Постоји ли неко ко се никада није осећао као да је ухваћен у клопку? Кога ситуација, људи, здравствено стање, процеси који се дешавају у земљи и свету, и, што је најважније, сопствене грешке никада нису довели до ћорсокака? Можда неки људи никада нису доживели ништа слично, али сигуран сам да је већина барем једном у животу била у ћорсокаку. Судећи по сопственом искуству, могу вам рећи да се увек ради о тешком искушењу. Шта радити? Ако поступите на један начин, имаћете негативне последице. Ако промените приступ, само ћете погоршати своје проблеме, а можда и туђе. Када мислите да сте постигли ефикасно решење, схватате да нема новца за његово спровођење. Не можете седети и не радити ништа, јер је времена мало. Не знате шта да радите. На ивици сте нервног слома и гризе вас савест. Тако изгледа ћорсокак. Излаза нема, осећате се ухваћеним у клопку.

Шта је решење? Да чекамо да стигне екипа Сектора за ванредне ситуације и извуче нас из ове клопке? Хмм, мислим да неће бити од користи. Да одустанемо и престанемо да се боримо? Да се молимо? Али вероватно сте се молили, и изгледало је као да су небеса затворена и као да вас Господ није чуо. Сада је то сигурно узрок најнеподношљивијег бола и највећа несрећа.

Чекајте, то још није највећа несрећа. Главни проблем је када Га не можете чути. Да сте Га слушали, не бисте били у клопци. Онај ко Га слуша хода у светлости и никада не греши. Осећамо се изгубљеним, заробљеним и губимо своје време тек кад Га престанемо слушати. И зато ћу се усудити да поделим једини, по мом мишљењу, излаз из сваке безнадежне ситуације – више пута тестиран, ефикасан и спасоносан. Рецимо да сте ухваћени у клопку, изгубили сте доста времена, и осећате се истрошено и безнадежно, очајнички покушавајући да сами поправите ситуацију. Станите! Станите мирно и поставите једно једино питање: Шта тачно Господ жели од вас? Не – шта ви ЖЕЛИТЕ, или шта вам је ПОТРЕБНО, нити шта је НАЈУДОБНИЈЕ за вас, нити шта други ОЧЕКУЈУ од вас, већ питајте управо: Шта ГОСПОД жели од вас? Или, још боље – Њега питајте: „Господе, шта желиш да урадим? Дај ми памети и снаге да схватим и испуним то. Све остало је небитно!“

Поставите себи једно једино питање: Шта Господ жели од мене?

Ако од срца и искрено питате, и вољни сте да испуните шта вам се каже, одговор ће сигурно доћи. Биће откривено кроз поступке других људи, или кроз околности, или као јасна и прецизна мисао која ће указати на излаз и понудити решење. Било како било, сигурно ћете разумети да је то одговор. Све ће доћи на своје место; више се нећете осећати као да ћете се угушити и уместо мрака одједном ћете угледати светлост.

Зашто је то тако? Како овај „механизам“ функционише и зашто је толико свестран да увек делује без проблема? Да ли је то зато што, у ствари, имамо само неколицину људи који сматрају да је неопходно знати Божју вољу, и који су спремни да је прихвате и испуне, а које Господ никада не напушта? Могуће да је и због тога. Међутим, прво и најважније, зато што нам Господ дозвољава да се осећамо ухваћеним у клопку, како би могли да се одрекнемо своје безумне и погубне идеје да свој живот градимо према сопственој вољи, напуштајући Га и занемарујући чињеницу да нема поузданог, непоколебљивог темеља нашег бића осим у Њему.

Свето Писмо је испуњено примерима који потврђују ову истину, ово правило. Пророк Јона, који се није слагао са Божјом вољом да оде у Ниневију и проповеда о покајању људима који тамо живе, бежи у Тарсис од Господа (Јона 1, 3), као што Библија каже, и трпи невољу за невољом, до тренутка када се нашао у трбуху кита. Тек тада му се открило лудило његових намера. Својим покајањем показао је спремност да испуни оно што му је одредио његов Творац и Саздатељ. Тада се на чудесан и необичан начин одмах ослободио свога страшног затвора: И Господ заповеди риби, те избљува Јону на земљу (Јона 2, 11).

Шта је ћорсокак, како и зашто завршимо у њему, и од чега се састоји? Ми многе ствари сматрамо апсолутно и безусловно важним у нашим животима, опет из перспективе наших жеља, мишљења, уверења или уверења оних који нас окружују. Кад год су нам ове важне ствари немогуће, кад своје потребе и уверења не можемо да ускладимо са стварношћу, када стварност изненада спречава наш напредак – доживљавамо то као безнађе, а то ствара осећај очајања због постојеће ситуације.

Ево грешке. Многе ствари могу бити важне, али постоји само једна АПСОЛУТНО ВАЖНА ствар о којој се говорило, слушало и понављало стотине пута, а која је потпуно заборављена: Него иштите најпре Царство Божије и правду његову (Мт. 6, 33). То није само заповест, апсолутни декрет или строго наређење. Ово је показатељ пута којим је потребно да идемо како бисмо остали на правом путу. Ово је показатељ начина на који је потребно да изградимо свој живот тако да га нико не може уништити. Ово је подсетник на наше предодређење, чију реализацију апсолутно ништа не може спречити, осим наших сопствених одлука.

Све нам се може одузети – новац, здравље, социјални статус, посао, наши најмилији, физичка слобода. Међутим, нико нам не може одузети најважније: способност да служимо Богу. Она увек остаје, у било каквим околностима, под најповољнијим или најокрутнијим условима.

Служење Богу је толико многоструко и свеобухватно, да не постоје околности које не би допустиле да се одвија на овај или онај начин – јер наш Небески Отац тражи оне који му се клањају у духу и истини (Јован 4,23); а за дух и истину не постоје препреке ни барикаде. Чак и када сте лишени не само слободе кретања, већ и саме могућности да устанете из болесничке постеље, и даље можете служити Богу тако што ћете стрпљиво подносити болест и захваљивати Му, говорећи то наглас, ако можете, и унутар свог срца, ако вам језик затаји. У духу и истини …

Увек ми је искрено жао људи који су себи поставили одређене земаљске циљеве и само у њиховом остваривању виде своју срећу, и шире – смисао сопственог живота. Што су им амбициознији и већи циљеви, понављам, више ми их је жао – ако су циљеви и амбиције једино што имају.

Превише ствари могу постати непремостива препрека на вашем путу, толико је камења на путу о које се могу разбити на комаде наде и тежње за великим постигнућима и изванредним резултатима! Како се онда носити са разочарањем ако, осим ових нада и очекивања, нема ничега другог, ако су оне најважније и најдрагоценије?

Да, заиста, сами стварамо своје слепе улице. Сами одсецамо излазе из њих. Али, милост Божја је толико велика да, чак и када се сви путеви одсеку и сви мостови спале, Господ отвара нови пут који води ка Њему и гради нови мост који нас повезује са Њим. Насупрот свим изгледима и под било каквим околностима, имамо шансу да искористимо ову чудесну прилику. Изгубивши све и лишени свега, чак и ако није први, или следећи, или последњи пут, морамо поставити једно једино и најважније питање: „Господе, шта очекујеш од мене? Шта да радим да бих Ти угодио?“

Ово је питање с којим би требало све започињати. И никада није касно питати.

https://svetosavlje.org/najvaznije-prvo-i-poslednje-od-svih-pitanja/

Колико су Божанствене Литургије, у којима смо учествовали годинама, преобразиле наш ум, мисли, душу и цео наш живот?

Уморио сам се од великих изјава о православљу оних чији су животи у тузи и беди, мраку и песимизму, злоћи и сплеткама, оговарању, прекору и непослушности.

Време је да покажемо колико стварно носимо Христа у себи. Покажимо шта значи бити литургијски човек. Живети од и за Евхаристију. Уосталом, ваљда су црква, старци и манастири које посећујете  годинама, бар мало  преобразили ваш живот. Јер ако треба да се понашамо и живимо горе од оних који не иду у цркву, какво онда сведочанство о Христу дајемо?

Блажени Павле Евдокимов је рекао да су у атеистичким државама, где људи нису могли да имају нормалан литургијски живот, духовни оци позивали вернике да постану храм, а живот Литургија. То јест, да она функционише у унутрашњем олтару нашег срца.

Шта то значи у пракси? Шта значи бити олтар Богу?

Да свакодневно откривате кроз односе и размишљања да сте човек светлости, радости и позитивности.

Да све у вашем животу мирише на Христа.

Да имате радост Духа Светога, који цвета у вама чак и у тешким зимама живота. Иако нисте решили своје проблеме, осмехујете се јер сте васкрсли.

Да верујете да Бог није рекао последњу реч. Знате да он увек говори последњи, изненађујући све.

Да су Божји планови изван наших сопствених прорачуна.

Да  у искушењима јасно покажете веру и поверење у Његову промисао.

Да знате да ћутите, да се стрпите и да се покоравате Цркви а не својој вољи.

Да постанете носиоци светлости, наде, вере у најбоље, најлепше и васкрсло.

Да тамо где други кажу „изгубљени смо“, ви узвикујете „даће Бог, успећемо, сви заједно можемо...“.

Христос није напустио наше животе ни на тренутак. Овде је за мене, за тебе, за све. Довољно је да одагнамо маглу страха и очаја из нашег ума и душе и да му викнемо: „Чувај нас Христе , да се не изгубимо…..“.

о. Хараламбос Пападопулос

Свети Нектарије се упокојио на дан Арханђела Михајла 1920, у атинској болници и по његовој жељи сахрањен је на острву Егини у манастиру који је лично основао са монахињама и ктиторима. Његово тело је најпре превезено погребним аутом из Атине до луке Пиреј да би одатле бродом до Егине. Младић који је превезао ковчег са телом је журио и буквално истоварио ковчег на степенице храма Св. Тројице у Пиреју, а потом отишао имајући друге велике обавезе, а такође ни свештеници храма нису се удостојили да дођу и дочекају тело Владике Пентапољског, нити су отворили храм да се унесе ковчег. Било је подне и тако на степеницама храма остављен без почасти ковчег са телом Владике пентапољског је чекао и уз њега вољени Владикин ученик Коста Сакуполос и једна монахиња брод да би отпловили за Егину.

Како је записао биограф Сотос Хондропулос - Народ који се сабрао да се опрости од Владике, јер он је у том храму проповедао више пута, осетили су јак мирис из ковчега попут мириса јутарњих најлепших планинских цветова; отворили су ковчег и угледали капљице мира на лицу Владике. О, чуда! Он који је остављен и презрен од многих миомирише! Видевши то Коста је брзо пронашао убрусе и купио је миро са лица Владике. Народ је почео да га целива, да миром се помазује по челу и грудима и да клечи пред ковчегом славећи Бога. Постајали су свесни Светитељ је био међу њима!

https://www.facebook.com/profile.php?id=100057463839589

На Светој Гори постојао је обичај давања милостиње сиромашним монасима – келиотима. Међутим, управа манастира Пантелејмон је те 1903. г. одлучила да се милостиња више не даје келиотима, пошто су манастирске залихе биле на измаку. Могуће да је овоме допринела лоша ситуација у Русији, услед које је све мање прилога пристизало манастиру.

Тада је одређен монах Гаврило који је требало да фотографише последњи овакав догађај, за успомену. Светогорски старци су се окупили на заједничко фотографисање, после донетог већања. Међутим, тада је једино монах Гаврило, приметио једну женску фигуру – која се на чудан начин кретала међу монасима.

Фотографисао је ту сцену, а женска фигура коју је само он видео, приказала се и на фотографском папиру, окружена сјајем.

Оци су закључили да је то Пресвета Дјева Марија и да је током овог јављања – тужна, да је против такве одлуке коју је донео Сабор стараца па су одлучили да наставе са давањем милостиње, сиромашним келиотима.

Дан, у коме се јавила Света Дјева, одређен је за датум њеног прослављења, а то је 3. септембар по новом, односно 21. август по старом календару.

Чуда

Дакле, августа 21. 1903.г. догодило се указање Пресвете Богородице у манастиру Свети Пантелејмон. Фотографија је направљена тог дана, а архив светогорског манастира Свети Пантелејмон ју је у јавност изнео тек 1997. године.

Данас је на месту чудесног јављања Свете Дјеве подигнута капела Њој у част.

Изображење

Видимо два приказа Свете Дјеве, први, на коме је приказана како стоји међу монасима, који се припремају за сликање. Фигура је у ризи, у потпуности затамњена, са јасним обрисом женске фигуре, у стојећем положају, лицем окренута од монаха; док у подножју Њених ногу јасно видимо одблесак сијања, не од овога света.

То окретање лица Њеног од монаха, можемо тумачити као Њено неодобравање одлуке – коју су донели на састанку који је претходио.

Свакако са Њеним благовољењем, приказ је материјализован и нама дат, на поуку и уразумљење.

На другом Њеном приказу, на икони која је овом приликом осликана, видимо Свету Дјеву у стојећем положају, приказаној у целој фигури.

Одевена је у потпуности у плавој боји; горња хаљина, доња као и мафорион су оивичени златним порубом. У левој руци носи комад хлеба – као израз Њене воље, коју је наменила сиромашним келиотима.

Тиме нам својим указањем, слободно можемо рећи, говори, да није сагласна са одлуком Сабора стараца, која је непосредно пре тога на састанку о келиотима, донета.

Њено јављање за вијек, тако остаје као поука свима – да и у тренуцима нашег немања и недостатка, не заборавимо оне, који имају мање од нас.

https://mitropolija.com/2022/09/03/cudotvorne-ikone-majke-bozije-keliotska/

Рафаило (у свету Георгије, Ђорђе) Момчиловић рођен је 23. априла 1875. године од оца Велимира и мајке Персиде, у бачком месту Дероње, где је завршио основну школу. Када је навршио десет година одлази у манастир Ковиљ, а потом у манастир Бођане. Монашки постриг примио је 26. октобра 1896. године у манастиру Манасији од игумана Мирона (Ђорђевића). Митрополит Михаило рукоположио је Рафаила, 23. новембра 1896. године, за јерођакона. Упоредо са духовним узрастањем, Рафаило је усавршавао и сликарску вештину. Ликовно образовање стицао је у Београду, Москви и Италији. Урадио је иконостасе у црквама у Великој Крсни (1902), манастиру Раковици (1905/6), Пачиру и Горњем Ковиљу (1908-10) и у цркви Ружици у Београду (1925/6). Јеромонах Рафаило урадио је доста појединачних икона, затим портрета црквених личности, а био је и одличан пејзажиста.
Други светски рат архимандрит Рафаило дочекао је у манастиру Шишатовцу као игуман. Усташе су га ухапсиле, заједно са тројицом шишатовачких монаха, 25. августа 1941. и отпремили возом за Славонску Пожегу. Током путовања игуман Рафаило је мучен на разне начине: ударан разним предметима и чупана му је брада. У логору у Славонској Пожеги настављено је страдање свештеномонаха Рафаила. После незапамћених мука издахнуо је 3. септембра 1941. године. До данас није познато где је сахрањен.
На редовном заседању Светог архијерејског сабора Српске православне цркве 1999. године, игуман Рафаило проглашен је за светог и унет у Именослов Српске цркве као свештеномученик. Датум његовог спомена је 3. септембар - дан постраданија.

https://www.crkvenikalendar.com/zitije.php?pok=0&id=BVAABB

Свети Дух је један, али има мноштво благодатних дарова, Није један овде, а други тамо. Није, дух хаоса него љубави и мира. Кад се духовни људи међусобно нападају значи да се налазе под утицајем многих других духова који немају ништа.заједничко са јединим Светим Духом. Некада је Свети Дух просветљавао и диктирао у Перо. Велика ствар! Данас не налази предуслове.да би сишао. Чак је и Вавилон у Старом Завету био невин у односу на данашње стање. Тражио си, на пример, глину, донели су ти сламу. Данас имамо Вавилон са страстима. Тражиш глину, а они ти баце циглу у главу. Али ако човек искључи себе из сваког свог деловања и одсече своју вољу, онда ради исправно и свакако ће добити божанско просветљење, и то ће између њега и Бога створити дух међусобног општења. Јер, кад човек одбацује своја поимања, тиме ослобађа простор, у себи за божанска поимања.
Човек треба да стекне духовно чуло да би добио божанско просветљење. То је изузетно важно, како би људи схватили неке ствари. Нарочито нас у наше време околности на то нагоне. Видите и у Малој Азији, онда, у она тешка времена, ситуација их је принудила, па су стекли нарочите способности. Могли су двојица Грка да буду међу Јерменима и Турцима и да се међусобно споразумеју, а да ни Јермени, ни Турци ништа не примете. То је један разлог више, имајући у виду у каквој ситуацији данас живимо, што је неопходно да се духовни људи међусобно разумеју. Доћи ће тешка времена. Морамо да се узмемо у памет. Ако се не узмемо у памет и ако не будемо Богом просветљени, онда ће у свакој ситуацији свако да нам заповеда како треба да се понашамо. Немојте чекати да вам све буде речено. Неке ствари треба саме да схватите, да вам нико ништа не каже. Сећам се једном смо у Коници, пре него што сам отишао у војску, сазнали да долазе устаници. Било нас је четворица – тројица су били муслимани – па смо се сакрили у једну турску кућу на периферији града. Један дечачић од пет година разумео је ситуацију, па нам рече: „Идите у куј’ну, а ја ћу изаћи напоје.“ Уђосмо у кухињу, изађосмо на задњи улаз и стигосмо да се сакријемо у неку оставу. Дечачић изађе пред кућу и рече устаницима да у кући нема никога, па одоше. Детенце од пет година, ето толицко, још не зна ни да говори, а тако се разумно понело! Жива ватра! Видиш га како прима све утиске, како воли. А да је на његовом месту био неко старији, могло се догодити да учини зло само због непромишљености. Ми, који смо крштени, миропомазани, који читамо и изучавамо Јеванђеље, не смемо да заостајемо у развоју. Ви треба да летите, да имате „по шест крила, наоколо и изнутра пуна очију“ да не мирујете ни дању ни ноћу „говорећи: Свет, Свет, Свет Господ Сведржитељ!“ (Отк. 4, 8).

https://svetosavlje.org/cuvajte-dusu/258/

Христос Спаситељ нас позива да волимо и своје непријатеље, чак и оне који нас мрзе, чак и оне који нас прогоне, чак и оне који нас кажњавају – све. Да се према свима односимо с љубављу, свепраштањем и љубазношћу.

Многи се питају: Да ли је то могуће? Могу ли заиста ово да урадим? Није ли ово нека врста лицемерја? Зато што понекад кажем да свима опраштам, али да ли заиста опраштам свим срцем? На крају крајева, ми свакодневно понављамо речи: „И опрости нам дугове наше, као што и ми опраштамо дужницима својим“. Опрости свима који су нам сагрешили и опрости нама, јер ми опраштамо њима. Како да постигнемо да то заиста буде од свег срца?

Има људи који због тога напуштају Цркву Христову, који одступају од Јеванђеља Христовог, управо зато што не могу да раде како Христос каже. Понекад људи чак кажу да је овакав хришћански морал нека врста слабости. Међутим, ако погледамо, заиста погледамо у своју душу и своје срце, онда ћемо видети да уопште није тако. У ствари, ако човек почне да воли, истински воли; да прашта, истински прашта; и да се моли, истински моли за своје непријатеље, касније можемо видети како тај човек постаје пример за нас. Видећемо то касније, посебно када се његов живот заврши, и када Црква буде говорила о њему и великим делима које је учинио. Тада ћемо заиста видети да то није била слабост, већ напротив, снага. И то каква снага! Зашто? Јер, да би срце могло истински да прашта и истински да воли, срце се мора променити. А променити сопствено срце није лако. То је снага. То је подвиг.

Сваки хришћанин од тренутка свог крштења или свесног доласка на крштење у животу (ако смо крштени у детињству), од тог тренутка постаје подвижник, и мора бити подвижник, и не може бити друго него подвижник. Шта ово значи? То не значи да сви треба да постану монаси. То не значи да свако треба да промени свој начин живота споља или чак у извесном смислу изнутра. То значи само једно – да се свако од нас мора борити са самим собом, са својим егоизмом, са својом себичношћу, са свиме што нам стоји на путу у односима са другим људима. А ако успемо да сломимо сопствену гордост, сопствену себичност, сопствени егоизам и омекшамо своја срца, онда постајемо, како је рекао Свети Серафим Саровски, „светлост за друге“. „Стекни душевни мир“, рекао је, „задобиј Духа Светог, и тада ће се хиљаде око тебе спасити!“ И такав човек постаје просветљен, дајући нешто ново у људском животу; и све се мења у људским односима, све постаје потпуно посебно. На то нас данас позива Христос Спаситељ. За ово је потребно, пре свега, стећи непоколебљиву, жарку веру у истинитост речи Христа Спаситеља, у истинитост Његовог пута. И тада ће Дух Свети сићи у наша срца, како каже Свети Серафим, и како каже Свети апостол Павле пре њега, „и Он Сам ће се молити у нама“ (уп. Рим 8, 26) и дати нам снагу, истинску снагу, нељудску снагу да волимо и праштамо, благосиљамо и молимо се за све, без изузетка. Амин.

https://svetosavlje.org/ljubav-prema-neprijateljima/

Чудотворна икона Мајке Божије – Свецарица, насликана је у 17. веку, а налази се у Ватопедском манастиру на левој страни Саборне цркве, на источном стубу који придржава куполу.

Према сведочењима давнашњих стараца манастира, са иконом је у вези следећи чудесни догађај: младића, једног од поклоника, који је прилазио да је целива, истога часа непозната сила бацила је на земљу. Изашавши из храма, тај младић је одмах пошао код старца манастира – исповедио се и рекао да је живео далеко од  Бога и да се чак бавио магијом, односно врачањем.

Тако је чудесно испољавање Божијег гнева променило живот тог младића и од тог тренутка он је постао верујући човек.

Икона се прославља 31. августа по новом, односно, 18. августа по старом календару.

Чуда

Икона Свецарица, има од Бога посебну благодат исцељења  страшних обољења од рака. Пружа помоћ за ослобођење од демона који муче човека, као и у одбрани од демонских напада и заштите од враџбина; Тако је мноштво болесника добило исцељење од чудотворне иконе Свецарице (грч. Панданаса).

Неколико стотина копија ове иконе израђене штампарски, Ватопедски манастир је послао као знак благослова Руској деци, оболелој од рака. Том приликом калуђери су били смештени на дечијем одељењу Сверуског онколошког центра у Москви. Према сведочењима сарадника центра, за то време се десило неколико чуда: здравље једног дечака који је био на самрти, неочекивано се поправило, он је молио да му се дозволи да узме икону кући и ускоро је добио потпуно исцељење.

Молитва  Пресветој Богородици пред њеном  иконом Свецарицом

О пречиста Мајко, Свецарице услиши многострдални уздах наш пред Чудотворном иконом твојом, међу онима који су са Атоса у Русију донете, погледај децу Твоју које од неизлечивих болести пате, која са вером клече пред светом иконом Твојом. Као што птица својим крилима покрива птиће своје, тако и Ти данас као Вечнопостојећа, покри нас многоцелитељним Твојим омофором. Онде где се нада губи, буди нада неприкосновена, онде где страшна патња преовладава, стрпљење и олакшање буди, онде где се мрак очаја у душу усели, нека засија неизрецива Свемилост Божанска – малодушне утеши, немоћне ојачај, озлојеђним срцима мекоћу и просвећење подари, излечи болесне људе Твоје. О Свемилостива Царице разуми људе оних који нас лече, благослови да послуже као оруђе Свемоћног видара Христа Спаситеља нашег. Као Живој Ти се, међу нама присутној молимо, пред иконом Твојом. О, Владичице, пружи руке Своје пуне исцељења, лековитости, радости напаћених, утехо у патњама – да бисмо чудотворну помоћ брзо добивши, прославили чудотворну и нераздељиву Тројицу Оца и Сина и Светога Духа, у векове векова. Амин.

https://mitropolija.com/2022/08/30/cudotvorne-ikone-majke-bozije-svecarica-pandanasa/

Уосталом, често мислимо да живимо лоше. То се не односи само на животне прилике, већ и на црквени живот. Подсетимо се како се недавно црквена јавност жалила на много различитих проблема у Цркви. Овде су и „зле бабе“ које терају младе из цркава, и проблеми разумљивости богослужења, и недоследност субјективних представа о побожности са стварним животом у парохијама и још много тога. Истовремено, у градовима, и не само великим, чак и за најзахтевније парохијане могао се наћи храм за свачији укус: овде се пева боље, овде су свештеници љубазнији, а овде – само ближе кући.

Али сада се све променило. А да ценимо оно што имамо, понекад је могуће само уз претњу да ћемо то изгубити.

Данас више није важно прелепо певање на клиросу и истанчано осликавање унутрашњег црквеног простора, не проповеднички таленти настојатеља, па чак ни одсуство наметљивих стариjих парохијана, сада је нешто друго постало наjважнија ствар.

Тек сада многи почињу да схватају да сви ови „проблеми“ Цркве, о којима се са таквом жестином расправљало на разним црквеним и прицрквеним медијским платформама, чак и ако нису били натерани, више нису значаjни испред чињенице да постоjе могућност отићи на Литургију, да има прилике за отворену молитву и учешће у Тајнама Цркве.

Jер за многе људе данас ова прилика постаје све ређа, ако не и потпуно изгубљена.

Расколници и даље заузимају храмове, упркос свим њиховим лукавим изјавама. Поред тога, многе светиње пате и нестају као резултат воjних дејстава.

Толико често одлажемо свој духовни живот за касније да ни не помишљамо да ово „касније“ можда уопште неће доћи. И, нажалост, често су само страшна кризна времена у стању да нас отрезне и врате наш немирни ум оној ствари, која "је једно потребно“ (Лк 10,42).

Нека нас Господ чува у овим тешким временима и подари нам памети да ценимо најважније ствари!

митр.Антоније

https://pravlife.org/sr/content/mitropolit-antonije-pakanich-vazhno-je-da-cenimo-ono-shto-imamo

Чудотворац, велики подвижник и молитвеник из 10. века. Хиљаде ходочасника долази на поклоњење Манастиру Светог Романа у Ђунису, са храмом посвећеним Благовестима Пресвете Богородице, у коме се налази Гроб Светитеља.

Ово је један од најстаријих српских манастира, један је од 77 светиња Мојсињске Свете Горе, у близини Јужне Мораве, у чијим се шумама подвизавао Свети Роман Ђуниски. У манастирском комплексу, налази се Звоник, који је до почетка 20. века био болница за душевне болеснике, док је у време Делиградске битке, почетком 19. века био болница за рањенике. У Порти манастира налази се Спомен-плоча руским добровољцима и грофу Николају Рајевском, сахрањеном у Горњем Адровцу, метоху Манастира Свети Роман.

Светитељ се упокојио у деветом веку, а први сачувани запис о манастиру датира с почетка једанаестог века, тако да се убраја међу најстарије манастире у Србији. Налази се на десној обали Јужне Мораве, недалеко од села Ђунис, и припада Епархији нишкој.

„Теби, угодниче Бога живога, Романе чудотворче, који си испунио закон Бога и спаса нашега Исуса Христа и добио од Њега живот вечни; клањамо се с љубављу и благодаримо Ти са смирењем, за премнога Твоја чудесна дела, којима си помогао немоћним људима, и прославио име Господа и спаса свога. Амин.“

Ову молитву Светог Романа 29. августа, на истоимени празник, у манастиру у Ђунису, с вером у Бога и искром наде у срцу, изговара на хиљаде верника. Међу небројенима, који на овај свети дан похрле у манастир на десној обали плаховите Јужне Мораве да се поклоне моштима Светога Романа, једног од најпоштованијих подвижника и светаца православних, по правилу је и здравих и болесних, и старих и младих…

Сви они прилазе овом светом дому, верујући у исцелитељске и чудотворне моћи испосника и пустинослужитеља Романа, којем је и посвећена ова црква, смештена у недрима Мојсињских планина.

Сматра се да је манастир настао у десетом веку и везује се за Светог Романа ученика Светих Ћирила и Методија. По географском положају спада у групу мојсињских цркава и црквишта, које су у великом броју расуте у рушевинама по оближњој Мојсињској Гори. Према неким предањима ту је некада било двадесетак богомоља а за Свети Роман неки мисле да је стар чак 1000 година, да потиче из периода од пре Немањића. У повељи Византијског цара Василија ИИ писаној 1019. или 1020. године Охридској Архиепископији помиње се овај манастир. Не може се поуздано рећи када је запустео али се зна да га је обновио непознати слуга кнеза Лазара уз кнежеву помоћ…

У звонику је деценијама постојала болница за пацијенте оболеле душе… Све време у 19. и на почетку 20. века манастир Свети Роман био је болница, прибежиште становника пред прогоном од окупатора, а једно време и ратни штаб српских ослободилачких војски…

Kако се за ову светињу основано верује да је предходила и самом Хиландару, тако се кроз дуги низ векова, с колена на колено, црквено-народним предањем преносе и чудотворна дела која је чинио преподобни Роман. Много је оних, и данас се приповеда, који су у манастир долазили болесни. И пошто би ничице пали пред моштима Романовим и молитвама заиштили помоћ сведржитеља и богослужитеља Романа, устајали би препорођени, у лицу ведрији, у телу јачи, а у души крепкији но икада. Ваљда и због чињенице да је, током свога монаштва, угодник божији Роман даноноћно испаштао, проводећи живот у бдењу и рукодељу.

https://www.rtk.rs/125864/sveti-roman-cudotvorno-isceljuje-i-pomaze-nevoljnicima/

Преподобни отац Рафаило живљаше у 16 и 17 веку. Подвизаваше се богоугодно и дуго у светој лаври Српској Хиландару на Атонској Гори. У то време манастир Хиландар имађаше по Српским земљама више својих манастирских метоха, међу којима и један метох у Банату, на простору данашњега града Зрењанина. Тај метох је по свој вероватноћи Хиландар добио у свој посед у време Српског деспота Стефана Високог (Лазаревића), који је добио место звано Бечкерек у лични посед од угарског краља Сигисмунда.

У овај дакле манастирски метох би послан од Хиландарског братства преподобни отац Рафаило ради неког манастирског послушања. Дошавши у Банат, преподобни се настанио тамо за неко време на месту где се данас налази црква Ваведења Пресвете Богородице (а то је место од најстаријих времена познато у Зрењанину као манастир). Овде се свети Рафаило строго подвизаваше, не само у вршењу наложеног му манастирског послушања, него и у свим богоугодним подвизима монашког живота, особито у подвигу молитве и поста. Живео је у једној малој колиби направљеној од обичне трске, и ту се и преставио мирно у Господу.

Због његових многих и само Богу познатих подвига и врлина, Господ га je посетио благодатним даром чудотворства, које се особито пројавило по престављењу преподобнога.

Преставио се преподобни Рафаило и био погребен на оном месту где се данас налази мала црквица њему посвећена, то јест на југоисточној страни олтара велике Ваведењске цркве у Зрењанину. На том месту је ускоро по престављењу преподобног Рафаила била подигнута најпре мала капелица, па је касније услед рушења она поправљана и проширивана.

Одмах по престављењу светог Рафаила побожни народ овога краја почео је долазити на гроб преподобнога, особито по досељењу бројнијег Српског живља у ове крајеве (после сеобе 1690 године). Верници и данас долазе у црквицу светог Рафаила и ту доводе своје болеснике, који онда преноће у капелици и ту им се чита Рафаилова молитва, од чега по вери њиховој бивају исцељења.

У манастиру пак Хиландару, у олтару саборног храма, налази се једна старија икана преподобног оца Рафаила, на чијој се задњој страни налази овај натпис: „Овај Свети Рафаил, родом Србин, свештеноинок Хиландарски, послан на пут на манастирско послушање у Банат, и тамо се престави, и прослави га Бог чудотворењем од чесних његових моштију онима који му долазе са вером“.

Молитвама преподобног оца нашег Рафаила Хиландарског, светитеља Банатског, нека Господ помилује и спасе све нас. Амин.

Извор: crkvenikalendar.com

Pravoslavie.cl

Од најранијег доба, систем који се шири у нама и око нас, ставља наше животе у своју службу. Учинио нас је фрагментом својих циљева. Зато је регрутовао наше душе, наше животе, у перспективи свог оснаживања и коришћења.

Одојчад, деца и тинејџери се регрутују у разним државним и приватним школама које стварају лојална, покорна људска бића посвећена активностима система. Они који неће да се уклопе у планирање и корисно управљање људским бићима, биће бачени у продуктивну машину као јефтина радна снага, као најамни робови. Систему је потребна незапосленост као средство манипулације младима.

Од малих ногу смо део програма „успеха“ који представља стил живота који задовољава чула, а душу оставља гладном, где је смисао живота профит и његове различите нијансе и форме испољавања.

Испланирали су да наше радости и успеси буду добре оцене у школи, физичка лепота, добра и скупа одећа, мобилни телефони, рачунари, аутомобили и друго. Да нам буде важно шта људи говоре о нама и нашој породици, да будемо примљени на универзитет и будемо ангажовани за посао који нам се неће допасти, али који ће нам ипак обезбедити довољно новца да остваримо животни сан принца или принцезе. Да направимо свадбу у којој приоритет неће бити однос, већ новац, где ће бити присутна сва наша потрошачка манија, кич и пластична „срећа” која лечи животне празнине, али која протерује мистерију и светињу живота. Да се однос сведе на једноставну потрошачку коегзистенцију времена и простора.

Нико нам није говорио о истини живота. Нису нам говорили о вредностима пријатељства, везе, заједнице, односа…Нису нам говорили о једноставним свакодневним стварима као што је доживљај буђења у зору, шетња, испијање кафе, једноставно ћаскање, природа, животиње, и толико других ствари које свакодневно пролазимо а не доживљавамо их. Нису нам рекли јер их ни они нису доживели.

Прича се наставља. Рад се понавља. Сви смо ми жртве и извршиоци живота који нисмо изабрали. Који бар нисмо свесно изабрали.

о. Пападопулос