Охридска архиепископија се вратила у статус аутономне Цркве у оквиру СПЦ. Служена је Литургија помирења, а наша Црква је онда једногласно изразила да подржава и благосиља њихов захтјев за аутокефалношћу. Тако је стављена тачка на раскол који је трајао пуних 55 година. Велика радост побједе Божије, пројава јединства Цркве у Светој чаши, у причешћу, заједничарењу, насупрот, како је рекао Његова светост, непријатељских демонских сила које непрестано раде на подјели, расцјепу, поларизацији.”

Када говоримо о начелу, принципу јединства, тада заправо, како је нагласио, говоримо о самој суштини Цркве: “За многе религије, а посебно аврамовске, једно је средиште и један је почетак свијета, видљивога и невидљивога. Један је начин истинског јединства и постојања: начин живота једнога Бога. Али, хришћански Бог је нешто много више и другачије од других религија: Бог као Света Тројица. Један Бог, а три Личности. Не самац Бог, већ заједница личности, заједница љубави. Он ствара човјека као заједницу, ствара га по свом лику и призива га да буде у заједници Тројичне љубави. Бог ствара свијет да би био у заједници љубави са њим, односно Бог ствара свијет да постане Црква. Тројично јединство – то је Црква.”

Као биће између Бога и твари, човјек је требао да сједини свјетове, али доживио је неуспјех. Но, Онај који је Љубав, не одустаје од дјела својих руку и чини све да сједини и врати себи. Спасење, враћање у јединство, заједницу са Богом, подсјетио је отац Александар, почиње од праоца Аврама, који је повјеровао Богу и послушао Његов позив.

“И тако је склопљен савез. То је праслика и почетак Цркве Божије или, можемо рећи, старозавјетна Црква. Његови потомци, који су остали вјерни том Савезу, су чланови савезне заједнице. Изабраници, изабрани народ, али не да би били привилеговани у односу на друге народе, него да буду носиоци истине која треба да се открије свим народима. Они су свети народ, царско свештенство, иако су они реално грешни људи. Свети су зато што су сви позвани да буду свети по мјери јединог Светог: Будите свети јер сам ја свет Господ Бог ваш. То је радикални позив на другачији начин постојања: свето живљење. Историја Израила је била стално отпадање од тог пута и опет враћање кроз покајање Богу”, нагласио је јереј Александар.

По његовим ријечима сва историја старозавјетне заједнице била је припрема и праслика оног што ће се остварити у Новом савезу Бога и човјека. Оваплоћењем самог Слова, Логоса Божијег, Његовом животворном смрћу и васкрсењем, отворио се пут измирења и сједињења: “Христово дјело је домострој спасења, односно излечења, исцељења пропалог и отуђеног човјека. Он је темељ и јединство Цркве, он је крајеугаони, драгоцјени, изабрани камен који полаже Бог у Сиону, на коме се гради света, духовна грађевина – Црква.”

Господ је установио Цркву, којој ни врата адова неће надвладати, оставио је мало стадо ученика, али заједницу конституише, саставља Дух Свети у догађају Педесетнице. Исус одлази, али шаље Духа Утјешитеља да уведе апостоле у сву истину и да све људе призове у јединство, соједињеније. Господ то иште у првосвештеничкој молитви Оцу: Да сви једно буду, као ти, Оче, што си у мени и ја у теби, да и они у нама једно буду да свијет вјерује да си ме ти послао. И славу који си ми дао ја сам дао њима, да буду једно као што смо ми једно.

“Јединство Цркве није, дакле, последица смишљања, разрађене тактике и људског планирања, умовања, већ одсјај тајанственог тројичног јединства. Оно што вјековјечно по природи постоји у односу трију Божанских Личности, даје се по благодати животу свих људи. Слика Божија је света Црква, јер исто јединство које има Бог остварује међу вјернима, каже Свети Максим Исповједник”, бесједио је свештеник Лекић.

У даљем излагању отац Александар је поучио сабране да је старозавјетни позив, односно звање (клисис) изабраника, исто и у Новом савезу: Будите савршени као што је савршен Отац ваш небески: “Димензија старозавјетне заједнице (еда) постоји и у Новом: еклисиа. Сазивање ради скупа, скупштине, заједнице, јединства. Скуп не само одређене класе, рецимо елитне (архонти у вули), или само богатих, или одређеног пола (мушког или женског), већ сабор јединства, читавог народа Божијег (демос). Међутим, за разлику од старозавјетног Закона који је имао обрезање мушких чланова као знак Савеза, у Новом имамо као тајну уласка у заједницу Цркве – крштење сваког мушкарца и жене, ново рођење одозго у име Тројичног Бога, када умиремо са Христом гријеху и васкрсавамо за живот вјечни. За разлику од старозавјетног помазања само царева и пророка, овдје имамо печат дара Духа Светог на сваког човјека који тако постаје помазаник – мали христос, носиоц божанске свјетлости. Оно што је било битно тада, али и данас, народност – и то се превазилази јер се ствара нови народ, хришћански род чија је отаџбина, не царство овог свијета, него држава Божија. Јер се и једним Духом сви ми крстисмо у једно тијело, били Јудеји или Јелини, или робови, или слободни; и сви смо једним Духом напојени… А ви сте тијело Христово, а удови понаособ. Црква – то је нова твар.”

Старешина цркве Свете Тројице у Будви је посебно истакао да је врхунски догађај јединства – догађај Цркве, тајна сабрања, тајна благодарења – Света литургија, дјело народа Божијег. То је сабор на једном мјесту расијане дјеце Божије на коме се благосиља чаша и ломи хљеб. Причешћују се сви, остварује се заједница Тијела и Крви Христове и постајемо један богочовјечански организам. ”Јер један је хљеб, једно смо тијело многи, пошто се сви од једнога хљеба причешћујемо”.

“То сабрање укључује не само живе него и упокојене хришћане, Богородицу, анђелске силе и светитеље. Повезује прошлост, садашњост и будућност. Црква се показује као јединствена стварност, земаљска и небеска, видљива и невидљива, људска и божанска. Гдје је Црква, тамо је Дух, а гдје је Дух, тамо је Црква, записао је Свети Иринеј. Црква Божија је заправао непрекидна Педесетница, догађај изливања, напајања божанским енергијама сабраног народа. Дух Свети све обједињава и сједињује својим дејством, али као дух слободе сваком се даје као посебан, другачији дар, јер је сваки човјек непоновљив и јединствен. Он чини да Црква постоји као јединство у различитости дарова и служби у њој”, објаснио је о. Лекић.

Истичући да је јединство прве заједнице ученика, рођене у велики дан Педесетнице, имало и свог видљивог представника и вођу – апостола Петра, отац Александар је подсјетио да је врло брзо у свакој локалној заједници одређено једно лице да буде на челу: епископ – надзиратељ. Појаснио је да је то лице увијек предстојатељ одређене заједнице одређеног мјеста, а никако изоловани појединац са привилегијама (проблем титуларних епископа): “Он је слика Христова у Цркви. Он је на мјесту Христовом у Цркви и као такав сажима сабор вјерних. Нико без његовог знања не треба да ради ништа у Цркви. Тамо гдје је епископ са презвитерима, ђаконима и вјерним народом – то је саборна, католичанска Црква која има пуноћу вјере. Епископима је дато да предстоје на богослужењу (некада је свака литургија била са епископом), али и да будно чувају апостолско предање, тојест једну и исту вјеру апостолску, вјеру једанпут предану светима. Зато су епископи суштински сви једнаки, а ту једнакост не могу нарушити разне почасне титуле које стварају хијерархију епископа.”

Иако су створене многе Цркве широм свијета, које су свака понаособ католичанске, односно потпуне, Црква остаје једна. Наиме, како је образложио, постојање бројних локалних Цркава, које самостално управљају, тиче се само спољне организације и не прави сметње унутар њеног духовног јединства: ” Унутарње, духовно јединство, које прожима Цркву, свој израз налази у заједничком исповиједању вјере у пуноћи Тијела Цркве, учешћу у истим тајнама и управљање према истим канонима. Крштење у једној Цркви признаје се свугдје у православној васељени, па зато можемо учествовати у евхаристији у другој Цркви на крај свијета. Исто тако, ако је некоме одузет свештенички чин у једној Цркви, то ће поштовати све православне Цркве.”

У наставку предавања осврнуо се на угрожавање јединства вјере и поретка, које је присутно још од апостолских времена. Подсјетио је да су се у свим временима јављали расколи и јереси који су нарушавали јединство, сам идентитет Цркве. Зато је Црква својим саборима епископа се супроставила разним одступањима од истине и одбранила чистоту вјере. Кроз историју су настали и велики расколи који до данас, поред бројних покушаја, нажалост нису превазиђени: раскол после 3. и посебно 4. Халкидонског сабора (Копти, Јермени, Сиријци), и западни римски раскол.

“Православна Црква у новије вријеме своје историје суочава се са два озбиљна проблема који угрожавају њено јединство: проблем аутокефалије и проблем јурисдикције у дијаспори. Иако се ова два питања тичу спољне организације Цркве, она нису уопште безазлена. Да је тако, показала су и најновија дешавања у Православљу, која прерастају у озбиљну кризу”, примјетио је свештеник Лекић.

Јереј Александар Лекић је казао да иако новији израз, аутокефалија као стварност постоји од најранијих времена и да тај термин, настао комбинацијом двије грчке ријечи: автос и кефали, означава Цркву одређене области која има право избора сопственог поглавара, то јест сопственог примата: “Настала је као повезивање Цркава одређене области у којем је епископ престоног града провинције имао мјесто првог. Тако и настаје митрополијски, а доцније и патријаршијски систем. Златно правило односа између епископа једне области изражено је у 34. Апостолском правилу: Епископи свакога народа треба да признају првога од њих и да га сматрају као главу, и ништа важнијега да не предузимају без његовога знања, него сваки нека предузима само оно што се тиче његове епархије и подручних места. Али ни онај први Eпископ нека не чини ништа без знања свију осталих Eпископа. Јер ће тако бити једнодушност и прославиће се Бог кроз Господа у Светом Духу, Отац и Син и Свети Дух. Овај канон нас подсјећа на значај светотројичног темеља Цркве”.

Даље је појаснио да иако сам појам аутокефалије носи у себи принцип одвајања, то не значи да он угрожава јединство Цркве: “Напротив, он може бити пројава јединства, као што је било са нашом помјесном Српском црквом која је добила статус аутокефалне Цркве од Цариграда, на молбу Светог Саве, прије више од 800 година. С друге стране, данашњи примјер рехабилитације расколника и давања тзв. аутокефалије Православној цркви Украјине од стране Константинопољског трона, представља директни упад у територију друге Цркве и атак на канонски поредак. Тим чином Цариградски патријарх ништа није ријешио, већ је погоршао стање и продубио подјеле у оквиру Православља. Саморазумијевање Цариградског патријарха и његове улоге у прошлости, али и садашњости и будућности, које све више личи на принцип првог без једнаких, примус сине парибус, носи са собом велике последице за будућност Православља.”

Говорећи о проблему јурисдикције у дијаспори, објаснио је да је он настао сеобама православних вјерника у Америку, Западну Европу, Аустралију и друге земље, јер су сви они правили храмове и оснивали парохије и епархије у дијаспори као дио своје матичне Цркве у отаџбини. “Тако је настао проблем преклапања јурисдикција, односно постојања неколико епископа у једном истом мјесту. С обзиром да служба епископа по себи обједињује цјелокупну заједницу одређеног мјеста, у једном одређеном мјесту може бити само један епископ, кроз кога су вјерници интегрално уједињени са Католичанском црквом. Тај принцип, јасно формулисан 8. каноном Првог сабора, дубоко је богословски утемељен и односи се на саму суштину Цркве, па је тако неодвојив од саме суштине Православља”, казао је о. Александар.

“Као Христови ученици у 21. вијеку, осјећамо се у овим смутним временима често збуњени због свих несугласица и неслоге међу православном браћом, са пуно неодговорених питања, због јаза између теорије, оног идеалног, и праксе, оног реалног. Посебно боле поменути расколи, подјеле, које доводе до престанка комуникације, причешћа, заједнице. Земаљска Црква постоји у стању ишчекивања, она је на путу. Она већ јесте Тијело Христово, и отуд је савршена и безгрешна; а ипак зато што су њени чланови несавршени и грешни, мора непрестано, парадоксално говорећи, постајати оно што јесте, стремити том идеалу који је њен темељ и тежити да га оваплоти. Зато се и молимо на свакој служби: За мир свега свијета, за непоколебивост светих Божјих Цркава и сједињење свих. Ова пуноћа јединства Цркве, оствариће се коначно у Царству Божијем, када ће Бог бити све у свему”, поручио је на крају свог излагања јереј Александар Лекић, старешина цркве Свете Тројице у Будви.

Вече под називом “Јединство Цркве”, посвећено стогодишњици поновног васпостављања јединства Пећке патријаршије, одржано је у оквиру црквено-народне манифестације “Дани Светог Јована Владимира”, која се традиционално организује у славу Божију, а част небеског заштитника града под Румијом.

https://mitropolija.com/2022/06/08/o-aleksandar-lekic-jedinstvo-crkve-je-odsjaj-tajanstvenog-trojicnog-jedinstva/

Уз Божју помоћ, браћо и сестре, почећемо помало да читамо и да анализирамо текст Свете литургије. Зашто сам за тему наших разговора изабрао Литургију? Зато што Црква све нас позива да свакодневно учествујемо у великој Тајни која се одвија на Божанској литургији, на проницање у дубоки смисао самог свештенодејства. Несумњиво, треба добро да разумемо све оно што чујемо и видимо на богослужењу, у чему учествујемо, треба да знамо на који начин се обавља Света литургија.

Оци Цркве кажу да свет постоји док се у њему служи Света литургија. И као што је обављање Литургије највећи догађај у животу целог света, тако се и наше учествовање у Светој литургији може назвати највећим догађајем у нашем животу. Кад кажем „учествовање“ под тим не подразумевам да само стојимо у храму, слушамо, гледамо и пратимо шта се дешава на служби. Не, говорим о нашем стварном учествовању у главном догађају Литургије – о Причешћивању Светим Тајнама Христовог Тела и Крви.

Незамисливо је да се хришћанином сматра онај ко се не причешћује Светим Телом и Крвљу. Чак постоји правило: ако хришћанин не дође на Литургију три недеље заредом, он треба да буде одсечен од тела Цркве и тек кад принесе покајање прима се назад под окриље Цркве. Зашто је Црква издала такво правило? Зашто је толико важно причешћивати се? Причешћујући се ми постајемо јединствени са Христом. Од својих прародитеља смо наследили сву немоћ пале људске природе. Обратите пажњу: нисмо наследили кривицу због греха који је пре толико хиљада година учинио Адам, већ немоћ природе оштећене грехом, последице пада наших прародитеља у грех: страственост, мешање с грехом, помраченост ума, губитак непрестаног сећања на Бога. Сад треба да постанемо деца Новог Адама – Христа. Ово се постиже захваљујући нашем крштењу и даљем сталном учествовању у Тајни Божанске Евхаристије. Међутим, да бисмо учествовали у Евхаристији треба да будемо на известан начин припремљени за то. Тако не можемо да се причешћујемо ако за то постоје неке препреке, на пример, неисповеђени грехови, злобно и непријатељско понашање у општењу с ближњима.

Да бисмо се причестили Светим Тајнама треба да присуствујемо Литургији (бар само на њој, да не помињем друге службе). Међутим, не да присуствујемо као гледаоци или слушаоци, већ као учесници у свештеној радњи, као учесници у догађају Христовог доласка. Ми постајемо заједничари благодати која у том тренутку испуњава цео храм. Кад бисмо очима душе могли да видимо колико благодати испуњава храм за време служења Литургије трчали бисмо у храм што брже можемо, ништа нас не би спречавало да присуствујемо служби.

Дакле, отворимо сад текст Литургије Јована Златоустог и почнимо да читамо.

Литургија почиње од ђаконовог возгласа: „Благослови, владико.“ Ђакон у име свег окупљеног народа подстиче свештеника на то да приступи служењу Свете литургије.

Јереј свештенодејство започиње возгласом: „Благословено Царство Оца, и Сина, и Светога Духа, сада и увек и у векове векова.“ Другим речима, нека буде прослављено Царство Оца, и Сина, и Светога Духа, сад и увек и у бескрајне векове.

Света Литургија се служи ван времена и простора и уводи нас у другу реалност, води нас право код Бога Оца. Зато ову службу почињемо тако што благосиљамо и прослављамо Царство Оца, и Сина, и Светога Духа – Царство Свете Тројице.

Шта човек може да каже Богу? Шта може да Му принесе? Ништа. Од свега што имамо, немамо ништа своје. А ни Богу ништа наше није потребно. Шта можеш да принесеш Богу? Свећу? Кандило? Просфору? Тамјан? Богу ништа од тога није потребно. Све што чинимо, заправо не чинимо за Бога, већ за саме себе. Кад градимо храм, осликавамо га фрескама, сликамо иконе, служимо Литургију, ми то не чинимо за Бога, већ за себе. Због тога што то није потребно Богу, већ је нама самима потребно да имамо храмове за молитву, да целивамо свете иконе.

Ипак, постоји једна-једина ствар коју можемо да принесемо Богу, иако Богу ни то није потребно. Шта је то? Расположење наше душе да прославља Бога, да Му благодари, да благосиља Његово име у све векове, по речима Псалмопојца: „И благословићу име Твоје увек и у век века“ (Пс. 144: 1). За човека нема већег дела него да благосиља име Бога. Пошто је слободан човек, на несрећу, има трагичну могућност не само да благосиља име Божје, већ и да хули ово име. Све зависи од људске воље, од тога шта човек бира за себе.

Бог нас је створио због Своје безграничне љубави, желећи да уживамо у Његовој љубави. А како можемо да уживамо у Његовој љубави? Прослављајући Његово свето име. То је велика привилегија коју нам је Бог дао. Није случајно што се Божанска литургија назива још и Божанском Евхаристијом, односно, у преводу с грчког Благодарењем. Наш однос према Богу се може назвати правилним у случају да не само да Га молимо да нас помилује, видећи да се налазимо у дубини зала, већ ако и славословимо, и благодаримо свом Творцу. Непрестано славословљење Божјег имена је оно што нас заиста ослобађа власти греха, постепено доводи до савршенства и служи као израз наше духовне зрелости.

Славословљење Бога је изузетно важно за људе данашњице кад човечанство пати од бича чамотиње и неуропатија. Сви смо ми врло нервозни, чим се нешто деси одмах вичемо: „Не дирајте ме!“, „Оставите ме на миру!“. Желим да знате: сад су чак и научници доказали следећу духовну истину. Ако човек научи да у свом животу непрестано понавља: „Слава Теби, Боже! Слава Теби, Боже!“ – живот оваквог човека се из корена мења, чак и ако он има на хиљаде разних проблема, невоља и несрећа. Реченица „Слава Теби, Боже!“ на душу делује попут лековитог балзама, који горчину и сирће који испуњавају нашу душу, претвара у неизрециву сласт. Сирће се претвара у слатко вино. И обрнуто: роптање, незадовољство, чамотиња и чемер, кад почињемо да говоримо: „Ох, како је код мене све ужасно лоше. Не могу више. Немам више снаге. Боље ми је да умрем него овако да живим...“ доводе до тога да ће се, чак и ако се у нашој души нађе мало слатког вина, оно врло брзо претворити у сирће. Зато је за човека врло значајно да ли је расположен да славослови Бога.

Црквени устав налаже да се Света литургија служи стојећи – за време Литургије и свештеник и људи који се моле стоје усправно. Ми не падамо ничице на земљу, ка што се то ради у другим религијама, већ стојимо усправно и као деца гледамо у свог Оца лицем у лице. Бог жели да ми будемо Његова деца, а не слуге, зато се на Литургији молимо стојећи, клечећи само у појединим изузетним моментима службе.

Ми славословимо Бога, а Он нам на наше славословље одговара Својом благодаћу.

Понављам, ми, хришћани, имамо највећу привилегију да благосиљамо име Божје, Царство Оца, и Сина, и Светога Духа. Овакво славословље нас изводи из стихија овог света и уводи у нову реалност – у реалност Бога.

„Благословено Царство Оца, и Сина, и Светога Духа.“ Зашто се говори о Царству, зашто се Бог назива Царем? Зато што је у стара времена цар, долазећи на царство у неком граду, царевао над свим што у њему постоји. Све што је постојало у граду припадало је њему и сви становници су били његови поданици. Тако и кад се Христос зацари у нашој души, све што имамо – ум, срце, тело, цело наше биће – све припада Њему. Све се освећује кад Бог царује у човековој души. У мом животу нема и не сме бити ничега што је ван капије Царства Оца, и Сина, и Светога Духа. Ми треба пажљиво да пазимо на то да све у нашем животу, од почетка до краја, буде обасјано светлошћу овог Царства. Наша савест треба да сведочи о томе да над нама царује Христос, да пребивамо у Његовом Царству.

Сећам се једног догађаја из нашег монашког живота. Наш блаженопочивши отац Јосиф Ватопедски је причао о себи да је, док је био искушеник код преподобног Јосифа Исихасте сваке вечери, кад би се братија разишла по келијама да обаве ноћно правило, самом себи постављао питање: „Да ли је оно што сам данас помислио, рекао и учинио запечаћено благословом Божјим? Да ли носи на себи благослов мог старца? Да нема нешто што сам сакрио од старца, можда чак и нехотице?“ И ако би му савест посведочила да ништа није сакрио од старца, да је све учинио по старчевом благослову, могао је мирно да се прихвати молитве. Ако би га савест прекоревала за неку самовољу, он је одмах журио да оде код старца и да му све исприча, тако да ништа не спречава благодат да дође код њега за време правила. Треба рећи да су сви оци Цркве уопште били крајње пажљиви и строги према чистоти савести.

Испричаћу вам још два догађаја из живота једног великог савременог подвижника за којег је у то време мало људи знало, пошто није примао посетиоце. Познавали су га само малобројни монаси, укључујући наше братство, пошто је он био духовни брат нашег старца. Говорим о преподобном Јефрему Катунакијском, овом великом духовном гиганту који се прославио посебно строгим чувањем савести. Он је заиста био невероватно строг према својој савести. Није с њом ступао ни у најмањи компромис, није дозвољавао себи ни за јоту да скрене од закона савести, поштовао је и његов дух и слово. И због тога га је Бог удостојио обилне благодати.

Једном је отац Јефрем дошао из Катунака у Нови Скит где смо ми живели, поразговарао је с нашим старцем и пре него што су се растали хтео је нешто да запише. Наш старац му је дао оловку. То је била најобичнија хемијска оловка, не неки модерни „Parker“, већ обичан „Bic“. Истина, у то време су хемијске оловке тек улазиле у широку употребу. Отац Јефрем је нешто написао и враћајући оловку рекао: „Оче Јосифе, како ти је лепа оловка!“ Наш старац је на то одмах одговорио: „Узми је, оче. Имам још једну. Кад одем послом у свет могу још да купим.“ (Треба рећи да отац Јефрем никад није излазио у свет.) Отац Јефрем је узео оловку, опростио се од нас и вратио се на Катунаке. Кад је одлазио од нас већ је падао мрак. Пут није био пријатна шетња по морској обали, већ су то биле планинске стазице које су водиле горе-доле. Ако је време било лепо и ако човек брзо хода требало му је најмање сат и по – два.

Пала је ноћ. Ми смо по обичају обављали ноћно правило молећи се по бројаницама. Негде око поноћи зачули смо куцање на вратима наше колибе. Ко ли лута у ово време? Отварамо врата – на прагу стоји отац Јефрем. Улази и каже обраћајући се нашем старцу:

– Оче Јосифе, враћам ти оловку. Не треба ми.

– Шта ти се десило?

– Молим те, узми је. Узео сам је без благослова. А пошто сам поступио самовољно сад не могу да служим Литургију. Осећам да ми је то препрека да служим.

Убедио је оца Јосифа да узме оловку. Видите, отац Јефрем је дошао код нас, после је отишао на Катунаке, па се вратио код нас, онда је опет отишао на Катунаке. Израчунајте колико је времена потрошио на пут. Практично целу ноћ. Други човек би на његовом месту могао да каже себи: „Па добро, сутра ћу вратити оловку. Није страшно ако једну ноћ остане код мене у колиби. Нећу је користити.“

Међутим, отац Јефрем није могао тако да поступи – осетио је у себи да се веза с Божанском благодаћу у његовој души прекинула због тога што је дозволио себи оно што је по његовом мишљењу било самоугађање, самовоља. Оцу Јосифу је објаснио да није добио благослов од свог старца за то да узме оловку. Међутим, у то време је његов старац, отац Нићифор, већ патио од старачког слабоумља (Алцхајмерове болести). Отац Јефрем је био савршени послушник због чега је и постао велики светац данашњице.

Други пут је отац Јефрем сишао из Каруље у пристаниште да би послао писмо. Кад је чамац пришао пристаништу отац Јефрем је ускочио у њега. Чамџија је у том тренутку разговарао с другим монахом и није приметио оца Јефрема. Отац Јефрем је дао писмо једном путнику, али није стигао да изађе из чамца, а чамџија је већ испловио с пристаништа. „Благословени, пусти ме да изађем,“ – молио је отац Јефрем. Чамџија је био мирјанин, прост, груб човека који је падао у гнев. Наљутивши се на оца Јефрема зато што мора да се врати на обалу чамџија је почео да виче и да га грди. Кад се отац Јефрем вратио у своју келију на Катунаке савест је почела да га прекорева због тога што је наљутио чамџију. „Наљутио сам га и саблазнио, како сад да служим Литургију?“ – размишљао је. И у дубоку ноћ је кренуо с Катунака у скит Свете Ане где је чамџија живео. Пут који води до тамо је опасно стрм, човек се уплаши кад помисли на њега. А после је још требало да се пење у повратку. Без обзира на то отац Јефрем је дошао до места где је живео чамџија и начинио је метанију:

– Опрости ми. Наљутио сам те јутрос.

Овим примерима желим да покажем да Божји људи увек желе само једно – да Бог буде Цар над свим поступцима у њиховом животу, над самим њиховим бићем. Они не подносе да било шта у њиховом животу буде ван капије Царства Божјег. И ми, живећи у свету, треба да обратимо пажњу на то. Понекад стичем утисак да је код многих од нас душа на неки начин подељена унутрашњим преградама, да има неколико одвојених соба. Једна соба је соба наше побожности, нашег црквеног живота. Друга соба је соба нашег световног живота. У овој соби се понашамо потпуно другачије у поређењу с оном првом, као да стављамо другу маску. Трећа соба је соба нашег посла. Дешава се да видиш човека у храму – он је благ, миран и пријатан у разговору. После га видиш на послу – неприступачан је, мрачан и намрштен. Просто пожелиш да му кажеш: „Па осмехни се? Шта ти се десило? У храму си био потпуно другачији.“ Човек се сасвим другачије понаша код куће, у кругу породице. Другачије се понаша за воланом аутомобила. Аутомобил је такође својеврсна соба наше душе. Колико пута сам имао прилике да чујем на исповести: „Оче, кад возим кола често псујем и грдим друге возаче.“ Није могуће да човек жели да се благодат Божја зацари у његовој души ако је она подељена на делове, на мноштво соба. Пре свега треба да стекне унутрашњу целовитост, унутрашње јединство. И твоја уста, и твој ум, и твоји поступци – све у теби треба да буде осењено благодаћу Божјом.

Човек који је стекао благодат Божју не мења се кад се промени атмосфера и окружење. Све у њему – мисли, речи, поступци, како тајни тако и јавни, како они које чини насамо, тако у они које чини пред другима – остају исти, не мењају се. Оци Цркве су инсистирали на томе да не смемо бити непостојани и променљиви ко год да се нађе пред нама, где год да се нађемо. И ако будеш пред милионском гомилом људи треба да останеш исти, да се понашаш исто. Кад си сам осећај се као да те гледа цео свет. А кад те гледа цео свет осећај се као да си сам. Свуда и увек осећај присуство Бога и ничег другог осим Њега.

Пред моћницима овог света, пред онима од којих зависи твоје спољашње благостање или пред онима којих се бојиш немој бити ласкавац, немој мењати своје понашање, него се према свима једнако опходи – буди смирен. Не говорим о комплексу ниже вредности, већ о племенитом смирењу деце Божје.

Овакво понашање на мене оставља изузетно снажан утисак. Видео сам ово смирење код светих подвижника данашњице код којих су на састанке долазила различита лица на високим дужностима: премијери, председници, људи чија су имена позната целом свету. Приликом општења с оваквим посетиоцима у понашању подвижника није се могла запазити ни сенка промене, ни сенка улизиштва или сервилности. Они су с духовном племенитошћу примали сваког посетиоца и разговарали су с њим без обзира ко је то био. Сервилност им је била непозната. Због тога је Бог царовао у њиховој души, у целом њиховом бићу. Могло се видети како су били испуњени благодаћу. Сећам се, кад сам посматрао ове свете људе видео сам да је чак и њихова одећа одисала благодаћу. Носили су најпростију, стару и похабану одећу. Међутим, и ова одећа, и келија подвижника, и њихове ствари – све је одисало великом багодаћу.

Исто је било и с древним свецима. За светитеља Василија Великог се каже, на пример, да је приликом ходања незнатно храмао. Исто се говори и о земљацима светитеља, Кападокијцима (Кападокија је завичај светитеља Василија): сви су помало храмали. Толико су се угледали на свеца! Тако огроман утисак је на њих остављала његова личност! Светитељ Василије је био хром због болести ногу, а Кападокијци су храмали по угледу на њега, пошто је благодат скривена у његовој души на њих остављала такав утисак да су се угледали и на спољашње понашање свеца.

И савремени свети подвижници су на посетиоце остављали тако дубок утисак да се могло видети како људи почињу да се угледају на њих и у неким спољашњим стварима. Узрок оваквог утиска је била огромна благодат која се није изливала само од светих подвижника, већ и од свега што је било око њих: од њихове одеће, тачније од рита које су носили, од њихове келије, од трупаца које су користили уместо столица, од свега осталог. Ово сведочи о томе да човек за Цара у свом животу има Христа Који царује над целим човековим бићем – његовим умом, срцем, речима и делима. Зато се дешавало да људи попију чашу воде код старца Пајсија, па после кажу да никад и нигде нису пили тако укусну воду. Или, на пример, ходочасници често хвале манастирско јело и како је укусно спремљено. А како је спремљено? Без уља, на води. Управо благодат све чини дивним.

Понекад имам прилике да одем на различите манифестације у богате куће или луксузне хотеле. Човек ту види луксуз као из бајке и мисли: „Сав овај луксуз се ни по чему не може упоредити с убогом келијом старца Паисија.“ А каква је била његова келија? Собица са земљаним подом. Кревет је сам склепао од дасака и више је личио на ковчег него на кревет. Столицу је такође сам направио. А за писање је уместо стола користио комад даске који је стављао на колена. Имао је још и стари сат да пази на време и неколико папирних икона причвршћених за зид. Све то је било поцрнело од дима из пећи и од свећа које су код њега стално гореле.

За време једног од наших путовања по Русији посетили смо Ермитаж и видели одаје царице Катарине. Боже мој, каквим се луксузом окружила ова жена! Не могу да схватим како је могла да живи у свему томе. Међутим, рекао сам: „Кад би ме неко на једну ноћ закључао у ове одаје ја бих полудео!“

Кад нема благодати Божје све је мртво, све је заморно. Узмите најлепши дворац – ако у њему нема Бога, то није дворац него гробље. Живот у таквом дворцу ће те убити. Сместите Бога у најпростију колибу каквих је у прошлости било много, која се састојала од једне заједничке собе у којој су људи и кували, и јели, и спавали – ставите у њу икону, окачите кандило, почните да се молите и ова колиба ће се претворити у рај. Тако диван рај да ћете узвикнути: „О, кад би сви људи спознали радост и благослов какви постоје у овој колиби!“ Кад је Бог присутан све постаје благослов, зато што Бог влада над свим.

„Благословено Царство Оца, и Сина, и Светога Духа“ – Царство Свете Тројице у Чије име смо се крстили – „сада и увек и у векове векова.“ Овај други део реченице често чујемо на богослужењу, између осталог, и на Светој литургији. Зашто тако често понављамо ове речи? Зашто што све што се дешава на Светој литургији нема крај, него је вечно. На Литургији се не дешава нешто обично и земаљско, већ вечно и непролазно. Кад отворим уста и благосиљам име Бога, ово благосиљање Бога је вечно и бескрајно. Реч која излази из мојих уста не умире, ничим се не ограничава.

Један мој друг јеромонах је поделио са мном духовно искуство које је доживео. Причао ми је шта му се десило кад га је Бог удостојио да добије велики дар свештенства и кад је почео да служи своју прву Литургију. Стао је испред престола у малој светогорској цркви (у скитовима на Атосу храмови су по правилу врло мали, престоли у њима су такође мали и најчешће се налазе у апсиди олтара) и изговорио возглас: „Благословено Царство Оца, и Сина, и Светога Духа, сада и увек и у векове векова.“ Чим је изговорио овај возглас по благодати Божјој се у духу удостојио да види како се отворио кров храма и како су се речи које је изговорио прострле у векове векова.

У том тренутку је доживео вечност. Замислите да се пред вама одједном отворио прозор у вечност који нема крај, али коју ви ипак можете сву да сагледавате. Не онако као што обично видимо предмете испред себе само до одређеног места, већ даље од свега што је скривено од нашег погледа пошто је моћ вида ограничена. Мој друг је осетио свештени страх: колико је велико изговарати реч која се простире у векове векова.

Реч је нетрулежна, бесмртна и бесконачна. Благослов имена Бога садржи велику благодат. Хајде, ипак, да размислимо о следећој ствари: не само да се благослов имена Божјег простире на читаве векове, већ се и све наше друге речи (празнословље, псовке, шале) такође простиру у векове векова. Како пажљиви треба да будемо према својим речима!

Врло брзо након што ми је друг испричао овај догађај прочитао сам како је један научник доказивао да реч коју човек изговори не нестаје. Могуће је, говорио је, изумети апарат који ће хватати све речи које су икад изговорене тако да ћемо моћи да чујемо речи које је Сам Христос изговорио пре две хиљаде година. Мислим да неће бити ништа чудно ако овакав апарат заиста једном буде изумљен и ако чујемо Христов глас. Међутим, за нас није од нарочите важности хоће ли га изумети или не. Важна је друга ствар: захваљујући томе што се наше прослављање Бога простире у бесконачност, ми и сами постајемо бесконачни и то нас наводи на то да будемо свесни колико је за нас важно да имамо могућност да благосиљамо Бога и да ступамо у другу реалност – реалност Свете литургије. Као што сам већ рекао Света литургија је главно дело Цркве која постоји због тога да би се служила Литургија. Литургија је дело цркве од првостепене важности. Све остало је секундарно и чини се само да би нас довело до Свете литургије, до служења Богу. Све остало, ако се остварује је добро, ако се не остварује – свет без тога неће пропасти. Свет не може да постоји једино без Свете литургије.

Лимасолски митрополит Атанасије

https://srpska.pravoslavie.ru/139983.html

Бесједа блаженопочившег Митрополита Амфилохија у Цркви Свете Тројице у Грбљу, 7. јун 2009. године

У име Оца, и Сина и Светога Духа. Она чудеса, драга браћо и сестре, којима је Бог јављао Себе и откривао људима, народима и овоме свијету, много догађаја који су се збивали од настанка свијета и сваки од тих догађаја, на свој начин, посвједочује и свједочи велику и свету тајну да овај свијет не постоји сам од себе, него да у њему, иза њега, у његовим дубинама, се скрива нека велика и света тајна, тајна Онога који је обликовао овај свијет. Свети боговидац Мојсије, сагледавши и проживевши ту велику и свету тајну, он је записао, на почетку Откривења Божијег, оне ријечи: ,,У почетку, створи Бог небо и земљу и земља бјеше без обличја и пуста.”И додаје боговидац и богозналац Мојсије: ,,И Дух Божији носаше се над водама.” Не само што је боговидац сазнао за несазнајну тајну за људски ум, надахнут Духом Божијим, него је сазнао и другу тајну: да та свеукупна Божија творевина саздана је руком и силом Духа Светога. И благодарећи тој сили Духа Светога све дише што дише и све живи и што живи и без Њега ншта не може живјети или постојати, без те силе Духа Светога.

Записао је исти пророк да, када је Бог створио човјека, узео је прах земаљски и обликовао људско биће и додаје пророк: ,,Задахнуо је дахом живота.” Тако је био од праха земаљског, али је она сила унутарња човјекова, оно што чини човјека човјеком, и што и праху даје живот и чини га чудесним, јесте тај дах и то задахнуће, оно што ми називамо духом или душом у човјеку. И човјек испуњен силом Божијом и свеукупна Божија творевина испуњена силом Божијом, на тој сили Божијој почива све и њоме живи све што постоји. Међутим, та велика света и тајна и сва догађања којима Бог јавља Себе и којима потврђује овај свијет, да се не поколеба, све те тајне догађања сабрале су се у оној великој и светој тајни која је нас сабрала данас у овај свети храм и то овај преосвећен свети храм. Чуло смо из Дјела апостолских како се догодило, када се напунило педесет дана послије Христовог Васкрсења, да се у виду великог вјетра појавио Дух Свети на Гори сионској и како је у виду огњених језика Дух Свети сишао по обећању Христовом на сваког појединачно од оних који су били ту сабрани. И они, испуњени Духом Светим, проговорили језицима свих оних који су били сабрани у велики празник Јерусалимског храма, у Јерусалиму, језиком Мићана, Сијанаца, језиком из Египта и других крајева, па су се сви дивили откуда то да ти прости галилејски рибари знају без да су учили језике, без школа и универзитета, да су проговорили њиховим језицима.

Сила Духа Светога, која их је посветила, она им је дала ту снагу да говоре различитим језицима и та сила Духа Светога која се разгорела у њиховим срцима, покренула их је и они су кренули по заповјести Христовој, да обилазе читави свијет и да проповједају Христа Господа распетога и васкрслога, да буду свједоци Његовог Васкрсења и свједоци да се испунило Његово обећање да их неће оставити саме када се вазнесе на небеса, него да ће им послати Духа Утјешитеља, који ће их увести у сваку истину, као што се догодило на овај дан, на свети Духовдан.

Био сам, негдје 2000. године, у светом граду Јерусалиму за овај празник, када је сва Црква васељенска прослављала двијехиљадегодишњицу Рођења Христовог, двијехиљадегодишњицу Цркве Божије и њеног постојања. Били смо и служили вечерње на Гори сионској, на оном мјесту гдје су били сабрани ученици Христови, педесет дана послије Његовог Васкрсења. Тако нам то описују Дјела апостолска. Рекли су ми прије тога, али сам се и сам увјерио, да сваке године на овај дан, када се служи вечерње, онда, као што је вјетар дувао прије појаве Духа Светога на Педесетницу, сваке године исто тако дуне вјетар и данас као да видим маслине на васиони. Дувао је вјетар, а ми смо читали и пјевали о овом светом празнику, о овом светом догађају силаска Духа Светога на свете апостоле. Кажем овај догађај, он је завршетак и пуноћа свих догађаја од настанка свијета. Он је пуноћа и подстрек јављања. Бог се јављао на разне начине. Јавља се Бог и преко Своје творевине, преко догађаја историјских, јавља се преко великих Божијих људи, изабраника, преко пророка и открива Своју тајну постепено. Па каже један од Светих отаца Цркве Божиje да историја свијета и човјека, да она личи на три велика земљотреса.

Први земљотрес је откривење и јављање Бога, Творца неба и земље, оно што нам је јавио Стари завјет и старозавјетни пророци. Јављање Бога Оца и наговјештај велике и свете тајне Бога Сина, Сина Божијега – Нови завјет од Христовог рођења је други велики земљотрес. Он нам открива другу тајну, односно исту ту тајну, али кроз њену пуноћу јавља нам Сина Божијег јединородног од Оца рођеног прије свих вијекова, кроз кога је све постало што постало. И јављање пуноће свете тајне и јављање Духа Светога и Утјешитеља, који ће јавити и открити сву истину о великој божанској тајни, сву истину о свијету у коме живимо и коначни смисао свега постојећег. Управо тај догађај ми прослављамо, прослављајући Духове, прослављајући јављање пуноће Свете Тројице, прослављајући овај Тројични дан у овај свети дан посвећен Светој Тројици.

Дакле, овај дан открива нам се у пунини, велика и света тајна божанског бића. Отац, Син и Дух Свети, велика и света тајна божанске љубави, Бога као љубави, света тајна која прожима сву творевину, људско биће, која открива наш пут, пут Господњи којим треба да ходимо и открива нам оно ради чега постојимо овдје на земљи, открива тајну царства Оца, и Сина и Духа Светога, царства небескога ради кога се и рађамо на земљи, ради ког је Бог и створио земљу и небо. Царства небеског које је пуноћа свих збивања и свих историјских и људских догађања. Зато, ми се данас радујемо том светом догађају, радујемо се том јављању живога Бога, ми који се крштавамо у име Оца, и Сина и Духа Светога, као што су на Гори сионској апостоли примили сваки појединачно онај пламен Духа Светога, који је сишао на њихове главе, сада се то наставља кроз сву историју до данас и до нас, а сваки од нас, крштавајући се у име Оца, и Сина и Духа Светога, сваки од нас прима печат дара Духа Светога, свету тајну миропомазања Духом Светим. Исту тајну коју сваки од нас појединачно прима, њу су примили свети апостоли на Гори сионској. Свето Миропомазање је свети печат Духа Светога и огањ који се усељује у нас и који нас чини духовесним и богоносним, чини нас истинским носиоцима велике и свете тајне Оца, и Сина и Духа Светога, Бога нашега и, кроз ту тајну носиоцима и свједоцима свих оних других тајни и догађања кроз историју, до данас и до краја свијета и вијека. Господ, у последњи дан овога празника, каже нам Свето јеванђеље, повика гласно: ,,Ко приступи мени, даћу му изворе воде живе, воде која протиче у живот вјечни.” Управо та вода је она вода коју ми примамо постајући хришћани, живећи по заповјестима Божијим, примајући печат дара Духа Светога, носећи ту велику и свету истину о Богу, о човјеку, о свијету, о себи и постајући свједоци те велике божанске истине.

Зато радујмо се што нас је Бог изабрао, између свих земаљских народа, да будемо народ Божији, да будемо запечаћени тим светим печатом Духа Светога животворнога, који нас уздиже, који нас васкрсава, који нас обнавља, који нас уједињује са самим Богом и у исто вријеме нас уједињује, јединством неразоривим, са свима онима који су у Богу живјели и били испуњени Духом Његовим кроз историју и до данас и што нас сједињује једни са другима јединством неразоривим. То јесте Црква Божија која је утемељена у својој новини управо на онај свети храм, када се обновила тајна Свете Тројице и када је на тој тајни саграђена Црква Божија и њоме испуњена и њоме се испуњава из дана у дан, из стољећа у стољеће и тако ће то бити до краја свијета и вијека.

Ваши преци и наши преци нијесу дакле, случајно, подигли овај храм, на овом узвишеном мјесту, Светој Тројици, Оцу, и Сину и Духу Светоме. Сви храмови земаљски, они се обједињују и уграђују у ове и овакве храмове посвећене Пресветој Тројици, као што се и сва догађања и све личности свих светих Божијих људи који су Богу служили уграђују у богочовјечанско тијело, у Цркву Христову. Сви земаљски храмови посвећени светим Божијим људима, Пресветој Богородици, живим догађањима, сви они врхуне на овом и оваквом храму посвећеном Пресветој Тројици, јер све извире из Пресвете Тројице, Оца, и Сина и Духа Светога, све стреми Пресветој Тројици. Све се напаја том водом живота, која отиче у живот вјечни, која јесте Дух Свети. Све стреми томе и стремило је и стремиће до краја свијета и вијека.

Зато Господ нека благослови оне који су саградили овај храм, надахнути Духом Божијим да га посвете Пресветој Тројици. Бог да благослови све они који су у овом храму служили Пресветој Тројици и њима се једино клањали откад је овај храм саграђен, који су се у овом храму крштавали, вјенчавали и опојавали кроз овај храм улазили кроз врата смрти у вјечни живот. Бог да благослови све оне међу вама који су на било који начин допринијели да се обнови овај свети храм и да заблиста својом првобитном љепотом, подигнут у славу имена Божијег, подигнут у славу Пресвете Тројице, Бога нашег, ради нашега просвећења и освећења свјетлошћу Христовог лица вјечном и непролазном свјетлошћу.

Клањамо се Оцу, и Сину и Духу Светоме, Богу нашем и да Му се клањамо и поклањамо у све дане нашега живота и у вијекове вијекова. Амин.

https://mitropolija.com/2022/06/07/radujmo-se-sto-nas-je-bog-izabrao-da-budemo-narod-boziji-zapecaceni-pecatom-duha-svetoga/