Свети апостоли Петар и Павле.

Каква два потпуно несавршена људска бића. Колико различите личности.

Један прост рибар, нагао у одлукама и брзоплет на делу, други образован и амбициозан, болешљив човек интелекта и стратегије.

Замислимо се сви који смо понекад склони олаком процењивању људи и суђењу њихових поступака.

Да смо њихови савременици - како бисмо реаговали да смо се нашли поред Христовог ученика Петра, који му се заклињао на верност, у тренутку кад га се кукавички одриче пред непријатељски настројеним сународницима.

Или како бисмо као рани хришћани гледали на неосетљивог и суровог Савла, потоњег Павла који систематично прогони хришћане, са амбицијом да се истакне у истребљењу пошасти опасне по његов народ и веру?

Да ли бисмо имали разумевања или бисмо их назвали најгорим речима осуде и презира?

Да, рећи ће неко, али после су они показали своју веру. Свесно су своје животе дали сведочећи Христа.

Да,после. Али ми у животу обично не видимо то "после".

Склони да идеализујемо време раног хришћанства занемарујемо жестоке међусобне сукобе првих хришћана. Па и сукобе оних који су били уверени да је Христос дошао само Јеврејима и оних који су сматрали да Христово учење мора да се преда свим народима и да се сви укључе у Цркву.

Шта је радио ту Петар, а шта Павле после свог обраћења. Шта су говорили један о другом?

Како је Петар - стена која се котрља својим темпераментом гледао на буђење ауторитета у Цркви некадашњег Савла, који не само да није препознао Богочовека ни у време Његове мисије међу Јеврејима, ни у време Његовог распећа и смрти, ни после Његовог васкрсења, него је још прогонио Његове ученике - значи и самог Петра? Него тек кад га је, по причању непознатих сведока, тамо негде на путу за Дамаск Христос бацио на земљу и ослепо да би могао заиста да прогледа. И колико је могао да верује том новокрштеном?

А како је Павле гледао на тог необразованог галилејског рибара коме је дато да води Цркву? На основу сведочења његових такође необразованих пријатеља?

Мало је о њиховим животима написати романе, снимити филмове, а хвала Богу то није ни потребно, јер њихово наткриљујуће присуство снажно осећамо у Цркви и данас, као што су то осећале и генерације хришћана пре нас.

Можемо да им се обратимо, да од њих самих сазнамо шта желимо о њима.

А шта ће нам прво рећи ови несавршени људи, који су грешили и поправљали се, падали и дизали се?

У чему је њихова тајна, због чега су тако несавршени толико значајни? Што не нађе Црква неке савршеније да можемо да их славимо?

Нису били млаки.

Обојица су храбро предали своје срце Христовом пламену љубави. Умели су да се истински покају. И умели су у љубави да прихвате међусобне разлике, да им се и радују.

И тако су постали Његови најближи сарадници. И више од тога. Не штедећи себе отворили су се за Христову Љубав којаи је из њих уклонила страх.

А без страха - проширили су са осталим апостолима и њиховим настављачима Христову веру у целом свету.

Ако данас уздахнемо вајкајући се да је хришћанска вера у повлачењу, да је свет све више заборавља па и одбија, сетимо се да је то због тога што смо изгубили оно што је двојицу несавршених Јевреја учинило светилима хришћанства и запалило пламен у милионима људи до данас.

Немамо жара. Постали смо млаки. И често се збунимо тражећи савршенство које не налазимо ни у себи ни у другима. И тако само налазимо оправдање за своју млакост и малодушност.

Ако презремо млакост и разгоримо у себи жар Живота до мере способности за жртву, ма колика она била, Христос ће нам показати да наш пут ипак није пре свега у постизању савршености, у формама и правилима, него у љубави.

И многи ће онда то препознати. Светло ће се поново јаче засјати. Неће само треперити.

https://www.facebook.com/o.nenad.ilic

Када ми поступамо лоше, када говоримо неподопштине, када се тамне мисли роје у нашој глави или нам тама дође у срце, ми, ако постанемо макар мало просветљени, почињемо да осећамо грижу савести. Али грижа савести још није покајање: могуће је себе кривити читав живот за лоше поступке и злу реч, и за мрачна осећања и мисли – и нећете се исправити. Грижа савести заиста може од нашег земаљског живота да направи непрекидни пакао, али нам не открива Царство Небеско; ка тузи мора се додати још нешто друго: оно што је сама срж покајања, наиме обраћање Богу с надом, са уверењем да у Богу има довољно љубави ка нама да може да опрости, и силе да би нас изменио. Покајање је тај преокрет живота, преокрет мисли, промена срца која нас окреће лицем ка Богу у радосној и трепетној нади, у уверењу да, иако не заслужујемо Божију милост, Господ није дошао на земљу да суди, већ да спасе, дошао је на земљу не ка праведнима, већ ка грешницима... Ми смо окружени људима с којима су наши односи понекад тешки. Колико често чекамо да други дође до покајања, да тражи опроштај, да понизи себе пред нама. Можда бисмо ми и опростили ако бисмо осетили да је довољно понижен. Али праштати морамо не ономе ко заслужује опроштај – зар ми од Бога можемо очекивати заслужени опроштај? Зар ми када идемо Богу и кажемо: Господе, спаси! Господе, опрости! Господе, помилуј! можемо да додамо: зато што ја то заслужујем?! Никада! Очекујемо од Бога опроштај због чисте, пожртвоване, крсне Христове љубави. Исто то од нас очекује Господ у односу на сваког нашег ближњег; не зато што морамо опростити ближњем зато што он заслужује опроштај, већ зато што смо ми - Христови, зато што нам је именом Самог Живог Бога и распетог Христа дато да опраштамо.

Али често се чини: ево, када би само било могуће заборавити увреду, тада бих ја опростио, али не могу да заборавим, - Господе, дај ми да заборавим! То није опроштај; заборавити не значи опростити. Опростити значи гледати на човека какав он јесте, у његовом греху, у његовој неиздрживости, какав он јесте терет за нас у животу и рећи: Понећу те као крст, донећу те до Царства Божијег, хтео ти то или не. Био ти добар или зао – узећу те на своја плећа и привести ка Господу и рећи: Господе, целог свог живота носим овог човека, јер ми је било жао – како он не би пропао! Сада му Ти опрости ради мог опроштаја! Како би било лепо кад бисмо могли да понесемо терет једни других, кад бисмо могли једни друге да носимо и да подржавамо; да се не старамо да заборавимо, већ, напротив, да памтимо. Да се сећамо ко има какву слабост, ко има какав грех, у коме је нешто погрешно и да га не искушавамо тиме, да га штитимо да не буде подвргнут саблазни у погледу онога што може да га уништи. Када би ми тако могли да се понашамо једни према другима! Кад бисмо човека онда кад је слаб окружили брижном, нежном љубављу, колико би људи дошло себи, колико би људи постало достојно опроштаја који им је дат на дар...

Ево, то је пут покајања: ући у себе, стати пред Бога, видети себе како смо осуђени, како не заслужујемо ни опроштај, ни милост, и уместо да као Каин побегнемо од лица Бога (Постање 4: 3-16), окренемо се ка Њему и кажемо: Верујем, Господе, у Твоју љубав, верујем у Крст Сина Твог, верујем, помози моме неверју (Мк 9:24). А затим поћи Христовим путем, као што сам рекао: све прихватити од руке Божије, од свега донети плод покајања и плод љубави и пре свега опростити нашем брату, не очекујући његово поправљање, понети га као крст, распети се ако је потребно на њему, да би имали власт, подобно Христу, да кажемо: Оче, опрости им, јер не знају шта чине (Лк 23:34). И тада Сам Господ, Који нам је рекао: Каквом мером мерите и вама ће се мерити (Лк 6:38), опраштајте, као што ваш Отац Небески опрашта – неће остати дужан: Он ће опростити, исправити, спасити већ на земљи, као свецима даће нам радост небеску.

Нека буде тако, нека у животу сваког од нас почне данас, сада, макар мало овај пут покајања, зато што је то већ почетак Царства Божијег. Амин.

извор : pravoslavie.ru

Велики Сампсон, чија слава брујаше свуда, роди се у славном граду – древном Риму. Родитељи му беху богати и високородни; пореклом беху од царске крви. Одлично изучивши сву световну науку, Сампсон изучи и лекарску уметност, не од нужде, нити ради неке зараде, – јер му његовог властитог богаства беше доста и доста -, него да не остане незапослен и да би својим лекарским знањем Бога ради послужио ништима. И исцељиваше Сампсон неизлечиво болесне: јер се лекарској вештини његовој додаде благодат Господња, која исцељује, а која му би дата због врлина његових и због вере његове у Бога. Поред световне учености Сампсон располагаше и разумевањем Светога Писма, јер много читаше свете књиге, и вером и надом подстицаше себе на љубав Христову.

Када се Сампсонови родитељи преставише и њему велика имања оставише, Сампсон не само продужи чинити што треба, него и одмах стаде пролазна и привремена богатства замењивати непролазним и вечним богатствима, следећи еванђелску реч (Мт. 6, 20). Обилно делећи милостињу, он је врло брижљиво збрињавао ниште и гладне, и на тај начин помоћу трулежног стицао себи нетрулежно благо. Тако је он радио у све дане живота свога, јер му милосрђе беше својствено и по рођењу и по васпитању. Желећи да води скроман и прост живот, он мноштво робова својих пусти на слободу, оставивши себи једнога за најнеопходније услуге. И у самој ствари, нашто би му било потребно толико слугу, кад је он сам постао истински и искрени слуга Господњи? И тако, одрешивши себе од својих богатстава, којима је био свезан као узама, он беше задовољан једном хаљином и једном узицом којом се опасивао. Желећи да душу своју обогати духовним богатством, он презре свет и све у свету, и, подражавајући Христа, он постаде скитач: јер, оставивши своје сроднике и познанике, он оде из древнога Рима и настани се у једној пустињи, као некада пророк Илија.

Но Бог, желећи да многи имају користи од слуге Његовог Сампсона, доведе Сампсона у нови Рим, тојест у Цариград. Ту, нашавши себи неку кућу, Сампсон се настани у њој, збрињавајући путнике и ниште и служећи им на све могуће начине. При томе свети Сампсон је примао и болеснике, и служио им не само својим лекарским знањем него их је и потпуно збрињавао у погледу хране и постеље. Све то он је чинио са толиком усрдношћу, да је изгледало да му је милосрђе саприродно. Јер као што је сунцу својствено да обасјава, и огњу природно да опаљује, тако и Сампсону као од природе беше својствена љубав и збрињавање ништих, болних и путника. И Бог, који благосиља љубавна дела милосрђа ближњима чињена Њега ради, и оно што се чини ништима прима као да се чини Њему, удостоји велике чудесне силе труде слуге Свога Сампсона око болесника: јер свети Сампсон чудесно исцељиваше све неизлечиве болеснике које примаше у свој дом. Но дану му од Бога благодат и дар чудотворства свети Сампсон скриваше плаштом лекарске вештине, да се светост његова не би обелоданила. Смирен срцем, он није желео да га људи цене и славе. Али се не могаше сакрити светионик под поклопац и град који на гори стоји: јер свети Сампсон, сијајући светлошћу добрих дела и узишавши на гору савршеног богоугодништва, постаде познат свима. За њега сазнаде и патријарх цариградски, који га призва к себи и рукоположи за презвитера, иако светитељ то није хтео.

Слава врлина светитељевих допре и до царских палата. И то на овај начин: цар Јустинијан паде у тешку и неизлечиву болест. Позвани бише многи лекари. Прегледавши цара, они по обичају свом стадоше спорити међу собом, и дуго време само речима храбраху цара, а уствари га не могаху излечити нити му болове олакшати. Тада бише позвани најчувенији лекари из целе грчкоримске царевине, али ни један не могаде излечити цара од опаке бољке. Разљутивши се на лекаре, цар нареди да се сви они макну с његових очију, па се сам обрати к Извору свих исцељења и Творцу свеколике твари – Господу Богу: Њему јединоме он повери свој живот, и од Њега стаде са сузама искати помоћ себи. И Бог се не оглуши о цареву усрдну и сузну молитву: јер заспавши на кратко време, цар угледа у виђењу мноштво лекара пред собом, обучених у светле хаљине. И неки лучезарни младић, пришавши к њему, стаде му показивати сваког од тих лекара, говорећи ко је каквог чина и колико му је година; међу њима он показа цару једнога, смерна лица и седих власи, обученог у свештеничке хаљине. Хвалећи њега, светозарни младић говораше цару: „Овај те може, царе, а не неко други, исцелити од твоје смртоносне болести“.

Пренувши се од сна, цар се обрадова томе виђењу које му ули наду на оздрављење, и заблагодари Богу. Држећи пак у памети лик виђеног у сну мужа, цар нареди да поново дозову к њему све лекаре. Када они изађоше пред њега, он их дуго посматраше тражећи међу њима онога кога виде у сну, али га не нађе, те опет паде у тугу и стаде тужити. Но не губећи наду у Бога, он поново нареди да марљивије потраже онаког лекара каквог он у сну виде. При томе, описавши какав изгледа по лицу човек кога у сну виде, цар обећа огромну награду ономе који га пронађе. Онда се многи дадоше у тражење таквога човека, али га не налажаху. Најзад један од царских слугу, који беше и цару познат и светом Сампсону пријатељ, чувши царево казивање о изгледу човека кога у сну виде, сети се да такав изгледа блажени Сампсон који лечи болне, и извести о томе цара. Цар нареди да му са чешћу доведу светитеља.

Када свети Сампсон уђе к цару, цар, чим га угледа, одмах познаде да је то човек кога он виде у сну. И испунивши се радости, цар брзо устаде са свога места, приђе к светоме старцу, загрли га и целива му не само уста него и главу и руке, говорећи при томе: „Оче, ти си заиста онај кога ми Бог показа у сну и обећа да ми преко тебе подари здравље“. – Рекавши то, цар га одведе у своју ложницу, и севши поред њега наслађиваше се његовим лицегледањем; при томе он светитељеве руке стављаше на очи своје, и свесрдно их целиваше, и сузама их орошаваше, просећи исцељење од њих.

Видећи тако велико понижавање царево, блажени Сампсон се ожалости и кротко му рече: Немој то чинити, царе! немој тако неизмерно понижавати себе, да ме не би увео у гордост и ти био крив за моју осуду. Јер чиме то превазилазим остале људе ја, убог и грешан, који требам милостиво снисхођење Христово ради исцељења од грехова мојих? Једино превелика вера твоја у Бога и топла нада склониће Христа Цара на милост, и Он ће те исцелити: јер може учинити све што хоће.

Рекавши то, Сампсон руком додирну болесно место на царевом телу, као да неке лекове ставља, желећи на тај начин сакрити дани му с неба дар исцељивања. И чим само додирну руком болесно место, цару одмах престадоше болови и он брзо потпуно оздрави.

Оздравевши потпуно, цар се силно радоваше не само због свога исцељења него и због тога што се удостоји видети тако богоугодног човека. Затим, желећи да достојно заблагодари светитељу, он му понуди много злата и сребра. Но светац рече цару: Имао сам ја, о царе, много злата и сребра и других имовина, али сам све то оставио ради Христа, да бих добио вечна небеска блага. Но ако хоћеш да ми укажеш своју благодарност, онда Бога ради и спасења свога ради учини ово: поред моје куће сагради дом, у коме бих могао према својим моћима неговати болесне и странце, којима навикох служити. Тиме ћеш ти и себи вечну награду од Бога издејствовати, и моју старост утешити.

Чувши овакве речи, цар ту молбу прими као велики дар себи а не као тражење, и нареди да се подигне странопримница и болница, као што преподобни жељаше. Када здање би готово, цар подари томе дому велика имања ради потреба странцима и болесницима који тамо буду збрињавани.

После тога, свети Сампсон проведе још много година у служењу странцима и у неговању болесника. У таквом пословању он достиже дубоку старост, па изнеможе телом и занемоћа мало. А када му се душа разлучиваше од тела, лице му бејаше светло, и он ни најмање не туговаше што умире, као што обично тугују душе оптерећене гресима и житејским бригама, због чега се и плаше смрти. Светитељ је знао ко га позива, од каквих трудова и ка каквом одмору, и какво благовање очекује његову блажену душу, јер је сваки посланик достојан своје плате (ср. Лк. 10, 7). И тако, богоугодна душа светог Сампсона оде у небеске светове, године 530, а тело његово би чесно сахрањено у цркви светог мученика Мокија, из чијег племена беше по телесном рођењу овај велики угодник Божји Сампсон, и чијих духовних врлина он беше наследник.

Као диван угодник Божји, свети Сампсон се прослави великим чудесима, не само за живота него и после смрти. Од посмртних чудеса његових ми ћемо споменути неколико.

Једном се у Цагрираду догоди пожар, који поче од цркве свете Софије. Пожар беше тако силан, да га нико од људи не могаше угасити. Ватра се брзо шираше, и већ гораху многе раскошне палате и изврсне грађевине, које беху украс града. Неугасиви пламен стиже и до странопримнице преподобног Сампсона. Окруживши је са свих страна, пламен је уопште не могаше додирнути, и она стајаше усред толике ватре као купина неопаљива. Том приликом многи видеше преподобног Сампсона како журно обилази ограду странопримнице и љутито одстрањује од ње пламен пожара; и огањ, као стидећи се светог лица његовог и повинујући се наређењу његовом, одбијаше се од странопримнице на другу страну. Затим изненада страховито загрме, навукоше се облаци и проли се силна киша која, молитвама светога, угаси сав пожар.

Преподобни Сампсон даваше исцељења од сваковрсних болести и по престављењу свом, као што их је давао за живота свог. Тако, једном знатном човеку Теодориту, царском оруженосцу, догоди се да, када је због нечега журно силазио низ степенице свога дома, повреди своју ногу. Од силних болова он леже у постељу, и три дана нити могаше што окусити, нити заспати, нити што проговорити, и беше безгласан као нем. Но при свим тим боловима својим он се усрдно мољаше угоднику Божјем светом Сампсону, призивајући га у помоћ. По истеку три дана, када се спусти ноћ, Теодорит угледа светог Сампсона где стоји крај његових ногу, и додирујући глежањ повређене ноге говори: „Устани, јер ти више нећеш боловати“. – Рекавши то, светац постаде невидљив. Теодорит пак одмах се осети потпуно здравим, и радосно стаде громко благодарити Бога и говорити: „Свети Сампсон је заиста велики угодник Божји;“ – Затим, опипавши своју ногу и видевши да је потпуно исцељена, он устаде и стаде ходити. А када свану, он хитно оде на гроб преподобнога и благодарно му се поклони. И причаше свима на који се начин исцели.

Други велможа у Цриграду, по имену Лав, јашући на коњу, пригњечи своју ногу уз камени зид и повреди. Од тога му се отвори рана, и он се тешко разболе; и из дана у дан болест му се све јаче и јаче погоршаваше. Домаћи његови саветоваху му да позове лекара, да му на повређеном месту пусти крв. И када се већ приближавало наступање четвртог дана, у који је лекар имао бити позван, те ноћи би виђење гореспоменутом Теодориту, који пре тога доби исцељење. Виде он три човека где улазе у дом болесног велможе Лава; у једноме од њих он распознаде светог Сампсона, кога виде у време своје болести, а за другу двојицу мишљаше да су бесребреници лекари, Козма и Дамјан. Теодорит их упита: Куда идете? – Они, с љубављу погледавши на њега, одговорише: Идемо к Лаву велможи. – На то им Теодорит рече: Не знате ли, господо моја, да је он тешко болестан, и да ће му сутра доћи лекари да му лече повређену ногу? – Светитељи одгворише: Нека то не буде, јер ћемо ми поново доћи к њему у петак, и исцелићемо га. – Пренувши се од виђења, Теодорит отрча к болноме Лаву и исприча му што виде и чу. Болник поверова његовим речима и не прими лекаре, него, ослонивши се на Бога, очекиваше петак молећи се. И када дође петак, болесна нога његова доби потпуно исцељење и постаде здрава, као и друга, не требајући никакво лечење. Осетивши се здравим, Лав одмах похита на гроб преподобног Сампсона, и узнесе благодарност њему и онима што се беху јавили с њим.

Многобројним чудесима прослављајући угодника Свог Сампсона, Бог га прослави и тиме што учини да из његовог гроба тече целебно миро, при чему се сваковрсни болесници исцељиваху који се њиме са вером помазиваху. Целебну силу тога мира искуси на себе гореспоменути велможа Лав. Њему се догоди да се поново разболи целим телом, и лежаше као раслабљен, не будући у стању да покрене ни један део свога тела. Но када му цело тело помазаше миром што тече из гроба светог Сампсона, он одмах оздрави. Такође, када се исти велможа једном разболе од очију, исцели се тим истим целебним миром. И велможа Лав, одајући благодарност своме бесплатном лекару – светом Сампсону, узе на себе издржавање његове странопримнице, која тада већ оскудеваше, и даваше све што је потребно за њено одржавање.

Неће бити на одмет споменути овде и то, да у тој странопримници беше тада управник неки Енесије, човек лењ и на послу нехатан, који све послове вођаше немарно. Но једне ноћи њему се преподобни Сампсон јави не као у сну него као на јави, и изби га штапом, говорећи му са гневом: „Зашто си немаран на служби својој и не задовољаваш потребе путника и болесника?“

Од тог бијења Енесије се толико разболе, да му се одузе глас и он онеме, и тело му сво помодре од задобијених рана. А када му сутрадан многи стадоше долазити, он им не могаше ништа проговорити, већ само показиваше на помодрело тело своје. Затим, узевши хартију и перо, он написа како га свети Сампсон казни за његов нехат и немар. Дознавши за то, гореспоменути велможа Лав дође у посету болесном Енесију. А када угледа како му је цело тело модро од батина и како не може да говори, Лав се стаде усрдно молити светоме Сампсону, говорећи: „Свети угодниче Божји; ти знаш моју веру и усрђе к теби, стога испуни молитву моју: исцели Енесија кога си казнио и који на хартији исписа кривицу своју, да би он језиком својим испричао све то, и тако се што више разгласило то чудо у славу имена Божјег“. – Док се велможа Лав мољаше тако, Енесију се одреши језик и отворише уста, и он исприча подробно све што му се догодило. И од тога времена он се сасвим поправи.

После тога неки богобојажљиви људи, договорише се међу собом, умолише патријарха да странопримницу преподобног Сампсона освети у цркву. Тако и би урађено. А за збрињавање путника и неговање болесника, бише при тој цркви подигнути дом и болница.

Након доста времена после тога управником странопримнице беше Евстратије, који се такође не стараше о болесницима и путницима, па усто беше и тврдица. Једном, у току много дана он не даде болесницима уља, због чега и би кажњен Богом, те се разболе од очију. Један пријатељ његов, по имену Лав, који служаше у странопримници, рече Евстратију: „Дај потребну количину уља за болеснике и путнике, па ће ти очи оздравити. Ако пак не верујеш мојим речима, ја ћу ти о томе дати своје написмено“. Рекавши то, Лав седе и написа Евстратију ово: „Ја, Лав, уздајући се у светог чудотворца Сампсона и утврђујући се несумњивом вером према њему, јамчим ти да ће ти се очи исцелити, ако даш потребну количину уља за ниште и путнике, јер ће ти свети Сампсон измолити од Бога здравље“.

Добивши овакво написмено, Евстратије обећа да ће дати потребно уље, и тог дана очи му оздравише. Али, пошто он по нарави беше тврдица, поново престаде давати уље. И гле, једне ноћи њему се јави преподобни Сампсон и са гневом му рече: „Мени ли се ругаш?“ – Уплашен овим виђењем, Евстратије чим свану дозва свог пријатеља Лава и даде му мноштво уља, молећи га да се помоли за њега светом Сампсону, да му опрости грех његов.

Један саветник царски, по имену Варда, човек знатан, разболе се од болести, зване карбункул, и на грудима му се отворише велике и неизлечиве ране. Дуго он паћаше од те болести. Међутим, кад наступи дан светог мученика Мокија, лекари који беху поред болесника и сви домаћи његови одоше у цркву светог мученика на свеноћно бденије; а болесник лежаше на одру и веома туговаше што не може да иде у цркву на празник и да се поклони чудотворном гробу преподобног Сампсона, који се налазио у тој цркви светог мученика Мокија. Док он тако туговаше, њему се јави један стар човек и рече му: „Устани!“ – Болесник му на то одговори: Како могу устати, када сам целим телом изнемогао од тешке болести? – Но старац му поново рече: , Ја ти говорим, устани и иди у цркву светог мученика Мокија, чији је данас празник, и помоли се код гроба светог Сампсона“. – Рекавши то, старац постаде невидљив. А болесник, осетивши у себи снагу, стаде се полако подизати са свога одра, и не осећаше болове од својих рана. Када пак одвеза завоје и скиде лекарске фластере са својих рана, он виде да су му ране потпуно одзравиле. Препун радости, велможа се обуче у празнично рухо и оде у цркву. А када га тамо неочекивано угледаше оздравела, сви се удивише и прославише Бога.

У то време код многих беше обичај да, када се разболи ко, однесу га у болницу светог Сампсона, и тамо је по вери својој добијао исцељење. Тако, када се неком презвитеру Ефедиму разболе од водене болести слуга Георгије, он га упути у болницу светог Сампсона. Провевши тамо неколико дана и не добивши олакшања, Георгије се врати у дом свога господара. Угледавши га, презвитер се стаде љутити на њега због неверја његова, па га поново посла у болницу, наредивши му да измоли себи мира што тече из чудотворчева гроба и да се помаже њиме. Слуга оде, преноћи у болници светог Сампсона, и изјутра се врати здрав. О свом оздрављењу он исприча следеће: Прошлу ноћ ја видех у сну јавившег ми се светог Сампсона, који ми руком својом додирну стомак и рече: „Иди одавде, ти си већ здрав“. Ја се пробудих и осетих се здрав.

Од такве болести паћаше жена црквеног служитеља Ирина. Она у саном виђењу виде светог Сампсона, који дође к њој са светим бесребреницима Козмом и Дамјаном, и додирну је. Од тога виђења она доби здравље.

Та и многа друга биваху чудеса и даваху се исцељења, молитвама преподобног Сампсона, због чега сви слављаху Бога, дивног у Светима Својим, коме и од нас нека је част и слава и поклоњење и благодарење, сада и увек и кроза све векове. Амин.

https://mitropolija.com/2022/07/10/prepodobni-sampson-stranoprimac/

Прослављамо радостан догађај – рођење пророка и Претече и Крститеља Господњег Јована – свеца који је цео свој живот без остатка посветио томе да припреми људе за сусрет са Божанском Светлошћу, с Господом нашим Исусом Христом. За њега Јован Богослов каже да он није био Светлост, али да је био весник ове Светлости (в. Јн. 1, 8), да је припремао људе позивајући их на покајање: Покајте се, јер се приближило Царство Божије! (в. Мт. 3, 2). Покајање је обавезан услов за сусрет с Божанском Светлошћу и излажење из таме служења ђаволу и греху.

Врло често ми, хришћани по имену, по свом духу и животу уопште не одговарамо призвању Христових ученика.

Разговарајући с Јудејима у Јерусалиму Господ им говори о томе да, кад је дошао Јован Претеча и проповедао у пустињи о покајању (сећамо се да су код њега долазили и Јевреји и фарисеји, и јеврејски учитељи долазили код њега и питали ко је он, дакле, Спаситељ кад је Јован Претеча већ био убијен подсећа на то) он беше светиљка која гораше и светљаше; а ви хтедосте мало времена да се радујете светлости његовој (Јн. 5, 35). Ове речи звуче као разобличење Јудеја и фарисеја, али и нас.

Често људи који су веома грешни и који служе ђавољим страстима воле да се налазе у присуству светих људи. Сетите се како је цар Ирод, убица Јована Претече такође слушао пророка и на свој начин га је волео. Слушао је његове савете, па је чак и поступао по њима.

Тако често и ми веома волимо да се налазимо у близини неке светиње и светих људи, али сами живимо као Јудеји и фарисеји и у стању смо да учинимо поступке које је био у стању да учини и цар Ирод, који је на свој начин поштовао Претечу и прибојавао га се. А зашто се то дешава? Зато што ми, назвавши себе Христовим ученицима, не прихватамо закон Божанске љубави. Апостол Павле каже. Тако поступајте, јер знате време, да је већ час да устанемо од сна, јер нам је сада спасење ближе него кад поверовасмо. Ноћ поодмаче, а дан се приближи. Одбацимо, дакле, дела таме и обуцимо се у оружје светлости (Рим. 13, 11-12). Оружје светлости је за нас оружје љубави према ближњем.

Мало пре тога апостол каже: Не будите никоме ништа дужни осим да љубите један другога; јер који љуби другог испунио је закон. Јер оно: не чини прељубу, не убиј, не уради, не сведочи лажно, не пожели, и било која друга заповест, испуњава се у овој речи: љуби ближњега својега као себе самога (Рим. 13, 8-9).

Ако се називамо Христовим ученицима, ако се држимо празника, постова, јутарњег и вечерњег молитвеног правила и мноштва других правила и поука које чујемо у цркви, али немамо љубави према ближњем, ни по чему нисмо бољи од ових Јудеја и фарисеја који су се само радовали томе што се међу њима појавио тако божански пророк и свети човек.

Међутим, проповед Јована Претече је за њих остала неплодна. То је страшно упозорење за све нас и још један позив да поново сагледамо свој живот по Јеванђељу и по Божанској љубави и да постанемо прави синови светлости, да постанемо светиљке које светле у тами, како би наши ближњи, обасјани овом Божанском љубављу, такође дошли до Божанске Светлости и спасења, до Истине до Господа нашег Исуса Христа. Амин.

У Русији од давнина се на овај дан одавала пошта благоверним Петру и Февронији Муромским – покровитељима супружничке љубави и породичне среће. Горњи дом руског парламента је 2008. године празнику доделио статус Сверуског државног празника и дефинисао његов симбол: белу раду. Подсетимо Руска Православна Црква сваке године додељује медаље за „Љубав и верност“ супружницима који су у заједници најмање 25 година.

ЖИТИЈЕ СВЕТИХ БЛАГОВЕРНИХ

КНЕЗА ПЕТРА И КНЕГИЊЕ ФЕВРОНИЈЕ,

МУРОМСКИХ ЧУДОТВОРАЦА

Пре седамсто година је у нашој Руској земљи живео у граду Мурому млади кнез Петар. Његов отац је управљао Муромском земљом, а када је он умро, његово место је заузео старији Петров брат Павле. Благочестив и кротак је био млади кнез Петар и у свему се покоравао свом старијем брату. Али Петра је задесила веома тешка болест, и млади кнез је дуго патио, док се најзад није појавила избавитељка од болести.

У истој Муромској земљи је живео сиромашни пчелар који је имао ћерку, лепу девојку Февронију; по целој околини је била позната по свом уму. И ето она хтеде да помогне кнезу у његовој несрећи, те док је лечила кнеза Петра, она му се допаде и он по ономе шта је говорила и по њеним поступцима виде каква је то паметна и добра девојка. Допала му се Февронија и због своје лепоте. “Нећу наћи бољу девојку у целој области!” – одлучи кнез и обећа да ће се оженити њоме, али када је оздравио, поче да се размишља о томе да није ваљано да се кнез жени обичном девојком и скоро да је био напустио своје обећање, кад се опет разболи. Февронија га опет излечи. Разуме Петар да треба да испуни своје обећање, да га Сам Бог кажњава због кршења обећања, и ожени се Февронијом.

Умре старији Петров брат, тако да је он морао да управља Муромском земљом. Февронија, пчеларева кћи, постаде кнегиња целе области. Наравно да се ускоро појавило много завидљиваца, нарочито жена. Није се допадало знаменитим бојарима што кнегиња није из чувеног рода, а њихове жене, племкиње бојариње, не хтедоше ни да чују: како да се, забога, оне, жене из знаменитих породица, поклоне њој, простој сељанки! И почели су да клевећу Февронију пред Петром: хтедоше да их раздвоје. Али кнез је са Февронијом живео у миру и слози; колико год да су се бојари трудили да их посвађају, ништа нису успели. У међувремену су млађи Петров брат и његов братанац, син старијег брата Павла, пожелели да заузму место муромског кнеза, а Петра да прогнају. Спојили су се с бојарима који су били незадовољни због кнегиње. Ови бојари су имали велику власт и дешавало се да су управљали и самим кнежевима како су хтели. Тако је било и овде – дошли су код кнеза Петра и рекли му: “Или се разведи од Февроније и пошаљи је у манастир, а ти се ожени девојком из знаменитог рода, или и сам иди из Мурома, а ми ћемо да тражимо другог кнеза, а да за кнегињу имамо жену из простог народа нећемо!” Није било лако Петру да остави кнежевску власт, али он је чврсто памтио заповест Господњу о браку: “што је Бог саставио човјек да не раставља… ко отпусти жену своју… и ожени се другом, чини прељубу” (Матеј. 19, 6, 9). Тако је одговорио бојарима: “Мене је Сам Бог спојио са Февронијом, не ваља сад да људи раскидају наш савез. Ако не желите кнегињу, онда вам ни ја без ње нисам кнез, па ми смо – једно тело, једна душа!” И мораде Петар да остави Муром и живи у прогонству. Убрзо су Петар и Февронија сазнали шта је сиромаштво. Понекад би мрачне мисли долазиле у главу Петру: “Ето због жене сам остао и без власти, и без богатства, и без кнежевске титуле…” – помишљао је. А паметна жена која га је волела тешила га је стално нежним речима: “Не жалости се, кнеже! Па Господ је милостив: неће нас оставити у беди и прогонству”.

Али у Мурому су без Петра настали неред и раздори. Почеле су свађе око тога ко да дође на кнежево место. Једни су били за једног, други за другог; дошло је и до потезања мача, раздор је прешао у рат; многи бојари су били убијени у тим размирицама. Још дуго би се проливала братска крв да се Муромци нису сетили свог законитог кнеза Петра. Схватили су да без њега има доста оних који би желели да буду кнежеви и да реда никад неће бити. Дођоше они код Петра да га моле за опроштај и наговорише га да се врати заједно са кнегињом Февронијом у Муром: добро су знали и њихову мудрост и доброту. Вратише се Петар и Февронија у Муром и почеше да живе као и пре, мирно и срећно. Правично је управљао облашћу Петар: у свему се трудио да се држи правде, али је не мање указивао и милост. А кнегиња му је помагала саветима и добрим делима. Убрзо заволеше Муромци своју кнегињу; тако је нежна и једноставна она била, о сиромасима и просјацима се бринула као права мајка. Нико никад није доживео увреду од ње, није чуо ружну реч. После завршетка својих дневних послова кнез би се прихватао читања Речи Божје, а кнегиња рукодеља или би слушала кнеза. Тако су се они заједно учили вољи Божјој и трудили се да је у свему извршавају, избегавали су гордост и неправедну зараду, поштовали духовна лица и монахе, увек им помагали; проводили су чист, целомудрен живот у суздржавању. И тако поживеше до дубоке старости, не љутећи се једно на друго, и нешто пре смрти примише монаштво. Кнез је тада добио име Давид, а кнегиња Јефросинија.         

Једном је преподобна и блажена Февронија везла ликове светих на воздуху за саборни храм Пречисте Богородице. Блажени Петар је послао код ње да јој кажу да му је дошло време да иде Господу. Желећи да заврши воздух, она га замоли да мало сачека. Трипут је позивао он, и трећи пут се блажена заустави, забоде иглу у воздух, обави око ње конац и посла слуге да кажу блаженом Петру да и она умире с њим. И помоливши се обоје предаше свете душе своје у руке Божје 25. дана месеца јуна.

После престављења преподобних, људи нису смели да их сахране у сандуку који су они сами припремили за себе јер су постали монаси и није ваљало да их стављају у исти ковчег. Тело преподобног Давида положише у градску цркву Пресвете Богородице, а тело блажене Јефросиније у приградском Крестовоздвиженском храму. У саборном храму Пресвете Богородице је остао празан њихов сандук. Следећег јутра су оба нова ковчега била празна, а тела светих су нађена да заједно леже у истом сандуку. Још једном су покушали да их раздвоје, али исто се поновило. После тога више нису смели да дирају њихова тела и сахранили су их поред градске саборне цркве Рођења Пресвете Богородице, како су они сами и заповедили, – у истом сандуку, који је Бог даровао на просвећење и спасење града: они који притичу на раку с моштима с вером добијају изобилно исцељења.

Тако обострана љубав побеђује чак и саму смрт. Господ Бог је прославио праведне супружнике чудесним исцељењима, а Црква их сматра за свете и сваке године празнује успомену на њих 25. јуна/8 јула. Сада се они заједно моле Господу за све супружнике, а нарочито за оне који желе мир у породици.

Настојатељ храма Вознесења Господњег (Мало Вознесење) прот. Генадије (Огрисков)

Текст преузет са интернет-странице Православна породица.

Извор: Радио "Слово љубве"

Први псалам је изванредан. Испуњен је многим значењима различитих нивоа, садржи људску и надсветовну мудрост, односи се на одређене историјске догађаје, периоде и превазилази њихов временски оквир, износи опште и тиче се сваког. Поред пророчанства о Христу, које је Давид почео са овим псалмом и наставио у наредним, овде можемо наћи откровење о Претечи и Крститељу Господњем Јовану, о путу спасења, о добру и злу:

«Благо човеку који не иде на веће безбожничко, и на путу грешничком не стоји, и у друштву неваљалих људи не седи».

Мисија пророка Јована је да приправи пут Господу (Мал. 3: 1), што подразумева моралну припрему људи за Месијин долазак.

И овај задатак је завршен у одређеном историјском тренутку, али Претеча до данас није напустио своју добру мисију, он је и даље отелотворује у животу, помажући сваком ко jе закорачио путем спасења да припреми своје срце за Христов долазак у њега.

Светитељ чува праведност и чистоту, веран је молитвеник и помоћник у свим добрим стремлењима.

Пророк Јован је анђеоски човек. Величина његове вере задивљује, снага његове љубави и преданости Богу не познаје поређење, његова духовна и физичка дела сматрају се неподношљивим за човека, а смиреност, храброст и стрпљење потпуно су изван оквира људског разумевања.

Он остаје главни помоћник за покајану душу:

«Него му је омилео закон Господњи и о закону Његовом мисли дан и ноћ!»

Човек који се дистанцира од греха и зла, предан је и послушан Богу, испуњава Његове заповести, налик је моћном, снажном, здравом, плодном дрвету. Управо такво зимзелено дрво вере у пустињи неверја био је свети Јован, живео напајајући се из неисцрпног Извора духовне хране и духовне обнове. Светитељ је такође постао оаза која даје живот у пустињи наших срца:

«Он је као дрво усађено крај потока, које род свој доноси у своје време, и коме лист не вене: шта год ради, у свему напредује».

Jован Претеча је био «светла јутарња звезда» која је блистала јаче од свих осталих звезда на мрачном небеском своду, наговештавајући ново јутро блаженог дана, осветљено духовним Сунцем — Христом.

Није ни чудо што на крају старозаветних пророчанстава има оног, чиме започиње Јеванђеље — прича о Јовану Крститељу.
Позивајући људе на покајање, постајући пример понизности и послушности, Претеча је корен хришћанства и штета је за оне који се за њим не укорењују у врлинама, оне који се носе попут праха. Недостаје им снаге и траjности:

«Нису такви безбожници, него су као прах који расипа ветар. Зато се неће безбожници одржати на суду, ни грешници на збору праведничком».

Господ гледа у срце. Начастивац неће моћи да побегне од Божјег суда, чак и ако се пред људима прекрио доброхотном маском. Немогуће jе преварити Господа. Он зна све путеве, све мисли и тајне жеље човекове, чека да се у нашим срцима упали огањ покајања који је припремио Претеча Господњи, а затим Он ће ући у срца као у свој дом:

«Јер Господ зна пут праведнички; а пут безбожнички пропашће».

https://pravlife.org/sr/content/psalam-otkrovenje-o-jovanu-krstitelju-onaj-ko-ga-chita-priprema-svoje-srce-za-hristov

Претеча Господњи, свети Јован Крститељ, рођен је шест месеци пре зачећа Сина Божијег, Исуса Христа. Родитељи његови, првосвештеник Захарија и мајка Јелисавета, били су побожни и благочестиви људи. Остаривши, дуго су молили Бога да им подари дете. Презрени од људи, упорни у својој молитви, измолише од Бога жељено дете. Ту радосну вест објави свештенику Захарији архангел Божији Гаврил. И роди старица Јелисавета сина – пророка, светог Јована, Претечу Господњег.

Чудан је Јован био још од свог рођења. Осми дан, по рођењу дођоше сродници и пријатељи да обрежу дете и да му име надену. А отац његов, Захарија, који поста нем када сазнаде да ће жена његова родити сина, написа на једној дасци име његово – Јован и тог тренутка проговори. Христоборни цар Ирод, који владаше у то време, када сазнаде да се родио пророк Свети Јован, нареди да се побију сва новорођена деца у Витлејему и сам Јован, али мајка Јелисавета успе са својим чедом да побегне у пустињу, где после неког времена и умре, а мали Јован остаде сам на старање Богу и анђелима Божијим. У пустињи је остао све до оног тренутка када је добио знак од Бога да је време да претходи и најави долазак Христов.

За овај празник, који је у народу познат као Ивањдан, везан је леп обичај да се од ивањског и другог ливадског цвећа плету венци. Тим венцима се ките хришћански домови, зграде и обори. Они симболишу лепоту природе, коју је Бог створио и даровао човеку на уживање, а истовремено нас подсећају да наши животи требају да обилују врлинама и добрим делима.

Тропар (глас 4):

Пророче и предтече пришествија Христова, достојно восхвалити тја недоумјејем ми, љубовију чтушчија тја: неплодство бо рождшија и отчеје безгласије разрјешисја, славним и честним твојим рождеством, и воплошченије Сина Божија мирови проповједујетсја.

https://www.spc-linz.at/srpske-slave/rodjenje-svetog-jovana-pretece-krstitelja-gospodnjeg-ivanjdan/

Владимирску икону Пресвете Богородице, по општем веровању, насликао је Јеванђелист Лука, на дасци од стола за којим је ручавао Исус Христос са својом Пречистом Мајком и Праведним Јосифом. Сматра се да је насликана још за време земнога живота Богородице и била принесена од благодатног сликара Пресветој Дјеви. Видевши ово изображење, Дјева Марија је поновила пророчке речи: ,, Од сада ће ме звати блаженом сви народи. Благодат Рођеног од мене и mоја нека буде са овом иконом. “

Године 450. за време цара Теодосија млађег, икона је пренесена из Јерусалима у Константинопољ, одакле је почетком (7). века превезена у Кијев. Патријарх цариградски Лука Хризоверх, послао ју је великом кнезу Јурију Владимировичу Долгорукову, који jу је поставио у девички манастир у Вишегороду, од старина дарован благочестивој кнегињи Олги. Икона је убрзо постала позната, чинећи велика чуда.

Највећа је светиња, Руске Православне Цркве, РПЦ.

Три пута током године руска Црква празнује у част Владимирска чудотворне иконе Пресвете Богородице, из благодарности за њену помоћ при избављењу отечества од непријатеља: 3.јуна по новом, односно 21.маја по старом календару; 6. јула по новом, односно 23.јуна по старом календару, 8. септембра по новом, односно 26.августа по старом календару.

Данас се Владимирска икона Богоматере налази у Тетрјаковској галерији, у Москви.

Чуда

Године 1155. велики кнез Јуриј даровао је Вишегород своме сину, кнезу Андреју. Клирици Вишегородског манастира који су по потреби ушли у храм, угледали су икону како лебди у ваздуху у средини цркве. Узели су је и поставили на пређашње место, али ускоро су видели – да икона опет стоји у ваздуху.

(кнез Андреј је имао јаку веру и љубав према Пресветој Богородици и на његовим устима је увек било име Христово и Пречисте Његове Матере).

Добивши вест да чудотворној икони није угодно место на које је постављена, он се замисли: ,, Да ли јој је угодно пребивати у Суздаљдкој земљи “? Кнез Андреј је већ дуже време размишљао о одласку са југа Русије на север, где би у Ростовскоj области утврдио владавину, независну од Кијева. Он се почео усрдно молити пред иконом. Одслуживши молебан пред иконом, побожно ју је узео уместо свих блага, и без знања оца, ноћу изјахао из Вишегорода. На путу ка Суздаљу, савршавао је пред иконом молебне и видео је од ње многа чуда.

По доласку у Владимир на реци Кљазми, кнеза су дочекали житељи с великом радошћу. Када се после тога упутио ка Ростову, недалеко од Владимира, низ ток реке Кљазме, стали су коњи који су возили чудотворну икону, и сви покушаји да их покрену нису успели. Тада су упрегнути нови одморни коњи, али се ни они нису могли померити с места. После усрдне молитве пред иконом, кнез је добио од Богородице заповест – да остави икону у Владимиру. Кнез је одмах започео изградњу храма у овом граду (Владимиру), где ће пребивати чудотворна икона. После две године, 1160. храм је био завршен и предивно украшен. Благочестиви кнез се побринуо и око украшавања свете иконе: обложио је икону и украсио златом, сребром и драгим камењем, и поставио је у нови Успенски храм у Владимиру, од када се она почела називати Владимирском. После тога икона је поново просијала великим чудима. Учествовала је у многим походима руске војске, и с њом су сједињене многе свештене успомене.

Године 1164. Владимирску икону је носио Андреј Богољубов у походу против волжских Бугара победивши их заступништвом Богоматере. Пред битку је кнез Андреј укрепио свој дух причешћем Светим Тајнама и молитвом пред чудотворном иконом Богородице: ,,Свако ко у тебе полаже наду неће погинути “, вапио је Њој на молитви. По угледу на кнеза и сва војска се усрдно молила са сузама притичући к Њој и с вером да ће од Ње остварити победу против непријатеља. Њихове молитве су биле услишене и Бугари су били разбијени. Када је после победе кнез принео благодарствено молепствије Богородици, пред њеном Владимирском иконом, од Животворног крста и иконе Богородице засијала је светлост, пустивши сву војску. Успомена на ово чудо, чува се у празновању порекла чесног дрвета Крста Господњег 1. августа, које је установљено године 1164. по жељи кнеза Андреја и по договору са грчким царем Манојлом, који је у исти дан видео светлост од Крста Господњег и чудесно победио Сарацене.

По убиству кнеза Андреја Богољубивог, 1173. године, народ је подстакнут безвлашћем и убицама, пљачкао Богољубив и Владимир. Свештеник Николај, који је био у пратњи преминулом кнезу на путу из Вишегорода, видео је у потпуном мраку вход с Владимирском иконом по улицама града, после кога се метеж утишао.

После кнеза Андреја, решено би да у Владимир на престо дође племић Јарополка, Мстислав Ростиславич. Првога дана свога кнежевања присвојили су сво сребро и злато Владимирског храма као и села која је храму дао Богољубиви. Чудотворну икону Богородице, Јарополк је дао своме зету, Гљебу Рјазанском, изазвавши гнев житеља Владимира, који су решили да прогнају Ростиславиче; међутим војска Гљеба Рјазанског није хтела ступити у бој са народом, бацили су кнежевске заставе и почели бежати – гоњени гневом Божјим и Светом Богородицом. Тада је Гљеб Рјазански сам вратио у Владимир чудотворну икону Свете Дјеве и рекао : ,, Ја сам крив за све “.

У пожару, 13. априла 1185. године изгорео је у Владимиру саборни храм са свим његовим богатством, но Владимирска икона је сачувана неповређена. У време најезде Татара који је предводио Бати, 7. фебруара 1237. године, икона је остала без драгоценог окова но она сама је остала неповређена – по благодати Богородице, неодељеној од њене свете иконе, на потврду благочешћа и на заштиту земље руске.

Кнез Димитрије Донски је уз помоћ Богомајке Владимирске извојевао победу над Мамајем 8. септембра 1380. године.

Слава града Владимира је расла и ширила се у времену од 242. године докле је боравила у њему чудотворна икона Богородице. Када је у Москви био подигнут храм у славу и част Пресвете Богородице, пренесена је и ова света икона, Владимирска. У Москви као и у Владимиру, чудотворна икона се прославила многим благодатним знамењима на спасење отечества руског.

Године 1395. дошао је у пределе Русије страшни војсковођа Истока, Темир Аскан, или Тамерлан. Са својим пуковима се приближио Рјазанским пределима, заузео је град Елец и заробио Елецког кнеза; побио је многе хришћане, и дошао до Дона, спремајући се да удари на Москву. Велики кнез Василије Димитријевич бранилац Москве, са војском је дошао у Коломну и зауставио се на брегу Око, уздајући се више у Бога него у своју снагу. Усрдно се молио Богу и Пресветој Богородици, са војском и народом, за избављење руског отечества. Призивао је у помоћ велике угоднике Божије : Петра, Алексија, Сергија и заповедио је да наступајући пост пред празник Успења Богородице у свим кнежевинама буде прожет усрдним молитвама и подвизима покајања, и да се Владимирска чудотворна икона пренесе у Москву. После Свете Литургије и молебана, полазак свете иконе из Владимира је организовало свештенство Успенског Сабора. На дан Светог Успенија Пресвете Богородице, свештенство је пренело на својим рукама чудотворну икону, а народ jу је са молитвама и умиљењем пратио: ,, Куда Ти одлазиш од нас, Владичице ? Ради чега нас остављаш сироте, одвраћајући од нас лице Своје ” ? После десет дана, свештено путовање са иконом приближило се зидовима Москве. Безброј људи на обе стране пута преклањали су колена и са усрђем и сузама је призивали: ” Мајко Божија ! Спаси земљу руску !” Све свештенство Москве са крсним входом, сва родбина великог кнеза, бојари и грађани, свечано су срели светињу у граду и пратили је до Успенског Сабора. Ускоро су се видели плодови вере и побожног мољења православних. У сами дан и час, када су житељи Москве били код иконе Богоматере, Тамерлан је задремао у свом шатору и видео је пред собом велику гору; са њеног врха ишли су к њему многи светитељи са златним жезлима, а над њима са лучезарним сијањем – Дјеву неописиве величанствености, окружену безбројним мноштвом Анђела, са пламеним мачевима устремљеним на њега. Тамерлан се у ужасу пробуди и сазва своје старешине и затражи од њих да му објасне то виђење. Мудраци су му одговорили, да је у виђењу Дјева, Мајка Бога хришћанскога, заштитница руска.

,, И тако их ми не можемо победити ” рече кан Хагатајски и одмах нареди својим одредима да се повуку, на велико дивљење Руса, а и самих Татара. Православни су радосно клицали Богоматери : ,, Није га наша војска прогнала, нити су га наше војсковође победиле, но моћ Твоја Мати Божија “.

У част сећања на велико милосрђе Божије услед мољења Пресвете Богородице, у Москви је подигнут Сретенски мушки манастир на Кучковом пољу, где се чудотворна икона зауставила 1395. године при њеном преношењу из Владимира у Москву.

Поново је благодатна помоћ чудотворне иконе Владимирске, била пројављена 1408. године, у борби и у сукобу са ординским царем Едигејем, који је неочекивано дошао до Москве. Тада у Москви није било ни кнеза ни Митрополита. Житељи престонице нису престајали сузним молитвама вапити ка Пресветој Богородици, пред њеном Владимирском иконом. Док се Едигеј припремао да зада коначан ударац Москви, примио је вест о нередима у Одри, и био присиљен да прекине опсаду.

Међутим, после 50 година од напада Тамерлана, 1451. године, до Москве је дошао ногајски царевић са војском свога оца. Татари су запалили посаду Москве и радовали се што ће опљачкати много плена и злата. Епископ Јона је у време пожара обавио Крсни вход на зидовима града. Видевши монаха Чудовског манастира Антонија, који је био светог живота, епископ му је рекао: ,, Антоније, приљежно моли Бога за избављење града “. Антоније му је одговорио: ,,Ти си велики Архијереј Божији, и твоје молитве не презире Богородица, наша брза помоћница: Она је већ умолила Сина свога да спасе град “. Московљани су се борили са Татарима све до ноћи, очекујући у току ноћи, ново појачање Татара. Но ујутро под зидинама није било непријатеља. Побегли су од Москве, узевши са собом само лака возила. По казивању летописца ,, Татарима се учинило да чују необичан шум и помислили су да велики кнез иде на њих, са многобројном војском “. Међутим, војска великог кнеза није била многобројна и налазила се далеко од Москве.

Тада је Велики кнез показао народу Победитељног Војводу страшних пукова, похитао је у храм и пао пред Владимирску икону, са благодарним сузама славећи Заступницу православних.

Православна црква и 23. јун светкује у славу Владимирске иконе, као успомену на избављење Русије, чудесним заступништвом Богоматере од ординског цара Ахмета. Године 1480. за време великог кнеза Јована III Васиљевића, Ахмет, Хан Златних Орди, пошао је са великом војском да опљачка и разори Москву. Он је већ био дошао до реке Угри, коју су Руси називали појасом Богородице, која чува московски посед. Велики кнез, укрепљиван молитвама и саветима светих, припремио се да заштити веру и отечество руско. Обе војске су стајале цео један дан, једна наспрам друге, у очекивању напада. Река Угра их је делила. Посредништвом Богородице, збило се дивно избављење руског отечества. Велики кнез је рекао својој војсци да одступи од Угре, желећи, да Татари приђу. А Татари су разумевши ово као намеру да их Руси намаме у заседу, почели одступати. У почетку су то чинили полако, али их је током ноћи неочекивано обузео такав страх, да су побегли главом без обзира. Избављење од Ахмета било је окончано и свргавање ига татарског које је притискало Русију 200 година. Ни оружје, ни мудрост људска није спасла Русију, но Господ и Његова Пречиста Матер. Из благодарности за ослобођење Русије од тешког и срамног татарског ига, установано је празновање 23. јуна 1480. године, када се у Москви врши Крсни вход у Сретенском манастиру с Владимирском иконом Пресвете Богородице.

А 21. маја, Православна Црква светкује и трећи пут Сретење чудотворне иконе ради два догађаја. Први датира из 1514. године када је обновљена Владимирска икона у дому Митрополита Варлаама, због чега је и установљен био Крсни вход из Успенског Сабора у Сретенски манастир 21. маја.

Са успоменом на обнову иконе, сједињено је празновање другог историјског догађаја: избављење Русије заступништвом Богоматере.

Од 1521. године слави се избављење од Кримских ногајских и казанских Татара, под вођством Ахмета – Гираја, који је продро у московске области, толиком брзином, да је велики кнез Василије Иванович једва успео довести своју војску на обале Оке, да би задржао даље надирање непријатеља. Предавши огњу села од Доњег Новгорода и Вороњежа до реке Москве, непријатељи су узели као плен мноштво житеља, жена и девојака. Младиће су убијали остављајући их незакопане по земљи. Робље су продавали у гомилама као плен, у Казану и Астрахану. Слабе и старе су морили глађу, скрнавили су свете храмове. Према одсјају запаљених ватри стајао је Ахмет Гирај, недалеко од Москве, а наде у помоћ није било ниоткуд. У Москви је владала пометња, и сви су бежали у Кремљ, страдајући у гужви, гушећи се. Само је један блажени, по имену Василије, са сузама молио у придворју Успенског Сабора. Његова дуга молитва је била загушена силним шумом, и њему се учинило да се двери невидљивом силом отварају, и чудотворна икона Богородице излази са свог места, где се од иконе чуо глас: ,, Излазим из града са руским светитељима “. По том се сва Црква испунила пламеном, који је у магновењу ишчезао. Те је ноћи, седећи у својој келији, једна престарела монахиња Вазнесенског манастира, која је била слепа, видела како кроз Спасовска врата излази цео збор светитеља и других светлих мужева у свештеним одеждама, са чудотворном иконом Богородице у средини. Но тек што су изашли на Фроловска врата, срели су их преподобни Сергије Радоњешки и Варлаам Хутински, и павши пред светитељима, питали их куда они иду и коме остављају град. Светитељи су са сузама одговорили: ,, Дуго смо молили Свемилостивог Бога и Пречисту Богородицу за избављење од предстојеће невоље. Господ нам заповеди, не само да идемо из града него и да понесемо чудотворну икону Пречисте Матере, јер су људи презрели страх Божији а о заповестима његовим не брину. Због тога је Бог допустио да дође варварски народ и да их сада казни, да се кроз покајање врате Богу “.

Свети подвижници Сергије и Варлаам, почели су умољавати одлазеће светитеље, да својим посредништвом умилостиве праведни суд Божији и ту са њима почну молитвено призивати Господа и Пречисту Његову Матер. Светитељи су осветили град крстообразно. Икона Богородице се вратила у Успенски сабор. Заступништвом Пресвете Богородице Москва је била спасена а са њом и сва Русија. Летописци објављују како су Татари хтели побити московску посаду али су видели око града безброј руске војске и са страхом известили о томе Хана. Хан није поверовао и послао је друге поверљивије људе који видеше дупло више руске војске и рекоше му. И трећи пут посла неке од ближњих да установе истину. Они су са трепетом побегли говорећи: ,, О царе, што касниш ? Бежимо, иде на нас безбројно мноштво војске, и побегоше… “. Успомена на то чудесно избављење врши се у Москви 21. маја док се Крсни ход врши у Сретенском манастиру.

У дан избављења Москве заступништвом Богоматере, православна црква вапије пред Њеном Владимирском иконом: ,, Данас се светло украшава славни град Москва као да је сунчане зраке примила, Владичице, чудотворну икону Твоју. Њој пак ми притичемо молећи се Теби кличући овако: О, Пречудесна Владичице Богородице, моли се из Тебе оваплоћеног Христу Богу нашему, да избави град овај и све градове и крајеве хришћанске неповређене од свих непријатељских напада и спасе душе наше као Милосрдан “.

Није једино од Татара Богородица избављала православну Русију. Наступила су тешка времена за Русију у којима јој је било суђено трпети такве беде за које она није знала и у временима татарских најезда. Са свих страна су се појавили нови непријатељи: Пољаци, Швеђани и Кримски Татари.

Велики кнез Теофил Иванович је схвативши да нема довољно снаге да се упусти у борбу са тако силним непријатељима, обратио Небеској Заступници. Татари су већ били на Воробевим брдима, око Москве. Велики кнез је са свим народом и свештенством вапијао Богородици и поткрепљен молитвом, изашао са војском насупрот непријатељу. Посред војске је постављена икона Пресвете Богородице. Татари су се жестоко борили дан и ноћ али их одједанпут ухватио страх. Невидљива сила је свакоме од њих бранила да подигне мач на Руса и уливала им такав страх, да су у гомилама бежали ка своме логору, и све даље и даље, док нису дошли у своју земљу. На путу су многи погинули од мача и рана и много их је одведено у ропство. Руси су схватили да је победитељна сила долазила од чудотворне иконе Победоносне Војвоткиње, од које су црпели храброст.

Наступила су тешка времена. Татари, Пољаци и Швеђани су разорили Русију и отимали од ње незаконито целе области. А на престолу православних царева зацарио се самозванац поклоник папизма, са намером да православни руски народ учини неправославним. Његове слуге које су се понашале као варвари, упали су у храм Успенија и са патријарха Јована почели кидати свештене одежде. Патријарх их скиде са себе и положи пред икону Богородице и рече: ,, Овде пред овом иконом ја сам се удостојо архијерејског чина и 19 г. сам чувао светлост вере. Сада видим невољу Цркве и како обмана и јерес торжествују. Мати Божија, спаси православље !”

Истински је устао против самозванца и пред том иконом молио небеску помоћ и заштиту православља. Заступањем Богородице самозванац је свргнут. Извојевана је победа над злом а Русија је поново стављена под заштиту Православља.

После догађаја, који се празнују у цркви у част Владимирске иконе Богородице, ова света икона служила је као благослов великим кнезовима у свим важнијим догађајима у животу.

Пред њом су, њихови поданици давали заклетву на верност отаџбини. Од давнина све руске монархије примале су свештено крунисање и миропомазање за ратовање пред ликом Владимирске иконе, у Успенском московском сабору. Пре иступања против непријатеља, велики кнезови и цареви молили су се пред њом и гледали на њу, као на Заступницу Русије. При избору свих руских Митрополита и Патријараха, Владимирска икона Богородице служила је као залог и благослов. Имена за избор запечаћена царем, полагана су са панагијама на застор у кивот Владимирске иконе Богородице, да она покаже кога је изволела сама изабрати.

После молепствија сам цар или старији од архијереја је ломио печат и објављивао име, изабраног.

Многи су се свих ових векова и деценија удостојили видети над Успенским сабором – жену у светозарним одеждама, како се моли и осењије храм.

https://mitropolija.com/2022/07/06/cudotvorne-ikone-majke-bozije-vladimirska-2/

Шта о томе кажу свети оци? Често се позивају на речи Св. Теофана Пустињака о иноверним: „Не знам да ли ће се они спасити, али ја нећу бити спашен без православља“.

Ова изјава не значи да је светац сумњао у нешто или није био сигуран, како то неки представљају. Теофан Пустињак каже да је одговоран само за себе, своје поступке, своју веру и речи, па не жели никога да суди, препуштајући суд Богу. Он следи Христа, одазивајући се на Његов позив: следите ме. Али то не значи да је у стању да одбрани Цркву.

Познате су и друге изјаве светог Теофана на исту тему, штавише, недвосмислене и специфичне: „Католици су помутили  апостолско Предање. Протестанти су преузели обавезу да поправе ствар и урадили су још горе. Католици имају једног Папу, а код протестанта сваки протестант jе скоро као што Папа“. „Божанско учење мора увек остати једно и непроменљиво, као што је и сам Бог непроменљив и вечан“.

Теофан Пустињак пише: „Али постоје људи који кажу: верујте како желите, само живите добро и не бојте се ничега — као да може да се добро живи без доброг разумевања ствари саопштених правом вером. Не ласкајте себи, братиjа! Истински живот не укључује само понашање, већ и здрав начин размишљања“.

Постоје друштва која покушавају да живе према моралним законима, и ово је дивно, али духовни живот који води ка спасењу је нешто сасвим друго. Морал и духовност су две различите ствари.

Свеци су говорили да многи могу да живе по својој савести, али само они који дођу у православну веру и приме Крштење, који почну да живе по јеванђелским заповестима, могу бити спасени. „Нема спасења изван Цркве“, рекао је заштитник Цркве и чистоте вере, свети мученик Кипријан Картагински.

Он је учио: „Немогуће је бити изван Цркве и остати хришћанин... Онај ко више не може имати Бога за оца, нема Цркву као мајку“.

Свештеномученик Иларион Троицки био је убеђен: „Морамо признати истину: хришћанство је потпуно неодвојиво од Цркве и хришћанство је немогуће без Цркве“.

Господ жели да се сви спасу: „... Јер је ово добро и угодно пред Спаситељем нашим Богом, који хоће да се сви људи спасу и да дођу у познање истине“ (1. Тим. 2: 3-4). Сви су Божији изабраници, Господ жели спасење за свакога, води све ка њему, али не пристају сви да прихвате Његову вољу и … гину.

Господ нам је одредио пут ка спасењу — Исуса Христа, оставио нам је своју Цркву, они који пребивају у њој биће спасени. „Јер један је Бог, један и посредник између Бога и људи, човјек Христос Исус, који себе даде у откуп за све, свједочанство у назначена времена“ (1. Тим. 2: 5). Један jе Бог и једна jе Света Црква.

https://pravlife.org/sr/content/da-li-tshe-ljudi-van-crkve-biti-spaseni

„Човек је биће прогреса и регреса. Ако не радимо сваки дан нешто ваљано, за неколико дана то што смо научили ваљано, почињемо да заборављамо. Прогресивно – ако напредујемо духовно. Човек ако не напредује, он ће назадовати. Нема статике. Kао што каже јеврејска изрека: ако не постанемо бољи, постаћемо гори.
Полазимо од претпоставке (за мене чињенице) да сваки човек у некога или у нешто верује. Вера у некога је првобитна, природна вера новорођеног детета у своје родитеље, најпре мајку. Ерик Ериксон ову прву веру назива „праповерење”.
Уколико мајка својом љубављу према детету испољеном дојењем, бригом и приврженошћу (не и претераном бригом, јер је та брига онда знак неуротичног страха код мајке), овој мајчиној љубави убрзо се придружује и отац – и уколико остану доследни у испољавању истинских осећања према детету (остајући стално привржени један другом у љубави), створени су повољни услови да вера детета у Живот остане у њему трајна.
Тада може започети и трајан процес преуобличавања (трансформације) вере.
Пошто ништа у космосу – кажу астрономи и астрофизичари – не може бити заувек дато, остати исто и непромењиво, а каже се с правом да „Kако је горе, тако је и доле, и обратно”, тако треба да буде и са човековом вером.
Не може, дакле, бити истина да постоји неки човек у свету који и када је стекао повољно веру у детињству и задржао је у адолесценцији и касније (што није увек случај), остаје на тој истој вери целог свог живота, без обзира колико дуго живео.
Зато волим стару јеврејску изреку: ако не постанеш бољи, постаћеш гори! Једном речи, вера треба, па и мора да доживљава преиначавања, што значи да се она природно колеба између јаче и/или слабије вере; у повољном случају ова се човекова вера спиралним путем ипак постепено (некад и брже) пење пут несагледаног краја, јер краја заправо нема (према Христовим речима: будите савршени као што је савршен Отац ваш небески).
Управо на путу преиспитивања вере, плодног незадовољства достигнутог ступња своје вере, почиње прелаз „из разреда у разред”, увек виши, до највишег, никад доступног. Овај благословени процес, Kарл Густав Јунг назвао је индивидуација или „индивидуациони процес”, а хришћанство – обожење.
Препреке (искушења) на овако дугом путу бројне су; Јунг их назива: сенка, персона, мана-личност, анимус и анима; циљ је индивидуације стићи до Сопства, психичке станице на путу индивидуације која је изнад принципа Ја, а у чијем се средишту (за хришћанске народе) налази Исус Христос.
Од јачине наше вере (никад довољно јаке!) зависи да ли ћемо искушења препознати као шансу и изазов, да бисмо даље напредовали у упознавању себе, а самим тим препознавању, откривању Бога у себи или ће доћи до привременог или трајног застоја.
Човек похађа школу прелазећи из разреда у разред. остаје незадовољан (плодно незадовољан!) па наставља (слутећи) ново и друкчије школовање, откривајући трансценденцију".

 Владета Јеротић

извор: mojaucionica.com

Главни му је празник 23. децембра, а 20. јуна му је летњи празник. О овоме летњем празнику бива велики сабор народа у манастиру Светог Наума. Многи болесници долазе или бивају донесени, да ту над моштима светитељевим кроз веру и молитву получе исцељење. Не само православни него и људи друге вере долазе да потраже помоћ од светог Наума. Један муслиман из Ресна донео је и приложио манастиру звоно 1926. године из благодарности, што му је светитељ исцелио брата и са самртничке постеље подигао поново у живот. Прилагач се звао Џемаил Зизо, а његов исцељени брат Сулејман Зизо. Обојица су били угледни грађани у Ресну.

Славни празник Светог Наума је 23. децембра (где видети његово опширно житије), а 20. јуна му је летњи празник (или сабор). О овоме летњем празнику бива велики сабор народа у манастиру Светог Наума. Многи болесници долазе, или бивају доношени, да ту над моштима Светитељевим кроз веру и молитву добију исцељење. Не само православни него и људи друге вере долазе да потраже помоћ од Светог Наума. Године 1926. један муслиман из Ресна донео је и приложио манастиру звоно из благодарности, што му је светитељ исцелио брата и са самртничке постеље подигао га поново у живот. Прилагач се зове Џемаил Зизо, а његов исцељени брат Сулејман Зизо. Обојица су угледни, и сада живи, грађани у Ресну. О Светом Науму видети опширније под 23. децембром.

https://mitropolija.com/2022/07/03/prepodobni-naum-ohridski/

У једној причи у којој покушава да представи свој уметнички процес композитор Арво Парт описује свој давнашњи сусрет са непознатом девојчицом у манастиру. Седео је на клупи, покушавајући да уобличи своје идеје, кад му је пришла и започела разговор. Кад јој је објаснио шта ради, и да му то баш и не успева, упитала га је: „Јеси ли се Богу досад захвалио за своје неуспехе?“.

У причи има нечег помало мистичног – као, уосталом и у читавој појави и у музици Партовој. Лик девојчице је интригантан и тајанствен, све се одвија у манастирској тишини, а човек на клупи, протагониста приче, поред тога што је генијални композитор – уједно је и духовни трагалац, у овом случају обраћеник у православље.

Дуго сам после мислио о тој причи и о томе колики утицај на мене заправо има идеја светог или пак сакралног минимализма, блиска Парту. Минимализам можемо разумети у контексту употребе изражајних средстава – то је, наравно, прва мисао која се намеће. Међутим, ова Партова прича открива један дубљи слој – уводи нас у процес, у духовну методологију светог минимализма. Тек са том реченицом „јеси ли се Богу досад захвалио за своје неуспехе“ – као да сам у потпуности разумео шта је то што заправо покреће процес стваралачког рада, онако како га ја схватам.

И та се реченица може доживети као опште место – наши неуспеси су наши учитељи. Нема у том закљичку ничег нарочитог – свака социјално и психолошки функционална индивидуа могла би то за себе рећи. Овде је реч о нечем много дубљем и комплекснијем. Неуспех у смислу стваралачког рада представља врата – портал у откриће онога што је самом делу неупоредиво потребније. Представља, у своме крајњем збиру – препуштање стваралачкој интелигенцији која је, у случају стваралаца попут Парта – непосредно везана за Бога. То је једна струја против које аутор ступа у неминовни отпор и од које ће – уколико је исход срећан – изгубити.

Када улазимо у стваралачки процес – ми постављамо одређене циљеве, и на почетку верујемо да од степена њихове остварености зависи наше осећање успеха или неуспеха читавог креативног подухвата. Тиме у уметнички, стваралачки процес уводимо логику која му је дубоко страна, а коју смо донели из живота – из искуства свакодневног схватања успеха и неуспеха. Та логика нас у основи спречава да се отворимо за стварање – то је као да смо на море, међу таласе, довукли аутомобил и очекујемо да нам он у том окружењу буде функционално превозно средство.

У случају стварања филма – ти су циљеви можда и најкомплекснији, најдетаљнији – они морају бити до краја конкретизовани јер покрећу на рад омању армију људи чији заједнички труд треба да изнедри жељени резултат. На том путу се непрекидно – и сасвим очекивано – догађају колосални и мање колосални неуспеси – и отуда цео пут прављења филма представља стално преиначивање циљева – или филма можда неће ни бити.

И, будући да је аутор у непрекидном сусрету са неуспехом и са осећањем да изневерава своју првобитну визију – он најпре испољи очекивану људску склоност ка отпору. У инерцији постављеног циља, и држећи се за ту своју визију – он неумитно почиње да компликује и усложњава ствари. Нарочито је опасно уколико је степен ауторовог поистовећивања са делом превелики – јер тада одустајање од одређеног, замишљеног вида реализације дела за њега постаје проблем његовог сопственог идентитета. То је прилично сигуран пут у истински неуспех дела, а често и у жтрвовање духовне стабилности и потенцијала да се ради на следећем.

Тиме се аутор трагично затвара за стваралачки процес – који од њега тражи препуштање и поверење. Дакле – вера је кључна. Оног тренутка када се у процесу затворе једна врата – уместо голе силе коју употребљавамо у усуду креативне инерције – треба одмах потражити друга. Јер инерција у креативном процесу једнака је стагнацији. А као што знамо – не постоји заправо таква ствар као што је стагнација. Стагнација је на крају неизоставно ретардација. Та затворена врата постају у том тренутку једино што видимо – и ми трошимо огромне ресурсе да их голом силом отворимо. Кад то једном урадимо – пут који се иза њих отвори постаје море у које смо ушли аутомобилом.

Дакле – ваља одбацити дечје незрело наваљивање на затворена врата и одмах потражити други пролаз, другу стазу – гледајући и упијајући пажљиво шта је то што она доноси. По мом искуству – таква стаза често води управо до свете, сакралне једноставности на коју се позива Арво Парт. Она нас чисти од вишкова, скидајући са наших идеја натрухе непотребних фраза, општих места којих нисмо били свесни, плитких ефеката којима смо тежили, жеље за спектаклом о ком смо у својој незрелости маштали. Она продубљује сваки наш корак, бруси наше дело и чини га неупоредиво вреднијим.

Таква је стаза само наизглед уска – уска је зато што смо њоме кренули због недостатка средстава – мањка новца, времена, људи или наше сопствене енергије. Али ће нас, једном кад њоме кренемо – изненадити њена природност и лакоћа – одједном постаје јасно да, ако јој се препустимо са поверењем – она постаје онај један пут који води до успеха – а успех је у овом случају хармонизовање нашег истинског бића са нашим делом. На тој ћемо стази остати напослетку само ми и наше дело – кожа уз кожу, огољени и без вишкова под којима смо се скривали зато да бисмо свету понудили нешто спектакуларније, боље, релевантније.

Тада ћемо бити у прилици да кажемо своју истину. И зато се ваља захвалити Богу свакога дана за неуспехе – за страницу коју нисмо написали како је планирано, за тонове које нисмо одсвирали како смо желели, за линије на платну које су нас одвеле тамо где нисмо намеравали. Јер сви ти неуспеси представљају често онај исправнији, интуитивнији, дубљи и мудрији пут до нас самих и до дела које нас изражава и преко ког истинито комуницирамо са светом.

Иван Јовић

https://teologija.net/kratki-esej-o-zahvalnosti-za-neuspehe/?fbclid=IwAR0p8VTYc3Se4p_A9RfnEZ1PxXA6aNtkF-j5WpTQW0K97Af5qY2a9YoN1QI