Пред иконом Богородице Казанске моли се за просветљење и лечење слепих очију и очних болести, за избављење у тешким временима, за лечење свих слабости организма, очување Руске државе. Управо овом иконом обично благосиљају младенце пред брак, управо њу постављају изнад дечијих креветића, како би кротки лик Богородице с љубављу гледао на младе хришћане.

МОЛИТВА ПРЕСВЕТОЈ БОГОРОДИЦИ КАЗАНСКОЈ

О, Пресвета, Госпођо Владичице, Богородице! Са страхом, вером и љубављу припадајући часној икони Твојој, Тебе молимо: не одврати лица Свог од ониx који прибегавају Теби. Умоли, милосрдна Мати, Сина Твог и Бога Нашег, Господа Исуса Христа, да сачува у миру земљу нашу, да Цркву Своју Свету сачува непоколебљивом од сваке безбожности, јереси и раскола. Јер немамо друге помоћи, немамо друге наде осим Тебе, Пречиста Дево: Ти си хришћанима свесилна Помоћница и 3аступница. Све оне који Ти се с вером моле избави од греховног пада, од замки злих људи, од свих искушења, од мука, невољa и од напрасне смрти; даруј нам дух скрушености, смирење срца, чистоту помисли, исправљење греховног живота и опроштај грехова, да се сви захвално опевајући величину Твоју, удостојимо Небеског Царства и тамо са свима светима прославимо пречасно и величанствено Име, Оца и Сина и Светога Духа. Амин.

https://www.facebook.com/volimpravoslavlje888/

Као што знамо, ђаво је у стању да изопачи сваки добар подухват. И Јуда је упао управо у такву замку. Јеванђеље нам каже да је Јуда са собом носио кутију за милостињу. Другим речима, у првој хришћанској заједници бавио се добротворним радом. Наравно, доброчинство је једна од дужности хришћанина. Али и овде постоје "замке".

Подсетимо се како је Јуда реаговао на покајничку блудницу која је разбила сасуд скупоценим мирисом да би помазала ноге Спаситељу, не обазирући се на женино искрено покајање, на преображење њене душе, усредсредио се на материјално: «…Зашто се ово миро не продаде за триста динара и не даде сиромасима?» (Jн 12,5).

Односно, Јуда је сматрао да ни Христос ни други апостоли, али је он сам боље знао како правилно давати милостињу.

И у наше време се суочавамо са истим проблемом, када су неки људи који се баве доброчинством или другим активним радом у искушењу да себе сматрају супериорнијим од других радника Цркве, чак и од свештенства. И то се дешава чак и међу појединим свештеницима. Заборављајући да је служба Престола једна од најважнијих ствари, они желе да се баве „правим“ активностима. Неки људи на овај начин покушавају да надокнаде недостатак духовности.

И ако у овој фази свештеник не почне критичније да размишља – о себи, о својим мотивацијама итд., све постаје веома лоше. Најпре почиње самоуздизање над својим сабратом свештенством, који се бави „не баш корисним“ послом, затим долази до погрдног односа према јерархији, а потом и према самој сопственој Цркви. А онда, по правилу, долази до Јудиног пута издаје, пута до раскола. А све је почело сасвим невино, племенито и побожно.

Што се тиче Јуде, можемо рећи да он, наравно, није био издајник од самог почетка.

Самоуображеност, узвишеност изнад других учинили су га издајником. И тек тада су се придружиле и друге страсти, укључујући и љубав према новцу. Његов даљи пут је познат: издаја, закаснело покајање без покајања, очајање и самоубиство.

Хришћанин увек треба да буде пажљив према својим мислима, посебно ако се бави неким важним корисним послом. Jер таква активност је мрска Сатани, и он ће уложити све напоре да пут праведника усмери ка уништењу. Ако не савладамо себе, не истражимо праву позадину својих поступака, не очистимо своју душу покајањем, постајемо беспомоћни пред злом. И никаква добра дела сама по себи неће нам помоћи. Ово је важно заувек запамтити.

https://pravlife.org/sr/content/mitr-antonije-pakanich-kako-ne-postati-juda

Неопходно је знати како треба управљати језиком и обуздавати га. Покретач језика је срце. Чиме је пуно срце, то се излива преко језика. Али и обратно, оно што се преко језика излило, јаче и дубље се усађује у срце.

Добра осећања су ћутљива, а самољубива желе да буду објављена. Многоговорљивост у већини случајева долази из неке горде самоуверености. Уображавајући да много знамо и да је наше мишљење о нечему тачно, осећамо несавладљиву потребу да нашироко и надугачко, с многим понављањима предамо то мишљење и другима, намећући им се нетражени за учитеље, верујући да учимо оне који често знају ствари далеко боље него ми.

Ово што смо рекли односи се бар на случајеве када је оно о чему се говори колико толико достојно пажње. У већини пак случајева многоговорљивост је исто што и празно причање и нема речи којима би се исказало каква све зла од те рђаве навике долазе. Многоговорљивост отвара врата душе кроз која одилази срдачна топлота, а тим више то чине празни разговори. Они одвлаче човекову пажњу од њега самог и у срцу на које се не пази почињу се поткрадати страсна осећања и жеље. По који пут то бива у толикој мери да кад се празни разговори заврше, у срцу се нађе не само пристанак него и одлука да се приступи страсним делима.

Празни разговори су врата за осуђивање и клеветање, разносачи разних вести и мишљења, сејачи неслоге и раздора. Они убијају жељу за духовним радом и скоро увек служе као завеса онде где стварног знања недостаје. После многог говорења, када дим самозадовољства прође, увек остане у души неко осећање туге и лењости. Није ли то сведочанство да душа и нехотице осећа да је покрадена?

Желећи да покаже да је човеку који много говори тешко уздржати се од некорисног, грешног и штетног, апостол Јаков је рекао да је уздржање језика особина само савршених људи: "Ко у ријечи не погрјешује, онај је савршен човјек, може заузети и све тијело."(Јак. 3,2)

Када човек почне да говори за своје задовољство, он се занесе речима и постане сличан незаузданом коњу те говори не само оно што је добро и пријатно, него и оно што је рђаво и непријатно. Зато апостол и назива језик немирним злом пуним једа смртоноснога (Јак. 3,8). Слично је у старини и Соломон рекао: "У многим ријечима не бива без гријеха."(Прич. 10,19)

"Ми с Проповедником мислимо да ко много говори тај показује своје безумље, јер обично само луди много говоре." (Књ. Пр. 10,14)

Не упуштај се у друге разговоре с оним ко те нерадо слуша, да му не би постао мрзак као што је написано: "Ко много говори биће омрзнут." (Сирах 20,8)

Чувај се да не говориш сурово и високим тоном, јер је и једно и друго мрско и ствара уверење да си врло сујетан и да јако високо мислиш о себи.

Не говори о себи, о својим делима и својим сродницима, изузев случајева када је то неопходно, но и тада говори што је могуће краће и брже.

Када видиш да неки много говори о себи приморавај себе да им не подражаваш, чак и када ти се њихове речи учине смиреним и пуним самоукоравања.

Када је потребно да говориш о свом ближњем и о његовим делима, не устручавај се, али ипак говори колико је могуће краће, чак и онда када је потребно говорити ради његовог добра.

Када говориш, говори о Богу, особито о Његовој љубави и доброти, али говори са страхом и пази да не погрешиш и кажеш о Божанству нешто што ће збунити проста срца оних који слушају. Зато радије слушај друге када о томе говоре и чувај њихове речи у срцу.

А када се говори о нечем другом, онда нека глас допире само до твога слуха, а ум нека буде везан с Богом. Чак и када је неопходно саслушати некога да би разумео о чему се ради и да би одговорио, не заборављај ни тада да између речи које слушаш и говориш, нађеш времена да подигнеш ум Богу и да мислиш о томе како Он не скида Своје око с тебе и види шта господари у твојим мислима, речима и делима.

Када је потребно да говориш, добро размисли шта хоћеш да кажеш пре него што реч пређе преко твога језика. Увидећеш да је боље да много што од тога и не изађе из твојих уста. Знај при томе да и оно што ти изгледа добро, боље је да буде сахрањено у гробу ћутања. Ако то одмах не увидиш, увидећеш свакако кад говор завршиш.

Ћутање је велика снага у духовној борби и залог победе. Оно је драго ономе ко се не узда у себе него у Бога. Оно је чувар молитве, помоћник у вежбању у врлинама и знак мудрости. Св. Исак вели: "Уздржавање језика не само да помаже уму да се уздиже Богу, него даје човеку и у спољашњим, телесним делима велику помоћ и снагу".

На другом месту исти свети отац овако хвали ћутање: "Када на једну страну ставиш сва дела подвижничког живота, а на другу ћутање, видећеш да је оно теже. Има много добрих савета, али ономе ко се преда ћутању нису потребни многи савети". На трећем месту он назива ћутање "тајном будућег века". Речи су, вели, оруђе овог света. А св. Варсонуфије ставља ћутање чак и изнад расправљања о Богу.

Да би се навикао на ћутање, постоји само једно просто средство: предузми да ћутиш и само ће те ћутање томе научити. Да би подржао склоност према томе труду, размишљај чешће о страшним последицама неразборите говорљивости и о спасоносним последицама ћутања. А када окусиш дивне плодове ћутања, неће ти више бити потребни никакви савети у том погледу.

- Свети Никодим Светогорац

https://www.facebook.com/pra17/?ref=page_internal

Радујте се и веселите јер је велика плата ваша на Небесима! Ово су речи којима Христос исписује сву суштину наше вере у Њега и то под најнеповољнијим условима живота – у страдању. Без радости побожност и молитва су без благодати, јер је њихова моћ у радости. Радост у Господу спасава, она је темељ слободе на који смо позвани да станемо.

Извор лажне религије је неспособност да се радујемо или, можда, пре одбијање да се радујемо, док је радост апсолутна суштина… Страх Божији и смирење су једино здрави када су повезани са том радошћу, и само тада су истинити и плодоносни! Ван те радости добијају демонски карактер и постају најдубље изопачење било каквог религијског искуства. Религија страха; религија лажног смирења; религија кривице: све су то искушења и замке – врло снажне и то не само у свету, већ и у Цркви. “Религиозни“ људи гаје неку сумњичавост према радости.

Први и основни извор свега је “радује се душа моја у Господу…“ Страх од греха не спасава од греха! Радост у Господу спасава! Осећај кривице или морализам не ослобађају од света и његових искушења. Радост је темељ слободе на који смо позвани да станемо. Где, како и када је ово постало искривљено и монотоно у Хришћанству? Или, заправо, где, када и зашто су Хришћани постали глуви за радост? Како, када и зашто је Црква, уместо да ослобађа људе који пате, почела да их садистички застрашује?

Људи непрестано долазе и питају за савет … исповедам људе и причам, причам, причам; А нека ме слабост и лажни стид спречавају да им кажем: „Немам никакав савет за вас. Ја имам само слабу, климаву, али, за мене непрекидну радост. Желите ли то?“ Не, не желе!! Желе да причају о „проблемима“ и да ћаскају о „решењима“. Не, нема веће победе ђавола у свету од ове „психологизоване“ религије. У психологији има свега и свачега. Једна ствар која је у њој незамислива и немогућа јесте – радост.

Моћ греха није у томе што човека искушава очигледно зло, већ у томе што му срце заробљавају разне врсте ситних страсти и што не може нормално да дише и живи. У борби против овог затвора није довољно само заговарати побожност и молитву. Побожност може бити, а често и јесте, ситничава, а молитва може бити усмерена само на саму себе. Исто питање се поставља и у вези са благом нашег срца, у вези са радошћу. Без радости побожност и молитва су без благодати, јер је њихова моћ у радости. Религија је постала синоним за озбиљност која није усаглашена са радошћу. Зато је и слаба. Људи од религије желе ОДГОВОРЕ, МИР, ЗНАЧЕЊЕ, а значење је – РАДОСТ. То је одговор који у себи садржи све одговоре! „Јер си Ти истинита жеља и неизрецива радост оних који љубе Тебе, Христе Боже наш, и Тебе пева сва твар вавек.“

Протојереј Александар Шмеман

https://mitropolija.com/2022/07/20/radost-je-temelj-slobode/

Свету великомученицу Недељу празнујемо 7. јула по црквеном, односно 20. јула по грађанском календару.У време безбожних царева Диоклецијана и његовог зета Максимилијана у Анадолији су живели Доротеј и Јевсевија. Они су били побожни хришћани, врло богати, али без деце. Ипак, са вером и надом молили су се Богу да им подари дете, обећавши да ће га посветити Њему. Бог је услишио њихову молитву и једне недеље роди им се женско дете. Девојчицу крстише и дадоше јој име по дану њеног рођења Недеља.

Родитељи су васпитавали Недељу у хришћанском учењу и врлинама. Као одрасла девојка, лепа телом и душом, одби многе просце, говорећи да је она себе обручила Христу Господу. Један од тих одбијених просаца оптужи и Недељу и њене родитеље цару Диоклецијану као хришћане. Цар нареди мучење Недељиних родитеља, па они у мукама за Христа скончаше.

Свету Недељу посла Диоклецијан Максимилијану на суд. Видевши да је светитељка непоколебљива у Христовој вери, Максимилијан нареди да је дуго и без милости туку воловским жилама. Али, света мученица, са вером у Христа, издржа и те муке.

После тога послаше је управитељу Витиније Илариону. Овај је саслуша и нареди да је уведу у идолски храм. У њему се Света Недеља помоли Богу, па настаде силан земљотрес од кога сви идоли у храму попадаше и поразбијаше се у прах. Затим сину муња и сагоре лице управитељу Илариону, те он паде са свога престола и издахну.

После Иларионове погибије за управитеља области дође Аполоније. Он удари Свету Недељу на зверске муке, па је баци у тамницу. Тамо јој се јави Христос Господ, исцели је и рече јој: "Не бој се мука, Недељо, моја благодат је с тобом".Управитељ Аполоније поново изведе свету Недељу на сду и муке, па донесе пресуду да она буде спаљена у огњу. Слуге спремише огромну ватру и бацише мученицу усред ватре. Али, она се тада дуго молила Богу, па се из ведрог летњег неба спустио облак и угасио ову ватру. Ни разне друге муке нису јој могле ништа. Видећи ово необично чудо, многи од незнабожаца повероваше у Господ Христа. Због тога их све посекоше. Али, без обзира на све то, Света Недеља се није хтела одрећи своје вере у Христа.Тада нареди Аполоније да мученицу поново одведу у тамницу. Потом јој изрече смртну пресуду да буде посечена мачем. Хелати је онда узеше и изведоше ван града да је погубе. Света Недеља их замоли за дозволу да се помоли Богу, што јој и дозволише. Онда она клече на колена, уздиже руке к небу и помоли се Богу. Свршивши молитву, она предаде душу своју Богу пре него се мач спусти на њену главу. А када војници, пришавши к њој да изврше над њом смртну казну, видеше да је већ умрла, зачудише се. У том зачуше божански глас с неба: Идите, браћо, и причајте свима о великим делима Божјим. Војници се после тога вратише славећи Бога.Света Недеља пострада 289. године у Никомидији.

http://svetanedelja.in.rs/19-sample-data-articles/joomla/24-joomla.html

У току последње деценије, кад је цело животно уређење почело да се мења вртоглавом брзином, и кад искуство генерација које се раније није тако кардинално разликовало покаткад бива директно супротно, постало је нарочито тешко проналазити заједнички језик с омладином. Ово се морало одразити на црквену мисионарску праксу. Немају сви спреман одговор на који тачно начин данашњу омладину треба укључити у живот Цркве. И свештеници, чије је пастирско искуство почело да се формира 1990-их година, а чије су се зреле године служења одвијале 2000-их и 2010-их година у току многих година пастирске делатности дошли су до низа важних открића која су поделили су читаоцима портала „Пастир“.

Можда је прво правило општења с омладином – бити искрен. Председник Наставног комитета Руске Православне Цркве, члан савета Свецрквеног православног омладинског покрета протојереј Максим Козлов сматра да су одсуство свега лажног и искреност главне особине које треба да поседује свештеник који ступа у дијалог с младим људима. Одрасли, формирани људи, могу затворити очи на елементе формализма или некаквог „побожног лицемерја“ свештеника који им објављује вечне истине, размишља он, а омладина се одликује ватреношћу и бескомпромисношћу. Због тога младе људе „треба чувати од свега формалног и неискреног, од свега у шта сами не верујемо баш нарочито“, упозорава отац Максим. „И ако у разговорима с њима ствари будемо називали својим именима не упуштајући се у разобличавање – то ће бити залог за задржавање младих људи унутар Цркве.“

Опасност од неискрености, по мишљењу протојереја Владимира Свешникова, постоји већ у самој тежњи да се омладина по сваку цену намами у Цркву. Он поставља питање да ли постоје искрени, неизвештачени облици рада с омладином. Јер оно што је у Цркви главно јесте Сам Христос, а ми често покушавамо да привучемо нечему што је, у најбољем случају, поред Христа, а често нема везе с Њим... „Бојим се да се у коначном неће укључити у оно што чини средиште хришћанског живота и да ће се задржати због другостепених мотива, – размишља отац Владимир. – Дух Цркве, дух вере, дух истине Божје јесте дух слободе, а свако придобијање с неком намером, чак и танано, покушава да потчини овај дух слободе.“

На ову мисао се надовезује протојереј Константин Островски, старешина Успењског храма у Красногорску: „Врло је важно разлучити – да ли човек долази у нашу црквену свакодневицу или долази код Христа. То су међусобно повезане, али различите ствари.“

Његова светост патријарх Кирил управо тако поставља задатак: не треба само привући омладину у храм, већ је треба заинтересовати за црквени живот, треба јој показати живо хришћанство. Треба учинити све да би млади људи „видели чистоту наших намера и искреност наших ставова“, да би „у нашим архијерејима, свештеницима и мирјанима омладина видела искрено заинтересоване људе“. Не заинтересоване за то да успешно поднесу извештај о генерацији која расте на крају године, већ за то да се данашња омладина такође лично сретне с Господом.

https://srpska.pravoslavie.ru/144593.html

Ако се у мислима пренесемо на догађаје који се описују у Јеванђељу, видећемо Галилеју, мноштво људи, врло простодушних, како су се окупили да би чули Христа, да би добили од Њега помоћ, исцељење својих болести и утеху у својој жалости. Окупило се 5 хиљада људи осим жена и деце. Пет хиљада људи! Можете ли да замислите? То је огромна гомила! Они су стајали гладни и уморни уперивши погледе у Христа како би добили све што им је потребно за живот, за радост и за срећу. И Господ је узео пет хлебова и три рибе, нахранио је све ово мноштво људи, сви су били сити и чак је још више хране остало.

Људи су били толико одушевљени свим тим да су пожелели да учине Исуса царем. Ево нашег цара! Ево ко нам је потребан! Ево ко на земљи треба да води свој народ: он ће нам дати све, јер нам је дао храну! То су били прости људи. Али у животу Господа Исуса Христа било је и људи који нису били нимало једноставни, људи који су сањали о томе да имају јудејског цара. То су били фарисеји и садукеји. Они су сањали о томе да њихова владавина с јудејским царем који дође на власт буде непоколебљива у векове векова и да буде најмоћнија – то су највише желели. Међутим, Господ Исус Христос је отишао и од једних и од других. Не само то, они који су сањали о томе да учине Исуса Христа царем разапели су Га и наругали су Му се.

Кад је Господ умножио хлеб и рибу и кад је нахранио гомилу народа удаљио је Своје ученике рекавши: „Идите. После ћу вас срести, а сад идите одавде,“ – и остао је с народом како би га учио о Небеском Царству, а не о земаљском царству, и о духу, а не о телу. Завршивши ову поуку и умиривши оне који су желели да одмах учине царем Онога Ко их је нахранио – а рећи ћу још страшније: свакога ко их нахрани! – свакога ко их нахрани људи желе да учине царем... – Господ је испратио људе, а Сам се попео на гору, на осамљено место како би узнео молитву Свом Небеском Оцу, како би увек пребивао у духу.

И док су ученици пловили чамцем почела је бура. На малим језерима као што је Генисаретско, олуја понекад почиње практично изненада. Тако се десило и Господњим ученицима. Кад су кренули са обале време је било лепо, а кад су били насред језера почела је бура. Били су у недоумици, у страху, и одједном им се учинило да су угледали авет, човека како иде према њима по таласима. Међутим, одједном су зачули глас вољеног Учитеља: „Будите храбри, не бојте се!“ И апостол Петар се обрадовао и осмелио, али још увек сумњајући рече: „Ако си то Ти, заповеди ми да дођем код Тебе по таласима.“ Господ каже: „Дођи.“ Савладавајући страх Петар излази из чамца и вода га држи, он не тоне у пучину, иде у сусрет Христу, али га одједном обузима наша заједничка болест која се зове маловерје и он почиње да тоне, па виче: „Господе, спаси ме! Погибох!“ И Господ пружа руку и спасава га. Ова болест – маловерје – својствена је свима нама, а не само великом првоврховном апостолу. Ми смо пала људска бића, неукорењена у вери. Све време се колебамо између вере и маловерја. Господ је управо то и рекао апостолу: „Зашто посумња, маловерни?“

Колико нас често, кад се оствари наша молитва пуна и вере и маловерја, Господ утврђује у свом спасењу, спасава и од самих себе, и од околности, чак и ако смо страшно уплашени и скоро не верујемо, одједном се пред нама указује чврсто тло, видимо да се све остварило, да је Господ Својом Промишљу све усмерио на добро – и у својој савести чујемо глас: „Зашто посумња, маловерни?“ Ми припадамо и свету вере, и нажалост, свету маловерја и сумње. Наш стари човек се утврђује у старој вери, у вери управо оних људи које је Господ нахранио и који су викали: „Разапни Га, разапни!“ У вери фарисеја и садукеја, оних који су размишљали само у земаљским појмовима или оним одлукама које, премда су им и биле дате од Мојсија, нису биле главне, оних који су Суботу претворили у идол...

Христос нас је позвао на слободу, али не налази свако истинску веру у слободи. И ми смо, драга браћо и сестре, призвани да на путевима свог живота тражимо и налазимо веру. Да сумњамо, да понекад падамо у малодушност – и да поново својом вером, малом као горушично зрно, побеђујемо свако наше искушење, призвани смо да поимамо Промисао Божију, сведобру и бесконачно милостиву према сваком од нас. То је наш пут, то је наше призвање, и немојте да нас збуњује кад видимо каква искушења вере је савладао велики апостол Петар – ми нисмо бољи од њега. Немојте дозволити да нас збуњују сумње, већ имајмо на уму да су вера и љубав апостола Петра према Спаситељу савладале чак и сумње које је он имао. Чувајмо као зеницу ока ову љубав према Христу, ову наду у Њега – на то нас позива Света Црква.

У Евхаристијском канону, пред Причешће, на Литургији, свештеник за све вас чита молитву – размислите о њеним речима: „Теби дајемо сав живот свој и наду, Владико Човекољупче!“ Разумете? Теби дајемо сав свој живот и сву своју наду, човекољубиви Владико, и молимо, и преклињемо, и с умилењем говоримо: удостој нас да се причестимо од Твоје Свете Трпезе на остављење грехова, опроштај сагрешења, укључујући и грех маловерја. Апостол Петар је од Христа чуо: „Не бој се!“ – и ми Ти смело приступамо. За нас су данас главне речи: Теби дајемо сав живот свој и сву своју наду. Ако будемо живели у складу с овом надом, Господ ће учинити да све буде добро и ми ни на који начин нећемо спречити Христа да нас спаси из оне пучине овоземаљског мора по којој путујемо у пролазном животу. Нека би Господ спасио све вас! Нека вас Господ чува!

https://srpska.pravoslavie.ru/123720.html

Уопштено говорећи, Свети Пајсије је у духовном подвигу највише пажње посветио покајању и непрестаној молитви. Он је кроз покајање добијао откривења са неба. Говорио је да је живот монаха покајање и молитва. Монаси су бежични оператери Цркве и циљ њиховог живота је да дођу до Бога како би помогли људима, када се први пут очисте од страсти, које су попут атмосфере које ометају добру комуникацију са Господом. Зато је говорио да од Бога треба да тражимо само покајање, да бисмо се умили, јер је покајање божански сапун у молитви. Уздах покајања у молитви вреди више од две канте суза. Почетак молитвеног дела је испитивање самог себе и познање наших греха. Јер, ако немамо свест о својим гресима, како ћемо тражити од Бога милост Божју? Молитви помаже наш осећај грешности. Али ако желимо да се покајемо, морамо да упознамо себе и своје слабости. Морамо да размотримо шта нам је Бог дао и како смо одговорили на Његове дарове. Како се Бог понашао према мени, а како ја према Његовој љубави? Око овог питања стално се врте мисли монаха или монахиње. Они виде да је све дар од Бога и да су само греси њихови. То је разлог зашто треба да будемо истински скрушени.

Пре него што почнемо да бројимо чворове на нашој бројаници, добра је идеја да пребројимо прво наше многе грехе и Божје благослове. Свест о Божјим благословима помаже нам да изговарамо Исусову молитву из срца, а не механички. Истинско покајање носи са собом понизност и одатле почиње молитва. Пре него што почнемо да се молимо, треба да кажемо: „Ја сам крив Христе. Незахвалан сам и растужио сам те. Опрости ми’.

Молитва захтева одговарајућу припрему, као што то чини и Свето причешће. То је света комуникација, јер ми се причешћујемо Христом и разговарамо са Њим.

Требало би да прочитамо нешто  из Изрека пустињских отаца или других духовних књига. Умногоме помаже и проучавање Светог јеванђеља; чак и ако не разумемо значење речи, душа је посвећена и духовно нахрањена.

Ако се монаси и монахиње не држе својих молитава, беспотребно ће патити. Требало би да избегавају претерано причање и да пронађу задовољство у молитви. Због тога се зову „усамљеници“, јер живе сами, са Богом. Да би нас подстакао да се више молимо, старац је говорио да је сваки тренутак нашег живота који прође непоправљив. Исусова молитва је оружје против ђавола јер је име Исусово свемоћно. Циљ није да стекнемо непрестану молитву, већ да се лишимо особе која смо некада били. Много је користио Псалтир у својим молитвама и рекао да је то муња против ђавола.

Други аспект борбе је љубав према ближњем. Христос је задовољан када волиш своје ближње и чиниш их задовољним. Због тога је светитељ истицао достојанство нашег ближњег. Говорио је да када људи делују духовно, а занемарују све остало, онда су и духовна дела бескорисна. Пошто је толико волео Христа и Богородицу, волео је и друге људе. Колико год био уморан, жртвовао се за друге; био је потпуно равнодушан према својим потребама, свом одмору или свом здрављу. Рекао је да би, ако неко други пати, радо умро да им помогне. Ако имамо проблем и бринемо због њега, то је знак недостатка вере. Али ако бринемо за нашу браћу и сестре, то показује бол љубави. Бог нам даје велику утеху када осећамо бол других људи, иначе то не бисмо могли да поднесемо.

Он је саветовао да се молимо за упокојене, јер они не могу ништа себи да помогну; па треба да се залажемо за њих. Непрестано се молио за славу и јединство Цркве и често је током молитве добијао просветљење о црквеним проблемима.

Однос Светог Пајсија са Пресветом Богородицом, одликовао се најдубљом оданошћу и љубављу и он је ту љубав према њој надахњивао у свима који су му долазили. Чини се да је овај свети однос са Пресветом у њега усађен током детињства. Ово је завештање Светог Арсенија Кападокијског човека чије ће дело наставити. Свети Пајсије је од Богородице примио многе доказе и чудеса од којих је нека оставио у писаној форми.

https://mitropolija.com/2022/07/19/pokajanje-i-molitva-po-svetom-pajsiju/

Из малена заволевши Бога, преподобни Сисоје узе на себе јарам крста и са усрђем последова Христу, проходећи испосничке подвиге у египатским пустињама. У равноангелном живљењу свом он смирењем и молитвом побеђиваше огромне војске невидљивих непријатеља. Боравиште блаженог Сисоја налажаше се у пустињској гори, у којој се преподобни Антоније Велики подвизавао, и сам преподобни Сисоје бејаше подражавалац Антонијева живота. За своје смиреноумље блажени Сисоје доби од Бога толику благодат, да је и мртве васкрсавао, што се види из Патерика, где о њему пише ово. Једном приликом један мирјанин крену са својим сином, малим дечаком, ка ави Сисоју у Антонијеву гору ради благослова. Али путем дечко се разболе и умре. Међутим, отац се његов не узнемири због тога, него са вером однесе мртвог сина к старцу. Ушавши у келију к преподобноме, он му паде пред ноге, уједно ничице положивши мртвог сина крај старчевих ногу као да проси благослов и молитву.

Пошто старац сатвори молитву и даде благослов, дечаков отац изиђе напоље оставивши мртвог сина крај старчевих ногу. А старац, не знајући да је дечко мртав и мислећи да он ничице лежи очекујући благослов и молитву, рече му: Устани, чедо, и изађи! - И тог тренутка мртви дечак устаде и изиђе за оцем својим. А отац, угледавши свога сина жива, поврати се са њим к старцу и, помоливши се, одаде му благодарност. Старац пак, дознавши да је васкрсао мртваца, веома се ожалости, јер није желео да чини чудеса да га људи не би славили, и запрети томе човеку да никоме не прича о томе све до смрти његове.

Овог богонадахнутог оца упиташе једном братија: Ако брат падне у грех, је ли му доста једна година за покајање? - Сурова је та реч, одговори старац. На то братија рекоше: Значи, потребно му је шест месеци да се каје? - Старац одговори: Много је. Тада братија поново упиташе: Можда му треба четрдесет дана на покајање? - И то је много, одговори старац. Затим рече: Верујем у милосрђе Човекољупца, да, ако се човек покаје свом душом, Бог ће му примити покајање за три дана.

Брат неки упита аву Сисоја: Шта да учиним, оче, јер падох у грех? - Устани, чедо, и спашћеш се, одговори старац. На то брат рече: Али ја, пошто устадох, поново падох. - Поново устани! узврати старац. Тада брат упита: Докле ћу онда падати и устајати? - Старац одговори: Док ти не дође крај, и затекне те или у добру или у злу; стога треба стално исправљати себе, да би те у томе и смрт затекла.

Једном неко поклони мех вина братији на Антонијевој гори. Један монах нали од тог вина у један мали суд, и са чашом у руци оде код аве Сисоја; напуни чашу и даде је ави, и он је попи; затим нали и другу, ава попи и њу; али кад он нали трећу и понуди је светом ави, он одби, рекавши: Доста, брате! зар не знаш да је трећа од Сатане?

Један монах би напуштен од свог друга саподвижника, и дође к ави Сисоју и рече му: Мене је напустио мој друг сажитељ, и ја желим да му се осветим. - Старац му на то рече: Хајде да се помолимо Богу! - И док се мољаху, свети старац рече у својој молитви и ово: Господе! одсада нам није потребно Твоје старање о нама, јер ћемо се ми сами светити за себе! - Када брат чу ове речи, паде пред ноге старцу и рече му: Одсада се нећу прети са тим братом. Опрости ми, оче! - И тако ава Сисоје излечи свога брата.

К ави Сисоју дође један човек који је желео да постане монах. Старац га упита, да ли има какво имање у свету. Човек одговори: "Имам једнога сина". Старац, желећи да испита да ли он има способности за послушност, рече му: "Иди и баци сина у реку, па онда дођи да се замонашиш". Човек одмах оде да то изврши. А када он оде, старац посла једнога брата за њим да га спречи у томе у последњем тренутку. Дошавши кући, човек узе сина, и кад хтеде да га баци у реку, брат монах му рече: "Немој га бацати!" Човек му на то одговори: "Отац мој рече ми да га бацим". Монах му онда рече: "Мени отац наложи да га не смеш бацити". После тога овај човек дође к светоме старцу, и својом послушношћу постаде изврстан монах.

Један брат упита аву Сисоја, говорећи: "Реци ми једну реч, по којој бих могао живети". Старац му на то одговори: "Зашто ме тераш, брате, да ти речем бескорисну реч? Што видиш да ја чиним, чини и ти".

Неко од отаца упита аву Сисоја, говорећи: Када ја живим у пустињи и варвари изиђу против мене да ме убију, смем ли ја, ако располажем снагом, да убијем једнога од њих? - Старац му одговори: Не! Повери себе Богу, и препусти то Њему. Јер ма какво искушење снашло човека, он треба да рекне себи: оно ме је снашло због грехова мојих. А кад му се што добро догоди, он треба да говори себи: догодило ми се по промислу Божјем.

Ава Амон се жаљаше ави Сисоју, како не може да упамти прочитане мудре изреке, да би их могао поновити у разговору с људима. Свети Сисоје му одговори: То није нужно. Нужна је једино чистота срца. Задобије ли њу, човек треба да говори из ње без сувишне бриге.

У преподобног оца Сисоја беше ученик Аполос. Под утицајем вражје лукаве силе код Аполоса се, поред других жеља и искушења, појави и жеља за свештеничким чином. У сновиђењима њему се јављаху беси у облику светитеља који га хиротонисаше за епископа. Пробудивши се од сна, он стаде молити старца да му нареди да иде у град код архијереја да прими свештеничко рукоположење. Но старац му забрањиваше, и саветоваше му да не тражи чин кога није достојан. Огорчивши се на многе поуке и савете старчеве, Аполос кришом побеже од старца и упути се у Александрију к својим сродницима по телу, да би уз њихову помоћ што пре добио презвитерски чин.

Када Аполос иђаше путем, срете га ђаво у облику веома високог човека, потпуно наг и црн, одвратна лица, са дебелим уснама и гвозденим ноктима; имајући изглед звери и женске груди, он беше и мушко и женско у исто време; страховито смрдљив, он пред очима Аполоса показиваше тако велику бестидност, да је срамно описивати је. Обиснувши се о врат Апостолу, ђаво га грљаше и често целиваше. Аполос ограђиваше себе крсним знаком и отимаше се из његових руку. Но ђаво му говораше: "Зашто бежиш од мене? Знај, ти си мој, и ја те волим, јер ти испуњујеш моје жеље. Ради тога ја и дођох теби да те пратим, док не испуним све твоје жеље". - Аполос пак, не могући трпети његов смрад и бестидност, подиже очи к небу и громко повика: "Боже, ради молитава оца мог Сисоја помози ми и избави ме од ове напасти!"

И одмах ђаво, одступивши мало од њега, претвори се у дивну нагу жену, и рече му: Ходи и задовољи своју жељу, јер си ме много пута одморио у срцу твом помислима твојим. - Затим опет рече: Ја сам желео да те начиним попом и епископом, али ме молитве лакомог старца Сисоја одгоне од тебе. - Рекавши то, ђаво постаде невидљив.

Обузет силним страхом, Аполос се врати к старцу, и припавши к ногама његовим исповеди му све шта се догодило, и мољаше за опроштај. Исто тако он и братији исприча шта све претрпе он заведен од ђавола, и како му помогоше молитве преподобног оца Сисоја. И заиста, молитва његова беше силна на прогнање бесова. Она и од другог ученика његовог, Авраама, одагна нечистог духа који га је мучио. И сви зли дуси бежаху од светог Сисоја, не смејући се приближити храбром и непобедивом војнику Христовом.

Смрт Светог Сисоја

Пошто проживе у пустињи шездесет година, преподобни Сисоје се приближи својој смрти. Када је имао да се престави, и крај њега беху монаси, лице његово засија као сунце, и он им рече: "Ево, дође ава Антоније". Мало затим он опет рече: "Ево, дође лик пророка. Лице му поново засија још јаче, и он рече: "Ево, дође лик апостола". И лице његово заблиста двоструко јаче, и он разговараше с невидљивим лицима. А братија га молише, говорећи: Оче, кажи нам, с ким разговараш? - И он им рече: Ево, анђели дошли да ме узму, а ја им се молим да ме оставе још мало овде, да бих се покајао. - Братија му рекоше: Теби, оче, није потребно покајање. - На то им старац одговори: Заиста не знам, да ли сам уопште и почео да се кајем. - Међутим сва братија знађаху да је он савршен. После тога он још силније засија, и лице његово постаде као сунце, и сви се уплашише. Тада им старац рече: Гледајте, гледајте! ево Господ долази, и говори: Донесите ми изабрани сасуд из пустиње! - Рекавши то, преподобни одмах предаде дух свој Господу. Утом блесну муња и келија се испуни миомира. Таквим блаженим завршетком завршивши свој временски живот, преподобни Сисоје се пресели у живот бесконачни. Сада он обитава са Христом и наслађује се гледањем лица Његова заједно са оним зборовима светих које виде при својој кончини. Молитвама преподобног оца нашег Сисоја нека се и ми удостојимо те насладе благодаћу Господа нашег Исуса Христа, коме слава вавек. Амин.

https://манастирсветисисоје.срб/sveti-sisoje.html

У праву сте, заиста је само једна Богородица, а када се молимо пред овом или оном иконом, молимо се једној јединој Богородици. На крају крајева, молећи се пред Њеном иконом, ми говоримо: „Пресвета Богородице, спаси нас“, а никако „Иконо Богородице, спаси нас“. Не спасава нас икона, не материја, већ Онај чији је лик на њој. И чињеница да у црквеном предању постоји огроман број икона Богородице, говори томе у прилог.

У ствари, свака икона Богородице је повезана са једним или другим Њеним јављањем људском роду. И у зависности од тога под којим условима и на који начин се Пресвета Богородица јавила човеку, сличне нијансе се огледају у Њеним иконама.

Због тога се иконе Богородице називају „Почајевска“, „Владимирска“ итд.

Међутим, сматрати да је било која икона Богородице „боља“, „јача“ или „светија“ од других већ је богохуљење и донекле паганство, јер светост иконе не зависи од самог лика, већ на ко је на њему осликан.

Андреј Музолф, наставник Кијевске духовне академије

https://pravlife.org/sr/content/zashto-postoji-toliko-razlichitih-ikona-bogorodice-sa-razlichitim-imenima-ako-je-ona-jedna

Господе Исусе Христе помилуј ме ! Избројте! Ту је само пет речи. Исусова молитва садржи пет речи, али тих пет речи провешће те по пет континената на земљи, пет речи ће раширити Небеса по свој дужини и ширини света; пет речи ће те поставити пред Престолом Божијим; пет речи унеће у тебе Христа и учинити те блиским Њему.

Господе Исусе Христе помилуј ме! Данас би желео да прозборим о тој молитви. И не просто то: данас би желео нешто још смелије – да ми изговорамо ту молитву, да не говоримо само о њој, а у исто време – зашто да не? – и узнесемо је.

Уколико можеш, тамо где си овог тренутка, изговорај је. Уколико ти не радиш нешто што потребује твоју свецелу усресређеност, онда је изговарај у себи. Пробај.

Господе Исусе Христе помилуј ме! Понављам је много пута, јер можда неко није добро чуо, а неко не зна како се молити том молитвом, или зна њену дужу варијанту: Господе Исусе Христе, Сине и Речи Божија, момилуј ме, грешнога! Други је произносе кратко, а неко говори само: Господе помилуј! – трећи само: Исусе, помилуј ме – а четврти произносе само: Исусе мој! А ти реци, шта год хоћеш, и реци то како год хоћеш, довољно је само изговарати то име, да би се оно урезало у твом срцу – име Господа нашега Исуса Христа.

Сада, када ти слушаш, теби није тешко изговарати у себи ту молитву, тако да би она текла потоком, а када се емисија заврши и продужиш радити своје свакодневне послове, ти је и онда постојано произноси.

Она је изузетно силна. Свети Козма Етолски је саветовао да је творимо. Било куда да је он ишао и било где да се заустављао, због тога јер се њој научио на Светој Гори Атонској, у Манастиру Филотеју, где је живео, он је говорио људима:

• И ви изговарајте молитву. Узмите бројанице, оне нам не служе за то да бисмо уз кафу убијали време са њима, јер сваки чворић на бројаници означава реч. И каква се пак реч произноси у тој молитви? Име Господа нашега Исуса Христа. Када призиваш име Господа, то ти зовеш Самога Христа к себи.

Сила те молитве је огромна. Ми не апсолутизујемо ни једну молитву, међутим апсолутизујемо молитву као такву, а пре свега – Личност, ка Којој се узноси молитва, нашег Христа, који је Апсолутно Добро, Који јесте све.

Христос је све, а молитва – то је поуздан, директан, моћан, прекрасан пут, благодарећи коме се ти здраво прилепљујеш ка Христу, и сједињујеш са Њим. Молитва сједињује човека са Христом, и зато ми говоримо да она поседује веома велику силу. Свака молитва. Ти реци шта год хоћеш, како год хоћеш, но само говори Христу. Хоћеш изговарати „Оче наш“? „Цару Небески“? Псалме Давидове? Молебни канон Пресветој Богородици? Акатист Богородици? Све је то добро, не само Исусова молитва и те речи: Господе Исусе Христе помилуј ме ...

Ето, ја опет то рекох. Шта, теби је тешко то слушати? Но, нека теби то не буде тешко. Нека теби не буде тешко слушати име Христово, име свога Творца, Саздатеља, Онога, Ко је заволео тебе и за тебе умро, Који и сада промишља о теби и Који је одмах уз тебе, Ко се брине о теби и може ти дати решење за све твоје проблеме. Све, што тебе занима, сва решења усредоточена су у Тој Личности, у Исусу Христу. Нека ти не буде тешко слушати име Христово, говорити Њему, волети Њега.

То је веома моћна молитва! У „Настолној књизи духовних савета“, у оној књизи где се говори о чувању пет чула, то јест о томе, како да се човек заштити и духовно бдије над пет својих чула, свети Никодим Светогорац говори: „ Саветујте људима у свету, верујућима, да они изговарају Исусову молитву. Она није само за монахе, већ за све“.

Свима нама би било добро да творимо ту молитву, и добро би било знати да у човеку који седи преко пута тебе и слуша те, јесте општа тачка додира са тобом – у њему је име Самога Господа и та општа љубав која нас обједињује. Ето, ми за Њега говоримо, и данас ми Њему говоримо, Исусу Христу, и понављамо: Господе Исусе Христе, помилуј ме!

Знаш ли шта значи постојано произносити нечије име? Говорити стално: Господе Исусе Христе, помилуј ме, призивати неког да би он пришао к теби? Када ти на пример кажеш:“Исусе мој!“, „Пресвета Богородице, помози ми!“, „Свети Анђеле!“, „Свети Нектарије!“ – зар они неће доћи? Доћи ће.

Када ти некога зовеш по имену, то име изражава присуство и живи осећај тога кога ти зовеш. Рећи ћу теби ово и са супротне стране, са тамне стране: магови, да би извршили своје врачање, призивају имена злих духова. Они такође призивају имена, и зли духови долазе. Тако и Господ, када призовеш Бога, када призовеш име Христово, Он долази тамо где си ти. Када је код тебе било какав проблем и ти говориш: „Исусе мој! Господе Исусе!“ – и зовеш Њега, тада Христос долази.

Али све то не треба бити видно. Све то дужно је да се дешава у тајности. Исусова молитва – то је тајна и скривена молитва, она је – љубавно искуство, и, као и свака љубав, она се окуша у скривеним просторима човекове душе.

Знај, када се ти молиш Исусовом молитвом, ти веома помажеш свету: ти пуниш свет Анђелима, Божијом благодаћу, небеском милошћу.

архимандрит Андреј Конанос

https://pravoslavie.ru/99087.html

Круг делатности Преподобномученице велике кнегиње Јелисавете Фјодоровне, принцезе из Хесен-Дармштата, која је прешла у Православље и основала у Москви Марто-Маријински манастир милосрђа, био је разнолик. Увек се посебно издвајала њена лична посвећеност.

Живот Преподобномученице Јелисавете није се делио само на „обичан живот“ и „добра дела“.

Она је лично посећивала Хитровку - „дно“ Москве, где су живели бедни и злочинци. Место где су се плашили да залазе чак и мушкарци. Лично је присуствовала и асистирала на операцијама које су се обављале у Марто-Маријинској обитељи.

Након стрељања, када су велику кнегињу Јелисавету, рањену, бацили у јаму, она је са преломима, повредом главе, превијала ране другима и тешила их.

Поред своје посвећености добрим делима, велика кнегиња Јелисавета Фједоровна је сачувала и молитвено расположење. У малобројним манастирима се упражњавала Исусова молитва. Света Јелисавета ју је творила. Сачувало се чак једно писмо у којем је саветовала својим ближњим да се моле овом молитвом.

Написала је устав нове обитељи милосрђа. Преподобномученица Јелисавета Фјодоровна се са великим поштовањем односила према руској православној монашкој традицији.

Али је у манастиру, пре свега, видела одлазак од света, од свакодневног живота ради молитве.

Великом граду, другој престоници Руске империје, Москви, је према мишљењу велике кнегиње Јелисавете Фјодоровне, била потребна обитељ, која ће одговорити најразличитијим потребама људи. Где се човеку може помоћи и речју и делом. Где би помоћ могао добити било ко.

Зато је почела да ствара нови појам сестара. У Марто-Маријинској обитељи могле су да живе сестре које су пристале да пребивају у послушању, целибату и одрицању од имовине током боравка у обитељи, као и сестре које су се спремале за монаштво, или су биле замонашене.

Стварајући Марто-Маријинску обитељ, вл. кн. Јелисавета руководила се древним монашким типицима и саветима духовних ауторитета, који се нису могли сматрати модернистима, Московског митрополита, Свм. Владимира (Богојављенског), епископа Трифуна (Туркенстанова), стараца подмосковске Зосимове пустиње.

Желела је обнову служења ђакониса. У древној цркви постојале су ђаконисе - жене које су помагале епископу у мисионарском служењу и делима милосрђа, а такође и код Свете Тајне Крштења над одраслим женама.

Надалеко се чуо глас Преп. муч. Јелисавете, о обитељи којој су ђаконисе биле потребне не толико да би помагале епископу приликом Светих Тајни и богослужења, колико да би се бавиле социјалним служењем (ђаконијом).

Напори вел. кн. Јелисавети Фјодоровној подржали су одређени јерарси (свш. муч. Владимир Богојављенски), али су наишли и на негодовање других (свш. муч. Питирим Тобољски).

Преп. муч. Јелисавету су укоравали у томе да је своје идеје узела из немачке лутеранске заједнице ђакониса пастора Флиндера.

Међутим, Св. Јелисавета Фјодоровна се окретала пракси управо древне Цркве, која је у неким областима заборављена.

У временима првих хришћана постојале су ђаконисе по одеждама (служењу), које су положиле завете, и ђаконисе које су рукополагали. „Молим само за први (чин) - писала је Јелисавета Фјодоровна професору Санкт Петербуршке Духовне Академије, Алексеју Афанасјеву Дмитријевском. - "Искрено говорећи, апсолутно сам против другог степена. Нису та времена да би се могло давати женама право да учествују у клиру. Смирење се достиже са тешкоћама, и учешће жена у клиру може га ослабити.“

Отворила је санаторијум за рањене војнике. Болнице за рањене војнике су многи отварали, међу њима и Преп. муч. Јелисавета. Ређе су се сретали примери формирања рехабилитационих центара. Санаторијум, опремљен најсавременијом медицинском техником тог времена, формирала је вел. кн. Јелисавета Фјодоровна, под Новоросијском у време Руско-јапанског рата (1904–1905).

У дворцу је организовала пунктове за сакупљање помоћи војницима на фронту. У салама Великог кремљевског дворца, у време Руско-јапанског рата, на иницијативу вел. кн. Јелисавете, отворене су радионице где су шили војничке униформе. Овде су остављали прилоге у виду одеће и ствари.

Јелисавета Фјодоровна је свакодневно надгледала послове и водила рачуна о општој организацији.

Отворила је најбољу хируршку болницу у Москви. Прва операција у клиници при Марто-Маријинској обитељи обављена је у присуству велике кнегиње Јелисавете. Потом су овде доводили рањенике са најтежим повредама, које нису примали у другим болницама.

Преп. муч. Јелисавета не само да је лично помагала при операцијама, него је и сама неговала најтеже болеснике. Седела је поред кревета, мењала повезе, хранила и тешила пацијенте.

Познат је случај када је неговала жену са тешким опекотинама по читавом телу, коју су доктори увелико отписали.

Међутим, болница у обитељи се није сматрала приоритетом. Главна је била помоћ у амбуланти. Московски квалификовани лекари су примали бесплатно пацијенте (1913 г. је било регистровано 10,814 посета).

Изградила је објекат са јефтиним становима за раднице.

Нови облик помоћи у Русији су постали јефтини станови у оквиру обитељи, за раднице. То је била последица модерног доба, јер је све више младих жена радило у фабрикама.

Обитељ им је помагала да се извуку из света радничких насеља и окружења пијанства и разврата.

Оријентисала је обитељ на мисију међу беднима. У кући свештеника при Марто-Маријинској обитељи налазила се јавна библиотека. У њој је било сакупљено 1590 томова религиозно-моралне, светске, дечије литературе.

Постојала је и недељна школа, где се 1913. године школовало 75 девојака и жена, радница у фабрици. Ако је у клиници умирао пацијент, монахиње московског манастира и сестре које су тада биле слободне, читале су над покојником Псалтир. Настојатељница манастира је исто учествовала у молитви. Њена смена је била ноћна, јер је дању била заузета.

Узимала је децу из криминалне московске четврти Хитровке. Рејон са почетка XX века, описан код Гилера, представљао је изгубљени свет зверских закона у центру Москве. „Спасти“ хитровце из њихове јазбине успела је само совјетска власт, која је за разлику од царског доба, примењивала сву силу и суровост репресивне машине. До револуције су се помирили са постојањем Хитровке. Сматрало се да се прилив незапослених, бескућника и отписаних људи неће зауставити, а место преноћишта у центру града ће бити под већим надзором полиције, него у предграђу. Хитровку су посећивали разни добротвори. Познато је да је епископ Арсеније (Жадановски) одатле спасавао многе бивше црквене појце. Пропале људе, у дроњцима, облачили су у нову одећу и пружали им шансу да опет добију посао при храму.

Од хитровских певача је чак формиран посебни хор, који је певао на архијерејским богослужењима. Московски старац, праведни Алексеј Мечев, проповедао је на Хитровки.

Специфичност служења Св. Јелисавете Фјодоровне била је у томе што је она извлачила из тих уточишта децу и слала их у специјалну школу при обитељи. Тако их је спасавала од неизбежне судбине - за дечаке лоповлука, за девојчице - проституције, и на крају робије или ране смрти. Ако се породица није скроз распала, деца су могла да остану са родитељима. Посећивала су часове, где су добијала храну и одећу.

Да ли се бојала да посећује те јазбине? Св. Јелисавета је посећивала убоге са спремношћу. Тако је у време револуционарних нереда у Москви (1905. године) ноћима ишла само са једним пратиоцем у болницу војницима, рањеницима у рату са Јапанцима. И увек је одбијала пратњу полиције.

Русија — то је болесно дете…

У једном од писама после револуције Преп.муч. Јелисавета Фјодоровна је писала: „Осећала сам дубоку жалост према Русији и њеној деци која не виде шта чине. Није ли то као болесно дете које волимо сто пута више за време болести него када је здраво и весело? Желимо да поделимо његова страдања, да га научимо стрпљењу и да му помогнемо. То осећам свакога дана. Света Русија не може погинути. Али велике Русије, авај, више нема. Међутим, Бог у Библији показује како је праштао свом раскајаном народу и изнова му даровао благословену снагу. Надамо се да ће молитве које се појачавају свакога дана и усрдно кајање, умилостивити Приснодјеву. Да ће она молити за нас свог Божанственог Сина да нам Господ опрости“.

https://pravoslavie.ru/95577.html

Икона Игуманије горе Атонске – Икономиса / Домостројитељка, налази се у  Великој лаври Светог Атанасија Атонског, на Светој Гори.

Историја појављивања ове чудотворне иконе је чудесна, а насликана је следећим поводом.

Једном је у манастиру Велика лавра у X. веку завладала велика глад, тако да су сви монаси отишли из свете обитељи, па је и сам Свети Атанасије решио да крене и потражи неко друго уточиште.

Али на путу, неочекивано, угледао је жену са плавим покровом за главу која му је ишла у сусрет. Изненадивши се томе веома, помислио је: – Откуд жена овде? –  Говорио је себи: “ер, жене овде не могу да дођу.

А жена га упита: Куд си и зашто пошао, старче? Свети Атанасије јој узврати питањем: Ко си ти и како си овде доспела?- а одмах потом додаде: И зашто тебе занима куд сам пошао? Видиш да сам овдашњи монах.

Ако си монах – продужи непозната – онда треба да будеш простодушан, искрен и скроман. Знам твоју муку и помоћи ћу ти. Али најпре ми реци куда идеш?

Тад јој Свети Атанасије све исприча, а жена саслушавши га приговори: Ти дакле то ниси издржао? Због парчета хлеба напушташ обитељ? Је ли то у духу монаштва?

Ко си ти?” – упита је тад Свети Атанасије. Ја сам Она којој си посветио свој манастир, Мајка Господа твога. – одговори жена. Бојим се да поверујем – рече старац – јер и демони узимају светле ликове. Чиме ћеш ми доказати?

Видиш ли овај камен? – показа Богородица. Удари по њему жезлом и сазнаћеш ко говори са тобом. Знај да од данас заувек остајем Домостројитељка / Икономиса твоје Лавре.

Атанасије удари по камену, а из њега уз шум – потече вода. Светитељ се потом врати у манастир и тамо затече све оставе, до врха пуне свега што је потребно.

Вода до данас тече на оном месту где се налазио камен, а у Лаври, по вољи Царице Небеске, нема е(и)конома.

Убрзо је у манастиру насликана икона Економиса, која никада није напуштала Свету Гору, без обзира што су многи молили да их удостоји посете, са свих страна света. Њене две копије налазе се у Кијево-печерској лаври и Новоспаском манастиру у Москви.

Као датум њеног прослављења узет је 18. јул по новом, односно 5. јул по старом календару, на дан када се иначе прославља Св. Атанасије Атонски, оснивач Велике лавре.

Чуда

Ова чудотворна икона молитвено помаже приликом материјалног и духовног уређења породичног дома (или монашке обитељи) као и за разрешење проблема везаних за бизнис и трговину.

МОЛИТВА

О, Пречасна Владичице наша Богородице, Свечасна Мати Игуманијо свих православних монашких обитељи на Светој Гори Атонској и по читавој васељени! Прими наша смирена мољења и принеси их Сведарежљивом Богу нашем, да Својом благодаћу спасе душе наше. Погледај на нас Твојим милосрдним оком и Сама саврши у Господу наше спасење, јер без милости Спаситеља нашег и без Твога Светог заступништва за нас, ми грешни не можемо да савршимо своје спасење, пошто укаљасмо свој живот светским сујетама, а време жетве Христове се неумитно приближава и дан Страшног Суда долази. Ми пак грешни због своје лењости гинемо у бездану греха, баш како рекоше Свети Оци, првоначалници анђелског живота у телу – да ће последњи монаси лењошћу свога живота постати налик људима у свету, што се данас и збива, јер наше монаштво својим животом плови морем светског живота, сред велике буре и непогоде: Свете обитељи остају у праху због наших грехова, јер је то воља Свеправедног Господа нашег Исуса Христа, те стога ми недостојни немамо где главу да склонимо. О, најслађа Мати наша Игуманијо! Сабери у једно нас, расејано стадо Христово, и спаси све православне хришћане, удостоји нас рајског живота, са Анђелима и свима Светима, у Царству Христа Бога нашег, Коме доликује част и слава, са Беспочетним Његовим Оцем и са Пресветим и Благим и Животворним Духом у векове векова. Амин.

 Тропар глас 4

Заступништво страшно и непостидно, Свеопевана Богородице, Милостива Домостројитељко верних, не презри, Блага, молитве наше, утврди начин живота православних, спаси нашу земљу и заштити све који православно живе у њој, јер си Бога родила, Једина Благословена.

https://mitropolija.com/2022/07/18/cudotvorne-ikone-majke-bozije-ekonomisa-domostroiteljka/