Велики српски светитељ савременог доба, монах Јустин Ћелијски, писао је : „Дан Духа Светога, који је почео на дан Свете Педесетнице, непрекидно се наставља у Цркви неисказаном пуноћом свих Божанских дарова и животворних сила (видети Дела 10,44-48, 11: 15-16,15:8–9, 19:6). Све се у Цркви врши Духом Светим: и најмање и највеће“. То је оно што је Црква.

Православни катихизис Светог Филарета (Дроздова) даје следећу дефиницију Цркве: „Црква је богоустановљено друштво људи уједињених православном вером, законом Божијим, јерархијом и Тајнама.

А у деветом делу „Символа вере“ говори се о особинама Цркве: „Верујем... у једну Свету, Саборну и Апостолску Цркву“.

Свети првоврховни апостол Павле за Цркву каже следеће: „А ви сте тело Христово, и поједини удови“ (1. Кор. 12, 27). И опет: „Жене, покоравајте се својим мужевима као Господу, јер је муж глава жени, као што је Христос глава Цркве, а Он је и Спаситељ тела. Али као што се Црква покорава Христу, тако се и жене у свему покоравају својим мужевима. Мужеви, волите своје жене, као што је и Христос волео Цркву и предао Себе за њу да је освети, очистивши је водом кроз реч; да је представи као славну Цркву, без мрље, или бора, или било чега

сличног, да буде света и неоскрнављена.

Тако мужеви треба да воле своје жене као своја тела: ко воли своју жену, воли себе. Јер нико никада није мрзео своје тело, него га храни и греје, као што Господ чини за Цркву, јер смо удови тела Његовог, од тела Његовог и од костију Његових. Зато ће човек оставити оца и мајку и прилепити се уз своју жену, и биће двоје једно тело. Ова мистерија је велика; Ја говорим у односу на Христа и на Цркву“ (Еф. 5,22–32).

Све наведено је, наравно, засновано на величанственим, тријумфалним и победоносним речима Господа нашег Исуса.

„Али Симон Петар одговарајући рече: Ти си Христос, Син Бога живога. Тада Исус одговори и рече му: Благословен си Симоне, сине Јонин, јер ти то не открише тело и крв, него Отац мој који је на небесима; а ја ти кажем: ти си Петар („камен“ са грчког – прим.), и на овој стени сазидаћу Цркву Своју, и врата пакла неће је надвладати; И даћу вам кључеве Царства небеског: што год свежете на земљи биће свезано на небу, и што год разрешите на земљи биће разрешено на небу“ (Матеј 16:16-19).

Односно, Сам Бог је рекао да ће Црква победити и као лађа одвести Своју верну децу у блажени рај. Па зашто је толика неслога у Цркви? Расколи, јереси, разни сукоби и неспоразуми међу људима?

Прво, Сатана са страшном мржњом устаје против Цркве Божије, покушавајући да отргне православне хришћане од Ње и одвуче их у пакао. Потврда ових речи налази се у новозаветној књизи Светог апостола и јеванђелисте Јована Богослова „Откривење“, у дванаестој глави. „И разбесне се змај на жену своју, и оде да зарати са осталим потомством својим, који држе заповести Божије и имају сведочанство Исуса Христа“ (Откр. 12:17).

Зато се и земаљска Црква назива ратоборном Црквом – борбом против греха и сатане. А Небеска Црква је већ Тријумфална Црква, Победоносна Црква. Зато је овде, у земаљској Цркви, све тако компликовано. Још увек смо у рату са грехом. Падамо и устајемо, па падамо и опет устајемо.

У молитвама парастоса за православног хришћанина, где се Црква посебно дубоко и снажно моли за опроштај грехова упокојеног, који стоји на граници раја или пакла на приватном Страшном суду пред својим Богом, постоје такве речи: „Сваки грех учињен од њега [или: ње] речју, или делом, или мишљу, као добри и човекољубиви Бог, опрости. Јер нема човека који би живео, а не грешио, јер си само Ти без греха, Твоја правда је правда заувек и Твоја реч је истина.”

Сви смо ми грешници. Свако има своју централну страст. Свако пада и устаје у покајању много пута на дан. Господ је ово дозволио јер му не требају роботи, које Он својом силом може учинити праведним у трен ока. Потребни су му појединци са слободном вољом, који су добровољно, чистог срца и свом душом одани доброти, одани Њему. А ово није толико стање колико пут. Кретање ка Богу уз падове и успоне. И сви идемо овим путем.

Свако од нас има свој централни грех. Свако има понос и сујету. Неко је пијанац. Неко воли новац. Неко је у заблуди. Неко има раздражљивост и бес итд. И свако се бори са својим страстима. И сви падају, јер нема човека који би живео и не грешио.

Али Господ пази на његово срце. И спасилачки тим који се састоји од Пресвете Богородице, светих и анђела, помаже му. Главно је да или хода, или пузи, или лежи бар главом према лађи Цркве, крећући се ка Царству Небеском. Ако постоји овај правац у људском срцу, онда ће Господ сигурно помоћи.

А Црква је и даље друштво покајаних грешника, који се пробијају ка своме Богу. И на овом путу они падају и дижу се као и ти. Запамти ово.

И поред раздора и сукоба, Отац Небески који нас неизмерно воли, васпитава свакога од нас и све заједно и благо, побожно, пожртвовано, служећи свакоме од нас, води ка спасењу.

И ти, нежно, с поштовањем, пожртвовано, с љубављу, помози грешнику да устане. Јер, сутра и ти можеш пасти. И неко ће ти помоћи.

Протојереј Андреј Чиженко

https://pravlife.org/sr/content/ako-je-crkva-sveta-i-nepobediva-zashto-onda-u-njoj-postoje-nesloge

Сваки пут када чујемо о убици или силоватељу деце, доживљавамо страх и ужас. Ужас због онога што, биће звано човек, на крају може достићи. Колико пакла може бити у људској души?

Али, то је човек. Створење способно за највеће добро и највеће зло, најлепше и најхеројскије дело али и најстрашнији злочин. У нама је битка у којој се наше постојање свакодневно бори између светлости и таме. Ништа не помаже ако пола друштва другу половину стави у затвор. Никаква казна, ма колико строга, није спречила ментално поремећене људе да почине злочин. Никаква казна не зауставља мрачни чин који почиње из дубина нашег личног пакла, јер злочин није ствар ума већ рањене психе. То не значи да држава не треба строго да кажњава таква дела. Напротив, мора бити немилосрдна. Али, ово не решава наизглед велики проблем.

Све почиње од породице. Из трауматских искустава. Захтевна питања потресају нашу крхку сигурност.

Да ли смо сви способни за родитељство?

Да ли је тачно да сви родитељи безусловно воле своју децу?

Зашто онда постоје очигледне злоупотребе?

Зашто онда цео живот трчимо код духовника и психолога да бисмо се ослободили тешких сенки својих родитеља?

Ми манипулишемо својом децом да бисмо испунили наше емоционалне празнине, одсуство смисла, да казнимо свог мужа или жену, да угланцамо прозор нашег друштвеног успеха. Видимо нашу децу као продужетак нашег ега.

Постоји ли нека институција или организација контролише оне који имају децу?

Ко надледа пар, који је усвојио дете прошавши хиљаду провера, да ли га исправно подиже?

Да ли сви имају дар родитељства? Да ли знају како да васпитавају дете? Да ли их неко обучава?

Не тражимо савршенство. Тражимо нормалност. Нико није савршен родитељ, али је потребан ментални склад и равнотежа.

Да ли су сви за брак?

Да ли може свако да живи у заједници са другим људским бићем, а да не манипулише њиме или га  злоставља?

Ко нас учи уметности живљења?

Насиље и злочин се не дешавају тек тако, већ се гаје у нашим домовима. Све док се кријемо од наше таме, она ће нас гушити. Све док негирамо наше сенке, оне ће постати дубока ноћ. Све док се претварамо да смо анђели, бићемо ђаволи.

Што више “рекламирамо” своју срећу, више ће наша несрећа вриштати. Колико год сакривали рану, она ће мирисати на покварено месо.

Решење је једно - да исцељујућом храброшћу гледамо у нашу таму док не постане светлост.

Не венчавамо се зато што „морамо“, већ зато што волимо да са неким делимо живот и заједницу љубави. Не венчавамо се да бисмо успели јер тада ћемо сигурно пропасти. Не венчавамо се да бисмо постали срећни, већ смо срећни и женимо се. Имамо радост и делимо је.

Не удајем се јер не могу без другог, јер не желим да живим без другог. Други није мој терапеут већ мој животни партнер. Деца сама по себи не доносе срећу, већ им ја дајем срећно животно искуство.

Човек, ако хоће, може да остане слободан од својих рана. Заволимо светлост и не скривајмо се у мраку својих рана. Са храброшћу и јунаштвом гледајмо у нашу таму јер само тако она може постати светлост. Да би пакао постао рај морате га пољубити.

о. Пападопулос

https://www.facebook.com/p.libyos

У људском разумевању, ово је делимично тачно, али у Божанском је таква идеја нетачна.

Љубав је строжа и виша од доброте. Она је непристрасна и нелицемерна. Љубав је највиша правда – Бог.

Бог је створио човека. И Он безусловно воли Своју творевину, Он је не сажаљева, затварајући очи на недостатке и несавршености, наиме, Он воли свом снагом Својом. А ова љубав је креативна. Изједначава недостатке и кривине, приближава их идеалу.

Љубав Створитеља се изражава у жељи за сталним усавршавањем Његове творевине, у постизању замишљене слике. Jер Господ сваког од нас води у ону врсту, стање, које одговара Његовој замисли о нама. Он се према сваком човеку односи као што се уметник односи према свом главном делу.

Нико осим Бога не зна шта је најбоље за нас. Он једини познаје нашу првобитну слику и трансформише нас, поравнавајући и исправљајући, сецкајући и подрезујући. И често су ове промене мучне и болне. Али они су потребни човеку, без њих ће његов живот изгубити смисао.

Већини људи је изузетно тешко да схвати ову стваралачку снагу – љубав самог Творца. Али само Божанска љубав доноси добро човеку, јер „не мисли на зло“ (1. Кор. 13:5). Дакле, то је љубав без икакве рачунице за личну корист. И само Бог то може. Он је Извор љубави.

https://pravlife.org/sr/content/mitropolit-antonije-pakanich-ljubav-je-strozha-i-visha-od-dobrote

У Академији знања у Будви, 4. новембра 2022, у организацији СПЦО Будва, отац Милош Весин је одржао предавање на тему ”Шта ми очекујемо од наше вјере, а шта она од нас”. На самом почетку, отац Александар Лекић је поздравио госта и све присутне, указујући на повезаност ријечи ”предавање” и ”предање”, а то је свештена ствар предавања знања, наслеђа. ”Један од оних који представљају праву ризницу предања, онај ко има шта да нам каже и шта да нам преда, то је наш гост, прота Милош Весин”, рекао је отац Александар и позвао све присутне да искористе прилику и поставе питања уваженом госту.

Прота Милош Весин је поздравио све присутне, захвалио на позиву и истакао да је ово његово треће гостовање у Будви. Пренио је поздраве и изразе захвалности прије свега, оцу Рафаилу, игуману манастира Подмаине, који је недавно одржао предавање на позив Владике Лонгина, а о коме се још увијек прича. Отац Милош је своје предавање почео ријечима о дјелотворности вјере, кроз примјер плодова вјере блаженопочившег Митрополита Амфилохија, којме је Бог дао многобројно духовно потимство, као и праоцу Аврааму.

https://mitropolija.com/2022/11/05/otac-milos-vesin-sta-mi-ocekujemo-od-nase-vjere-a-sta-ona-od-nas-video/

Сваки пут када читам Библију, стичем утисак да je Бог често бираo људе, који нису били најбоља деца свог времена, да пошаљу поруку, да доврше план, да манифестују Његову славу.

Не само да су били грешници, јер смо сви ми грешници, већ су били и на маргинама друштва у коме су живели. Проститутке, сиромашни и презрени, сви непожељни у друштву били су блиски Њему. Не заборавимо да је једна од највећих оптужби, које су фарисеји упутили Христу, била да се дружи са свим маргинализованима.

У Јеванђељу Христос започиње разговор са једном таквом женом.  Упутити јавно речи жени, негде на пустом месту, то је био преседан. Али Христа није било брига шта људи говоре, нису га интересовала њихова веровања и схватања, њега је једино занимала Његова мисија.

Дакле, Христос игнорише ум света да би спасио постојање. Он то није урадио само тада. Он то увек ради. Да би вас приближио Себи, Он ће оставити по страни све оне који стоје на путу сусрета са Њим.

Ова жена је жедна и одлази у врелини поднева да сипа воду из Јаковљевог бунара. Изашла је када није било људи јер су је коментарисали, оптуживали и шамарали очима и речима. Речи често боле више од ножа.

Христос види њену жеђ, види оно што ми не видимо, да се иза таме њених грехова крије жеђ за истином и светлошћу. Будите опрезни, јер много пута у позадини наших грехова, грешака и неуспеха ми у ствари тражимо Бога. Тражимо савршенство, истину и светлост, али на погрешном месту и посебно на погрешан начин.

Христос види њену душу и зато јој се открива. Она се не држи чврсто својих грехова ни свог мрачног живота, зна да јој је срце светло. Зато је Он бира за своју мисионарку. И долазимо до нашег почетног питања. Зар није Христос могао да изабере скромне, достојанствене и моралне жене да им подари своју благодат ? Могао је, али  нешто му је ту сметало. Сметала му је њихова самодовољност. Лажна самодовољност врлине. То што су се осећале испуњено.  Где улази светлост када не дозвољавате да се виде ваше пукотине? Како доћи код лекара и прогласити се здравим?

Самарићанка је имала пукотине. Страсти, грех и злоба света су је исцрпели. Она је уморна, и тек када смо уморни од лажи света, можемо се одморити у наручју Христовом.

Христос је могао изабрати „скромну“ и „моралну“ даму да је претвори у своју мисионарку. Али није. Хтео је да се открије сила и слава Духа Светога. Односно, како Он наше страсти и слабости узима и претвара их у дарове и врлине, како блудницу чини чистом, разбојника исповедником, прогонитеља апостолом, болесног јаким, тамног светлим. Тада се наша рационалност разбија и ми узвикујемо - Како је велики Бог наш !

о. Хараламбос Пападопулос

facebook.com/p.libyos

Када говоримо о хришћанству као о религији чуда, онда, пре свега, мислимо на главно чудо – Васкрсење Христово и сав Његов искупитељски подвиг. Без Спаситеља не може бити хришћанства. Он је темељ и Он је крајњи циљ живота сваког хришћанина. Али сви смо ми људи, па грешимо, а цена тога може бити прилично висока. У почетку, погрешно постављање приоритета у духовном животу може чак довести до губитка вере, а улога чуда овде није последња.

Тачније, проблем, наравно, није у самом чуду, већ у човеку. Више пута сам био сведок како су људи долазили у Цркву управо ради чуда. Нису тражили смисао живота нису тражили вечност, нису тражили Бога, чекали су чудо. Некада су то биле прилично трагичне ситуације када је неко од блиских рођака био тешко болестан, а понекад је човек само желео неку врсту потреса, нешто необично што би узбудило машту и фантазију.

Сви разумемо да Бог није мађионичар и да неће учинити ништа необично да забави особу којој Он, углавном, није потребан. У првом случају, када нема чуда оздрављења и болесни рођак умре, људи често напуштају Цркву. Они не поричу стварност Бога, иако се речима могу поставити као атеисти, али често стварају дубоку огорченост против Њега и целог света. Све њихове молитве, пост, па и учешће у Светим Тајнама били су усмерени ка једном циљу – очувању живота вољене особе. Да, ово није лоше, али колико год да волимо некога, овоземаљски живот не може имати апсолутну самодовољну вредност. Ако таквој особи уопште није потребан Бог, или боље речено, потребан је само за испуњење жеља, иако је веома побожан, зашто би онда Господ испуњавао његове захтеве? Бог није Аладин - дух који се може призвати трљањем лампе у потребно време. Он је милостив, али је праведан, Он је оличење љубави, али је и љубоморан. Подсетимо се Христових речи: „Ко воли оца или матер више од мене, није Мене достојан; и ко љуби сина или кћер више од мене, није мене достојан“ (Матеј 10:37). Или следеће: „Нико ко стави руку на плуг и осврне се уназад није достојан за Царство Божије“ (Лк. 9:62). Као што видите, Господ не трпи подмере и полумере. Ако човек очекује да му се испуне само његови захтеви од стране Бога, онда Му даје само најмањи и најнезначајнији део себе, а то нам не приличи, не зато што је Он некакав себични деспот, већ зато што нас толико воли да смо му потпуно потребни. Није тајна да су сви људи болесни од греха, али ако сте исцељени, онда ћете бити потпуно излечени. Дај Богу руку и Он ће желети да вас узме целе. Ако се лечи, онда се лечи до краја, иначе нема смисла у лечењу. Само у овом случају може бити места за чудо. Бог неће чинити чуда ради забаве. Свако право чудо треба да има одређену сврху, да служи као оруђе за јачање вере, а не за њено уништење.

Што се тиче другог примера, када човек у Цркви тражи чуда, чиме негде чак и несвесно храни сопствену машту, тада настаје ситуација још опаснија него у првом случају. Ако хришћанин у трагичним околностима може све да превазиђе  и да се временом промени, код трагача за „триковима“ промена је много мање вероватна. И све зато што га не боли. Бол је та која нас покреће. Од ње постаје страшно непријатно, што нас тера да тражимо начине за њено превазилажење или да се бар научимо стрпљењу. За особу која тражи чуда, овај проблем уопште није вредан тога. Такав хришћанин ће активно читати разне православне мемоаре, приче о чудима, али ће Свето Писмо бити у запећку са лепим слојем прашине. Биће спреман да стално иде на ходочашћа, али ретко прилази Чаши. Прочитаће мноштво акатиста, али никада неће искрено разговарати са Богом. Трагалац чуда није у стању да рационално сагледа ни своје духовно искуство, ни духовно искуство светаца. Чак је и само хришћанство у њему површно.

Најстрашније у овој ситуацији је да, ако тражимо чуда у Цркви а не Христа, сигурно ћемо их наћи, јер непријатељ људског рода не спава и зна да прави трикове, али такве, да се не могу одмах разликовати од правог чуда. Довољно је подсетити се искушења св. Симеона Богослова, Св.Никите Новгородског, Св. Силуана Атонског и многих других светитеља. Визија светлости, појава анђела, па чак и самог Христа, може бити варљива јер „сам сатана узима лик анђела светлости, и стога није велика ствар ако и његове слуге поприме обличје слуга праведности“ ( 2. Кор. 11:14–15). Ако неки свети подвижници нису могли да избегну овакво искушење, онда се тим више не треба шалити са тим. Чак и ако трагалац за чудима не падне у прелест, сигурно ће доћи тренутак када ће његова пољуљана вера бити обухваћена таквим испитом коме се никако неће моћи одупрети – ово је кућа саграђена на песку (Мт. 7,26). -27).

Јеванђелска прича је почела чудом Оваплоћења Сина Божијег. И данас се у Цркви дешавају чуда. Али, чини ми се да њихов значај и интензитет постепено опадају. Време боравка Сина Божијег на земљи било је посебно, јединствено, испуњено невероватним догађајима: од претварања воде у вино до васкрсења мртвих. Данас је заправо све мање хришћана, а они који постоје, увелико су изгубили своју „сланост“. Живимо у прилично узнемирујућем и тешком времену, стога је важна способност да се види Промисао Божији. Чудо не мора да буде очигледно, као муња на небу. Много је више чуда у обичном току живота. То су људи који су нам послати у право време, изненадни догађаји који радикално мењају правац земаљског пута, мисли које су дошле „ниоткуда“ и решења насталих проблема. Видимо како се брзо и веома нагло мења свет око нас.

Главно чудо, за нас хришћане данас, треба да буде способност да живимо са потпуним поверењем у Бога, Онога Који вас никада неће изневерити, издати и осрамотити, и положити све наде на Њега .

Протојереј Владимир Долгих

https://pravlife.org/sr/content/kako-chuda-mogu-unishtiti-veru

Задушнице су дан посвећен молитвама за покој душа наших преминулих сродника. У Цркви се увек молимо како за живе тако и за оне који су се упокојили, који су у Богу живи, јер Господ Исус Христос је Бог живих, сви су у Њему живи и они који су у овом свету и они који су већ у наручју Божијем.

У току године више пута свенародно обављамо задушнице, а сваке суботе, поред осталих служби, служи се и служба за упокојене. Али није само субота дан посвећен молитвама за покојне, јер се у Цркви увек молимо како за живе, тако и за упокојене. То је потпуно у сагласности са нашом вером и са Јеванђељем, јер Господ наш Исус Христос је разапет на Велики петак, а на Велику суботу је почивао у гробу, и та субота је основа сваке суботе. У дан недељни Господ је васкрсао и однeо победу над смрћу, даровавши свима нама нови живот, нову заједницу, ново заједништво са Богом и једних са другима. Православни хришћани, ако су у прилици, сваке суботе треба да дођу у цркву, запале свећу и у молитвама се сете својих покојних сродника.

Веома је важно да се заједно помолимо Богу за све, да освештамо жито у спомен на оне који су преминули у благочестивој вери православној. Важно је за оне који су отишли од нас. Њима су потребне наше молитве, а такође, њихове молитве су потребне нама. Треба да знамо да се и они моле пред лицем Божијим. Они су добили слободу да се моле Господу, а ми се надамо да ће за све оне који су крштени, који су са вером живели, који су живели у страху Божијем, Господ наћи места у Царству небеском.

Митровданске задушнице после оних пролећних, задушница пред Васкршњи пост, имају највећи значај. Код нас се и на Видовдан врше посебни помени за наше претке, као и на михољске задушнице, и то је нешто што постоји само код српског народа. Митровданске и пролећне задушнице су свеопште. На дан задушница се служи Света Литургија, и тада свештеник вином прелива жито, а после службе се иде до гробова покојника. Поред гробова се пале свеће, а свештеник обави обред и окади гробове. Ако су наши покојници сахрањени далеко и није могуће отићи на њихове гробове, читав обред се служи у храму.

https://www.facebook.com/pra17

Чини се да је ово чудно питање. Па, помоћи - то је све. У ствари, ово није лако питање. И не говоримо сада о његовој техничкој страни. Важно је да разумемо шта нас покреће када желимо да помогнемо ближњем.

Јер ако смо потпуно поштени, може се показати да помажемо ближњима нимало из жеље да држимо заповести. Па чак и у овом случају, мотивација можда није најбоља.

Уосталом, није то тако ретка појава када верник чини ово или оно добро дело не из љубави према Богу и ближњему, већ из баналног страха од загробног живота. И тај порив није најгори, јер самим тим чињењем добрих дела можемо учинити душу племенитијом, када се основни страх од казне преобрази у узвишени страх Божији – у страх да својом незахвалношћу не увредимо Творца.

Али најгора жеља да се некоме помогне заснива се на гордости. На дрској, самоувереној и слепој самоуверености: Ја боље знам шта тачно треба мом ближњем. Чак и боље од њега самог. И моја "свештена дужност" да му ово кажем. У нашим животима видимо веома, веома много примера такве бахате и смешне „помоћи“.  Властољубље, страст да подучава свакога и свих, представљајући се као самозвани и самопроглашени стручњак у свим областима... Наравно, ту нема истински добрих намера. Извор такве тежње је управо гордост – тешко, понижавајуће, загушљиво осећање сопствене важности и искључивости за ближње.

Такав „помоћник” ни не помишља да његов „важни” савет можда уопште није потребан. Па, без икакве сумње, помоћ таквих људи у пракси испада глупа и оптерећујућа.

Као што то често бива, самозвани помагач не може да уведе ред у сопствени живот. Отуда сви ови чудни „исцелитељи“ који не могу да се изборе са сопственим болестима, сумњиви „психотерапеути“ чији се сопствени породични живот урушава, лажни проповедници побожности, подложни најнижим страстима и гресима, итд.

А споља, опсесивна жеља да се „помогне“ ближњем од таквих духовно (а понекад и ментално) нездравих „спаситеља“ за друге изгледа потпуно смешно. Али само за друге, а не за самог „помоћника“ самозванца. Ово духовно слепило, ово лудило је повезано само са чињеницом да се „добро“, које стварају, чини без Бога. А где нема Бога, не може бити ни добра.

Погледајмо искрено себе, можда и ми имамо такве нападе своjевољног „спашавања“ других? Да се оне не би дешавале, да бисмо искрено, праведно и истински помогли ближњему, морамо се најпре понизити. Треба да почнете од себе – само завирите у своју душу и помислите: да ли је можла и мени потребна помоћ? И тек после чисте молитве Господу, једином истинском Даваоцу свих благослова, што је могуће деликатније, са смирењем и тактом, можете питати ближњег да ли му је потребна наша помоћ. Тек тада ћемо, колико год можемо, покушати да помогнемо другој особи. И нека Господ благослови нашу намеру.

https://pravlife.org/sr/content/mitropolit-antonije-pakanich-kako-pomotshi-blizhnjemu

Постоји један порок, који се, нажалост, у друштву не сматра пороком.

То је глупост.

Ауторско жалење и његово мудро расуђивање о овој душевној болести провлачи се попут црвене нити кроз све Соломунове приче. Да, да, глупост је ментална болест која води порекло из поноса, гордости и самоуверености.

«У устима је безбожниковим прут охолости» (Приче 14:3)

Мало ко схвата последице глупости. Глупа особа је опасна и треба избегавати додир с њом:

«Иди од човека безумног, јер нећеш чути паметне речи» (Приче 14:7)

Таква особа може да дезоријентише других, она не разликује добро од зла, добро од лошег и своjим речима је у стању да нанесе непоправљиву штету души и збуни њу. По правилу су глупаци врло самоуверени, своје мишљење представљају као крајњу истину, чак ни не сумњајући да су у праву, што многе збуњује:

«Мудар се боји и уклања се од зла, а безуман навире и слободан је» (Приче 14:16)

«Безумнику се чини прав пут његов» (Приче 12:15)

У свим временима глупост се борила племенитошћу и скромношћу, глупост је увек праћена многоглагољивошћу и одсуством било каквог такта и уздржавања. Гласна је и разметљива, не може се обуздати, пршти од самоважности:

«Паметан човек покрива знање, а срце безумних разглашује безумље» (Приче 12:23)

«Сваки паметан човек ради с разумом, а безуман разноси безумље» (Приче 13:16)

Глупак, особа која није свесна свог незнања, не може бити прави хришћанин. Не може да помогне Цркви, није у стању да никоме на адекватан начин каже о Богу и Цркви:

«Усне мудрих људи сеју знање, а срце безумничко не чини тако» (Приче 15:7)

Глупак је лака мета. Драге воље верује у све, не трудећи се да двоструко провери информације.

А данас се многи проблеми појављују због глупости и незнања, људи су лењи да пролазе кроз своју тмину, иако за то има пуно прилика.

Глупак је слеп, није у стању да види своје духовне проблеме, слабости. С висине своје глупости мисли о себи високо:

«Луд верује свашта, а паметан пази на своје кораке» (Приче 14:15)

«Мудрима је венац богатство њихово, а безумље безумних остаје безумље» (Приче 14:24)

Како препознати глупост и борити се против ње?

Глупак пориче Божије присуство у његовом животу, сигуран је да се све дешава само захваљујући његовом труду и «сналажљивости». Ово је лош знак. Такође, незналице се смеју свему што је свето, не поштују туђе напоре, исмевају нечије тежње да постану бољи, хуле. За њих не постоји ништа свето, они не поштују ништа:

«Безумнима је шала грех, а међу праведнима је добра воља» (Приче 14:9)

Један од начина да превазиђете своју глупост је пронаћи мудрог учитеља и поуздавати се у нега:

«Добар разум даје љубав, а пут је безаконички храпав» (Приче 13:15)

Свађати се с глупаком је бескорисно, глупост је непобедива за оне који не желе да је победе.

Али најбоље је сматрати себе глупаком, непрестано сумњати у своју исправност и значај. А за такву понизност Господ ће сигурно подарити Своју мудрост.

https://pravlife.org/sr/content/nepobedivi-porok-shto-je-car-solomun-rekao-o-njemu-u-svojim-prichama

Ништа и нико нас не може одвојити од љубави Божије. Бог нас воли вечно, непроменљиво и неопозиво. Ништа не мења његову љубав према нама. Ниједан грех, ниједна грешка, једино ако га се свесно одрекнемо. Он нас и даље воли али ми штетимо  сами себи јер не примамо  Његову слатку љубав. Али, ово је самоизгнанство а не Божја казна.

Питање је како се може доживети ова љубав. Сваку љубав, било да је божанска или људска, небеска или земаљска, да бисмо је доживели морамо да желимо и да будемо спремни да волимо и да будемо вољени. Неко би се запитао, има ли људи који не желе да их други воле? Не, али сигурно постоје душе које не могу да поднесу љубав, јер нису научиле да управљају њом. Плаше се давања и интимности, додира и прилажења, дељења и дружења.

Почињеш да волиш када дозволш љубави да те освоји. Кад престанеш да анализираш и почнеш да живиш. Не волимо умом, већ срцем. Ово је основа вере у Бога.  Да бисте веровали, морате се заљубити, односно примити је.

Има душа које се боје љубави, јер у љубави не контролишеш ти, већ те контролише само дело љубави, уђеш у њен облак и она те однесе где хоће, и то те плаши. Бојиш се љубави јер она има крст и жртву, бол и празнину, нагост и давање. Многи од нас се ослањају на усамљеност и порицање љубави, свесно или несвесно.

Ако ово важи за људску љубав, исто важи и за наш однос са Богом. Не дозвољавамо да нас победи својом љубављу, да нас испуни даром Своје Благодати. О, Христе, како си сладак и пун светлости! Не, ми не желимо да останемо у маничној љубави према Богу. Уместо тога, желимо да задржимо контролу. Како? Бићете изненађени оним што ћу вам рећи, али то је истина, -  кроз наше "врлине".

Својим вежбањем и индивидуалном борбом, својим постом и молитвама, ми несвесно покушавамо да контролишемо Божију љубав и своје спасење, тако да то буде наше достигнуће, а не дар од Бога. Не знамо за однос љубави и жртве, где ништа себично не посредује осим саме љубави. За нас је све у животу зарађено и плаћено, али никада није понуђено или донирано. Дакле, у нашем духовном животу желимо да добијемо битку са Богом, упадајући у Његово Царство на кочијама наших достигнућа, као освајачи раја. Али рај се не осваја већ дарује.

o. Хараламбос Пападопулос

http://plibyos.blogspot.com

Овај велики подвижник и светилник Цркве православне родио се близу Софије у месту Скрину, у време цара Бориса (852-889 г.). Родио се од побожних родитеља, средњег имовног стања. Из младости заволевши Господа, Јован по смрти родитеља раздаде сиромасима и болесницима своје имање, наслеђено од родитеља, замонаши се, и само са једном кожном хаљином на себи напусти свој родни крај и удаљи се у једну дивљу гору, и ту се у једној пећини почне подвизавати. Претрпео је ту многе напасти од демона и од људи, од разбојника и од својих сродника. Потом се пресели у планину Рилску, и настани у једном шупљем дрвету. Хранио се само травом, и бобом, који ту у близини почне расти по Божјем промислу.

Многе године он није видео лица човечјег, док га, опет по Божјем промислу, не открију чобани, који су трагали за својим изгубљеним овцама. Тако се светитељ прочује међу људима, и људи му почну долазити гражећи помоћи у болестима и мукама. Многи су долазили к њему са својим болесницима, и болесници су добијали здравље светитељевим молитвама. Један човек у коме већ неколико година бејаше нечисти дух, видећи људе где иду у Јованову пустињу, пође за њима. А када дође на километар од Рилске пустиње, он паде на земљу и стаде викати: “Не могу да идем даље, пече ме огањ”. Санутници свезаше тог јадника, одвукоше га к преподобном и мољаху га да га исцели. Децо моја, рече им преподобни, то није у мојој моћи, ја сам слаб човек као и ви: њега само Бог може исцелити. – Но они га неодступно мољаху, и пустињак се помоли Богу за њега, и болесник наједном постаде здрав, и сви прославише Бога.

Глас о великом пустињаку дође до бугарског цара Петра (927-969 г.). Благочестиви цар силно жељаше да се види с њим, али смирени пустињак избеже да се састане с њим, само му у писму даде потребан савет.

Многи ревнитељи духовног живота, привучени врлинским животом светог подвижника, настанише се у близини преподобног пустињака. Ту се убрзо построји храм и манастир. Достигавши дубоку старост, свети Јован се упокоји мирно у Господу осамнаестог августа 946 године, у седамдесетој години свога живота. По смрти јавио се ученицима својим. Мошти његове пренесене су најпре у Софију, па су одатле приликом најезде Угара однете у Мађарску, а отуда су поново враћене у Трново у време цара Јована Асена (1218 – 1241 г.). Када су касније Турци заузели Трново, посредовањем султаније Маре Бранковић, мошти светог Јована Рилског пренете су најзад у манастир Рилски, где и данас почивају. Рилски манастир су обновили и Српски владари краљ Милутин и цар Душан, и он је кроз векове био кула светиља и место силе чудотворне и утехе духовне за народ хришћански у Бугарској, нарочито пак у тешка времена робовања под Турцима. Житије пак преподобног Јована Рилског написао је на грчком Георгије Скилица (у 12 веку), а на словенском Трновски патријарх Јефтимије.

https://svetigora.com/prepodobni-jovan-rilski/

Прохор Пчињски (почетак 11. века – 14. септембар 1067) је српски православни пустињак и светац и пријатељ светог Јована Рилског и Гаврила Лесновског. Рођен је у првој половини 11. века од побожних родитеља, Јована и Ане, у околини Овчег поља.[1] По Житију, Прохор је рано изучио књижне мудрости и у свему био бољи од својих вршњака. У духовном усхићењу он одлази у пештеру Нагоричинску (источно од Куманова), близу данашњег манастира Старо Нагоричино, где среће ловца Диогена. Прохор му прорече да ће постати цар и рече му: сети се и мене кад постанеш цар.[2] То се и обистинило - Диоген поста византијски владар Роман IV Диоген (1067-1071). Житије даље казује да се пустиножитељ Прохор подвизавао тридесет година у планини Козјак (јужно од Врања), у једној малој пећини. Ту се и престави после шездесет и две године испосничког живота.

После тридесет година преподобни Прохор се у сну јави цару Диогену и опомену га речима: „Зашто, Диогене, заборави своје пређашње хаљине и мене старца? Постарај се да ми подигнеш макар мали храм“. Цара обузе страх и са патријархом и пратњом пође у Жеглиговски крај у Нагоричино да тражи старца Прохора. Пошто га ту не нађе, пређе у планину Козјак. После много дана тражења пронађоше пећину и у њој мошти преподобног Прохора. На том месту цар подиже цркву у славу Светога апостола Луке, а десно од реке Пчиње сагради храм посвећен преподобном Прохору. У томе храму, са десне стране олтара, положише свете мошти Преподобнога; из њих потече свето миро. Део моштију цар је однео у Цариград, један део доспео је доцније у Љубостињу, а остали део и данас се налази у манастиру Светог Прохора Пчињског под планином Козјак.[3]

О преподобном Прохору Пчињском, чије мошти и данас почивају у његовом манастиру и точе миро, сачувана су многа писана сведочанства, посебно о његовим чудотворним моштима. Православна црква овога свеца слави 1. новембра (односно 19. октобра по старом календару).[2]

https://sr.m.wikipedia.org/sr/Прохор_Пчињски

Често се чује питање: како доћи до покајања?

Морате схватити да покајање није тренутно стање, већ резултат огромног рада, напора током дугог временског периода. Немогуће је искрено се покајати без претходног предузимања одређених корака, без доношења одређеног броја одлука, без промене себе и свог начина живота.

Покајање је награда. Божја милост је свима нама за нашу жељу да будемо бољи.

Пут ка покајању састоји се од неколико корака.

Први је искрена дијагноза према себи. Овде вам је потребна апсолутна искреност: ово је и препознавање својих грешака, страсти и одлука да коначно преузмете одговорност за себе и свој живот, а не пребацујете све на друге. Уопштено говорећи,  покајање започиње критичким погледом на себе, без потценивања или претеривања.

Други корак је борба против лењости и страха. Схватајући своју несавршеност, видећи бескрајне ивице посла, често се враћамо, повлачимо, покушавамо да напустимо посао, не желимо да радимо, правдајући се: живјео сам некако раниjе и живјећу и даље.

Ово ће бити, можда, најтежи тренутак, прекретница — присилити се да радите за добро ваше душе. Зарад материјалне користи спремни смо да савијемо леђа, да не спавамо, али због сопствене душе смо лењи да дижемо прст. Пост, молитва, саосећање, свесно супротстављање злу и тежња ка добру сталне су духовне вежбе.

И трећи корак је поверење у вољу Божју. Дајући све од себе, морамо у потпуности доверавати Богу. И Он сам у право време ће нам пружити осећање покајања које мења нашу душу и наш живот.

М. АНТОНИЈЕ (ПАКАНИЧ)

https://pravlife.org/sr/content/m-antonij-pakanich-tri-koraka-do-pokajanja