О овој икони постоји запис у житију Преподобног Козме, зографског отшелника који се подвизавао крајем 18. и почетком 19. века.

Преподобни Козма био је бугарског порекла. Када је стасао, његови родитељи хтели су да га ожене, али он, жарко жудећи за монашком схимом, побегне од куће и оде на Свету Гору, у манастир Зограф. Тамо је добио послушање црквењака.

Међутим, Пресвета Богородица благоизволи да му видљиво открије своју бригу о Светој Гори. Наиме, на слави манастира Ватопеда – Благовести, на којој се нашао заједно са осталом зоографском братијом, преподобни Козма видео је у Саборном храму једну жену – царске лепоте и величанства, која је о свему заповедала, како у храму за време бденија, тако и у трпезарији. Видевши жену међу мноштвом монаха, и све под њеном свемоћном управом, младић се до краја растужио. Тако узнемирен он се врати у Зограф код свог старца, а старац га упита, за разлог те толике туге. Млади Козма му исприча шта је видео у Ватопеду, а старац га приупита, како је изгледала та жена и какве су јој биле хаљине; на шта Козма опише, све што је видео.

Чувши повест о непознатој жени, старац уздахнувши одговори: “Зар дакле ниси препознао жену која ти се јавила у том светом манастиру, посвећеном Мајци Божјој? То је била Царица наше Горе и свеколике творевине.”

После тог догађаја, једном остане Козма сам у храму и обрати се у молитви икони Богомајке, завапивши Јој: “Пресвета Богородице, моли се за мене Сину твом и Богу, да и мене води путем спасења.” Рекавши ово, одмах је чуо Богородичин глас како говори: “Сине и Боже мој, покажи слузи своме како да се спаси.” И одмах на то одговор: “Нека оде из манастира сам у пустињу.”

Тако по Божјој вољи и са благословом игумана преподобни Козма напусти манастир и настани се у оближњој пустињи. Нашавши једну пећину западно од манастира, настани се у њој.

Како се он тамо подвизавао, то је познато једино Богу, али због чистоте свог живота и својих тешких подвига он се удостојио многих дарова. Његов помен слави се 22. септембра.

Икона Пресвете Богородице – Услишитељице, налази се у олтару, у удубљењу на источном зиду.

Прославља се на дан када и Св. Козма Зографски, 22.септембра по новом, односно 9. септембра по старом календару.

Изображење:

На овој икони видимо Пресвету Дјеву руменог лица у фронталном положају, одевену у одежди свој од злата, како у рукама држи Богомладенца Христа.

Изнад дијамантног ореола, виде се бело-црвене руже, исклесане од драгог камења. Дијамнатни ореол је присутан и код Богомладенца, док плаво црвене латице цвећа (исклесане од сафира и рубина) окружују ореол и падају на рамена Богомладенца.

Приметно је да је лик Приснодјеве пријатан, чак радостан – а како и не би био, када на сваку Њену молбу, Син и Бог Њен – одговара Својим благовољењем.

Стога Је Она Заштитница, Услишитељица рода људског и свих оних који Јој се обраћају, у муци и невољи.

https://mitropolija.com/2022/09/22/cudotvorne-ikone-majke-bozije-bogorodica-uslisiteljica/

Већина људи трчи лети да се расхлади у дару званом море. Радују се као мала деца и уживају. Треба се увек захвалити на овом дару, не смемо заборавити. Један светитељ је говорио:“Благодат Божја остаје дуже у нама када имамо две ствари, скромност и захвалност. Научимо да кажемо: хвала ти, Боже мој, и слава ти...ове искрене речи нам доносе много јер тада у милости и радости Дух цвета у нама."

Дакле, већина нас има искуство мора. Замислимо онда живот баш као море. Онако како то представља Јеванђеље. Живот попут мора, понекад мирно и тихо, а понекад у олуји. Христос помиње у Јеванђељу да може да хода по води. Зашто? Да импресионира? Наравно да не. Зашто онда? Да покаже да је апсолутни господар стварања и живота. Доминира и дефинише, даје живот и пулсира у њему. Ходање по води открива Христа који је господар света.

Док хода по води, зове Петра, који је у чамцу са осталим апостолима, да му приђе. Да хода по води. Да живи у пуноћи. Христос му са великом радошћу каже:“Дођи!“ И Петар почиње да хода по води. Море није увек мирно, и то нас све узнемирава. Има олуја, малих и великих бродолома. Дакле, при првом удару ветра, при првом подрхтавању , односно на првом тесту, Петар као и сви ми, почиње да се губи. Кад се изгубимо, почињемо да се плашимо и шта се онда дешава?!Тонемо. Када сте остављени у води, утопите се. Када научимо да пливамо? Када се опустимо. Опустите се и бићете спасени, плашите се - утопићете се. Остало нам је поверење у Божју промисао. Он ће нас научити да се боримо са најбеснијим море, а да се не утопимо.

Оно што је шокантно у догађају из Јеванђеља је то што се Христос расправља са Петром јер га при првом налету ветра губи, а истовремено разуме да је рањив и слаб. Шта онда ради? Пружа му руку. Христос нас никад неће напустити, не заборавимо то. Чак и у највећим нашим грешкама, у најстрашнијим греховима, када су животне олује спремне да нас прогутају до дна очаја и смрти, Христос је спасилац нашег постојања. Пре него што изгубимо последњи дах нашег стрпљења и снаге, Он ће нам дати пољубац живота. Такав је наш Бог, најсигурније острво у бродоломима живота...

o.Хараламбос Пападопулос

http://plibyos.blogspot.com

О Женско вољено и преблажено! Благословена си Ти међу женама и благословен је Плод утробе Твоје (Лк. 1, 42). О Женско, Кћери Царева и Мајко: Кћери Давида цара и Мајко Свецара Бога. О божанска и жива Статуо, Којој се обрадова Бог који је начини (Пс. 103, 31). Јер ум имаш Богом руковођен и једино Богу обраћен; жеља пак Твоја сва је усмерена ка Једино Жељеноме и љубави Достојноме; гњев је Твој окренут једино против греха и његовог родитеља. Живот си имала изнад природе, јер си живела не ради Себе, пошто се ради Себе ниси ни родила. Живела си само Богу, ради Којег си у живот и дошла - да би послужила спасењу свега света, како би се кроз Тебе испунио Древни Савет Божји: о Бога Логоса оваплоћењу и о нашем обожењу. Твоја наклоност ка јелу била је само према храни речи Божијих и само си се њима насићивала. Била си као Маслина многоплодна у дому Божијем (Пс. 51, 10), као Дрво засађено на изворима вода Духа; као Дрво Живота, које Плод свој даде у предодређено од Бога време (Пс. 1, 3 ) - то јест Бога оваплоћенога, свих бића Живот Вечни. Сваку душекорисну и добру помисао привлачила си, а сваку сувишну и за душу штетну пре окушања си одбацивала. Очи су Ти биле свагда ка Господу (Пс. 24, 15), гледајући на Светлост вечну и неприступну. Уши су Ти слушале речи божанске и радовале се лири Духа Светога; кроз те уши уђе Реч Божја да се у Теби оваплоти. Ноздрве је Твоје привлачио једино мирис Женика Твога, Онога што је божанско Миро, Које се добровољно изли и помаза Своје човечанство. Јер вели Свето Писмо: Име је Твоје Миро изливено (Песма 1, 3). Уста су Твоја хвалила Господа и Његовим се устима прилепљивала. Језик и грло Твоје знали су само за речи Божје и наслађивали се божанском сладошћу. Срце Твоје би чисто и неупрљано, гледајући и љубећи Бога Невидљивога. Утроба Твоја би таква да се у њу усели Несместиви, и груди Твоје са млеком - да се из њих храњаше Бог Дете Исус. Двер Божја би свагда девствујућа. Руке - Бога носеће, и колена - престо узвишенији од Херувима, помоћу њих се руке слабачке и ноге одузете оснажише. Ноге - као светиљком сјајном вођене законом Божјим, и за Њим неодступно трчаху, докле љубљеног не привукоше Љубећој. Сва си обиталиште Духа Светог, сва - Град Бога Живога. Град који радосно запљускују валови реке (Пс. 45, 5), то јест таласи благодатних дарова Духа. Сва си лепа и добра, сва си блиска Богу (Песма 4, 7; 6, 4). Јер превазишавши Херувиме и надвисивши Серафиме, Ти постаде сасвим блиска Богу.

https://www.facebook.com/profile.php?id=100064739734369&ref=page_internal

Велики празник и велику радост Црква Христова слави на дан рођења Пресвете Богомајке. Овај дан велики је за читаву васељену, јер се овога дана рађа најчудеснија личност после Господа Христа, која је ходала овом трошном планетом на којој живимо, а то је Пресвета Богородица. У њој се испунило обећање које је Бог дао Адаму, које је касније понављао кроз уста светих пророка Својих, обећање о најчудеснијем очовечењу Бога Логоса, Сина Божјег, Једног од Свете Тројице.

У рођењу Превете Богородице овај завет Божји, овај најбитнији догађај за цео свет, почео је да се испуњава. Пресвета Богородица је постала најсветије и најсветлије оличење најузвишеније чистоте коју је човечанство принело Богу у свом подвижничком и трудбеном животу, животу у побожности, у посту, у молитви и у сваком другом богоугађању. Пресвете Богородица је тога ради постала врата кроз која је Господ Исус Христос ушао у овај свет и спасао род наш.

Пресвета Богородица је због своје чедности и чистоте и савршенства постала знак благовољења Божјег и то оног највећег које се не може никада до краја схватити, благовољења по коме Јединородни Син Божји кроз њу, Пречисту Дјеву, постаје Један од нас, тј. човек у свему сличан нама, осим у греху.

Преузвишенoст Пресвете Богородице, чије рођење славимо, у моралном и духовном смислу, учинило је Њу знаком помирења Бога и људи. Њу зато називамо „Евиним исправљањем“, јер је она својом савршеном и светом послушноћу Богу и Божјим заповестима, исправила непослушање наших прародитеља, због кога је читава твар гурнута у понор палости, огреховљености и одвојености од Бога.

Слављењем рођења Пресвете, ми славимо све те њене чудесне особине и њена света и богоугодна дела, која ће бити од спаситељног значаја за читав род људски. Због свега тога преподобни Јустин Ћелијски велегласно објављује о овом празнику следеће:

„Овај данашњи велики Свети Празник носи радост целе васељене, како се вели у дивној песми: данас Пресвета Богомајка уводи Господа Христа у васељену! Као да је Бог протеран са земље – и јесте протеран са земље. Бог је протеран са земље од нас људи, од прве прамајке наше Еве. Пресвета Дјева враћа Бога у свет.“[1]

Због толиког значаја који Пресвета има у подвигу и делу спасења рода Адамовог, рода људског, свети Јустин о њој додаје и следеће:

„Никада краја и нигде краја песмама у славу Њену, Њеног великог подвига, Њеног безгрешног живота. Заиста, Она нам је донела лек од смрти, а то је најважнија потреба и највећа Благовест за сва људска бића. Смрт, ужас над ужасима, а Богомајка родила Бога! Данас се у тропару вели да је радост засијала целоме свету, јер се родила Она Која је родила Победитеља смрти – Господа Христа! Да, само Она безгрешна, само Она сва Пречистаја, сва чиста, чистија од Херувима и Серафима, донела је ту велику радост нама људима на земљи, људима који су протерали Бога са земље. У овоме свету много је болести, али најстрашнија болест је смрт. Пресвета Богомајка, ето, јавља се као први истински лекар који лечи од смрти, јер лечи од греха, лечи од свега демонског и враћа човека Богу. Заиста, Она је уселила, увела Бога у овај свет и у човека, обоје.“[2]

А свети владика Николај сажето о надахнуто описује догађај рођења Пресвете Богородице следећим речима:

„Света Дјева Марија роди се од старих родитеља својих, Јоакима и Ане. Отац јој беше из племена Давидова, а матер од рода Аронова. И тако она беше по оцу од рода царска, а по мајци од рода архијерејска, и тиме већ предображаваше Онога, који ће се из ње родити, као Цара и Првосвештеника. Њени родитељи беху већ остарели, а немаху деце. И зато беху постидни пред људима и скрушени пред Богом. И у скрушености својој мољаху се Богу с плачем, да обрадује старост њихову даровањем једнога чеда, као што је некад обрадовао старца Аврама и старицу Сару даровавши им сина Исака. И Бог свемогући и свевидећи обрадова их радошћу, која је превазилазила далеко сва њихова очекивања и све најлепше снове. Јер им дарова не само ћерку но и Богомајку; озари их не само радошћу временом него и вечном. Даде им Бог само једну ћерку, која им доцније роди само једног унука, – али какву ћерку и каквог унука! Благодатна Марија, благословена међу женама, храм Духа Светога, олтар Бога Живога, трапеза хлеба небеснога, кивот светиње Божје, дрво најслађега плода, слава рода људског, похвала рода женског, источник девства и чистоте – то беше Богом дарована ћерка Јоакима и Ане. Рођена у Назарету, а после 3 године одведена у храм Јерусалимски, одакле се вратила опет у Назарет, да ускоро чује благовест св. архангела Гаврила о рођењу Сина Божјег, Спаситеља света, из њенога пречистога и девичанскога тела.“[3]

О Пресветој Богородици чије рођење данас славимо, путеводитељки рода људског на путу спасења и вечног живота, који имамо у Сину њеном, Господу и Богу Исусу Христу, свети Јустин додаје и следеће пробране речи:

„Јер, Пресвета Богомајка свакога од нас води путем спасења, путем велике радости коју нам је данас донела, да бисмо ми заслужили, донекле заслужили својим подвизима, својим молитвама, иако слаби и немоћни, да би заслужили Небеско Царство, ради кога је Господ и дошао у овај свет да нам га да; да га ми остваримо кроз сав свој живот, да би још овде на земљи живели Небом и служили Господу Христу, а то можемо увек са успехом само ако смо вођени и предвођени Пресветом Богомајком, Којој част и слава, сада и увек и кроза све векове. Амин.“

Тропар, глас 4.

Рождество Твоје Богородице Дјево, радост возвјести всеј всељењеј, из Тебе бо возсија Солнце правди, Христос Бог наш и разрушив кљатву даде благословеније, и упразнив смерт дарова нам живот вјечни.

Тропар, глас 4.

Твоје рођење, Богородице Дјево, објави радост целој Васељени, јер из Тебе засија Сунце правде, Христос Бог наш, који разрушивши прародитељску клетву даде благослов, а уништивши смрт, дарова нам Живот Вечни.

Кондак, глас 4.

Јоаким и Ана поношенија безчдства, и Адам и Ева од тљи смертнија свободистасја, Пречистаја во свјатем Рождествје Твојем, то празнујут и људије Твоји, вини прегрешениј избављшесја вњегда звати Ти: Неплоди раждајет Богородицу и Питатељницу жизни нашеја.

Кондак, глас 4.

Јоаким и Ана срамоте безчадија, а Адам и Ева смртне трулежности ослободише се Пречиста, светим Рођењем Твојим, то празнује и народ твој, избављајући се кривице греха када ти кличе: Нероткиња рађа Богородицу и Чуварку нашег живота.

19.септембар (6.септембар)

Житије светих из Пролога Св. Николаја Велимировића

САТАНА СЕ ЊЕГА КО ПЛАМЕНА БОЈИ, ЈЕР ВОЈВОДА БОЖЈИ ЗА ИСТИНУ СТОЈИ. У Фригији беше једно место звано Хони (погружење) недалеко од Јерапоља; и у том месту извор воде чудотворне. Када апостол св. Јован Богослов са Филипом проповедаше Јеванђеље у Јерапољу ...

      он погледа на оно место и прорече, да ће се на том месту отворити извор чудотворне воде, од које ће многи добити исцељење, и да ће то место посетити велики Архистратиг Божји Михаил. Ускоро за тим испуни се ово пророчанство, отвори се извор воде, који се прочу на све стране због своје чудесне силе. Неки незнабожац у Лаодикији имаше кћер нему, и због тога беше у великој жалости. Но у сну му се јави Архангел Михаил, и упути га да води кћер своју на тај извор, па ће оздравити. Отац одмах послуша, одведе кћер своју и затече на води тој много народа, који дође да тражи спасења себи од разних мука. То беху све хришћани. Тада тај човек упита, како треба искати исцелење, а хришћани му рекоше: „у име Оца и Сина и Светога Духа треба молити Архангела Михаила". Човек се онај тако и помоли, и кћер своју напоји оном водом, и девојка поче говорити. Тада се онај незнабожац крсти заједно са ћерком и целим домом својим, и сагради код извора онога цркву у име Архангела Михаила. Доцније се на том месту настани један дечак, по имену Архип, и подвизаваше се ту тврдим подвигом поста и молитве. Незнабошци му чињаху многе пакости, јер им не беше по вољи, што од хришћанске светиње толика сила исхођаше и народ многи к себи привлачаше. Па у злоби својој навратише оближњу реку, да потопи и цркву и извор. Но по молитви Архиповој јави се св. Архангел и отвори у стени крај цркве једну расулину, у коју се погрузи навраћена река. Тако се спасе оно место, и назва се Хони – погружење – јер се река погрузи у отворену провалију. Св. Архип подвизаваше се ту до 70. године своје и упокоји се мирно у Господу.

     Тропар (глас 4):

    Војсковођо небеских војски, непрестано те молимо ми недостојни, да нас твојим молитвама заштитиш као заклоном крила твоје непропадљиве славе. Чувај нас који падамо на колена и усрдно вапијемо: Избави нас од беда као поглавар вишњих сила.

Архистратиг Божји
Михаил војвода,
Маченосни слуга
Свевишњег Господа,
Пред Господом стоји
С небеским силама,
С ангелима силним
И светим душама.
Највећи војвода
Највећега Цара,
Где дође, победи,
И чудеса ствара.
Сатана се њега
Ко пламена боји,
Јер војвода Божји
За истину стоји,
За истину стоји
И правду уздиже;
Као поглед хитар –
Свуд на време стиже.
Војвода светлости:
Он прогони скверне,
И крилима својим
Ограђује верне.

https://www.crkvaub.rs/vesti/zitija-svetih/cudo-svetog-arhangela-mihaila-sv-mucenik-evdoksije

Свети пророк Захарија, отац светога Јована Претече и Крститеља Господњег, беше син Варахијин, од рода Авије, из племена Аронова. Он имађаше жену Јелисавету, која такође бејаше из племена Аронова; она беше сестра свете Ане мајке Пресвете Богородице Свето Еванђеље сведочи о њима да беху украшени свима врлинама и провођаху живот беспрекорно. Свети еванђелист Лука вели за њих: Бејаху обоје праведни пред Богом, и живљаху у свему по заповестима и уредбама Господњим без мане (Лк 1, 6). Очигледан доказ чесног живота љиховог јесте свети изданак њихов чесни и славни пророк, Претеча и Крститељ Господњи Јован. У Светом Писму је речено: По родовима њиховим познаћете их (Мт. 7, 16): од доброг дрвета род не може бити рђав; да се збуде по речима Светога Писма: Ако је корен свет, то су и гране (Рм. 11, 16). Стога и света грана Јован могла је израсти из светог корена.

Свети Захарија, отац Претечин, свештениковаше у Јерусалиму за царовања Ирода. Он бејаше од дневне чреде Авијине, тојест од рода Авије, чија је чреда падала осме седмице. О тим чредама казује се следеће: Цар Давид, видећи да се Ароново племе толико намножило да је немогуће било да сви заједно служе у храму, раздели Аронове потомке на двадесет четири чреде или лика, да би они једни за другима, сваки држећи своју седмицу, вршили службе у храму. У свакој посебној чреди цар изабра по једног најчеснијег мужа и постави им га за началника, те је сваки лик имао свога главног свештеника; а сваки лик је имао више од пет хиљада свештеника. Но да међу главним свештеницима не би било спора око тога који ће од њих са ликом својим служити прву седмицу, који другу, који трећу, и тако редом до двадесет четврте, они бацише коцку, и по коцки направише распоред; и држаху се тог распореда све до нове благодати, јер потомци свакога свештеника држаху свој ред према коцки која је пала њиховом претку. Осма чреда паде свештенику Авији (1 Дневн. 24, 10), чији потомак беше и свети Захарија; стога он у току осме седмице и вршаше службе у храму, началствујући над осталим свештеницима своје чреде.

Једном када Захарија служаше према својој чреди пред Богом, догоди му се да по обичају свештенства уђе у храм Господњи да кади, и гле, њему се јави анђео Господњи који стајаше с десне стране олтара кадионога. Видевши анђела Захарија се уплаши, али анђео одагна страх од њега рекавши: “Не бој се, Захарија”. И утеши га објављујући му да је молитва његова благопријатна Богу, и да му ње ради Господ дарује милост: благосиља жену његову Јелисавету, иако је нероткиња и временита, да му роди сина Јована, имењака благодати, који ће рођењем својим обрадовати не само родитеље него и многе људе. Анђео објави Захарији и то, да ће син његов бити велики пред Богом не телом него духом; и да ће бити такав постник и уздржаник, као нико други. И стварно, то сведочи за њега и сам Господ Христос, говорећи о њему: Дође Јован Крститељ који ни једе хлеба ни пије вина (Лк. 7, 33). Анђео предсказа за њега, да ће се он још у утроби матере своје напунити Духа Светога и да ће многе синове Израиљеве обратити ка Господу Богу њиховоме; да ће бити Христов Претеча у духу и сили пророка Илије, и да ће припремити народ за пријем Господа Спаситеља (Лк. 1 , 8-17).

Слушајући све то, Захарија се чуђаше и не вероваше ономе што говораше анђео, зато што Јелисавета беше нероткиња, и обоје већ беху стари. И рече Захарија анђелу: По чему ћу ја то познати? јер сам ја стар и жена је моја временита. – Одговарајући анђео рече му: Ја сам Гаврил што стојим пред Богом, и послан сам да говорим с тобом и да ти јавим ову радост. И ево, онемићеш и нећеш моћи проговорити до онога дана док се то не збуде; јер ниси веровао мојим речима које ће се збити у своје време.

Пошто се у овом разговору са анђелом Захарија задржа у олтару, народ који беше у храму чуђаше се што се он забави. А кад Захарија изиђе не могаше да им говори него им знацима показиваше да је онемио. Тада људи разумеше да је имао виђење у олтару (Лк. 1, 18-22).

А кад Захарија заврши своју чреду врати се кући својој, која се налазила у планинском крају, у Хеврону, граду Јудину. Јер тај град бејаше један од оних градова који коцком припадоше племену Јудином и бише одређени за становање свештеницима (Ис. Нав. 21, 13; 1 Дневн. 6, 65).

Када се зби речено анђелом и нероткиња Јелисавета роди Јована, Захарија чим написа то име на дашчици, одмах му се отворише уста и одреши језик, и он стаде говорити благосиљајући Бога. И испуни се Духа Светога Захарија, и пророкова говорећи: Благословен Господ Бог Израиљев што походи и избави народ свој, и подиже нам рог спасења у дому Давида слуге свога, као што говори устима светих пророка својих од века … И ти, дете, назваћеш се пророк Вишњега, јер ћеш ићи напред пред лицем Господњим да му приправиш пут (Лк. 68-70.76).

А када се роди Господ наш Исус Христос у Витлејему, и мудраци дошавши са Истока казаше Ироду о новорођеном Цару, тада Ирод посла војнике у Витлејем да побију сву децу, при чему нарочито спомену Захаријина сина Јована, о коме је много слушао. Јер Ирод беше сазнао све што се збило у време рођења Јованова, пошто страх беше ушао у све околне житеље и све се то беше разгласило по свом планинском крају Јудеје, и сви Јудејци говораху о томе. И сви који то чуше, метнуше у срце своје говорећи: Шта ли ће бити из овога детета? (Лк. 1, 66 ). Сетивши се тог тренутка Јована, Ирод помисли у себи: “Неће ли тај бити цар Јудејски?” И одлучивши да га убије, Ирод одвојено посла убице кући Захаријиној, али они ие нађоше светог Јована. Јер када безбожни покољ деце отпоче у Витлејему, кукњава и запомагање чуше се у Хеврону, граду Јудином, где живљаху свештеници, пошто се налазио не много далеко од Витлејема. Житељи брзо дознаше ради чега је та кукњава. Тада света Јелисавета узе своје дете Јована, коме беше година и по дана, и побеже с њим у горе. А свети Захарија у то време беше у Јерусалиму на својој свештеничкој дужности у храму, у време своје чреде. Кријући се по горама, Јелисавета се са сузама мољаше Богу да је заштити са дететом. И када са врха горе угледа војнике који су марљиво тражили бегунце, она у страху повика каменој гори: “Горо Божја, прими матер с дететом!” И одмах се отвори стена и сакри у себи мајку и дете од убица који су их гонили. И не нашавши онога кога су тражили, убице се празни вратише цару. Тада Ирод посла к Захарији у храм наређење, да му преда сина свог Јована. Свети Захарија одговори на то: Ја сада служим Господу Богу Израиљеву, а о сину мом не знам где је.

Разгневљени Ирод по други пут посла к њему, и нареди да убију самог Захарију ако им не да свога сина. Свирепе убице појурише као зверови да изврше наређење, и с јарошћу повикаше на свештеника Божјег: Где си сакрио сина свога? Дај нам га, јер цар наређује; а ако нам не даш сина, онда ћеш одмах погинути. – Свети Захарија одговори: Ви ћете убити тело моје, а Господ ће примити душу моју. – Убице онда скочише на Захарију и убише га пред олтаром. Крв Захаријина просу се по мермеру и стврдну се као камен, и оста тако као сведочанство злочина Иродова.

Јелисавета пак с Јованом, Богом чувана, борављаше у стени која се отвори. По Божјем наређењу тамо се створи пећина, протече извор воде и израсте родна палма над пећином, препуна рода. И кад год је мајка са сином хтела да једе, дрво се савијаше пружајући им род свој, па се затим опет усправљаше. Четрдесет дана по смрти Захаријиној престави се у пећини и света Јелисавета, мати Претечина, а младенац Јован оста у пустињи, храњен ангелом и чуван Божјим промислом све до дана јављења свог на Јордану.

https://svetigora.com/sveti-prorok-zaharija-i-pravedna-jelisaveta/

Сваки човек, чак и морално најузвишенији, није без недостатака и греховних склоности, тако да нико не може избећи њихово испољавање у овом или оном облику: било кроз особине карактера, било кроз неумеће пажљивог живљења, било на неки други начин.
Ова испољавања људских слабости често погађају слабе стране других људи, болно делују на њих и раздражују их. Непријатељ рода људског користи ту раздраженост против праведника и подиже на њега читаву буру гоњења. Господ допушта да се та бура разбесни и праведников дух као да гори у пламену страдања и чисти се од својих греховних немоћи. У патњи се људска душа дубље усредсређује на саму себе, ближе се привија уз Господа и просвећује се Господом.
Путем молитве она често почиње да сагледава своје особине, боље схвата пут који је прошла и почиње јасно сагледавати да је сама дала повод за невоље које су је снашле.
А када праведник у самоме себи сагледа узрок патњи које су га снашле, он постаје свестан и своје кривице, јер није умео да сачува слабога брата. Из свести о сопственој кривици рађа се и оправдавање непријатеља, сједињено са молитвом за њега. Kад човек све то схвати, његова душа се испуњава свепраштањем и благодатним миром.
Тако је искуство стечено, и од тога тренутка праведникова душа се труди да убудуће буде пажљивија, да има више разумевања за туђа страдања, да буде чвршћа, чистија и непоколебљивија у своме светом стремљењу ка Христу. Тада престаје и патња, чаша страдања се уклања, јер је такав цовек већ пострадао са Христом, већ се распео са Њим, јер је распео своје тело са његовим страстима и похотама. Такав човек је већ постао сличан Апостолу који је рекао: "Са Христом се разапех; а живим - не више ја, него живи у мени Христос" (Гал. 19-20).
И код таквог човека борба, наравно, не престаје до смрти, али морални преокрет у њему је већ извршен. И само после тога човек може постати изабрано оруђе Промисла Божјег у делу спасења људи, јер је постао способан за чисто, савршено и непоколебљиво служење. Анђео уклања чашу страдања и на таквог слугу Божјег изливају се дарови благодати Божје.
Такав пут неизбезно чека свакога. Разлика је само у степену и времену. Што је већи удео Господ некоме даровао, и што више и дуже такав човек треба да послужи ближњему, то су суровија његова искушења, то му се раније у животу даје да испије чашу страдања кроз коју се чисти.

Архим. Сергије

http://www.manastir-lepavina.htnet.hr/casastradanja.html

Човек треба да има поштовање према себи. Није узалуд рекао Господ: Љубите Бога свим срцем, свом душом и свим бићем својим. И ближњега свога као себе. Али - себе истинског, правог, вечног, онога какав треба да буде. И онда таквог да видиш и другога. Како каже о. Јустин: кад погледаш, у сваком да видиш, да сагледаваш свог вечног брата, с којим ћеш бити тамо. Немојмо да о човеку имамо депресиван став или да окривљујемо другога.

Ја имам око себе калуђере - највише ме некад наљути, некад разочара: кад почне да ми се правда. Немој ми се само правдати! Кажи: забрљао сам, па макар мање него што ти видиш. Готово је! А не: сад ти почнеш да причаш. Прво, ти мене онда сматраш глупим, да ништа нисам видео, ништа нисам схватио. Друго, клеветаш ме да сам злобан. Оправдавање је најгора ствар, која не помаже томе који почне да се правда.

Човек што је обдаренији, све више је у опасности да га то опседа, да буде опседнут тиме. Хајде неком уметнику пробај да ставиш неку примедбу! Паја Аксентијевић, што пева, кад је ту долазио, причао нам је: пита он патријарха Павла: ''Ваша Светости, што имам увек трему кад треба да наступам?'' Каже он: ''Зато, дете, што ти певаш за себе, а не за Бога. Да певаш за Бога, не би имао трему''.

То је: да не буде погрешна процена себе, оцена себе, самосазнање. Али, да би то постигао човек, стари Грци су говорили: Познај себе. А Свети Василије то исправља, на основу Светог Писма: не може човек да спозна себе, него да пази на себе. То може, то је у власти човека. Да човек не прецењује себе, али ни да потцењује себе. А не може очувати ту равнотежу ако се сам са собом бави, и пред Богом.

Опасно је и у молитву се удубити, поставити само себе у центар; увек треба претварати у множину. Молиш се: Господе Исусе Христе, Сине Божији, помилуј ме, па онда: помилуј нас. Или: чујеш неке невоље, муке нечије - укључи и њих, њега. Човек је саборно биће, у заједници са свима Светима.

Човек је живи ходећи крст. Кад рашири руке, он је живи ходећи крст. Ако укинете вертикалу крста, имаћете једну мотку попречну. Ако укинете хоризонталу, имаћете једну усправну мотку. Ни једно ни друго није човек, него спојено само. Зато је Господ рекао: љуби Бога и љуби ближњега. То човека уравнотежује, то га уцељује, то човека спасава. ... Бог је створитељ човека и зна ко је човек; као добри Лекар. А ко себе прати, зна да не може ни лекар да те спасе ако сам себи не будеш пажљив, не будеш нека врста самолекара. Да сам себе пазиш, али да и друге пазиш.

https://www.facebook.com/106683854344652/photos/човек-треба-да-има-поштовање-према-себи-није-узалуд-рекао-господ-љубите-бога-сви/499651585047875/

Један од старозаветних праобраза Пресвете Богородице је Купина која гори а не сагорева – коју је  Боговидац Мојсеј на Гори Синају био удостојен виђења; Дакле, спасења рода људскога Сином Божијим Који Се оваплотио од Пречисте Дјеве – не спаливши је већ, сачувавши Њено Приснодјевство.

Купина која гори а не сагорева, је представљала управо то непорочно зачеће БогоМладенца, Духом Светим – где Дјева рађа и остаје Пречиста Дјева.

Икону су монаси 1390.г. са Синајске Горе донели у Кремљ и сместили у Благовештенски сабор.

Неколико векова касније, у Москви је 1860.г. изграђен тада јединствени храм у част ове иконе и  како говоре историјски подаци, од тада – пожари се нису дешавали, иако је сама црква прављена од дрвене грађе.

Када је Москву снашла велика невоља, храмовни образ ,,Неопалиме купине” ношен је у литији око домова којима је претио пожар – и тако су остајали неоштећени.

Међутим, 1930. г. храм у коме се налазила ова икона је био уништен од стране безбожничке власти а икона је нестала.

Као датум њеног празновања узет је 17.септембар по новом календару –  дан када се прославља Боговидац Мојсије; док је по старом календару, датум њеног прослављења 4.септембар.

Чуда

У московској цркви Несагорива купина постоји посебна рукописна служба посвећена овој икони. На почетку службе се каже: ,,Служба ова пева се на Светој Гори Синајској када ко зажели и када бива страшно севање муња.”

Пред њом верни се моле за помоћ услед избијања пожара као и за исцељење од тешких недуга.

Изображење

Икона се изображава у виду осмоугаоне звезде, састављене из два оштра четвороугаоника са извученим крајевима, од којих је један црвеносмеђе боје – који представља огањ који је видео Мојсеј у купини, док је други зелене боје – указујући на природну боју купине, коју је она сачувала обавијена огњеним пламеном.

У средини осмоугаоне звезде, као у купини, изображена је Пречиста Дјева Марија с Предвечним Младенцем.

По угловима црвеног четвороугаоника изображени су: човек, лав, теле и орао као симболи четворице Јеванђелиста, који су проповедали о животу и учењу Божанственог и Невештаственог Огња, који је у своју утробу примила Пресвета Дјева Марија, као савршена слушкиња Господња.

https://mitropolija.com/2022/09/17/415725/

Своје мисли не откривај свима, већ само онима, који могу да спасу твоју душу. - Преп. Антоније Велики

Сви знају да постоји нешто што се зове Тајна Исповести, али обично из неког разлога сматрају да њу треба да чува само свештеник. Међутим то није тако. Тајна Исповести важи за све. Сам човек који се исповеда такође треба да се чува. Чини ми се да је Тајна Исповести пре свега повезана са појмом целомудрености, с целомудреним односом према свом духовном животу и духовном животу другог човека.

Наравно, ми имамо пуно право да себе разоткривамо пред својим ближњима, и уопште тако је и било у древној Цркви, када су хришћани јавно исповедали своје грехе. Јер се човек не каје само пред Богом, већ и пред људима. Али Црква је врло брзо престала са јавном исповешћу, јер је она могла да буде саблазан за друге и искушење од ближњих. У ствари мало коме се може нешто поверити. Кажеш некоме: «Не говори никоме», – а он већ пренесе неком другом и каже: «Никоме не говори». А потом се догађаји из твог живота враћају до тебе у потпуно другој светлости и ти схваташ да су те одавно разоткрили, осудили и да пред свима сада стојиш у потпуно друкчијем, изопаченом издању. То је наравно веома сложено питање.

Човек је слободан да прича о себи, то је његово право. Али у духовном смислу би било боље да се чува од тога још и зато што понекад прича о својим гресима без покјања, а понекад чак и са саосећањем ка греху. Чини ми се да је боље увек бити духовно целомудрен и прикривен. Та тајновитост је веома важна и због тога што зли дух не позање човека. Човек је скривен од нечастиве силе. Рецимо сатана није знао за Христово Оваплоћење, није знао да је Богочовек – Син Божији (Њега су називали Сином Божији, а Он је Себе називао Сином Човечијим). И зли дух не може да уђе у човека уколико он сам то не допусти преко неких својих грехова и страсти. «Демони не знају наша срца, како мисле неки људи, – каже авва Евагрије, – јер само један Срцевидац зна ум људски … Али нешто на основу речи, нешто по покретима они сазнају оно што је у срцу». И зато све што се човеку дешава, сва његова искушења, грешке које потом сваљује на демонску силу, дешавају се због тога што човек сам открива злом духу ствари о свом духовном животу. Некада можемо да се одамо чак и изразом лица. Зли дух може да прозре човека искушавајући га помислима.

Он покушава да преко њих «начне» човека, и ако овај почиње да се бави том мишљу, почиње разговор, пут је прокрчен, срце и помисли су откривени, злом духу је све откривено и тада може да победи човека. Али ако човек уме да се чува, не празнослови, понаша се целомудрено и тајновито, онда је он недоступан злом духу и овај не може тако лако да приступи људском срцу. Човек је недоступан злом духу и у време исповести, када се врши Тајна Покајања. И зато се треба довољно тактично и посебно брижљиво односити према свом унутрашњем миру и чувати се разматрања Тајне Исповести и духовног руковођења у разговору са људима. Могу се наравно поделити духовна искуства са ближњима, али то опет треба да буде тајновито. Када су двоје или троје сабрани у Име Христово (Мт. 18, 20), тада зли дух не може да буде присутан. Али када се нешто важно избрбља у празнословљењу, у осуди, у похвали или сујети, тамо где се нашој искрености додаје и нека страст, тамо ће се одмах наћи и лукави, који ће то обавезно искористити.

Уопштено говорећи, човеков духовни живот не може да буде јаван. Човек треба да чува себе и своје тајно општење са Богом …

https://srpska.pravoslavie.ru/

Свети Јоаникије архиепископ и први патријарх српски. Родом од Призрена, и служио најпре као секретар (логофет) при краљу Душану. Архиепископом постао 3. јануара 1338 године, а на Цвети 1346. године на државном сабору у скопљу уздигнут у звање патријарха Срба и Грка. Ревносан архипастир и уређивач цркве српске, законовъ церковныхъ великое утвержденіе. Упокојио се на путу за Пећ, враћајући се болестан из Жиче, из табора Душанова, где је био позван на савет, 3. септембра 1349. године. Мошти му се налазе у Пећи, где је и проглашен светитељем.

Тропар (глас 4):

Данас међу светитељима празнујемо успомену доброг чувара апостолских догмата и пастира и учитеља српске Цркве, преблаженог Патријарха, светитеља Јоаникија. Славословимо Христа Бога нашега песмама по достојанству, који нам је даровао Свога угодника, као бодрог архипастира и учитеља, који се усрдно моли Цару свих Богу, да избави од беде душе наше.

https://www.facebook.com/jovanjamanastir

Људи се толико навикну на вести да без њих више не могу мирно да живе. При томе заборављају да је представљање вести медијима понекад веома далеко од адекватног преношења информација.

Покушајмо да вест читамо као споља, а да се у то не упуштамо. Шта ћемо видети? Привлачан наслов који често изманипулише умом читаоца од првих речи: ставља „тачне” акценте, или чак уопште – одмах, чак и пре читања саме вести, доноси пресуду. И није реткост да наслов не одговара суштини онога што је речено у самом тексту. Али утисак је већ створен и читалац је спреман да информацију узме у правом светлу (на „прави“ начин, наравно, за онога ко је написао или, боље речено, наручио ову вест).

И уз све ово, њузмејкери се играју са очекивањима, тежњама, жељама људи. Они као стварност издају оно што човек жели да види или, напротив, претерују тамо где све није тако страшно (у зависности од потребе оних који желе да формирају ову или ону друштвену реакцију).

Зар заиста нема истинитих вести? Наравно да јесу. Али размислите о томе колико често се ми сами, препричавајући неки догађај својим познаницима, придржавамо тачности у описивању онога што се догодило? Уосталом, често нешто улепшавамо или, напротив, оцрњујемо. И колико често прилагођавамо чињенице како бисмо дали изглед онога што бисмо желели? Понекад чак и не примећујемо како искривљујемо стварност да бисмо задовољили неке своје импулсе. Али не само у разговору са познаницима - и сами смо спремни да се повремено уверимо у било шта. Авај, такво је својство пале људске природе: „сваки је човјек лажа“, каже псалмиста (Пс 116,11).

Само Господ може бити потпуно искрен. Али са људима је мало теже. Ово увек треба имати на уму када конзумирате било коју информацију. Треба приступити уздржано, пронаћи манипулације, извртање итд. Али најважније је не увлачити се. Уосталом, сећамо се да нам се без воље Божије ништа не може десити (Лк 21,18), што значи да се све што се дешава нама и целом свету врши искључиво по Промислу Божијем. Важно је само понизно прихватити Његову вољу – и тада нас никакве вести неће уплашити или довести у заблуду.

митрополит Антоније (Паканич)

https://pravlife.org/sr/content/mitropolit-antonije-pakanich-kako-se-odnositi-prema-vestima

Пише: ђакон Павле Љешковић

Након тмурног и кишовитог јутра, на Цетињу је сув и топао дан. Нешто је више од пола часа до бденија. Сједим на гумну испред манастира и посматрам људе које је сунце призвало да изађу вани и прошетају. Најприје је испред манастира застао човјек у пуној опреми за трчање. На себи је имао црвени шушкавац, уски шортс и хеланке. Пришао је огради и цјеливао једну од застава које су на њој окачене. Затим се нагло окренуо и наставио са трчањем. Након њега

, поред манастира је прошао млађи брачни пар са сасвим малом дјевојчицом, чији је звонки гласић надалеко одзвањао. Убрзо су застали и њена мајка је чучнула и нешто јој шапнула на уво. Након тога, дјевојчица је пришла огради. Будући да су заставе за њу превисоко окачене, цјеливала је длан десне ручице и њиме додирнула неколико застава, сваки пут се окренувши према својим родитељима, који су све то будно и са одобравањем пратили. Када је опазила малу заставу при врху ограде, дјевојчица је показала прстом у том правцу, што је био довољан знак њеном оцу да јој приђе и подигне је, како би могла да је цјелива. Читав тај призор је изазвао симпатије и одушевљење код малобројних пролазника.

Старији господин у раним седамдесетим годинама, чији изглед одаје особу која свакодневно пјешице прође неколико километара, је најприје пар минута разговарао са милицајцима који даноноћно чувају заставе. Затим је пришао огради и прије цјеливања заставе, застао пред њом неколико тренутака , које је провео у дубокој тишини и контемплацији. У цијелом том поступку било је нечег нарочито свечаног, што човјека не може да остави равнодушним.

Након њега су пред оградом стали момак и дјевојка и љубазно ђака богословије, који се ту баш у том тренутку нашао, замолили да их фотографише. Инсистирали су да у кадру, поред њих, обухвати, по могућству, све окачене заставе. После тога су се снажно загрлили и пољубили. Очито да је тај пољубац – цјелив испред застава за њих имао посебну вриједност. Био је попут печата њихове љубави и везе…

Двије дјевојке, које су могле имати шеснаест или седамнаест година, брзо ходање и прилично гласан разговор су прекинуле тек толико – колико им је требало да приђу застави и да је пољубе. Након тога су се окренуле и своје активности у истом ритму наставиле. У том њиховом поступку је било нечег рутинског, па чак и несвјесног. Стекао сам утисак да оне туда сваки дан пролазе и цјеливају исту заставу, да би убрзо заборавили на то. Цјеливање је за њих постало једна од оних навика којима човјек прибјегава, а да их често није ни свјестан. Уопштено гледано, чини се да су за добар дио града, присуство застава на огради манастира и мали ритуали које понеко изводи пред њима, а који се врхуне у цјеливању постали навика и дио колективног несвјесног.

Убрзо сам схватио да су се безбројни мали облаци над Цетињем стопили у један велики који се све више спуштао над градом, најављујући кишу. Одлучујем да уђем у манастир и тек тада схватам да је бденије увелико почело. У манастирску цркву сам ушао баш у тренутку у којем су богослови пјевали 1.псалам и стих:” Но в закоње Господњи воља јего и в закоње јего поучитсја ден и ношч”…

(Аутор је професор Богословије Светог Петра Цетињског на Цетињу и ђакон у цркви Свете Тројице у Старом Граду у Будви)

https://mitropolija.com/2022/09/14/cjelivanje/