Тропар и кондак Усопшима:

Тропар, глас 8.

 Дубином премудрости човекољубиво све устројаваш и потребно свима подајеш, Једини Створитељу, упокој Господе душе слугу Твојих: На Тебе су наду положили, Творца и Створитеља и Бога нашега.

Кондак, глас 8.

Са Светима упокој Христе душе слугу Твојих, где нема болести, ни жалости, ни уздисања, него где је Живот бесконачни.

О задушницама

Најважнији помен за преминуле је Проскомидија која се савршава на свакој Светој Литургији. За Проскомидију је потребно пет хлебова (просфора). Просфора значи принос, према обичају из најранијих дана хришћанства, када су хришћани доносили (приносили) хлеб и вино за службу. Свака просфора има на горњој страни квадратни печат са крстом и словима: ИС ХС НИ КА, што преведено значи – Исус Христос побеђује.

Просфоре се користе по строго утврђеном канонском реду и честице из сваке од њих имају посебно место и намену. За спомен преминулих хришћана, када се њихова имена помињу пред Богом Живим и Царством Небеским, ваде се честице из пете просфоре. Тим литургијским помињањем: “У склопу Свете Тајне Евхаристије – Тајне спасења света, преминулима се опраштају греси”. Зато је најважније давати имена покојника, да се помињу у цркви.

Поред ових помињања и молитава за преминуле, Црква је установила посебне дане кад се сећамо наших драгих покојника и обилазимо њихове гробове.
Задушнице су дан за душе преминулих. Увек падају у суботу, јер је то и иначе, у току читаве године, дан кад се сећамо преминулих. На гробље и у цркву се носи кувано жито – кољиво. Жито нас символично подсећа на Христове речи да зрно тек кад умре род доноси, и то не у земном мраку, него у светлости сунца. Жито је символ смртног тела и бесмртне душе у светлости Царства небеског.

Црно вино, којим свештеник прелива жито, означава Божје милосрђе којим се залечују ране греха.

Свећа је символ светлости Христове. Он је рекао: “Ја сам светлост свету.” Та светлост треба да нас подсети на светлост којом Христос обасјава душе преминулих.

Свећа је малена жртва Богу, који се за нас жртвовао.
Даће и подушја се не дају да се “нахрани” покојник, односно, да душа његова “једе”, него да се сиротиња нахрани и у молитвама помене покојника.

Уместо на нехришћанске гозбе, новац треба да се употреби у племените сврхе и то према могућностима. Колико ко може, треба да помогне некој сиромашној породици, избеглицама, болеснима или сирочади.

На дан задушница се иде у цркву, где се служи Света Литургија и парастос на којем свештеник вином прелива жито, после службе се иде до гробова покојника. Тамо се пале свеће, а свештеник служи мали помен и окади гробове.

Ако су наши покојници сахрањени далеко и није могуће отићи на гробље, увек може да се оде у цркву, где се одслужи помен.

На задушнице се дели милостиња.

Постоји још један вид милостиње који је код нас заборављен: духовна милостиња. Духовна милостиња је поклањање духовних књига.

Књига духовног садржаја се може, на спомен и за помињање у молитвама, дати неком ко не може да је купи, затим, такве књиге се могу поклањати библиотекама, где ће већи број људи моћи да дође до праве литературе, а то је право дело духовне милостиње, или духовну књигу поклонити црквеној библиотеци.

https://svetigora.com/zadusnice-dani-usrdne-molitve-za-upokojene/

Колико су мудре и утешне речи из Књиге Проповедникове, зар не? Једноставне истине и истовремено велике.

Особа је склона да сваки изазов доживљава као нешто што је пало искључиво на његову судбину. Јадикује над својом горком судбином, проклиње време у коме живи, идеализује прошлост.

Али аутор Књиге нам поручује да све није ново и да је већ једном било: „нема ништа ново под сунцем“. И као што је историја циклична, све се периодично понавља у људским судбинама: „Већ је било за вијекова који су били прије нас“. Вечни циклус васионе и човека.

Разумевање да наше време није најгоре, а слична искушења су већ пала на судбину људи пре сто, хиљаду година, олакшава савладавање тешкоћа, а вера их испуњава смислом.

Да, мења се форма догађаја и радњи, појављује се још један „омотач“, али суштина остаје иста, уклапа се у две тачке: „свијет сав у злу лежи“, као у тешкој болести, и „сваки је човјек лажа”.

Ова два постулата треба имати на уму, али не тако да нас уништавају или доводе у очај. Треба их се сетити бар да се нико и ништа не идеализује. Ни личност, ни време, ни систем, ни државу. Требало би да се склоните од емоција и водите рачуна о трезвености, научите да разликујете лаж од истине, без обзира са којим сосом се служи.

Свет, очигледно, није заинтересован да нам говори истину, па је треба тражити не у свету, не у привременим, променљивим изворима који се прилагођавају ситуацији, већ у вечним и непоколебљивим. Такво је Свето Писмо, где је свака реч истинита, жива, стварна, мудра и утешна. Не постоји и неће постојати ниједан други ресурс коме би се могло тако безусловно веровати.

Непријатељ људског рода „мајсторски“ меша истину са лажима да би потпуно збунио човека. Немогуће је да се сами одупремо таквој дијаболичној софистицираности и замршености. Зато је изузетно важно да непрестано, сваког минута, тражимо Бога, тражимо Његову помоћ у свему и увек – и тада ће Он, по својој милости, отворити наше очи и видећемо оно што слепи не виде, а ћемо чути шта затворено је од глувих срца. Такво изненадно схватање, откриће је могуће само у Богу.

https://pravlife.org/sr/content/mitropolit-antonije-pakanich-treba-se-udaljiti-od-emocija-i-sachuvati-trezvenost-nauchiti

Син краља Стефана Првовенчаног. Саградио манастир Милешеву, где је пренео из Трнова тело Светога Саве, стрица свога. Одликовао се необичном милосрдношћу према бедним људима. На новцу његовог времена он се потписивао “раб Христов Владислав”. Мирно се упокојио на рукама свога синовца светог краља Милутина, и погребен чесно у његовој задужбини манастиру Милешеви. Стефан Владислав Немањић је био српски краљ од 1234. до 1243. године. Наследио брата краља Стефана Радослава 1234. Ктитор је манастира Милешева, у ком је сахрањен Свети Сава.

После пораза војске епирског цара Теодора I Анђела код Клокотнице у Бугарској 1230. године од стране бугарског цара Јована II Асена, Стефан Радослав губи подршку властеле која се окреће ка његовом млађем брату Владиславу. 1234. године, Радослав бива збачен и на престо је доведен Владислав. Као што је Радослав имао подршку Епира, Владислав се за подршку окреће Бугарској, која у то време постаје најмоћнија држава на Балкану.

Владислав се оженио Белославом, кћерком бугарског цара Јована II Асена. Ранији епирски утицај је сада замењен бугарским. Свети Сава није био задовољан променом власти и одлази на исток, где посећује и Свету Земљу. Са тог пута се Свети Сава није вратио, и умире у Трнову 1236. године. Владислав, нашавши се у нелагодном положају услед смрти стрица, одлази тасту да га моли за Савино тело. Преговори нису ишли лако, али таст ипак излази у сусрет Владиславу и дозвољава да се Савино тело врати у Србију. Владислав свечано сахрањује свог стрица у својој задужбини Милешеви.

За време његове владавине, десила се велика монголска (у тадашњим изворима Татарска) најезда. Татари су опустошили и Србију 1241. прошавши кроз приморје и Косово. Нису се задржавали и судећи по изворима доба, начинили су мању штету, али су у Бугарској изазвали потпуну пометњу, која се додатно погоршала смрћу цара Ивана Асена II, јуна 1241. Када је Бугарска постала татарски вазал, углед краља Владислава се смањио, и властела је опет почела да негодује. Лишен је власти 1243. када га, уз подршку властеле, наслеђује полубрат Урош. Са Белославом је имао троје деце:

• Стефан, умро пре 1281. у манастиру Есфигмену (Света гора)
• Деса, жупан, помиње се 1281. и 1285. у изворима
• НН. ћерка, удата за Ђуру Качића, омишког кнеза

Умро је око 1269. и сахрањен у манастиру Милешеви.

У току лета 1990. године вршена су велика археолошка ископавања и рестаурација манастира Милешева. Том приликом извршено је ископавање манастирског гробља. У току радова у цркви откривен је гроб Светог краља Владислава. Отварању гроба присуствовао је директор Завода за заштиту споменика културе Србије, Р. Станић, директор Археолошког института из Београда, В. Кондић, проф. Србољуб Живановић из Лондона, др В. Летић из Новог Сада и монаси из манастира. Проф. Живановић је извршио антрополошки преглед и идентификацију моштију Светог краља Владислава. Затим су мошти предате монасима, и сада се налазе у ћивоту постављеном у цркви.

https://mitropolija.com/2021/10/06/sveti-kralj-vladislav/

Рођена у Иконији од родитеља знаменитих али незнабожачких. Као осамнаестогодишња девојка била верена за некога младића у оно време, када апостол Павле дође са Варнавом у Иконију на проповед Јеванђеља. Слушајући Павла три дана и три ноћи Текла се обрати потпуно вери Христовој и завешта се живети у девству. Видевши је мајка, како и не гледа више на свога вереника нити помишља на брак, поче је најпре саветовати а по том тући и морити глађу. Најзад је предаде судији и захтеваше, опака мајка, да је огњем сажеже. Судија је баци на огањ, но Бог је спасе неповређену. Тада Текла пође за апостолом Павлом, и дође са њим у Антиохију. Привучен спољашном красотом Теклином некакав старешина градски хтеде је узети к себи силом, но Текла се ишчупа из његових руку. Тај старешина оптужи је кнезу као хришћанку, која се гнуша брака. Кнез је осуди на смрт и баци пред зверове, но зверови се не такнуше тела свете девице. Удивљен овим упита је кнез: „ко си ти, и каква је сила у теби, да ти ништа не може нашкодити?" Одговори му Текла: „слушкиња сам Бога живога". Тада је кнез пусти на слободу, и она пође проповедати Јеванђеље, и успе да обрати многе у веру истиниту, међу којима и неку угледну и чесну удовицу Трифену. По томе се св. Текла, по благослову апостола Павла, удаљи у једно пусто место близу Селевкије. Ту се она дуго подвизаваше и исцељењем болесника чудотворном силом обраћаше многе у хришћанство. Позавидеше јој лекари и врачари из Селевкије, те послаше неке младе људе, да је оскверне, надајући се да ће она кад изгуби девичанство изгубити и моћ своју чудотворну. Текла бегаше од оних дрских младића, и кад виде да ће је ухватити, она се помоли Богу за помоћ пред једном стеном, и стена се раступи и сакри ову свету девицу и невесту Христову. И би јој та стена и скровиште и гроб. О овој чудесној хришћанској јунакињи и светитељки вели св. Златоуст „чини ми се да видим ову блажену деву како приноси Господу једном руком девство а другом руком мучеништво".

Рука Свете Текле се налази у Старој цркви у Сарајеву, руку је из Свете Земље донео Свети Сава.

https://www.facebook.com/volimpravoslavlje888/

Одломак из духовних беседа Митрополита Атанасија Лимасолског

Причаћу вам о једном сату. Било је то 1977. године када сам отишао у Нови скит, код старца Јосифа. Пошто нисам имао сат, Старац ми је купио сат са алармом на батерије (такве сатове су тек недавно почели да продају – имали су механичко навијање). Старац га је донео у моју келију (још је био у кутији у којој је дошао, ради чувања) и упозорио: „Овај будилник је скуп, зато се побрини да га никада не вадиш из кутије. Када желиш да знаш колико је сати, само отвори кутију, погледај, али не вади га из кутије.” Како је Старац рекао, тако сам и учинио. Још увек имам овај сат у истој кутији. Колико је година прошло од 1977. сат и даље ради одлично. Кад год бих ишао негде на Свету Гору — било да сам јахао мазгу до Катунакије или сам био на чамцу — ставио бих сат у његову кутију и у торбу. Био ми је потребан да не бих преспавао и пропустио службу, да испуним своје обавезе на време. Хиљаду пута ми је испао из руку. И поред свега тога, остао је нетакнута и ради, пошто је био у својој кутији.

Као младић, студент, наравно, никада нисам ни помислио да држим сат у кутији. Наравно да бих га извадио из кутије, скинуо паковање… Али пошто је Старац дао овај благослов, испунио сам га. Колико сам сатова покварио у животу, али Старчев сат и даље ради! И мислим да ће радити још много година, иако се дугме истрошило и сат се истрошио од честе употребе свих ових година.

Старци су нас учили да се са поштовањем и љубављу односимо не само према људима, већ према свему око нас уопште.

Неки наши савременици кажу: „Главно је волети људе.” Не слажем се. Наравно, морамо их волети, јер је сваки човек слика Божија. Други кажу: „Морате да волите не само људе, већ и животиње.” У реду, воли животиње, али у границама разума. Нема потребе да их обожавате, немате потребе да седите и разговарате са њима, да са њима делите своје проблеме — нажалост, ово последње постаје знак нашег времена. Сада постоји чак и изрека: “Ако не кажем својим псима о својим проблемима, коме ћу рећи?”

Требало би да имамо љубазан и пажљив однос према свим људима. Нека мој однос према стварима око мене буде исти, према домовини, граду, дому, канцеларији. Нека све моје ствари буду у реду, јер су и оне освећене благодаћу Божијом. Чак су и ствари Светих посвећене.

Када обиђемо места где су живели и трудили се светитељи наше Цркве (на пример, келија Св. Нектарија на Егини), можемо видети ствари и предмете којима су се светитељи служили. Скромне келије, најједноставније ствари, али каква је љубав у свему видљива! Нема ни трага равнодушности. Ниједна ствар није бачена где год.

Бог, чији смо ми лик, није ништа створио немарно, већ је свему дао невероватан ред, чудесну хармонију и равнотежу.

Слично, човек је створен да би био у правилном, хармоничном односу са свиме око себе. Кад човек нема овакав однос, онда у његовој души нема реда, влада неравнотежа, несклад и мржња према стварима које користи, својој кући и месту где живи, и према људима који њиме управљају. Можда се са нечим потпуно не слажете, али немате право да мрзите било кога, или ствари, или било шта око себе, а посебно да нешто разбијете или уништите. Божанска Литургија нас томе учи — да ништа не презиремо.

Сетите се како је Свети Силуан Атонски једном згњечио муву, а затим заплакао јер је повредио творевину Божију. У његовом животу нема ни трага занемаривања ствари око себе.

У Литургији се молимо не само за земљу и град са његовим грађевинама, већ и за „верне који у њему живе“ – за становнике овог града, ове земље. Молимо се за нашу браћу по вери, децу Цркве расејану по лицу целе земље. Наравно, молимо се и за цео свет, јер је сваки човек слика Божија. Господ сваког човека позива у Своје Царство, али ми Бога молимо за нашу браћу по вери на посебан начин. Где год да се ми православни хришћани налазимо у свету, Божанствена Литургија нас сједињује, омогућава нам да подржавамо једни друге својом молитвом; сједињује нас са благодаћу Божијом. Молитва једног хришћанина покрива потребе, проблеме, несреће и тешкоће другог.

https://mitropolija.com/2022/10/07/svetitelji-i-povratak-u-raj/

Магијски однос према православним светињама је врло уврежена појава. Против болести – тај и тај извор, ако хоћеш да нађеш стан – иди тамо, и сл. Заиста, сад кад говоримо о препороду Православља народ одједном захвата овакво сујеверје. Једном сам на предавању, негде у прохији, строго упитао: «Коме се треба молити за избављење од пијанства?» Сви су одговорили: «Неиспијеној Чаши!» Рекао сам: «Тачно. Немојте да вам падне на памет да се молите пред Владимирском, или Казанском, или Иверском иконом Мајке Божије! Неће вам помоћи!» Сви су одмах рекли: «Ух! Докле смо дотерали» Разлог је исти - ово је много лакше. Лакше је запалити свећу, заказати молебан и акатист. Није чудно што је један песник написао изванредне стихове: «Да, бој са собом је најтежи бој. Победа над победама је победа над собом.» Заиста, спреман сам да превалим на стотине километара до «Неиспијене Чаше» у том манастиру, али да се уздржим од још једне чашице – то је већ превише, наравно.

Борба са собом је најтежа ствар и Православље позива управо на то: на борбу са својим старим човеком. А наш лукави разум ради исто што и вода која тече: наилази на камен – обилази га и тече даље. Тако је и овде: наилазимо на заповести Божије и заобилазимо их. И подмећемо, уместо заповести Самог Бога, ове формалне ствари, оно што се у јудаизму назива «субота». Главно је да поштујеш суботу. Ако си испунио ова правила – све је у реду, добар си. Ето, испоставља се да ствари тако стоје.

Ево шта светитељ Теофан Затворник пише о ходочашћу: «А на путу нећеш ни приметити како ћеш постати неосетљив. Колико ти предмета улази у главу – и остаће само форма, без силе и живота. Зар није боље да се одрекнете туђиновања?» - пише он једној особи. У другом писму: «А шта ћете на путу све покупити, чега ћете се све нагледати и наслушати!» Истина, он притом пише, ради објективности, да човеку који још увек скоро ништа не зна о вери, који не може да води никакав хришћански живот код куће, ходочашће понекад може бар мало да помогне, кад оде у светињу, кад се помоли, исповеди и причести. «За такве људе, - каже он, - то може бити и корисно. А за човека који је јак у вери то може постати само узрок расејаности.»

Зашто се, како се чини, испуњавају нека сујеверја? Зато што често, оно у шта је човек поверовао, за њега постаје и реалност. Сујеверни човек сам пореди догађаје свог живота са садржајем сујеверја, сам прилагођава судбину у оквире сујеверја и веровања, ствара у својој машти узрочно-последичне везе, као што су древни незнабошци у догађајима сопственог живота видели истинитост своје митологије и вере у богове. Неретко томе директно помажу тамне силе. На пример, човеку који верује у ванземаљце, они могу заиста и да се јаве по дејству демонских сила.

проф. Алексеј Иљич Осипов

https://pravoslavie.ru/srpska

Свeти Пророк Јона био је како нам сведочи Свето Писмо, син Аматијев, из града Гатефера, и његова је мајка чувена Сарептска удовица која је у време глади прехранила пророка Илију. Он је живео отприлике око 800. година пре Христа. Јона је као младић живео врлинским животом поштујући заповести Божије, па је због тога заслужио од Господа дар и позив на пророчку службу.

Његов пред Богом први задатак као пророка био је да оде у Ниневију, велики град који се налазио у данашњем Ираку, и да тамо проповеда, јер су се житељи тог града затекли у великом греху и чињењу зла. Међутим, тада на сцену ступа познато људско неслагање, страх, али и тврдоглавост и непослушност које није мимоишло чак ни врлинског Јону. Наиме, иако га је Бог послао да би кроз проповед становништву Ниневије грех био опроштен, Јона је одлучио да буде непослушан јер су за Јевреје Ниневљани били нешто попут Хрвата за Србе и побегао је у место Јопу, где се укрцао на лађу и кренуо за Тарсис. Јона се на овај корак одлучио зато што је сматрао да Ниневљани не заслужују опроштај од Бога. Једноставно није волео становнике овог града и желео је да буду кажњени. Међутим, на Свој начин Бог је спречио Јону у његовој исувише људској намери. Конкретно, када се Јона укрцао на лађу, Господ је подигао велики ветар на мору, изазвао јаку буру, што је веома уплашило морнаре који су одлучили да сазнају зашто се све ово дешава. Веома брзо, схватили су да је неко од људи на лађи одговоран за те недаће. Жребом су открили да је Јона тражени кривац, а он им је објаснио да је покушао да побегне од Бога, и предложио да га баце у море. Морнари су то и учинили, с тим да су се прво обратили Богу и замолили га да им то дело не узме за грех.

По заповести Божијој у мору је велика риба (кит) прогутала Јону, и он је у утроби њеној провео три дана и три ноћи. Нашавши се у крајње безнадежној ситуацији, Јона се  дубоко и искрено покајао пред Богом и обећао Господу да ће му принети жртву захвалницу ако Га избави и Бог је, по Своме промислу, заповедио киту да Јону избаци на обалу мора.

И, тада Јона одлази у Ниневију, најављује им страдање уколико се не покају, на шта се народ на челу са царем нинивејским искрено каје, предаје се посту, посипа пепелом, облачи у рите и предаје у целини вери у Господа. Видевши искрено покајање народа, Бог се сажалио и одлучио да им опрости.

Међутим, овде се поновно пројављује Јонино људско бунтовништво. Он се љути што им је Бог показао милост и моли га да му узме душу, јер не може да гледа како Господ даје другу шансу Ниневљанима.

Видевши слабост Јонину, Господ одлучно показује свом неразумном слуги зашто чини дела милостиње. Наиме, док је Јона седео изван града Господ нареди да једна тиква порасте поред њега, не би ли Јона пронашао хлад и спокој. Већ сутра, Бог шаље црва који је нагризао тикву која је након тога увенула, а јако сунце и суви ветар почеше да сметају Јони, који више није могао да пронађе хлад и заклон. Како му је било веома тешко Јона је рекао да му је боље да умре него да се мучи и било му је жао тикве која је увенула и хлада који је она правила. Тада га Господ поучава речима: ,,Теби је жао тикве око које се ниси трудио и коју ниси одгајио…а мени да не буде жао Ниневије великог града, у ком има више од сто и двадесет тисућа људи“ (Јона 4, 10-11).

Ова светописамска прича нам показује колико је велико милосрђе Божије и како Он заправо не жели смрт грешнима него жели да се покају и да буду спасени. Наш Бог је Бог љубави и милости. Кроз симпатични слику осушене тикве за којом Јона жали (због њеног хлада) Бог Јони показује зашто једноставно не сравни тај народ и те људе огрезле у гресима. Зато што и њих воли. То је оно што Господ у Јеванђељу каже да „Бог и добрима и злима дарује кишу“. А ако је наш Бог такав, онда и ми треба да своја срца учинимо милостивима и љубећима. Сва јеванђелска порука је у оним Христовим речима: „Милост хоћу, а не жртвоприношење“. Једном речју, без милости и љубави Богу Љубави једноставно не можемо угодити.

Вероучитељ Дејан Драмићанин

Извор: Ибарске Новости – рубрика „Жички благовесник“

„Бити свој“ често звучи као испољавање гордости: „Прихвати ме таквог какав јесам!“ А обично „какав јесам“ значи са свим гресима и недостацима против којих аутори оваквих тирада не сматрају ни потребним да се боре.

Али заиста, шта значи бити свој? Целовит човек jе изузетно редак, чешће видимо комбинацију различитих слика у једној особи. Људи на послу су jедни, у друштву други, а код куће трећи. Па и код куће особа се испољава на различите начине: са супружницима, децом, родитељима... И често су слике које особа показује у различитим ситуацијама веома различите. Можете чак рећи да то нису слике, већ маске које човек мења у зависности од средине и околности. Али шта се крије иза ових маски?

Обично сам човек не зна шта је он заправо. Jер многе људе себе не замишљају ван друштва. Човек не остаје сам са собом, а још више сам са Богом, па се стога не може испољавати онаквим какав заиста јесте. Његов прави идентитет је скривен од свих и од њега самог. Од свих осим Творца.

Шта смо ми прави, само Бог зна, Он зна и какви треба да будемо по Његовоj замисли. Отелотворење ове Божије замисли је наш главни циљ — наследити Царство које нам је припремио Господ.

Уосталом сви ми носимо слику Творца у себи. Али наш задатак је да постанемо Његово подобије.

Тако, објашњавајући библијску фразу „И створи Бог човјека по обличју својему, по обличју Божијему створи га“ (1 Моj 1,27), cв. Григорије Ниски каже: „Зашто се не каже: „И створи Бог човека по обличју Божијему и по подобиjу?“ [...]. Разлог је у томе што „по обличју” имамо стварањем, а „по подобију” стичемо својом вољом. Бити по обличју Божијем својствено нам је од првог стварања, али да постанемо по подобију Божијем зависи од наше воље.

То је цела суштина хришћанског живота – спојити обличjе и подобије. Тако да се споји обличjе и подобије, слика и њено оличење.

Дакле, да хришћанин буде своj значи да се повинује Створитељевоj замисли о њему. Употпуни обличjе Божије у себи, поставши Његово подобије. То се постиже само испуњавањем заповести, љубављу према Богу и ближњима. И све маске треба оставити.

https://pravlife.org/sr/content/mitropolit-antonije-pakanich-shta-znachi-biti-svoj

СВЕТИ КОДРАТ, КО ЗВЕЗДА ЈУТАРЊА, ПРОСУ СВЕТЛОСТ СВЕТОГ ЈЕВАНЂЕЉА. Свети апостол Кодрат, један од Седамдесеторице. Ученик великих апостола. Проповедао Јеванђеље у Атини, и био епископ најпре у Атини после св. Публија, а потом у граду Магнезији. Беше врло учен у светској мудрости и богат благодаћу Духа Светога.

      Његов животописац каже о њему: беше као звезда јутарња посреди облака (Сирах. 8, 6); облаци беху тамно јелинско незнабоштво, без светлости благочешћа; а св. апостол Кодрат кроз реч Божју засија им – Јелинима – као светлост велика, осветли таму, низложи скверне жртве, скруши идоле, и разори храмове демонске молитвом. Но тама увек мрзи светлост; тако и незнабошци омрзоше Кодрата светога, и најпре га тукоше камењем, као негда Јевреји св. Стефана, а потом га вргоше у тамницу, и не даваху му никако хлеба све док не испусти душу своју свету и не пресели се у царство Христа Бога свога. Св. Кодрат написао је одбрану хришћанства и предао је цару Адријану. Та одбрана толико је подејствовала на незнабожачког цара, да је овај наредио, да се хришћани не гоне без нарочитих кривица. Пострадао је св. Кодрат око 130. год. Погребен је у Магнезији, где је и пострадао.

     Тропар (глас 3):

     Апостоле Свети Кодрате, моли Милостивога Бога, да опроштај грехова подари душама нашим.

*

Свети Кодрат, к'о звезда јутарња,
Просу светлост светог Јеванђеља,
Просу луче по тминама густим,
И благодат по срцима пустим.
Људског ума Кодрат разби смутње,
Људског срца он обасја слутње,
Обасја их Христовом светлошћу.
Свет просвети Христовом мудрошћу.
К Вишњем Богу неверне подими,
И за Христа љуте ране прими,
Гонитељу Крста Адријану
Кодрат писа чудесну Одбрану
С речитошћу јелинске вештине
И с простотом хришћанске истине.
Успе Кодрат цара убедити,
Свету цркву од зла заштитити.
О Кодрате, Христов учениче,
Свете Цркве умни заштитниче,
Божји слуго, и речју и делом,
Сад си венчан славом неувелом;
Сви хришћани топло ти се моле:
Помози нам, свети апостоле!
Помози нам бедам' одолети,
И за Христа страдања поднети!

https://www.crkvaub.rs/vesti/zitija-svetih/sveti-apostol-kodrat-odanije-vozdvizenja-1

Оставите такозване „светогорске поруке“ о уништењу и нестанку света. Они су лажнe и опаснe. Не потичу од светогорских отаца и не представљају светогорску заједницу.

Смирите се, опустите, помолите се, урадите нешто креативно и лепо. Испуните своју душу и живот светлошћу.

Немојте слушати и репродуковати поруку и мисао сваког поремећеног човека који у кризи износи сав хаос и мрак који носи у себи.

Загрлите партнера, своју децу, играјте се са њима, разговарајте, дружите се, смејте се, гледајте филм, читајте књигу, вежбајте, припремите леп оброк за себе и људе које волите, послушајте лепу беседу која емитује светлост , мирише на наду, веру у Христа.

Молите се, говорите Христу, препустите Њему своје страхове и несигурности, а не сваком самозваном поремећеном спасиоцу, који се по цео дан бави и говори о сатанизму, паклу, чиповима, ратовима, разарањима, заверама, мраку, депресији.

Христос, Богородица, светитељи имају светлост, радост, наду. Не плаше, не паниче, не кажњавају, не уносе немир  и панику. Дух Божији заслађује и умирује човека. Он му даје наду да са вером види будућност.

Његово лице сија, радујеш се у његовом присуству, твоје срце се отвара у његовој близини, испуњено је светлошћу и надом због његових речи.

Свети Порфирије је говорио: „Код Христа нема суморности, меланхолије, затворености...Човека не муче разне мисли о догађајима и људима који су га повремено у животу повређивали. Христос је нови живот. Христос је све. Он је радост, Он је живот, Он је истинита светлост која чини да се човек радује, лети, све види, страда за свакога, жели свакога поред себе, сваког блиског Христу.”

o. Пападопулос

http://plibyos.blogspot.com

ЕВСТАТИЈЕ, ЧУДО ОД ВОЈВОДА, СВЕ ОДБАЦИ КАО ПРАЗНУ ПЛЕВУ, РАД ИСУСА, ЦАРА БЕСМРТНОГА. Свети великомученик Јевстатије, велики војсковођа римски у време цара Тита и Трајана. Иако незнабожац, Плакида (тако му беше име незнабожачко) беше човек праведан и милостив, сличан капетану Корнилију, кога крсти апостол Петар (Дап 10).

      Ходећи једном у лов, он погна једног јелена. Божјим Промислом јави се крст светао међу роговима јелена, и дође глас Господњи Плакиди, који овога упућиваше, да иде свештенику хришћанском и крсти се. На крштењу он доби име Евстатије, његова жена - Теопистија (Боговерна), а њихови синови - Агапије и Теопист. По крштењу Евстатије оде на оно исто место, где се преко јелена јавило откровење, и клекнувши заблагодари Богу што га је привео истини. Утом му се опет јави глас Господњи и предрече му страдање за име Његово, и укрепи га. Тада Евстатије тајно напусти Рим са својом породицом с намером, да се повуче међу прост народ, и да у непознатој и скромној средини послужи Богу. Чим приспе у Египат, одмах навалише на њега искушења. Неки зли варварин оте му жену, а оба сина ухватише му зверови и однеше. Но убрзо тај варварин погибе, а децу му од зверова спасоше чобани. Евстатије се настани у неком селу египатском, Вадисис, и ту као најамник сеоски проживи петнаест година. После тога нападоше варвари на Римско царство, и цар Трајан жаљаше, што му нема храброг војводе Плакиде, који је, где год је ратовао, победу односио. И посла цар два своја официра да по целом царству траже великог војводу. По Божјем Промислу ти официри, негдашњи другови Евстатијеви, дођу у оно село Вадисис, нађу Евстатија и доведу га цару. Евстатије скупи војску и победи варваре. На путу натраг за Рим Евстатије пронађе и своју жену и оба сина. Када стиже у Рим, цар Трајан беше умро, и цар Адријан беше на престолу. Кад Адријан позва војводу Евстатија да принесу жртве боговима, Евстатије му рече, да је он хришћанин. Цар га баци на муке заједно са женом и синовима. Но како им зверови не нашкодише ништа, бацише их у усијаног металног вола. Трећег дана извадише њихова тела мртва, али од огња неповређена. Тако овај славни војвода даде и „Ћесару ћесарево и Богу Божје”, и пресели се у вечно Царство Христа Бога нашега.

     Тропар (глас 4):

     Мученици Твоји Господе, у страдању своме су примили непропадљиви венац, од Тебе Бога нашега, јер имајући помоћ Твоју мучитеље победише, а разорише и немоћну дрскост демона: Њиховим молитвама спаси душе наше.

https://www.crkvaub.rs/vesti/zitija-svetih/sveti-velikomucenik-jevstatije-plakida

Заиста, у нашем земаљском људском животу патња се не може избећи. Сви ми, у једном или другом тренутку свог постојања, доживљавамо болест, тугу, губитак вољених, а можда и неправедни прогон или издају вољених. И на крају, све нас чека смрт. Схватити ово је страшно. Људском уму је тешко ово прихватити. И понекад бол изгледа неподношљиво. Али чак и у овој тами постоји прилика да сви видимо светлост.

Патња је дошла на свет са падом у грех прародитеља, и много хиљада година људи су патили без наде у избављење. Али са доласком Христа у свет све се променило. Десило се оно о чему су говорили древни пророци: „Он болести наше носи и немоћи наше узе на се“ (Ис 53,4).

Размислите: Христос није само умро за нас. Он је већ претрпео све наше патње – прошле, садашње и будуће. И само Он у потпуности зна и разуме наше бриге – чак и више од нас самих.

Зато, ма колико нам било тешко, морамо да се сетимо да Господ све то зна, сам Господ је све то искусио и само Он нас може да избави од страдања и од силе смрти. И само у Њега можемо да се надамо, а и за помоћ треба да се обратимо само Њему.

У овоме нам је дато чврсто обећање: „И Бог ће отрти сваку сузу од очију њихових, и смрти неће бити више, ни плача, ни вике, ни болести неће бити више; јер прво прође“ (Откр 21,4).

И у ове свештене дане, сећајући се крсног пута Христовог, још једном треба да размислимо – са ким смо: са Господом, који страда, или са његовим гонитељима и мучитељима? А ако се ослободимо својих грехова и страсти, тренутних сујетних помисли, то ће значити да наше патње више нису бесмислене, оне нас само чисте и воде ка вишем – васкрсењу са Господом нашим.

митр.Антоније (Паканич)

https://pravlife.org/sr/content/mitropolit-antonije-pakanich-hristos-nije-samo-umro-za-nas-je-pretrpeo-sva-nasha-stradanja

Никоме није тајна да су у данима великих невоља и људски односи на испиту. У раздражљивости, понекад се осећамо као носиоци истине и спремни смо да вербално уништимо сваког ко се не слаже са нама, па макар то била и нама веома блиска особа.

Али људски односи су тако крхки, тако рањиви. Лако их је уништити и веома их је тешко обновити.

Међутим, шта ако ваш присни заиста греши? Ако је постао жртва лажних информација, ако би му се ум окренуо наглавачке?

Понекад се деси. Морамо се сетити да је ово наш ближњи, родбина. Чак и ако погреши сто пута, чак и ако каже страшне ствари, разумемо да је ово само привремено помрачење, да је суштина ове особе другачија. Тако се дешава да није свако у стању да трезвено размишља или контролише себе у тренуцима стреса, да остане уздржан током панике, да разликује истину од пажљиво прикривене лажи.

Осврнимо се на себе: да ли смо увек били на врху нашег живота? Да ли смо се увек понашали безгрешно и беспрекорно? Или су можда, напротив, лаж узимали за истину, користили двоструке стандарде у оцењивању одређених догађаја, прикривали своје не најбоље покрете душе згодним изговорима? Авај, сваки човек у овом грешном земаљском животу, па и светац, склон је грешкама.

А сада замислите да су после наших грешака сви одједном престали да комуницирају са нама. Страшно је и замислити такву ситуацију.

Свест о сопственој слабости, препознавање својих грешака и слабости је добро јер нам омогућава да на оне који сада греше гледамо другим очима. Да, људски је грешити, али је у људској природи да исправља своје грешке.

Главно је не стагнирати у лажном осећају сопствене исправности и непогрешивости. И ово се заиста односи на све.

Зато вас још једном позивам да будете љубазнији, стрпљивији и пажљивији једни према другима. Не малтретирајте своје ближње, не изазивајте раздор. Ако се спрема сукоб који нисмо у стању да угасимо, боље је да се склонимо и помолимо се за опомену ближњег и себе. На крају крајева, молитва је често јача од свих речи. Па чак и тамо где су, чини се, све породичне и пријатељске везе прекинуте, остаје молитвена веза – веза са Богом. А Господ је у својој неисцрпној милости у стању да све уреди и споји све оне које су људске грешке, греси и страсти раздвојили.

митр.Антоније(Паканич)

https://pravlife.org/sr/content/mitropolit-antonije-pakanich-pozivam-vas-da-budete-ljubazniji-strpljiviji-i-pazhljiviji

Они којима је од Господара дато неколико талената - умножили их и предали Господару кад се вратио.

А онај који је добио један таленат закопао га у земљу да га сачува. И онда није имао са чим да изађе пред Господа.

Закопани таленат велика самоосуда. Једна од највећих. Добијеш од Бога дар, али га игноришеш, запустиш, не искористиш, презреш, ништа не учиниш са својим даром и својим животом и онда кад изађеш пред Њега немаш шта да му даш као дар своје љубави. Немаш ни смисла. ни оправдања сопственог живота, самим тим ни разлога да пређеш на следећи ниво, преко границе смрти. Што би се такав неплодан живот продужавао у вечност? Усмерен је ништавилу. Закопавању у земљу из које је потекао. И ничег осим тога ни не жели...

Наравно да таленте нису добили само јунаци нашег времена - трговци, глумци, певачи, забављачи... Много је талената. И свако има макар по неки. Неко је храбар, него је миротворац, неко утешитељ, неко подиже морал... Ниједан таленат није за себе, него да послужи другима. Тек онда процвета и добија смисао.

Теже нам је да препознамо дарове код себе него код других. Али и кад препознамо добро које добијамо од дарова других не поштујемо их довољно. Ако заиста волимо своје ближње, потврдићемо корист од њихових тихих дарова које смо уочили, који су нам користили, утешили нас, охрабрили, развеселили, подигли из туге и учмалости, покренули нас на неку добру активност, вратили нам захвалност... Подржаћемо их да те дарове развију, да имају шта да врате Господу кад се врати, то јест кад се нађу с Њим лице у лице. Без завеса, сенки, и заклона. Да имају добру улазницу са којом ће на следећи ниво, у Царство Небеско.

А и наше дарове тешко ћемо препознати ако не видимо да их употребљавамо тако да користе другима.

Помажући другима да развијају своје дарове, таленте, добијамо много, од њих наш сопствени живот постаје лепши и бољи.

Нема бојазни да ће нам неко узети од Бога наш део с којим хоћемо да испунимо овај живот и препунимо га за наставак. А да ли ће неко узети више славе или пара или неког уживања од нас - то је већ његов проблем с којим мора сам да се избори. Јер то су ствари које хоће човека да заробе и вежу га за овај ниво, без наставка. То већ не спада у дар од Бога.

Страшно је кад помислимо да живимо негде где нема отвореног пута за коришћење талената. Где остаје само гробље закопаних талената. А велике су сеобе данас тамо где постоји умеће коришћења туђих дарова, претварања тих дарова у новац. Наравно, по цену да многи већи и важнији дарови од оних који се дају брзо уновчити остану запостављени.

Погледајмо око себе и нађимо макар неке таленте код оних које знамо или су нам просто пред очима. Таленте који нам заиста користе, који су за нас драгоцени. Тако ћемо полако и наше сопствени таленте умети да препознамо. Чак и ако нема неког ко ће нам одмах на њих указати.

А чим их активирамо, макар и ако на почетку изгледају мали у односу на јарке дарове проглашене у циркуској арени овог доба, убрзо ћемо сазнати да наш живот има смисла. Јер добијамо нешто са чим ћемо пред Бога. Не више сами него са свим онима којима наши дарови служе и свима чији дарови нама служе. А кад ниси сам са својим закопаним даром, него са даром од Бога који користиш и умножаваш са другима - учествујеш у вечној размени љубави.

о. Ненад Илић

https://www.facebook.com/o.nenad.ilic