СИМЕОН СТОЛПНИК, ПРВИ ОД СТОЛПНИКА ТИМ ПУТЕМ ТЕШКИМ ТРАЖАШЕ СПАСЕЊЕ. У земљи Кападокији, у селу Сисану, живели су благочестиви супружници, Сусотион и Марта, родитељи Светог Симеона, који је био васпитан у хришћанском духу. Још као дете, одлазио је у цркву, а након службе одлазио би он на неко усамљено место и своје слободно време проводио је у молитви.

Напустио је родитељски дом веома рано отишавши у манастир, где се свима покоравао и служио, живећи строго, узимајући храну само једном седмично. Слава светог подвижника разнесе се свуда и почеше долазити многи, чак издалека, доносећи своје болеснике ради исцељења, истеравања демона... И нико ко је дошао к њему, није се вратио празан, него је свако добио оно што је и тражио: неко исцељење, неко утеху, неко корисну поуку. Сви су се радосни враћали својим кућама, славећи Бога Свети Симеон Столпник, када би исцелио некога, увек је говорио: "Прослављај Бога који те исцелио и никако се не усуђуј рећи да те Симеон исцели, да те што горе не снађе".

Временом, све то блаженом Симеону постаде тешко, те он нађе начина да се избави од тога и сазида себи стуб на коме поче живети у посту и молитви. И би први Столпник. Тај први стуб био је висок 6 лаката, а временом му људи почеше дизати један по један стуб (од 12 лаката, 22 лакта, 36...), којима се он као лествицама пењао ка небеском свету, трпећи много на њима од кише. Проведе много година у свом подвигу, одликовавши се и даром пророшства. Чинио је многа чудеса и исцељења за свога живота, те тако би и после његовог упокојења. Када чесне мошти Светога Симеона беху положене на припремљену носиљку, патријарх желећи да узме на благослов неколико длака из свете његове браде, пружи руку, а она му се осуши. Тек након усрдних молитви, рука патријархова постаде здрава. Примивши светитељево тело, мештани Антиохије га однесоше у велику цркву и догоди се много чудеса и исцељења на гробу његовом. На месту где је био његов стуб подигнута је прекрасна крстолика црква и велики манастир, те се тако испуни обећање његово, да он никада неће напустити своје место, и тако и би, јер ту, на том месту многи се излечише и многа чуда се догодише. Изнад стуба се јављала велика и сјајна звезда, која је обасјавала цео крај. То свето место било је неприступачно за жене и строго се пазило да женска нога не крочи ни на праг. Једном се једна жена усудила, преобучена у мушко, дотаћи се прага црквеног, али истог тренутка пала је мртва. Од тада ни једно женско није прилазило ни близу ограде.

Тропар (глас 1):

Терпјенија столп бил јеси, ревновавиј праоцем преподобне Јову во страстех, Јосифу во искушенијих, и бесплотних житељству сиј в тјелеси, Симеоне оче наш, моли Христа Бога спастисја душам нашим.

https://www.crkvaub.rs/vesti/zitija-svetih/prepodobni-simeon-stolpnik-crkvena-nova-godina-1

Први Васељенски Сабор определио је да црквена година почиње 1/14. септембра.  Наша света Црква молитвено празнује почетак  Црквене нове године – Начало индикта.

У 6. веку, за време владавине цара Јустинијана Првог (527-565), увeдено је рачунање времена по индиктима или индиктионима. Реч индикт потиче од латинске речи indictio, а овим појмом називан је посебан указ или одредба којом су у Римској Империји одређиване пореске обавезе становништва за петнаестогодишњи период. Почев од епохе владавине римског императора Адријана (117-138), сваке петнаесте године, након извршене процене имовине, посебним указом прописиване су пореске обавезе које је сваки становник имао према Римској држави.

Прикупљена средства од пореза била су предвиђена за издржавање римских војника чија је служба трајала петнаест година. Појам индикт, с временом је почео да се употребљава и као јединица у мерењу и израчунавању времена различитих историјских догађаја или пак у датирању појединих докумената. Поврх свега, почев од 312. године, овим појмом се означава и почетак Нове године, који је од тада обележаван 23. септембра, тојест на дан јесење равнодневице, када је прослављан и дан рођења римског императора Октавијана Августа. Од 462. године, почетак Нове године обележаван је првог септембра, тако се да од тада почетак године подудара са почетком месеца.

Као црквени празник, почетак индикта помиње се још у Василијевом минологију из 10. века, где је забележено да је Господ Исус Христос нама хришћанима даровао овај свети празник који, и ревносно прослављајући, Њему благодаримо. Наведено сведочанство указује на древност прослављања празника Начала индикта. Поједини литургичари претпостављају да је обичај прослављања поменутог празника установљен још у 4. или 5. веку. Ипак, најстарија релевантна сведочанства о богослужбеном прослављању Начала индикта срећу се тек у 8. веку, у списима светог Теодора Студита.

Служба празника Начала индикта приближава нам суштински смисао и значај молитвеног празновања почетка Црквене нове године. У богослужбеним песмама овог празника узносе се усрдна мољења Богу да благослови венац новог лета благости Његове. Празнујући почетак Црквене нове године, на светим богослужењима молимо од Господа Који је створио дане и ноћи, време и године (кондак празника) да освети и благослови нови годишњи круг, да дарује плодност земље и благорастворење ваздуха, али и да благослови и сачува све нас. Служба овог празника прожета је и благодарењем Господу за сва добра која нам је пружио. У јеванђелском зачалу празника слушамо о Христовом одласку у назаретску синагогу, где је прочитао следеће речи из Књиге пророка Исаије: Дух Господњи је на Мени, зато Ме помаза да благовестим сиромасима; посла Ме да исцелим скрушене у срцу; да проповедам заробљенима да ће бити пуштени, и слепима да ће прогледати; да ослободим потлачене и да проповедам пријатну годину Господњу (Лк. 4, 18-19).

Црквена нова година уједно означава и почетак годишњег богослужбеног круга, а њега чине празници које прослављамо у току године. Први у низу тих празника јесте Рођење Пресвете Богородице – Мала Госпојина.

https://svetigora.com/crkvena-nova-godina/

Волимо да вајамо животе наших ближњих, заборављајући да онај ко ремети живот других убија свој. Он је престао да живи, и једино постоји кроз друге. То је његова трагедија. Да види живот, који није смео или није могао да живи, на срећним лицима других. То га убија. Зато их најчешће криви за све оно што дубоко жели.

Христос нас је замолио да никога не критикујемо, јер то није наш посао.  Mи немамо сазнања о апсолутној истини. Само Бог зна истину о свему ономе што ми површно посматрамо.

Међутим, ми као да не слушамо његову препоруку, па када дође време да напустимо садашњу фазу живота, која ће сигурно доћи, критике које смо изнели ће нас дочекати. Односно, Христос ће нам рећи: „Дођите сада, ви судије васионе, ви који нисте оставили човека без коментара и прекора, који сте разметљиво махали прстом пред грешкама и гресима других, да видите свој живот. Да видите свој живот, не онај који сте маскирали и изложили као добро осветљен излог, већ онај који сте брижљиво скривали у мрачним собама ваше душе. Да видите колико сте били морални у процењивању других као неморалних. Како сте били добри и невини да сте свуда видели зле, невернике, јеретике и издајнике вере. »  Људи вас понекад на ваги могу покрасти и преварити, али Божија вага је тачна и нико не може преварити Онога који познаје мрачно и скривено у нашим срцима.

Али постоји и други пут на коме је онај ко уме да воли, да прашта и пре свега да никога не критикује. Један старац ми је причао о неком немарном и грешном монаху који није увек био баш најбољи али никога никад није критиковао. Није коментарисао животе других, молио се и покривао брата, јер је добро знао отачку  мудрост која каже, „данас ти, сутра ја...“ Дошло је време за његов одлазак из овог света. Остали монаси су се окупили око његове постеље на самрти и молили се. Међутим, били су изненађени када су видели да се брат суочио са смрћу са великим смирењем. Дете моје, рекао му је тада игуман, сви овде знамо да ниси био марљив у својим обавезама. Како одлазиш из овог живота са толико храбрости?

Истина је, оче, шапну умирући човек, да нисам био добар монах. Али у животу сам увек имао на уму једну ствар: никада никога нисам критиковао. Зато намеравам да кажем Христу, када се појавим пред Њим: „Ти си, Господе, рекао ’не суди, и нећеш бити осуђен’“, и надам се да ми неће судити строго. Иди у миру на свој вечни починак, чедо моје, рече са дивљењем Игуман. Успео си да се спасеш без много напора…“.

Отац Хараламбос Ливиос Пападопулос

http://plibyos.blogspot.com

Више од седам стотина хиљада људи страдало је од усташке руке за време Другог светског рата у логорима у Јасеновцу, Доњој Градини и Глини. Заједно с овим мученицима Српска Црква прославља и многе друге мученике пострадале у јамама у Пребиловцима, Јадовну, Ржанима и другим местима само Богу познатим.

Молитва новомученицима српским

– Господу помолимсја.

– Господи помилуј

– помилуј, помилуј, помилуј, помилуј, помилуј

– Господи помилуј.

Свети новомученици молите Бога за нас. Препловисте срећно Црвено море, избегосте Фараонско гоњење и уђосте у славу обећану. Одступници од истинитог Христа беху преступници ваши; Христови мучитељи и ваши мучитељи. Господ им допусти, да тела ваша обложе убојима и ранама, али им не даде дотаћи се душа ваших. Мукама су душе ваше очишћене као сребро у огњу; велика је тајна мудрости Божије. Изашли сте из цркве земаљске, и ушли сте у Цркву небесну; прву обогатисте славом а другу бројем. Па као што мученичком смрћу посведочисте љубав према Христу, тако покажите љубав према нама молитвом за спасење наше.

– Господу помолимсја.

– Господи помилуј

– помилуј, помилуј, помилуј, помилуј, помилуј

– Господи помилуј.

Праведне душе ваше сада се веселе, и сијају као сунце у царству небеском. И даде вам се право као верним слугама Христовим, да будете где и Христос, и слободан приступ к Њему дан и ноћ. И даде вам се власт да над духовима нечистим и свим болезањама и мукама људским. Приступите дакле ка Христу, и у радости вашој не остављајте нас у жалости. Приступите ка Господу са началником свих светих српских, светим Савом, и осталим безбројним српским свецима, и молите се за нас.

– да се у нама одржи за увек живо сећање на ваше мучеништво Христа ради;

– да се сећањем на вас утврђујемо у вери и поштењу, из колена у колено, до краја времена;

– да поштујемо свако место на земљи, или на води, или у гори, или у здањима, или у пећинама, где год је кап крви ваше пала, или суза канула, или се јаук ваш у мукама чуо, или вапај Богу са усана ваших одјекнуо, или тела ваша или делови тела разбацани, или кости ваше од зверова оглодане, или пепео ваш развејан свуда и посвуда – те да тако целу земљу српску сматрамо светом, и опрезно се чувамо, да ту свету земљу гресима и неправдама не упрљамо, па Божији и ваш гнев на се навучемо. Амин.

– Господу помолимсја.

– Господи помилуј

– помилуј, помилуј, помилуј, помилуј, помилуј

– Господи помилуј.

Господе Боже отаца наших, укрепи нас у вери апостолској, у љубави светитељској; отвори нам духовни вид, да свагда гледамо Тебе пред собом, у судбама својим и туђим, и да живимо по светим заповедима Твојим. Да би се тако удостојили ући у Твоје царство и бити у друштву апостола, мученика, светитеља и свих новомученика српских, по молитви њиховој и Пресвете Богоматере. Амин.

– Господу помолимсја.

– Господи помилуј

– помилуј, помилуј, помилуј, помилуј, помилуј

– Господи помилуј.

Господе Боже, дуготрпљиви и многомилостиви, чуј и услиши глас нас грешних. Знамо да је мучеништво твој дар онима који најпре спасавши у дворе своје уводиш. Даровао си мучеништво српском народу у обилној мери, ради славе праведних, ради лека грешних, и ради спасења свих. Да разумемо и благодаримо, помози нам, Боже. Призри же, Господе, на немоћ нашу и не допусти да страдамо преко мере, и да дугим и тешким мучењима не ослаби наша вера и нада у Тебе. Људи Те прослављају или плачем или песмом. Заустави нам плач и отвори песму, о Христе победоносни. Дуга је ноћ нашег плача, заповеди зори да сване. Сабери нас из туђине одасвуда на свето огњиште наше, да би се, огрејани и обрадовани, распевали у славу Твоју. И ако још имамо грехова неопраних крвљу и сузама, очисти их Ти милошћу Твојом. Помилуј нас и спаси нас, не по заслугама нас грешних него по молитви Пречисте Матере Твоје и свих новомученика српских.

Амин, Амин и Амин.

https://svetigora.com/sveti-mucenici-jasenovacki/

ПОЛАГАЊЕ ПОЈАСА ПРЕСВЕТЕ БОГОРОДИЦЕ (грч: Κατάθεση της τιμίας Ζώνης της Θεοτόκου); празник установљен након чудесног исцељења царице Зое, након што је на њу стављен појас Пресвете Богородице. Тај појас је Богородица сама направила од камиље гриве. Царица Зоа га је у знак захвалности извезла златним нитима, и поделила на три дела. Црква га прославља 31. августа.

Положење појаса Пресвете Богородице у Цариградском храму Влахерна, десило се у време цара Аркадија (395-408). До тада, та велика светиња је прво била поверена Апостолу Томи од стране саме Мајке Божије, и то приликом њеног успења, а после се налазио у Јерусалиму код благочестивих Хришћана. Појас је положен у ковчег који је после тога запечаћен.

Ковчег је поново отворен тек у време владавине цара Лава VI Мудрог (886-912). Његова супруга, царица Зоа, душевно оболи, и након молитви за оздрављење, у виђењу јој је речено да ће да оздрави ако се на њу стави Богородичин појас. Она то пренесе свом мужу, цару, и овај замоли Патријарха да испуни царичину жељу. Када је ковчег отворен, појас је био онакав какав је био и када је положен - неизмењен временом. Чим појас ставише на Зоу, она одмах оздрави. Након тога је одслужен захвални молебан Пресветој Богородици, а појас је враћен у ковчег, који је поново запечаћен.

У спомен овог чуда, у време Манојла I Комнина (1143-1180), установљен је празник 31. августа. Део појаса налази се у Грузији, у граду Зугдиду. Однела га је тамо кћерка цара Романа, када се удала за грузијског цара Абухаза, јер је и она била излечена кад је на њу био положен појас. По заповести руског цара Александра I (1801-1825) у Мингрелији, у Зугдиду (регион Кавказа), подигнут је нарочити храм у коме се чува тај део одеће Пресвете Богородице. Такође, један део појаса налази се у манастиру Ватопед, на Светој Гори. Цар Јован VI Кантакузин (1347-1355), поклонио га је том манастиру као доказ своје велике наклоности и пажње.

https://www.pravoslavlje.net/index.php?title=Полагање_појаса_Пресвете_Богородице

Прва грешка : Видети циљ у «судбини» свог вечног живота, а не у сусрету са Богом

Ово је једна од најраспрострањенијих појава када човек сањари о свом будућем чудесном животу у Едемском врту, а не о пријатељству са Богом. Он се усредсређује на себе, на страх за свој будући живот: «Отићи у рај» за њега је синоним за «не отићи у ад». Знате, код јеромонаха Романа (Матјушина) постоје овакве речи: «Господе, са Тобом није потребан рај, тесни ад са Тобом мени је рај». Тако да ни ја нисам спреман да идем у рај, ако тамо не буде Бога.

Али истински се треба  бојати губитка пријатељства са Богом, лишити се богоопштења. Ово је позитиван «божански» страх. А страх од губитка удобности, или супротно, не задобити је у будућности, јесте грех. Тај страх је животињски, телесни: бити кажњен, исмејан, понижен.

Да би схватили да ли је у вама грешни страх или «божански», морате да одредите његову природу. Човек је трослојан: у њему су дух, душа и тело. Показује се као некаква пирамида. Сва осећања, укључујући страх, рађају се у средњем делу људске природе – у души. Од тога, куда та осећања буду усмерена – на духовни или телесни ниво – зависиће и карактер страха.

Друга грешка : Обраћати превише пажњу на своју греховност

Починилац погрешно оцењује самог себе. Судити нам може само Господ, а говорити: «Ја сам нитков» - значи бити затворен за Бога. Многима се чини да је усредсређеност на своју греховност – знак трезвеног хришћанског размишљања, али то уопште није тачно. Дефинишући себе као лошег човека, ви стављате на себе етикету са којом се мирите. Али Бог не може деловати тамо где је човек већ решио коначно за себе да је лош.

Рећи ћу још: Иза сталног самопонижавања скрива се самозаљубљеност. Да, самољубље – није само када се ви не можете одвојити од огледала – то је прва крајност. Друга крајност – када се ви такође не можете одвојити од огледала, већ гледате у огледало и плачете: «Колико сам ја лош!Ја сам права будала!» Понављам, не љубав ка себи – то је такође самољубље. Где год постоји «ја» - то је све самољубље.

Али и овде треба разабрати природу речи и поступака изазваних осећањем љубави или страха. Ако човек воли, себе његови поступци су усмерени на телесна задовољства: како појести нешто укусно, спавати, добро се обући. Али ако је човек духован, он стреми да његов ближњи боље поједе, спава и обуче се. У овоме се огледа разлика између пожртвоване љубави и самољубља.

Тако је и са страхом. Ако ходате улицом и видите како велики дрипци малтретирају малог дечака, на мислећи на то да и вас самога могу осакатити, журите да му помогнете – то је страх за другог, пожртвовани страх. А страх за себе – то је самољубиви страх.

Трећа грешка : Сматрати добра дела картом за рај

Ви грешите ако мислите да наша судбина зависи од количине добрих дела. Када се ви усредсредите само на такво схватање, «добра» дела постају предмет књиговодствене евиденције. А ово је већ трговачки однос: ја ћу Теби набројати добра дела, а Ти ћеш мени Царство Небеско потом дати.

Ми своју пажњу морамо усредсредити, не на добро дело као такво, већ на свог ближњег, за кога ми можемо нешто учинити.

crkva.net

На дан Усековања главе Светог Јована, постимо. Не постимо због тога што је то дан земаљске смрти Светог Јована. То је дан његове победе.

Постимо због злочина над њим. Због људских слабости и болести.

Уа краљ Ирод! Нормално. Уа лепотица Салома која је злоупотребила своје женске моћи да за мајку добије главу Светог Јована. Наравно.

Али о чему се стварно ради?

Свети Јован се успротивио неправди земаљске моћи која се издигла изнад сваког закона.

И због тога је страдао.

Свети Јован је по Христовим речима "највећи рођен од жене". Највећи! Па онда је и могао да се супротстави неправди моћи против које у земаљским оквирима није имао никакве шансе.

Човек који је провео самотњачки живот у пустињи, хранећи се биљем, скакавцима, дивљим медом отворио се за Бога и само за Бога. И наравно да онда ни од чега није страховао.

Кога ми данас да нађемо да има храбрости да се бори против неправде као што се борио Свети Јован? Ко је проживео живот у пустињи, без ичега? Ко је толико чист и безгрешан? Уосталом - Јован је био највећи, а шта смо ми данас? Шта су људи са којима живимо?

И онда нађемо оправдање да заштитимо свој живот од непотребних мука и страдања. Славимо Светог Јована у цркви, славимо га на Крсним славама и чекамо да нам стигне Царство Божије у коме ће бити боље него овде. У коме ће нестати зло, болест, бол, неправда.

И миримо се са сопственом немоћи. Нико од нас није Свети Јован. Не да нисмо најбољи од људи него смо слаби, свако са својим грешкама и гресима. Не зна се ко их има више - ми или они око нас.

И онда мало по мало препуштамо неправди да нас квари. Под видом смирености не дамо Богу да активира наше дарове.

Светитељи нису људи који су без грешке и греха, без људских слабости. Нико сем Христа Бога није без греха. Тога се подсетимо на сваком опелу и парастосу. Па брзо заборавимо чим се удаљимо од блиског присуства смрти.

Ево, на пример, наши светитељи скорије канонизовани, и неки још неканонизовани: Свети Николај Српски, Ава Јустин, Патријарх Павле, Митрополит Амфилохије, Владика Атанасије. Они који су их познавали знају добро да то нису људи из бајке. Људи су који су у земаљском животу имали разне слабости, правили грешке.

Али Бога су волели више него икога, ишта.

А ето, сваки од њих се на трагу Светог Јована и под његовом заштитом, макар у неком тренутку супротставио неправди силних.

Добро, казаћемо, они су свети, али ево сад нема више таквих.

Ко нам праведан онда остаје да сведочи Бога и да стане против неправде?

Ко нам остаје? Шта нам остаје?

Увек па и сада, остајало је и остаје, да се загледамо у своја срца и да пронађемо део који нисмо затворили за Бога. Јер није ни Светом Јовану, ни Светом Николају, ни Ави Јустину снага од њих самих него од Бога. Само су се за Бога више отворили него ми. А свако од нас још увек може, док је овде на земљи да се отвори за Бога више него што је тренутно.

Колико је мученика оправдало своје животе тек у тренутку жртвовања за Божију истину? Не сви мученици, али многи тек тад, у последњем часу. Али да не чекамо само ту могућност коју смо ми као народ у историји и превише користили.

Пронађимо у себи и другима она зрнца Божјег светла и не бојмо се. И само траг Божијег присуства може нам дати храброст пред неправдом. Иако знамо да можемо да пострадамо.

Оци пустињаци говорили су о томе како су они знатно слабији од својих великих претходника, да слуте да ће они који долазе после њих бити још слабији, а да ће доћи време кад ће онај ко само искрено позове име Божије бити већи од свих њих.

Наравно, не заборавимо и учење Апостола, да се ми ако се и успротивимо земаљској сили и неправди, не боримо против крви и тела него против бесова, духова злобе, духова поднебесја који запоседају људе и кроз њих делују. Не осуђујмо лако једни друге, јер нико не зна дубину туђег срца нити јасно види будућност. То су светитељи знали и због тога и јесу светитељи. Осуђујмо бесове и пазимо се да нас не заразе бесом.

Кад год препознаш неправду, кад видиш да духови злобе нападају, бори се. Бори се против њих, против злобе и неправде. Придружуј се онима који се боре против неправде. Чувај радост васкрсења! Нема непобедивог страха за оне који верују у васкрсење.

Често се ове битке одвијају не на великој сцени, не са очигледним значајем, већ и у малим стварима, у ономе што нам долази као свакодневни задатак. Али знамо ми да препознамо неправду. Задатак да препознамо одакле и када сила поднебесја напада - остаје свакоме од нас страшан задатак слободе. Увек можемо да погрешимо. Заједничка молитва помаже много, неопходна је. А Бог ће помоћи и ако некад и погрешимо примиће наше покајање из срца. Помажу заједничка молитва и Свето Причешће много.

Помолимо се на сутрашњи празник у црквама Светом Јовану да нас охрабри и да не клонемо духом пред силама које данас витлају светом, пред злоупотребама и неправдом које постају све видљивије. Јер онима који на Бога не заборављајући истрпе, обећано је Царство Божије.

https://www.facebook.com/o.nenad.ilic

Ирод Антипа, син старога Ирода, убице младенаца Витлејемских у време рођења Господа Исуса, беше господар Галилеје у време проповеди Јована Крститеља. Беше тај Ирод жењен ћерком некога арабског кнеза Арете. Но Ирод, зли изданак од злога корена, отера своју закониту жену и незаконито узе себи засожителницу Иродијаду, жену свога брата Филипа, који беше још у животу.

Против овог безакоња уста Јован Крститељ и силно изобличи Ирода. Ирод га баци утамницу. За време једнога пира у свом двору у Севастији Галилејској играше предгостима Саломија, ћерка Иродијадина и Филипова. И пијани Ирод, занесен томи гром, обећа играчици дати што год буде од њега искала, ма то било и половина царства. Наговорена од своје мајке Саломија заиска главу Јована Крститеља. Ирод нареди те Јована посекоше у тамници и донеше главу његову на тањиру.

Ученици Јованови ноћу узеше тело свога учитеља и чесно сахранише, а Иродијада избоде иглом језик Јованов, па главу закопа на неко нечисто место. Шта је даље било с главом Јовановом може се читати под 24. фебруаром. Али убрзо постиже Божја казна ову групу злотвора. Кнез Арета, да опере част своје ћерке, удари с војском на Ирода и потуче га до ноге. Поражени Ирод би осуђен од кесара римског Калигуле на прогонство најпре у Галију а по том у Шпанију.

Као изгнанци Ирод и Иродијада живеше у беди и понижењу, док се земља не отвори и не прогута их. А Саломија погибе злом смрћу на реци Сикорису (Сули). Смрт светог Јована догодила се пред Пасху, а празновање 29. августа установљено је због тога што је тога дана освећена црква, коју подигоше на гробу његовом у Севастији цар Константин и царица Јелена. У ту цркву положене су и мошти ученика Јованових: Јелисеја и Авдије.

„Кресту Твојему поклањајемсја, Владико, и Свјатоје Воскресеније Твоје славим“. (Крсту Твом ce клањамо, Владико, и Свето Васкрсење Твоје славимо.) Духовно поклоњење Крсту je стално осећање захвалности према Богу за крсна страдања која су нас избавила од вечне погибли, од огња пакленог, од гроба богоодбачености и заборава у којем je требало да нестане читав род људски.
Један богослов je рекао: “ Да те je ујела отровна змија и да си неизбежно морао умрети у страшним мукама, али да je твој пријатељ својим устима исисао отров из ране и сам умро од овог смртоносног отрова, како би ти било драгоцено сећање на њега, сматрао би га за свог највећег доброчинитеља; a Христос je за тебе учинио много више… Он je испио страшну чашу паклених мука која те je чекала, чашу коју je требало вечно да пијеш.“ A чиме ми одговарамо Христу Спаситељу нашем? Углавном равнодушношћу и хладноћом. Духовно поклоњење Крсту je покорност Промислу Божијем, то je трпљење у жалостима и искушењима, – у ономе што чини крст нашег земаљског живота.
Неки Оци су говорили: најузвишенија молитва je „Нека буде воља Твоја, Господе!“ Када мрак тескобе као црни облаци постаје све гушћи око нас, када као да ce гаси светлост Божија за нас, и када нам изгледа да више нема избављења и спасења, да пропадамо под тежином патње тада непрестано треба да говоримо и понављамо: Тосподе, нека буде воља Твоја, нека буде воља Твоја!“ И када нам засија светлост наде и у жалостима Господ ће нам послати небеску утеху.
Духовно поклоњење Крсту je жеља да човек олакша патње других, да узме на себе њихов труд, њихове немоћи и болести, као што je Господ на Крсту узео на Себе наше грехове и страдања. Преподобни Агатон je рекао: „О, када бих могао да дам губавцу своје тело, a да узмем од њега тело које ce распада од гнојних приштева и рана!“.
Духовно поклоњење Крсту je опраштање свих увреда. Крст je средиште Божанске љубави, и због тога je највише испуњење Јеванђеља – љубав према непријатељима. Свети Димитрије Ростовски каже: „Неки мисле да ce у наше време чуда више не дешавају. He, Хришћанство нам даје снаге за веће чудо од васкрсавања мртвих, то je чудо да искрено, од свег срца волимо своје непријатеље и не само да их волимо, већ да их сматрамо за наше највеће доброчинитеље!“.
Духовно поклоњење Крсту je и осећање сталног смирења. Aко je Господ Исус Христос сишао на земљу и примио најсрамотнију смрт на крсту, онда je за нас понижење на земљи велика слава, клевета – награда, a мучења – радост. У „Отачнику“ ce говори како je један скитски старац, преподобни Мојсије, срео младог монаха Захарију и видео како на њему почива Дух Свети. Ово je запрепастило старца, он паде пред младићеве ноге и рече: „Сине мој, кажи ми, шта je потребно да би човек постао истински монах и да ce спаси?“ Овај ce зачуди и ускликну: “ Авва! Ja то треба да питам тебе, a не ти мене.“ Овај, не желећи да говори о виђењу одговори: „Има неко ко ми je заповедио да те питам.“ Тада Захарија скиде своју камилавку, баци je на земљу, згази ногама и рече: „Ако не будеш под ногама свих људи, да те газе, не можеш да постанеш истински монах и да ce спасеш.“
Браћо и сестре, на крају, духовно поклоњење Крсту je борба са својим страстима, са својим похотама, са својом гордошћу. Неки подвижник je због велике љубави према Христу желео да постане мученик за Њега. Нарочито je желео да за веру буде разапет на крсту. Међутим, прошло je време, смрт ce приближила, a он није постао мученик. Ово му je причињавало велику жалост. Али му ce у виђењу открило да je читав његов живот био мучеништво зато што ce храбро борио против својих грехова и страсти. И он ћe бити овенчан истим венцем као и древни мученици, они који су за име Христово бацани зверима или разапињани на крсту.
У Светом Писму je речено да треба да прослављамо Христа у душама и телима нашим (1. Kop. 6, 20). Када ce клањамо Крсту, ми прослављамо Христа и у телу нашем. Ми себе осењујемо крсним знамењем, савијајући три прста тако да она означавају Тајну Свете Неразделне Једносуштне Тројице; друга два савијена прста су символ две природе: Божанског и људског у Лицу Исуса Христа. Ова два прста савијамо према длану у спомен тога да je Господ сишао са Неба на земљу, оваплотио ce и сјединио земљу с Небом. Ha тај начин сам положај прстију у крсном знамењу je као кратак Символ хришћанске вере. Осењујући ce крсним знамењем треба да ce сећамо Голготских страдања Исуса Христа. Прстима дотичемо чело како би Господ просветлио наше мисли, дао нам духовну мудрост. Затим руку спуштамо низ груди, како би човек очистио наша осећања, како би нам даровао љубав према Њему и према сваком човеку, како бисмо силом Крста победили своје ниске страсти. И затим ce дотичемо руком десног и левог рамена како наша вера не би била мртва вера, већ како би ce испољавала у делима (јер je рука символ делатности); како би Господ укрепио нашу вољу за хришћански живот, за вршење добрих дела, за испуњење Јеванђељских заповести у нашем животу, у нашим свакодневним пословима.
Крст осењује читав човеков живот. Крсним знамењем почиње човеково ступање у Цркву – Света Тајна Крштења. Крст он носи на својим грудима као моћно оружје против мрачних сила ада. Крст благосиља гроб Хришћанинов после његове смрти.
Клањајмо ce, стога, Господу телесно и духовно. Гледајмо очима вере пред собом не само лик Христа Спаситеља, него и Њега Самог, Који страда на Голготи. Када целивамо Крст Спаситељев целивајмо га тако као да ce уснама дотичемо рана Христових из којих тече крв.
Браћо и сестре, Крст je оружје које нам je Господ дао као дар, као оружје против сатанских сила. Свети Кирило Јерусалимски je говорио: „Осењуј крсним знамењем храну коју једеш, одећу коју облачиш, врата када излазиш из куће и када ce враћаш кући.“
Тако и ми пре сваког посла треба да ce прекрстимо и да кажемо: Господе благослови! A пo завршетку посла – Господе, ломллуј ме! или, пак, Слава Теби, Боже! Ујутру, устајући из постеље треба да целивамо крст са одлучношћу да претрпимо све што нам донесе дан који долази. Кад лежемо да спавамо треба да целивамо крст са речима: „Заштити ме, Господе, силом часног и животворног Твог Крста и сачувај ме од свакога зла.“
Благоверни кнез Владимир Мономах je у свом завештању деци говорио: „Сваке вечери, целивајући крст, кајте ce за грехе своје и од срца вапијте Господу: „Господе, као што си ce смиловао разбојнику, митару и блудници, тако ce и нама смилуј, јер je име Твоје – Љубав“.
Амин.

Архимандрит РАФАИЛ Карелин

https://svetosavlje.org/sa-hristom-ka-visotama-obozenja-o-podviznickom-zivotu-u-crkvi/13/

Преподобни отац Сава родио се и одрастао и монаштво примио у страним земљама. Не зна се из које је земље; али се зна то, да се није родио у Руској земљи него је као странац дошао у град Псков, у манастир Пресвете Богородице, звани Сњатогорски. Примљен од игумана, он се изврсно подвизаваше у монашким подвизима, и због врлинског живота његовог сви га хваљаху и слављаху. Али он, не желећи славе од људи, пређе на реку Толву у манастир великога Ефросина. Преподобни Ефросин га прими и повери му послове манастирског слуге. Инок Сава обављаше те дужности ревносно и са смирењем. Но након не много времена, са благословом великог Ефросина, преподобни Сава оде у пустињу, удаљену петнаест потркалишта, ка језеру званом Крипец, и ту се настани у пустом месту. Не мало искушења од демона претрпе ту преподобни Сава.

Ускоро он подиже на том месту цркву у име светог Јована Богослова, устроји келије и основа манастир; и сабра се к њему не мали број братије. Слава о врлинском животу његовом брзо се рашири свуда; за њега дознаде и сам псковски кнез Јарослав Васиљевич. Кнез имађаше велико поштовање за преподобнога, и даваше велике прилоге за изградњу манастира; он поклони земљу и језера за исхрану братије; и често сам посећиваше манастир, да би добио благослов од преподобног. Једном приликом кнез Јарослав дође у манастир са кнегињом, својом супругом. Преподобни Сава са великом чешћу срете кнеза, али кнегињи не допусти да уђе у манастир, него је благослови ван манастира и исцели је од неке болести, пошто је била болесна.

Преподобни Сава поживе много година, и 1495 године 28 августа отиде ка Господу. Мошти његове бише обретене 1554 године откривењем свештеномонаху истог манастира Исаији. И до данашњега дана чесне мошти његове подају многа исцељења онима који им са вером приступају, у славу Христа, коме слава, сада и кроза све векове. Амин.

http://arhiva.spc.rs/sr/prepodobni_sava_pskovski_1.html

10.септембар

МНОГИМ ПОСТОМ САМ СЕБЕ ИСУШИ, ЦРН У ЛИЦУ, СВЕТАО У ДУШИ. Етиопљанин родом, и по занимању најпре разбојник и вођ разбојничке дружине, а по том покајник и велики подвижник. Као роб некога господара Мојсеј побегне и уврсти се у разбојнике. Због његове велике телесне снаге и безобзирности разбојници га изберу за свога старешину.

      Одједном наиђе на њега грижа савести и покајање за недела која беше починио; остави дружину, ступи у неки манастир и преда се потпуној послушности своме духовнику к реду манастирском. Много се користио поукама св. Макарија, Арсенија и Исидора. Доцније се повукао на безмолвије у једну келију, где се сав предао: труду телесном, молитви, бдењу и Богомислију. Мучен демоном блуда он се исповеди духовнику Исидору, и од њега доби савет, да пости што више и не једе до сита. Но кад и то не поможе, он по савету старца, поче ноћу бдити и молити се стојећи; потом уобичаји, да по сву ноћ доноси воду старцима са удаљеног бунара. После шестогодишњег страшног труда, најзад га св. Исидор чудотворно исцели од блудних помисли, маштања и снова, навођених на њ од демона. У старости би рукоположен за свештеника. Основа свој манастир и имаше 75 ученика, и поживе у овом животу 75 година. Провиде своју смрт, и једнога дана рече својим ученицима да беже, јер ће ударити варвари на манастир. Када ученици и њега зваху да бежи, он рече, да он треба да погине од насиља, јер је и сам некад насиља чинио по речи: који се ножа маше, од ножа ће погинути (Мат. 26, 52). Па оста са 6 сабрата; и варвари дођоше и исекоше их. Један од братије скривен у близини гледаше и виде 7 светлих венаца како се спустише на седморицу мученика.

     Тропар (глас 1):

     Као пустињски житељ и у телу Анђео и чудотворац, показао си се богоносни оче наш Мојсеје. Постом, бдењем и молитвама, небеске дарове си примио, исцељујући болести оних који ти са вером долазе. Слава Ономе који ти је дао снагу, који те је прославио и који кроз тебе дарује свима исцељење.

Покушавајући да помогнем јединственој борби сваке особе, а не да стварам опште фразе и рецепте, навешћу неке опште сугестије које могу да помогну у трансформационом путовању нашег постојања.

1. Будите сумњичави према својим мислима: Научите да ставите "можда"  у начин на који тумачите себе, друге, свет. Можда је то почетак да се свет види другачије.

2. Пажљиво погледајте своје патње и пронађите њихов смисао: чак и највећи ћорсокак може постати пут самооткривања. Бог кроз искушења делује у нама и позива нас да исцелимо своје ране.

3. Не тражите лака и брза решења: она једноставно не постоје. Лечење је путовање.

4. Правите мале дневне кораке. За промене је потребно време. То не значи да се не мењате сваки дан. Не слушајте мисли које вам говоре „ништа ниси урадио“. Лажу, јер желе да вас обесхрабре. Ви се мењате и радите много боље него што вам ум говори.

5. Путујте са Богом. Не идите сами на путовање трансформације. Треба вам просветљење, инспирација и неко ко ће вас држати када паднете. Јер много пута ће вас траума бацити, гурнути назад, а ментални умор ће вас разочарати. Потребна вам је Његова помоћ. Удахните Његов Божански кисеоник. Дах живота и светлости.

6. Говори чак и ваздуху. Ова реченица се приписује Светом Григорију Богослову. Важно је да научимо да говоримо и да се изражавамо. Да поделимо искуства и ситуације које боле, љуте и отежавају наше животе. Многе студије говоре да у трауми мањег обима чак и једноставан разговор са пријатељима и нашим ближњима, када се обави с љубављу и прихватањем, има терапеутске користи. Свакако да ће нам у тежим ситуацијама и озбиљним психичким повредама бити потребна помоћ науке. Али, важно је да на свом језику градимо причу о нашој души. Да изађемо из подрума неизреченог и невиђеног и да постанемо језик, речи, звук, покрет, друштво, перцепција и свест. Сваки пут када причамо причу о нашим животима, истерујемо зло из наше душе.

7. Помолите се за своју рану. Терапијска вредност говора и нарације, повезаности и односа укључује и молитву. Ако људски разговор помаже да се зацели и излечи рана, замислите колико је важно разговарати и повезати се са Богом. Јер, молитва је управо то, веза и сусрет са живом личношћу Божијом.

Благодат Христа и Духа Светога улази у нас кроз трауматске пукотине и таму претвара у светлост. Силазак из ума у простор срца разбија лажне слике о нама самима и открива нам ко смо заиста. Тада кроз Благодат схватамо да ми нисмо оно што нам је диктирала наша траума, већ нешто много дубље. Ми смо слике Бога, створења пуна Његовог даха и Светлости. Главно је да  схватимо да смо нешто више и супериорније од својих рана.

о. Хараламбос Пападопулос

http://plibyos.blogspot.com

9.септембар (27.август)

Житије светих из Пролога Св. Николаја Велимировића

ПРЕПОДОБНИ ПИМЕН, ДУБИНА МУДРОСТИ, И ВЕЛИКА ЛУЧА ХРИСТОВЕ СВЕТЛОСТИ. Родом Мисирац и велики подвижник Мисирски. Као дечак посећивао знамените духовнике, и од њих сабирао опитно знање као пчела мед са цвећа. Једном умоли Пимен старца Павла да га одведе св. Пајсију.

      Видевши га Пајсије рече Павлу: „ово ће дете спасти многе, с њим је рука Божја". Временом Пимен се замонаши, и привуче к монаштву још двојицу браће своје. Једном дође мајка да види синове своје, но Пимен је не пусти унутра него је кроз врата упита: „да ли више желиш да нас видиш овде или онамо у вечности?" Мајка се удаљи с радошћу говорећи: „кад ћу вас сигурно видети тамо, то не желим да вас овде видим" У манастиру ове тројице браће, којим је управљао најстарији брат, авва Анубије, овакав је био типик: ноћу су 4 часа проводили у рукодељу, 4 часа у спавању и 4 часа у псалмопојању. Дању су од јутра до подне проводили наизменично у раду и молитви: од подне до вечерње у читању, а послеподне готовили су себи вечеру, једини оброк у 24 сата, и то обично од неких зеља. О њиховом животу сам Пимен говори: „ми смо јели то што нам се предлагало; нико никад није рекао: дај мени нешто друго; или: ја то нећу: На тај начин ми смо провели сав живот у безмолвију и миру". Подвизавао се у V веку, и упокојио се мирно у дубокој старости.

     Тропар (глас 8):

     Потоцима твојих суза бесплодну пустињу си обрађивао и уздасима из дубине душе, умножио си великим трудом своје таланте. Био си свећњак свету, сијајући својим чудесима, Пимене оче наш: Моли Христа Бога, да спасе душе наше.

Преподобни Пимен, дубина мудрости,

И велика луча Христове светлости,
Од кад свет сујете он за леђа баци
Никог не укори, ником не пребаци
Једном пред Пименом браћа се свађаху
А Пимен ћуташе. Неки га кораху:
- Како свађу слушаш и све ти је равно?
Одговори Пимен: ја сам умро давно. -
- Како да се спасем - неко га запита.
Да ми ум за вражјим наветом не скита?
- На кључалу воду мухе не падају
И од топле душе ђаволи бегају. -
Неко други рече: шта је сигурније:
Говор браћи својој или молчаније?
- И једним и другим Господ прославља се,
Ради славе Божје - једно бирај за се.
- Како се од злобе може одбранити?
- Злоба се не даде злобом победити.
Старај се те злобном неко добро створи
То ће и његово срце да разгори.
Свој се дом не зида туђи дом рушећи,
Ту се трећи вајди, а ђаво је трећи.
Две страсти опаке трују наше душе,
Слободе нам нема док нас оне гуше:
Наслада телесна и светска сујета,
Слободна је од њих само душа света.

**

     Као онај који се пуже уз стрмениту планину, па гребе и ногама и рукама да учини један корак напред не помишљајући да се обазире за се, такви су били у напорном пењању своме ка царству Божјем велики подвижници православни. Ваистину за дивљење је њихов труд и њихова бестрастност. Св. Пимен не хте видети мајку своју, када му ова дође у посету. Кнез неки захте да види Пимена, но овај отказа. Тада кнез смисли помоћу лукавства да примора старца на виђење с њим; наиме: он ухапси сина сестре Пименове, и рече сестри Пименовој, да ће јој сина пустити, ако сам Пимен дође к њему на разговор. Сестра оде у пустињу, и лупајући у врата мољаше брата, да изађе и спасе јој сина. Но Пимен не изађе. Тада га сестра поче ружити и клети. Но Пимен не изађе. Чувши за ово кнез, рече да се напише Пимену писмо и каже, да ако он, Пимен, бар писмено - кад није хтео усмено - умоли кнеза да пусти његовог сестрића, кнез ће то учинити. Пимен одговори: „нареди, кнеже моћни, да се добро испита кривица младићева, па ако је кривица таква да он заслужује смрт, нека умре, те да би казном у времену избегао муке у вечности; аколи кривица не повлачи смртну казну, а ти га по закону каштигуј, па онда отпусти" Прочитавши ово правично и беспристрасно расуђивање, кнез се врло задиви, и пусти младића, а поштовање своје према Пимену удвоји.

https://www.crkvaub.rs/vesti/zitija-svetih/prepodobni-pimen-veliki