Свети Петар, Митрополит цетињски рођен 1. априла 1749. год. у Његушима од оца Марка и мајке Марије, рођене Мартиновић. Када је Петру било 10 година, Митрополит Сава Петровић, стриц Петровог оца Марка, довео га је у Цетињски манастир „да учи књигу“. У дванаестој години је примио монашки подстриг, у петнаестој је послат у Русију на даље школовање. Када се 1766. године упокојио Митрополит Василије, јеромонах Петар се вратио на Цетиње. Владика Сава га је убрзо рукопложио за јеромонаха, а нешто касније га је произвео у чин архимандрита.

Са благословом Митрополита Саве 1777. године одлази у Русију да прикупи помоћ и тражи заштиту свог српског народа. По упокојењу Митрополита Саве 1781. године, за његовог наследника изабран је Арсеније Пламенац, његов сестрић, који је после три године умро. Тада је за духовног и световног владара Црне Горе изабран архимандрит Петар Петровић. Хиротонисао га је у епископа у Сремским Карловцима 1784. године митрополит Мојсије Путник. Свети Петар Цетињски се посебно залагао да спречи крвну освету међу српским племенима у Црној Гори. Дао је први писани законик 1796. године. Написао је Историју Црне Горе до 1711. године, похвалу покојном Карађорђу Петровићу, неколико песама и преко 260 архипастирских посланица.

После 46 година архипастировања преставио се у Господу, у Цетињском манастиру, на данашњи дан, 1830. године у 81 години земаљског живота. Житије и Службу Светом Петру Цетињском написао је 1893. године београдски Митрополит Михаило на основу историјских извора и усменог казивања цетињског митрополита Митрофана Бана. Митрополит Петар, прозван Петар Цетињски, поштован је као свет још за живота.

Многи храмови широм Српске Патријаршије посвећени су овом светитељу. Његове чудотворне мошти и данас почивају у Цетињском манастиру.

https://eparhija-zicka.rs/sveti-petar-cetinjski/

Свети апостол и јеванђелиста Лука (грч. Λουκᾶς) био је лекар и пријатељ апостола Павла.

Сматра се да је био Грк, родом из Антиохије. Предање тврди да се бавио живописом и да је први насликао иконе Исуса Христа, Богородице и апостола Петра и Павла. Те иконе су биле узор свим каснијим иконама, због чега се свети Лука сматра оснивачем хришћанског иконописа.

Пратио је апостола Павла на другом и трећем мисионарском путовању, од Филипа до Рима. После смрти апостола Павла, наставио је да проповеда Јеванђеље по Италији, Далмацији, Херцеговини, Црној Гори, Македонији, Албанији и другим земљама.

У старости свети Лука је отпутовао у Египат ради проповеди Јеванђеља. Тамо он благовестећи Христа претрпе многе муке и изврши многе подвиге. У граду Александрији он рукоположи за епископа Авилија на место Аниана, рукоположеног светим јеванђелистом Марком. Вративши се у Грчку, свети Лука устроји Цркве нарочито у Беотији, рукоположи свештенике и ђаконе, исцели болесне телом и душом.

Према предању, апостол Лука је имао 84 године кад су га ухватили идолопоклоници и убили обесивши га о грану маслине у граду Теби Беотијској.

Погребен је у Тиви, главном граду Беотије, где од њега биваху многа чудеса. Ту су се ове свете чудотворне мошти налазиле до друге половине 4. века, када су пренесене у Цариград, у време цара Констанција.

У 4. веку нарочито се прочу место где су почивале часне мошти светога Луке, због исцељивања која су се збивала од њих, посебно исцељивање од болести очију. Сазнавши о томе цар Констанције посла управитеља Египта Артемија да мошти светога Луке пренесе у престоницу, што и би учињено веома свечано.

Стари црквени писци сведоче, да је свети Лука, одазивајући се побожној жељи ондашњих хришћана, први живописао икону Пресвете Богородице са Богомладенцем Господом Исусом на њеним рукама, и то не једну него три, и донео их на увид Богоматери. Разгледавши их, она је рекла: “Благодат Рођеног од мене, и моја, нека буду са овим иконама“. Према предању, једна од тих икона је Пресвета Богородица Филермоса, која се данас чува на Цетињу, у Плавој капели, у оквиру изложбеног простора Историјског музеја Црне Горе.[1]

Свети Лука је исто тако живописао на даскама и иконе светих првоврховних апостола Петра и Павла. Тако је свети апостол и еванђелист Лука поставио почетак дивном и богоугодном делу - живописању светих икона, у славу Божију, Богоматере и свих Светих.

Хришћанска традиција држи да је Лука написао Свето Јеванђеље по Луки - треће јеванђеље (по редоследу у Новом завету), и Дела апостолска. Верници сматрају да је Свето Јеванђеље по Луки написао око 60. године. Модерни тумачи Библије не верују да је Лука аутор јевађеља, за које већина сматра је написано најраније између 80. и 90. године нове ере[2][3], користећи Јеванђеље по Марку и Q документ као изворе.

Ђурађ Бранковић је 1453. године пренео мошти апостола Луке у Смедерево, одакле су 1459. однете у Босну, а потом 1463. у Дубровник, па у Венецију.[4] Мошти се данас налазе у цркви Светог Николе у Падови, а делић моштију је, 31. јула 2018. добила црква Светог апостола и јеванђелисте Луке у Субјелу, општина Косјерић, у време службовања свештеника Владимира Вулете. Део ових моштију у Субјел је пренет из цркве Покрова Пресвете Богородице манастира Лешје, код Параћина.

Манастир Бошњане му је посвећен. Манастир Жупа Никшићка такође.

https://sr.m.wikipedia.org/sr/Лука_Јеванђелиста

Већина нас није ушла у цркву са чистом савешћу. Пут који нас је довео овде није тако светао. Обично нисмо ушли у цркву само због Христа или због онога што нуди његова Реч и однос са Њим.

У цркву нисмо ушли кроз главни улаз, већ кроз задња врата, блатњавим путем, пуни рана, као уплашена деца изговарајући - не знам да ли те волим али бих свакако волео да ме излечиш.

Много је нас, који смо „тело“ Цркве, дошло у њу због фобија или друштвеног кукавичлука, ниског самопоштовања, опсесије или маније, неког шокантног догађаја који нас је дубоко повредио и разбио, уништио слику коју смо имали о свету и људима.

Други су ушли путем сујете, каријеристичког менталитета, да утоле своју неутољиву жеђ за влашћу, друштвеним самопотврђивањем и самоостварењем, због своје неспособности да се суоче са животом обичног смртника, да  се освете друштву носећи огртач који им даје друштвену и политичку сигурност.

Већину свештенства чине људи који су повређени или су у невољи, који траже вредност и самопотврђивање које су им ускраћени. Они не жуде за неговањем односа са Христом, Његовим сусретом, већ кроз цркву траже моћ и власт, самоостварење и живот лажног осећања задовољства и испуњења у борби против духова свог рањеног "ја".

Дакле, јасно је да су безбројни и веома различити путеви наших улазака у цркву, изгубљени у мрачним подрумима наше психе.

Сада ће, наравно, многи питати – али, зар црква није за слабе, рањене и напаћене људе чији су животи оптерећени са много проблема, бола и патње? Да наравно!

Јасно је да црква није заједница верских и друштвених елита, група чистих и савршених, већ људи свесних свог стања и сазнања о свом неуспеху, свог личног сиромаштва и слабости. Оних који се огољују пред Богом и кажу - одустајем од сваке улоге, скидам сваку маску, престајем да играм главне улоге у позоришту своје психе, споредне улоге у конвенционалним друштвеним захтевима моћи и снаге. Знам, разумем, шта су узроци, које су ме потребе натерале да уђем у цркву.

Много је маскарада које граде наш друштвени профил кроз верски маркетинг који продајемо људима. Препознајем то и признајем да радим на томе. Јасно ми је да, ако нисам члан правог Христовог тела, никада нећу стићи до Христа и нећу дозволити другима да га познају.

o. Пападопулос

http://plibyos.blogspot.com

Само приметите колико се мржње повећало око нас последњих година. Ако се неки догађаји, попут грађанских нереда и ратова, можемо схватити као извори међусобног беса, онда је наша реакција на епидемије и карантине потпуно средњовековна, у најгорем смислу.

Заиста, сетите се приче о томе како су некад, за време куге, уплашени и не баш паметни људи били спремни да окриве било кога за инфекцију и да организују погроме. Зар сада не видимо исти интензитет мржње?

А ово се заправо односи на све представнике свих супротстављених табора у свему, шта год се узме. Није поента у томе ко је у праву, већ у томе да ако сте натопљени злобом и мржњом, сва ваша праведност је ништавна у очима Господњим.

Циљ који оправдава средства, као и нетрпељивост према ближњем, клетве, злурадост, итд.  — ово је очигледно нешто што није хришћанско. У сваком случају, ниjе православно.

Свето Писмо нам говори кроз уста апостола Петра: «Будите трезвени и бдите, јер супарник ваш, ђаво, као лав ричући ходи и тражи кога да прождере» (1 Пет. 5,8). Многи се вероватно сећају ове фразе, многи мисле да су они изабраници, али ретко се сећају ђаволских превара. Посебно када се наизглед праведна ствар бесно брани.

Овде нас враг хвата. Врло је лако, под изговором општег добра, спаса ближњег и других великих циљева, не приметити сопствену нездраву ревност, самопоуздање, умишљеност и, као резултат, бес према свима који се не слажу са нама.

Али бес је главни знак да радимо нешто погрешно. И на ово се мора стално подсећати.

Осврнимо се на то колико је информативних повода већ било, коjи нам се у једном тренутку чинили најважнијим. Због њих смо многи од нас били спремни да бесно нападну ближње. Сада је чак чудно сетити се да је све ово тако снажно владало нашим умовима. Тако је и сада — оваj информативни повод ће проћи, доћи ће нови... Али враћати љубав према ближњем биће све теже и теже. Запамтимо ово и не дајмо ђаволу разлог да нас преузме.

Митрополит Антониjе (Паканич): Бес је главни знак да радимо нешто погрешно

PRAVLIFE.ORG

---

Духовне беседе

   Ова славна светитељка би пореклом Српкиња, рођена у Епивату, близу Цариграда у 10. веку. Родитељи њени беху имућни и побожни, те своју децу Петку и њеног брата Јефтимија, васпитаваху у богоугађању и врлинама. (Брат њен је постао монах, потом Епископ Мадитски и његов спомен празнује се 5. маја.)

     По смрти родитеља, девица Параскева, напустивши родитељски дом замонаши се у Цариграду, где се предаваше све ревноснијем подвижничком животу. После пет година проведених у Ираклијском предграђу при цркви Покрова Пресвете Богородице, отпутова у Јерусалим да се поклони светим местима и вођена огњеном љубављу према Господу, настани се у Јорданској пустињи. Који језик може описати њене трудове и подвиге у пустињи током 40 година, којима се уподобила пророку Божијем Илији и Крститељу Господњем Јовану… У женском телу, у суровости пустиње, мужаствено је угодила Господу и задобила дар чудотворења. Кад дође време, јави јој се анђео Господњи на ноћној молитви и објави да треба да се врати у своје отачаство и тамо преда дух свој Господу. Покоривши се небеској вољи, она похрли најпре у Цариград да се поклони својој заштитници, Влахернској Богородици, а затим се врати у Епиват, где је више нико није памтио. Наставила је да се подвизава ходећи пољима и брдима свога завичаја још две године. Молећи се свим срцем за сав свет, она предаде дух свој Богу и добри људи је сахранише као странкињу, не на гробљу, већ где је смрт затекла, у једном пољу близу мора.

     Тајну  њене светости Бог је открио људима много година касније. Близу гроба светитељке сахранише неког морнара и том приликом нађоше нетрулежно тело у земљи, али не обративши потребну пажњу на то, тело поново закопаше. Међу присутнима беше и неки христољубиви Георгије и он ноћу у сну имаде чудесно виђење- Царица седи на пресветлом престолу и мноштво светлих војника око ње, која поручује да похитају и изваде из земље мошти које су нашли близу морске обале. Исто виђење угледа и нека благочестива жена Јефтимија. Чувши за чудесно јављање, благочестиви народ са свећама и појањем, свечано са свештенством нађоше мошти Преподобне Параскеве као скупоцено благо и положише у цркви Светих Апостола у Епивату. Од тада до данас, мошти Свете Петке точе исцељења слепим, одузетим и ђавоиманим, болесним и свим ожалошћеним…

     Упокојила се у првој половини 11. века. 

     У делу „Опис како је Преподобна Параскева пренесена у српску земљу“, средњевековног књижевника Григорија Цамблака, биографа Стефана Лазаревића, имамо опис како је кнегиња Милица 1398. године измолила од султана Бајазита да пренесе мошти Свете Петке из Видина у Србију. Ту налазимо претпоставку да су мошти привремено биле смештене у манастирску цркву насеобине синаита, близу видинског друма, на три сата од Паракиновог брода, да би потом почивале у цркви Лазарици у Крушевцу до 1404. године. Када је деспот Стефан 1404. године Београд прогласио престоницом, пренео је и мошти Свете Петке у Београд, прво у Успенску цркву, а 1417. године у капелу посвећену Светој Петки на Калемегдану. У капели је потекао чудотворни извор исцелитељске воде, који постоји и данас. У Београду су мошти остале до 1521. године када су у походу султана Сулејмана поново враћене у Цариград.

Коначно, 1641. године мошти Свете Петке пренесене су у град Јаши, у цркву Света Три Јерарха, где се и до данас налазе. 

https://www.svetapetkaizvor.com/prepodobna-mati-paraskeva/

С времена на време наилазимо на прилично чудне креације уметника који себе сматрају иконописцима. Све њих, са разликом у сликама, обједињује једна ствар - хипертрофирана жеља за самоизражавањем. Али оно што може бити похвално у световној уметности често даје прилично противречни резултате у иконопису. Jeр икона је слика Божија, коју треба писати са великим поштовањем и самоодрицањем.

Што више понизности у иконописцу и што мање себичности, то боље. Дакле, сви уметнички експерименти у области иконописа морају имати одређене границе, морају бити уметнички поткријепљени. Али самоизражавање и иконографија нису баш компатибилни. Уосталом, или осликавамо лик Божији, или се изражавамо, односно буквално изражавамо себе. И велико је искушење да своје фантазије представите као икону, своју лажну представу о Свемогућем, која је искривљена грешном несавршеном свешћу.

Ово је погрешно схватање многих „иконописаца“-модерниста. Али ова иста заблуда присутна је и код многих нових теолога који покушавају да унесу тренутну политичку агенду у теологију.

Толико тога се данас може наћи у такозваној „прогресивној теологији“ – и оправдање револуција, и покушаји да се оправда грех или легализују разна девијација, или угађање разним радикалним облицима феминизма и милитантног "екологизма" и шта год.

Суштина свих ових „теолошких” студија, упркос њиховој различитости, као у случају модернистичког „иконописа”, је иста. Ово је покушај да се сопствене фантазије представе као учење о Богу.

Уосталом, све што знамо о Богу открива нам Он сам у свом откривењу, кроз Свето Писмо и Предање. И стога, суштина теологије није лет људске маште и не намера да се хришћанско учење споји са редовним „духом овога века“. Ово је проучавање Божанског откривења. И овде, као што и у иконопису, не може бити аматерског извођења.

Али они који се усуђују да осликавају Господа или пишу о Њему без страхопоштовања и из свог разума, у ствари се понашају као атеисти. За њих нема Бога.

А у ствари, ако неко наслика портрет наводно нашег земаљског оца, и то не личи на оригинал, или почне да прича о њему свакакве басне, таква креативност ће одмах бити разоткривена као шарлатанство. Утолико оштрија треба да буде наша реакција када је реч о нашем Небеском Оцу. Фантазије се могу дозволити само о стварима које у стварности не постоје. Дакле, ако човек својим стваралаштвом клевета Господа, онда је или у заблуди, или је свесни богохулник, или једноставно не верује у постојање Господа.

Да би се избегло такво искушење, мора се понизити и приклонити се Цркви.

https://pravlife.org/sr/content/mitropolit-antonije-pakanich-ne-mozhe-se-govoriti-o-bogu-bez-strahoposhtovanja

Сакривај своје духовно благо, и не објављуј га без нужде. Поглеај како људи скривају своје материјално благо, и како кад су принуђени да кажу колико имају, увек прикривају главне суме а објављују само мање. Врло је мален број људи који хоће да објаве све што имају а још мањи број оних људи објављују да имају више него што у ствари имају (и ове свет сматра неозбиљним и безумним). Овим је јасно указано теби, како треба да скриваш твоје духовно благо, тј. твоје врлине и твоја добра дела, твоје постове, и бдења, и молитве. Зашто мудра деца овога света не објављују своја материјална блага? Из два разлога: да не чују лопови и да не изазову завист код злобних људи. Постоје лопови и завидљивци и према духовном благу. То су духови злобе. Чим га ти будеш објавио, они ће се постарати да ти га умање или расточе. Управо, чим си га објавио без потребе (рецимо из сујете, да се похвалиш), они су га уграбили и расточили. И ти, богаташ духовног блага, неосетно и изненадно постаћеш убожјак. Многи духовни богаташи, светитељи, правили су се људи пред светом, да би привидном лудошћу скрили велику мудрост и силу у себи. Авва Исаија пише: "Пријатне су Богу добродетељи, које се врше у тајности." А свети Нил Синајски вели: "Покривена кожа на телу је бела, а откривена — опаљена и црна." Тако је и са нашим скривеним и објављеним добрим делима.

Али који претрпи до краја благо њему (Мат. 10, 22; 24, 13)
Господе предивни, Ти си све претрпео, све до краја, зато си постао не само блажен него и извор блаженства за све људе који себи добра желе, кроз векове и векове!
И апостоли претрпеше све до краја, и уђоше у вечно блаженство.
И мученици Христови претрпеше све муке до краја. и посташе усиновљени санаследници у царству Христовом.
И светитељи претрпеше драговољну тескобу и страдања до краја, па се прославише и на небу и на земљи.
Сваки оснивач новог друштва врбује себи следбенике обећањем добрих плодова и многих наслада но прећуткује навлаш све тегобе и трудове, који воде оним плодовима и оним насладама. Једини је Господ Исус рекао сву истину Својим следбеницима, и горку и слатку страну истине. Он није обећавао плодове без службе, нити славу без страдања, нити крајњи одмор без трновитог пута, нити победу без борбе, нити сласти без горчине, нити царство без суза и самоодрицања.
Кад је набројао многе муке које ће задесити Његове следбенике, Он их најзад не оставља без утехе. Он даје смисао њиховом страдању, и не оставља их у тами. Он вели: али који претрпи до краја благо њему. А какво је то благо, које чека оне који претрпе све до краја, то је и Он сам довољно открио, а то су посведочили, и до дан-данас сведоче, многи светитељи, који или јавише се вернима из онога света у слави, или пак будући још у телу, уздигоше се духом до виђења оне славе и блаженства које чека верне, избране и истрајне.
Господе, Ти си наша снага. Помози нам да претрпимо све до краја с вером да си Ти уз нас. Теби слава и хвала вавек. Амин.

http://sveti-jovan-krstitelj.blogspot.com/2015/03/

Потребно је да покажемо поверење у вољу Божију, да не будемо људи који траже сигурност кроз веру, већ да се уздају у Христа. Бог може говорити кроз дуготрајно ћутање, кроз људе, кроз искушења. Онај ко је одлучан да верује у вољу Божију, да воли Христа, да одговори на Његову сопствену љубав, тај зна и чека.

Кроз однос са Богом и животом Цркве, хришћанин заправо може учинити и свој живот и живот других људи срећнијим, оптимистичнијим, више динамичним. Све то, не у контексту корисности, како свет захтева од Цркве у наше време, већ у контексту односа. Човеков однос према Христу и ближњима претходи а све остало следи. Обично своје захтеве стављамо на прво место, а затим покушавамо да изградимо односе. Али ово понашање искривљује значење вере.

Не можемо сами тумачити вољу Божију. Одговор на искушења је поверење, молитва, ишчекивање, које само вера може да роди у нашим срцима. То је љубав која не захтева. Овај пут не може бити само психолошки. Он пролази кроз Цркву, али не кроз извесност, фанатизам и апсолутност, већ разумевањем људске муке, простих и свакодневних, који узимају свој крст и препуштају се милости Божијој.

Данас живимо у духу отуђења, јер наша теологија, под утицајем западних извора, који у суштини говоре о Богу који даје магијска решења за све људске проблеме, не дозвољава нам да ризикујемо однос који нам омогућава истинску радост у Христу. Наше време захтева од Цркве да уђе у живот људи са перспективом Светости. Светост је оно што заиста мења свет и преображава га, а не готови рецепти, које нажалост чекамо и тражимо. Морамо да видимо ствари онакве какве јесу, а не онакве какве ми мислимо да јесу. Данас нам недостаје продубљивање истине, које свакако пролази кроз бол. Христос нам није дао пријатан живот. Показао нам је пут борбе, али и даље тражи од нас да Му верујемо.

Поверење у Бога не одузима нашу личну одговорност да се боримо, да „копамо у пустињи да нађемо воду“ и када Христос схвати да не можемо, онда нам Он нуди оно што нам недостаје.

о. Хараламбос Пападопулос

http://plibyos.blogspot.com

Краj мора Галилејског, у близини Хоразина и Капернаума налажаше се град Витсаида.[1] У томе граду родише се три апостола: Петар, Андреј и Филип. Петар и Андреј беху рибари, и тим се занатом бављаху док их Господ Христос не позва за собом; а Филипа још у младости родитељи дадоше да се учи књижној мудрости. Усрдно читајући и изучавајући Свето Писмо, Филип постаде одличан познавалац Светога Писма, и добро знађаше сва пророштва о очекиваном Месији, и пламтијаше пламеном љубављу к Њему и силном жељом да Га види у лице, иако још није знао да је већ дошао на земљу Онај кога многи жељаху видети, очекујући Његов долазак.

Док Филип пламтијаше таком љубављу к Месији, гле, многожељени Месија, Христос, дође у Галилеју, и нашавши Филипа рече му: Хајде за мном (Јн. 1, 43). - Овај позив Господњи Филип чу не само телесним ушима него и свим срцем, и одмах поверова да је то истинити Месија, обећан Богом преко пророка, и пође за Њим. Пажљиво пратећи пресвети живот Господа Христа, Филип се стараше да га подражава, и учаше се од Њега Божанској премудрости, којом је касније имао победити безумље незнабожачко. Радујући се проналаску таке Ризнице, којом је сав свет имао бити искупљен, Филип не хте да се само он један обогаћује њоме, него жуђаше да и други имају удела у том дару. Зато, нашавши пријатеља свог Натанаила он му с радошћу саопшти: Ми нађосмо Оног за кога Мојсије у закону писа и пророци - Исуса сина Јосифова из Назарета (Јн. 1, 45). Натанаил, чувши то и не верујући да из маленога града и од простога рода може произаћи Месија, Цар Израиљски, рече: Из Назарета може ли бити што добро? - А Филип, не говорећи много, посаветова Натанилу да само види Исуса, рекавши му: Доћи и види (Јн. 1, 46). - Тако поступи Филип зато што је знао да ће Натанаило, чим види Исуса и чује Његове спасоносне речи, одмах поверовати да је Он Месија. Тако уствари и би. Јер када Филип вођаше Натанаила к Исусу, то Господ, који испитује срца и чита сакривене мисли људске, угледавши Натанаила где иде к Њему, познаде га и рече о њему: Ево правога Израиљца у коме нема лукавства. - Чувши те речи, Натанаило се силно зачуди и рече My: Откуда ме познајеш? Јер нити си ти икада видео мене, нити ја тебе. - Одговори му Господ: Пре него те позва Филип видех те кад бејаше под смоквом (Јн. 1, 47-48). - А Натанаил када беше под смоквом, размишљаше о Божанственом Месији, у очекивању Кога беше сва радост и весеље верних слугу Божијих; и дарова му Бог у то време срце скрушено и топле сузе, помоћу којих он усрдно мољаше Бога, да испуни оно што је од памтивека обећао оцима и пошље на земљу Спаситеља света. Свевидеће пак око Божије виде у то време Натанаила који беше у духу умилења, зато му и рече Господ: Видех те кад бејаше под смоквом.

Ове речи још више запрепастише Натанаила. Јер он се сети о чему је размишљао под смоквом, и са каким се умилењем молио Богу да пошаље Месију; а знађаше да тамо не беше ни једног човека с њим који би га видео, и да мисли његове нико сем Бога не могаше знати. Зато Натанаило одмах поверова да је Исус Месија кога Бог обећа послати на спасење рода људског, и исповеди да је у Христу Исусу Божанска природа којом Исус сазнаде тајне његова срца, па због тога он и ускликну: Учитељу! Ти си Син Божји, ти си Цар Израиљев! (Јн. 1, 49).

О, како огромну благодарност Натанаило осећаше и изражаваше Филипу што га обавести о дошавшем на земљу Спаситељу и што га приведе томе жељеном Месији! А радоваше се и свети Филип што људи обретоше Божанску Ризницу, сакривену у иловачи људске природе, и још већом љубављу гораше ка своме Господу. Но свети Филип, видећи у своме Божанском Учитељу савршеног по свему човека, ипак не познаваше још у Њему савршеног Бога. Да би то исправио у њему, Господ Христос му притече у помоћ. Једном Господ, налазећи се са пет хиљада људи с оне стране Тиверијадскога Мора, и желећи да толико мноштво својих слушалаца нахрани на чудесан начин, рече Филипу: Где ћемо купити хлеба да ови једу? - А ово рече кушајући га, јер знађаше да се нема где набавити толики хлеб; а знађаше унапред и то шта ће My одговорити Филип. Но Он ради тога и упита Филипа, да би овај боље познао себе, и постидевши се због свог маловерја, исправио се у вери. И стварно, Филип се не опомену свемогућства Божијег и не рече: Ти, Господе, све можеш; није Ти потребно да икога питаш о томе; само пожели, и одмах ће се сви наситити: "отвориш руку своју, све и сва се насићује добра" (Пс. 103, 28). - He рече то Филип, него, помишљајући о Господу своме као о човеку а не као о Богу, рече: Двеста динара хлеба није доста да свакоме од њих по мало допадне (Јн. 6, 7). - Затим са осталим ученицима рече: Отпусти народ нека иду у околна села и паланке да купе себи хлеба (Мк. 6, 36). - Међутим када Господ преломи пет хлебова и две рибе за пет хиљада људи (Лк. 9, 16), тада Филип виде да из руке Господње, као из неисцрпне житнице, даваше се свима довољно хране, док се сав народ не насити. Тада се апостол постиде због маловерја свог, и утврдивши се у вери прослави заједно са другима Божију силу што је у Христу Исусу.

Касније Филип би Господом као достојан увршћен међу дванаест најодабранијих апостола; и имађаше благодат од Њега и слободу пријатељске љубави пред Њим. Једном у Јерусалиму неки Јелини, који беху дошли о празнику, пошто као неверни не могаху лако доћи до Исуса, приступише к Филипу и мољаху га говорећи: Господине, ми бисмо хтели да видимо Исуса. - A он саопшти то најпре Андреју, па се онда с Андрејом усуди обавестити Исуса о жељи тих Јелина, радујући се томе што и незнабошци траже да виде и чују Господа његовог и Учитеља. Тада он чу од Господа Исуса дивно учење и пророштво о незнабошцима: да ће они поверовати у Њега не сада већ после Његове смрти. Ако зрно пшенично, рече Господ том приликом, паднувши на земљу не умре, онда једно остане; ако ли умре, много рода роди (Јн. 12, 24). Тиме Господ као да је рекао: Док ја живим на земљи, имам само део дома Израиљева који верује у мене; а када умрем, онда ће не само дом Израиљев него и многи незнабошци поверовати у мене.

Још једном свети Филип, после Тајне Вечере, усуди се упитати Господа о великом тајанству Божанства, када Га замоли да им покаже Оца, говорећи: Господе, покажи нам Оца, и биће нам доста (Јн. 14, 8). Овим својим питањем свети Филип учини велику корист Цркви Христовој, јер из тога се научисмо знати једносушност Сина са Оцем и затварати уста јеретицима који одбацују ту Божанску истину. На то Господ одговори са благим прекором: Толико сам време с вама и ниси ме познао, Филипе? Који виде мене, виде Оца; па како ти говориш: покажи нам Оца? Зар не верујеш да сам ја у Оцу и Отац у мени? Речи које вам ја говорим, не говорим од себе; него Отац који пребива у мени, Он твори дела. Верујте мени да сам ја у Оцу и Отац у мени (Јн. 14, 9-10).

Овај одговор Господа Исуса научи светога Филипа и с њим сву Саборну Апостолску Цркву да правилно верује у једнакост Божанства Сина са Оцем и да изобличава богохулство Арија који каже да је Син Божији створење а не Творац.

После добровољног страдања и васкрсења Сина Божија, свети Филип виде са осталим апостолима Господа свог већ у бесмртном и прослављеном телу, доби од Господа мир и благослов, виде и вазнесење Његово. Удостоји се он и благодати при силаску Светога Духа и постаде проповедник Христов међу незнабошцима, јер му коцком паде у део да иде на проповед у Малу Азију. Но најпре он проповедаше у Галилеји. Тамо га једном срете нека жена која у наручју свом ношаше своје преминуло детенце и ридаше неутешно. Угледавши је, апостол се Христов сажали на њу, и пруживши руку ка умрлом детету рече: Устани! наређује ти Христос кога проповедам. - И детенце одмах оживе. А мајка, угледавши васкрсло чедо своје живо и здраво, припаде к ногама апостолу узносећи му благодарност за васкрсење сина свог и молећи од њега крштење, јер она поверова у Господа Христа проповеданога њиме. Апостол, крстивши мајку с детенцетом, отпутова у незнабожачке земље. И проповедајући Еванђеље у Грчкој, он силом Христовом чињаше многа чудеса, исцељујући болеснике, а васкрсе и једног мртваца. Ова чудеса веома задивише тамошње Јевреје, и они послаше у Јерусалим ка главарима свештеничким и кнезовима јеврејским извештај: да је к њима дошао неки непознат човек по имену Филип, проповедајући име Исусово, којим изгони бесе и исцељује сваку болест, па је тим именом Исусовим чак и једног мртваца васкрсао, и већ су многи поверовали у Исуса. Ускоро допутова из Јерусалима у Грчку један поглавар свештенички са књижевницима, бесан на Филипа. Обукавши се у своју архијерејску одећу, он надмено и гордо седе на судијско место у присуству многих Јевреја и незнабожаца. Тамо доведен би и свети апостол Филип, и постављен у средину скупа. Погледавши га љутито, архијереј поче с гњевом говорити: He беше ли ти доста Јудеја, Галилеја и Самарија да обмањујеш просте и неуке људе? Него си и овамо дошао к мудрим Јелинима да шириш обману којој си се научио од Исуса, противника закона Мојсијева, због чега Он би осуђен, распет на крст, и умре срамном смрћу. И ради празника Пасхе који се догоди у то време, он би погребен, а ви ученици Његови украдосте Га тајно, и на обману многима разгласисте на све стране да је Он сам васкрсао из мртвих.

Када архијереј изговори то, гомила заграја на Филипа: Шта ћеш на ово рећи, Филипе? - И настаде у народу страховита граја: једни беху за то да Филип одмах буде убијен, а други предлагаху да се одведе у Јерусалим и тамо погуби. Тада свети апостол отвори уста своја и рече архијереју: Човече, зашто волиш сујету и говориш лаж? Зашто ти је срце окамењено, и ти нећеш да говориш истину? He ударисте ли ви печат на гроб и постависте стражу? И кад Господ наш васкрсе не сломивши печат гробни, не дадосте ли ви тада злато војницама, да слажу говорећи, како су, тобож, док су они спавали, ученици Исусови украли мртвога Исуса? Како те ни сада није стид да унакажујеш истину! Сами печати гробни су сведоци истинитог васкрсења Христовог, и они су изобличитељи ваше лажи, а и у дан Суда они ће вас изобличити.

Ове апостолове речи страховито разбеснеше архијереја, и он јурну на апостола, желећи да га сам зграби и убије, али у том тренутку он ослепи и сав поцрне. Присутни, видевши шта се зби, приписаше то мађијама, и многи полетеше на Филипа са жељом да га погубе као мађионичара, али и њих снађе иста казна која и архијереја. Поред тога се и земља страшно усколеба, и престављени сви дрхтаху од страха, и познаше велику силу Христову. Међутим свети апостол, видећи беду ослепљених и телесно и духовно, заплака се због њих и обрати се молитвом Богу да им просвети и тела и душе. И на молитву светог апостола, свима им би послано исцељење с неба. Ово чудо учини те се многи обратише ка Христу и повероваше у Њега. Но архијереј, још непрестано ослепљен злобом, не само не хте после казне која га снађе да се опамети и позна истину, него поново стаде ригати многе хуле на Господа нашег Исуса Христа. Али га тада постиже још већа казна: земља се изненада отвори и прогута га, као некада Датана и Авирона.[2]

После архијерејеве погибије свети апостол Филип многе крсти тамо и постави им за епископа једног честитог и достојног човека по имену Наркиса, па отпутова у Парт. Путем он мољаше од Бога помоћи у трудовима својим. И кад преклони колена на молитву, њему се јави с неба слика орла са позлаћеним крилима, раширеним слично Христу распетоме. Укрепљен тим јављањем, свети Филип крену опет на проповед, и обишавши Арабијске и Кандакијске градове[3] укрца се у лађу и отплови морем ка Сиријском граду Азоту.[4] Но ноћу настаде велика бура на мору, и сви већ страховаху за свој живот. Тада свети апостол стаде на молитву, и одмах се појави на небу лучезарни крст, који обасја таму ноћну, и море се изненада утиша, и валови његови умукоше. А кад лађа пристаде уз обалу Азота, свети Филип изиђе из лађе, и прими га у дом свој неки гостољубиви човек по имену Никоклид, који имађаше кћер Харитину, коју бољаше једно око. Ушавши у Никоклидов дом, апостол поче проповедати реч Божју присутнима, и сви га слушаху с радошћу. А и Харитина беше ту и слушаше светог апостола; и проповед је његова толико усхити, да она заборави и на саму болест своју. Видећи толико усрђе њено за реч Божију, и знајући за болест њену, апостол се сажали на њу и нареди јој да на болесно око своје стави руку и да призове име Исуса Христа. Чим то Харитина учини, одмах се исцели око њено, и сав дом Никоклидов поверова у Христа, и крстише се.

Из Азота свети апостол Филип отпутова у Јерапољ Сиријски[5] где, проповедајући Христа, изазва силан гњев у народу, и хтедоше да га камењем затрпају. Но на заузимање једног угледног грађанина по имену Ира, он би спасен од погибије. - Грађани! рече Ир народу, послушајте савет мој: немојте чинити никакво зло овоме странцу док не испитамо је ли истинито учење његово; и ако се оно не покаже истинито, онда ћемо га погубити.

Народ се не усуди да противречи Иру. И узевши Филипа, Ир га одведе дому своме. Апостол пак у дому Ировом по обичају одржа другу проповед о Христу, и приведе к светој вери Ира, и сав дом његов, и суседе његове, и просвети их тајном светог крштења. Међутим грађани, дознавши да је Ир примио крштење, сабраше се ноћу и опколише дом његов, са намером да запале дом његов, те да са апостолом изгори Ир и ови домашњи његови. Сазнавши њихову намеру, апостол изиђе к њима неустрашиво, а они га као дивље звери шкргућући зубима зграбише и на своју скупштину одведоше. Старешина пак скупштине, коме беше име Аристарх, угледавши апостола, пружи своју руку и ухвати га за косу, али му се тог часа рука осуши, очи ослепише, уши оглувеше. Када се то зби у народа се промени расположење: гњев се претвори у дивљење, и они стадоше молити апостола да исцели старешину њиховог Аристарха. А Филип им говораше: Ако он не поверује у Бога којега ја проповедам, неће се исцелити. - Док Филип тако говораше народу, наиђе пратња, и људи ругајући се апостолу рекоше: Ако васкрснеш овога мртваца, онда ће Аристарх и ми сви поверовати у Бога твог. - Апостол подиже очи своје на небо и дуго се мољаше; затим обраћајући се мртвацу рече му кротким гласом: Теофиле! - И тог тренутка мртвац се подиже на носилима, седе и отвори очи своје. А Филип му онда рече: Христос ти наређује: устани и разговарај с нама! - Мртвац, уставши са одра свог, паде к ногама апостоловим, говорећи: Благодарим ти, свети слуго Божији, што ме у овом часу избави од страшнога зла: јер ме два црна и злосмрадна ђавола немилосрдно вуцијаху, и да ти ниси похитао и избавио ме од њих, ја бих био бачен у љути тартар.

Тада сви, видевши ово преславно чудо, једногласно прославише Јединог Истинитог Бога, којега Филип проповеда. Апостол пак, давши руком знак народу да ућути на кратко време, нареди Иру да својом руком закрсти повређене делове Аристрахове. Чим то Ир учини, одмах се Аристарху осушена рука исцели, очи прогледаше, уши прочуше, и он потпуно оздрави.

Због таквих чудеса, која свети Филип чињаше силом Христовом, сви житељи града Јерапоља повероваше у Господа Христа, и поразбијаше идоле своје. Први који поверова беше родитељ Теофилов; он полупа дванаест златних идола својих, и злато раздаде сиромасима. Свети апостол их крсти све, и постави им Ира за епископа.

Основавши на тај начин цркву у Јерапољу и утврдивши у светој вери новопросвећене, свети Филип крену у друге земље на проповед. Проходећи Сирију и планинску Асију он дође у Лидију и Мизију[6] и путујући по њима он обраћаше к Истиноме Богу заблуделе незнабошце. Тамо се њему придружи свети апостол Вартоломеј,[7] који у то време проповедаше у суседним градовима и би од Бога послан у помоћ Филипу. Поред тога брату своме Филипу следоваше и сестра његова девица Миријамна[8] и сви заједно служаху спасењу рода људског. Проходећи Лидију и Мизију и благовестећи Еванђеље, они подношаху од неверних многе напасти и муке, бијени и у тамнице затварани и камењем затрпавани. Ho y свима тим гоњењима и страдањима они благодаћу Божјом остајаху живи и хитаху на предстојеће им трудове у проповедању Еванђеља Христова. У једном од Лидијских насеља они сретоше љубљеног ученика Христовог, Јована Богослова, и заједно с њим отидоше у Фригију, и дошавши у град Јерапољ[9] проповедаху Христа. Овај град бејаше препун идола, којима се клањаху сви његови житељи. Међу тамошњим лажним божанствима бејаше и једна змијурина, коју Јерапољци као бога почитоваху и посебни јој храм подигоше, у коме је држаху закључану, и приношаху јој многе и разноврсне жртве, и храњаху је. Ти безумни људи почитоваху и неке друге гмизавце и змије. Најпре се свети Филип са дружином својом наоружа молитвом против те змијурине; у томе им поможе a свети Јован Богослов, који у то време беше с њим. И они молитвом, као копљем, заклаше ту змијурину, и силом Христовом је умртвише. После тога свети Јован Богослов се одвоји од њих, оставивши њима проповедање Еванђеља у Јерапољу, а сам оде у друге градове ширећи свуда свету Благовест. Свети пак Филип с Вартоломејем и Маријамном, оставши у Јерапољу, усрдно се стараху да одагнају одатле таму идолопоклонства и уведу велику светлост познања Истине, и труђаху се дан и ноћ у проповедању речи Божије, учећи прелашћене, уразумљујући безумне, и упућујући заблуделе на пут Истине.

У граду Јерапољу живљаше човек по имену Стахије, који већ четрдесет година беше слеп. Свети апостоли молитвом отворшпе његове телесне очи, а проповеђу Христовом просветише и душевне очи његове. Крстивши Стахија, они пребиваху у његовом дому. Међутим по целоме граду пронесе се глас да је слепи Стахије прогледао. И стаде се много народа стицати у његов дом. И свети апостоли сав тај народ учаху вери у Христа Исуса. А доношаху тамо и многе болеснике, и све их свети апостоли исцељиваху молитвом, и ђаволе из људи изгоњаху. Због тога мноштво људи приступаху вери у Христа и крштаваху се.

Жена градоначелника Јерапољског, по имену Никанора, уједена од змије, лежаше тешко болесна и беше на самрти. Чувши за свете апостоле да у дому Стахијевом исцељују речју сваковрсне болести, Никанора, у одсуству свога мужа, нареди својим слугама да је однесу к њима. И она доби двоструко исцељење: телесно - од уједа змије, и душевно - од демонске обмане, јер научена од светих апостола она поверова у Христа. А када се градоначелник врати дома, слуге му испричаше да се жена његова научи веровати у Христа од неких туђих људи који пребиваху у Стахијевом дому. Градоначелник се страховито разгњеви и нареди да одмах апостоле ухвате а дом Стахијев запале. Ово наређење би извршено. Стече се силан народ, и ухвативши свете апостоле Филипа и Вартоломеја, и свету девојку Маријамну, вуцијаху их по граду, бијући их и исмевајући их, па их онда вргоше у тамницу. После тога градоначелник седе на судишту да суди проповедницима Христовим. И сабраше се к њему сви жреци идолски, и жреци погубљене змијурине, и жаљаху се на свете апостоле говорећи: Градоначелниче, одмазди за срамоћење богова наших, пошто, откако ови туђинци дођоше у наш град, опустеше олтари великих богова наших, и народ заборави приносити им уобичајене жртве; а погибе и знаменита богиња наша змија. Стога, умртви ове врачаре.

Тада градоначелник нареди да са светог Филипа свуку одело, говорећи да се у његовом оделу налазе мађије. Но свукавши одело, они у њему ништа не нађоше. Исто тако свукоше и светог Вартоломеја, али и у његовом оделу ништа не нађоше. А кад приђоше светој Маријамни, са намером да је свуку и да обнаже девичанско тело њено, она се изненада на њихове очи претвори у пламен огњени, и незнабошци уплашени побегоше од ње. Градоначелник осуди свете апостоле на распеће. Први пострада свети Филип. Њему просврдлише пете, провукоше кроз њих конопце, и распеше га на крсту главачке пред вратима змијуринина храма, па га камењем гађаху. Затим разапеше светог Вартоломеја поред храмовног зида. И изненада настаде велики земљотрес, земља се отвори и прогута градоначелника, све жреце змијине и мноштво неверујућег народа. Тада велики страх захвати све, и верујуће и незнабошце, који преостадоше живети, и завапише ка светим апостолима да се сажале на њих и умоле Јединога Истинитога Бога свог, да и њих земља не прогута. И хитно се бацише на посао: да скину с крстова распете апостоле. Свети Вартоломеј не беше високо распет, и њега скинуше брзо. А светог Филипа не могоше брзо скинути с крста, пошто беше на висини распет; а нарочито стога што је била воља Божја, да би апостол Његов кроз ова страдања и крсну смрт прешао са земље на небо, ка коме су целог живота биле обраћене ноге његове. Висећи на крсту свети Филип мољаше Господа за непријатеље своје: да им опрости грехе, и да просвети очи ума њиховог да угледају и познаду Истину. Господ услиши молитву његову, и одмах нареди земљи, те све прогутане људе изведе живе, осим градоначелника и змијиних жречева. Тада сви громким гласом исповедише и прославише силу Христову, и изјавише жељу да се крсте. А када им још мало остаде па да светог Филипа скину с крста, он предаде Христу свету душу своју, и они га скинуше мртва. Рођена пак сестра његова, света Маријамна, која је све време посматрала страдање и смрт свога брата Филипа, с љубављу грљаше и целиваше тело његово скинуто с крста, и радоваше се што добро оконча свој подвиг страдања за Христа. Свети Вартоломеј крсти све који поверовашe y Христа Бога, и постави им Стахија за епископа. Онда сахранише чесно тело светог апостола Филипа. На оном пак месту где истече крв светог апостола, после три дана израсте винова лоза, у знак тога да свети апостол Филип, пошто проли крв своју за Христа, ужива вечно блаженство са Господом својим у Царству Његовом.[10]

После сахране светога Филипа свети Вартоломеј са блаженом девицом Маријамном остаде неколико дана у Јерапољу, па добро утврдивши у вери Христовој новоосновану цркву, отиде у град Албан што је у Великој Јерменији,[11] где и би распет. Света пак Маријамна упути се у Ликаонију,[12] и тамо, обративши многе к светој вери, сконча мирно. Због свега тога Богу нашем слава сада у увек и кроза све векове. Амин.

https://www.pravoslavie.ru/88226.html

Стефан Бранковић (око 1425. — 9. октобар 1476.) син деспота Ђурђа и Јерине Бранковић. Ђурађ даде своју кћерку Мару за жену султану Мурату II, као жртву за спас народа и отаџбине. Касније је Мурат II узео Марину браћу Стефана и Гргура за таоце и ослепио их. Деспотску власт над Србијом примио је 1458. године, по упокојењу најмлађег брата Лазара, деспота. Стефан Слепи је владао заједно са својом снахом. Ступио је одмах у дипломатске односе са угарским двором, тражећи помоћ. После споразума са Угарима, први је дошао са својих 8.000 војника Михаило Силађи и распоредио се дуж Дунава, настојећи да спречи могући прелаз Турака преко реке. Међутим, у таквим околностима Српска деспотовина је почела практично да се предаје, препуштајући своје земље туђинима да је бране. Личност деспота Стефана је почела да пада у заборав. Босански краљ Стефан Томаш је на сабору у Требињу понудио решење око Смедерева. Понудио је да се ћерком умрлог деспота Лазара, Јелачом ожени његов син Стефан Томашевић, планирајући да тако у мираз добије и остатке деспотовине. Угарски краљ се сагласио са овом одлуком, не питајући српског деспоита Стефана. 1. априла 1459. обављено је венчање Стефана Томашевића и Јелаче, па је тако у мираз босански краљ добио и Српску деспотовину. Деспот Стефан је збачен са трона 8. априла 1459, а затим је напустио Србију. Збачени деспот Стефан Бранковић потом одлази у Будим, па затим код сестре, грофице Катарине Цељске, а затим у Дубровник. Одатле је отишао у посету Скендер-бега у Албанију, где се 1460. оженио Ангелином, ћерком Скендербега. Из тог брака му се родио син Ђорђе и још двоје млађе деце (Јован и Марија). Пред крај живота борави у Венецији, да би се на сам крај живота нашао у оронулом замку крај Удина, који је носио назив Београд, а био је познат и под именом Фриули. Често болестан, проводио је дане у беди, и молећи за помоћ. Писао је писма господарима по Италији. Све до смрти је живео од милостиње коју су му слали Млечани, Дубровчани и Папа. Умро је 9. октобра 1476. у истом замку. Његове нетрулежне и чудотворне мошти Турцу су сасекли и запалили заједно са манастиром Крушедолом 1716. године. Остатак моштију му почива у обновљеном манастиру Крушедолу на Фрушкој гори, задужбини његовог сина Ђорђа Бранковића, у монаштву названог Максим.

Тропар (глас 4):

Процвета нам пролеће благодати, успомена Стефана новог, да празнујемо Прославитеља његовог. Јер призва све који воле празнике да узнесу благодарност Богу, Који је сачувао тело његово у гробу цело и нетрулежно, и чудесима прослављено: Он се моли Господу за народ свој, као отаџбинољубац, и за оне који славе успомену његову.

https://svetigora.com/sveti-stefan-despot-srpski-slepi/

Понекад нам се деси да наступи најцрња ноћ у души, када нам се чини да је Бог далеко од нас. Али то је само обмана, зато што нам је Бог ближи него само наше дисање. Овакви тренуци су по Божијем допуштењу, како би смо се што више приљубили уз Њега, слично као када мајка, пуна љубави, постави дете на своје ноге, и удаљи се од њега, па испружених руку чека да дете начини прве кораке. Ова мајка је увек спремна да дете прихвати и узме га у наручје чим види да оно посрће. Међутим, она зна да је потребно да се удаљи на кратко, да би њено дете научило да само стоји на своје две ноге. Тако је и са нама.

Када видите да вам је тешко да се молите, упалите кандило испред икона и седите у тишини. Реците Богу: „Тужан сам и болан, и не умем да Ти се обратим, а тако ми је потребно да у свом срцу чујем Твој глас. Понекад се највећи духовни раст постиже управо у тренуцима потпуне сломљености, зато што у тим тренуцима увиђамо колико нам је Бог потребан и колико од Њега зависимо. 

Не бојте се, драги моји, јер је Бог близу и неће вас напустити. Господ допушта тренутке духовне суше, када се човек уплаши да га је Он напустио, како бисмо Му завапили. Када смо у борби или када патимо, тада постајемо духовно јачи у вери. Молитва ће се вратити ако искористимо тренутак тишине, дозволимо Богу да делује у тој тишини, и када ослушнемо Његов глас. 

Родитељ који домаћи задатак свога детета стално ради уместо њега, не чини му никакву услугу, зато што то дете никада неће научити да се брине о себи и увек ће бити зависно од свог родитеља. Господ жели да ојачамо у вери, и да у исто време наш однос Њим буде све зрелији. Ако не научимо да се бринемо о себи, заувек ћемо бити као зависно дете које никада неће умети да досегне висине, него ће заувек остати слабашно и плашљиво.

С љубављу у Христу,
игуман Трифун

http://sveti-jovan-krstitelj.blogspot.com/p/blog-page_4203.html

Вероватно смо сви искусили овај феномен. Суштина ове поjаве је једноставна. Као што је то рекао један домородац у античко доба, расправљајући о томе шта је добро, а шта зло: „Када украдем много крава, то jе добро, а кад ми неко украде, то jе зло". Овај феномен се назива и двоjаки или „хотентотски“ морал.

А сада је то такође врло уобичајено. Ако је према нама учињена нека неправда, ми ћемо је на сваки могући начин разоткривати, али ако ми сами или нама блиски људи учинимо исто, онда смо спремни да будемо блажи, па чак и да оправдамо ту неправду.

Понекад у таквом оправдавању људи дођу до крајњег степена инфантилизма, подсећајући малу децу: „ако је њему могуће, онда могу и ја“, „а он је први почео“ итд. Али ипак, неправда не престаје да буде неправда због овога, а зло не престаје да буде зло.

Када се човек, који нема Бога у себи, суочи са злом које је пожелео (а можда и учинио) свом ближњем, он често домишљато и забезекнуто узвикне, као лик из старог вица: „Па зашто мене?"

Авај, у овим данима, када су људи широм света подељени, а мржња преплављена, користе се двоjаки стандарди као никада до сада.

Међутим, заборављамо да се можда некада у заосталим примитивним друштвима то сматрало нормом, али за хришћане би све требало да буде другачије.

Сетимо се шта нам Господ говори о двоjаком моралу. «…Каквим судом судите, онаквим ће вам се судити; и каквом мјером мјерите, онаквом ће вам се мјерити» (Мт 7,2).

Речено јасно и недвосмислено. Нема клаузула, нема рупа, нема услова. Какве захтеве постављате својим ближњима, исти ће захтеви бити постављени и вама самима. И овде нема опција „за своје“, „за хришћане“, „за праведнике“: закон је исти за све.

На крају времена свим људима ће бити суђено. Али од нас самих зависи колико ће бити строга наша лична коначна пресуда – не само због наших дела, већ и због тога како оцењујемо друге људе и себе, како се односимо према туђим и сопственим поступцима.

https://pravlife.org/sr/content/mitropolit-antonije-pakanich-zashto-su-dvojaki-standardi-opasni

Родом беше из галилејског града Панеаде. Један је од дванаесторице великих апостола и једини међу њима који није крио своју сумњу у Васкрсење Христово. Кроз ту његову неверицу, добили смо нову потврду тог чудесног догађаја, јер се васкрсли Господ јавио ученицима да би уверио Тому, са речима: „Пружи руку своју и метни у ребра моја и не буди невјеран него вјеран„. На те речи Тома узвикну: „Господ мој, Бог мој“ (Јов. 20)! Овај догађај који се збио, потврђује истинитост васкрсења Господњег, јер је Он заиста васкрсао и јавио се ученицима својим, али не као привиђење, већ у истом телу у ком пострада ради нашег спасења.

Након вазнесења Господа Христа на небо, и силаска Светог Духа на апостоле, они бацише коцке да одлуче куда ће који да иде и да проповеда. Светоме Томи паде коцка да иде у Индију и да тамо, незнабоштвом помрачене крајеве просвети и научи народ истинитој вери. Био је тужан што одлази тако далеко, али охрабрен Господом, успео је да обрати много народа у хришћанску веру, установи Цркву и постави свештенике и епископе. Између осталих обрати Тома и две сестре, жене двојице кнежева индијских, Тетријану и Мигдонију. Због вере су обе ове сестре биле намучене од својих мужева, али ослободише се брака и поживеше богоугодно до краја живота. Ту је и пример Дионисија и Пелагије, који су били верени међусобно, али када чуше апостолску проповед не саживеше се, но се посветише подвигу. Пелагија пострада као мученица за веру, а Дионисије беше постављен за епископа.

Кнез Муздије, коме је апостол Тома крстио жену и сина Азана, наредио је својим војницима да убију овог Светог Апостола, те га они избодоше копљима. Тако сконча свој земни живот, свети апостол Тома, пострадавши за веру, мученичком смрћу.

Али пре смрти, догоди се и са њим као и са осталим апостолима, који су неком чудесном силом били пренети у Јерусалим да би присуствовали погребу Пресвете Богородице, Деве Марије. Закаснивши на погреб, апостол Тома горко заплака, те на његову молбу отворише гроб Свете Пречисте Деве Марије, али њеног тела не беше у њему, јер Господ узе тело Мајке Своје и пресели га у Царство небеско.

Да ли случајно или са намером, апостол Тома би изабран да нам прво својим неверовањем потврди и утврди веру у васкрсење Христово, а потом и да нам открије чудесно прослављање Мајке Божије.

Тропар (глас 2):

Ученик Христов бив, божественаго собора апостолскаго сопричастник, невјерствијем бо Христово воскресеније извјестив, и того пречистују страст осјазанијем уверив, Томо всехвалне, и ниње нам проси мира и велија милости.

https://www.spc-linz.at/srpske-slave/sveti-apostol-toma-tomindan/