Утолико су уочљивије ситуације када одједном неки свештеник почне да изјављује оно што је донедавно порицао, и оде у раскол. Зашто се ово дешава?

Људи који се фокусирају само на спољне факторе налазе објашњење у спољашњим околностима: притисцима, искушењима разним материјалним добрима и тако даље. Али често је прави разлог скривен од нас, иако је он таj који је кључан.

Ако се присетимо мноштво мученика и њиховог подвига, видећемо да је код исповедника било и притисака и искушавања, као и најтежих мучења и реалне опасности по живот. Али су преживели. Дакле, нису у питању само спољни фактори.

Сада, када се осврнемо на животе разних отпадника, може се приметити једна ствар која их спаја скоро све. Много пре него што су предузели кобни корак, имали су проблема или са моралом или са кршењем црквених правила.

Али ово није разлог да било кога осуђујемо. Они који су отишли у раскол су заправо већ сами себе осудили, а то је много страшније од људског суда (иако им пут покајања није затворен). У овом случају, вреди причати о себи.

Понекад нам се чини да пошто се држимо канонске Цркве, то само по себи већ гарантује наше спасење. Можда смо чак и поносни на ову чињеницу. Али у духовном животу све је међусобно повезано. Ако црквеност бранимо речима, а делима дозволимо себи да грешимо, макар и у малим стварима, онда се може испоставити да ћемо се у најпресуднијем тренутку, чак и неочекивано за себе, одрећи.

Отпадништво не почиње сумњом у црквену јурисдикцију. Али те исте сумње могу се појавити због наше духовне инертности, препуштања слабостима, чак и оним најбезначајнијим. А када, ако не у посту, да се сетимо овога?

У ствари, права одбрана Цркве почиње овим: не гласним изјавама и дкларацијама, већ пажњом према сопственој души. Из свакодневне борбе са грехом у себи. Само тако можемо остати верни Цркви и у кључном тренутку смело дати одговор о својој вери. И за овај тренутак треба да се припремате цео живот.

митр. Антоније (Паканич)

https://pravlife.org/sr/content/mitropolit-antonije-pakanich-prava-odbrana-crkve-ne-pochinje-glasnim-izjavama-i

Било је ноћи када би ме зора затицала како грлим Христов лик. Ту, на ивици разума и лудила, на ивици потпуног очаја, Он се увек јављао. Једне ноћи ми је шапнуо, „Не бој се, никад те нећу оставити…“. Знате ли колико пута сам чуо од људи ову фразу у свом животу? А ипак је нико никада није применио. Сви би нестајали само си ме ти, Христе мој, поштовао.

Истина је да се Бог открива људима у једноставном свакодневном животу. Не треба вам посебно место за сусрет са Богом, већ пут. Не постоји место где се Бог не може појавити. Али ми у то не верујемо. Другим речима, не можемо да прихватимо да се Бог открива на радном месту, у нашем дому, у нашем комшилуку, у нашем свакодневном животу. Као резултат, Он стоји уз нас, а ми га тражимо надалеко и нашироко.

Када би наша религиозност била здрава у свим својим облицима, она би утицала на наш начин живота. Према  православној духовности, нема другог начина проповедања осим начина на који живимо. Наш однос са Богом и Црквом, углавном је ограничен на утилитаристички приступ. Долазимо у цркву са  утилитарним разлозима, да узмемо а не да дамо. Не тражимо Христа као однос и начин живота, већ само оно што нам Он може дати. Не долазимо у цркву због Бога, већ због онога  што нам даје (нпр. здравље, профит, посао, децу, успехе итд.).  

Црква не треба да се губи у комуникативном језику, слоганима и утиску. Битна је суштина и смисао. Није у питању само довођење људи у цркву, већ и у томе како их задржати. И чуваћемо их у мери у којој им дајемо живот а не идеологију. Црква не треба да ради нешто, већ да постане нешто. Да постане оно што јесте - Црква. Место сусрета са ликом Христовим и нашим ближњима, где истина престаје да буде идеја, чак иако је „света“, где однос побеђује идеје. Другим речима, да доминира живот који заиста побеђује смрт.

о. Пападопулос

http://plibyos.blogspot.com

Почетак Успенског поста је повод за разговор о ношењу крста. Неко може да схвати фразу „ношење крста“ као апстрактни идиом, али она има потпуно примењено значење.

Погледајмо, какви су нам крстови припремљени? И колико дуго морамо да их носимо?

Туга, тешкоће и патње које су задесиле нашу судбину – у породици, на послу, у служби – чине наш животни крст.

Колико патње може да изазове неуспешан брак или погрешан избор професије или посла, колико патње може донети болест или неправедно поступање према нама, клевете и тако даље. Ово је наш крст.

Све ове тешкоће се морају превазићи. Наравно, многи од нас желе да их се отарасе. И ово је природна жеља. Оно што се може исправити без кршења заповести и без противљења савести мора се, наравно, исправити. Али постоје ствари које су непоправљиве, које се морају узети здраво за готово. Покорно прихватање воље Божије – онога што није у нашој моћи да променимо, већ само треба да се понизно подноси – јесте ношење крста.

Крстови се разликују по својој тежини. Господ је припремио свакоме свој крст – спасоносни и јединствени. Ношење крста је велико дело нашег живота, то је бескрајан рад на себи, што је немогуће у било којим другим околностима. Разапињемо у себи на крсту нашег старог човека – звер – и поново се рађамо. То је мучни свакодневни посао. Одупрети се злу, очистити срце да у њему засија Христова светлост могуће је само кроз страдање.

Да би сунце изашло, тама ноћи мора да се распрши; да бисте имали чисту кућу, морате је очистити од смећа; да би се пошло за Христом, мора се одрећи старог човека.

Светитељи су говорили да су до краја својих дана водили бескрајну борбу са својим старим човеком, којег су разапели на крсту.

Хајде да понизно носимо свој крст, идући за Господом, из жарке љубави према Њему.

Шта може бити више од чињенице да је Господ са нама, да ће доћи са својим Безпочетним Оцем и у нама се настанити!

Митрополит Антоний (Паканич)

https://pravlife.org/sr/content/mitropolit-antonije-pakanich-gospod-je-pripremio-svakome-svoj-spasonosni-krst

За манастир Лепавину нераскидиво је везана чудотворна икона Пресвете Богородице Лепавинске. Настанак ове иконе датира с почетка 16. века и дело је непознатог аутора, а по стилу припада итало-критској школи. Икони се с разлогом приписују чудесне исцелитељске моћи.

И сама њена судбина је чудесна: 1943. године у немачком бомбардовању манастир Лепавина је доживео велико страдање; торањ и црква су били тешко оштећени, а иконостас са иконама скоро потпуно уништен.

Икона Пресвете Богородице је чудом Божјим остала неоштећена – нашли су је затрпану под дебелим наслагама малтера и цигле без иједне огреботине, иако је једна граната пала равно под њу! После рата се дуго није знало где се налази.

По милости Божјој, године 1967. на тавану Загребачке митрополије њу је пронашао отац Симеон (Сакуљ), у то време настојатељ манастира Лепавина. Била је предана на рестаурацију, а у манастир је враћена, по благослову тадашњег митрополита загребачког Дамаскина, на Велику Госпојину 1969. године. Управо је тог дана, на тај велики Богородичин празник, први пут била служена Света Литургија у цркви обновљеној од ратних разарања, и том приликом је Царица небеса и земље на најлепши и најрадоснији начин пројавила Своје присуство међу верним народом.

О великом чуду које се тада догодило сведоци отац Симеон (Сакуљ):

„План је био да икону и митрополита Дамаскина, који је из Загреба требао доћи око 9.30 часова, сачека литија на раскршћу после пруге, код крста. Литија је чекала, али се десио саобраћајни застој, због чега је митрополит са иконом и пратњом каснио. Литургија је почела, много је верника дошло. Kад је митрополит око 11 часова стигао, с аутом је стао изнад гробља, да би икона ипак била свечано унесена у цркву. Изнели су је из аута и ставили у трње испод багрема, чекајући да дође литија из цркве. И онда су три јеромонаха, у литији, отишли по њу, свечано је допратили до цркве и ставили на место на којем је данас.

На литургији је једно дете за време нафоре лежало на амвону. Био је то дечак од око шест година, спавао је… Ја сам после отишао у конак, а кад је завршила молитва моја је снаха прва изашла из цркве, дошла сва у плачу и казала: „Шта сам доживела, дете је глувонемо рођено, а проговорило је после молитве!“ Јеромонах који је читао молитве у једном је тренутку положио омофор од владике на дете. И после, кад је читање било завршено, дечак је устао, ухватио мајку за сукњу и изговорио: „Мама, мама!“ У цркви су сви плакали…

После сам рекао митрополиту да се осим овог чуда десило још једно. Јер, по летопису је стари манастир грађен горе на брду, али су икону Ваведења сваког јутра налазили у трњу, на месту на којем је данашњи манастир. Kазао сам: ми смо икону из трња узели и вратили је у цркву. Поновила се историја!“

О чудесним догађајима и исцељењима пред чудотворном иконом Пресвете Богородице Лепавинске постоје бројна сведочанства и изворни записи.

https://www.bastabalkana.com/2018/08/cudotvorna-ikona-bogorodica-lepavinska-s-pocetka-16-veka/

Другим речима, „хајде да упутимо Господу молбу за нашег архиепископа, за поштоване свештенике, за ђаконе наше Цркве и за сав клир и народ.“

Зашто је толико важно, па чак и неопходно и обавезно молити се за епископа на свакој литургији?

Пре свега, то је важно због свештено-канонских разлога. Јер управо узношење имена надлежног архијереја сведочи о томе да се у датом храму обављају истинске тајне. Знамо да је први савршитељ Свете Евхаристије био Господ наш Исус Христос. Он је за време Тајне Вечере у горњој одаји обавио прву Евхаристију и дао нам је заповест: „Ово чините у Мој спомен“ (Лк. 22, 19), чините то да бисте Ме се сећали. Од тада за Цркву главно сећање на Христа представља Света Евхаристија, чији причесници учествују у тајни спасења и вечног живота. Свети апостоли су постали Христови наследници. На почетку су управо они служили Евхаристију, о чему читамо у Делима (в. Дап. 2, 42). Апостоли су окупљали вернике, поучавали су их у вери, молили су се и обављали тајну Евхаристије после чега су се сви причешћивали Телом и Крвљу Господњом. Број хришћана је стално растао, апостоли физички нису могли свуда да стигну и због тога су ради обављања Евхаристије рукоположили епископе и презвитере. У првим годинама Христове Цркве Евхаристију су служили само епископи, а презвитери су били њихови помоћници. Ни данас ниједан јереј нема права да служи Евхристију, нити било које друго свештенодејство без благослова надлежног архијереја. Као што видите, директна апостолска наследност епископа представља једну од битних страна истинске Цркве.

Још је у I веку свештеномученик Игњатије Богоносац писао:

„Истинском треба сматрати ону евхаристију коју обављају канонски рукоположени епископи, односно наследници апостола.“

Црква је врло брзо постала свесна потребе за тим да се на богослужењу изговара име канонски рукоположеног епископа, и ова традиција се поштује и данас.

Дакле, апостолско наследство има велики значај. Црква га и данас врло брижљиво поштује. На који начин? Чувајући канонско рукоположење. Само канонски епископ може да рукополаже презвитере и ђаконе. А њега самог рукополажу најмање тројица епископа који су, са своје стране, канонски наследници самих апостола. Канонски рукоположени епископ у Цркви стоји на месту Христа, он представља Спаситеља, независно од тога какав је по свом карактеру и понашању (може бити грешан и проклет, после смрти може доспети у пакао – то је његова лична ствар). Место епископа се налази у олтару иза престола. Кад ту стоји и гледа према храму он као да надгледа све хришћане. Због тога се и назива епископ, као човек који нагледа целу Цркву. 2)

У свим вековима било је много лажних епископа и лажних презвитера. На пример, код нас на Кипру се могу срести људи који носе расу и представљају се као свештеници, иако немају хиротонију. Они тако поступају или зато што се налазе у стању духовне обмане, или зато што су психички болесни или зато што су просто преваранти. Могу се срести и они који изгледају као православни јереји, али су у ствари расколници. Ко су расколници? То су људи који су се због неких питања црквеног поретка, чина или Устава одвојили од канонске Цркве. Расколнички јереји нису канонски свештеници и тајне које они обављају су неважеће. Постоје још и јеретици – на пример, римокатолици и протестанти – они су потпуно отпали од Православне Цркве, створили су сопствену, такозвану цркву, имају своју хијерархију, своје бискупе и презвитере.

Вероватно сте чули за Унију и унијате. Недавно је нашу епархију посетио митрополит Христофор 3) поглавар Православне Цркве Чешке и Словачке. Он је у својој поздравној беседи говорио да унијатство представља огроман проблем за Чешку Цркву. Зашто? Зато што у Чешкој и Словачкој на хиљаде људи улази у храмове који се по својој архитектури нимало не разликују од православних цркава; виде свештенике у истим одорама које носе православни клирици; виде да ови свештеници служе литургију исто као православци, по истим богослужбеним књигама. Постоји само једна разлика између унијатске и православне службе. Која? Свештеници-унијати на богослужењу помињу римског папу. Разлика је само у томе. Нема никакве друге. Тамошњи православни хришћани падају у замку, а да тога нису свесни. Католици варају вернике приказујући као православни храм заправо храм друге вере, католички.

Овде, у Лимасолу, на пример, има расколника-старокалендараца. Један од њих себе назива епископом нашег града. Ако одете на њихову литургију видећете да је потпуно иста као наша, само што на њој старокалендарци не помињу канонског епископа 4), већ свог.

Наши старокалендарци тврде: „Код нас је све исправно. И у Јерусалимској Цркви, и на Светој гори, и у Русији се служи исто као што ми служимо, по старом календару.“ Они оваквим изјавама варају људе. Њихове речи су потпуно лажне. Зашто? Зато што ако старокалендарци оду у Јерусалим, нико их неће причестити и ни са ким неће моћи да служе. Јерусалимски патријарх не општи са староверцима. Исто тако их не прима ниједан митрополит или презвитер Јерусалимске Цркве. Наравно, притом се канонска Кипарска и Јерусалимска Црква налазе у евхраистијском општењу. Кад служимо литургију ми помињемо јерусалимског патријарха Теофила. А он, кад служи, помиње поглавара Кипарске Цркве. Дакле, ми смо једна Црква.

Кад човек пита старокалендарце:

— Да ли верујете у Благодатни Огањ?

— Наравно.

— Да ли Благодатни Огањ може сићи по молитвама јеретика?

— Не. 5)

— Па ако Огањ не силази по молитви јеретика, то значи да је патријарх Теофил православац. А ако је он православац, значи да смо сви ми који се налазимо у општењу с њим и који га помињемо, и које он помиње – чланови јединственог Тела Православне Цркве. Значи, онај ко се не налази у општењу с патријархом Теофилом, не служи с њим и не помиње га и они које он не помиње – налазе се ван Православне Цркве.

Јер да би човек био православни хришћанин није довољно само да верује у оно чему учи Црква. Треба да буде члан Цркве кроз Свето Крштење и учествовање у осталим тајнама, посебно у тајни Светог Причешћа. Можеш да верујеш у све учење Православне Цркве не одступајући ни за јоту, али да не будеш православац. Пример за то су староверци. Они верују у исто што и ми, али су се одвојили од канонског епископа, а то значи и од Цркве, налазе се ван ње. Они су у расколу.

Постоји још једа разлог због којег се име епископа узноси на литургији. Који?

Епископ је отац Цркве која му је поверила ово служење. Као добри пастир он иде испред своје пастве, а верници иду за својим епископом. Они га слушају и испуњавају оно што им говори. Неколико епископа формира Помесни Сабор који, са своје стране може да сазове Сабор целе Православне Цркве, а ми, чланови Цркве, прихватамо одлуке Сабора. Треба да се молимо за своје епископе како би их Господ просветлио да „тачно преносе реч истине“ (2 Тим. 2, 15).

На основу сопственог искуства вам кажем: епископска служба је велики-превелики крст о којем свет често ништа не зна. Не можете ни да замислите с колико тешкоћа се епископ свакодневно суочава! Скандали, искушења, невоље, и страдања, она која сви виде и скривена од туђих очију о којима човек никоме ништа не може да каже...

Апостол Павле учи хришћане да буду послушни првима међу њима, односно епископима и презвитерима и да их не ометају. На основу свог малог искуства рећи ћу да сам у протеклих 13 година свог епископског служења највеће тешкоће доживео од људи који долазе у храм, а не од оних који су ван Цркве: инсистирају на свом, неће да слушају и да схвате оно што им говорим, прете, вичу и не понашају се нимало јеванђељски.

Наравно, имамо много невоља од нецрквених људи: и раније су нас вређали у пљували, а то се наставља и сад. Сетите се светитеља Лука Кримског – сви сте читали његово житије. И данас се издају књиге о новомученицима – епископима, свештеницима, ђаконима, монасима, монахињама и мирјанима који су пострадали за Христову веру у земљама у којима је владао атеистички режим. Читајући ове књиге човек види какве су све прогоне трпели сви ови људи. И не тако давно, пре света 20–25 година, може се рећи данас. У Албанији је један епископ жив закопан у земљу. А колико је мучења претрпео свештеномученик Хризостом, епископ Смирне! 6) Ископали су му очи, одсекли руке, одсекли су му језик, вукли су га градским улицама и рашчеречили. И велико мноштво других епископа је пострадало на сличан начин. Нико не зна кад такве ствари могу да се понове.

Има људи који смртно мрзе епископе, свештенике и клирике. И не зато што имају нешто конкретно против њих. Нипошто. Само због тога што свештенослужитељ представља Христа и Цркву.

Док сам студирао у Солуну десио ми се следећи случај. Једном сам се враћао кући с факултета. Носио сам расу. Иза мене је ишла нека жена. Грдила ме је и псовала на све начине. На улици је било много света, а она ме је сустопице пратила и није хтела да ме остави на миру. Прво нисам схватио кога грди. Мене? Али одакле ме познаје? Можда сама са собом разговара? Нагло сам скренуо у једну уличицу – она је скренула за мном. Скренуо сам још једном – скренула је и она. Господе, помилуј! Шта да ради? Пролазећи поред излога књижаре одлучио сам да застанем. И она је застала поред мене.

— Тебе грдим, — каже ми. — Јеси ли чуо како сам те грдила?

— Јесам.

— Све си чуо?

— Да, све. Хвала.

— Добро! — на крају је рекла задовољно, окренула се и отишла је.

Уопште ме није познавала. Једноставно је видела пред собом клирика у раси и то је у њој изазвало мржњу. Могао бих да испричам много других сличних догађаја...

Треба саосећајно да се односимо према људима који носе крст свештенства. И ожењени свештеници се суочавају с великим бројем недаћа! На колико потешкоћа наилазе њихова деца! Понекад их у школи задиркују: „Твој татица је свештеник! Поповска кћери! Поповски сине!“ У новинама се објављују разни бесмислени чланци с „бомбастичним“ насловима. На пример, „Кћерка свештеника претукла комшиницу!“, а у ствари, просто су се посвађале две комшинице – колико се комшиница свакодневно свађа? Или: „Свештеников пас је ујео пролазника!“ „Свештеникова мачка...“, „Свештеников миш...“ Шта год да радиш постајеш мета разноразних напада.

Међутим, једна је ствар кад се са сличним тешкоћама суочавамо од људи који су ван Цркве. Човек може на неки начин да се утеши: људи поступају тако зато што не знају Бога. Али кад се проблеми појављују у окриљу Цркве и од људи из Цркве – то је много теже.

Сваки епископ тежи ка добробити Цркве и људи око себе. И несумњиво, сваки владика се подвизава великим подвигом за који ми не знамо. А пошто не знамо, немојмо никога осуђивати, боље је да се молимо за оне који су на себе добровољно прихватили овај подвиг и добровољно су се посветили Цркви.

Сви ми, остали чланови Цркве, желимо добре духовнике, добре свештенике и добре проповеднике. Сами нисмо изабрали крст свештенства ни за себе, ни за своју децу, ни за своју унучад. Мислимо: нека се неко други тиме бави. А нама дајте добре свештенике и епископе! Али они не падају с неба, већ се рађају у породицама, од родитеља. Наравно, не можемо сви да се бавимо истим послом, сви ми имамо различите жеље и немамо исте могућности, али молимо се једни за друге и макар немојмо правити препреке онима који су на себе преузели епископски крст. Не будимо строги према њиховим грешкама.

И епископи су људи, и нема сумње у то да чине мноштво грешака. Већ сам вам много пута говорио да се љутим кад ме људи из околине сматрају непогрешивим, кад мисле да не чиним промашаје и грешке. Ко сам ја? Ванземаљац? Несумњиво је да имам и грешака, и грехова, и страсти. И мене ђаво напада као све остале људе. Огромна је прелест кад неко тврди: „Ја немам искушења, ни у чему не грешим, немам сагрешења.“ Ко највише греши? Онај ко каже да не греши.

Дакле, као прво, немојмо правити разноразне препреке својим клирицима и не саплићимо их, а као друго, помажимо им својом молитвом. Молимо се за наше епископе, свештенике и ђаконе, за оне који служе у Цркви. Веома су им потребне братске молитве. Због тога нам Христос и заповеда да се молимо за оне који се труде на жетвеном пољу. Ако сам не можеш да ореш, не можеш да сејеш и не можеш да жањеш њиву, барем немој бацати камење у поље и моли се за оних 5-10 „ненормалних“ који раде на овом пољу, помози им својом молитвом. И ми смо могли да се оженимо и да имамо породицу да носимо одело, возимо кола, да после вечере шетамо по обали, да идемо у викендицу кад имамо слободне дане... Али смо се добровољно посветили Цркви због љубави према Христу.

Кад се у Цркви дешавају саблазни и скандали, кад епископ греши, кад доживљава искушења и тешкоће, ми, верници, треба да се понашамо онако као што се понашамо кад се проблеми појаве у нашој кући, у нашој породици, код наше деце. Јер онда се не радујемо, не излазимо на балкон и не објављујемо о својим тешкоћама. Напротив, трудимо се да сакријемо породичне проблеме, да не откривамо наготу блиског човека, да не понижавамо његово достојанство, лечимо их својом љубављу и молитвом.

На сличан начин не треба да поступамо само према клирицима, већ и према сваком човеку: не ширимо причу о неуспесима и патњи другог човека, не будимо злуради и не тријумфујмо. Рецимо, имаш проблема с комшиницом. Кад је оговараш с другим комшиницама, искушење се само повећава и ствари се погоршавају. И комшинице постају горе и сама ти постајеш гора. Како исправно да поступиш у сличној ситуацији? Да ћутиш и да се молиш Христу за своју комшиницу. Само не овако: „Опрости јој, Христе мој, због тога што ми чини толико зла. Ја сам невина голубица незлобиво јагње, а она је тигар који ме прождире... Али јој ипак опрости, Христе мој.“ Наравно, немам у виду такву молитву.

Молитва за време тешкоћа које су нас задесиле ублажава искушења, просвећује нас, делује као балзам, као уље које омекшава ране. Осуда, злурадост и сплетке, напротив, погоршавају ситуацију и претварају нас у оруђе сатане: ми осуђујемо, а наши ближњи страдају. И знате шта је најстрашније? То што се често може десити да осуђујемо свете или потпуно невине људе. Христос нам у Јеванђељу забрањује да било кога осуђујемо. Зато треба с љубављу и благонаклоношћу да се односимо према свим људима из своје околине, а посебно према онима који су добровољно преузели Христов крст, крст епископске или свештеничке службе. Увек се молимо за њих.

ЗЛАТНА КОШНИЦА, ГАМАЛИЛО РЕЧЕ, СА ЦРВЕНИМ ЦВЕЋЕМ,  ПРЕД ГРОБОМ СТОЈИ СТЕФАНА СВЕТОГА, ШТО КРВ СВОЈУ ПРОЛИ ЗА ХРИСТА. Откриће и пренос моштију св. Стефана архиђакона и првомученика.

      Када злобни Јевреји камењем убише св. Стефана, оставише тело његово да га пси изеду. Но другчије хтеде Промисао Божја. Тело мучениково лежаше на отвореном месту под градом ноћ и два дана, а друге ноћи дође Гамалил, учитељ Павлов и потајни ученик Христов, узе тело, однесе га у Кафаргамалу на своје имање, и ту га чесно погребе у једној пећини. У иступећину сахрани Гамалил и свога пријатеља Никодима, који плачући над гробом Стефановим умре. Ту сахрани Гамалил и свога крштенога сина Авива. И према своме завештању и сам Гамалил ту беше сахрањен. Од тога времена прошли су векови, и нико од живих није знао, где је сахрањено тело св. Стефана. Но 415. год., за време Јерусалимског патријарха Јована, јави се Гамалил три пута у сну свештенику Кафаргамалском, Лукијану, и потанко му оприча све о сахрани свих поменутих указујући тачно местоњихових заборављених гробова. Узбуђен од тога сна Лукијан јави патријарху, и с благословом патријарховим оде с људима и откопа четири гроба. Гамалил му беше већ у сну рекао, које је чији гроб. Силни мирис благоухани испуни сву пећину од моштију светитељских. Тада мошти св. Стефана беху свечано пренете на Сион и ту чесно сахрањене, а мошти осталих изнесене на једно брдо више пећине, и ту у једној цркви положене. Многа исцелења болесника догодише се тога дана од моштију св. Стефана. Доцније те мошти бише пренете у Цариград. Тако Господ увенча многом славом онога који први за Његово име крв своју проли.

     Тропар (глас 4):

     Царским венцем си венчао главу твоју страдањем, која си претрпео због Христа Бога, први међу мученицима, Свети Стефане: Ти си изобличио јудејско безумље и видео си Спастиља твога како седи са десне стране Оца: Њега моли за спасење душа наших.

Кондак, глас 6.

Први си на Земљи сејао небеским делатељем Христом, свехвални Стефане, први си за Христа пролио крв, блажени: Постао си почетак мученицима, јер си се први од Њега венцем победе овенчао, венцоношче мученика и првострадалче.

https://www.crkvaub.rs/vesti/zitija-svetih/prenos-mostiju-sv-stefana-arhidjakona-i-prvomucenika

Овај празник договорно су установили Грци и Руси у време грчког цара Мануила и руског кнеза Андреја, као спомен истовремене победе, Руса над Бугарима и Грка над Сараценима. И руска и грчка војска пред собом носиле су крстове, из којих је засветлела небеска светлост. Установљено је да се на данашњи дан износи крст из цркве Свете Софије, и то најпре на средину цркве, а потом на улице ради поклоњења народа и спомена на помоћ крста у ратовима. Није изношен обични крст, него управо Часни крст, који је чуван у храму царског двора. Дан раније, он је преношен у цркву Свете Софије, одакле је ношен улицама Цариграда, ради освештавања земље и ваздуха. Након 14 дана поново је враћан у храм царске палате.

Празник изношења Часног крста Господњег 1/14. августа установљен је у Грчкој од цариградског патријарха Луке за владе цара Мануила, а у Русији – од митрополита кијевског Константина и епископа ростовског Нестора за владе великог кнеза Андреја Јурјевича. Овај празник би установљен са следећег разлога. Цару Мануилу и кнезу Андреју, који се нахођаху у међусобном миру и братској љубави, догоди се да у један исти дан крену у рат: Мануил из Цариграда на Сарацене, а Андреј из Ростова на Бугаре. Јер у то време велики кнез Андреј живљаше у Ростову, а Бугарима (= Волгари) се називаху незнабошци који живљаху на доњем току Волге, од чега и добише своје име Волгари. И Господ Бог дарова обојици потпуну победу над непријатељима: грчки цар победи Сарацене, а руски кнез победи Бугаре и покори их себи, начинивши их вазалима своје државе.

Велики кнез Андреј имађаше овакав обичај: када је одлазио у рат, носио је са собом чесну икону Пресвете Богородицо која је држала на рукама Предвечног Младенца, и Часни крст Господњи који су усред војске носили два свештеника, обучени у свештене одежде. Пред само пак ступање у битку он је узносио Христу Богу и Пречистој Богомајци усрдне сузне молитве и причешћивао се Божанским тајнама Тела и Крви Христове. Овим непобедивим оружјем он се наоружаваше више неголи мачевима и копљима, и већма се надаше у помоћ Вишњега неголи у храброст и бројност своје војске, знајући добро Давидову изреку: Не мари Господ за силу коњску, нити Му је стало до брзине ногу људских. Мили су Господу они који га се боје и који се уздају у милост Његову (Пс. 146, 10-11). Поред тога благоверни кнез и војску своју побуђиваше на молитве, једно – примером својих побожних молитава, а друто – наређењем, те се сви, павши на колена, са сузама мољаху пред иконом Пресвете Богородице и Часним крстом Христовим. Гледајући на икону, велики кнез овако говораше у својој молитви: О, Владичице, која си Христа Бога нашег родила, неће пропасти који год се нада у Тебе; а ја, слуга Твој, по милости Божјој, имам Тебе као бедем и заштиту, и Крст Сина Твог, као с обе стране оштар мач против непријатеља. Стога умоли Спаситеља света кога на рукама држиш, да сила крсна буде као огањ који спаљује непријатеља, који хоће рат с нама, и нека нам Твоје свемоћно посредовање помогне и победи наше непријатеље.

После усрдне молитве сви би целивали свету икону и Часни крст и неустрашиво ишли на непријатеља: и Господ им помагаше крсном силом, и Пречиста Богородица им помагаше својим посредовањем за њих пред Богом. Стално се држећи таквог обичаја, велики кнез га не изневери ни пред битку са Бугарима: он крену имајући испред војске Крст Господњи, као цар Константин Велики у старо време. Изишавши на бојно поље, они се бише са Бугарима, и победивши их натераше их у бекство, и гонећи их узеше им пет градова, међу којима и град Брјахимов на реци Ками. А када се после битке са незнабошцима вратише у свој логор они видеше где од иконе Пресвете Богомајке са Богомладенцем Христом излазе пресветли зраци, као огњени, и обасјавају сву војску. То би у први дан месеца августа. Овај чудесни призор још више побуди у великом кнезу храброст и наду, и он поново окрену своју војску у потеру за Бугарима: попали многе градове огњем и опустоши сву земљу, а на преостале градове наложи данак, па се у тријумфу врати дома.

Тако исто и грчки цар Мануил, изишавши са својом војском против Сарацена, тог истог дана виде слично чудо: од иконе Пресвете Богородице са Спаситељем, која се заједно са Часним крстом налажаше усред његове војске, излажаху огњени зраци који обасјавају сву војску. И тог дана он победи Сарацене.

Цар и кнез, одајући хвалу Богу, известише један другог о одржаним помоћу Божјом победама над непријатељима и о чудесном сијању што је излазило од иконе Спаситељеве. И пошто се договорише са најстаријим епископима својим, они, у знак благодарности Христу Спаситељу и Пречистој Богоматери, установише празник у први дан августа. А у спомен крсне силе, којом наоружани победише непријатеље, они наредише да се из светог олтара износи Часни крст на средину цркве, да му се сви хришћани поклањају и с љубављу га целивају, славећи распетог на крсту Христа Господа. Осим тога архијереји наредише да се тога дана врши и освећење воде. И овај празник би назван Изношење Часнога крста, јер се часни Крст заједно са другим светим иконама свечано износи на реке, студенце и изворе.

Стога празнујмо, браћо, славећи и благодарећи свемилостивог Бога и Спаса нашег Исуса Христа и Пречисту Матер Његову, Владичицу нашу Богородицу, и побожно почитујући Часни крст Господњи. Али празнујмо с побожношћу и богоугодно, живећи међу собом у миру и љубави, творећи милостињу сиромасима, клонећи се свакога греха и боравећи у страху Божјем, да бисмо се, угодивши нашем Творцу и Господу, удостојили вечног празновања са свима светима после онога дана у који ће се јавити на небу знак Сина Човечјега – Часни крст Христов (Мт. 21, 30), идући испред Судије живих и мртвих који долази са силом и славом великом, и обасјати све праведнике светлим и радост изазивајућим лучама. А по завршетку Суда Часни крст ће кренути испред свих врста светих, предводећи их у Царство небеско; и блаженствоваће сви свети, радујући се у бесконачне векове. Молитвама Пречисте Дјеве Богородице нека свемилостиви Спас наш Христос придружи њима и нас грешне. Амин.

Извор: СПЦ

Свети мученици Макавеји су старозаветни јеврејски светитељи и мученици из 2. века п. н. е. Њихов живот описан је у Књигама Макавејским, који су саставни део Светог писма. Браћа Авим, Антонин, Гурије, Елеазар, Евсевон, Адим и Маркел, њихова мајка Соломона, и њихов учитељ Елеазар пострадали су мученички 166. п. н. е. од стране императора Антиоха XI Епифана.

Антиох Епифан је, освојивши Јудеју у Јерусалим увео грчке паганске обичаје. У Јерусалимски храм је поставио кип грчког паганског бога Зевса, и присиљавао Јевреје да се њему поклоне.

Свештеник Елеазар, који је био посвећен Мојсијевом закону и један од Седамдесет и два преводилаца Светог писма са јеврејског на грчки, први је одбио да се поклони паганском божанству и због тога убијен у мукама. Исту храброст показали су и његови ученици, седморо браће Макавеја и њихова мати Соломона. Они су осуђени у Антиохији краљ Антиох Епифан, где, неустрашиво се прихвата као следбеника Истинитог Бога, одбио да се жртвују за паганским боговима. Из истог разлог су мучени и погубљени, сведочећи веру у истинског Бога. То се десило око 166. п. н. е.

Подвиг седам свете браће Макавејске инспирисао је Јуду Макавеја, да поведе побуну против Антиоха Епифана, како би очистио Јерусалимски храм од паганских идола.

Мошти мученика Макавеја чувају се у базилици Светог Андреја у Келну (Немачка).

Православна црква прославља Свете Макавеје 1. августа по јулијанском календару.

Овог дана се понегде свети вода и млади босиљак.

https://sr.m.wikipedia.org/sr-ec/Свети_мученици_Макавеји

Већина људи схвата да су несретни, али не могу да схвате због чега? Неки то повезују са суморном усамљеношћу и емоционалном хладноћом друштва, други са непоштеношћу и лажљивошћу људи у окружењу, не изузимајући ту ни сроднике; трећи на нерешене проблеме, тешко материјално стање и непрекидни страх пред будућим. Међутим, нису несретни само сиромашни, већ и богати; не само они који су болешћу приковани за постељу, већ и сасвим телесно здрави, који су пропутовали читав свет, завукли се у све углове земље, попели се на врхове планина и спустили у дубине мора. Сузе се лију и у неугледним колибама сиромаха и у домовима богаташа. Чак је и неизвесно ко је несрећнији: Они који су малаксали под притиском сиромаштва, или они који су добили све што се за новац може купити, још у младости кренули погрешним путем и преситили се свим пороцима.

Савремени људи су несретни и збуњени, у шта се чак и визуелно можемо уверити. Уколико отворите албум са старим фотографијама, тамо ћете видети спокојна, као просветљена лица, на којима стоји печат племенитости и достојанства – не гордости, већ управо душевног достојанства, чији је синоним част. Ове фотографије, избледеле од времена, као да су прожете зрацима залазећег сунца и зраче топлотом која загрева и умирује душу. Погледајте затим на савремене људе и видећете другачија лица: смркнута, узнемирена, напрегнута, непрекидно забринута и несрећна, као да ти људи нису нашли своје место у хладном и равнодушном, као и они сами, свету.

Огромна сенка муке надвила се над човечанством. Људи беже од сурове реалности и од самих себе у виртуални свет компијутера и телевизора, траже заборав у алкохолу и наркотицима; бацају се у циклус демонских представа и илузија, даве се у бездану метафизичке таме и безумља; чини се као да им је ад пријатнији него земља, али живе стога јер се боје да умру. Неки се труде да угуше осећање глуве меланхолије и као глумци, играју неку представу среће: такве ликове, са празним очима и намештеним осмесима, прилепљеним за лице, можемо видети на рекламама и страницама модних журнала. Моги траже заборав у разврату и изопаченостима: у топлоти ђубрета и сладости гноја. Они се упорно ваљају у блату, као да у њему желе да нађу златну жилу.

Зашто су савремени људи несретни? Зато што је грех, на који су се привикли и са којим су се сродили узео од њих оно што је најдрагоценије и незамењиво: чистоту срца и целомудерност. У чистоти је велика радост и светлост, а у греху је тама и туга. Чак мислени греси и страсна маштања у душу уносе метафизичку хладноћу и пустош. Душевни премор има своје нематеријалне бакциле и вирусе, који живе и размножавају се у моралној прљавштини као што се муве и црви размножавају у гомили смећа и трулих отпадака. Ову прљавштину људска душа свакодневно конзумира.

Како постати срећан? Како стећи истинску, а не илузорну срећу? Како сачувати радост која није преварна попут ноћне сени и која неће одлетети као птица? Да би се то постигло, треба се, као са најљућим непријатељем, борити са грехом, зачетим у срцу. Људско је срце велика тајна. У срцу се сумира читав живот човека и сво искуство његове душе. Ништа се у животу не дешава што не оставља последице, све оставља печат, запечаћен невидљивим словима, на сећању срца. Цар Соломон је писао: „Више од свега чувај срце своје, јер је у њему извор живота“. Стога треба непрекидно чистити срце од греха, покајањем и молитвом, да мртве воде, које истичу из ада, не би у њему нашле свој властити базен.

Бог је огањ који загрева срце, а ђаво је хладан као леш. Срце које је кроз грех предано демону из себе зрачи некаквом мртвачком хладноћом и тананим смрадом трулежи који који интуитивно осећају људи из околине таквога човека. Трагедија савремених хришћана је у томе што они заборављају на оно најглавније у духовном животу: на чување срца. На неопходност да га ограђују од мутних потока греха који земљу претварају у духовну пустињу и врелу мочвару страсти.

Савремени хришћани, погружени у бриге о спољашњем, заборавили су на бригу о сопственом срцу – центру живота, акропољу душе, царској ризници у којој треба да се чувају нетрулежна богатства – дарови благодати. А ђаво ни на тренутак не заборавља на човека: он непрекидно стреми да завлада над срцем, да га обмане, пороби, да га учини својим престолом. Ако размотримо помисли које се рађају у срцу, у њему нећемо видети лик Божји, већ безличје греха.

Проклетство нашег времена је у томе што смо заборавили да је благодат Божја света и чиста и да се не може сјединити са грехом. Зато, без обзира на посету храмовима и светим местима, домаће молитве и читање духовних књига, наше срце остаје празно, као пробушена посуда којом захватају воду. Срце предано страстима и гресима не може да стекне и задржи благодат. Такво је срце налик на запуштени врт без ограде, или на оронули дом без врата и прозора, где улази свако ко пожели. Страсно срце се противи речима молитве, одгурује их од себе и молитва губи животну силу, постаје површна и мртва. Од такве молитве човек не добија духовну утеху и стога са нестрпљењем чека њен крај.

Истинска молитва је немогућа без благодати, а благодат – без чистоте срца. Господ је рекао: „Блажени чисти срцем, јер ће Бога видети“. Зато човек, не бринући се о чистоти срца, не борећи се са гресима и страстима, остаје духовно слеп, иако поседује светске таланте и душевне квалитете, бави се добротворним радом, произноси красноречиве проповеди па чак иако би писао научне апологије у одбрану хришћанства. Неписмени старац који је сачувао чистоту срца мудрији је од теолога који није победио своје страсти.

Наше време се може назвати безблагодатно, али не у смислу да је Црква осиромашила благодаћу, већ зато што људско срце, затровано грехом, губи способност да прими и задржи благодат. Древни хришћани су се од савремених разликовали пре свега у томе што су се налазили у благодати, живели и дисали благодаћу, јавно осећали њена дејства, као да су осећали благодат срцем и слушали њене неизрециве безгласне речи. За њих благодат није била само нада на будућа блага у небеском царству, већ и радост која је испуњавала њихов земаљски живот, без обзира на невоље и гоњења.

Благодаћу су се хришћани осећали као најсретнији људи на свету, а хришћанске заједнице су биле попут острва светлости у тамном мору незнабожачког света. Човек је осећао реално присуство благодати, а њен губитак доживљавао као највећу несрећу, као мрак и бол душе, као одлучење од Бога, извора живота. Зато су хришћани чували благодат као што се пламен свеће чува од ветра, своје срце су чували од нечистих помисли као очи од песка и прашине.

У данашње време, када је стицање благодати престало да буде циљ и садржај хришћанског живота, њен се губитак скоро и не осећа. Савремени хришћани не схватају шта губе од грехова, не увиђају шта се дешава у њиховим срцима, какве се немани гнезде у њему. Због тога, њихов живот као да је обојен у сиво, слично сумраку; њихове су душе налик на небо прекривено густим облацима: на тренутак блесне између облака сунчев зрак и поново нестане.

Без чистоте помисли душа не може у себи одразити светлост благодати. Шта треба учинити да би смо стекли и сачували благодат? Најпре треба очистити душу покајањем и исповешћу, као што рђу која се нахватала на метали стружемо гвозденом четком. Треба успоставити контролу ума и воље над пет органа чула, нарочио над видом и слухом. Треба стражити, да грех не би продро у душу читањем страсних књига, испразним разговорима, гледањем јавних дешавања и развратних слика.

Треба се удаљавати од зачетака греха – саблазни, као што пчеле беже од дима, а такође избегавати она лица и места која нас подсећају на претходне грехопаде. Тада ће, при умањењу спољашњих греховних утисака и унутрашњи импулси греха почети да слабе, као плитка река у време суше. Треба знати и о следећем лукавству демона: понекад он на извесно време почиње да отступа од човека и он почиње да уображава да су страсти изагнане, да је духовна опасност прошла и сматра себе победником.

Такво лажно бестрашће је уствари демонска замка, да би успавао будност човека и изненадио га када не очекује. Најчешће у ову замку упадају горди људи и они који се уздају у саме себе, који проводе духовни живот без послушања и савета. Зато треба свагда бити опрезан и имати на уму да ђаво не напушта човека, као сенка, и бориће се са њим до саме смрти.

Христос нас је пронашао на крсту кроз муке распећа, а ми њега морамо да нађемо у своме срцу сузама покајања. Овај је сусрет са Богом сличан новом рођењу. Тада благодат обасјава човека несагледивом светлошћу, исправља душу погнуту под гресима, даје молитви крила, у срцу отвара извор живе воде, обнавља дечју чисоту, враћа изгубљену радост, као пролеће душе, и човек доживљава своје васкрсење из мртвих још за време живота.

арх. Рафаил Карелин

https://manastirpodmaine.org/arhimandrit-rafail-karelin-u-srcu-je-izvor-zivota-i-smrti/

Шта је искушење? Искушење је све оно што може нас примамити, гурнути на грех. Где се може сусрести са искушењима? Свети апостол и јеванђелист Јован Богослов, одговарајући на ово питање, упозорава: „...Све што је у свијету: похота тјелесна, и похота очију, и надменост живљења, није од Оца, него је од свијета.“ (1. Јов 2,16). Дакле, свет који видимо око себе је извор искушења, јер, према истом апостолу Јовану Богослову, „свијет сав у злу лежи“ (1. Јов 5, 19).

Да ли је свет, строго говорећи, зао? Нимало. Jер све што видимо створено је од самог Бога и по природи је добро. Међутим, једном у историји нашег света десила се катастрофа: човек, створен од Бога за вечни живот, одступио је од Створитеља свог и прекршио Његову заповест. Овим чином човек се отргнуо од Бога и осудио себе и цео свет на пропадање. Тако је, једном пуштено у свет, зло у њему почело да добија снагу и да се развија. Зато молимо Бога да нас сачува од искушења. Свети Тихон Задонски примећује: речима „не уведи нас у искушење“ молимо Бога да нас својом благодаћу спасе од искушења света, тела и ђавола. Па чак и ако паднемо у искушења, надамо се да Бог неће дозволити да будемо побеђени, али ће нам свакако помоћи да их савладамо.

Без сумње, искушење човеку долази од ђавола, али овај нема апсолутну власт над човеком, већ делује само у мери у којој је то од Бога допуштено. Зато свештеномученик Кипријан Картагински пише да Свевишњи даје моћ ђаволу да нас искушава из два разлога: или због казне за наше грехе, или због славе, када Бог види да можемо, као Јов, издржати искушења ђавола. С тим у вези, свети Василије Велики примећује: Бог нас, у својој посебној икономији, издаје искушењима у мери у којој смо за то способни.

Бог, наравно, никога не искушава злом, јер су зло и Бог неспојиви појмови. Он само допушта ово или оно искушење да нас духовно ојача. Међутим, ми не можемо савладати искушења без Његове помоћи. Ако, примајући Његову благодатну помоћ, изненада одлучимо да можемо честито живети без Њега, онда нам Бог одузима своју милост. Али Он то не чини из освете, већ да бисмо ми искуством, чак и горким, могли да се уверимо у своју немоћ пред грехом и поново Му се обратимо за помоћ.

https://pravlife.org/sr/content/tumachenje-molitve-oche-nash-od-mitropolita-antonija-pakanicha-7-deo-molba-ne-uvedi-nas-u

Ова Света и Преподобна Ангелина беше кћи благочестивог и православног кнеза албанског Аријанита из елбасанског краја, а свастика славног Ђурђа Скендербега. Живитељи те области, зване још и Скендерија, беху хришћани, већином православни, јер тада још не беху потчињени агарјанском ропству и отаџбина се њихова слављаше победом вере и оружја. У двору кнеза Аријанита расла је млада кћи његова Ангелина у страху Божјем и побожности, упућујући вољу своју и све своје духовне дарове на творење воље Божје. Име њене мајке није познато, но и она је сигурно била веома побожна и честита кад је тако хришћански дивно васпитала кћер своју у еванђелском учењу и владању. Још од детињства се на Светој Ангелини видео прст Промисла Божјег који ју је припремио за подвиге који су јој предстојали у њеном будућем животу.

У то време у албанске крајеве дође као изгнаник деспот српски Стефан Слепи, други син деспота Ђурђа Бранковића (1427.-1456.). Њега и његовог старијег брата Гргура Турци су 1441. године затворили и ослепили, па их после 1444. године слепе вратили у очев дом. По смрти њихова оца, деспота Ђурђа, владаше неко време Србијом њихов најмлађи здрави брат Лазар (1458.), а онда деспотом постаде овај блажени страдалник Стефан (док се његов старији брат, слепи Гргур, замонашио у Хиландару где је као монах Герман и умро, 16. октобра 1459. године, и погребен). На два месеца пред пад српске престонице Смедерева, због опште разјадињености и разбијености српског народа, “неки ђаволом управљани људи слагаше како је тобоже деспот Стефан неко зло учинио, те га истераше далеко из отачаства својега, да тако у туђини многе беде и невоље поднесе”. Праведни Стефан се тада преко Будима повуче код своје сестре Катарине, цељске грофице, а од ње отиде у Дубровник, па одатле у Албанију да тамо потражи себи безопасно пристаниште. Дошавши у Албанију на њему се зби реч Господња: Господ штити дошљака (Пс.145,9), јер њега кнез Аријанит усрдно прими као брата и пријатеља. Па пошто се боравак деспотов код њега продужи тако да он постаде као домаћи, чесна кћи кнежева Ангелина у срцу своме заволе слепога Стефана, као некада Косара праведног краља Владимира, и замоли од родитеља благослов за брак са Стефаном. Родитељи дадоше свој пристанак и благослов, те се Ангелина венча са Стефаном у Скадру 1461. године, пошто у души својој жељаше да у свему дели судбину са изгнаним праведником слепим деспотом Стефаном.

Из овога Богом и родитељима благословеног брака њиховог родише им се синови Георгије (Ђорђе) и Јован, и кћи Мара. Док су деца расла у добрим наравима и васпитању, наиђе на њих нова злоба и нова несрећа. Безбожни Агарјани нападоше и на ту хришћанску земљу и пред собом све убијаху и уништаваху. Због тога се Стефан и Ангелина склоне са децом својом у Италију, у област Фурланију на северу (подручје Тршћанског залива). Ту се блажени и праведни деспот Стефан упокоји у Господу (9. октобра 1476 године), и би прослављен од Бога јављањима светлости на гробу и нетрулежношћу тела својега.

Праведна и верна супруга његова, блажена Ангелина, оставши удова нуждаваше се у основним потребама за живот, јер њу и њену сироту децу притискиваше и сиротиња и туђина. Да би олакшала деци својој она се обрати с молбом угарском краљу Матији и он се смилова и даде њој и синовима њеним на уживање сремски град Купиново на Сави. Узевши са собом нетрулежне мошти свога супруга Стефана, Света Ангелина са децом својом дође преко Беча и Будима у Купиново и тамо у цркви Светог апостола и еванђелиста Луке чесно положи Стефанове мошти (15. фебруара 1486. године). Мађарски краљ Матија подарио је био старијем сину Ангелинином Ђорђу титулу деспота и неке сремске области, но он се убрзо тога одрече у корист свога млађег брата Јована и сам се замонаши (1495. године) у манастиру Купинову, добивши на монашењу име Максим. Но ускоро затим умре млади деспот Јован (1502.), те Света Ангелина и Максим, заједно са Стефановим и Јовановим моштима, преселише се код влашког војводе Јована Радула, где свети Максим би хиротонисан за Митрополита влахозапланинског. Ту Максим измири војводу Радула са молдавским војводом Богданом и заједно са мајком му Светом Ангелином учинише они у тим крајевима многа добра дела.

Неколико година касније, Света Ангелина се са сином Максимом врати у Срем. Свети Максим постаде Митрополит београдски и сремски и заједно са мајком својом Ангелином подиже на огранцима Фрушке Горе у Срему свети манастир Крушедол и посвети га Благовештењу Пресвете Богородице. Ту Свети Максим пренесе из Београда своју епископску столицу и на тај начин обнови Сремску архиепископију. Ускоро и он почину у Господу (1516. године, 18. јануара, када се и слави његов спомен) и би погребен у својој задужбини Крушедолу.

Преподобна мати наша Ангелина прими овде у Срему свети и анђелски монашки чин, у женском манастиру код Крушедола, задржавши на монашењу исто име Ангелина (што значи: Анђелска). Од почетка свога земног живота она се усрдно подвизаваше на спасење своје душе, но сада приложи труд труду и подвиг подвигу. Сва се предаде молитви, делима милосрђа и оправљању светих храмова и манастира Божјих у Срему. Због свих тих својих многобројних дела, она је, као савршена хришћанка, супруга, мајка и монахиња, од народа с правом добила назив Мајка Ангелина. Поживевши тако свето и богоугодно, она најзад почину од трудова својих и мирно усну у Господу 30. јула 1520. године. Сахрањена би у женском манастиру крај Крушедола, а када после неколико година њено свето тело би објављено, њене свете мошти бише пренете у цркву манастира Крушедола и положене у исти ћивот са моштима светог јој сина Јована Деспота.

Ове свете и чудотворне мошти Сремских светитеља Бранковића Турци су заједно са манастиром Крушедолом палили 1716. године, а сачувала се од тада само лева рука Свете Мајке Ангелине. Службу овој Светој Мајци Српској написао је, ускоро по јављању њених чудотворних моштију, један од житеља манастира Крушедола. У овом светом манастиру на дан њеног спомена, 30. јула, бива велики празник и народни сабор. Молитвама Свете Мајке Ангелине нека Господ Свемилостиви и нас помилује и удостоји удела Светих Његових. Амин.

https://svetigora.com/prepodobna-majka-angelina-despotica-srpska/

Смисао људског живота и његова вредност се одређују циљем који човек себи поставља. Ако ће земља изгорети и ако је све на њој пролазно, човеков живот се обезвређује, постаје таштина, „мучење духа“. Треба да се одвојимо од земље, да видимо Небо и да своје земаљске путеве управљамо ка Храму, где не постоји ни данас, ни сутра, ни јуче, већ постоји Вечни Бог, Који воли.

Додир Бога су тренуци који човеку откривају истински смисао његовог живота. Рађамо се и умиремо у мукама, целог живота патимо, губимо. Земља нас привлачи и без помоћи Божије није могуће одвојити се од ње. Сила земљине теже се може превладати само кроз крст: Господ се изнад земље узноси на Крсту.

Вечни живот није неко лутање по галаксијама, већ оно мало, чиме живимо. Ако се говори о Вечности, то значи да треба говорити о сваком дану, часу и тренутку свог живота. Минути се претварају у године, године у живот, а живот у Вечност. Ако овај мали део Вечности усмеримо ка Богу и ако будемо ценили сваки тренутак свог живота, ако будемо тражили Бога, не затварајући своју душу за проблеме и патње и не жалећи себе, већ покушамо да видимо, схватимо, саслушамо и подржимо човека који је поред нас, ако почнемо да се боримо против чамотиње и очајања које рађају незадовољство и несмирење, ако будемо благодарили Богу за дан који смо проживели, ући ћемо у Вечност. Овај пут није празнична шетња, већ стално приморавање себе на ТРУД ради Љубави.

Треба живети тако да свака мисао, сваки покрет буду отворени за Бога. Живот пред Богом и јесте Вечни живот.

А смрт је неверовање у бесмртност, у победу Љубави. У нама има много греха и смрти, али у нама живи и Христова Љубав. Покајте се, приближило се Царство Небеско. А Небеско Царство је Царство Вечне Љубави. И једини улаз у њега је свест о својој недостојности, али не очајање, већ вера у то да Љубав Божија може да нам опрости и да нас промени, да нас учини способнима да волимо. У Вечности ће бити само храбре душе које су поверовале у своју бесмртност, у могућност да буду сличне Богу. На Светој литургији, кад се човек сједињује с Богом, Вечна Љубав, Вечно Смирење побеђују пролазне грехове који се растварају у Путиру и сагоревају.

Кад смо са Христом не можемо да не волимо, јер је Бог Љубав која побеђује смрт и поделу, која с Крста окупља људе који се не везују за пролазно, који у овом свету трагају за Лепотом. Свет су унаказили они који покушавају да живе без Бога.

Црква је Тело Божије, Бог Који се сједињује с човеком. Од Љубави Божије се рађа љубав према ближњем. Док ова љубав постоји на свету, свет ће бити жив, кад се љубав угаси у људским срцима — свет ће пропасти.

Кад се човека дотиче Божија благодат он постаје јединствен с Богом и не види ништа осим Бога. Он већ гледа другачије — у Богу. Његов поглед није поглед осуђеног на смрт, већ је то поглед човека који је нашао вечни живот, смисао живота. Патња је неизбежна у овом свету. Права радост може да постоји само због вечног живота, због Бога. Приликом сусрета с Богом човек побеђује ограниченост и неслободу, коју рађају физички закони Земље. Човек се тада радује и ништа земаљско не може да омете ову радост, зато што је њен извор — Бог. Срце се испуњава захвалношћу, живот постаје дар од непроцењиве вредности и стиче смисао. Човек више ништа не жели, све има. После сусрета с Богом душа више не може да жели нешто веће.

https://www.facebook.com/serafim.petkovic.1

Али да ли се ово односи на духовни живот? Нажалост да.

Најчешћи пример. Чим се пронесе глас о несташици одређеног производа, одмах се у радњама формирају редови. Народ откупљује све што може, у огромним количинама, не размишљајући ни о онима који то неће добити, само да то сами добију. Али најнезаштићенији, на пример, пензионери, то неће добити. Други пример је када са приливом избеглица подижу кирију за изнајмљено становање. Обогаћивање на проблемима ближњег у екстремној ситуацији практично је престало да се сматра нечим не само грешним, већ и за осуду по световним мерама. И, авај, таквих примера је много - најразличитијих. Ово је посебно уочљиво на позадини несебичности којом се други људи подржавају. Па ипак, за мање племенито понашање траже и налазе изговор – „тешко време“.

Али сетимо се историје, посебно првих година постојања Цркве Христове. Било је то време готово непрекидног прогона. Хришћани су прогањани, хапшени, испитивани, мучени, зверски стрељани. Свако богослужење, макар и тајно, могло се завршити рацијом. И да ли је то некако променило однос према духовном животу првих хришћана? Наравно да не! Заиста, у пећи искушења се кује права вера. Подсетимо се хагиографске литературе. Главне подвиге вере светитељи су вршили управо током личних или заједничких искушења, не у мирном, добро ухрањеном, удобном одмору, већ у активној борби са околностима, искушењима, духовним непријатељима и, на крају, са самим собом.

Па зашто ми, хришћани 21. века, сада можемо да признамо идеју да нам тешке околности које су нас сада задесиле наводно дају за право да се не придржавамо заповести, да мислимо само о својим интересима на уштрб интереса нашим ближњима, да одложимо духовни живот „за касније“, „до најбољих времена“?

Напротив, управо сада, не речима, већ делима, можемо и морамо да се испољавамо. Да покажемо да наша вера нису само речи, јер се права вера пројављује кроз добре мисли, добре речи и добра дела. «Јер као што је тијело без духа мртво, тако је и вјера без дјела мртва», каже апостол (Jак 2,26).

https://pravlife.org/sr/content/mitropolit-antonije-pakanich-da-li-je-mogutshe-voditi-duhovni-zhivot-u-teshkim-vremenima

Не знам да ли људи око нас  желе нашу срећу, да ли желе да нас виде срећне, али знам некога ко то много жели, а то је Бог.

Иако су многи у Његово име плашили и претили људима, испунили их кривицом и страховима, сам Бог жели да нас види срећне и веселе и кличе нам : “ Радујте се свагда са радошћу коју нам је даровало причешће Господом . Опет кажем: радујте се... Ни за шта  се не брините, али у свакој прилици нека ваши захтеви буду упућени Богу у молитвама које ће бити праћене захвалношћу..." (Филипљанима 6 4., 6.)

Нажалост, већ неко време егзистира схватање да, што више изгледаш озбиљан и жалостан, више си човек Божији. Али ово је огромна лаж. Ко је имао среће да упозна наше савремене светитеље, старца Пајсија и старца Порфирија, видео је колико су они били срећни и весели. Они су се смејали, шалили, ширили наду, блистали радошћу и светлошћу Христовом. А ми трунемо у својој озбиљности и моралности. Испуњени смо забринутишћу и кривицом, неурозама које заправо спречавају Бога да нас посети.

Да бисмо почели да ходимо стазом радости, треба да престанемо да бринемо. ′′ Ни за шта се не брините, али у свакој околности, ваши захтеви нека буду упућени Богу у молитвама које су праћене захвалношћу...".

Како можемо бити срећни када смо утопљени у нашим мислима и бригама? Када смо забринути због свега и свачега? Да ли сте се икада запитали одакле потиче овај стрес и нервоза? Јасно, од нашег ега и његове жеље да све контролише. У суштини, ово је облик неверја, пошто верујемо да Бог не зна шта нам је потребно и није нам све обезбедио. То је као да кажеш Богу - "Не бринеш Ти о свему, пусти мене да ја водим рачуна." Због тога се ми трудимо умом и мислима да све решимо. Резултат? Унутрашњи хаос. Нервоза, забринутост, напетост, страх и несигурност. Како можете бити срећни у оваквим околностима? Једноставно нисте. Престрављени сте и гневни, пре или касније и тужни.

И сад вас питам, да ли сте икада решили неке проблеме бринући? Вероватно сте направили још горе. Шта добијате? Стрес, губитак огромне енергије због кога губимо осмех. Забринутост не може да промени прошлост и не може да контролише будућност, али може да уништи  садашњост вашег живота. Да, она то ради темељно.

Молитва не треба да буде последње решење, након што смо све пробали. Молитва, да би постала извор радости и унутрашњег мира, мора да буде свакодневни дијалог са Богом. Препустите се и предајте Његовој вољи. Имајте поверења и будите сигурни да вас Он воли и неће дозволити ништа да се деси што вам није на корист.

Не можеш да бринеш и будеш срећан у исто време. Ето зашто је први корак ка срећи да престанеш да бринеш - и почнеш да се молиш! Није увек лако то учинити али хајде да почнемо, хајде да пробамо, вреди покушати.

Како престанеш да бринеш и почнеш да се молиш, наћи ћеш нову снагу у свом животу, јер живиш служећи Богу свакодневно.

о. Х.  Пападопулос