Овај Архангел Божји Мојсија, који избеже од фараона, научи у пустињи – писању књига, испричавши му постанак света, стварање првога човека Адама, живот његов и патријараха после њега, потоња времена, потоп и раздељење народа; још му објасни положај небеских планета и стихија; научи га аритметици, геометрији и свакој мудрости. Он пророку Данилу протумачи чудесна виђења о царевима и царствима, која су имала касније настати, а која му беху престављена у виду разних зверова; обавести га о времену ослобођења људи Божјих из Вавилонског ропства, и о времену првог доласка Христовог у свет оваплоћењем од Пречисте Дјеве. Он се јави Светој праведној Ани, која у своме врту туговаше због бездетности своје и са сузама се мољаше Богу, и рече јој: Ано, Ано, услишена је молитва твоја, уздаси твоји минуше облаке, а сузе твоје изиђоше пред Бога; и ево, ти ћеш затруднети и родити преблагословену Кћер, због које ће се благословити сва племена земна, и њоме ће се дати спасење свету, а добиће име Марија.

Исто тако Свети Гаврил се јави и праведном Јоакиму, који се постио у пустињи, и објави му исто што и Светој Ани: да ће добити Кћер, од векова унапред изабрану за Матер Месији, који ће доћи ради спасења рода људског. Овај велики Архангел би додељен од Бога за чувара богодевици Марији, рођеној од нероткиње, и када Она би уведена у храм он је хранио, свакодневно Јој доносећи храну. Он се јави Светом свештенику Захарији, стојећи с десне стране кадионог олтара, и благовести му да ће његова жена Јелисавета родити Светог Јована Претечу Господњег, и када Захарија не поверова у то, он му немилом свеза језик док се речи његове не збуду. Овај првак Божји, послат од Бога у Назарет, јави се Пречистој Дјеви, обрученој за праведног Јосифа, и благовести Јој зачеће Сина Божјег осењењем и дејством Светога Духа у Њој. Он исти јави се и Јосифу у сну, уверивши га у девственост Свете Дјеве Марије и да је оно што се зачело у Њој од Духа Светога. А када се Господ наш роди у Витлејему, овај анђео Господњи Гаврил јави се пастирима који чуваху ноћну стражу код стада свог, и рече: “Јављам вам велику радост: данас вам се роди Спаситељ!” – и одмах са мноштвом војника небеских запева: “Слава на висини Богу, и на земљи мир, међу људима добра воља!”

Сматра се да се овај анђео јавио с неба Христу Спаситељу пред Његово добровољно страдање када се Он молио у Гетсиманском Врту, пошто име Гаврил значи: крепост Божија. Јавивши Му се, дакле, Гаврил Га је крепио, пошто поред других својих служења има и то – да крепи оне који су у подвизима, а Господ се наш тада подвизавао у усрдној молитви.

Овај анђео јави се мироносицама седећи на камену гроба и објављујући им Христово васкрсење из гроба: јер он, који је био благовесник зачећа и рођења Господња, показа се благовесником и васкрсења Његова. Он се јави и Пречистој Дјеви Богородици када се Она топло мољаше на Гори Маслинској, обавести је да се приближило Њено чесно успење и са земље на небо пресељење, и даде Јој светлу гранчицу рајску.

Сећајући се ових многократних јављања његових у Старом и Новом завету и знајући његово непрестано посредовање пред Богом за род хришћански, Света црква му сада прирећује саборно празновање, да би људи Божји с усрђем свагда и пламено прибегавали к заштити и помоћи толиког заступника и добротвора рода људског, и његовим молитвама добијали отпуштење грехова од Христа Господа Спаса нашега.

Тропар (глас 4):

Небесних војинстав архистратиже, молим тја присно ми недостојнији, да твојими молитвами оградиши нас кровом крилу невешчественија твојеја слави; сохрањујушче ни, припадајушчија приљежно и вопијушчија: от бјед избави ни, јако чиноначалник вишњих сил.

https://svetigora.com/sabor-svetog-arhangela-gavrila/

Али размислимо о томе колико људи око нас учини очајнички корак - изврши самоубиство или, у стању привременог лудила, убије своје ближње или сопствену децу...

Чини се, шта ми имамо са тим? Али чињеница је да се све ово не дешава изненада и не у некој врсти вакуума. Све ово се постепено кује пред очима десетина или стотина људи.

Замислите колико смо равнодушни и непажљиви према ближњему, ако нам пред очима практично сазревају страшне трагедије, а ми их не примећујемо и ужасавамо се тек када је касно да нешто променимо.

Може се тврдити: свако је пун својих проблема. Наравно да јесте. Али ми нисмо само јединице друштва. Нисмо само слепо-глуви појединци који живе сами. Ми смо хришћани, што значи да смо сви једно тело. Тело Цркве, тело Христово. И сви смо ми удови овог светог тела, које је Бог измерио, „да не буде раздора у тијелу, него да се удови подједнако брину један за другога. И ако страда један уд, с њим страдају сви удови“, каже нам апостол (1. Кор. 12, 26).

Замислите само колико се недаћа могло избећи да смо се бар мало интересовали за животе наших ближњих, да бисмо, уочивши неке проблеме, разговарали. Ниједна од невоља о којима сада говоримо није се десила сама од себе и изненада. Да смо само пажљивији једни према другима!

Равнодушност убија. То нису само речи, већ тужна истина живота. И ниједна наша врлина, никакви пост и подвижништво не могу искупити ту кривицу када смо ми, у својој умишљеној праведности, прошли поред човека коме је било потребно – не, не новчана помоћ, ни неки посебни услови – просто људско учешће. Хајде да размислимо о томе! Нека нас све спаси Господ!

https://pravlife.org/sr/content/mitropolit-antonije-pakanich-o-neosetljivosti-i-ravnodushnosti

Велича душа моја Господа (Лк. 1, 46)

Ми имамо, браћо, свега неколико речи записаних у Јеванђељу, што их је изрекла Пресвета Богородица. Све те њене речи односе се на величање Бога. Она је била ћутљива према људима, али је душа њена непрестано разговарала с Богом. Сваког дана и часа она је налазила нови разлог и повод да велича Бога. Кад би се могла знати и записати сва њена величања Бога кроз цели јој живот, о колико би то великих књига изнело! Но и по оном једном величању, које је она исказала пред својом рођаком Јелисаветом, мајком великог пророка и Прретече Јована, може сваки хришћанин ценити, какав је мирисни и богоугодни цвет била душа њена пресвета…

То је само један дивни псалам душе Богородичине, који је дошао до нас кроз Јеванђеље. Но такви псалми били су многобројни и многобројни у току живота Преблагословене. И пре него што је чула Јеванђеље из уста Сина свога, она је знала јеванђелски Богу говорити и Бога славити. То јој је знање долазило од Духа Светог Божјег, чија се благодат непрестано улевала у њу као бистра вода у чисти сасуд. Величала је Бога псалмима душе своје кроз цели живот свој, зато и њу Бог возвеличи изнад херувима и серафима. И нас, малене и грешне, возвеличаће исти Господ који је и њу возвеличао, у царству Своме, ако се и ми потрудимо, да ово кратко време живота нашег испунимо величањем Бога делима, речима, мислима и молитвама.

О Пресвета, Пречиста и Преблагословена Богородице, закрили нас молитвама Твојим. Теби и Сину Твом и Господу нашем слава и хвала вавек. Амин.

https://mitropolija.com/2022/07/25/sveti-vladika-nikolaj-o-presvetoj-bogorodici/

Ова света икона Пресвете Богородице беше породична драгоценост светог Јована Дамаскина. Он ју је чувао у личном параклису, у својој кући у Дамаску, почетком осмог века. Тада се целокупна Сирија налазила под влашћу Арапа – муслимана. Тадашњи калиф Дамаска, престонице Сирије, Валид (705-715), као муслиман, није знао да уређује верске послове Хришћана Сирије. Стога је у својој палати као првог саветника, за питања потчињеног хришћанског становништва Сирије, запослио, тада још увек, световњака Јована Дамаскина, поштујући га због великог образовања и врлине.

Управо у то време, дакле почетком VIII века, појавила се јерес иконоборства, са средиштем у Константинопољу. Њен покретач је био византијски самодржац Лав III Исавријанац. Још увек световњак, Јован Дамаскин је, покретан божанском ревношћу, из Дамаска прогонио иконоборну јерес, како разним писмима тако и речима. Он се на тај начин показао поборник и ватрени подржавалац поштовања светих икона. Обавестивши се довољно о њему и омрзнувши га, иконоборац Лав Исавријанац измисли једну подлост против њега: побринуо се да дође до једног дела написаног руком светог Јована; затим је свом поверенику калиграфу издао заповест да до краја научи да опонаша начин писања светог Јована, те да напише једну лажну посланицу; њу је наводно светитељ послао самом автократору Лаву, подстичући га да дође и без борбе загосподари градом Дамаском из кога одсуствоваше калиф. Ову клеветничку и измишљену посланицу Лав посла свом пријатељу, калифу Дамаска, Валиду (705-715), додавши и своје писмо у коме га уверава у љубав коју има према њему. Њу је показивао и тиме што му шаље посланицу написану руком Јована, из које се ван сваке сумње види да је Јован завереник против Валидовог калифата.

Примивши и прочитавши посланице, калиф поверова у приврженост Лавову и нареди, без даљег испитивања, да се одсече десна рука Јованова, која је написала наводну посланицу и да се, за пример свима, обеси на главном тргу Дамаска. Заповест је извршена одмах. Када се онај дан приклањао вечеру, свети Јован је замолио да му се да одсечена рука, пошто је већ извршена калифова заповест. Држећи левом руком одсечену десницу и спајајући је са телом, он се мољаше клечећи целу ноћ пред иконом Богородице. Он мољаше Пресвету Богородицу да га исцели да би наставио да пише о поштовању икона. После дуже молитве, уморан од бола и муке, он заспа на кратко. У сну он угледа Пресвету Богородицу живу на икони и чу где говори му да је исцељена рука, те да не треба више да се жалости. Само, треба да испуни оно што је обећао, тј. да настави да пише у заштиту светих икона. Свети Јован се пробуди и виде уистину да је рука његова здрава и да стоји на свом месту. Једино на оном месту где је била посеклина остаде као црвена нит, ради подсећања колико на страдање, толико и на чудо Пресвете Богородице. Због радости и благодарности према Богородици, свети Јован се потом постарао да на доњој левој страни иконе припоји сребрну руку, сличну одсеченој, у знак сећања на чудо које се догодило. Истог обичаја се до данас држе побожни и чудесно исцељени Хришћани који на свете иконе полажу различите златне или сребрне предмете на којима су представљени неки од исцељених делова људског тела. Икона је од тада добила име„Тројеручица”, будући да је свети Јован додао трећу, сребрну руку.

После овог чудесног исцелења, свети Јован одлучује да напусти свет и да се замонаши. Видевши га исцељеног, калиф је разумео дејство Божије силе и затражио опроштај за неправедну казну Јована, он му најзад даје дозволу да се удаљи из света.

Свети Јован напушта Сирију и одлази да монашки живот проходи у чувеној Лаври светог Саве Освећеног у Палестини. Поред њега је стално Добротворка његова, Пресвета „Тројеручица”. Поставши монах, он од других отаца у Лаври сазнаје да је свети Сава Освећени, пре свог блаженог упокојења (ВИ век), дао заповест да поред његовог гроба причврсте његову „патерицу”, тј. игумански штап. Он је прорекао да ће у будућности као поклоник у манастир доћи један царски син његовог имена, тј. Сава, и да ће, при његовом поклоњењу гробу, причвршћени штап пасти на земљу. Њему је Свети Сава Освећени заповедио да се као благослов да игумански штап заједно са иконом Богородице која је чувана у Лаври и која се звала „Млекопитатељница”. Знајући за наведена пророштва светог Саве, свети Јован Дамаскин је пре своје смрти оставио завештење да онај царски син као благослов узме и његову Богородицу „Тројеручицу”, заједно са игуманским штапом и иконом Богородице „Млекопитатељнице”.

После пет векова, 1217. године, у Лавру као прост монах, поклоник, долази царски син, свети Сава, из Манастира Хиландара. Док се он поклањао гробу истоименог светог Саве Освећеног, игумански штап је пао са свог места.

Изненађени, манастирски оци затражише да се обавесте о непознатом монаху-поклонику. Тако сазнаше да се зове Сава и да је царски син. Сумњајући, међутим, још увек и двоумећи се да ли да испуне завештење свог ктитора, светог Саве Освећеног, они вратише игумански штап на његово место и причврстише га. Следећег дана свети Сава се поклони и други пут пред гробом и игумански штап опет паде. Тако се разрешила свака сумња и монаси одмах светом Сави дадоше игумански штап, икону „Млекопитатељницу” и „Тројеручицу”. Опремљен овим троструким благословом, Свети Сава одлази из Палестине и враћа се на Свету Гору. У две келије у Кареји, које је сам подигао, он оставља игумански штап и икону „Млекопитатељнице”.

Игумански штап, тј. „патерицу” он је оставио у келији Преображења. Ова келија и до данас носи назив „Патерица”. Ту се чува игумански штап светог Саве Освећеног, прелепо дело уметничке вредности, урађено у слоновој кости. Икону Богородице „Млекопитатељнице” је, пак, оставио у келију светог Саве Освећеног, где је постојала пећина у којој се он повремено усамљивао ради безмолвија. Ова келија се налази у близини Цркве Протата Свете Горе и зове се Испосница (типикарница светог Саве). У испосници се држи посебан типик који је поставио свети Сава, нарочито за ову келију. Монах или монаси који живе у њој не треба да се занимају ничим другим осим молитвом за цео свет и да за дан и ноћ прочитају цео Псалтир, а у току једне седмице целокупно Четверојеванђеље. У испосници до данас постоји икона „Млекопитатељнице”, постављена с десне стране од Царских двери, тј. на Христово место, што је јединствен случај у целом Православљу.

Богородичину икону „Тројеручицу” свети Сава је донео са собом у Хиландар. То је први долазак „Тројеручице” у Хиландар. После тога, Свети Сава, као што је већ речено, бива рукоположен за архиепископа Србије (1219) и одлази са Свете Горе. „Тројеручица” остаје у Хиландару до 1347., дакле 100 и више година после престављања светог Саве (1235). Тада као посетилац на Свету Гору долази српски цар Душан. Након своје посете Хиландару, приликом одласка за Србију, он као благослов манастира узима икону „Тројеручице”. На тај начин Богородица „Тројеручица” одлази у Србију.

До краја XИВ века икона из непознатог разлога и на непознат начин прелази са двора цара Душана у власништво Манастира Студенице. Овај манастир, као и друге области Србије, почетком XВ века постаје мета напада турских освајача. Обавештени да Турци долазе ка манастиру монаси су се на брзину и журно постарали да спасу највредније драгоцености које су имали. Богородицу „Тројеручицу” су ставили и учврстили на самар једног магарета, које су пустили да иде куда га води воља Богородице. И уистину, вођено Пресветом Богородицом, магаре је прошло готово целу Србију и Македонију и дошло на Свету Гору. По заповести Богородице, оно се зауставило недалеко од Манастира Хиландара? Видевши и схвативши шта се догађа, манастирски оци похиташе и скинуше икону са леђа магарета које је одмах потом пало мртво. Ту где је дошло магаре са иконом, сазидано је поклоничко место у спомен на тај догађај. Сваке године се врши литија са иконом „Тројеручице” од манастира до тог места у знак сећања на долазак иконе. Тако је „Тројеручица” торжествено, са псалмопјенијем и кадом, свечано дошла и други пут у Манастир Хиландар. Ради велике почасти, монаси су је поставили на горње место у олтару саборне цркве Манастира Хиландара. Тосе догодило почетком XВ века.

Много касније, вероватно крајем XВ века, у манастиру се десио следећи догађај. Игуман манастира умире. Манастир се нашао у тешкој ситуацији у вези са избором новог игумана. Тадашњи многобројни монаси су припадали различитим националностима. Било је Срба, Грка, Бугара и Руса. Грци су предлагали Грка за игумана зато што се манастир налази у грчкој земљи. Срби су, опет, предлагали Србина игумана зато што су ктитори манастира били Срби и што је манастир био познат као српски. Бугари су, опет, били најбројнији у манастиру и захтевали свог игумана. На крају, и Руси су предлагали Руса игумана зато што је манастир тада дариван даровима и великим новчаним средствима из Русије. Пошто нису могли да се сагласе између себе, сама Пресвета Богородица решава проблем. У току једног вечерња јасно се чуо глас Богородице са иконе да је она игуманија манастира. Монаси су, свакако, чули глас, али му нису придали посебан значај. Када су другог дана дошли у Цркву ради јутрења, монаси угледаше икону на игуманском месту. Мислећи да је црквењак грешком изнео икону напоље, они је опет вратише у олтар. Међутим, следећег дана, на јутрењу опет видеше Богородицу на игуманском трону. Претпостављајући да је еклисиарх, из њима непознатих разлога, починитељ тог дела, монаси му одузеше кључеве од цркве, а врата сами лично закључаше после вечерње, уверивши се претходно да нико није остао скривен у цркви. Ујутро, пак, они исти отворише врата ради служења јутрења. Икона Богородице је опет била на игуманском месту. Тада су се коначно уверили да она сама тако хоће. Док су разговарали о ономе што се десило, у манастир је дошао један пустињак, свима познат по својим врлинама. Он их је обавестио да му се јавила Богородица и рекла да монасима манастира каже да од сада она сама постаје игуманија манастира и да они међусобно треба да се помире. Они више не треба да покушавају са избором Игумана, нити да померају икону са њеног игуманског места. Монаси су послушали вољу Пресвете Богородице. Од тада до данас нико је није померио са њеног места. Она се налази стално на игуманском трону, на месту игуманије. Од тада до данас сваки предстојник и духовни отац братства заузима друго место, са стране, поред иконе. Јереји и, уопште, сви монаси манастира праве поклоне пред њом као игуманијом манастира пре него што почну своје служење.

Тако је, дакле, Пресвета Богородица „Тројеручица” прихватила „палицу” Манастира Хиландара и постала његова „икона Заштитница”. Сви монаси који се налазе под њеним „игуманством” прихватају је као своју Мајку, Заштитницу и Утешитељку у различитим тешким ситуацијама које доноси монашки живот.

Икона „Тројеручице” је врло добро очувана стара икона Богородице и има изузетну изражајност. Лице Пресвете Богородице је толико благо и поглед њен толико мио да побуђује на умиљење оне који јој се поклањају. На икону је, ради заштите и благољепија постављен златни оков који има пет хиљада утиснутих скупоцених других каменова, као и друге вредне предмете које прилажу побожни поклоници или они који су доживели чудо од Богородице. Размере иконе су: 1,11 м. висина и 91 цм. ширина. Икона је литијска, тј. одсликана са обе стране. На њеној позадини се налази предивна византијска икона светог Николаја. Сваке године дванаестог (двадесет петог) јула свечано се врши њен празник. Свеноћна торжествена служба прославља част и чуда Пресвете Богородице „Тројеручице”

https://svetigora.com/ikona-presvete-bogorodice-trojerucica/

Чудотворна Рудна икона Богородице откривена је 1687. године у граду Рудњи (Могиљевске епархије) – по коме је и добила име.

Две године касније,1689. у Кијевско-печерски манастир ју је пренео локални свештеник, отац Василије.

Од 1712. године лик Пресвете Богородице остао је у кијевском Флоровском манастиру у Подилу, након уједињења са Кијево-печерским манастиром.

Двадесетих година прошлог века, чудотворна икона обложена прелепом ризом украшеном дијамантима нестала је, највероватније украдена из храма.

Сада се у Саборној цркви Вазнесења може поклонити копији ове чудотворне иконе.

Познато је доста поштованих копија чудотворне Рудне иконе Богородице. Међу њима је и древна икона насликана на платну, која се налазила у цркви Покрова Пресвете Богородице у граду Алешки, Харковске области.

Предање каже да ју је у границе Харкова донео око 1612. године извесни свештеник Петар Андрејев, који је дошао из Подољског краја, бежећи од прогона унијата.

Познате су биле и друге копије Рудне иконе Богородице – у селу Лубни, Лубенског округа Полтавске губерније, у селу Олишевка, Козелетског округа Черниговске губерније, у неким селима Ровне, Гродњенске и Витебске области.

Најпознатија копија је икона Пресвете Богородице која се налази у московској цркви Рођења Пресвете Богородице у Крилатском.

Према народном предању, преношеном од уста до уста, око средине 19. века, икону Богородице су пронашли сељаци села Крилатскоје, који су рано ујутру дошли до извора у јарузи, видећи Свети лик у трави. На месту пројаве иконе, подигнута је капела у име пројављене Рудне иконе, а њена копија постављена је у месну цркву Рођења Пресвете Богородице.

Познато је да су се и пре Октобарског преврата 1917. године становници Крилатског, на дан празника иконе 25. октобра, окупљали, организовали свеноћна бденија и литургије, обишли многе цркве у Москви са светињом и организовали дуге верске процесије.

Обновљена икона је предата настојатељу новоотворене цркве 1989. године, заузела је у њој своје заслужено место и постала позната по многим чудима, која су из ње произашла усрдним молитвама парохијана.

Године 1996. један од престола храма је освећен у част Рудне иконе Богородице. А данас, многи православни становници Москве долазе на дан прославе Рудне иконе Богородице, до извора, некада чудесно освећеног.

Спомен Рудне иконе Богородице празнује се 24. јула по новом односно 11. јула по старом календару. Постоји још један дан када се ова чудотворна икона празнује, а то је 25. октобар по новом, односно 12. октобар по старом календару.

Чуда

Пред овим образом молимо се за исцељење од различитих недуга, као и од тешких и сложених животних околоности.

Тропар глас 5.

К Богородици приљежно увек притецимо, грешни К Богородици приљежно увек притецимо, грешни и смирени, и припаднимо, к покајању, зовући из дубине душе: Владичице, помози, нам милосрђем, искајући, гинемо од мноштва прегрешенија, не одврати Твоје слуге о Себе, Јер у Тебе једину наду имамо.

Молитва

Пресвета Дјево Владичице Богородице, милост Христа мојега, обитавалиште Пресветога и Животворнаго Духа, надо свих светих слугу, свето огледало светлости Божије, светињо Ангела и Архангела, Теби, припадамо, усрдно молећи се: умоли Сина Својега и Бога мојега, да отпусти свако прегрешеније, вољно и невољно, избави ме од свих налета ђаволских. Јер Си ти Владичице, мога пада избављење, простри Богоносне Своје руке и извуци ме из дубина греховних и подај ми, рабу Твојему (име), како би свагда угодно Сину Твојему и Богу мојему творила, Слава Њему са Безначалним Његовим Оцем и Пресветим и Благим и Животворјашчим Његовим Духом сада и увек и у векове векова. Амин.

https://mitropolija.com/2022/07/24/cudotvorne-ikone-majke-bozije-rudnenska/

Ових дана, молитва нам је потребна више него икада. Потребно је да се сјединимо са Христом, да окусимо радост и благодат Његовог присуства, да засладимо горчину наших страхова, да смиримо наше узнемирене умове од толико негативних информација пуних панике.

Дакле, ако још нисмо направили мирно склониште у свом дому, учинимо то сада. То је оно што нам треба. Простор у нашем дому где се можемо одморити, где можемо да ћутимо, да обновимо своју уморну душу.

Потребно нам је пар икона, мало тамјана и свећа да нас подсети на светлост коју имамо у себи, без обзира на наше грешке и грехе. Ту, у нашем уточишту, можемо се молити, док сви почивају, уз молитвеник, изговарање вечерње или Богородичине молитве, молитве светитељу према коме осећамо нарочиту блискост. Можемо полако и мирно изговарати Исусову молитву . То је најслађа молитва.

А можемо пребивати и у потпуној тишини, само присутни пред Њим.

Можете прочитати и нешто што ће вам дати снагу, смиреност и позитивност. Изоставите тешке текстове ових дана. Ово није време за размишљање. Наш нервни систем треба храну да би издржао, а то је мир и тишина ума.

Можете да слушате музику, све док вас она опушта. Знајте да све може постати молитва, докле год идете ка Њему.

И не заборавите, - ако сте ви добро, биће добро и други око вас. Ако имате светлост, понудићете је другима. Ако нађете мир у себи, онда ће  они око вас смирити немир својих умова.

Ако желиш да тама нестане, постани светлост...

о. Хараламбос Пападопулос

facebook.com/p.libyos

Ето, идеш код лекара који ти непрестано преписује лекове. Ти их узимаш, али твоје здравље се не побољшава. У неком тренутку престајеш да идеш код тог лекара, још му и говориш да две године долазиш код њега, пијеш лекове, али се нажалост не осећаш боље. Треба мењати или лекара или лекове. Нико неће бити толико наиван да иде код лекара који говори: „Ви сте заиста болесни, преписаћу вам лекове, али ћете се осетити боље тек када умрете! Након смрти ваше стање ће се побољшати!“

Црква се пореди са таквим лекаром, када долазиш у Њу и говоре ти да треба да чуваш заповести Божије, да чиниш све што ти каже свештеник, а када умреш бићеш у рају. Хвала лепо! Такву глупост човек не може да прихвати. Нема таквих будала које ће цео живот испуњавати све те прописе са надом да буду у рају након смрти. А шта ако нема раја? Шта ћемо тада? Зар није наиван човек који верује у нешто што не може да додирне? Не знам како ви, али ја никада не бих почео да следим такав начин живота и чекам смрт, само да бих видео да ли сам правилно живео 80 година или не.

Па шта је дакле Црква? Црква је живот искуства, искуство вечног живота, који почиње у овом животу и прелази у вечно Царство Божије. Када служимо свету Литургију, говоримо: „Тело Христово примите, Источника бесмртности узмите“. Сада, сада ми узимамо бесмртни Христов живот, а не након смрти.

Не можемо говорити другима: „Добићеш након смрти“, јер то звучи помало исламски: „Чини како је написано у Курану, и када одеш у рај, моћи ћеш да се наслађујеш храном и пићем!“- А зар не могу ја сада да се наслађујем храном и пићем, а када умрем видећемо шта ће бити?

Тако ће ти и човек који је упознат само са религиозном идеологијом, рећи: „Ти си будала! Живот је пред тобом: живи, ради шта хоћеш! Попови и монаси те само заглупљују! А када остариш до 80 година и ништа више не можеш да радиш, онда иди у цркву. Са тобом нешто није у реду, треба да одеш до психијатра“, итд. Такав човек не може да разуме зашто млади људе живе духовним животом…

Када човек гледа на Цркву као на идеологију, он не може да разуме да се живот верних заснива на искуству. За њега је то безумље. За њега је Црква безумље. А Светитељи су за њега безумни, јер су чинили апсурдне ствари. Ево на пример, свети Неофит Затворник. Када је имао 24 година, затворио се у пећину и живео у њој 60 година. Зар то није безумље? Како можеш логички да објасниш оно што је учинио? Како ћеш објаснити логички оно што су урадили мученици, подвижници, отшелници, пустињаци? Никако.

Навешћу вам пример из живота Светог Георгија. Он је претрпео изузетно много мучења. Био је млад човек. Војник. Принуђивали су га да се одрекне Христа. Није се одрекао. Мучили су га. Обукли су га у усијане гвоздене сандале са ексерима унутра. Сандале су се зацрвенеле од крви. Привезали су га за коња тако да је морао да трчи за њим. Али у Житију је речено да је трчао тако брзо да је чак претекао коња. И притом је говорио: „Трчи, Георгије, да примиш награду од Господа“. Он је био испуњен таквом пламеном љубављу у срцу, да није осећао како горе његове ноге.

Када сам то прочитао први пут нисам веровао. Али сам касније видео слично сопственим очима. На Светој Гори живео је један старац – отац Сергије. Био је сиромашан, пустињак. Подвизавао се у Иверском скиту. Од тог места до Кареје треба ићи скоро два сата. Пут је тежак: шума, планине. А зими је снег досезао до висине од четири метара. Тада сам био вратар у манастиру. Увек смо остављали нешто за путнике: хлеб, лук, сир, чај. Отац Сергије је пролазио поред нас када би ишао у Кареју или обратно. И зими и лети носио је некакве каљаче. Имао је бодар глас. Увек је имао велики џак на леђима. Лице мокро од зноја. У џаку се могло наћи до 60 килограма товара. Отац Сергије је ишао у Кареју једном или два пута недељно, сакупљајући храну и неопходне ствари за све оце који су живели недалеко од њега. Питао сам га како успева, да ли му помаже неко. Одговорио ми је: „Не, благословени. Нема потребе. Идем сам.“ Увек је био весео, шалио се. Био је изразито облагодаћен човек. Када је умро дошли смо да га припремимо за сахрану. И када смо му скинули каљаче – нећете веровати – тамо где су пете, све је било одрано! Није било меса! Да ли можете да представите то себи?

Идући два пута недељно у Кареју, увек је био натоварен, али се никада није жалио. А ми смо га по незнању питали: „Где идеш, у Кареју? Донеси и мени хлеба!“ Он би одговарао: „Донећу благословени човече! Када би га неко сусрео на путу и замолио да му донесе нешто из Кареје, он би се сложио. Његове ноге су међутим биле у таквом стању да уопште није могао да се креће. Тада сам се сетио Светог Георгија. И рекао себи да тако нешто може бити јер постоје људи који имају у себи тако велики пламен благодати и љубави да осећање љубави побеђује чак и саму човекову природу.

То је величина Цркве – када се силом љубави Божије савлађује људска природа и човек чини натприродне ствари, које људи, који су ван Цркве, не могу да схвате. Не прихватају. Сматрају немогућим, смешним, болесним, лажним. Међутим у Цркви то постаје могуће јер постоји вера – „супротност“ разума, која није теоретска и интелектуална, већ представља животно искуство – највеће искуство које човек може да стекне.

Митрополит Атанасије Лимасолски

https://www.facebook.com/serafim.petkovic.1

Основатељ и отац монаштва у Русији. Рођен у малом месту Љубечублизу Чернигова, и рано оставио своју домовину и отишао у св. Гору, где се замонашио и подвизавао у манастиру Есфигмену. Према неком небесном јављању игуман га упути у Русију, да тамо ствара монаштво. Он изабра једну пештеру код Кијева. Када се око њега сабраше желатељи монашког живота, тада им он постави за игумана Теодосија, а он остаупештери као безмолвник. Божјим благословом манастир се разрасте и постаде матицом монаштва руског.

Преподобни Антоније Печерски је имао велика искушења, без којих и нема спасења. Знао је овај мудри човека како да изађе на крај са свим злим и непријатељски настројеним људима. Било је их је много, а нарочито оних који су својом злобом и оговарањем покушавали да науде овом храбром војнику Христовом. Антоније их је побеђивао својом кротошћу, смирењем и молитвом. И злобни људи и демони нису могли да му науде и нашкоде, јер Бог чува своје верно чадо. Иамо је велике дарове, а нарочито дар прозорљивости и исцелења свих болести и недуга.

Молитвама преподобног оца Антонија кијево-печерског, Господе Исусе Христе, спаси нас!

https://svetisimeon.org/serb/?p=6087

„Црква је пре свега Црква, а то значи заједница. Индивидуална, самостална побожност је и те како важна и потребна, али она мора бити укључена и у побожност заједнице. Дакле, мора бити у сагласју, како су говорили Васељенски Сабори, са свима светима“, поручио је Његова Светост Патријарх српски г. Порфирије на инстаграму и додао: „Индивидуална вера је, другим речима, вера по личном надахнућу и она може бити оваква и онаква. То што је Црква - Црква, еклисиа, значи да је она сабор, заједница. То ни на који начин не укида личну слободу, таленте и дарове. У данашњем модерном свету нема потребе да се ажурира вера већ је можда потребније да се вера открије у свом аутентичном, изворном значењу и смислу. Ми не треба да ауторитете у Цркви доживљавамо као власнике вере и као власнике наших појединачних живота. Црква је организам у којој свако има своје место. Свештеници и епископи постоје да би у име народа приносили жртву, али у име народа, у име заједнице, не у своје лично име. Епископи и свештеници не постоје без народа. Али, и народу је потребан свештеник. На крају крајева, сваки је човек на неки начин свештеник зато што своје место на коме живи треба да учини светим, да то учини својим животом у врлини“.

Извор: porfirije_patrijarh

Пред иконом Богородице Казанске моли се за просветљење и лечење слепих очију и очних болести, за избављење у тешким временима, за лечење свих слабости организма, очување Руске државе. Управо овом иконом обично благосиљају младенце пред брак, управо њу постављају изнад дечијих креветића, како би кротки лик Богородице с љубављу гледао на младе хришћане.

МОЛИТВА ПРЕСВЕТОЈ БОГОРОДИЦИ КАЗАНСКОЈ

О, Пресвета, Госпођо Владичице, Богородице! Са страхом, вером и љубављу припадајући часној икони Твојој, Тебе молимо: не одврати лица Свог од ониx који прибегавају Теби. Умоли, милосрдна Мати, Сина Твог и Бога Нашег, Господа Исуса Христа, да сачува у миру земљу нашу, да Цркву Своју Свету сачува непоколебљивом од сваке безбожности, јереси и раскола. Јер немамо друге помоћи, немамо друге наде осим Тебе, Пречиста Дево: Ти си хришћанима свесилна Помоћница и 3аступница. Све оне који Ти се с вером моле избави од греховног пада, од замки злих људи, од свих искушења, од мука, невољa и од напрасне смрти; даруј нам дух скрушености, смирење срца, чистоту помисли, исправљење греховног живота и опроштај грехова, да се сви захвално опевајући величину Твоју, удостојимо Небеског Царства и тамо са свима светима прославимо пречасно и величанствено Име, Оца и Сина и Светога Духа. Амин.

https://www.facebook.com/volimpravoslavlje888/

Као што знамо, ђаво је у стању да изопачи сваки добар подухват. И Јуда је упао управо у такву замку. Јеванђеље нам каже да је Јуда са собом носио кутију за милостињу. Другим речима, у првој хришћанској заједници бавио се добротворним радом. Наравно, доброчинство је једна од дужности хришћанина. Али и овде постоје "замке".

Подсетимо се како је Јуда реаговао на покајничку блудницу која је разбила сасуд скупоценим мирисом да би помазала ноге Спаситељу, не обазирући се на женино искрено покајање, на преображење њене душе, усредсредио се на материјално: «…Зашто се ово миро не продаде за триста динара и не даде сиромасима?» (Jн 12,5).

Односно, Јуда је сматрао да ни Христос ни други апостоли, али је он сам боље знао како правилно давати милостињу.

И у наше време се суочавамо са истим проблемом, када су неки људи који се баве доброчинством или другим активним радом у искушењу да себе сматрају супериорнијим од других радника Цркве, чак и од свештенства. И то се дешава чак и међу појединим свештеницима. Заборављајући да је служба Престола једна од најважнијих ствари, они желе да се баве „правим“ активностима. Неки људи на овај начин покушавају да надокнаде недостатак духовности.

И ако у овој фази свештеник не почне критичније да размишља – о себи, о својим мотивацијама итд., све постаје веома лоше. Најпре почиње самоуздизање над својим сабратом свештенством, који се бави „не баш корисним“ послом, затим долази до погрдног односа према јерархији, а потом и према самој сопственој Цркви. А онда, по правилу, долази до Јудиног пута издаје, пута до раскола. А све је почело сасвим невино, племенито и побожно.

Што се тиче Јуде, можемо рећи да он, наравно, није био издајник од самог почетка.

Самоуображеност, узвишеност изнад других учинили су га издајником. И тек тада су се придружиле и друге страсти, укључујући и љубав према новцу. Његов даљи пут је познат: издаја, закаснело покајање без покајања, очајање и самоубиство.

Хришћанин увек треба да буде пажљив према својим мислима, посебно ако се бави неким важним корисним послом. Jер таква активност је мрска Сатани, и он ће уложити све напоре да пут праведника усмери ка уништењу. Ако не савладамо себе, не истражимо праву позадину својих поступака, не очистимо своју душу покајањем, постајемо беспомоћни пред злом. И никаква добра дела сама по себи неће нам помоћи. Ово је важно заувек запамтити.

https://pravlife.org/sr/content/mitr-antonije-pakanich-kako-ne-postati-juda