Свети Јоаникије архиепископ и први патријарх српски. Родом од Призрена, и служио најпре као секретар (логофет) при краљу Душану. Архиепископом постао 3. јануара 1338 године, а на Цвети 1346. године на државном сабору у скопљу уздигнут у звање патријарха Срба и Грка. Ревносан архипастир и уређивач цркве српске, законовъ церковныхъ великое утвержденіе. Упокојио се на путу за Пећ, враћајући се болестан из Жиче, из табора Душанова, где је био позван на савет, 3. септембра 1349. године. Мошти му се налазе у Пећи, где је и проглашен светитељем.

Тропар (глас 4):

Данас међу светитељима празнујемо успомену доброг чувара апостолских догмата и пастира и учитеља српске Цркве, преблаженог Патријарха, светитеља Јоаникија. Славословимо Христа Бога нашега песмама по достојанству, који нам је даровао Свога угодника, као бодрог архипастира и учитеља, који се усрдно моли Цару свих Богу, да избави од беде душе наше.

https://www.facebook.com/jovanjamanastir

Људи се толико навикну на вести да без њих више не могу мирно да живе. При томе заборављају да је представљање вести медијима понекад веома далеко од адекватног преношења информација.

Покушајмо да вест читамо као споља, а да се у то не упуштамо. Шта ћемо видети? Привлачан наслов који често изманипулише умом читаоца од првих речи: ставља „тачне” акценте, или чак уопште – одмах, чак и пре читања саме вести, доноси пресуду. И није реткост да наслов не одговара суштини онога што је речено у самом тексту. Али утисак је већ створен и читалац је спреман да информацију узме у правом светлу (на „прави“ начин, наравно, за онога ко је написао или, боље речено, наручио ову вест).

И уз све ово, њузмејкери се играју са очекивањима, тежњама, жељама људи. Они као стварност издају оно што човек жели да види или, напротив, претерују тамо где све није тако страшно (у зависности од потребе оних који желе да формирају ову или ону друштвену реакцију).

Зар заиста нема истинитих вести? Наравно да јесу. Али размислите о томе колико често се ми сами, препричавајући неки догађај својим познаницима, придржавамо тачности у описивању онога што се догодило? Уосталом, често нешто улепшавамо или, напротив, оцрњујемо. И колико често прилагођавамо чињенице како бисмо дали изглед онога што бисмо желели? Понекад чак и не примећујемо како искривљујемо стварност да бисмо задовољили неке своје импулсе. Али не само у разговору са познаницима - и сами смо спремни да се повремено уверимо у било шта. Авај, такво је својство пале људске природе: „сваки је човјек лажа“, каже псалмиста (Пс 116,11).

Само Господ може бити потпуно искрен. Али са људима је мало теже. Ово увек треба имати на уму када конзумирате било коју информацију. Треба приступити уздржано, пронаћи манипулације, извртање итд. Али најважније је не увлачити се. Уосталом, сећамо се да нам се без воље Божије ништа не може десити (Лк 21,18), што значи да се све што се дешава нама и целом свету врши искључиво по Промислу Божијем. Важно је само понизно прихватити Његову вољу – и тада нас никакве вести неће уплашити или довести у заблуду.

митрополит Антоније (Паканич)

https://pravlife.org/sr/content/mitropolit-antonije-pakanich-kako-se-odnositi-prema-vestima

Пише: ђакон Павле Љешковић

Након тмурног и кишовитог јутра, на Цетињу је сув и топао дан. Нешто је више од пола часа до бденија. Сједим на гумну испред манастира и посматрам људе које је сунце призвало да изађу вани и прошетају. Најприје је испред манастира застао човјек у пуној опреми за трчање. На себи је имао црвени шушкавац, уски шортс и хеланке. Пришао је огради и цјеливао једну од застава које су на њој окачене. Затим се нагло окренуо и наставио са трчањем. Након њега

, поред манастира је прошао млађи брачни пар са сасвим малом дјевојчицом, чији је звонки гласић надалеко одзвањао. Убрзо су застали и њена мајка је чучнула и нешто јој шапнула на уво. Након тога, дјевојчица је пришла огради. Будући да су заставе за њу превисоко окачене, цјеливала је длан десне ручице и њиме додирнула неколико застава, сваки пут се окренувши према својим родитељима, који су све то будно и са одобравањем пратили. Када је опазила малу заставу при врху ограде, дјевојчица је показала прстом у том правцу, што је био довољан знак њеном оцу да јој приђе и подигне је, како би могла да је цјелива. Читав тај призор је изазвао симпатије и одушевљење код малобројних пролазника.

Старији господин у раним седамдесетим годинама, чији изглед одаје особу која свакодневно пјешице прође неколико километара, је најприје пар минута разговарао са милицајцима који даноноћно чувају заставе. Затим је пришао огради и прије цјеливања заставе, застао пред њом неколико тренутака , које је провео у дубокој тишини и контемплацији. У цијелом том поступку било је нечег нарочито свечаног, што човјека не може да остави равнодушним.

Након њега су пред оградом стали момак и дјевојка и љубазно ђака богословије, који се ту баш у том тренутку нашао, замолили да их фотографише. Инсистирали су да у кадру, поред њих, обухвати, по могућству, све окачене заставе. После тога су се снажно загрлили и пољубили. Очито да је тај пољубац – цјелив испред застава за њих имао посебну вриједност. Био је попут печата њихове љубави и везе…

Двије дјевојке, које су могле имати шеснаест или седамнаест година, брзо ходање и прилично гласан разговор су прекинуле тек толико – колико им је требало да приђу застави и да је пољубе. Након тога су се окренуле и своје активности у истом ритму наставиле. У том њиховом поступку је било нечег рутинског, па чак и несвјесног. Стекао сам утисак да оне туда сваки дан пролазе и цјеливају исту заставу, да би убрзо заборавили на то. Цјеливање је за њих постало једна од оних навика којима човјек прибјегава, а да их често није ни свјестан. Уопштено гледано, чини се да су за добар дио града, присуство застава на огради манастира и мали ритуали које понеко изводи пред њима, а који се врхуне у цјеливању постали навика и дио колективног несвјесног.

Убрзо сам схватио да су се безбројни мали облаци над Цетињем стопили у један велики који се све више спуштао над градом, најављујући кишу. Одлучујем да уђем у манастир и тек тада схватам да је бденије увелико почело. У манастирску цркву сам ушао баш у тренутку у којем су богослови пјевали 1.псалам и стих:” Но в закоње Господњи воља јего и в закоње јего поучитсја ден и ношч”…

(Аутор је професор Богословије Светог Петра Цетињског на Цетињу и ђакон у цркви Свете Тројице у Старом Граду у Будви)

https://mitropolija.com/2022/09/14/cjelivanje/

СИМЕОН СТОЛПНИК, ПРВИ ОД СТОЛПНИКА ТИМ ПУТЕМ ТЕШКИМ ТРАЖАШЕ СПАСЕЊЕ. У земљи Кападокији, у селу Сисану, живели су благочестиви супружници, Сусотион и Марта, родитељи Светог Симеона, који је био васпитан у хришћанском духу. Још као дете, одлазио је у цркву, а након службе одлазио би он на неко усамљено место и своје слободно време проводио је у молитви.

Напустио је родитељски дом веома рано отишавши у манастир, где се свима покоравао и служио, живећи строго, узимајући храну само једном седмично. Слава светог подвижника разнесе се свуда и почеше долазити многи, чак издалека, доносећи своје болеснике ради исцељења, истеравања демона... И нико ко је дошао к њему, није се вратио празан, него је свако добио оно што је и тражио: неко исцељење, неко утеху, неко корисну поуку. Сви су се радосни враћали својим кућама, славећи Бога Свети Симеон Столпник, када би исцелио некога, увек је говорио: "Прослављај Бога који те исцелио и никако се не усуђуј рећи да те Симеон исцели, да те што горе не снађе".

Временом, све то блаженом Симеону постаде тешко, те он нађе начина да се избави од тога и сазида себи стуб на коме поче живети у посту и молитви. И би први Столпник. Тај први стуб био је висок 6 лаката, а временом му људи почеше дизати један по један стуб (од 12 лаката, 22 лакта, 36...), којима се он као лествицама пењао ка небеском свету, трпећи много на њима од кише. Проведе много година у свом подвигу, одликовавши се и даром пророшства. Чинио је многа чудеса и исцељења за свога живота, те тако би и после његовог упокојења. Када чесне мошти Светога Симеона беху положене на припремљену носиљку, патријарх желећи да узме на благослов неколико длака из свете његове браде, пружи руку, а она му се осуши. Тек након усрдних молитви, рука патријархова постаде здрава. Примивши светитељево тело, мештани Антиохије га однесоше у велику цркву и догоди се много чудеса и исцељења на гробу његовом. На месту где је био његов стуб подигнута је прекрасна крстолика црква и велики манастир, те се тако испуни обећање његово, да он никада неће напустити своје место, и тако и би, јер ту, на том месту многи се излечише и многа чуда се догодише. Изнад стуба се јављала велика и сјајна звезда, која је обасјавала цео крај. То свето место било је неприступачно за жене и строго се пазило да женска нога не крочи ни на праг. Једном се једна жена усудила, преобучена у мушко, дотаћи се прага црквеног, али истог тренутка пала је мртва. Од тада ни једно женско није прилазило ни близу ограде.

Тропар (глас 1):

Терпјенија столп бил јеси, ревновавиј праоцем преподобне Јову во страстех, Јосифу во искушенијих, и бесплотних житељству сиј в тјелеси, Симеоне оче наш, моли Христа Бога спастисја душам нашим.

https://www.crkvaub.rs/vesti/zitija-svetih/prepodobni-simeon-stolpnik-crkvena-nova-godina-1

Први Васељенски Сабор определио је да црквена година почиње 1/14. септембра.  Наша света Црква молитвено празнује почетак  Црквене нове године – Начало индикта.

У 6. веку, за време владавине цара Јустинијана Првог (527-565), увeдено је рачунање времена по индиктима или индиктионима. Реч индикт потиче од латинске речи indictio, а овим појмом називан је посебан указ или одредба којом су у Римској Империји одређиване пореске обавезе становништва за петнаестогодишњи период. Почев од епохе владавине римског императора Адријана (117-138), сваке петнаесте године, након извршене процене имовине, посебним указом прописиване су пореске обавезе које је сваки становник имао према Римској држави.

Прикупљена средства од пореза била су предвиђена за издржавање римских војника чија је служба трајала петнаест година. Појам индикт, с временом је почео да се употребљава и као јединица у мерењу и израчунавању времена различитих историјских догађаја или пак у датирању појединих докумената. Поврх свега, почев од 312. године, овим појмом се означава и почетак Нове године, који је од тада обележаван 23. септембра, тојест на дан јесење равнодневице, када је прослављан и дан рођења римског императора Октавијана Августа. Од 462. године, почетак Нове године обележаван је првог септембра, тако се да од тада почетак године подудара са почетком месеца.

Као црквени празник, почетак индикта помиње се још у Василијевом минологију из 10. века, где је забележено да је Господ Исус Христос нама хришћанима даровао овај свети празник који, и ревносно прослављајући, Њему благодаримо. Наведено сведочанство указује на древност прослављања празника Начала индикта. Поједини литургичари претпостављају да је обичај прослављања поменутог празника установљен још у 4. или 5. веку. Ипак, најстарија релевантна сведочанства о богослужбеном прослављању Начала индикта срећу се тек у 8. веку, у списима светог Теодора Студита.

Служба празника Начала индикта приближава нам суштински смисао и значај молитвеног празновања почетка Црквене нове године. У богослужбеним песмама овог празника узносе се усрдна мољења Богу да благослови венац новог лета благости Његове. Празнујући почетак Црквене нове године, на светим богослужењима молимо од Господа Који је створио дане и ноћи, време и године (кондак празника) да освети и благослови нови годишњи круг, да дарује плодност земље и благорастворење ваздуха, али и да благослови и сачува све нас. Служба овог празника прожета је и благодарењем Господу за сва добра која нам је пружио. У јеванђелском зачалу празника слушамо о Христовом одласку у назаретску синагогу, где је прочитао следеће речи из Књиге пророка Исаије: Дух Господњи је на Мени, зато Ме помаза да благовестим сиромасима; посла Ме да исцелим скрушене у срцу; да проповедам заробљенима да ће бити пуштени, и слепима да ће прогледати; да ослободим потлачене и да проповедам пријатну годину Господњу (Лк. 4, 18-19).

Црквена нова година уједно означава и почетак годишњег богослужбеног круга, а њега чине празници које прослављамо у току године. Први у низу тих празника јесте Рођење Пресвете Богородице – Мала Госпојина.

https://svetigora.com/crkvena-nova-godina/

Волимо да вајамо животе наших ближњих, заборављајући да онај ко ремети живот других убија свој. Он је престао да живи, и једино постоји кроз друге. То је његова трагедија. Да види живот, који није смео или није могао да живи, на срећним лицима других. То га убија. Зато их најчешће криви за све оно што дубоко жели.

Христос нас је замолио да никога не критикујемо, јер то није наш посао.  Mи немамо сазнања о апсолутној истини. Само Бог зна истину о свему ономе што ми површно посматрамо.

Међутим, ми као да не слушамо његову препоруку, па када дође време да напустимо садашњу фазу живота, која ће сигурно доћи, критике које смо изнели ће нас дочекати. Односно, Христос ће нам рећи: „Дођите сада, ви судије васионе, ви који нисте оставили човека без коментара и прекора, који сте разметљиво махали прстом пред грешкама и гресима других, да видите свој живот. Да видите свој живот, не онај који сте маскирали и изложили као добро осветљен излог, већ онај који сте брижљиво скривали у мрачним собама ваше душе. Да видите колико сте били морални у процењивању других као неморалних. Како сте били добри и невини да сте свуда видели зле, невернике, јеретике и издајнике вере. »  Људи вас понекад на ваги могу покрасти и преварити, али Божија вага је тачна и нико не може преварити Онога који познаје мрачно и скривено у нашим срцима.

Али постоји и други пут на коме је онај ко уме да воли, да прашта и пре свега да никога не критикује. Један старац ми је причао о неком немарном и грешном монаху који није увек био баш најбољи али никога никад није критиковао. Није коментарисао животе других, молио се и покривао брата, јер је добро знао отачку  мудрост која каже, „данас ти, сутра ја...“ Дошло је време за његов одлазак из овог света. Остали монаси су се окупили око његове постеље на самрти и молили се. Међутим, били су изненађени када су видели да се брат суочио са смрћу са великим смирењем. Дете моје, рекао му је тада игуман, сви овде знамо да ниси био марљив у својим обавезама. Како одлазиш из овог живота са толико храбрости?

Истина је, оче, шапну умирући човек, да нисам био добар монах. Али у животу сам увек имао на уму једну ствар: никада никога нисам критиковао. Зато намеравам да кажем Христу, када се појавим пред Њим: „Ти си, Господе, рекао ’не суди, и нећеш бити осуђен’“, и надам се да ми неће судити строго. Иди у миру на свој вечни починак, чедо моје, рече са дивљењем Игуман. Успео си да се спасеш без много напора…“.

Отац Хараламбос Ливиос Пападопулос

http://plibyos.blogspot.com

Више од седам стотина хиљада људи страдало је од усташке руке за време Другог светског рата у логорима у Јасеновцу, Доњој Градини и Глини. Заједно с овим мученицима Српска Црква прославља и многе друге мученике пострадале у јамама у Пребиловцима, Јадовну, Ржанима и другим местима само Богу познатим.

Молитва новомученицима српским

– Господу помолимсја.

– Господи помилуј

– помилуј, помилуј, помилуј, помилуј, помилуј

– Господи помилуј.

Свети новомученици молите Бога за нас. Препловисте срећно Црвено море, избегосте Фараонско гоњење и уђосте у славу обећану. Одступници од истинитог Христа беху преступници ваши; Христови мучитељи и ваши мучитељи. Господ им допусти, да тела ваша обложе убојима и ранама, али им не даде дотаћи се душа ваших. Мукама су душе ваше очишћене као сребро у огњу; велика је тајна мудрости Божије. Изашли сте из цркве земаљске, и ушли сте у Цркву небесну; прву обогатисте славом а другу бројем. Па као што мученичком смрћу посведочисте љубав према Христу, тако покажите љубав према нама молитвом за спасење наше.

– Господу помолимсја.

– Господи помилуј

– помилуј, помилуј, помилуј, помилуј, помилуј

– Господи помилуј.

Праведне душе ваше сада се веселе, и сијају као сунце у царству небеском. И даде вам се право као верним слугама Христовим, да будете где и Христос, и слободан приступ к Њему дан и ноћ. И даде вам се власт да над духовима нечистим и свим болезањама и мукама људским. Приступите дакле ка Христу, и у радости вашој не остављајте нас у жалости. Приступите ка Господу са началником свих светих српских, светим Савом, и осталим безбројним српским свецима, и молите се за нас.

– да се у нама одржи за увек живо сећање на ваше мучеништво Христа ради;

– да се сећањем на вас утврђујемо у вери и поштењу, из колена у колено, до краја времена;

– да поштујемо свако место на земљи, или на води, или у гори, или у здањима, или у пећинама, где год је кап крви ваше пала, или суза канула, или се јаук ваш у мукама чуо, или вапај Богу са усана ваших одјекнуо, или тела ваша или делови тела разбацани, или кости ваше од зверова оглодане, или пепео ваш развејан свуда и посвуда – те да тако целу земљу српску сматрамо светом, и опрезно се чувамо, да ту свету земљу гресима и неправдама не упрљамо, па Божији и ваш гнев на се навучемо. Амин.

– Господу помолимсја.

– Господи помилуј

– помилуј, помилуј, помилуј, помилуј, помилуј

– Господи помилуј.

Господе Боже отаца наших, укрепи нас у вери апостолској, у љубави светитељској; отвори нам духовни вид, да свагда гледамо Тебе пред собом, у судбама својим и туђим, и да живимо по светим заповедима Твојим. Да би се тако удостојили ући у Твоје царство и бити у друштву апостола, мученика, светитеља и свих новомученика српских, по молитви њиховој и Пресвете Богоматере. Амин.

– Господу помолимсја.

– Господи помилуј

– помилуј, помилуј, помилуј, помилуј, помилуј

– Господи помилуј.

Господе Боже, дуготрпљиви и многомилостиви, чуј и услиши глас нас грешних. Знамо да је мучеништво твој дар онима који најпре спасавши у дворе своје уводиш. Даровао си мучеништво српском народу у обилној мери, ради славе праведних, ради лека грешних, и ради спасења свих. Да разумемо и благодаримо, помози нам, Боже. Призри же, Господе, на немоћ нашу и не допусти да страдамо преко мере, и да дугим и тешким мучењима не ослаби наша вера и нада у Тебе. Људи Те прослављају или плачем или песмом. Заустави нам плач и отвори песму, о Христе победоносни. Дуга је ноћ нашег плача, заповеди зори да сване. Сабери нас из туђине одасвуда на свето огњиште наше, да би се, огрејани и обрадовани, распевали у славу Твоју. И ако још имамо грехова неопраних крвљу и сузама, очисти их Ти милошћу Твојом. Помилуј нас и спаси нас, не по заслугама нас грешних него по молитви Пречисте Матере Твоје и свих новомученика српских.

Амин, Амин и Амин.

https://svetigora.com/sveti-mucenici-jasenovacki/

ПОЛАГАЊЕ ПОЈАСА ПРЕСВЕТЕ БОГОРОДИЦЕ (грч: Κατάθεση της τιμίας Ζώνης της Θεοτόκου); празник установљен након чудесног исцељења царице Зое, након што је на њу стављен појас Пресвете Богородице. Тај појас је Богородица сама направила од камиље гриве. Царица Зоа га је у знак захвалности извезла златним нитима, и поделила на три дела. Црква га прославља 31. августа.

Положење појаса Пресвете Богородице у Цариградском храму Влахерна, десило се у време цара Аркадија (395-408). До тада, та велика светиња је прво била поверена Апостолу Томи од стране саме Мајке Божије, и то приликом њеног успења, а после се налазио у Јерусалиму код благочестивих Хришћана. Појас је положен у ковчег који је после тога запечаћен.

Ковчег је поново отворен тек у време владавине цара Лава VI Мудрог (886-912). Његова супруга, царица Зоа, душевно оболи, и након молитви за оздрављење, у виђењу јој је речено да ће да оздрави ако се на њу стави Богородичин појас. Она то пренесе свом мужу, цару, и овај замоли Патријарха да испуни царичину жељу. Када је ковчег отворен, појас је био онакав какав је био и када је положен - неизмењен временом. Чим појас ставише на Зоу, она одмах оздрави. Након тога је одслужен захвални молебан Пресветој Богородици, а појас је враћен у ковчег, који је поново запечаћен.

У спомен овог чуда, у време Манојла I Комнина (1143-1180), установљен је празник 31. августа. Део појаса налази се у Грузији, у граду Зугдиду. Однела га је тамо кћерка цара Романа, када се удала за грузијског цара Абухаза, јер је и она била излечена кад је на њу био положен појас. По заповести руског цара Александра I (1801-1825) у Мингрелији, у Зугдиду (регион Кавказа), подигнут је нарочити храм у коме се чува тај део одеће Пресвете Богородице. Такође, један део појаса налази се у манастиру Ватопед, на Светој Гори. Цар Јован VI Кантакузин (1347-1355), поклонио га је том манастиру као доказ своје велике наклоности и пажње.

https://www.pravoslavlje.net/index.php?title=Полагање_појаса_Пресвете_Богородице

Прва грешка : Видети циљ у «судбини» свог вечног живота, а не у сусрету са Богом

Ово је једна од најраспрострањенијих појава када човек сањари о свом будућем чудесном животу у Едемском врту, а не о пријатељству са Богом. Он се усредсређује на себе, на страх за свој будући живот: «Отићи у рај» за њега је синоним за «не отићи у ад». Знате, код јеромонаха Романа (Матјушина) постоје овакве речи: «Господе, са Тобом није потребан рај, тесни ад са Тобом мени је рај». Тако да ни ја нисам спреман да идем у рај, ако тамо не буде Бога.

Али истински се треба  бојати губитка пријатељства са Богом, лишити се богоопштења. Ово је позитиван «божански» страх. А страх од губитка удобности, или супротно, не задобити је у будућности, јесте грех. Тај страх је животињски, телесни: бити кажњен, исмејан, понижен.

Да би схватили да ли је у вама грешни страх или «божански», морате да одредите његову природу. Човек је трослојан: у њему су дух, душа и тело. Показује се као некаква пирамида. Сва осећања, укључујући страх, рађају се у средњем делу људске природе – у души. Од тога, куда та осећања буду усмерена – на духовни или телесни ниво – зависиће и карактер страха.

Друга грешка : Обраћати превише пажњу на своју греховност

Починилац погрешно оцењује самог себе. Судити нам може само Господ, а говорити: «Ја сам нитков» - значи бити затворен за Бога. Многима се чини да је усредсређеност на своју греховност – знак трезвеног хришћанског размишљања, али то уопште није тачно. Дефинишући себе као лошег човека, ви стављате на себе етикету са којом се мирите. Али Бог не може деловати тамо где је човек већ решио коначно за себе да је лош.

Рећи ћу још: Иза сталног самопонижавања скрива се самозаљубљеност. Да, самољубље – није само када се ви не можете одвојити од огледала – то је прва крајност. Друга крајност – када се ви такође не можете одвојити од огледала, већ гледате у огледало и плачете: «Колико сам ја лош!Ја сам права будала!» Понављам, не љубав ка себи – то је такође самољубље. Где год постоји «ја» - то је све самољубље.

Али и овде треба разабрати природу речи и поступака изазваних осећањем љубави или страха. Ако човек воли, себе његови поступци су усмерени на телесна задовољства: како појести нешто укусно, спавати, добро се обући. Али ако је човек духован, он стреми да његов ближњи боље поједе, спава и обуче се. У овоме се огледа разлика између пожртвоване љубави и самољубља.

Тако је и са страхом. Ако ходате улицом и видите како велики дрипци малтретирају малог дечака, на мислећи на то да и вас самога могу осакатити, журите да му помогнете – то је страх за другог, пожртвовани страх. А страх за себе – то је самољубиви страх.

Трећа грешка : Сматрати добра дела картом за рај

Ви грешите ако мислите да наша судбина зависи од количине добрих дела. Када се ви усредсредите само на такво схватање, «добра» дела постају предмет књиговодствене евиденције. А ово је већ трговачки однос: ја ћу Теби набројати добра дела, а Ти ћеш мени Царство Небеско потом дати.

Ми своју пажњу морамо усредсредити, не на добро дело као такво, већ на свог ближњег, за кога ми можемо нешто учинити.

crkva.net

На дан Усековања главе Светог Јована, постимо. Не постимо због тога што је то дан земаљске смрти Светог Јована. То је дан његове победе.

Постимо због злочина над њим. Због људских слабости и болести.

Уа краљ Ирод! Нормално. Уа лепотица Салома која је злоупотребила своје женске моћи да за мајку добије главу Светог Јована. Наравно.

Али о чему се стварно ради?

Свети Јован се успротивио неправди земаљске моћи која се издигла изнад сваког закона.

И због тога је страдао.

Свети Јован је по Христовим речима "највећи рођен од жене". Највећи! Па онда је и могао да се супротстави неправди моћи против које у земаљским оквирима није имао никакве шансе.

Човек који је провео самотњачки живот у пустињи, хранећи се биљем, скакавцима, дивљим медом отворио се за Бога и само за Бога. И наравно да онда ни од чега није страховао.

Кога ми данас да нађемо да има храбрости да се бори против неправде као што се борио Свети Јован? Ко је проживео живот у пустињи, без ичега? Ко је толико чист и безгрешан? Уосталом - Јован је био највећи, а шта смо ми данас? Шта су људи са којима живимо?

И онда нађемо оправдање да заштитимо свој живот од непотребних мука и страдања. Славимо Светог Јована у цркви, славимо га на Крсним славама и чекамо да нам стигне Царство Божије у коме ће бити боље него овде. У коме ће нестати зло, болест, бол, неправда.

И миримо се са сопственом немоћи. Нико од нас није Свети Јован. Не да нисмо најбољи од људи него смо слаби, свако са својим грешкама и гресима. Не зна се ко их има више - ми или они око нас.

И онда мало по мало препуштамо неправди да нас квари. Под видом смирености не дамо Богу да активира наше дарове.

Светитељи нису људи који су без грешке и греха, без људских слабости. Нико сем Христа Бога није без греха. Тога се подсетимо на сваком опелу и парастосу. Па брзо заборавимо чим се удаљимо од блиског присуства смрти.

Ево, на пример, наши светитељи скорије канонизовани, и неки још неканонизовани: Свети Николај Српски, Ава Јустин, Патријарх Павле, Митрополит Амфилохије, Владика Атанасије. Они који су их познавали знају добро да то нису људи из бајке. Људи су који су у земаљском животу имали разне слабости, правили грешке.

Али Бога су волели више него икога, ишта.

А ето, сваки од њих се на трагу Светог Јована и под његовом заштитом, макар у неком тренутку супротставио неправди силних.

Добро, казаћемо, они су свети, али ево сад нема више таквих.

Ко нам праведан онда остаје да сведочи Бога и да стане против неправде?

Ко нам остаје? Шта нам остаје?

Увек па и сада, остајало је и остаје, да се загледамо у своја срца и да пронађемо део који нисмо затворили за Бога. Јер није ни Светом Јовану, ни Светом Николају, ни Ави Јустину снага од њих самих него од Бога. Само су се за Бога више отворили него ми. А свако од нас још увек може, док је овде на земљи да се отвори за Бога више него што је тренутно.

Колико је мученика оправдало своје животе тек у тренутку жртвовања за Божију истину? Не сви мученици, али многи тек тад, у последњем часу. Али да не чекамо само ту могућност коју смо ми као народ у историји и превише користили.

Пронађимо у себи и другима она зрнца Божјег светла и не бојмо се. И само траг Божијег присуства може нам дати храброст пред неправдом. Иако знамо да можемо да пострадамо.

Оци пустињаци говорили су о томе како су они знатно слабији од својих великих претходника, да слуте да ће они који долазе после њих бити још слабији, а да ће доћи време кад ће онај ко само искрено позове име Божије бити већи од свих њих.

Наравно, не заборавимо и учење Апостола, да се ми ако се и успротивимо земаљској сили и неправди, не боримо против крви и тела него против бесова, духова злобе, духова поднебесја који запоседају људе и кроз њих делују. Не осуђујмо лако једни друге, јер нико не зна дубину туђег срца нити јасно види будућност. То су светитељи знали и због тога и јесу светитељи. Осуђујмо бесове и пазимо се да нас не заразе бесом.

Кад год препознаш неправду, кад видиш да духови злобе нападају, бори се. Бори се против њих, против злобе и неправде. Придружуј се онима који се боре против неправде. Чувај радост васкрсења! Нема непобедивог страха за оне који верују у васкрсење.

Често се ове битке одвијају не на великој сцени, не са очигледним значајем, већ и у малим стварима, у ономе што нам долази као свакодневни задатак. Али знамо ми да препознамо неправду. Задатак да препознамо одакле и када сила поднебесја напада - остаје свакоме од нас страшан задатак слободе. Увек можемо да погрешимо. Заједничка молитва помаже много, неопходна је. А Бог ће помоћи и ако некад и погрешимо примиће наше покајање из срца. Помажу заједничка молитва и Свето Причешће много.

Помолимо се на сутрашњи празник у црквама Светом Јовану да нас охрабри и да не клонемо духом пред силама које данас витлају светом, пред злоупотребама и неправдом које постају све видљивије. Јер онима који на Бога не заборављајући истрпе, обећано је Царство Божије.

https://www.facebook.com/o.nenad.ilic

Ирод Антипа, син старога Ирода, убице младенаца Витлејемских у време рођења Господа Исуса, беше господар Галилеје у време проповеди Јована Крститеља. Беше тај Ирод жењен ћерком некога арабског кнеза Арете. Но Ирод, зли изданак од злога корена, отера своју закониту жену и незаконито узе себи засожителницу Иродијаду, жену свога брата Филипа, који беше још у животу.

Против овог безакоња уста Јован Крститељ и силно изобличи Ирода. Ирод га баци утамницу. За време једнога пира у свом двору у Севастији Галилејској играше предгостима Саломија, ћерка Иродијадина и Филипова. И пијани Ирод, занесен томи гром, обећа играчици дати што год буде од њега искала, ма то било и половина царства. Наговорена од своје мајке Саломија заиска главу Јована Крститеља. Ирод нареди те Јована посекоше у тамници и донеше главу његову на тањиру.

Ученици Јованови ноћу узеше тело свога учитеља и чесно сахранише, а Иродијада избоде иглом језик Јованов, па главу закопа на неко нечисто место. Шта је даље било с главом Јовановом може се читати под 24. фебруаром. Али убрзо постиже Божја казна ову групу злотвора. Кнез Арета, да опере част своје ћерке, удари с војском на Ирода и потуче га до ноге. Поражени Ирод би осуђен од кесара римског Калигуле на прогонство најпре у Галију а по том у Шпанију.

Као изгнанци Ирод и Иродијада живеше у беди и понижењу, док се земља не отвори и не прогута их. А Саломија погибе злом смрћу на реци Сикорису (Сули). Смрт светог Јована догодила се пред Пасху, а празновање 29. августа установљено је због тога што је тога дана освећена црква, коју подигоше на гробу његовом у Севастији цар Константин и царица Јелена. У ту цркву положене су и мошти ученика Јованових: Јелисеја и Авдије.

„Кресту Твојему поклањајемсја, Владико, и Свјатоје Воскресеније Твоје славим“. (Крсту Твом ce клањамо, Владико, и Свето Васкрсење Твоје славимо.) Духовно поклоњење Крсту je стално осећање захвалности према Богу за крсна страдања која су нас избавила од вечне погибли, од огња пакленог, од гроба богоодбачености и заборава у којем je требало да нестане читав род људски.
Један богослов je рекао: “ Да те je ујела отровна змија и да си неизбежно морао умрети у страшним мукама, али да je твој пријатељ својим устима исисао отров из ране и сам умро од овог смртоносног отрова, како би ти било драгоцено сећање на њега, сматрао би га за свог највећег доброчинитеља; a Христос je за тебе учинио много више… Он je испио страшну чашу паклених мука која те je чекала, чашу коју je требало вечно да пијеш.“ A чиме ми одговарамо Христу Спаситељу нашем? Углавном равнодушношћу и хладноћом. Духовно поклоњење Крсту je покорност Промислу Божијем, то je трпљење у жалостима и искушењима, – у ономе што чини крст нашег земаљског живота.
Неки Оци су говорили: најузвишенија молитва je „Нека буде воља Твоја, Господе!“ Када мрак тескобе као црни облаци постаје све гушћи око нас, када као да ce гаси светлост Божија за нас, и када нам изгледа да више нема избављења и спасења, да пропадамо под тежином патње тада непрестано треба да говоримо и понављамо: Тосподе, нека буде воља Твоја, нека буде воља Твоја!“ И када нам засија светлост наде и у жалостима Господ ће нам послати небеску утеху.
Духовно поклоњење Крсту je жеља да човек олакша патње других, да узме на себе њихов труд, њихове немоћи и болести, као што je Господ на Крсту узео на Себе наше грехове и страдања. Преподобни Агатон je рекао: „О, када бих могао да дам губавцу своје тело, a да узмем од њега тело које ce распада од гнојних приштева и рана!“.
Духовно поклоњење Крсту je опраштање свих увреда. Крст je средиште Божанске љубави, и због тога je највише испуњење Јеванђеља – љубав према непријатељима. Свети Димитрије Ростовски каже: „Неки мисле да ce у наше време чуда више не дешавају. He, Хришћанство нам даје снаге за веће чудо од васкрсавања мртвих, то je чудо да искрено, од свег срца волимо своје непријатеље и не само да их волимо, већ да их сматрамо за наше највеће доброчинитеље!“.
Духовно поклоњење Крсту je и осећање сталног смирења. Aко je Господ Исус Христос сишао на земљу и примио најсрамотнију смрт на крсту, онда je за нас понижење на земљи велика слава, клевета – награда, a мучења – радост. У „Отачнику“ ce говори како je један скитски старац, преподобни Мојсије, срео младог монаха Захарију и видео како на њему почива Дух Свети. Ово je запрепастило старца, он паде пред младићеве ноге и рече: „Сине мој, кажи ми, шта je потребно да би човек постао истински монах и да ce спаси?“ Овај ce зачуди и ускликну: “ Авва! Ja то треба да питам тебе, a не ти мене.“ Овај, не желећи да говори о виђењу одговори: „Има неко ко ми je заповедио да те питам.“ Тада Захарија скиде своју камилавку, баци je на земљу, згази ногама и рече: „Ако не будеш под ногама свих људи, да те газе, не можеш да постанеш истински монах и да ce спасеш.“
Браћо и сестре, на крају, духовно поклоњење Крсту je борба са својим страстима, са својим похотама, са својом гордошћу. Неки подвижник je због велике љубави према Христу желео да постане мученик за Њега. Нарочито je желео да за веру буде разапет на крсту. Међутим, прошло je време, смрт ce приближила, a он није постао мученик. Ово му je причињавало велику жалост. Али му ce у виђењу открило да je читав његов живот био мучеништво зато што ce храбро борио против својих грехова и страсти. И он ћe бити овенчан истим венцем као и древни мученици, они који су за име Христово бацани зверима или разапињани на крсту.
У Светом Писму je речено да треба да прослављамо Христа у душама и телима нашим (1. Kop. 6, 20). Када ce клањамо Крсту, ми прослављамо Христа и у телу нашем. Ми себе осењујемо крсним знамењем, савијајући три прста тако да она означавају Тајну Свете Неразделне Једносуштне Тројице; друга два савијена прста су символ две природе: Божанског и људског у Лицу Исуса Христа. Ова два прста савијамо према длану у спомен тога да je Господ сишао са Неба на земљу, оваплотио ce и сјединио земљу с Небом. Ha тај начин сам положај прстију у крсном знамењу je као кратак Символ хришћанске вере. Осењујући ce крсним знамењем треба да ce сећамо Голготских страдања Исуса Христа. Прстима дотичемо чело како би Господ просветлио наше мисли, дао нам духовну мудрост. Затим руку спуштамо низ груди, како би човек очистио наша осећања, како би нам даровао љубав према Њему и према сваком човеку, како бисмо силом Крста победили своје ниске страсти. И затим ce дотичемо руком десног и левог рамена како наша вера не би била мртва вера, већ како би ce испољавала у делима (јер je рука символ делатности); како би Господ укрепио нашу вољу за хришћански живот, за вршење добрих дела, за испуњење Јеванђељских заповести у нашем животу, у нашим свакодневним пословима.
Крст осењује читав човеков живот. Крсним знамењем почиње човеково ступање у Цркву – Света Тајна Крштења. Крст он носи на својим грудима као моћно оружје против мрачних сила ада. Крст благосиља гроб Хришћанинов после његове смрти.
Клањајмо ce, стога, Господу телесно и духовно. Гледајмо очима вере пред собом не само лик Христа Спаситеља, него и Њега Самог, Који страда на Голготи. Када целивамо Крст Спаситељев целивајмо га тако као да ce уснама дотичемо рана Христових из којих тече крв.
Браћо и сестре, Крст je оружје које нам je Господ дао као дар, као оружје против сатанских сила. Свети Кирило Јерусалимски je говорио: „Осењуј крсним знамењем храну коју једеш, одећу коју облачиш, врата када излазиш из куће и када ce враћаш кући.“
Тако и ми пре сваког посла треба да ce прекрстимо и да кажемо: Господе благослови! A пo завршетку посла – Господе, ломллуј ме! или, пак, Слава Теби, Боже! Ујутру, устајући из постеље треба да целивамо крст са одлучношћу да претрпимо све што нам донесе дан који долази. Кад лежемо да спавамо треба да целивамо крст са речима: „Заштити ме, Господе, силом часног и животворног Твог Крста и сачувај ме од свакога зла.“
Благоверни кнез Владимир Мономах je у свом завештању деци говорио: „Сваке вечери, целивајући крст, кајте ce за грехе своје и од срца вапијте Господу: „Господе, као што си ce смиловао разбојнику, митару и блудници, тако ce и нама смилуј, јер je име Твоје – Љубав“.
Амин.

Архимандрит РАФАИЛ Карелин

https://svetosavlje.org/sa-hristom-ka-visotama-obozenja-o-podviznickom-zivotu-u-crkvi/13/

Преподобни отац Сава родио се и одрастао и монаштво примио у страним земљама. Не зна се из које је земље; али се зна то, да се није родио у Руској земљи него је као странац дошао у град Псков, у манастир Пресвете Богородице, звани Сњатогорски. Примљен од игумана, он се изврсно подвизаваше у монашким подвизима, и због врлинског живота његовог сви га хваљаху и слављаху. Али он, не желећи славе од људи, пређе на реку Толву у манастир великога Ефросина. Преподобни Ефросин га прими и повери му послове манастирског слуге. Инок Сава обављаше те дужности ревносно и са смирењем. Но након не много времена, са благословом великог Ефросина, преподобни Сава оде у пустињу, удаљену петнаест потркалишта, ка језеру званом Крипец, и ту се настани у пустом месту. Не мало искушења од демона претрпе ту преподобни Сава.

Ускоро он подиже на том месту цркву у име светог Јована Богослова, устроји келије и основа манастир; и сабра се к њему не мали број братије. Слава о врлинском животу његовом брзо се рашири свуда; за њега дознаде и сам псковски кнез Јарослав Васиљевич. Кнез имађаше велико поштовање за преподобнога, и даваше велике прилоге за изградњу манастира; он поклони земљу и језера за исхрану братије; и често сам посећиваше манастир, да би добио благослов од преподобног. Једном приликом кнез Јарослав дође у манастир са кнегињом, својом супругом. Преподобни Сава са великом чешћу срете кнеза, али кнегињи не допусти да уђе у манастир, него је благослови ван манастира и исцели је од неке болести, пошто је била болесна.

Преподобни Сава поживе много година, и 1495 године 28 августа отиде ка Господу. Мошти његове бише обретене 1554 године откривењем свештеномонаху истог манастира Исаији. И до данашњега дана чесне мошти његове подају многа исцељења онима који им са вером приступају, у славу Христа, коме слава, сада и кроза све векове. Амин.

http://arhiva.spc.rs/sr/prepodobni_sava_pskovski_1.html