У једној причи у којој покушава да представи свој уметнички процес композитор Арво Парт описује свој давнашњи сусрет са непознатом девојчицом у манастиру. Седео је на клупи, покушавајући да уобличи своје идеје, кад му је пришла и започела разговор. Кад јој је објаснио шта ради, и да му то баш и не успева, упитала га је: „Јеси ли се Богу досад захвалио за своје неуспехе?“.

У причи има нечег помало мистичног – као, уосталом и у читавој појави и у музици Партовој. Лик девојчице је интригантан и тајанствен, све се одвија у манастирској тишини, а човек на клупи, протагониста приче, поред тога што је генијални композитор – уједно је и духовни трагалац, у овом случају обраћеник у православље.

Дуго сам после мислио о тој причи и о томе колики утицај на мене заправо има идеја светог или пак сакралног минимализма, блиска Парту. Минимализам можемо разумети у контексту употребе изражајних средстава – то је, наравно, прва мисао која се намеће. Међутим, ова Партова прича открива један дубљи слој – уводи нас у процес, у духовну методологију светог минимализма. Тек са том реченицом „јеси ли се Богу досад захвалио за своје неуспехе“ – као да сам у потпуности разумео шта је то што заправо покреће процес стваралачког рада, онако како га ја схватам.

И та се реченица може доживети као опште место – наши неуспеси су наши учитељи. Нема у том закљичку ничег нарочитог – свака социјално и психолошки функционална индивидуа могла би то за себе рећи. Овде је реч о нечем много дубљем и комплекснијем. Неуспех у смислу стваралачког рада представља врата – портал у откриће онога што је самом делу неупоредиво потребније. Представља, у своме крајњем збиру – препуштање стваралачкој интелигенцији која је, у случају стваралаца попут Парта – непосредно везана за Бога. То је једна струја против које аутор ступа у неминовни отпор и од које ће – уколико је исход срећан – изгубити.

Када улазимо у стваралачки процес – ми постављамо одређене циљеве, и на почетку верујемо да од степена њихове остварености зависи наше осећање успеха или неуспеха читавог креативног подухвата. Тиме у уметнички, стваралачки процес уводимо логику која му је дубоко страна, а коју смо донели из живота – из искуства свакодневног схватања успеха и неуспеха. Та логика нас у основи спречава да се отворимо за стварање – то је као да смо на море, међу таласе, довукли аутомобил и очекујемо да нам он у том окружењу буде функционално превозно средство.

У случају стварања филма – ти су циљеви можда и најкомплекснији, најдетаљнији – они морају бити до краја конкретизовани јер покрећу на рад омању армију људи чији заједнички труд треба да изнедри жељени резултат. На том путу се непрекидно – и сасвим очекивано – догађају колосални и мање колосални неуспеси – и отуда цео пут прављења филма представља стално преиначивање циљева – или филма можда неће ни бити.

И, будући да је аутор у непрекидном сусрету са неуспехом и са осећањем да изневерава своју првобитну визију – он најпре испољи очекивану људску склоност ка отпору. У инерцији постављеног циља, и држећи се за ту своју визију – он неумитно почиње да компликује и усложњава ствари. Нарочито је опасно уколико је степен ауторовог поистовећивања са делом превелики – јер тада одустајање од одређеног, замишљеног вида реализације дела за њега постаје проблем његовог сопственог идентитета. То је прилично сигуран пут у истински неуспех дела, а често и у жтрвовање духовне стабилности и потенцијала да се ради на следећем.

Тиме се аутор трагично затвара за стваралачки процес – који од њега тражи препуштање и поверење. Дакле – вера је кључна. Оног тренутка када се у процесу затворе једна врата – уместо голе силе коју употребљавамо у усуду креативне инерције – треба одмах потражити друга. Јер инерција у креативном процесу једнака је стагнацији. А као што знамо – не постоји заправо таква ствар као што је стагнација. Стагнација је на крају неизоставно ретардација. Та затворена врата постају у том тренутку једино што видимо – и ми трошимо огромне ресурсе да их голом силом отворимо. Кад то једном урадимо – пут који се иза њих отвори постаје море у које смо ушли аутомобилом.

Дакле – ваља одбацити дечје незрело наваљивање на затворена врата и одмах потражити други пролаз, другу стазу – гледајући и упијајући пажљиво шта је то што она доноси. По мом искуству – таква стаза често води управо до свете, сакралне једноставности на коју се позива Арво Парт. Она нас чисти од вишкова, скидајући са наших идеја натрухе непотребних фраза, општих места којих нисмо били свесни, плитких ефеката којима смо тежили, жеље за спектаклом о ком смо у својој незрелости маштали. Она продубљује сваки наш корак, бруси наше дело и чини га неупоредиво вреднијим.

Таква је стаза само наизглед уска – уска је зато што смо њоме кренули због недостатка средстава – мањка новца, времена, људи или наше сопствене енергије. Али ће нас, једном кад њоме кренемо – изненадити њена природност и лакоћа – одједном постаје јасно да, ако јој се препустимо са поверењем – она постаје онај један пут који води до успеха – а успех је у овом случају хармонизовање нашег истинског бића са нашим делом. На тој ћемо стази остати напослетку само ми и наше дело – кожа уз кожу, огољени и без вишкова под којима смо се скривали зато да бисмо свету понудили нешто спектакуларније, боље, релевантније.

Тада ћемо бити у прилици да кажемо своју истину. И зато се ваља захвалити Богу свакога дана за неуспехе – за страницу коју нисмо написали како је планирано, за тонове које нисмо одсвирали како смо желели, за линије на платну које су нас одвеле тамо где нисмо намеравали. Јер сви ти неуспеси представљају често онај исправнији, интуитивнији, дубљи и мудрији пут до нас самих и до дела које нас изражава и преко ког истинито комуницирамо са светом.

https://teologija.net/kratki-esej-o-zahvalnosti-za-neuspehe/

Ово откривење је променило свет. Људима је откривено да поред земаљске светлости, материјалне, постоји и Божанска: „Ја сам свјетлост свијету...“ (Јн 8,12). Испоставља се да човеку није потребно само сунце, већ је души потребна Божанска, преображавајућа светлост.

Господ је отворио величанствени вео и открио апостолима само део Своје Божанске славе. Јер немогуће је човеку да види славу Божију и да остане жив. Следећи апостоле и ми падамо са страхопоштовањем пред ноге Спаситељеве, преображавајући се у зрацима Његове свепрожимајуће светлости.

Шта значи Преображење? Преображење је слобода. Преображењем се враћамо оној апсолутној слободи коју је Господ тако великодушно дао човеку.

Слобода од страсти и греха, од самовоље, од страха и зла.

Преображена душа не познаје страх. Она удише другачији, неземаљски мирис, испуњен благодаћу Духа Светога. Све около је обојено чудесним и заносним бојама небеског Јерусалима.

Циљ човековог постојања је да се из дана у дан, из године у годину преображава, односно да се обоже, да тежи Божанском Лику. Ово је бескрајно и непроцењиво дело.

Преображавајући се, откривамо нове аспекте бића, нове нивое у нашем односу са Богом, нове дубине наше личности.

Преображене је немогуће далеко од људи. Са изузетком подвижника, којима је Господ указао на пут усамљеништва. Људи око нас помажу нам да се трансформишемо, без обзира колико је однос са њима тежак.

Не можемо то учинити без спољне помоћи. Немогуће је полирати камен без правилног брушења. И Господ усмерава оне људе који нам помажу да добијемо право брушење.

Нема ништа вредније од слободе. Нема ништа слађе од слободе. Слобода је неисцрпни Божански ток. Према томе, нема слободе ван Бога.

Када би човек ово схватио, одмах би покушао да се ослободи тешких и болних окова овога света, наметнутих споља.

Осећај слободе не зависи од спољашњих фактора. Човек може да испуни све своје дужности према друштву, породици, закону, али изнутра остане слободан. Не угађај себи и другима, не лажи, не бој се, не чини се, него буди, остани веран Господу и Његовој Речи не из страха, него из љубави.

Бити слободан је као поново рођен. Бити слободан значи волети. Права љубав, која не познаје границе и простор, конвенције и време, извире из слободног срца. Што је више преображено, слободније срце, то чистија и виша љубав.

митр.Антоније (Паканич)

https://pravlife.org/sr/content/mitropolit-antonije-pakanich-preobrazhenjem-se-vratshamo-onoj-apsolutnoj-slobodi-koju-je

Тајну Светог Причешћа је установио Сам Господ наш Исус Христос. Он назива Своје Тело Хлебом Живота. „Тело моје је заиста храна и Крв Моја је заиста пиће“. И Господ нас упозорава: „Ако не будете јели Тело Сина Човјечијег и пили Његову Крв, нећете имати живота у себи“.
Онај који се припрема за причешћивање Светим Христовим Тајнама мора да буде слободан од укора савести, непријатељстава, гнева, расејаности, смућености, лењости, п у дубокој скрушености духа и у потпуној спознаји своје недостојности, са страхом и вером мора да приступа Светој Чаши.
Светитељ Теофан Затворник говори о Пресветој Тајни Евхаристије као о најснажнијој и поразној за непријатеље: „Слушај ово и причешћуј се Светим Христовим Тајнама колико је могуће чешће, кад год имаш дозволу од свог духовног оца“.
Свети Василије Велики (4. век): „Добро је и веома корисно причешћивати се Светим Телом и Крвљу Христовом… Уосталом, причешћујемо се четири пута сваке недеље: у дан Господњи (недељу), у среду, петак и у суботу, као и у друге дане празновања светитеља…“
Када су преподобног Серафима Саровског упитали: „Колико често треба приступати Пренебеској Тајни Причешћа?“ он је одговорио: „Што чешће, то боље. Ко се причешћује Светим Тајнама, спашће се, а ко се не причешћује – не. Благодат која се дарује Причешћем је тако велика да колико год да је недостојан и грешан човек, ако са смирењем и свешћу о својој свегрешности приступи Господу који искупљује све нас, макар да је од главе до пете покривен ранама од грехова – биће очишћен благодаћу Христовом, све светлији и светлији ће бити, и на крају ће се просветлити и спасти“.
Свети праведни Јован Кронштатски: „Чудесно се обнављам Божанским Тајнама Тела и Крви Христових сваки дан, чак и до данас, до 70-те године мог живота, и као да не старим, остајући деловањем благодати свеж и бодар у души и телу! Свакодневно са страхопоштовањем служим Литургију и причешћујем се Светим Тајнама: ево плодова причешћивања: очишћење, освећење, обновљење, победа над страстима, мир душевни…
Немој се љутити на оне који желе чешће да се причешћују Светим Тајнама Тела и Крви Христових, већ их воли и радуј се због њих пред Богом, јер Господ привлачи њихова срца која су осетила сладост од општења с Њим у овим Тајнама.
…Ђаво свим својим адским нападима се труди да одврати хришћане од Чаше Живота, наводећи их на маловерје, хладноћу и немар према овој највећој Тајни хришћанске вере да би држао људе у оковима греха и смрти“.
Причешћивање Светим Животворним Христовим Тајнама доноси свој плод у случају припремања и чувања задобијеног: треба чувати мир са ближњима, пребивати у молитви, уздржавати се од преједања, чувати језик од празнословља, непрестано тежити чистоти живота кроз непрекидно покајање; не уздати се у себе, већ имати чврсту наду у Бога и Његову милост.
У противном случају причешће бива на суд или на осуду.
Не сме се примати Тело и Крв Христова са сумњом да је у Светој Чаши истинито Тело и истинита Крв Христова, у случају отвореног немара у припреми за причешће, кршења поста, узимања хране после поноћи, нечистоти женској, супружанском односу претходне ноћи.
Свети праведни Јован Кронштатски каже о роковима Светог Причешћа:
„Па Исус им је рекао: „Ја сам хљеб живота: који мени долази неће огладњети, и који у мене вјерује неће никад ожедњети. Него вам рекох: и видјели сте ме, и не вјерујете. Све што ми даје Отац мени ће доћи; и онога који долази мени нећу истјерати напоље“. (Јован. 6,35-37).
Из наведених речи Спаситељевих очигледно је да Он заповеда верујућима и онима који су ревносни у хришћанском животу да се причешћују често Пречистим Телом и Крвљу Његовом – свакодневно, ако ко може због услова свог живота да буде спреман да приступи Чаши Живота. Ако свакодневно тежимо храни и пићу пропадљивом, земаљском, утолико више би требало да будемо гладни и жедни Хране непропадиве и Пића непропадивог који су Тело и Крв Начелника живота – Господа нашег Исуса Христа.
Међутим, има много незналица и међу образованима и међу неученима, па чак и међу ученим монасима и свештеницима који сматрају неумесним и чак грешним причешћивање благочестивих мирјана сваке недеље и сваки дан. То је против заповести изобилног у љубави Господа Који жели да се верни брину о што је могуће чешћем причешћивању Његовим Пречистим Телом и Крвљу. Амин“.
Душа која је окусила сладост Љубави Божје се сва препорађа и постаје другачија и воли Господа свог и свом снагом Му тежи даноноћно.

Старац САВА Псково-Печерски

https://svetosavlje.org/gospode-ti-si-zivot-moj/72/

Преображење. На данашњи дан размишљамо, читамо и слушамо шта се догодило Сину Божијем и тројици Његових ученика на гори Тавор.

А шта је са нашим преображењем? Није ли то главни задатак у животу верника? И уопште, да ли се људи мењају? Да ли се мењају на боље после много година молитве, поста, исповедања, причешћа? И ево још једног питања: може ли се човек драматично променити, једном заувек? На крају крајева, видите, ми желимо поуздане, неповратне процесе промене на боље, и ми и други покајнички хришћани. Проћи тачку без повратка - и то је то! Јер ти то желиш!

Реалност је да нас навике, пороци и страсти обузимају много чешће него што бисмо желели. И понекад се чини да су они наше друго „ја“, а можда и прво.

Као искусна новинарка, сакупила сам тужну архиву случајева, када после писања оптимистичног, похвалног материјала о људима који су пришли вери, или се венчали из љубави, или замонашили, након извесног броја година сазнате да су јунаци чланка напустили свој светли, лепи пут и почели да живе некако другачије, одричући се својих завета и претходних уверења.

Иако најчешће нема тако тешких ломова у путањи судбине, људи се једноставно враћају свом пређашњем начину живота – ономе што су живели пре него што су постали верници, или се нешто охлади. Шта се то дешава?

Да, има много разочарања! Иако ти људи још увек нису изгубили веру.

Али немојте журити да судите и оцењујете! Покушајте да се упознате са целим животом јунака публикације и сазнате шта су успели, а шта не. А ко може да предвиди развој догађаја, осим Бога?

Слажете се да понекад не можете себи опростити оно што сте оставили, одбили. Посебно је тешко схватити да нисте могли, нисте стигли до више летвице, да сте се повукли... Дакле, нећете бити међу првима, одабранима... Али зашто? Са Богом, на крају крајева, последњи може постати први ...

Желим да вам понудим једноставно парадоксалан одговор на питање да ли се људи мењају: они се могу променити без промене споља. Како то? Тешко је то изразити, али покушаћу, ослањајући се на речи духовно искусних људи који су ме својевремено лично тешили и подржавали.

Никада нећу заборавити речи старе монахиње Матроне из Полоцког манастира: „Код Господа је све тако компликовано, тако нам је несхватљиво... Код Њега један дах може да замени деценије рада и патње. Тако је Господ дао човеку слабост и ставио у срце његово осећај своје безначајности, слабости, да би се човек могао потпуно покајати. И то не јавно, не наглас, већ у души... Све је важно – у срцу!

Човек је већ на самрти, спреман на све... И тада му Господ открива Своју снагу, Своју милост – и човек се каје... Каје се у души, не говорећи никоме ништа. Људи мисле да је отишао исти као што је био, али не - отишао је потпуно другачији! Он је ближи Богу“.

Постоје тренуци када погрешно дело може бити корисније од исправног дела које не разумемо.

Митрополит сурошки Антоније је рекао:„Није воља Божија да се понашате што је могуће моралније и исправније. Често ће воља Божија, између два или три исправна излаза, изабрати онај који најмање очекујемо. Јер, Бог не тражи да сваки наш чин или радња буду што савршенији. Он тражи да буду прикладнији. То значи да Бог жели да нас  води. А постоје тренуци када погрешан чин може бити кориснији од исправног чина који ми не разумемо.” Стога, када се трудимо да све у нашем животу буде чисто, исправно, глатко, не тражимо увек оно што нам је потребно. Потрага за путањом је понекад важнија од резултата претраге.

Прво, вреди говорити само о онима и за оне који желе да се промене. Ко је задовољан собом или се плаши или је лењ да нешто промени, неће радити на себи.

Тек када се појави подстицај, мотив, циљ или чаша патње, тада се човек одмиче од земље и креће на пут ка нечему непознатом. Без наше жеље за променом, неће бити промене. Ново нас плаши, зар не?

Не мислим да је наш животни пут права линија која иде само горе или само доле. Пре ће бити да је спирала: па зар не ходамо у кругу истим утабаним стазама и не понављамо исте грешке? Није ни чудо што се каже: не можете два пута ући у исту реку! Увек правимо нови круг живота у новом сплету животних околности. И увек имамо шансу за развој и преображај. Главна ствар је вектор, правац, и било би веома добро када би вектор нашег унутрашњег кретања био усмерен нагоре – ка светлости..

А, ако опет нешто није успело, не морате да „ставите тачку”. Неопходно је акумулирати искуство, мада понекад не радосно, већ болно искуство пуно грешака... Али, према речима владике Антонија, то је благословена лекција дата одозго! Драгоцена су зрнца духовне мудрости која, као мана небеска, падају право на ваше дланове у тренуцима болне збуњености и малодушности. И искуство, коначно, доноси дивна открића.

Ако нам се чини да се ни ми ни други људи не мењамо, да се непрестано враћамо својим грешним страстима, ако се осећамо беспомоћно пред нашим слабостима, навикама и зависностима, то не значи да смо духовно мртви.

Овај наизглед монотон процес – као удах-издах-удах, откуцај-тишина-откуцај је - пулс и дах нашег живота!

Ми видимо само спољне околности. А шта се дешава у дубини човекове душе, које синусоиде и спирале савладава и шта тражи – не знамо. То је тајна Промисла Божијег о свакој души – она мора сазрети. Неко ће успети тек у тренутку смрти, а неко раније ... Не разумемо увек исцелитељске путеве Божије љубави, није јасно зашто Он дозвољава човеку да лута и греши. Стога, немојте журити са закључцима. Боље је веровати да ће наши напори сигурно донети резултат који је потребан нама и Богу.

Елена Наследисхева

pravoslavie.ru

У име Оца и Сина и Светога Духа!

Драга браћо и сестре, чули смо данашње јеванђелско зачало које се хронолошки наставља на оно које смо слушали претходне недеље, везано за догађај чудесног умножавања хлебова, када је Господ умножио пет хлебова и две рибе и нахранио више хиљада људи. Данашње зачало почиње тако што Господ каже његовим ученицима да иду право на другу страну док Он отпусти народ. Христос сâм одлази на гору да би се помолио и тиме нас учи да избегавамо сваки повод за славољубље, за ташту људску славу. Он се склања од народа, а тако чине и његови ученици, да их људи не би величали због преславног чуда. Христос нам показује прави пут – молитву у самоћи, што је истински молитвени контекст за сваког хришћанина, а особито свештеника. Сваки свештеник, у суштини гледано, и јесте нека врста самца јер он пре свега са Богом беседи, а тек потом са људима. Тај однос молитве у самоћи, који треба да има сваки свештеник, али и сваки хришћанин, заправо сведочи о дубини наше вере. Човек који има потребу да се осамљује, да узноси свој ум Господу у самоћи, у „клети“ срца свога, показује правилно настројење душе. Ако те потребе за молитвеном самоћом нема, нешто није добро.

Ми данас живимо у времену у коме су се речи веома умножиле. Пре једног века људи су мислили да би се проблем зла и свих негативних појава у свету решио када би се на неки начин омогућило да постоји једна база знања, да људи могу да комуницирају, да могу размењују знања и искуства. Ми данас живимо управо у друштву знања, у ери глобалних комуникација. Интернет је укинуо старе препреке и знање је на неки начин постало опште доступно, а опет, видимо да се зло само умножило. Јер не решава доступност знања проблем зла, већ га решава наш живи однос са Богом. А тај однос се пре свега испољава у молитви. Данашња појава да на Јутјубу имамо толико хришћанских проповедника који непрестано нешто проповедају, непрестано нешто причају, и притом све време брину о томе колико имају прегледа својих снимака говори о недостатку потребе за узласком на гору по примеру Господа. Ми, дакле, треба да негујемо духовну равнотежу, да имамо и раван општења са Богом и раван општења са људима. Не сме се изгубити димензија крста, коме се на данашњи дан клањамо.

Христови ученици су остали у лађи, која је непрестано била запљускивана таласима јер, како се даље каже у Јеванђељу, био је противан ветар. Лађа је симбол Цркве. Она је Лађа спасења, увек запљускивана таласима и увек у положају да је удара противан ветар. Прича о вишевековној симфонији Цркве и државе у време Византији није тачна, бар не у потпуности. Симфонија је постојала као идеал и као концепт, и било је несумњиво светлих историјских примера, но колико је само било случајева да су управо византијски цареви прогонили православне патријархе? Колико је само правоверних прогоњено за време иконоборства у држави у којој се симфонија била усвојена као концепт? Црква је, дакле, увек била прогоњена и свагда је била на налету таласâ. Прво ју је прогонила Римска империја, па су је прогонили јеретици и богоборни цареви, па потом Османлије, па комунисти… и ко зна какав је у будућности прогон чека. Једноставно, њен положај у овом свету јесте такав да је она увек на крсту.

И данас, драга браћо и сестре, ми видимо како разни таласи наваљују на Цркву, а она, као и раније, опстаје и стоји стамено, јер њу врата паклена не могу надвладати. Но данас је запљускују таласи за које раније нисмо могли ни замишљати да могу да се појаве. Тако се најављује да ће у септембру један талас безбожништва да запљусне наш престони град и цело наше друштво. И сада се поставља питање: да ли бисмо требали да ћутимо и да то једноставно посматрамо, или треба нешто да кажемо?

Хришћани су друштвено одговорни људи и подразумева се да треба да кажемо свој став. Тај став треба да се чује и треба да се зна. Да буде јасан, да буде јеванђелски, да буде заснован на хришћанском етосу. Зар свети Јован Крститељ није требао рећи Ироду да овај није смео да узме Иродијаду за жену? Наравно да је требао да му каже. Зар није Свети Јован Златоусти требао да каже царици Евдокији шта је учинила? Наравно да је требао да каже. Зар није свети Јустин Ћелијски требао да говори како је говорио? Наравно да јесте. Сви они су исповедили веру и изнели свој крст, а што је до њих стајало, то су и урадили. Тако и свако од нас треба да искаже свој став и не треба да ћутимо. Разуме се, у изражавању тог свог става треба да будемо верни ономе што је хришћански, јеванђелски етос.

Са друге стране, не смемо да упаднемо у замку да се на своје снаге ослонимо и да мислимо да ћемо ми све ове таласе сами моћи да зауставимо. Каже свети Игнатије Богоносац: „Не покушавај да зауставиш стихије времена сам“, или, по речима нашег владике Његоша: „Ми смо једна сламка међу вихорове“. Ако те снаге у нама нема, где је има? У Господу. Немојмо то никада заборавити: Он је тај који влада над стихијама земаљским. Данашње јеванђеље нам управо о томе говори. Он ходи по мору и влада свим стихијама које му се покоравају. Наша прва обавеза у једној овако тешкој ситуацији за наш народ јесте да пре свега Господу припаднемо свим својим срцем и свим својим умом, и да му се истински помолимо.

Хајде, драга браћо и сестре, да видимо од нас триста верујућих људи сабраних у овом храму, који долазимо сваке недеље на Литургију, колико сваког дана прочита једну катизму Псалтира? Можда двадесет посто. А замислите тек на нивоу Србије? Дај Боже да је 0,2 посто. А свака српска кућа би требало да има Псалтир и да се из сваке српске куће дневно чује макар једна катизма. Па да видите како ће да буде боље у целом друштву. Све ће бити другачије кад на Бога ослонимо своју наду и када му се истински помолимо. Када своју молитвену лепту дамо искрено. Када Богу завапимо попут Петра: „Господе, спасавај, погибосмо!“. Али ми то нећемо јер најчешће овако размишљамо: „Неко ће то други за нас да уради“. Е па не може тако!

Хајде стога да учинимо што до нас стоји. Да отворено кажемо шта је наш став, да га јасно изразимо, да то учинимо у складу са Јеванђељем, али пре свега да се Богу помолимо. Хајде да учинимо да Србија устане тако што ће Псалтир у свакој српској кући да буде књига која се сваки дан чита, да наша земља заиста постане Христова. И верујте, оно што ми по својој слабости не можемо учинити, учиниће Бог. Илија је био човек од крви и меса, како каже апостол Павле. Човек као сви ми, а својом молитвом је затворио небо за три и по године. Зауставио дажд. Сасушила се земља. А замислите шта би тек Господ учинио на молитву целе Србије! Биле би то такве временске непогоде које не би дале да улицом прође булдожер, а камоли којекакве параде. Сâм Бог би их зауставио.

Морамо се, дакле, и Богу молити и учинити што до нас стоји. Стога браћо и сестре: да кажемо шта је наше, да исповедимо што је наше, али пре свега да се Богу помолимо, да Он учини што је Његово.

И да завапимо речима Петровим: Господе, спасавај нас, да не пропаднемо! Ако си Ти уз нас, ко ће против нас! Амин, Боже дај!

Ауторизована беседа изговорена у Храму Светог Александра Невског на празник Изношења Часног Крста и Светих мученика Макавеја, лета Господњег 2022.

Мало пре Свога страдања, Господ нам је једним посебно блиставим догађајем – божанским преображењем — открио славу Свога Божанства.

Јеванђелист Матеј овако описује преображење Гoсподње: И послије шест дана узе Исус Пешра и Јакова и Јована, брата његова, и изведе их на гору високу саме. И преобрази се пред њима, и засија лице Његово као сунце, а хаљине Његове постадоше бијеле као свјетлост. И гле, јавише им се Мојсеј и Илија који с њим говораху. А Пешар одговарајући рече Исусу: Господе, goбро нам је овдје бити, ако хоћеш да начинимо овдје три сјенице: теби једну, и Мојсеју једну, и једну Илији. Док он још говораше, гле, облак сјајан заклони их, и гле, глас из облака који говори: Ово је Син Мој љубљени, Који је по мојој вољи, Њега слушајше.

***

Реч преобразити се, значи: узети други облик. Исус Христос се, међутим, није преобразио тако што је узео неки други облик, него је открио својим ученицима оно што је био, пошто им је отворио очи и од духовно слепих учинио их онима који виде. Како говори једна химна овог празника: „Данас Христос, засијавши на гори Тавору, показа Својим трима ученицима образ Божанства Свога.“

Свети Златоусти објашњава узрок услед кога је слава Божанства Његовог откривена незнатно: показао им је, говори, несагледиву славу Божију, не онаквом каква је она заиста, него онаквом каквом су је ученици могли видети. Није им је открио у свој њеној величини, да не би погинули гледајући је.

***

И тројица јеванђелиста који говоре о преображењу, пишу да је лице Господње засијало као сунце. Они ово пишу, како појашњава свети Григорије Палама, не зато да бисмо светлост којом је Христос засијао замислили као чулима спознатљиву, него да би смо схватили да оно што природно сунце представља за све који живе чулно и гледају чулним очима, то је и Христос за све оне који живе духовно и гледају Духом Светим.

Овај велики богослов таворске светлости још примећује да се преображење Христово догодило у време када се Господ молио. Ово се збило да бисмо схватили да је узрок овог блаженог виђења молитва, и да се приближавајући Богу молитвом удостојавамо да видимо сјај нестворене светлости. Христос нам, молећи се на гори Тавору, показује како ће се светима јавити светлост Божија.

米 米 米

Преображење Господње се догодило шест дана након Христовог поучавања о слави Оца Свога и о доласку Царства Божијег. Христос беше рекао: Има неких међу овима што стоје овдје који неће окусиши смрши док не виде Царства Божијега.

Ово се односило на тројицу ученика које је Христос повео са собом на Тавор који су тамо, гледајући преображење Христово, заиста видели Царство Божије. Свети Григорије Палама говори да, као што је свугде Христос Цар, тако је и Царство Његово свуда. Према томе, то да Његово Царство долази, не значи да оно долази ма одакле, већ да се оно пројављује у сили Духа Светога. А ова сила се не даје било коме, него само онима који су са Господом и који чврсто стоје у вери у Њега.

***

Сваки пут када прослављамо свети празник Преображења, Црква нас позива: „Дођите да делатном врлином мислено узиђемо на гору свету. Станимо горе на њу да бисмо се нашли у граду Бога живога и да бисмо умним погледом видели Тројично Божанство које исијава кроз Јединородног Сина Божијег. Попнимо се на гору Господњу да видимо славу преображења Његовог“

И велики Григорије нас позива да, пошто схватимо тајну преображења Господњег, закорачимо к сјају божанске светлости. Пошто заволесмо лепоту непромењиве божанске славе, очистимо ум од земаљских прљавштина презирући привремена задовољства која воде вечној патњи.

Преображењем Господњим Отац нас призива на послушност и на следовање речима Сина Његовог љубљеног. Тако ћемо учинити себе достојним причасницима нестворене светлости преображења и судеоницима Царства небеског.

ТУ СВЕТЛОСТ БОЖАНСКУ ОН ИЗ СЕБЕ ПУСТИ ДА ОТКРИЈЕ ЗЕМЉИ И ЉУДИМА ИСТИНУ БОЖАНСТВА. Треће године Своје проповеди на земљи Господ Исус чешће говораше ученицима Својим о блиском страдању Своме, но уједно и о слави Својој после страдања на крсту.

      Да не би предстојеће страдање Његово раслабило ученике те да не би отпали од Њега, он хтеде да им пре страдања покаже делимично и славу своју божанску. Зато узе собом Петра, Јакова и Јована, изиђе с њима ноћу на гору Тавор, и ту се преобрази пред њима. И засја се његово лице као сунце, а хаљине његове постадоше бијеле као свет. И гле, указаше им се Мојсије и Илија, који с њим говораху. А Петар одговарајући Исусу рече: Господе! Добро нам је овде бити, ако хоћеш да начинимо овамо три сјенице: теби једну, Мојсију једну, а једну Илији. Док он још говораше, гле, облак сјајан заклони их, и гле, глас из облака говорећи: Ово је мој син љубазни, који је по мојој вољи, њега послушајте (Мат. 17). Зашто Господ узе само тројицу ученика на Тавор? Јер Јуда не беше достојан да види божанску славу Учитеља кога ће издати, а њега самог Господ не хте оставити под гором, да не би тиме издајник правдао своје издајство. Зашто се преобрази у гори, а не у долини? Да би нас научио трудољубљу и богомислију. Јер пењање на висину захтева труд, а висина представља висину мисли наших. Зашто се преобразио ноћу? Јер је ноћ подеснија за молитву и богомислије него дан, и јер ноћ закрива тамом сву земаљску красоту и открива красоту звезданог неба. Зашто се појавише Мојсеј и Илија? Да се разбије заблуда јеврејска да је Христос неки од пророка. Зато се он јавља као Цар над пророцима, а Мојсеј и Илија као слуге његове. Дотле је Господ много пута показао ученицима божанску моћ своју, а на Тавору им је показао божанску природу своју. То виђење Божанства Његовог и слушање небеског сведочанства о њему као Сину Божјем требало је да послужи уценицима у дане страдања Господњег на укрепљење непоколебљиве вере у Њега и Његову крајњу победу.

Тропар, глас 7:

Преобразилсја јеси на горје, Христе Боже, показавиј учеником твојим славу твоју, јакоже можаху: да возсијајет и нам грјешним свјет твој присносушчниј, молитвами Богородици, свјетодавче, слава тебје.

Тамо где Израиљ победи Сисару
Изволи се тамо и Небесном Цару
На молитве поћи и на ноћна бдења,
Да покаже славу Свог Преображења,
И утврди веру својих следбеника
У победу трајну Њега - Победника.
Ту светлост божанску Он из Себе пусти
Па обасја Тавор, мрак разагна густи;
Светлост што ј' у Себи дуго задржав'о
Од које је свету по мало раздав'о
Пустио је сада лучама обилним,
Лучама радосним, лучама умилним.
Небу да открије блесак човечанства,
Земљи и људима истину Божанства.
Нека небо види Посланика свога,
Нека земља позна Спаситеља Бога.

     Зашто Господ не показа славу Своју божанску на Тавору пред свима ученицима него само пред тројицом? Зато, прво, што је Он сам кроз уста Мојсејева дао закон: на рјечима два или три свједока да остане ствар (V Мојс. 19, 15) ... Три сведока су, дакле, довољна. Даље, и за то још, што су та три сведока били одабрани. Њих тројица представљају 3 главне добродетељи: Петар - веру, јер је он први исказао веру своју у Христа као Сина Божјег, Јаков - наду, јер је с надом у обећање Христово први положио живот свој за Господа будући први убијен од Јевреја, Јован - љубав, јер је на прси Господње наслоњен био и под Крстом Господњим остао до краја. Бог се не назива Бог многих него Бог одабраних.

https://www.crkvaub.rs/vesti/zitija-svetih/preobrazenje-gospodnje-2

Христово  Преображење је празник, али то је пре свега догађај. И наша вера је вера-догађај, заснована на Личности и делима Христовим. Преображење је животни, спасоносни догађај Христовог живота на земљи, као и сва остала Његова дела од Рођења до Вазнесења. Догађај Преображења догодио се пре страдања Христовог, као пројава славе и светлости Божанске, да би апостоли после издржали Његово страшно страдање. Преображење је било предокус, предокушање Царства Небескога, почетак славе Христовог Васкрсења, Вазнесења и с десне стране Оца прослављења. 

Преображењем  је Христос дао  снагу Својим ученицима, уверио их је да је Он заиста Христос, Син Божији и Спаситељ, Који ће ускоро страдати, бити понижен, издан, продан, прогањан, распет и усмрћен, али ипак Бог, па је тако апостоле, и нас, охрабрио да се не поколебамо у страшном голготском часу. 

Господ  нас је створио  за вечну славу. Ми смо срозали ту славу у себи и око себе, у свету нашем унутрашњем, и у свету нашем спољашњем, срозали је до смрти, до пропасти, до мрака, до зла и пакла. Али, зато је Христос дошао да нас од свега тога спасе. Син Божији је постао Син Човечији да нас поврати Богу и да нам дарује вечни живот у Царству Небеском, које је Царство Светлости и Радости. Преображење је једна од тих спасоносних страница-догађаја на Христовом спасоносном путу и делу делотворног и преображајног Богочовечанског Домостроја, предокушај и залог нашег спасења и светлог прослављења. 

Како је тешко  бити човек, али како је радосно бити човек – кад имамо Преображење  Христово на Тавору, и наше преображење  у Њему, преображеном Богочовеку. То су чињенице наше вере, које данас прослављамо, и нису само људски, "верски" обичаји. Молим вас, драга наша духовна децо, да то почнемо да схватамо и да се у таквој делатној, догађајној вери трудимо. А ко се труди, и Бог му помаже. /.../ 

Преображење Христово било је и  остало присутно у  Цркви ради нашег  преображења у  Њему. Људи смо грешни, али је зато Бог дао благослов спасења у Христу кроз веру и покајање, кроз морално и духовно, а онда и целовито психофизичко преображење у Царству Христовом, Царству светлости, радости и вечног живота. Ми смо поверовали у Христа, том вером живимо, али пошто грешимо, зато нам је потребно покајање, да нам дође и преображење. Као мало дете кад се исплаче, било да је плач за неку кривицу па добило грдњу, било због неке несреће да је ожалошћено, као што је данас много наше деце ожалошћено што су остала сирочад, а после плача детету је лице ведро и светло – преображено. Тако се и душа и савест наша преображава вером и смирењем, покајањем и исправљањем свога живота, одрицањем од греха и зла и обраћањем Богу Живоме и Светлодавном. /.../ 

Бог зна за шта је створио човека, зна чему га је назначио. Зато су преображењске речи Бога Оца, изговорене на гори Тавору: Ово је Син мој Љубљени, Који је по мојој вољи! – за нас велика утеха и снага, наша вера и својственост, наш идентитет људски и хришћански. То је наша лична карта као православних хришћана, коју нам је сâм Бог дао, потписао и запечатио Духом Светим.  

Али, драга браћо и драга децо, треба и да слушамо Бога, треба да слушамо Сина Божијег, како је рекао Бог Отац на Тавору: "Њега слушајте!" Вера у Христа и прослављење Његовог Преображења значи послушност светој Вољи Божијој, која нам је у Христу Очовеченом и Преображеном дата и пројављена. Зато Њега да следујемо, Њега да слушамо, Јеванђеље Његово да слушамо и творимо, вољу Божију да извршавамо, а не да терамо своју вољу, или вољу срца свога, грешнога и пристраснога, испуњенога сујетним и пролазним жељама и стварима.  

Недавно је у  Грчкој преминуо један свети Божији човек, отац Пајсије Светогорац. /.../ Недавно је преминуо и оставио  као завет један Крст српском народу: "Сад Срби носе крст и ја им шаљем благослов."  

Он  је једном приликом рекао мени једну  велику истину и ја ћу вам је сада поновити: "Сва васиона, галаксије, универзум, сунчеви системи, све је то Божије, све је од Бога створено, Богу посвећено и Богу химну пева, све Бога слави. У једној од тих галаксија, у једном малом кругу једног Сунца, има једна мала планета, која се зове Земља, и на њој једно мало биће, које се зове човек, и у њему једно мало парче меса, које се зове срце. Но и тај мали комад меса, још је загађен упљувцима, нашим гресима, и тако је срце искрвављено, нечисто, запрљано. И сада, бедни човек се стиснуо око тог парчета још упрљаног меса, држи га себично заробљено, неће да га поклони Богу, а цела васиона је Божија! Колико смо, вели отац Пајсије, ми често мали и себични! А како је лако и једноставно дати срце Богу. Само дај срце Богу и све остало тбоје биће Божије." 

Ето, драга  браћо и сестре, то значи послушати  преображењски глс Божији са горе Тавора, послушати Христа, и тако празновати Преображење, учествовати у њему, преображавати срце своје од греха и таме у светлост и славу, од себичности и злобе у љубав и ширину таворску. И то срце дати Богу. 

Нека  данашњи празник  преобрази срца наша. Људи смо, рањиви, слаби, гневимо се, грешимо, али је људски покајати се, исправљати се, преобразити се. Нисмо од камена, нисмо од дрвета, него смо од крви и меса. Међутим, нашу крв и месо понео је и вечно носи Син Божији, постао је Човек од крви и меса, како веле апостоли Јован и Павле. И после као Човек, пронео кроз наш живот и унео у наше биће сву славу Божанства Свога, Светлост и славу Царства Небеског, Таворску Светост. И све то оставио нама у Цркви Својој Богочовечанској. Али, Христос је и после Преображења на Тавору пошао на голготско страдање и прошао кроз крст и смрт, да наш грех уништи и да нас очисти, да нас васкрсне преображене, препорођене, обесмрћене. Тај Његов пут треба да је и наш пут – преображењско-голготски и крсно-васкрсни. /.../ 

Све заједничко што радимо и градимо, све  што је на добро људи, на наше вечно спасење – нека се Преображењем Христовим преобрази. Нека Светлост са Тавора преобрази умове наше, срца наша, нека осветли ожалошћена срца удовица наших и сирочади наше. Нека преобрази физичку и умну снагу рањеника наших, нека преобрази све оно што је Бог створио и назначио за вечно и светлосно Преображење. 

Издржаћемо  том преображајном  Светлошћу и снагом Христовом све  невоље и све крстове, и доћи ће сигурно  после ове Голготе  и Васкрсење. Само да идемо путем Христа Богочовека. То је наш песник православац, српски Херцеговац, најкраће и најбоље рекао: "Ми свој пут знамо – пут Богочовека!" Тај пут Богочовека води нас сигурно у Преображење, у светлост и славу Тавора, макар и ишао поново преко Голготе, праћен издајом људи, клеветама и злостављањима, ругањем и распећем. 

Засијаће  и нама Светлост Божија Свевечна, молитвама  Богородице, благодатном силом и  љубављу Светлодавца Христа. 

http://www.saborna-crkva.com/index.php?option=com_content&task=view&id=190

Божији човек мора бити мудар, не сме бити наиван. Под „мудрим“ овде, наравно, не мислим на мудрост овог света, већ на духовну мудрост. Мора бити паметан, пажљив, његове очи , као што се каже, морају бити широм отворене како би могао да изађе на крај са разним искушењима и изазовима и свим што стане пред њим. Јер у животу наилазимо на многе замке, разне околности и искушења сваког минута искрсавају на путу и ако се због своје наивности или небриге излажемо опасности, онда упадамо у клопку и штетимо себи духовно, трпимо зло.

У „Отачнику“ се наводи да човек који се подвизава треба да буде мудрији од демона како би избегао њихово лукавство. Могу се видети многи људи који трпе зло не само у духовном, већ и у свакодневном животу због своје наивности. Ако знаш да је опасно, ако ћеш се преварити, упетљати, зашто јуриш тамо? Зато морамо бити благоразумни.

На пример, говоримо: „Идем тамо и тамо“. Добро, ти ћеш отићи, али знаш да ћеш тамо видети лоше ствари и да ћеш нанети себи штету. Зашто онда идеш? Не иди. „Не, поћи ћу и бићу пажљив“. Добро, можеш ићи и бити пажљив уколико имаш такву силу. Али зашто да подмећеш себи, зашто да се излажеш искушењима без преке потребе? Боље би било да уопште не идеш, да не би било искушења, нити повода и провокација.

То јест, треба да пребивамо у мудрости, како се каже на другом месту у Светом Писму. Божији човек треба да поступа са великом мудрошћу и трезвеношћу јер постоје клопке, искушења, наше немоћи, страсти и зато морамо да бдимо.

Ко може молити Бога да му Он подари премудрост? Онај ко осећа да нема мудрости. Како ћеш молити Бога за оно што мислиш да имаш? И тај наш осећај, то духовно задовољство самим собом је огромна опасност у коју ми, црквени људи, често упадамо. Сматрамо за датост да знамо све, да немамо недостатака у духовном знању, благоразумности и мудрости и да су наша знања довољна за победу у духовној борби.

Јер да би нам Бог нешто дао, морамо Га молити са болом, морамо осетити Његово одсуство. То је као када смо здрави, тада не умемо да ценимо своје здравље. Здрави смо, ни око чега се не бринемо, чини нам се да је природно, не водимо рачуна нити ревнујемо за здравље. Али када се разболимо, одмах узвикујемо: „Најважније је здравље!“ Многи тако говоре. Зашто и када они то говоре? Када се разболе, тада и говоре. Од здравог човека се то не може чути, он ни не сања да се икада може разболети, вероватно ни не зна шта значи болест. Прележали смо грип и прехладу, али од озбиљних болести нисмо боловали. А болестан човек, који зна колико је здравље драгоцено благо, жуди за њим и сваки дан се бори да га поврати. Он се подвизава пред Богом, тражи га, јер зна његову неодложност.

Да би човек могао да моли Бога за мудрост, прво мора схватити да нема мудрости, да није мудар, нити благоразуман, да прави грешке, да мало зна. То јест, као што су говорили стари Грци, мора да схвати самог себе, да схвати да му је то неоходно, и онда ће спознати да се не може својим силама изборити. У секунди ће осетити патњу, срце ће му постати скрушено и са великим болом и сузама затражиће мудрост од Бога.

Као неки човек, који док се обраћа молитвом „Господе Исусе Христе, помилуј ме!“, ако у молитви не осети неодложност Божије милости, не осети да је основна потреба у његовом животу то да га Бог помилује, неће изговорити ове речи са болом, већ овако: „Господе Исусе Христе, помилуј ме“. Али када осети одсуство Бога у себи, своју окајаност, грех, осети да је отуђен од Бога, онда ће произносити молитву са великим унутрашњим болом и осетиће огромну потребу за Божијом милошћу.

Тако се моли човек, тако тражи милост од Бога. У супротном, Бог му ништа неће дати, уколико не буде тражио срцем. А он не тражи свим срцем, не зато што не жели да тражи, већ јер мора прво да осети потребу за тим.

Зашто су свети говорили свим срцем својим: „Господи, возвах к Тебје, услиши мја?“ Тако и ми певамо свако вече на вечерњој: „Господи возвах к Тебје, услиши мја! Услиши мја, Господи. Господи возвах к Тебје, услиши мја. Вонми гласу моленија мојего, внегда возвати ми к Тебје. Услиши мја, Господи!“ Разуме се, када је све добро, ми то не говоримо, оно тече као песма, али када осетимо одсуство Бога у себи и почињемо да тражимо, али не проналазимо Њега у себи, тумарамо у мраку Божијег одсуства и гинемо, губимо дах; када смо у безизлазној ситуацији, са свих страна притиснути и личимо на човека који се дави у мору изговарајући крик: „Упомоћ!“ свим силама, тада је то молитва, тада молимо Бога.

„К Тебје возвах“, то јест, завапио сам ка Теби, „чуј ме, Господе!“ то показује интензитет снаге обраћања ка Богу. Тако се моли човек свим силама.

Али, као што сам рекао, да бисмо се молили тако, морамо осетити потребу. Ако нема потребе, онда личимо на неког који говори: „Слушај, хајде ми помози мало, ако имаш новца. Ако хоћеш дај, ако нећеш немој! Није ми неопходно“.

Треба препознати своју неразумност, недостатак мудрости, да ниси паметан, да мало знаш, да је мало шта у твојим рукама. Треба осећати потребу да те Божија мудрост окрепљује, и потребно је то осетити екзистенцијално, како би могао, када се обратиш Богу, да Га молиш: „Боже, силно Те молим: уразуми ме, дај ми мудрости да не грешим, да разликујем добро од зла, да чиним вољу Твоју, да не падам у заблуду и не одвлачим друге у исту.“ Да то изговараш са болом и свим срцем.

Кад човек мисли да је свезналица, то је заиста блиско болести, и то је почетак безумља. Оци говоре да је почетак безумља веровати у своје свезнање. Ко каже: „Знам све“, тај је опасан човек. Почетак мудрости- увек трагати и никада никог не одбацивати. Бог нас може научити и кроз најпростије ствари, кроз нешто мало. Чак и од детета можемо научити уколико смо пријемчиви да чујемо нешто више од онога што хипотетички знамо.

http://www.pravoslavie.ru/srpska/print92897.htm

Бог је Света Тројица. Тројица Јединосуштна и неразделна. Јединосуштна, тј. исто суштаство, иста природа. Тројица неразделна: никада се није одвајао Син од Оца или Дух Свети од Оца или од Сина и никада се не дели.

Отац, Син и Свети Дух нису три бога, него један Бог, јер Им је иста природа, али и не само зато. И људи имају исту природу, исту суштину. Али за људе није могуће рећи да су два или три човека - исти човек, ма колико они били међусобно блиски и јединствени. Људи имају не само посебна тела него и сваки има и своју вољу, свој укус, своја расположења. Ма колико људи понекад личили и телесно и по карактеру, ипак се не дешава да им је све заједничко, да је све подједнако.

А код Три лица Свете Тројице све је заједничко. Безгранична љубав Оца према Сину, Сина према Оцу и иста љубав између Њих и Светог Духа чини заједничком Њихову вољу и сва Њихова дела. Они имају исту /једну/ вољу, све Они извршавају заједно. Од чега се одвраћа Дух Свети, одвраћа се и Отац. Шта Син воли, воле и Отац и Дух Свети.

Све се од Свете Тројице догађа заједно. За стварање света у Библији је речено: "И рече Бог: нека буде свјетлост. И би свјетлост. " Шта значи "рече", тј. рекао је? То значи да је Бог Отац стварао Својом Речју, оном Речју о којој говори Јеванђеље: "У почетку бјеше Ријеч, и Ријеч бјеше у Бога и Ријеч бјеше Бог" и која је Јединородни Син Божији.

Све је творио Бог Отац Својом Речју, друкчије казано, све је извршавао кроз Сина Својега. Ништа не твори Отац без Сина, као што ни Син ништа не твори без Оца. Оцу и Сину увек садејствује Свети Дух. О стварању света у Библији је речено: "И Дух Божији дизаше се над водом. " "Дизао се" над творевином, не напросто стајао над њом - реч за коју нема потпуно одговарајућег израза у старословенском језику у јеврејском оригиналу значи "покривати, загревати", као кад носиља, лежећи на јајима, њих оживотворује својом топлином и из њих се излежу жива бића.

"Ријечју Господњом небеса се створише и Духом уста Његовијех сва војска њихова" (Пс. 33, 6). Све што постоји начини Бог Отац кроз Сина, и у постојање је приведено Духом Светим. Или другачије речено: све, што је пожелео и хтео Отац, одмах се испунило и испуњава од Сина и одухотворује Светим Духом. Тако је био створен свет, тако се све догодило у промисли Божијој о свету и човечанству.

Да би спасао човека који кроз првобитни грех отпаде од Бога и постаде смртан, по предвечном Савету Свете Тројице покоравајући се вољи Оца Син Божији сиђе на земљу, роди се деловањем Светога Духа од Приснодјеве Марије, објави људима Истинитог Бога Оца и Његову Божанску вољу, поучи их истинском поштовању Бога, пострадавши због грехова наших, сиђе у ад и, ослободивши одатле душе умрлих, васкрсну из мртвих.

Још пре страдања Свога обећао је Христос Својим апостолима, које изабра међу ученицима Својим, да ће им дати власт да везују и разрешују - да људима опраштају грехове или да им их задржавају. Овај благодатни дар после Свога Васкрсења није дао било коме од апостола посебно, него свима њима заједно: Он је створио Цркву Своју, чувара те благодати, сјединио у њој све који Га воле и у Њега верују.

Обећавши апостолима да ће им дати силу вишњу, - пошто им посла Духа Светога, извршивши све ради чега је дошао на земљу, Господ Исус Христос се вазнесе на небо, задобивши и по човечанству ону част и славу, коју и пре стварања света имадијаше као Син Божији.

Пошто се спусти на ученике Христове, како је обећано, Дух Свети утврди их у вери Христовој и благодаћу Својом изли на њих дарове Божије. Он их ојача ради проповедања и извршавања Христовог учења у животу, ради организације Цркве коју Христос сазда и Свети Дух учини делатном.

Црквом, чији се темељ налази на земљи и глава јој је Син Божији што седи с десне стране Оца, тајанствено управља Дух Свети. Она унутарње уједињује децу своју и сједињује их са Богом. Благодатни дарови Божији, преко Цркве, изливају се на оне који настоје да иду путевима Христовим, освећују и јачају све добро у њима, очишћују од греха и нечисти сваке, чинећи их способнима да буду пребивалишта сјаја славе и сила Божијих.

Кроз Цркву човечанство постаје причесник Божанске природе, ступа у најблискији однос са Светом Тројицом.

Освећује се и са Богом општи не само душа него и тело људско у причешћивању Телом и Крвљу Христовом, кроз Кога се сједињује са читавом Светом Тројицом. Благодаћу Божијом, уз учешће сопствене воље и напора, човек постаје нова твар, судеоник вечнога Царства Божијег.

За то Царство Божије што ће доћи припрема се и природа, ради предстојећег очишћења огњем од последица грехова људских и проклетства које је на њој. Она добија наговештаје освећења силаском Светога Духа на њу приликом богојављенског освећења воде и многих других црквених служби, да би потом постала нова земља и ново небо.

То ће се догодити када се наврши време које Бог Отац одреди и Син Божији у слави дође да суди свету.

Тада ће они који су љубили Бога и сјединили се са Њим заблистати од зрака Божанске Светлости и вечно ће се наслађивати нествореном светлошћу Тријединог Божанства, Јединосуштне, Животворне и Нераздељиве Тројице.

Баш Њој (Тројици), Богу, Творцу и Спаситељу нашему нека је слава, част и поклоњење у векове векова:

"Дођите, људи, поклонимо се триипостасном божанству, Сину и Оцу, са Светим Духом: јер Отац пре века роди Сина, који је од вечности и исте части и Дух Свети се са Сином прослави: једна сила, једно суштаство, једно Божанство. А њему се сви поклањамо говорећи: Свети Боже, који Сином све твориш, садејством Духа Светог; Свети Крепки, Кроз којега Оца познасмо и Дух Свети у свет дође; Свети Бесмртни, Душе Утехе, који од Оца излазиш и у Сину почиваш: Тројице Света, слава Теби. "

https://www.saborna-crkva.com/index.php?option=com_content&task=view&id=119&Itemid=124

Утолико су уочљивије ситуације када одједном неки свештеник почне да изјављује оно што је донедавно порицао, и оде у раскол. Зашто се ово дешава?

Људи који се фокусирају само на спољне факторе налазе објашњење у спољашњим околностима: притисцима, искушењима разним материјалним добрима и тако даље. Али често је прави разлог скривен од нас, иако је он таj који је кључан.

Ако се присетимо мноштво мученика и њиховог подвига, видећемо да је код исповедника било и притисака и искушавања, као и најтежих мучења и реалне опасности по живот. Али су преживели. Дакле, нису у питању само спољни фактори.

Сада, када се осврнемо на животе разних отпадника, може се приметити једна ствар која их спаја скоро све. Много пре него што су предузели кобни корак, имали су проблема или са моралом или са кршењем црквених правила.

Али ово није разлог да било кога осуђујемо. Они који су отишли у раскол су заправо већ сами себе осудили, а то је много страшније од људског суда (иако им пут покајања није затворен). У овом случају, вреди причати о себи.

Понекад нам се чини да пошто се држимо канонске Цркве, то само по себи већ гарантује наше спасење. Можда смо чак и поносни на ову чињеницу. Али у духовном животу све је међусобно повезано. Ако црквеност бранимо речима, а делима дозволимо себи да грешимо, макар и у малим стварима, онда се може испоставити да ћемо се у најпресуднијем тренутку, чак и неочекивано за себе, одрећи.

Отпадништво не почиње сумњом у црквену јурисдикцију. Али те исте сумње могу се појавити због наше духовне инертности, препуштања слабостима, чак и оним најбезначајнијим. А када, ако не у посту, да се сетимо овога?

У ствари, права одбрана Цркве почиње овим: не гласним изјавама и дкларацијама, већ пажњом према сопственој души. Из свакодневне борбе са грехом у себи. Само тако можемо остати верни Цркви и у кључном тренутку смело дати одговор о својој вери. И за овај тренутак треба да се припремате цео живот.

митр. Антоније (Паканич)

https://pravlife.org/sr/content/mitropolit-antonije-pakanich-prava-odbrana-crkve-ne-pochinje-glasnim-izjavama-i

Било је ноћи када би ме зора затицала како грлим Христов лик. Ту, на ивици разума и лудила, на ивици потпуног очаја, Он се увек јављао. Једне ноћи ми је шапнуо, „Не бој се, никад те нећу оставити…“. Знате ли колико пута сам чуо од људи ову фразу у свом животу? А ипак је нико никада није применио. Сви би нестајали само си ме ти, Христе мој, поштовао.

Истина је да се Бог открива људима у једноставном свакодневном животу. Не треба вам посебно место за сусрет са Богом, већ пут. Не постоји место где се Бог не може појавити. Али ми у то не верујемо. Другим речима, не можемо да прихватимо да се Бог открива на радном месту, у нашем дому, у нашем комшилуку, у нашем свакодневном животу. Као резултат, Он стоји уз нас, а ми га тражимо надалеко и нашироко.

Када би наша религиозност била здрава у свим својим облицима, она би утицала на наш начин живота. Према  православној духовности, нема другог начина проповедања осим начина на који живимо. Наш однос са Богом и Црквом, углавном је ограничен на утилитаристички приступ. Долазимо у цркву са  утилитарним разлозима, да узмемо а не да дамо. Не тражимо Христа као однос и начин живота, већ само оно што нам Он може дати. Не долазимо у цркву због Бога, већ због онога  што нам даје (нпр. здравље, профит, посао, децу, успехе итд.).  

Црква не треба да се губи у комуникативном језику, слоганима и утиску. Битна је суштина и смисао. Није у питању само довођење људи у цркву, већ и у томе како их задржати. И чуваћемо их у мери у којој им дајемо живот а не идеологију. Црква не треба да ради нешто, већ да постане нешто. Да постане оно што јесте - Црква. Место сусрета са ликом Христовим и нашим ближњима, где истина престаје да буде идеја, чак иако је „света“, где однос побеђује идеје. Другим речима, да доминира живот који заиста побеђује смрт.

о. Пападопулос

http://plibyos.blogspot.com