Што човек има у данашње време више (материјалних) добара, то има више проблема.
Нити благодари Богу за његова доброчинства, нити се осврће на несрећу својих ближњих па да понекад удели милостињу.

Одаје се сладострашћу и не мисли на другога који нема шта да једе.
Како да га после посети. благодат Божија?

Када је неко овде отац породице, треба нечега да се одрекне, да некако уштеди да би могао повремено да дели милостињу.
Треба да каже својој жени и деци да на том и том месту има неко болестан, напуштен, или нека сиромашна породица која је у великој оскудици.

Ако немају новаца да дају, нека им каже:,
„Можемо да им дамо макар неку хришћанску књигу, кад их већ имамо толико.“
Дајући онима који су у невољи, чини добро и самоме себи и својој породици.

Колико оскудевају јадни верујући у Русији!
Једном сам једном Руском свештенику дао кутију тамјана и рекао му:
„Ето, ово је скромни дар.“
„Зар је то скромни дар?“ каже он.
„Наш тамјан је… кашљеш од њега.“

И овде у Грчкој толико се муче избеглице!
На Халкидици сам видео неког избеглицу који је по кућама лепио плочице и тражио је за то три стотине драхми за квадратни метар и говорио је „Слава Богу што имамо хлеба.“

Зато када ми је неки предузимач рекао како се човек у току посла товари греховима, одговорих му:
„Ако запослиш оне избеглице и помогнеш им да зараде, скинућеш са себе све своје грехове.
Немају где да живе. У поређењу са њима, ти си Оназис.“

Бог је допустио да постоје болесни, сиромашни итд., како бисмо окушали своју врлину.
Могао би и за болесне и за сиромашне, за све, да се постара, али онда бисмо имали лажно осећање да смо украшени врлином.

Рекли бисмо, на пример, да смо милосрдни, иако то не бисмо били, а овако наша дела откривају наше врлине.
Слава Богу, постоје људи који се жртвују за своје ближње.

Упознао сам једнога који је, чим се демобилисао, пристао да буде неправедно осуђен на велику казну, како би избавио једну породицу.
Није ни помислио на срамоту, или своју каријеру.
Међутим, увиђам да Бог домостроји тако да бар један члан сваке породице има вере и благочестивости,

Како би и остали у породици добили помоћ!
Познавао сам у Коници једну породицу у којој су сви били равнодушни према Цркви.
Издвајала се само једна кћи.

Чим би чула црквено звоно, оставила би све послове и одлазила у цркву.
Чак и када су дошли Немци, па је црквењак звонио да би људи знали да треба да беже, она је отишла у цркву на вечерњу!

Била је мека срца, иако су њени родитељи били веома шкрти.
Њен отац би, уместо да руча, узимао комад сува хлеба који би умакао у воду.
А мајка јој је била таква циција!

Иако су њена деца била на добрим положајима и располагали приличном имовином, она је џарала по камину не би ли нашла бар мали грумен ужареног угља да га узме и њиме запали ватру да не би потрошила зрно шибице!
Уместо ибрика за кафу, користила је кутију од конзерве!

Када сам био у манастиру Стомију, њена мајка ме је волела.
Ћерка је зато, кад год је за неког сиромаха хтела да узме нешто из куће, па јој мајка не би дозволила, увек говорила мајци:

„Мајко, то је калуђеру потребно.“
„Дај му, дај му“ говорила би тада мајка.
Само када је „калуђер“ био у питању, њена се мајка ничему није противила.

Али и тада, за време окупације, ћерка је тихо помагала сиромасима.
Налазила би начина да изнесе џак брашна из оставе, натоварила би га на мазгу и делила брашно сиромашним породицама.

Једном ју је мајка ухватила и шта је тада морала да истрпи!
Тада се заветовала: „Боже мој, помози ми да нађем посао, па ћу целу плату давати за милостињу!“

Сутрадан су је звали да оде да ради у некој установи.
О, колико се обрадовала!
И одржала је свој завет: од плате није купила за себе ни пар чарапа.

Све је давала за милостињу.
Толики су тада говорили:
„Нека допусти Бог да се посвете кости твојих родитеља!“
Због тога се Бог после постарао и за њену мајку.
 

ИЗВОР: svetosavlje.org

Ученици беже из Јерусалима, сломљени тугом. Али Христос их не зауставља, већ једноставно хода поред њих - до вечере, где ће хлеб све променити.

Недеља је у Јерусалиму. Сунце немилосрдно пржи, прашина виси у ваздуху, помешана са урликом гомиле и мирисом празничних жртава. Неколико жена је већ дотрчало са гробља – уплашене, без даха, вичући нешто о празној пећини и анђелима. Сам Петар је отрчао тамо, видео напуштене плаштанице и протрљао чело, не разумевајући шта се дешава. Заједница је била испуњена буком, свађама, плашљивим шапатом и дивљим теоријама.

И ова двојица се једноставно спакују и оду. Пред њима је дванаест километара до Емауса. То је био бег од застрашујуће стварности. Емаус је тихо место, удаљена забачена улица, место на мапи где можете само да седите, гледате у зид и ћутите, где вас нико неће вући за рукав и питати: „Па, шта ће се сада десити?“

Лука и Клеопа су чули приче жена. Видели су збуњеност апостола. Знали су да је гробница празна. Ипак, отишли су.

Били су мртви уморни. Три године, ови људи су живели у стању сталног чуда. Три године су били на врхунцу своје снаге, верујући да ће се свет окренути наглавачке, да ће истина коначно победити. Напустили су своје домове, напустили своје чамце и одбацили своје претходне животе зарад Онога који је обећао Краљевство.

А онда је дошао петак. Кратко суђење, ексери, страшна тишина суботе. Све у њима се угасило. Нису могли више да чекају. Вера захтева покрет, труд, али нису имали снаге ни за дубок удах. Када нада тако гласно умре, тишина након тога делује неподношљиво.

Успут, они жваћу свој бол, препричавајући једни другима догађаје из последњих неколико дана. Постоји фраза у Јеванђељу која зрачи језом: „А ми смо се надали да је Он Онај...“ (Лука 24:21).

„Било је наде.“ Ово је прошло време, конјунктив, потпуни и коначни крај.

    Већ су сахранили Христа, оптеретили Његов лик тешким каменом и сада покушавају да се што даље удаље од места где су им снови разбијени стварношћу римске правде.

Необичан пратилац на путовањима

Христос их не зауставља. Он им не препречује пут пламеним мачем. Он не виче са небеса: „Куда идете, маловерни?!“ Он чини нешто много чудније и дубље: Он се једноставно креће поред њих. Његове сандале праше истом стазом, његов дах прати њихов лагани корак.

Текст каже: њихове очи су биле „заробљене“ (Лука 24:16). Нису могли да га препознају. Али ово није ствар чудесног слепила. Само што када некога закључате у прошлости, не очекујете га у садашњости. Не очекујете живи дах у лику који сте већ оплакали.

    За њих, Он је Онај кога су заувек изгубили. Жива особа у близини једноставно не одговара њиховом погледу на свет, где смрт увек смело окончава њихово постојање.

Прво што Христос ради јесте да пита: „Зашто се тако жалобно препирете међу собом док ходате?“ (Лука 24:17) . Он зна одговор. Он зна све што осећају, свако зрнце њиховог разочарања. Али Он их пушта да говоре. Он хода поред њих и слуша њихову збуњеност, њихов бол, њихово беспомоћно негодовање због тога како се све завршило. А они све истоварују на Њега, говорећи детаљно, оклевајући. Говоре о Пророку, који је био моћан делом и речју, и о томе како је био издан и разапет.

Христос почиње да им објашњава древне књиге и пророке тек након што излију своју горчину. Он их не затвара одмах правим речима. Он не лечи њихов бол сувим предавањем. Он их пушта да говоре до самог краја, до последње капи бола. Разумевање долази на друго место. Саосећање и присуство су на првом месту.

Он хода са њима — и заправо, иде у погрешном смеру. На крају крајева, Јерусалим је центар, место Васкрсења, заједница. Они га напуштају због сопственог ћорсокака. И Бог хода у том ћорсокаку са њима. Њиховом брзином. Њиховим прашњавим путем. Бог не вуче некога за врат назад ка светлости ако је одлучио да оде. Он хода са вама у вашу сопствену таму, делећи пут са вама док не одлучите да се окренете.

Останите са нама

Приближавају се Емаусу. Сунце залази иза брда, сенке се продужавају, а хладноћа се јавља. Христос се „правио као да жели да иде даље“. Он се не намеће. Не улази у кућу непозван, не захтева пажњу. Чува њихову слободу до самог краја.

Морају сами да га зову. И то чине. Не зато што су га препознали, не зато што их је импресионирао својим дубоким познавањем текстова. Једноставно, током тих неколико сати на путу, осетили су топлину према Њему. Људска блискост, рођена из заједничког путовања, дошла је пре њиховог препознавања Бога.

    На крају се упућује молба: „Останите с нама, јер дан је већ према вечери“ (Лука 24:29).

Мисле да нуде уморном путнику смештај. Стандардно источно гостопримство: чаша вина, лепиња, кров над главом. Улазе у кућу.
Соба мирише на дим, сушено биље и чорбу. Сенке уљане лампе трепере на грубим зидовима. Седају за сто. А онда Странац преузима улогу домаћина. Узима хлеб. Захваљује им се. И ломи га. Звук ломљења коре одјекује кроз тишину собе.

У том тренутку, њихове очи су се отвориле. Не током дуге анализе древних пророчанстава или интелектуалне дебате о смислу живота. Већ у једноставном, готово свакодневном гесту. Видели су то стотине пута: начин на који је држао хлеб, начин на који су се Његове руке кретале у пригушеном светлу. Али овде се догодило нешто јединствено, лично и живо. У овом ломљењу хлеба, откривен је цео Његов живот, дат за њих. И коначно су Га препознали.

И Он одмах нестаје. Соба је празна. На столу је остао само изломљени хлеб. Напољу - тама, ноћ.

Глобални преокрет

Остатак ове приче заузима само неколико реченица у Јеванђељу. Али оне говоре све.

Ова двојица су управо препешачили дванаест километара по врућини. Ноге их боле, леђа их боле, и потпуно су емоционално исцрпљени. Управо су сели за вечеру после дугог дана. Напољу је глува ноћ. У првом веку људи нису путовали путевима Јудеје ноћу осим ако није било апсолутно неопходно. Дивље животиње, разбојници, рупе на путевима — опасно је.

И шта они раде? Одмах устају. И трче назад.

Не сутра ујутру, када сване и буде безбедно. Одмах сада. Истих дванаест километара, у потпуном мраку, назад тамо где су побегли у страху и очају пре само неколико сати. Више се не плаше. Више не морају да се крију.

Нешто у том изломљеном хлебу их је променило. Отишли су из заједнице — сада су летели ка њој. Сакрили су се у Емаусу — сада им Емаус више није био потребан. Место где су намеравали да се сакрију и све забораве постало је почетак новог живота.

Христос им се није јавио у Јерусалиму док су још били са свима осталима. Није их сустигао на самом почетку њиховог пута да би их вратио. Чекао је док не дођу до свог краја, своје границе. Делио је са њима њихов умор, њихово вече и њихов хлеб.

    Ова прича је најличнија у целом Јеванђељу. Не говори о херојима који чврсто стоје под крстом. Ради се о онима који одустају. О онима који су дигли руке и рекли: „Није успело, одлазим, све је ово била грешка.“

Често мислимо да нас Бог чека само на „правим“ местима – у центру наше вере, у тренуцима духовног уздизања. Али Он, испоставља се, хода прашњавим путевима који воде даље од Њега. Он се прилагођава нашем лебдећем темпу. Он слуша наше бескрајне жалбе. Он стрпљиво чека да га позовемо на вечеру у наш забачени крај, у нашем разочарању.

Понекад човек заиста мора да оде да би се вратио са новом перспективом на свет и на себе. Мора се доћи до сопственог Емауса, до самих дубина сопственог неверовања, тако да се у једноставном гесту, у хрскању ломљења хлеба, изненада осети: „Наша срца горе у нама“ (Лука 24:32).

Пут за Емаус је кружно путовање. Дванаест километара очаја и дванаест километара чисте, звонке радости. И Бог све време хода поред нас. Он нас не спречава да правимо грешке, не угњетава нас својом величином. Али нам такође не дозвољава да нестанемо у тами.

Дан се ближи крају. А Он је још увек овде. Поред свих који су данас одлучили да је свему крај.

Аутор: Павел Бојко

извор

Спомен Светих апостола од Седамдесеторице Иродиона, Агава, Руфа, Асинкрита, Флегонта и Ермија  

Свети апостол Иродион беше родом из Тарса Киликијског[1], сродник Светог апостола Павла. Служио је Светим апостолима у свему, и од њих би постављен за епископа Неопатарског. Као епископ он многе незнабошце обрати светим учењем вери Христовој. То испуни Јевреје завишћу, и они га заједно са идолослужитељима ухватише и силно мучише: штаповима га бише по глави, камењем га удараше по устима, ножевима га бодоше. И када га оставише као мртва, Свети апостол благодаћу Божјом би сачуван жив, и после тога проповеда реч Божју у Риму са Светим врховним апостолом Петром. А Свети апостол Павле, пишући из Коринта Посланицу Римљанима, спомиње Светог Иродиона који је тада био у Риму поред Светог Петра: Поздравите Иродиона рођака мог (Рм. 16, 11). И Свети Иродион би мачем посечен заједно са Светим Олимпом и многим другим хришћанима онога истога дана када и Свети Петар распет.

Свети апостол Агав имађаше пророчки дар. У Делима апостолским помињу се два његова пророчанства. Прво, прорекао је велику глад по целом свету, која се и зби у време ћесара Клаудија[2] (Д. А. 11, 28). И друго, када се срете у Кесарији са Светим апостолом Павлом, који иђаше за Јерусалим, Свети Агав узе појас Павлов и веза себи и руке и ноге говорећи: Тако вели Дух Свети: човека којега је овај појас, овако ће га свезати у Јерусалиму Јевреји, и предаће га у руке незнабожаца (Д. А.21, 11). Свети Агав је путовао и проповедао Христа, и многе обратио Христу Богу.

Свети апостол Руф беше епископ у Тиви Јеладској. И њега спомиње Свети Павле у Посланици Римљанима: Поздравите Руфа избранога у Господу (Рм. 16, 13).

Свети апостол Асинкрит беше епископ у Ирканији Азијској. И њега спомиње Свети апостол Павле у истој Посланици (Рм. 14, 16.)

Свети апостол Флегонт, који се на истом месту спомиње (Рм. 16, 14), беше епископ у Тракијском граду Маратону.

Свети апостол Ермије, споменут на истом месту у Посланици, беше епископ у Далмацији.

Сви ови Свети апостоли проповедаху по свету Еванђеље Христово, приводећи неверне истинитој вери. И сви они, на разне начине мучени од Јевреја и многобожаца скончаше.

Житија Светих – архимандрит Јустин Поповић

НАПОМЕНЕ:
[1]Тарс – велики у старини град, у малоазијској области Киликији. Остаци овога града сачували се и до данас.
[2]Клаудије царовао од 41. до 52. године.

Црква, наравно, верује да без Христа смрт остаје до краја вечна и "страшна тајна", која мучи човека и која се окреће против његовог живота. Једино се смрћу Христовом усмрћује смрт, укида бесмртност смрти и прославља њено коначно умртвљење. Средиште није више смрт, него нови живот у Христу, тако да се наш живот од сада "са Христом крије у Богу" (1. Кор. 15:53). Он се сеје кроз Крштење, као пшенично семе, које остаје до времена својих васкрсних плодова (Јн. 12:24). Средиште је Васкрсење Христово са којим је "дошло Царство живота и са којим је разрушена држава смрти. И би друго рођење, други живот, друга врста живота, пресаздање ове наше природе" (Св. Григорије Ниски). Дајући нам Себе, Христос нам је дао све. Он је све испунио Својим животом и даровао нам могућност стварног обожења, откривајући нам благодатни карактер и саме смрти: "Или живот, или смрт, или садашње, или будуће, (све је ваше)..., а ви сте Христови... (1. Кор. 3:21-23). Крстом и Васкрсењем Христовим укинуто је безнађе и безизлаз смрти. Смрт није више страшна за човека, него је човек страшан за смрт. Смрт постаје немоћна зато што је уништен њен центар - грех као одвајање од Бога. Човековој природи, која наставља да се суочава са чињеницом смрти, од сада је дата сила Васкрсења (1. Кор. 15:13,16:20). Смрт се преображава у рођење ("дан рођења човековог"), постаје првина новог живота, дело поновног успостављања живота, добија карактер сна у значењу ишчекивања васкрсног живота, постаје пут ка животу Васкрсења (Св. Јован Златоусти). "Као што је у личности Адама смрт постала осуда људске природе, која је у почетаку примила насладу, коју је сама породила, тако и смрт у Христу постаје осуда греха и поново наслада у Христу, која остварује чисто рођење природе. Као што је сладострасни живот Адама постао мајка смрти и трулежности, тако и смрт Господа нашег за Адама, ослобођена од насладе Адамове, постаје почетак вечног и бесмртног живота..." (Св. Максим Исповедник). Само код неверујућих господари жалост и страх од смрти зато што се само код њих "нада ограничава на садашњи живот. И зато је смрт за њих једнака катастрофи" (Св. Григорије Ниски)... Свети Оци уче да "је осуда смрти престала. Али, иако трулежност престаје и поништава се у благодати Васкрсења, умиремо у времену и смртно тело се рашчињава (како је Бог свакоме одредио), како бисмо узмогли постићи боље Васкрсење. Јер, као семење које пада у земљу, тако се и ми са распадањем (тела) не губимо, него се сејемо да бисмо васкрсли, пошто је смрт укинута благодаћу Спаситеља"... Васкрсење и прослављење тела, које ће значити коначну слободу човека (будући да је само вечни живот отаџбина истинске слободе), није независно и одвојено од ослобођења и коначног спасења тварног света. "Сав овај свет не иде ка потпуном ништавилу. Као што ће се наша тела променити, тако ће и свет, пошто претрпи промену, силом Духа Светог, бити поново саздан тако да буде ближи божанској (замисли). Тако ће са светом бити исто што и са нама" (Св. Григорије Палама). Ради се о промени или преображају, о поновном рођењу или поновном стварању творевине, о чему говори Библија (Рим. 8:19-22; 2. Кор. 5:17). Све ходи ка Васкрсењу које је тајна истинске промене целог света, тварног и материјалног космоса. "Као што се зарђала бакарна посуда баца у ватру и обнавља, тако ће, у Васкрсењу (чија тајна дејствује већ сада), и твар (која је остарела и упрљана грехом човековим) проћи кроз огањ Божији, претопити се и обновити, те постати неупоредиво светлија од оне која се сада види" (Св. Симеон Нови Богослов). Преображај и обновљење тварне и материјалне стварности претходиће Васкрсењу и обавиће се пре њега и пре него што тела постану нетрулежна, како би Црква Божија била саборна. "Људска тела остају да буду трулежна, имајући знаке трулежности и нетрулежности до заједничког Васкрсења, када ће се коначно и у потпуности преобразити кроз освештање и нетрулежност у Христу васкрслом. Јер, људска тела не треба да васкрсну и да постану нетрулежна пре обновљења целокупне твари. Као што је прво ова твар саздана нетрулежном и после ње - човек, тако опет треба најпре твар да постане нетрулежна а тада ће се са њом обновити и постати нетрулежна сада трулежна тела људи, како би човек опет био духован и бесмртан и обитавао у нетрулежном и вечном и духовном обиталишту" (Св. Симеон Нови Богослов).

протојереј Михаил Кардамакис (из књиге ПРАВОСЛАВНА ДУХОВНОСТ)

извор

Дан посвећен упокојенима. Побусани понедељак је свој назив добио по народном обичају да се гробови покојника побусавају тога дана бусењем свеже зелене траве. Побусани понедељак је, дакле, празник намењен упокојенима, и спада у један од задушних дана. Побусани понедељак увек пада у први понедељак после Недеље Антипасхе - Томине недеље, и за тај дан се на гроб износе свеже обојена црвена јаја из варзила који је сачуван од Васкрса. Та јаја која се куцају о споменик, и упокојени се поздрављају са "Христос Васкрсе". Тим предивним обичајем исказујемо своју љубав и поштовање према умрлим сродницима, са којима желимо да поделимо радост Васкрсења Христовог, радост победе над смрћу. То је и начин исповедања наше вере у вечни живот, и у наше опште Васкрсење. На крају се донешена јаја поделе сиротињи.

На Побусани понедељак се одлази на гробља, уређују гробови, поставља камење на све четири стране око гроба, и побусава земља између, односно, прекопава површински слој земље. Бук Караџић наводи да се овај дан понегде назива и "Ружичало" или "Дружичало", јер се тог дана, између осталог, саде и руже на гробљима.

https://www.pravoslavlje.net/index.php?title=Побусани_понедељак

Томина недеља је прва недеља после Васкрса. Назива се још и Недеља Антипасхе, Бела недеља. Новом недељом се назива, јер почетак свих недеља почиње од ње, јер после Васкрса први пут понавља и као да обнавља велики празник васкрсења. Посвећена је Светом апостолу Томи, и његовом неверству у Христово васкрсење.

Тог дана је апостол Тома своје неверје заменио вером. Сумње апостола Томе је уклонио сам Господ, ушавши кроз затворена врата у просторију у којој су се налазили апостоли окупљени на молитву, рекавши Томи да опипа Његове ране. Након тога, апостол Тома је узвикнуо: “Господ мој и Бог мој!”

У богослужењу Томине недеље, поред главне теме о уверењу апостола Томе у васкрсење Христово, спомиње се и славни силазак Исуса Христа у ад (величаније), где је умрлима објавио своју победу над грехом и смрћу и своје вечно прослављење (1. Пт 3, 18-19). Поредак службе тога дана, као и њен садржај, није обичан, васкрсан. Ово као да је поредак једнога од дванаест празника, само без паримеја, али са литијом, са певањем нарочитих стихира које описују догађај који се празнује.

Од Томине недеље се опет врше молитве за умрле, након прекида унутар периода који је почео од Лазареве суботе. Из овог периода забране су изузети четрдесетодневни парастоси, сагласно прописима Типика. На дан после Томине недеље, у Побусани понедељак, служе се парастоси на гробљима, чиме живи као да честитају својим упокојеним сродницима и ближњима радосни празник васкрсења Христовог. На парастосима и сахранама на гробљу све до оданија Васкрса уместо “Свјатиј Боже” пева се “Христос воскресе”.

https://mitropolija.com/2026/04/19/tomina-nedelja-4/

Рођен у Фригији од родитеља благочестивих. Отац му је био официр. Једном се забављаше дечко Евтихије са вршњацима својим, а забава им беше у томе што свак писаше име своје на стени и поред имена онај чин, који ће, по слутњи, у животу и добити. Када дође ред на Евтихија, он написа: Евтихије патријарх! У тридесетој години поста игуманом једног манастира амасијског. А када му беше четрдесета, година посла га Амасијски митрополит место себе не Пети васељенски сабор. На сабору он блисташе као сјајна звезда међу оцима цркве, како својом ученошћу, тако и благочешћем. Када наста препирка, да ли могу јеретици после своје смрти бити предани анатеми, он заступаше мишљење да могу позивајући се на Књигу Царства, 13, 1-8 и на IV књ. Царства 23, 16. И омиле веома цару Јустинијану и патријарху Мини. Цар га много питаше за савет, а Мина (у то време веома богат) назначи га за свога наследника и умоли цара, да то приведе у дело. Тако и би. Дванаест година управљаше свети Евтихије црквом мирно. Но тада ђаво диже буру против њега. Та бура дође до самога цара Јустинијана. Прелести се цар, наиме, и паде у монофизитску јерес афтартодокета, која лажно учаше, да је Господ Исус и пре васкрсења имао тело божанско и нетрулежно, без осећања глади и жеђи и бола. Евтихије одлучно устане против те јереси, због чега га цар одагна у прогонство, у његов првобитни манастир. Ту проживе Евтихије дванаест година и осам месеци, и показа се великим чудотворцем, исцељујући људе од разних болести молитвама и помазивањем јелејем. Јустинијан се покаја и умре, а њега наследи Јустин, који поврати Евтихија опет на престо патријарашки, на коме овај светитељ оста до смрти мирно управљајући црквом Божјом. У својој седамдесетој години пресели се у царство Христа Господа, коме је верно и храбро служио целога свога живота, 582. године.

Тропар (глас 4):

Истина ствари објави те стаду твоме као правило вере, образац кротости и учитеља уздржања. Због тога си смирењем стекао високе почасти, а сиромаштвом богатства: Оче Евтихије, моли Христа Бога да спасе душе наше.

„Пролог“ Свети Владика Николај

Пријатељство је љубав здраве душе према здравој души.
Пријатељство као излив здраве душе свето је, чисто, честито, верно, постојано, искрено, отворено, истинито и вечно.

Пријатељство је врлина, јер се заснива на моралу и чистом живљењу здраве душе, јер се спаја и са самом врлином и постаје њеним љубљеником, њу пригрљује и са њоме довека остаје.
Пријатељство као врлина привлачи се сличним и ослања на сродне врлине.

Пријатељство је веза две сличне душе. Пријатељство је страст разумне душе која снажном љубављу спаја пријатеље и која има порив да споји чежњом оно што је по природи растављено.
Пријатељство има постојан и непроменљив морал. Пријатељство је морална сладост која радује душу.

Пријатељство увек трпи и страда и слуша. Аристотел је рекао:
„Пријатељство је једна душа у два тела“.

Пријатељство је снажније од сродничке љубави, јер сродничка је љубав по нужности, а пријатељство по произвољењу.

Пријатељство налаже благочашће према светињама пријатеља, чистоту у живљењу, часност у моралу, веру у карактеру, постојаност у одлукама, искреност у речима и слободу да се говори што је исправно, корисно и истинито.

Пријатељство је основ благостања двоје добрих људи на земљи, јер једино се измећу добрих људи може развити истинско пријатељство.

Платон каже: „Пријатељство је сагласност око доброг и праведног, једнако настројење живота, једномислије о настројењу и делању, љубезна сагласност око заједничког живота, заједница у добром делању и страдању.“

Три су вида пријатељства: по врлини, по узајамности и по навици, а најбоље је по врлини, јер је у врлини љубав чврста.
 

ИЗВОР: Svetosavlje.org

Први беше ђакон, а други чтец цркве у Солуну; први украшен старачком седином, а други младићском целомудреношћу. У време Диоклецијанове хајке на хришћане ова двојица буду позвати на суд. С радошћу они се одазваше, и држећи један другог за руку иђаху вичући: „ми смо хришћани!“ Сви савети судије, да се одреку Христа и поклоне идолима осташе узалудни. После дужег тамновања и гладовања бише осуђени на смрт, и то потопљењем у море. Тада им везаше руке наопако и обесише им по један тежак камен о врат и поведоше да их потопе. Када прво хтедоше гурнути Агатопода у дубину, он узвикну: „ево другим крштењем перемо се од свих греха наших и одлазимо чисти Христу Исусу!“ — Њихова потопљена тела море ускоро избаци на обалу, и хришћани их чесно сахране. Св. Теодул се јави својим познаницима, као ангел светао, у белом оделу, и нареди им, да све његово заостало имање разделе сиромасима. Ови дивни Христови војници чесно пострадаше у време цара Диоклецијана и солунског кнеза Фаустина, 303 године.

Тропар (глас 4):

Мученици Твоји Господе, у страдању своме су примили непропадљиви венац, од Тебе Бога нашега, јер имајући помоћ Твоју мучитеље победише, а разорише и немоћну дрскост демона: Њиховим молитвама спаси душе наше.

„Пролог“ Свети Владика Николај

Смрт увек остаје извесна величанствена тајна која плаши човека – ма колико да зна о њој, ма колико да је читао или слушао, ма колико да се сусретао с њом и да ју је видео. Чак ни искуство доживљене клиничке смрти, смрт као такву не чини јаснијом или мање загонетном. Не знамо како се решава – не овде, на земљи, већ на небесима, код Господа – кад ће човек бити позван у други, вечни живот. Не знамо кад ће овај позив, на који човек не може да се не одазове, бити упућен нашим ближњима и нама самима. Не знамо чак ни то како човек заправо умире, шта се с њим дешава, зашто је само један трен пре тога био жив, а ево, живот га је сад напустио. Смрт није само тајанствена, она је још и тајна.

А овај тренутак – тренутак умирања – је тако важан за нас да се ни са чим другим не може ни упоредити. То је тренутак истине кад се сумира све што је човек сакупљао у себи, у свом срцу, целог живота, кад се с највећом јасноћом одређује – где је сад и какво је његово благо (в.: Мт. 6, 21). Ово је тренутак најозбиљнијег – последњег и зато још озбиљнијег – испитивања: с чим човек који умире одлази у други свет: са страхом или с радошћу, с роптањем или са захвалношћу, с молитвом или проклињући? И овде није питање само то, наравно, да ли ће човеку бити лако или тешко да умире, иако је и то веома важно. Питање је друго: смирење пред вољом Божијом, благодарење за све – и за болест, и за смрт која се ближи – заједно с покајањем могу да спасу и онога ко није живео најисправније. А роптање против Бога и проклињање сопствене судбине сами по себи могу да погубе душу.

Како завирити у ову, у принципу, за све нас блиску будућност, како спознати своје срце и схватити: да ли ћемо бити спремни за испитивање смрћу ми сами? Наравно, ово није могуће у потпуности: била би велика грешка, неопростиво уздање у себе кад бисмо сматрали да можемо да кажемо себи све о свом последњем часу унапред. Па ипак... Ипак се треба чешће, не само сећати смрти и размишљати о њој, већ на известан начини доводити себе на ову ивицу овдашњег постојања, ослушкујући како реагује и како се на то одазива наша душа.

Свештеник, који служи у парохији и због своје пастирске дужности редовно обилази болеснике код куће и тамо их исповеда, врши јелеосвећење и причешћује, са временом стиче извесно занимљиво искуство. Оно је с једне стране непоновљиво, а с друге, човек може да покуша да га подели с другима, чак је грех да то не учини.

Видети како се човек спрема да хришћански дочека смрт, помагати му у овој припреми, дати му попутбину пре преласка у вечност... Овај труд је колико важан и одговоран, толико је захвалан и благодатан: као прво, зато што је духовна милостиња изнад телесне милости и заслужује већу награду од Господа, а као друго, зато што човек може да види како се то одвија, шта се дешава с човеком кад се ближи смрт.

Међутим, дешава се и то да умире човек којег свештеник добро познаје. Не умире у један мах, изненада, већ у току неког времена, дан за даном. И свештеник не долази код њега само као код члана своје пастве, већ и као код онога кога одавно познаје, као код друга. И ова унутрашња веза и душевна блискост које су и раније постојале, постају јаче, блискије и дубље. И у извесном тренутку свештеник се осећа као пратилац који човека прати на врло сложеном и опасном путу. Као пратилац који ипак не иде до краја, који остаје овде зато што његов час још није куцнуо.

Наступа тренутак који човек јако добро препознаје – управо захваљујући овој дубини и снази везе између њега и човека на умору. Као да пролази нека црта, као да се повлачи линија која одваја овог човека од свих оних који живе и који ће живети. То је стање које се обично карактерише кратким и сувопарним: „Дани су му избројани!“ Али то је – с физичке тачке гледишта. А важније је оно што за то време осећа човекова душа, која почиње да опажа како све што ју је некада занимало, чиме се бавила, због чега се мучила и радовала, - некуда повлачи, одлази. И сам он такође одлази.

И ти то осећаш, и даје ти се нека запањујућа могућност да заједно с њим пређеш ову црту, али да је не прекорачиш. Управо то и јесте искуство доживљаја тајне смрти. Јасно ти је да постоји нешто што сад знате само овај човек и ти – и нико више. Он је чуо одлуку Божију која је изречена за њега: време је да се иде – одлуку с којом је бесмислено спорити, јер то није пресуда земаљских лекара, већ је то решење јединог Небеског Лекара. И ти си такође чуо ову одлуку.

Како тада постаје очигледно шта заиста вреди, а шта не! У твом срцу одзвања оно што си толико пута чуо: „Ниње житејскоје лукавоје разрушајетсја торжество сујети“ („Сад нестаје овоземаљска лукава победа таштине“) (Последованије на опелу за мирјане. Стихира на целив. Глас 2, стихира 3). И речи пребодобног Исака Сиријског о томе да је свет највећи преварант и да његову превару човек спознаје тек онда кад га свет остави без свега што је имао и изнесе на капију сопственог дома – такође одзвањају. И тако дубоко проничу у тебе! Заиста – „до поделе душе и духа, зглобова и мозга“ (Јевр. 4, 12).

Човек одлази, а ти остајеш... Молиш се за њега, бринеш се, надаш се у милост Божију према њему – твоја молитва је с њим. Али си ти сам – овде. И знаш, као што вероватно раније ниси знао, јасно и добро, како да живиш у овом простору – до црте, која ће једном живе одвојити и од тебе. И желиш да поделиш ово знање с онима који су ти драги, и уопште са свима онима који те могу чути. Делиш и видиш како је тешко онима који слушају да приме: не осећају оно о чему говориш тако оштро и тако јако. И пролази време, па и сам престајеш то да осећаш. Као да све то некуд нестаје...

Али црта, ова последња, никуда не нестаје. Она је у суштини већ повучена, само ми не знамо у ком тренутку и како ћемо је пресећи. Ускоро или не... У сваком случају – ускоро.

извор

Рођен у Сицилији, од родитеља благочестивих и добродетељних, Плотина и Агатије. По смрти родитеља пређе у Солун, где се замонаши. Као монах би узор свима у посту, крајњој уздржљивости, непрестаном молењу, псалмопојању, бдењу и труду. Солунски епископ рукоположи га за јеромонаха. Знаменити Григорије Декаполит посетивши Солун заволи Јосифа душом и срцем због његовог ретког карактера, те га узе собом у свој манастир у Цариграду. Кад опет букну пламен иконоборске јереси под Лавом Јерменином овај Јосиф би упућен у Рим, да позове папу и римску цркву у борбу за праву веру. Но на путу ухвате га пирати и довезу на Крит, где су га јеретици држали 6 година у тамници. Јосиф се радовао што се удостојио страдати за Христа, и непрестано је за то благодарио Богу сматрајући железне вериге на себи као украсе од злата. Шесте године, на Божић, изјутра зли цар Лав би убијен на јутрењи у цркви. У тај сами час јави се св. Николај Јосифу у тамници и рече му: „устани и следуј мени!“ Јосиф се осети као дигнут у ваздух; и на једанпут обре се пред Цариградом. Његовом доласку обрадују се сви правоверни. Испевао је каноне и стихире многим светитељима. Имао је дар прозорљивости, због чега га патријарх Фотије постави за духовника и исповедника свештенству препоручујући га као: „човека Божјег, ангела у телу, оца отаца“. У дубокој старости предаде дух свој Господу, коме је верно служио и делом и песмом. Сконча мирно у очи Великог Четвртка 883 год.