Живела у Илиопољу граду Феничанском за време царовања Трајанова. Најпре велика развратница, а потом покајница, испосница и најзад мученица. Развратом је била сабрала огромно богатство. Преокрет у њеном животу направио је, Промислом Божјим, неки стари монах Герман, и то нехотично. Дошав послом у град, он одседне код једног хришћанина, чија се кућа додиривала са кућом ове Евдокије. Када је он ноћу почео по обичају монашком читати Псалтир и неку књигу о Страшноме Суду, Евдокија га чује и с пажњом стане ослушкивати његове речи све до краја. Страх и ужас обузме је, тако да је остала будна до сванућа. А чим сване, она пошаље слуге да умоле тога монаха да дође к њој. Герман дође, и међу њима се отпочне дуг разговор о ономе што је старац монах прошле ноћи читао, и уопште о вери и спасењу. Резултат тих разговора буде да Евдокија замоли месног епископа да је крсти. После крштења она предаде све своје имање цркви, да се разда сиромасима, отпусти своје слуге и робове, а она се повуче у неки женски манастир. И тако се одлучно посвети сва монашком животу, послушању, трпљењу, бдењу, молитви и посту, да буде после тринаест месеци изабрана за игуманију. Проживе у манастиру педесетшест година, и удостоји се пред Богом да јој Бог даде толику благодат, те и мртве васкрсаваше. Када наста гоњење хришћана од некога кнеза Викентија, света Евдокија би посечена мачем. Ево дивног примера, како један суд нечистоће може да се очисти, освети и испуни скупоценим небеским мирисом, благодаћу Духа Светога.

Тропар (глас 8):

Истинском духовношћу свезала си своју душу за љубав Божију, а пропадљивост, красоту и пролазне лепоте заборавом си претекла, као ученица Христова. Прво си постом страсти умирила, затим си страдањем ђавола посрамила. Зато те је Христос дуплог венца удостојио, славна Евдокијо, света мученице: Моли Христа Бога да спасе душе наше.

Василије блажени би у време цара Лава Исавријана иконоборца. Још као млад постаде монах и ученик Преподобног Прокопија Декаполита и добро се подвизавајући он упражњаваше највише подвиге, а затим јуначки устаде против иконобораца у заштиту поштовања светих икона.

Због тога би ухваћен и много мучен. Али он не узмакну, него проповедаше истину Православља до смрти. Саподвижник му у томе беше божанствени Прокопије Декаполит. Иконоборци стругаше Светом Василију цело тело и врат, па га вргоше у тамницу. А када умре Лав Исаврјанин, светитељ би ослобођен тамнице. И опет продужи пређашњи подвижнички живот. И многе грешнике побуди на покајање својом проповеђу и својим примером, а многе зловерне поврати православној вери. Пошто тако проведе живот, блажени Василије радујући се и благодарећи отиде ка Господу, Кога измлада беше заволео.

Тропар, глас 1.

Као пустињски житељ и у телу Анђео и чудотворац, показао си се богоносни оче наш Василије. Постом, бдењем и молитвама, небеске дарове си примио, исцељујући болести оних који ти са вером долазе. Слава Ономе који ти је дао снагу, који те је прославио и који кроз тебе дарује свима исцељење.

Кондак, глас 2.

Примивши са Неба божанско откривење, изашао си, мудри, из светске сујете. Монахујући свето, добио си дар да чиниш чудеса и болести исцељујеш благодаћу, свештени и свеблажени Василије.

Налазимо се у данима Великог и Часног поста  у коме Црква човеку дарује прилику да у овом свету ужурбаности и брзих навика човек мало успори, па чак и потпуно заустави. Ови дани нису само једноставна промена у исхрани или један назначен период у календару. Велики пост је пре свега време једног духовног буђења и период када човек треба да себе подсети на оно што је најважније у његовом животу. Док свет наставља своју ужурбаност и уобичајену брзину, Црква тихим гласом позива све верне да успоре корак, да се саберу и да погледају дубоко у своју душу и срце. Пост нас учи нечему што је, чини се, савременом човеку веома непознато али и те како потребно. Учи нас тишини.

           Живимо у времену које готово и да не познаје тишину. Наши дани испуњени су разним звуцима, разговорима, обавезама, порукама и бригама које се непрестано смењују. Човек је окружен буком света и често себи не дозвољава да поседује ни један једини трен у коме би остао сам са својим мислима и својом душом. У тој буци света лако се изгуби оно што је за сву творевину најважније: тиха реч благог Бога који говори човеку из своје велике љубави према њему.

           Као велики извор мудрости и један од темеља хришћанске вере, Свето Писмо нам показује да Бог не долази увек у великим и силним догађајима. Видимо да када је свети пророк Илија тражио Господа, најпре је дошао силан ветар који је разваљивао горе и ломио стене, затим земљотрес, па и огањ - али Господ није био у тим силним стварима и потресима. Он се јавља као "глас тихог и благог поветарца" (1.Цар. 19, 11-12). Тај тихи глас, тај благи поветарац Божијег присуства човек лако пропусти ако је његово срце испуњено непотребном буком света. Зато је једна од највећих духовних потреба нашег времена управо - тишина. Не тишина празнине и усамљености, већ тишина у којој се душа сусреће са Богом. Тишина у којој човек налази свој мир и благостање и коју, због њене важности за сталоженост и смирење људског ума, душе и срца, слободно можемо назвати светом тишином. На крају крајева, ако ништа друго, само присуство човекољубивог Господа чини да молитвена тишина буде освећена Његовим благословом.

           Многи људи у себи гаје мишљење да је духовни живот нешто што припада и једино је резервисано за монахе и светитеље. Али духовни живот почиње једним једноставним и смиреним кораком: човек мора да се заустави. Да за трен прекине буку своје свакодневнице и да дозволи својој души да Господу посвети трен свог бдења у овом свету. У тим кратким тренуцима тишине душе, човек почиње да види себе онаквим какав он заиста јесте. У тишини постаје свестан својих речи, својих поступака и својих слабости. Схвата где је погрешио, кога је повредио, где је био немаран према Богу и према другима. Али у исто време у тој тишини он осећа и нешто друго - осећа Божију близину и присутност. Бог не оставља човека у његовим слабостима и падовима. Он тихо позива човека да устане, да се покаје и да настави путем добра. Тишина човекове душе је место у коме се рађа молитва и подвиг.

           Молитва не мора увек бити дугачка и свечана. Понекад је то и најједноставнији уздах вапијућег срца: "Господе, помилуј ме." Понекад је то тихо благодарење за један проживљени дан, за вољену породицу, за насушни хлеб на трпези, за здравље оних око нас, и за оне који нас воле. А понекад је то и покајничка суза која сапира грех и ношена тишином пада на тло, далеко од погледа других. Благи Господ нас и у Јеванђељу позива на такву молитву и подсећа нас на њене благослове, када каже: "А ти када се молиш, уђи у клет своју, и затворивши врата своја помоли се Оцу своме који је у тајности: и Отац који види тајно, узвратиће теби јавно" (Мт. 6, 6). То је управо унутрашња тишина у којој човек доживљава свој очекивани сусрет са Богом. У таквој молитви човек почиње да се мења. Не нагло и одједном, већ тихо, као што семе бешчујно расте у земљи.

           Наша свакодневница често делује исувише обична да бисмо у њој препознали присуство вечног Бога. Обављамо своје обавезе, бринемо о породици, журимо на своје послове. Али управо у томе лежи једна велика истина нашег хришћанског живота; Бог није присутан само у великим тренуцима, већ и у малим. Он је у свакој доброј речи, у сваком делу милосрђа, у сваком трену када човек изабере љубав уместо грубости.

Када човек научи да у тишини препозна Божији глас и дах, почиње другачије да гледа на свет око себе. Постаје стрпљив према људима, благ и у изговореним речима и у помислима, и пажљив према онима који страдају. Чак и у тешким тренуцима и околностима не губи наду, јер зна да Бог делује и онда када ми нисмо ни свесни његове присутности.

           Аскетско и молитвено искуство Цркве нас поучава да се Бог најлакше сусреће у смиреном и кротком срцу. А смирење и кротост се рађају управо у тишини - онда када човек престане да говори о себи и почне да слуша Бога и другог поред себе. Зато је веома важно да у нашем животу постоје такви тихи тренуци. Можда ујутру, пре него што започне ужурбаност наступајућег дана. Можда увече, када се дан приводи свом крају. Можда у храму, пред Спаситељевом или Богородичином иконом, када се свећа пали као мали принос молитве пред небески Божији жртвеник и када се душа и срце окрећу Богу. Ти тренуци нису губитак времена. Напротив - они су сведоци да се човек враћа самом себи. У њима се душа одмара, срце се умирује, а човек поново проналази снагу за живот. Човек није створен само за бриге и послове овог света. Он је створен за заједницу са Богом - заједницу која почиње једним једноставним кораком: тихим срцем које жели да чује.

Када бисмо у нашој свакодневници имали више тренутака тишине, свет би изгледао другачије. Било би мање грубости, мање осуђивања, мање немира. Људи би на лакши начин разумевали једни друге, јер би у тишини научили да гледају срцем.

           И зато, у овим светим данима Велике Четрдесетнице, када нас Црква позива на молитву, пост и покајање, потражимо трен молитвене тишине. У њој нас очекује Бог - не са прекором, већ са љубављу. Не са осудом, већ са милошћу. Као благи родитељ који нестрпљиво очекује повратак детета које је одавно напустило свој дом, али је напокон нашло пут који ће га вратити свом  Родитељу. Јер тамо где је Бог - тамо увек започиње нови живот. Господе, слава ти и хвала за све! За сваки тренутак тишине у којем, вративши се себи, можемо да сусретнемо и Тебе и да Ти се у молитви обратимо.

^{јереј Ненад Радојчић, парох томашевачки}

^{за портал "Живот Цркве"}

Спомен Преподобног оца нашега Талалеја[3]

Свети Талалеј се родио у Киликији[4]. Пошто презре сујету овога света, он најпре оде у манастир. И заволевши подвижнички живот, он прими ангелски образ.

И због врлинског живота свог би удостојен презвитерског чина. Затим, после неколико година оде у сиријски град Гавалу, који беше под лаодикијском митрополијом. На двадесет стадија од Гавале налажаше се једна висораван, и на њој старо идолиште посвећено демонима, и древно гробље многобожачко. То место беше страшно за све пролазнике, јер демони не само сањаријама и привиђењима застрашиваху, него и човекоубиствено нападаху и наношаху повреде многим људима и стоци. Чувши за то, преподобни Талалеј оде и настани се тамо, направивши себи малу колибу.

И живљаше Богу, подвизавајући се подвижничким трудовима, и умртвљујући себе злопаћењем, и молећи се непрестано дан и ноћ. Али демони, не подносећи таквог суседа, скупише своје погане пукове и страшилишта, и с великим бесом навалише на њега. И плашаху га дивљом грајом, и прећаху му убиством, и употребљаваху сва своја лукава средства да га отерају са тог места, које као да сматраху за своје од искони. А преподобни Талалеј, чврсто утврђујући себе у Богу, и ограђујући себе молитвом и крсним знаком, стајаше као храбар и непобедив војник за време битке, и ругаше се немоћној сили њиховој. Водећи такву борбу са демонима сваки дан, а нарочито сваку ноћ, и то дуго време, јуначки подвижник најзад однесе победу над њима уз помоћ Вишњега. И демони побегоше са стидом, не могући да победе непобедивог војника Христовог.

Пошто одагна демоне, угодник Божји начини себи врло тесну келију, не по мери свога раста. Келија беше два лакта висока, лакат широка. И у њој се не само није могло стајати, него се просто није могло седети. Висок растом, преподобни је свагда седео у њој погурен, са главом на коленима. И тако проведе десет година.

Утом преподобног Талалеја посети епископ кирски Теодорит. И када га епископ упита, зашто је изабрао такав начин живота, светитељ му одговори: Ја сам много грешан и, верујући да ме чекају многе вечне муке, ја измислих себи овакву добровољну тамницу, да бих, кажњавајући своје тело овом малом муком, олакшао себи тежину вечних будућих мука. – И епископ доби много духовне користи од преподобног.

Бог подари преподобном Талалеју дар чудотворства: да исцељује сваку болест и сваку немоћ, не само међу људима већ и међу стоком. Због тога многи долажаху к њему као целебном извору, и црпаху и телесно и душевно здравље. Јер се незнабошци, житељи околних села, обраћаху ка Христу Богу. И сви незнабошци у околини града Гавале, којих тада беше још много, потпуно се просветише вером, јер их чудеса Светога Талалеја приведоше к познању истине. И помоћу ових новообраћених људи преподобни сруши демонско идолиште, прекопа незнабожачко гробље, и очисти то место од старих поганштина демонских. И на томе месту подиже цркву у част свих светих Мученика. И уреди у њој свакодневно богослужење. И проведе остале дане своје у уобичајеним подвизима својим. И угодивши Богу до краја, пресели се к Њему у дубокој старости, око 460. године.

О овом Светом Талалеју Свети Софроније, патријарх јерусалимски, пише у Лимонару ово: Ава Петар, презвитер лавре Светог Саве Освећеног, исприча нам о ави Талалеју киликијском, да је шездесет година провео у монашком лику, не престајући никада од плача. И свима је увек говорио: Ово време, браћо, Бог нам је дао на покајање, и ако га истраћимо, бићемо због тога силно истјазавани.

Житија Светих – Свети Јустин Ћелијски

НАПОМЕНЕ:

[3]Његово житије написа бл. Теодорит Кирски („Филотеос Историја“, 28).
[4]Киликија – југоисточна провинција Мале Азије.

Спомен Преподобног оца нашега Прокопија Декаполита исповедника

Светитељ Прокопије беше родом из Десетограђа (Декаполиса) око мора Галилејског, због чега се и прозват Декаполит. Овај крај се спомиње у Еванђељу Светога Марка: Дође Исус на море Галилејско у крајеве Десетоградске (Мк. 7, 31).

Преподобни Прокопије се у младости одаде испосничком животу монашком и прође све прописане трудове, којима се чисти срце, и украси себе савршеном чистотом, и беше знаменит међу преподобним оцима. Но појави се иконоборачка јерес, чији први проналазач беше зли цар Лав Исаврјанин[1]. Та јерес лажно називаше идолопоклоницима оне који поштују свете иконе и клањају им се. И нечестиви цар неправедно и немилосрдно убијаше многе православне, а све раније православне цареве и архијереје и знамените хришћане, који су се побожно клањали светим иконама, он предаваше проклетству, иако сам проклет од свију.

Тада овај велики и непоколебљиви стуб побожности и силни заштитник правоверја, Свети Прокопије, храбро устаде против јеретика, који су безбожно хулили оваплоћење Бога Слова и бестидно одбацивали Христов човечански лик, на иконама сликан. И посрамљиваше јеретике, изобличавајући њихово безумно умовање, и побеђујући их непобедивим богонадахнутим речима. И њихова превиспрена причања кидаше као паучину. Због тога изазва против себе гнев звероименог и звероподобног цара, који као лав који је изишао из пустиње рикаше, тражећи кога да прогута. И по наређењу царевом преподобни би ухапшен и жестоко бијен. Затим му гвозденим справама љуто стругаше цело тело, па га у мрачну и смрдљиву тамницу вргоше. Налазећи се у оковима, он великодушно подношаше све патње, имајући у свима својим страдањима другара и састрадилника, Преподобног Василија, који му раније и у испосништву беше заједничар и љубазни сажитељ[2]. Са њим он, после многих рана задобијених за свете иконе, дуго је тамновао, све до погубне кончине насилникове.

А када безбожни цар Лав би лишен привременог, и уједно с тим, и вечног живота, пошто умре и телом и душом, тада Свети Прокопије са својим састрадалником Светим Василијем, и са другим светим и преподобним оцима, би пуштен из окова и тамнице на слободу. И остатак живота свог проведе у својим уобичајеним испосничким трудовима, упућујући многе на врлину, и приводећи их спасењу. Потом у дубокој старости отиде ка Христу Господу, да гледа његово лице не на икони него у стварности, и да за трудове своје прими двоструку награду: као испосник, и као Христов страдалник који се за свете иконе борио до крви.

Скончао мирно почетком деветог века.

[1]Царовао од 717. до 741. године.
[2]Препод. Василије слави се посебно 28. фебруара.

Овај велики архипастир роди се у Солуну од родитеља богатих. Своју младост до двадесетпете године проведе у родноме граду, потом напусти дом родитељски и светски живот и удаљи се у Мисирску пустињу. Под руководством опитнога духовника млади Порфирије се ту замонаши и проведе пет година. Онда посети Свету Земљу у друштву са својим верним другом, иноком Марком. Близу Јерусалима подвизаваше се у некој пештери опет пет година. Но тада се раслаби у ногама те не могаше ићи. Ипак, пузећи на коленима, он је стално посећивао службе Божје. Једне ноћи у визији јави му се сам Господ и исцели га од недуга у ногама, те поста потпуно здрав. Када би изабран за епископа у Гази, Порфирије се с тешким срцем прими те дужности. У Гази он затече само двестоосамдесет хришћана; сви остали житељи беху идолопоклоници, и то врло фанатични.

Само својом великом вером и стрпљењем Порфирије успе да Газане преведе у веру Христову. Морао је лично путовати у Цариград цару Аркадију и патријарху Јовану Златоусту, да иште потпору у неравној борби с идолопоклоницима. Жељену потпору он и добије. Идолски се храмови затворе, кумири поруше и сазида красна црква са тридесет мермерних стубова. Зидање овога храма помогла је нарочито царица Евдоксија. Порфирије је поживео довољно дуго да види цео град Газу обраћену у веру хришћанску, но то тек после многих својих напора, страдања и сузних молитава Богу. Упокојио се мирно 421. године. Чудотворац био за живота и после смрти. Мошти му почивају и сада у Гази.

Тропар (глас 4):

Истина ствари објави те стаду твоме као правило вере, образац кротости и учитеља уздржања. Због тога си смирењем стекао високе почасти, а сиромаштвом богатства: Оче Порфирије, моли Христа Бога да спасе душе наше.

„Пролог“ Свети Владика Николај

Житије Светог оца нашег Тарасија, патријарха Цариградског

Свети Тарасије родио се у Цариграду (око 730. године), од оца Георгија и мајке Енкратије, који беху високог рода и звања. Пошто одрасте и изучи сву књижевност и световну философију, он беше на царском двору, заузимајући разне високе положаје. Због своје благоразумности и доброте био је вољен и поштован од свију.

И постаде сенатор и саветник царски. А тада цароваше син Лава, унук Копронима, Константин[1] са својом мајком Ирином[2]. Константину беше десет година кад се зацари. A у то време пламтијаше иконоборачка јерес, која беше почела од Лава Исавријанца[3]. Патријарх беше Павле Кипарац[4], муж добродетељан и побожан, али плашљив. Јер, доведен на престо за царовања споменутог Лава, сина Копронимова, он је посматрао велика страдања многих за свете иконе од злочестивог цара, и скривао своју побожност, и мешао се с јеретицима. А после цареве смрти, иако је желео да прослави побожно поштовање светих икона, није могао, јер није имао ниједног помоћника, а иконоборство се беше веома учврстило у целом граду и у околним покрајинама. Због тога беше силно утучен. И видећи да не може ништа да учини, он намисли да остави патријаршијски престо, на коме није био више од четири године. У том се разболе, и тајно оде из патријаршије у манастир светог Флора, и узе на себе свету схиму. Убрзо се то рашчу и сви се веома чуђаху. А царица Ирина се растужи што патријарх то учини, не обавестивши никога. И оде к њему са сином царем Константином, и питаше га: Зашто учини то оче, и због чега? А он одговори: Моја болест и очекивање блиске смрти приведе ме у овај свети схимнички образ. А нарочито ме црквена смутња и неред примора да напустим патријаршијски престо, јер болује Црква од јереси иконоборачке, и од дуготрајног умовања злог задоби неизлечиву рану. И ја несрећни већ сам три пута дао својеручни потпис и пристанак на ту јерес, јер нисам могао да избегнем замке зловерја, због чега се сада силно кајем. Оно пак што највише и неизмерно жалости моју душу, то је ово: видим како се све покрајине ваше царевине, које држе непоколебљиво правило вере у православном учењу стоје и веселе се, туђе наше цркве, и од себе као од Христова стада одгоне нас као туђинске овце; и због тога се одричем да будем пастир јеретичком скупу, и волијем обитавати у гробу него бити под анатемом светих четири престола апостолских. Но пошто Бог даде вама у руке скиптар, да царску бригу бринете о хришћанском стаду у поднебесју, немојте се оглушити о тугу мајке ваше, Цркве, нити је оставити да и даље остане у неутешној тузи, него се постарајте да она опет заблиста својом древном красотом. Немојте допустити да одвратна јерес и даље, као нека свиња која је изашла из каљуге, пустоши и упропашћује виноград Христов у време вашег благоверног царовања, и да скврнави злочестивим умовањем. Имате вичног делатеља, који може произвести грожђе истинског вероисповедања, које ће, измуљано у божанској каци једне Цркве, напунити чашу мудрости, и спремити верујућем народу пиће православног схватања.

Они га упиташе: О коме то говориш, оче? Он одговори: Говорим о Тарасију, вашем првом саветнику царском. Знам да је он способан да управља Црквом. Моћан је да жезлом разума најури јеретичке лажи, а да добро пасе словесно Христово стадо, и да га сабере у један тор правоверја.

Чувши такве речи од патријарха Павла, благочестива царица Ирина и њен син цар Константин одоше тужни. А Павле рече сенаторима који беху остали код њега: Боље да никада нисам сео на тај престо, када Црква би гоњењем поремећена и од васељенских престола проклета. Ако се седми Васељенски сабор не састане, и иконоборачка јерес не уништи, ви се не можете спасти.

Сенатори га упиташе: Зашто си онда ти, при посвећењу свом за патријарха, дао писмени пристанак на иконоборство? Павле одговори: Зато сада и узех на себе покајање што се тада потписах. И бојим се да ме Бог не казни што из страха ћутах и не говорих вам истину. А сада се кајем, и кажем вам да вам нема спасења, ако останете у тој јереси.

Неколико дана затим патријарх Павле се упокоји у миру. Од тада почеше људи у Цариграду слободно и без страха разговарати и препирати се с јеретицима о светим иконама. А од доба Лава Исавријанца па све до тада, нико није смео уста отворити у заштиту поштовања светих икона.

Царица Ирина са целим својим царским саветом тражаше на Павлово место човека достојна и мудра, који би био у стању уклонити црквену пометњу. И не нађе другог осим Тарасија, мирјанина, кога и Павле предложи за патријарха. Али Тарасије силно одбијаше. Тада царица Ирина сазва све достојанственике, духовне и световне, и народ у палату, звану Магнавра, која се налазила у предграђу Едом, и рече им: Познато вам је да нас патријарх Павле остави. Потребно је стога да изаберемо Цркви доброг пастира и учитеља. И сви повикаше, говорећи: Нико други не може бити, само Тарасије! Тада Тарасије изиђе на средину и рече: Видим растргану и раздељену Божју Цркву. И источњаци и западњаци сваки дан нас проклињу. Тешка је клетва и одсечење од Царства Божјег. Ако се сазове Васељенски сабор, и сви се у вери сложно ујединимо да, као што је крштење једно, тако и вера буде једна, јер ништа није тако угодно Богу, него да сви бораве у јединству вере и љубави, – онда пристајем, иако сам недостојан и неискусан, да примим управу Цркве. Ако пак Васељенског сабора не буде, и јерес се не истреби, и вера се не уједини са свим источним и западним црквама, онда ја не желим да будем проклет и осуђен, и не пристајем да будем патријарх, јер ме никакав цар неће моћи избавити од суда Божјег и вечне казне.

Када то чуше, сви се сложише да треба сазвати Седми васељенски сабор, и молише блаженога, да не одбија да им буде пастир. А обећаваху му да ће му у свему бити послушни као овце пастиру, јер знађаху насигурно да ће он путем истине водити словесно стадо.

И тако умољен, светитељ пристаде на њихову жељу и саборну молбу. И прими по закону посвећење у чинове, и заузе патријаршијски престо[5], имајући чврсто поуздање и наду у помоћ Божју, да ће моћи истребити из Цркве иконоборачку јерес. Променивши своје звање од световног у духовно, свети Тарасије одмах узе на себе и духовни живот, мада је и у световном звању живео не по телу него по духу. Као патријарх, он се много јаче одаде богоугодном духовном живовању. И постаде анђео у телу, духом горећи, Господу радећи, а потчињавајући тело духу, и умртвљивањем тела одржавајући беспрекорну чистоту, другарицу Анђела. Уздржање и пошћење његово беше велико, и будноћа непрекидна. Мало је спавао, време је у богоразмишљањима и посвуноћним молитвама проводио. На меку постељу не леже, нити се у меке хаљине обуче, нити га ко од његових слугу икада виде да је са себе скинуо појас и одећу кад је морао да отпочине. Он не допусти да му ико изује обућу с ногу, имајући на уму речи Христове: Нисам дошао да ми служе (Мт. 20, 28), него сам себи беше слуга, дајући другима пример смирења. Према ништима и убогима био је неизмерно милостив: гладне је хранио, наге одевао, болнице им стројио, свакодневно им храну из патријаршијског двора слао, и сам им служио, нарочито на дан Христова васкрсења. Тада им је трпезу својим рукама постављао. То је чинио и у друге веће празнике. Имао је и имена њихова записана код себе. А устроји и гостопримнице. Подиже од родитељског имања и манастир на Босфору Тракијском. И у њему сабра лик врлинских инока, од којих многи до таквог светаштва и савршенства доспеше, да и за архијереје биваху бирани, и бише непоколебљиви стубови васељенске вере.

Свети Тарасије веома ревноваше и непрестано се труђаше око светих икона, како би им повратио раније достојанство и поштовање и уништио богохулну јерес. Због тога непрестано наваљиваше на цареве да се сазове Васељенски сабор. Тада цар Константин и царица Ирина, која је управљала царством због малолетства свога сина, писаше, a c њима писа и пресвети Тарасије свима патријарсима и епископима, позивајући их на сабор. И сабраше се са свих страна епископи у Цариград. А патријарси послаше своје заменике, јер Адријан римски[6] не могаше доћи због даљине и тешкоће путовања, а патријарси: александријски, антиохијски и јерусалимски већ беху под ропством агарјанским, те им беше немогуће да сами дођу на сабор. Стога они послаше као своје заменике људе изврсне у побожности и духовној мудрости.

За држање сабора би одређена велика црква светих Апостола, коју подиже први хришћански цар, Константин Велики. Када се у њој скупише за прво заседање епископи, на челу са пресветим Тарасијем и заменицима осталих патријараха, – а беше присутан и сам млади цар Константин и мајка му царица Ирина, – изненада дође велики пук наоружане војске. У њиховим срцима беше утврђена иконоборска јерес, којој се они научише од царевог деде, ранијег цара Константина Копронима, и у њој остареше. Подговорени тајно од неких епископа и велможа, који су боловали од те јереси, наоружани војници рупише у цркву дерући се и вичући: Нећемо допустити да се одбаце догмати цара Константина[7], него оно што је он са својим сабором утврдио и озаконио, има да остане чврсто и непроменљиво! Нећемо допустити да се идоли (тако они називаху свете иконе) уносе у храмове Божје! Ако се пак ко дрзне да одбаци Константинов сабор и његове догмате, и унесе идоле, одмах ће крвљу епископа бити обагрена ова земља.

Видећи такву грају и метеж, цареви дадоше знак епископима да устану са својих места. И они се одмах сви разиђоше. А ти војници и њихове старешине у току неколико дана бише благочестивом царицом Ирином добро кажњени, лишени војничких чинова и разаслати по селима да обрађују земљу.

Потом би припремљено да се сабор одржи у витинијском граду Никеји[8], у коме беше некада и Први васељенски сабор триста осамнаест светих Отаца, одржан против злочестивог Арија. Тамо се сада по други пут сабраше свети Оци. Свети Тарасије дође, водећи са собом патријарашке заменике: од Адријана римског – архипрезвитера Петра, и другог аву Петра; од Политијана александријског[9] – Тому монаха и презвитера; од Теодора антиохијског[10] и Илије јерусалимског[11] – Јована монаха и презвитера. Доведе још свети Тарасије са собом и од царског савета мужа изврсног, Никифора, који после би наследник светог Тарасија на патријаршијском престолу, због врлинског живота свог. Са овим, и осталим светим Оцима, којих беше триста шездесет и седам, пресвети Тарасије устроји Седми васељенски сабор у врло пространој саборној цркви града Никеје. Прво заседање светих Отаца би одржано 24. септембра 787. године на дан свете првомученице Текле. Пресвети Тарасије у уводној речи изнесе разлоге због којих је Сабор сазван, и мољаше епископе да праведно суде, искорењујући нова неправославна учења, у Цркву унесена. Затим би прочитана царска посланица Сабору, у којој се спомињаше како патријарх Павле пред своју смрт саветова да се саборском одлуком осуди иконоборска јерес. Свети Оци благословише цара и његову мајку што се тако старају о Православљу. Потом би саслушано покајничко обраћање и православно вероисповедање оних епископа који беху пали у јерес. Држећи у рукама свитак, Василије анкирски[12] читаше из њега овако:

Онима који не поштују свете иконе – анатема! Онима који свете иконе називају идолима – анатема! Онима који одбацују предања светих Отаца, као што их одбацише Арије, Несторије, Евтихије, Диоскор, и неће да приме она која им се из Светог Писма не покажу – анатема! Онима који говоре да свете иконе нису предане од светих Отаца – анатема! Онима који говоре да васељенска Црква прима идоле – анатема!

Тако учинише и други епископи. И њихово покајање би примљено, и даде им се у Сабору место међу православним епископима. Онима пак који се не одрицаху јереси потпуно, суђење би одложено на неко време. Јер свети Тарасије говораше: Застареле болести и укорењене зле навике, не лече се лако. Но и њих потом, пошто се истински покајаше, свети Сабор прими и не одузе им чинове.

Свети Сабор продужи рад тридесет дана[13]. За то време Оци се састајаху и говораху о чесним иконама, позивајући се на сведочанства Светога Писма, ранијих великих светих Отаца и Учитеља и древног предања црквеног, и тако обеснажујући зловерно јеретичко умовање. Оци су се позивали на нелажну историју о светом убрусу: изобразивши своје свето лице на убрусу, Господ Христос га посла кнезу Авгару едеском; поклонивши му се кнез би исцељен од болести. Исто тако Оци су се позивали на икону светих апостола Петра и Павла, коју свети Силвестар, пaпa римски, показа цару Константину. Спомињали су и икону Христову, наружену у Бериту од Јевреја, о којој свети Атанасије казује. Када се то казивање светог Атанасија на Сабору читало, сви су свети Оци плакали. – Напослетку свети Оци проклеше иконоборску јерес, а утврдише поштовање светих икона. И би велика радост светим црквама, које васпостављаху своју првобитну иконску лепоту, и сви правоверни народи ликоваху после многогодишњих вапаја и мука.

Тако, усрдним старањем пресветог патријарха Тарасија и настојањем благочестиве царице Ирине, иконоборска јерес би одбачена и сатрвена, а Цркви Христовој подарен мир.

Управљајући добро Црквом Божјом, свети Тарасије се заузимаше за оне којима се чини неправда, и помагаше угроженима. Тако, Јован, први маченосац царев, беше по тешкој кривици у тамници, и љуто истјазаван. Но једне ноћи он побеже из тамнице и, утрчавши у цркву, ухвати се за свети престо у олтару, молећи за милост и избављење од смрти. Светитељ Божји га узе у заштиту, и не предаде га војницима који беху од царице Ирине дотрчали по њега. А војници и дању и ноћу чуваху стражу пред вратима цркве док не буде изашао, да га ухвате. Јер очекиваху да ће морати изаћи из цркве ради телесне нужде. Али га светитељ Божји непрестано чуваше у олтару, дајући му храну са своје трпезе. А кад је требало ради телесне нужде, он га је сам под мантијом својом изводио на врата, која беху на десној страни, и одводио у нужник, и чекао испред нужника, и затим га опет под својом мантијом уводио у олтар. И то је чинио сваки дан, док год је било потребно томе човеку, служећи му као роб и не гадећи се таквога посла. Тако пастир добри пасаше своју овцу, заштићујући је од смрти. Најзад својом архијерејском влашћу он неустрашиво спречи оне који су тражили смрт за овога човека, јер им запрети одлучењем од Цркве, ако му икакво зло учине. И тако, заузимањем доброга пастира светога Тарасија први маченосац царски би ослобођен суда и казне.

Када цар Константин напуни двадесет година и учврсти се на царској власти, он, наговорен од злих саветника својих, одузе царску власт од своје мајке, благочестиве царице Ирине, која је добро и мудро управљала целом царевином. Царујући сам, и проводећи слободан живот без материне контроле, он се веома поквари. А пошто омрзну своју закониту супругу, царицу Марију, он жуђаше за другом, чије име беше Теодотија. Он тајно са њом чињаше грех, и хоћаше да је учини својом супругом и царицом, а да закониту супругу отера. Смишљајући кривицу против своје законите жене, он скова лажну клевету против ње, како је тобож хтела да га отрује. И ту лаж цар казиваше свима као сушту истину. И сви му као цару вероваху. И пронесе се глас по народу како царица хоће да отрује цара. Сазнаде за то и пресвети патријарх Тарасије, и веома се ожалости, јер је знао да је то царева клевета против невине царице Марије. И размишљаше, како би цара због те неправде и због греха изобличио, и на прави пут извео.

У то време један велможа, миљеник царев, послат од цара дође к пресветом патријарху, извештавајући га да је царица хтела да га отрује. Зато је потребно, пресвети оче, говораше изасланик, да даш благослов цару да узме себи другу, верну супругу. Светитељ дубоко уздахну и, осмехнувши се, кроз сузе стаде говорити: Ако је цар намислио то што ти кажеш, и хоће да одсече од себе жену која је законом Божјим као супруга постала једно тело с њим, ја не знам куда ће он од стида и срама, и како ће своје подвлашћене упућивати на целомудрије и уздржање. Како ће он судити и кажњавати грехе прељубе, када сам робује таквој безаконој пожуди? Чак и када би било истина то што ти причаш, ипак би требало послушати глас Господа који каже: Сваки који пусти жену своју, осим за прељубу, наводи је те чини прељубу (Мт. 5, 32). Но, ако је царица хтела да отрује цара, као што ти кажеш, онда, кога би то царица желела да има за мужа, кога који би био угледнији и лепши од цара, који је и млад и леп? Али, као што видим, ова је лаж скована зато, да се чесни брак обешчести и чиста постеља оскврнави, а да се заведе гадост блудна и подигне семе прељубочиначко. Дакле, од нас, и од подобних нам отаца, прими овај одговор и однеси онима који су те послали: Нe верујемо то што нам ти кажеш; а готови смо да примимо тешке муке и смрт, него да својим благословом послужимо таквом делу. Нека зна цар, да на његову неправедну намеру нећемо пристати.

Чувши то, велможа оде потиштен, и каза цару све што чу од пресветога. Цар се узнемири, и дивљаше се таквој чврстини и неустрашивости патријарховој, а донекле се и бојаше да му на неки начин не спречи остварење жеље. И посла по светитеља, и чесно га позва к себи, надајући се да ће сам својим речима омекшати срце његово и склонити на пристанак.

Свети патријарх Тарасије дође к цару са оним чесним старцем Јованом, који на Сабору беше заменик патријарха антиохијског и патријарха јерусалимског. И када, као што је обичај, седоше, цар стаде говорити пресветом патријарху овако: Ја сам преко изасланика известио твоју светост о ономе што нам се догодило, јер не желимо ништа да скривамо пред твојом чесношћу, пошто вас волимо и поштујемо као оца. Али потребно је да вас ја лично обавестим о злу и завери које ми приређује моја супруга, која ми није дата од Бога као помоћница. Јер се она показа не помоћница него непријатељица. Сам закон ми наређује да се одвојим од ње; и то ми нико не може забранити. Јер је јавна њена кривица и њено зло дело. Стога ће она или бити осуђена на смрт, или, што је милосрдније, примити монашку ризу, да би у све дане свога живота оплакивала и кајала се за такав грех. Јер је она хтела да отрује не обичног и туђег човека, него свог сопственог мужа, и благоверног цара, страшног варварима. Да је то извршила, у целој би царевини настао неред, и глас о њеном злочину пронео би се кроз сав свет.

Рекавши то, цар даде знак те донеше неке стаклене судове, у којима беше нека мутна течност. И показа то пресветоме, причајући му да је то тај смртоносни отров, којим је царица хтела да га потајно лиши живота. И говораше: Може ли бити јаснијег доказа њеног непријатељства према мени? И шта она заслужује? И каква је потреба да се одлаже са доношењем одлуке? Нeгo, усаветуј је, свечесни оче, да се одмах замонаши, ако желиш да је гледаш међу живима. Јер ја не могу више живети с њом у браку, нити је гледати, нити је трпети, кад ми је пред очима ово отровно пиће што ми је она спремила.

Пресвети Тарасије, видећи да се цар заплео у мреже прељубочиначке и да лажно окривљује невину и целомудрену царицу, неустрашиво му рече: Царе, не објављуј рат закону Божјем, нити тајним лукавством војуј против истине, под видом правде нарушавајући и уништавајући заповести Божје. Јер је обележје царске власти: све радити отворено, слободно, и са чистом савешћу, и ништа тајно и лукаво не подузимати против Бoгa, који ти је дао царску круну, преступајући заповести божанске. Јер је свима очигледно да царица није крива за то зло дело, које се њој неоправдано приписује, како је тобож припремила смрт теби цару. Јер, као што и пре рекох, ко се може по лепоти и младости упоредити са тобом, да би се царица преварила и заволела га више него тебе, и помислила да те отровом уклони из овог живота? Ко је чашћу, и влашћу, и благородством, и славом, и богатством већи од тебе, царе, да би га твоја царица претпоставила теби цару, који толиким земљама владаш и царским благородством све превазилазиш! Јер си по рођењу царев син, и унук царев, и праунук царев, и славан си на целој земљи, и богатство је твоје неизмерно. И како би ико могао бити бољи и милији твојој царици од тебе? Није тако, није, о царе! Него је ова лаж измишљена на срамоту царскоме скиптру, и за причу народима, и за разочарење људима. Због тога вас не смемо разрешити вашег брака и царске заједнице: бојимо се суда Божјег, нити верујемо речима којима клеветаш своју царску супругу, па макар нас ставио на хиљаде смрти и мука!Одавна знамо за твоју грешну распаљеност према оној блудници, са којом већ хоћеш и јавно да се грешно вежеш безаконим браком. Како ћемо поштовати твоју царску порфиру, када те будемо видели где јавно прељубочинствујеш? Како ћеш ући у олтар к божанственом престолу, да се с нама причестиш пречистим Тајнама Христовим? Ово ти пред самим Богом стављамо до знања, да те више нећемо пустити, иако си цар, да уђеш у олтар к божанском причешћу. Јер је речено старим свештеницима: Нe дајте да газе олтар мој.

Пошто пресвети патријарх изговори ово са ревношћу и срдачном тугом, он ућута. Тако исто и споменути старац Јован изговори цару много благоразумних поука. Али цар није хтео да чује, него се све више разјаривао и гневио. А разгневише се и сви присутни велможе и властела. А један од њих, патриције, хваљаше се како ће својим рукама да зарије мач у стомак старцу Јовану, што је било супротно царевој вољи. Цар, пун гнева, нареди да с бешчешћем отерају из дворца обојицу, пресветог патријарха Тарасија и чесног и богомудрог старца Јована. И изиђоше прогнани правде ради, подражаваоци Светог Јована Крститеља који је некада изобличио безакони брак Иродов. И излазећи, отресоше прах с ногу својих, и рекоше: Чисти смо од безакоња вaшeг.

Цар одмах отера из палате закониту царицу у манастир монахиња, силом је постриже, па се ожени гореспоменутом наложницом Теодотијом, која му по оцу беше и рођака. Заштитник овог безаконог брака беше неки презвитер Јосиф, црквени економ, о чему патријарх није знао. Касније овај презвитер би одлучен од Цркве што се дрзнуо да то учини. Патријарх пресвети трудио се на све могуће начине да тај прељубочиначки брак царев поништи, али није могао. Јер се цар хвалио да ће обновити иконоборску јерес, ако му овај брак буде поништен. Са тoг разлога пресвети Тарасије остави тако цара да живи у безакоњу, да он не би неко горе зло учинио Цркви Христовој, он који беше изданак јеретичког корена: син, и унук, и праунук иконоборских царева, који многе свете побише због поштовања светих икона.

Љут на пресветог патријарха, цар му је чинио разне пакости. Али свети је све трпео благодарећи Бога и радећи оно што доликује његовом пастирском звању. Цара пак потом постиже Божја казна и одмазда. Јер после неколико година, мајка његова благочестива царица Ирина, видећи његово зло и безаконо живљење, и како гази закон Божји, и како хоће да обнови иконоборство, устаде против њега у праведном гневу, више волећи Бога и правду његову него ли своју крв. И договоривши се са главним велможама ухвати сина и затвори у палати, званој Порфирија, у којој се он и родио. Затим нареди да му изваде очи, као што он беше учинио тројици својих стричева, браћи свога оца: Никити, Антиму и Евдоксију, којима пре пет година извади очи. И тако, добивши казну коју је делима својим заслужио, цар умре од болести, и Ирина опет узе царски скиптар, и поправи све што син њен беше покварио.

Од тога времена свети угодник Божји проведе у миру и тишини, добро пасући словесно стадо, и управљајући Црквом Христовом, очистивши је од јереси. А од дана свога посвећења он сваки дан служаше божанствену Литургију, не пропуштајући то чак ни у болести. И тако доживе дубоку старост. А кад се приближи кончини својој, он се телом разболе. Али не престајаше да свакодневно служи свету Литургију све док га болест потпуно не прикова за постељу тако да није могао устати. Тада престаде литургисати. А при исходу свом из тела бораше се с демонима, препирући се с њима, и одговарајући им на све као победитељ. А када му они, испитујући његов живот од младости, лажно приписиваху многа неправедна дела, он им се супроћаше говорећи: Нисам крив у томе! Ви лажете, ви ме клеветате! Нема ничег вашег у мени!

Тада се крај његовог одра болесничког налажаше писац његовог житија Игњатије, ђакон, а касније епископ никејски. Седећи поред болесног светитеља, он чујаше његове речи којима се противљаше невидљивим духовима. А кад му изнеможе језик, он рукама одгоњаше демоне, и побеђиваше их. У сумрак, за време вечерњег богослужења, када се стаде читати псалам Давидов: Пригни, Господе, ухо своје и услиши ме! (Пс. 85, 1) пресвети патријарх Тарасије мирно и светла лица предаде свету душу своју у руке Господу.

Свети патријарх Тарасије пасао је Цркву Божју двадесет и две године, а скончао 806. године, у време цара Никифора[14], који дође после Ирине. И плака за њим цар и велможе, и сав град, духовници и мирјани, а нарочито ништи и убоги, сирочад и удовице, јер беше према њима веома милостив, и свима добар пастир, омиљен отац и користан учитељ, и свакоме у невољи помоћник и заштитник. Би сахрањен у свом манастиру који беше подигао на Босфору. И од гроба његовог даваше се многим болесницима исцељење. Тако, жена нека која је много година боловала од течења крви, коснувши се с вером гроба светитељевог и помазавши се јелејем из кандила које гораше на гробу, одмах би исцељена. И то она учини прерушена у мушко одело, пошто женама није било допуштено да улазе у онај манастир. Тако се и многе друге жене, учинивши то исто, удостојише исцељења. Човек пак неки, слеп на једно око, прогледа чим се помаза светим јелејем из кандила на светитељевом гробу. А други дошавши с вером помаза јелејем своју суху руку, и одмах се исправи и постаде здрава. И многе друге болести се исцељиваху, и демони се изгоњаху силом светих молитава угодника Божјег Тарасија.

Али не треба прећутати и то, да се овај велики ревнитељ Православља борио против иконоборске јереси не само за живота свог, него и по престављењу свом. Пошто прође много година, цар Лав Јерменин[15] обнови иконоборство. Овоме цару иконоборцу јави се у сну свети Тарасије са великим гневом, и нареди неком војнику Михајлу да зловерног цара удари мачем. И овај удари цара Лава мачем, и прободе га скроз. Пренувши се из сна, цара спопаде страх и трепет, и беше силно узнемирен. И мислећи да се у манастиру светог Тарасија налази неки Михајло, који хоће да га убије, он посла тамо да се марљиво то извиди. Но није знао, да је то његов војвода Михајло, прозван Валвос или Траилије. Јер га овај уби на сам дан Божића. И погибе с шумом злочестиви цар, бивши побеђен молитвама светог Тарасија, а одмаздом самога Христа Бога, на икони са пречистом Својом Мајком и свима светима поштованог и прослављеног, коме част и слава са Оцем и Светим Духом вавек, амин.

Житија Светих – Свети Јустин Ћелијски

НАПОМЕНЕ:
[1]Константин VI – царовао од 780. до 797. године.
[2]Мајка цара Константина Ирина била је супруга цара Лава IV Хозара (775-780. г.). По зацарењу свога сина, она је 10 година управљала државом место њега; затим, када Константин би збачен 797, она је царовала до 802. год.
[3]Лав III Исавријанац – царовао од 717. до 741. год.
[4]Патријарховао од 780-784. год.
[5]Свети Тарасије патријарховао од 784. до 806. године.
[6]Папа Адријан I био на римском апрстолском престолу од 771. до 795. год.
[7]Овде се подразумева Константин Копроним, иконоборац, дед Константина VI. За време Копронимово одржан је био иконоборачки сабор 754. год.
[8]Витинија – северозападна покрајина Мале Азије, на обали Мраморног Мора, Босфора и Црнога Мора; Никеја – у старини богат и напредан град.
[9]Патријарх александријски Политијан од 787. до 801. године.
[10]Патријарх антиохијски Теодор био на престолу од 757. до 797. г.
[11]Илија II, патријарх јерусалимски, од 770. до 797. године.
[12]Анкира – град у Фригији, средишној области М. Азије.
[13]Последња седница Сабора одржана 23. октобра.
[14]Цар Никифор I царовао од 802. до 811. године.
[15]Цар Лав V Јерменин био на византијском престолу од 813. до 820. г.

Када чесна глава Светог Јована Претече би посечена, доби је на тањиру погана играчица и однесе матери својој Иродијади. Она онда језик светитељев, који изобличаваше њено безакоње, избоде иглом, и пошто се до миле воље наруга чесној глави, она не допусти да је сахране заједно са телом, јер се бојаше да пророк Јован некако не васкрсне, ако би се глава његова ставила уз тело његово, и он је стане опет изобличавати. Стога она нареди да се тело његово баци где било. Но ученици Јованови дођоше ноћу и тајно узеше тело његово, и сахранише у самаријском граду Севастији. А главу његову Иродијада закопа у дворцу свом на неком скривеном и бешчесном месту, дубоко у земљу. О томе знађаше Јована, жена Хузе, дворјанина Иродова, коју Свети Лука спомиње у Еванђељу. Жалећи невино убијеног великог Светог пророка Јована и што се бешчести његова чесна глава, она је тајно ископа ноћу, положи у земљани суд, однесе и сахрани на Гори Елеонској, на имању Иродовом.

А кад дође до Ирода глас о Исусу, он са Иродијадом помисли, да то није Јован васкрсао. И потражише главу, Јованову, али је не нађоше. И то их веома забрину. И рече Ирод дворјанима својим за Исуса: To je Јован Крститељ кога ја посекох; он устаде из мртвих, и зато чини чудеса (Мк. 6, 16; Мт. 14, 2).

После много времена неки знаменит властелин царски, пo имену Инокентије, поверовавши у Христа, напусти свет, дође у свети град Јерусалим, купи оно место које некада бејаше Иродово имање, направи на њему келију себи, замонаши се, и живљаше у Богу. Хотећи пак да сазида себи малу цркву од камена, он копаше дубоко и, по Божјем промислу, нађе земљан суд и у њему главу. По неким чудесима која се у то време догодише, и по Божјем откривењу, он сазнаде да је то Крститељева глава. И чуваше је чесно код себе. Но видевши мрзост опустошења на месту светом, јер у та времена идолопоклонство цароваше свуда, и незнабошци својим поганим и одвратним жртвама скрнављаху света места у Јерусалиму, овај инок закопа опет на истом месту свету главу Претечину. To он учини пред своју смрт, да је после његове смрти не би снашло неко бешчешће. И тако света глава Претечина би сакривена на некадањем имању Иродовом, а где сада беше келија и мала црква инока Инокентија. После његове смрти оне опустеше, и у току времена се срушише и са земљом сравнише. И опет много година нико није знао за чесну главу Јованову.

Када цар Константин Велики просвети себе светим крштењем, и преко своје мајке Свете Јелене очисти и обнови света места у Јерусалиму, и света вера свуда цветаше и као сунце сијаше, два инока са Истока договорише се да отпутују у Јерусалим и поклоне се чесном и животворном Крсту, који царица Јелена беше пронашла, и гробу Господњем, и виде сва света места. И дошавши у Јерусалим, они обилажаху сва света места, клањаху им се и мољаху се. И једноме од њих јави се у сну Свети Јован Претеча, наређујући му да ископа из земље чесну главу његову, и показа му место где беше сакривена. Пренувши се из сна, он то исприча своме другу. Али овај, сматрајући то за пуст сан, не хтеде да верује у то, а и друга свог разувери. Идуће ноћи опет се Свети Претеча јави у сну обојици, свакоме посебно, и рече им: Одбаците свако неверје и леност, и учините што вам се наређује. – И уставши, они испричаше један другоме о виђењу. И отидоше на оно место које им би показано у сну, и копавши пронађоше свету главу Крститељеву, то неисказано благо, положише је у врећу од камиље длаке, и кренуше у своју постојбину.

У то време један човек из града Емесе, по занату лончар, због сиромаштине остави свој град и супругу, и пође у други крај. На путу сустиже ова два инока, придружи им се те путоваху заједно. А иноци дадоше свом сапутнику да носи врећу са чесном главом. Човек пак овај и не знађаше шта је у врећи. И гле, јави му се Свети Претеча, и рече: Остави своје сапутнике и бежи од њих са том врећом што ти је у рукама. – А ово светитељ нареди пошто виде нехат и леност оних инока. Јер, прво, нису поверовали његовом јављању, а затим, нису хтели сами да носе чесну главу његову, него су је поверили човеку простом и непознатом. Осим тога, Свети Претеча је желео да учини добро овоме сиромашку, и да га потстакне на добар и богоугодни живот. Лончар послуша светитеља, сакри се од инока, и побеже од њих, и врати се кући својој, носећи као скупоцено благо Крститељеву главу, драгоценију од свих богатстава. Ње ради Бог благослови лончареву кућу сваким обиљем, и он живљаше у великом изобиљу насупрот некадањем злопаћењу, и од богатства свога удељиваше ништима и убогима. Знајући да је измолитељ и виновник толиких његових блага Свети Јован Претеча, он почитоваше главу његову као што треба: сваки дан је кађаше, и свеће паљаше, и мољаше се. И тако провођаше време живота свог. А пред своју смрт он, по жељи самог Светог Претече, положи чесну главу његову у један земљани суд, па овај суд метну у један ковчежић, који запечати, и предаде својој сестри, којој подробно исприча како због те свете главе он од сиромашка постаде велики богаташ. И нареди сестри да ту свету главу има у великој чести, чувајући је с побожношћу и страхом, и да сандучић не отвара док јој сам Свети Претеча не буде наложио. Усто joj нареди да пред смрт своју уручи сандучић неком богобојажљивом и врлинском човеку.

И тако, чесна и света глава Претечина прелажаше од једнога другоме, од руке до руке многих. Потом дође до неког монаха и презвитера, по имену Евстатија, који живљаше у једној пећини близу града Емесе. Он пак беше зловеран, јер припадаше Аријевој јереси. И долажаху к њему болесници, и иацељиваху се чудесном благодаћу, која исхођаше из Претечине главе коју је он тајно чувао. Али инок тај крчмарећи благодаћу Божјом, лоповски је приписивао та чудеса себи и своме јеретичком зловерју, скривајући од људи истину, и на тај начин многе придобијао за своје зловерје. Но сви у граду Емеси сазнадоше за његово зловерје. И епископ се договори са кнезом, те послаше да га протерају из оне пећине и из околине града Емесе. Он замоли оне што беху дошли да га протерају, да му допусте да остане још један дан у пећини, обећавајући да ће сутра сам отићи. Они му допустише. И он ноћу закопа суд са светом главом у пећини, дубоко у земљу, надајући се да другом приликом дође и кришом је извади, и опет њеним чудотворством продужи утврђивати своје злославље. Али му се нада не оствари. Јер чим он напусти пећину, у њој се настанише правоверни и врлински иноци, те јеретик тај није више могао ући у њу и украсти сакривено у земљи духовно благо. После неког времена, пошто се ту сабра много братије, основа се при тој пећини манастир. А за свету главу Претечину нико не знађаше, пошто беше под земљом. После много година пронађе је Маркел, архимандрит те емесијске обитељи при пећини, муж добродетељан. О томе сам он казује овако:

Благословен Бог Исус Христос што је удостојио мене, слугу свог Маркела, да будем гледалац виђења које ми би откривено у ноћном сну, 18 фебруара, у средопосну недељу вете велике Четрдесетнице: видех, и гле, сва врата наше обитељи беху отворена; уплаших се, и помислих да изађем да их затворим. И опет видех реку где тече на врата наше обитељи; зачуђен, мишљах откуд толика вода. И када о томе размишљах, чух глас многих хорова који су са шумом долазили к нама по води са Истока; и сваки хор говораше засебним језиком, и клицаше: Ево, јавља се Свети Јован, Крститељ Христов! – Кличући тако, хорови уђоше у манастир. А ја напустих врата и посматрање реке, и сав престрављен потрчах и попех се на врх лествице. Са њега угледах у обитељи два двора, један према западу а други према југу, и велику цркву између њих. И сваки хор улажаше у двор што је према западу, и отуда иђаше у цркву и, поклонивши се у цркви, излажаше на јужне двери. И када престаде поворка хорова, опет чух глас других који су клицали и говорили: Ево Светог великог Јована Крститеља! – Погледах и видех га у цркви, и са њим још двојицу, једног с десне а другог с леве стране његове. И одмах стадоше хорови прилазити к њему један по један, и узимаху благослов од њега. Реших се и ја да му приђем и испросим од њега благослов. И после свију ја са страхом и трепетом уђох на друга врата, падох ничице пред њим на земљу, и коснух се ногу његових. А он ме подиже, и загрли ме с љубављу, додирујући усне моје својим светим уснама, па извади из својих недара сасуд пун меда, и даде ми га, говорећи: Прими благослов! – И то рекавши, он пође. Идући за њим, ја видех огњени стуб где иде пред њим, и уплашивши се, ја се пробудих.

Пошто прође дан, ја увече наредих братији да певају псалме по прописаном правилу. И кад певаху, брат Исакије подиже очи своје и кроз позорчић виде светлост где гори у цркви свете пећине, где је била сакривена чесна глава Светога Јована, за коју ми нисмо знали. Угледавши светлост, брат повика: Господине мој оче, ено видим где светлост гори у светој пећини. A ja му рекох: Нe бој се, брате, него се прекрсти и ћути.

После пет дана док сам спавао у поноћи, нека рука ме куцну трипут у десни бок, и глас ми неки рече: Ето вама сам дарован. Устани и иди за звездом која ће ићи пред тобом, и где те она одведе, тамо раскопај земљу и наћи ћеш ме. A ja се од страха и трепета тргох из сна, и седох. И видех звезду где стоји пред вратима келије у којој бејах и, уплашен силно, ја се прекрстих и изиђох, и звезда иђаше преда мном, и идући за њом уђох у пећину. И када ме доведе до места где беше чесна глава Светог Јована Претече, она постаде невидљива. Ја се онда поклоних Господу, павши лицем на земљу, и дуго се молих. Затим упалих свећу и тамјан, узех мотику и стадох копати призивајући Господа.

Док сам копао, силно је одјекивало, јер је земља била тврда као камен. После дугог и заморног копања наиђох на опеке, које уклоних. Тада угледах плочу од камена. И када њу с великом муком извадих, пронађох свештени и маноносни суд, у коме беше чесна и блажена глава Претечина. Обузет радошћу и страхом, узех свећу и тамјан и, усудивши се да додирнем, поклоних се, и опет покрих онај чесни суд, и пођох из пећине. И гле, срете ме на вратима свечесни архимандрит Генадије, који беше дошао у нашу обитељ, уведе ме у пећину, сатвори молитву, и после молитве стаде ми казивати своје виђење: Видех, рече, како обојица стојимо на овом месту где се сада налазимо, и много јечмених хлебова, који беху чисти и светлији од сунца. Затим угледах безброј људи који улажаху у пећину, и из руку наших узимаху оне хлебове. И хлебови не само не нестадоше, него се још множаху.

Чувши ово од аве Генадија, мени би јасно да му је то виђење било од Бога, и означава непресушну благодат Крститељеву, која је хтела да се на том месту даје свима обилно. И ја онда испричах њему своје виђење, и показах му то пронађено скупоцено благо, које кад виде он се веома обрадова. И стадосмо се договарати шта да радимо. Ја сам желео да никоме о томе не говоримо одмах, нити да известимо пастира црквеног, епископа емесијског Уранија, него да најпре ову тајну саопштимо блаженом старцу оцу Стефану, прваку испосничког подвига у Даромијском манастиру, па он нека потом каже епископу, са којим је био присни пријатељ. Но када дођосмо у Даромијски манастир, не затекосмо аву Стефана, пошто беше отишао да обиђе друге своје манастире. Тада посласмо по побожног ђакона Киријака, који беше у граду при саборној цркви. Он дође и, пошто нас поздрави у Христу, каза нам виђење које је имао у сну, по свему слично виђењу које виде дивни Генадије. А и ми му казасмо тајну нашу о Светом Претечи. На то ђакон Киријак рече, и ава Генадије га подржа, да се о томе одмах извести епископ. Али ја сам био мишљења да чекамо док се старац Стефан врати из околних обитељи. И чекасмо пет дана. Али, кад дође субота, и ми сеђасмо у разговору, ја се изненада сруших на земљу, и падох болестан у постељу од изненадне болести, тако да не могах устати нити што радити. Генадије и Киријак се зачудише беди која ме снађе, и припадоше молитви к Богу за мене. После молитве они ми рекоше: Нe рекосмо ли ти да тајну треба саопштити епископу? Чувши то, ја осудих себе што сам дотле тајио такву тајну, коју је ради славе Божје требало одмах објавити. И лежах болестан. А кад би увече, после прописаног богослужења дођоше к мени свечесни мужеви, Генадије и Киријак, и рекоше: Ми смо се зарекли да ову тајну саопштимо епископу за време јутрења, пре но што се сунце роди. A ja им одговорих: Добра је ваша намера, браћо, и нека буде као што сте решили. – И чим ово изјавих да се слажем с њима, одмах ме болест напусти, и ја оздравих. И одосмо сви заједно у град пре зоре, и сретосмо епископа када је по свршеном јутрењу излазио из цркве, и казасмо му све о јављењу чесне главе Светога Претече. Он се томе веома обрадова, и нареди нам да никоме о томе не причамо и да идемо у манастир. A кад се раздани, он са презвитерима и ђаконима дође у наш манастир. И пошто саборно отслужи Свету службу, он приђе ономе месту где беше сасуд са светом главом. И када ђакон возгласи: Преклонивши колена, Господу се помолимо! ми сви падосмо ничице на земљу. И епископ Ураније прочита молитву. И по завршетку молитве извади из земље сасуд са чесном главом. A ca епископом беше и презвитер, коме име беше Малх. Нe верујући, он рече: Откуда овде глава Претечина? И дрзну се те стави руку на сасуд, и додирну косу чесне и свеславне главе, и одмах му се рука осуши и прилепи за сасуд. Видевши ово чудо, сви се удивише. Тада се пастир са присутнима усрдно помоли Богу, те кажњени презвитер једва отрже руку од сасуда. Али остаде болестан. Онда богоугодни пастир са целокупним клиром црквеним узе освећени сасуд са благом у њему, унесе у Свету цркву и, положи у светом олтару. И ту остаде, док у граду Емеси не би подигнут засебан божанствени храм Светом Претечи, и благољепије доби своју круну. Када је света глава имала да се пренесе у нови храм, Крститељ се јави у виђењу неверовавшем презвитеру и нареди му да за време преношења стави на сасуд болесну руку своју, и оздравиће. И учинивши то, презвитер одмах получи исцељење. – Довде је казивање блаженог Маркела.

Још и Свети Симеон Метафраст у Житију преподобне Матроне пише о обретењу чесне главе Претечине овако: У то време човек неки, орући своју њиву, виде на једном месту (где беше она пећина и манастир) огањ где излази из земље. И то виде не једном него много пута. Јер се много дана јављао пламен из земље. Стога тај човек оде у град (у онај дан у који и Маркел с Генадијем и Киријаком беху дошли к епископу) и извести епископа емесиског Уранија. Видевши да је велика ствар по среди, епископ са свештенством отиде на то место, (у пећину, у којој је некада живео јеретик Евстатије). И пошто сатвори молитву, нареди да се на том месту раскопа земља. Када то учинише, би нађен сасуд, у коме је било не злато или сребро, него драгоценије од свих земаљских блага: глава Светог Јована Претече и Крститеља Господња. И пронесе се глас о томе свуда. И слеже се силан свет, не само из града Емесе него и из свих околних градова и села. А дође из манастира свог и преподобна Матрона са свима сестрама да се поклони пронађеној глави Светога Јована. И чесна глава та источи из себе миомирисно миро, и свештеници миросаху тим миром сабрани народ, правећи свакоме крст на челу. Од тога мира узе у мали сасудић и преподобна Матрона, желећи да однесе у свој манастир ради благослова. Али се силан народ тискао, тако да није могла проћи. Неки пак, који осетише да она има свето миро, мољаху је много да их мироше тим миром, пошто нису могли да дођу до свештеника. И она, приморана, миросаше их. Обрете се ту и неки слепац, који од рођења свог не беше видео светлости. И он моли Матрону да и њега мироше светим миром. И она му помаза очи, и он одмах прогледа. – Толико Свети Метафраст о чесној Претечиној глави.

После много година та света глава би свечано пренета из града Емесе у Цариград, и чесно положена у дивној цркви Претечиној на месту Евдомон. А после дуго времена када настаде иконоборачка јерес, иконоборци су не само свете иконе него и светитељске мошти спаљивали, у море и у реке бацали, ногама газили и на друге разне начине бешчестили. Тада неки православци, бежећи из престонице препуне јеретичког безакоња, тајно узеше са собом Крститељеву главу и однеше у Коман, где се некада Свети Јован Златоуст преставио. И тамо је у једном сребрном сасуду опет сакрише у земљу. И остаде тамо, никоме знана, све до цара Михаила, сина Теофилова, и матере његове царице Теодоре, који учврстише Православље. У њихово време, по Божјем откривењу, она би опет пронађена, и пресветим патријархом цариградским Игњатијем пренета у Цариград у част и славу Христа Бога нашег, са Оцем и Светим Духом слављеног вавек, амин.

Извор: СПЦ

Трећа недеља Великог поста се назива Поклоњење Крста. Тога сe дана на великом бденију, после великог славословља, у свечаној литији износи Крст на средину храма - где остаје преко целе седмице. После службе је предвиђен посебан обред поклоњења Часном крсту. Важно је да се напомене да тема Крста, која доминира у химнографији те недеље, није страдање, него победа и радост. Штавише ирмоси недељног канона су узети из пасхалне службе - „Дан васкрсења" - а канон је парафразиран Ускршњи канон.

Значење свега овога је јасно. Налазимо се у средини Поста. С једне стране физички и психички напор, ако је озбиљан и доследан, почиње да се осећа. Терет постаје све тежи, а наш замор све очигледнији. Потребна нам је помоћ и подршка. С друге стране, пошто смо издржали овај умор и попели се до врхунца планине, почињемо да сагледавамо крај нашег путовања, и зраке Васкрса који постају све светлији. Велики пост је наше самораспињање, наш доживљај, ма колико ограничен. Христову заповест коју смо слушали у недељном Еванђељу: „Који хоће да иде за мном, нека се одрече себе, узме крст свој и пође за мном". Али ми не можемо да узмемо свој крст и следимо за Христом уколико немамо Његов Крст, који је Он узео да би нас спасао. Нас спасава Његов, а не наш крст. Његов Крст даје не само значај него и силу другим крстовима. Ово нам је објашњено у Синаксару у недeљу крста:

Ове недеље, а то је трећа недеља Великог поста, прослављамо Часни и Животворни Крст, из следећих разлога: пошто ми за време четрдесетодневног поста, на известан начин сами себе разапињемо ... и постајемо заједљиви, малодушни и слаби, приказује нам се Животворни Крст ради освежења и самопоуздања, ради сећања на страдање нашег Господа и ради утехе... Ми личимо на оне који иду дугачком и мукотрпном стазом, уморе се, виде лиснато дрво, седну у хладовину да се мало одморе и онда, као да су подмлађени, продужавају свој пут. Слично томе, у време посног и тешког пута и напора, свети Оци су предвидели да међу нама буде Животворни Крст, да нам да одмор и освежење, да бисмо били лагани и храбри за преостале задатке... Или, да дамо још један пример: када долази цар, најпре се појаве његове заставе и символи, па затим појави се и он сам, весео и радостан због победе, и радошћу испуни и своје поданике. Исто тако наш Господ Исус Христос, који ће нам ускоро показати Своју победу над смрћу и појавити се у слави Васкрслог дана, унапред нам шаље Свој скиптар, царски символ - Животворни Крст - који нас испуњава радошћу и припрема да, колико је то могуће, дочекамо самог Цара и изразимо славу Његовој победи... Све ово у средини Великог поста, који је, због својих суза, напора и малодушности, као горки извор „али нас Христос теши као што нас је тешио у пустињи, и тако све дотле док нас не доведе својим Васкрсењем до духовног Јерусалима ... јер Крст је назван Дрветом Живота, он је Дрво посађено у рају, и зато су оци наши планирали његово прослављање средином поста, сећајући се како је Адам имао блаженство и како га је изгубио, подсећајући нас да имајући учешћа у овоме Дрвету, нећемо више умирати него ћемо живети вечно..."

Тако, освежени и охрабрени, отпочињемо други део поста. Још једна седмица и у четврту недељу слушамо објаву: „Сина човечија предају у руке људске и убиће Га. А кад Га убију, после три дана ће васкрснути". Нагласак више није на нама, нашем покајању и труду, већ на догађају који се десио „ради нас и ради нашег спасења":

„О, Господе, који си учинио да се данас припремамо за Светлу недељу, засијавши васкрснућем Лазара, као јарким светлом, помози нам да истрајемо на путовању поста. Пошто смо доспели до друге половине поста учини да се појави и божански живот; и када стигнемо до краја нашег труда дај да примимо блаженство вечно..."

На јутрењу, у четвртак пете недеље, слушамо још једном Велики Канон св. Андреја Критског, али овог пута у целини. Ако је на почетку поста овај канон био символ врата кроз која улазимо у покајање, сада, на крају Великог поста, он звучи као сиже покајања и његовог испуњења. У почетку смо га само слушали, сада су његове речи постале наше речи, и процена наших посних напора. Процена колико смо све ово заиста сами усвојили, доживели и преживели. Како далеко смо стигли стазом покајања? Јер све оно што се односи на нас, приводи се крају. Од сада ми следимо за апостолима „на њиховом путу за Јерусалим и за Христом који иде испред њих". И Христос им рече: „Ево, идемо горе - у Јерусалим и Сина човечјег предаће првосвештеницима и књижевницима, па ће Га осудити на смрт и предаће Га многобошцима, и наругаће му се, испљуваће Га, шибаће Га и убиће Га, а после три дана васкрснуће". Ово јс Еванђеље пете недеље.

Тон посних богослужења се мења. У првом делу Великог поста подвлачен је наш напор, наше очишћење, а сада нам се скрећe пажња да ово очишћење није само по себи крај, већ оно мора да нас води размишљању, разумевању и усвајању тајне Крста и Васкрсења. Сада нам се открива да наш напор представља учествовање у тој тајни, на коју смо били тако навикнути да смо је сматрали за нешто јасно и разумљиво само по себи, а што смо просто заборавили. И када Га, заједно са апостолима пратимо у Јерусалим „задивљени смо и уплашени".

Амин.

Александар Шмеман

https://spclondon.org.uk/sr/duhovne-poruke/268-krstopoklona-nedelja