Заиста, у нашем земаљском људском животу патња се не може избећи. Сви ми, у једном или другом тренутку свог постојања, доживљавамо болест, тугу, губитак вољених, а можда и неправедни прогон или издају вољених. И на крају, све нас чека смрт. Схватити ово је страшно. Људском уму је тешко ово прихватити. И понекад бол изгледа неподношљиво. Али чак и у овој тами постоји прилика да сви видимо светлост.

Патња је дошла на свет са падом у грех прародитеља, и много хиљада година људи су патили без наде у избављење. Али са доласком Христа у свет све се променило. Десило се оно о чему су говорили древни пророци: „Он болести наше носи и немоћи наше узе на се“ (Ис 53,4).

Размислите: Христос није само умро за нас. Он је већ претрпео све наше патње – прошле, садашње и будуће. И само Он у потпуности зна и разуме наше бриге – чак и више од нас самих.

Зато, ма колико нам било тешко, морамо да се сетимо да Господ све то зна, сам Господ је све то искусио и само Он нас може да избави од страдања и од силе смрти. И само у Њега можемо да се надамо, а и за помоћ треба да се обратимо само Њему.

У овоме нам је дато чврсто обећање: „И Бог ће отрти сваку сузу од очију њихових, и смрти неће бити више, ни плача, ни вике, ни болести неће бити више; јер прво прође“ (Откр 21,4).

И у ове свештене дане, сећајући се крсног пута Христовог, још једном треба да размислимо – са ким смо: са Господом, који страда, или са његовим гонитељима и мучитељима? А ако се ослободимо својих грехова и страсти, тренутних сујетних помисли, то ће значити да наше патње више нису бесмислене, оне нас само чисте и воде ка вишем – васкрсењу са Господом нашим.

митр.Антоније (Паканич)

https://pravlife.org/sr/content/mitropolit-antonije-pakanich-hristos-nije-samo-umro-za-nas-je-pretrpeo-sva-nasha-stradanja

Никоме није тајна да су у данима великих невоља и људски односи на испиту. У раздражљивости, понекад се осећамо као носиоци истине и спремни смо да вербално уништимо сваког ко се не слаже са нама, па макар то била и нама веома блиска особа.

Али људски односи су тако крхки, тако рањиви. Лако их је уништити и веома их је тешко обновити.

Међутим, шта ако ваш присни заиста греши? Ако је постао жртва лажних информација, ако би му се ум окренуо наглавачке?

Понекад се деси. Морамо се сетити да је ово наш ближњи, родбина. Чак и ако погреши сто пута, чак и ако каже страшне ствари, разумемо да је ово само привремено помрачење, да је суштина ове особе другачија. Тако се дешава да није свако у стању да трезвено размишља или контролише себе у тренуцима стреса, да остане уздржан током панике, да разликује истину од пажљиво прикривене лажи.

Осврнимо се на себе: да ли смо увек били на врху нашег живота? Да ли смо се увек понашали безгрешно и беспрекорно? Или су можда, напротив, лаж узимали за истину, користили двоструке стандарде у оцењивању одређених догађаја, прикривали своје не најбоље покрете душе згодним изговорима? Авај, сваки човек у овом грешном земаљском животу, па и светац, склон је грешкама.

А сада замислите да су после наших грешака сви одједном престали да комуницирају са нама. Страшно је и замислити такву ситуацију.

Свест о сопственој слабости, препознавање својих грешака и слабости је добро јер нам омогућава да на оне који сада греше гледамо другим очима. Да, људски је грешити, али је у људској природи да исправља своје грешке.

Главно је не стагнирати у лажном осећају сопствене исправности и непогрешивости. И ово се заиста односи на све.

Зато вас још једном позивам да будете љубазнији, стрпљивији и пажљивији једни према другима. Не малтретирајте своје ближње, не изазивајте раздор. Ако се спрема сукоб који нисмо у стању да угасимо, боље је да се склонимо и помолимо се за опомену ближњег и себе. На крају крајева, молитва је често јача од свих речи. Па чак и тамо где су, чини се, све породичне и пријатељске везе прекинуте, остаје молитвена веза – веза са Богом. А Господ је у својој неисцрпној милости у стању да све уреди и споји све оне које су људске грешке, греси и страсти раздвојили.

митр.Антоније(Паканич)

https://pravlife.org/sr/content/mitropolit-antonije-pakanich-pozivam-vas-da-budete-ljubazniji-strpljiviji-i-pazhljiviji

Они којима је од Господара дато неколико талената - умножили их и предали Господару кад се вратио.

А онај који је добио један таленат закопао га у земљу да га сачува. И онда није имао са чим да изађе пред Господа.

Закопани таленат велика самоосуда. Једна од највећих. Добијеш од Бога дар, али га игноришеш, запустиш, не искористиш, презреш, ништа не учиниш са својим даром и својим животом и онда кад изађеш пред Њега немаш шта да му даш као дар своје љубави. Немаш ни смисла. ни оправдања сопственог живота, самим тим ни разлога да пређеш на следећи ниво, преко границе смрти. Што би се такав неплодан живот продужавао у вечност? Усмерен је ништавилу. Закопавању у земљу из које је потекао. И ничег осим тога ни не жели...

Наравно да таленте нису добили само јунаци нашег времена - трговци, глумци, певачи, забављачи... Много је талената. И свако има макар по неки. Неко је храбар, него је миротворац, неко утешитељ, неко подиже морал... Ниједан таленат није за себе, него да послужи другима. Тек онда процвета и добија смисао.

Теже нам је да препознамо дарове код себе него код других. Али и кад препознамо добро које добијамо од дарова других не поштујемо их довољно. Ако заиста волимо своје ближње, потврдићемо корист од њихових тихих дарова које смо уочили, који су нам користили, утешили нас, охрабрили, развеселили, подигли из туге и учмалости, покренули нас на неку добру активност, вратили нам захвалност... Подржаћемо их да те дарове развију, да имају шта да врате Господу кад се врати, то јест кад се нађу с Њим лице у лице. Без завеса, сенки, и заклона. Да имају добру улазницу са којом ће на следећи ниво, у Царство Небеско.

А и наше дарове тешко ћемо препознати ако не видимо да их употребљавамо тако да користе другима.

Помажући другима да развијају своје дарове, таленте, добијамо много, од њих наш сопствени живот постаје лепши и бољи.

Нема бојазни да ће нам неко узети од Бога наш део с којим хоћемо да испунимо овај живот и препунимо га за наставак. А да ли ће неко узети више славе или пара или неког уживања од нас - то је већ његов проблем с којим мора сам да се избори. Јер то су ствари које хоће човека да заробе и вежу га за овај ниво, без наставка. То већ не спада у дар од Бога.

Страшно је кад помислимо да живимо негде где нема отвореног пута за коришћење талената. Где остаје само гробље закопаних талената. А велике су сеобе данас тамо где постоји умеће коришћења туђих дарова, претварања тих дарова у новац. Наравно, по цену да многи већи и важнији дарови од оних који се дају брзо уновчити остану запостављени.

Погледајмо око себе и нађимо макар неке таленте код оних које знамо или су нам просто пред очима. Таленте који нам заиста користе, који су за нас драгоцени. Тако ћемо полако и наше сопствени таленте умети да препознамо. Чак и ако нема неког ко ће нам одмах на њих указати.

А чим их активирамо, макар и ако на почетку изгледају мали у односу на јарке дарове проглашене у циркуској арени овог доба, убрзо ћемо сазнати да наш живот има смисла. Јер добијамо нешто са чим ћемо пред Бога. Не више сами него са свим онима којима наши дарови служе и свима чији дарови нама служе. А кад ниси сам са својим закопаним даром, него са даром од Бога који користиш и умножаваш са другима - учествујеш у вечној размени љубави.

о. Ненад Илић

https://www.facebook.com/o.nenad.ilic

Јер врло често ми сами постајемо главни проблем у нашој љубави. Често се осећамо као да боље знамо шта је другом потребно. Ово је посебно евидентно у породици, када се брига о најмилијима лако може претворити у деспотско старатељство.

Верујемо да се препуштамо служби својој родбине, а у ствари постајемо немилосрдни тирани. Мислимо да носимо подвиг због вољених, очекујемо захвалност, али наилазимо само на одбијање и негодовање. И не разумемо зашто.

У суштини, све је једноставно: само погледајте наше најмилије и њихову реакцију на нашу бригу. Ако им такво старатељство не доноси радост, већ само напетост, нелагоду, узнемиреност, итд., онда нешто није у реду са овом „бригом“.

Али зашто се ово дешава? Зар не желимо свима добро? Зар немамо добре намере? И овде вреди говорити не о намерама и не о „незахвалним“ ближњима који „не цене“ наш труд, већ о нама самима.

Као што се често дешава, мотивација за многа наша дела није врлина коју проглашавамо, већ себичност, властољубље, скривена гордост. Најтужније је што ми сами то често не схватамо.

Можда нам се чини да боље разумемо шта је потребно нашем ближњем. Али најчешће је самообмана очигледна – узимање сопственог искуства за универзално, а мишљења као једино исправног.

Како пронаћи право решење?

Прво морате да престанете да сматрате да сте увек у праву, да сте центар универзума и мислите да сте свезнајући. Свезнање је својство само Бога.

А ево и одговора: у сваком појединачном случају, пре почетка било каквог посла, треба се помолити и смирено замолити Господа за просветљење. Поготово када су у питању наше ближње. Важно је не заборавити да их слушамо, јер често нам Господ говори кроз друге људе: опомиње и поучава. Заједничка комуникација може решити многе неспоразуме и ослободити нас лажних мишљења и идеја.

Да бисте продуктивно комуницирали, морате научити да слушате и чујете једни друге. И овде је смиреност неопходна. Наоружани овом врлином, можемо бити заиста корисни нашим ближњима.

https://pravlife.org/sr/content/mitropolit-antonije-pakanich-kakve-su-opasnosti-ljubavi-prema-blizhnjem

Свето писмо нас јасно и недвосмислено позива на поштење, директност и једноставност. Јасно је да хришћанин не треба бити лицемеран, разметљив или неискрен. Сасвим је разумљиво да се истински верујући човек бори са пороцима и покушава да избегне грех у животу. И, како то често бива, док неки ратују против страсти, други, под плаштом ове борбе, почињу да занемарују ствари које су природне, па чак и неопходне. Рецимо, учтивост.

Учтивост захтева неку врсту самодисциплине, културу понашања, речи и мисли, уздржаност и скромност, осећај за меру и такт. Хришћанин не може бити неучтив према онима који не припадају Цркви.

Међутим, ово питање има и другу страну. Учтивост захтева од особе да уме да сакрије свој прави однос према људима, поготово ако је тај став негативан. Иза паравана пристојног понашања понекад се крију пороци и страсти. Учтивост је оно што често маскира понос, ароганцију, презир, осуду, огорченост, мржњу. Зар поштен став није бољи од лошег, скривеног под маском учтивости? Да ли је увек потребно бирати речи и унапред размишљати о последицама поступака?

Вреди се сложити да су људи, који нису оптерећени учтивошћу, често врло директни и искрени. Рећи ће вам сваку истину у очи и неће се тргнути. Они ће то рећи директно и безобразно, али вреди ако је заиста истинита, објективна и безусловна. Али ево невоље: на овом свету има мало више истине него људи. Свако има своју истину и свако има право на њу.

Али ми немамо право да намећемо своју истину другоме јер онда дозвољавамо себи неучтивост, грубост и безобразлук. У супротном, испада да сва наша „директност“ и „поштење“ нису ништа друго до угађање сопственим страстима.

У људској природи је волети себе. Мање више, то је својствено свима. Да би се волело исправно, потребно је у себи јасно разликовати слику Божију, чији је носилац личност, и укупност порока којима је он опседнут. Све добро у човеку је од Бога постављено и зато је за њега природно. Зло, колико год да је јака зависност од њега, увек ће остати неприродно за човека. Онај ко  воли себе исправно успева да заволи створење Божије у себи и да истовремено мрзи свој грех. Већина, волећи себе, воли све у себи, укључујући и грехе. Понекад – највише грехе. Човек заиста воли сопствену неотесаност, поноси се њоме и диви се себи и свом безобразлуку. Такви појединци се налазе на сваком кораку. Овакви људи занемарују учтивост као нешто сувишно, пажљиво негују у себи безобразлук. Неки, међутим, о таквим људима говоре са поштовањем. Уместо да се обрачуна са собом, особа ће сада имати „ревност за веру“ или „бескомпромисност у залагању за истину“, она ће се искључиво заљубити у јеванђеље. Дакле, безобразни и конфликтни људи не знају да се повинују и изузетно су склони доминацији, па неће испасти мирни, уравнотежени парохијани.

Као резултат тога, имаћемо особу која је арогантна и безобразна каква је била и доласка у Цркву, али сада верује да је пронашла истину и стога је непоколебљиво уверена у сопствену исправност. Ако се спријатељи са свештеником, упадне у црквено послушање или једноставно у категорију поштованих људи у парохији. Међутим, ако се то не догоди, проблем неће отићи никуда. Тип парохијана  који лута од парохије до парохије, поданик чудног понашања, који дрско захтева од свештеника испуњење сопствених хирова сумњичећи свакога за враџбине и везе са светском масонством, који дискредитује црквену јерархију непримерено цитирајући свете оце и непознате „старце“, је данас свима познат. 

Зар нас Христос не позива да се према људима понашамо онако како би желели да се они опходе према нама? Зар није рекао „блажени кротки“? Наравно, није сваки учтив човек кротак. Међутим, не сумњам да је свако ко је кротак свакако учтив.

Сада погледајмо себе. Окружени смо веома различитим људима и третирамо их на разне начине. Ко од нас може са сигурношћу рећи да у његовом односу према ближњима нема ничег порочног, грешног и прекора? Зар у нашим душама нема довољно осуде, занемаривања, љутње, огорчености? Ако се све ово редовно излива од нас на главе наших суседа, хоће ли то бити знак нашег поштења и искрености? Очигледна је чињеница да учтивост не укорењује лицемерје у нама, већ једноставно нам не дозвољава да испољимо сопствене страсти у комуникацији са људима, дисциплинује нас и чува од греха. Зато, удаљите сваку паралелу између учтивости и лицемерја! Ако се ови концепти идентификују, онда, они који се не одликују љубазношћу не сматрају за потребно да бар мало раде на себи. А то је само по себи у супротности са хришћанским приступом животу.

У учтивости нема греха, али у исто време то још није ни врлина. Учтивост је важна, учтивост је неопходна и истовремено природна. Само по себи, још не заслужује награду.

Протојереј Владимир Пучков

https://pravlife.org/sr/content/da-li-bi-pravoslavni-hrishtshanin-trebalo-da-bude-uchtiv-sa-svima-oko-sebe-ili-je-licemerje

Важно је да човек осети да је у праву. Тада је убедљив, занимљив и искрен. Истовремено, одсуство таквог осећаја често је узрок неизвесности.

Међутим, постоји и друга страна. И она се одликује приличном количином ружноће. Свест о сопственој исправности, у човека улива, поред самопоуздања, осећај супериорности и надмености. Онај ко је у праву често себи дозвољава грубост, суров је, циничан и немилосрдан. Погледајмо мало боље наше грехе, непристојна и лоша дела. Због којих вас највише мучи савест? Који се завршио најдраматичнијим сукобима? Шта је изазвало дубоко негодовање, свађу, па чак и непријатељство? Одговор је - оно што смо радили када смо били потпуно сигурни да смо у праву. Осећај исправности развезује руке, оправдава грех. Стога се према њему мора поступати са истим опрезом као и према сваком другом осећању, схватајући да ни најбоље у нама није страно изопачености. И овај опрез не треба да почне у току спора или сукоба. Прекасно је да га се сетимо у жару свађе или расправе.

Да нам осећај да смо у праву не  би покварио живот, ни нама ни нашим ближњима, требало би бар да научимо да говоримо истину без наношења повреде ближњима и себи.

Почнимо са чињеницом да није свака истина заправо истинита. Истина у свом најчистијем облику је увек иста – то је истина Божија. На свету нема мање људских истина него што има људи. Очигледно, свако верује у своју истину и у том погледу је потпуно искрен према себи. Међутим, подједнако је очигледно да једна лична истина остаје истинита само за оне који у њу верују. Шта ме брига за туђу истину кад имам своју?

Отуда и правило: запамтите да је оно што сматрам истинитим - моја, да тако кажем, лична истина. Можда је то заиста истина, барем у мојим очима. Али без обзира на то, моја лична истина по правилу није потребна и није интересантна мом ближњем. Па зашто је рећи? Ако некога занима наша истина, није грех причати о томе, али ако нико не пита, онда је сасвим непотребно изнети је.

Међутим, често се једноставна људска истина покаже објективном. Да ли то значи да се мора изговорити? Па, можда је то оно што вам је потребно. Али пре тога, биће корисно да проверите своју истинољубивост. Дакле, ко хоће да каже истину другоме, мора и сам да буде истинољубив. Да бисмо то схватили, запитајмо се да ли нам се свиђа да критикујемо људе поред којих се искрено осећамо добро? Или оне које волимо? На пример, изузетно ми је тешко да замислим нормалног мужа који критикује своју вољену жену. Или, није ми лако да замислим критику међу пријатељима. Хоће ли се нормални родитељи критички односити према свом детету? Наравно, нико није без порока. Али недостаци супружника у нормалним породицама су прекривени љубављу, лоша дела деце се исправљају образовањем, а за пријатељство је сасвим нормално прихватити човека онаквог какав јесте. Критика је увек помешана са страшћу. Стога би исправније било жељу за критиком назвати жељом да се говоре непријатне ствари, јер истина може бити злонамерна, а правда немилосрдна. На крају крајева, за злу, окрутну особу много је згодније да се послужи истином, јер она његовој критици даје призвук објективности и оправдава га у сопственим очима. Да ли неко још увек види себе као да има морално право да некоме каже непријатну истину?

И шта сад, питате се? Да не говорите истину? Да лажете? Будете лицемер? Не ни у ком случају. Хришћанин мора бити искрен и поштен са самим собом и у односу на себе. А у животу је потребно научити пре свега говорити истину када она може да спречи клевету, када може да заштити слабе и немоћне, да спречи подлост, спречи да се догоди неправда. Генерално увек, када је крајњи резултат истине праведност, а не самозадовољни осећај сопствене исправности.

Протојереј Владимир Пучков

https://pravlife.org/sr/content/kako-retshi-istinu-ne-uvrediti

СОФИЈА ПРЕМУДРА ГОСПОДА ПРОСЛАВИ, ТРИ ПРЕКРАСНЕ КЋЕРКЕ НА ЖРТВУ МУ СТАВИ. Живели и страдали у Риму у време цара Адријана. Софија мудра, како јој и име каже (софија - мудрост), беше остала удовом, и као хришћанка беше добро утврдила и себе и кћери своје у вери Христовој.

У време када се мучитељска рука Адријанова пружи и на добродетељни дом Софијин, Вера имаше 12, Нада 10, а Љубав 9 година. Изведене пред цара оне све четири, држећи се за руке „као венац исплетени" смерно али одлучно исповедише веру у Христа Господа и одбише да приносе жртве идолској богињи Артемиди. Пред страдање мајка саветима својим крепљаше кћери своје, да би истрајале до краја. „Ваш небесни Љубитељ Исус Христос јесте здравље вечно, красота неисказана и живот бесмртни. И када тела ваша буду муком уморена, Он ће вас обући у нетрулежност, и ране на вашим телима ће засијати на небу као звезде." Све једну по једну мучитељ мучаше љутим мукама, најпре Веру, па Наду, па Љубав. Тукоше их, секоше, бацаше у огањ и у врелу смолу, и најзад једну за другом мачем посекоше. Мртва тела својих кћери узе Софија однесе ван града и тамо чесно сахрани. И оста на гробу њиховом три дана и три ноћи молећи се Богу, и у томе предаде дух свој Богу хитајући у рајска насеља, где је блажене душе њених славних кћери чекаху.

Тропар (глас 4):

Радује се Црква првородних и са весељем прима матер са чедима који се веселе, које је, истоимена Мудрости, као тројичним богословским врлинама подобно родила. Зато њих гледамо како су се са мудрим девојкама уневестиле Женику, Господу Христу. Са њима се и ми веселимо, прослављајући успомену њихову, и говоримо: Исповеднице Свете Тројице, Вера, Надо и Љубави, у вери, нади и љубави утврдите све нас.

https://www.crkvaub.rs/vesti/zitija-svetih/svete-mucenice-vera-nada-i-ljubav-i-majka-im-sofija-1

Желео бих да говорим о суптилним, негативним стварима, које су, нажалост, прилично распрострањене међу православним хришћанима, па чак и међу онима који већ дуже време посећују цркве.

Врло често се покаже да човек не живи чистотом Православља приближавањем Богу, кроз покајање, Свете Тајне Цркве, стицањем благодати Духа Светога, већ егзистира у некој врсти фантазије коју је он измислио. И ова фантазија покушава да упије његово време, снагу његове душе, тај духовни мишић који треба развити за лични лет у Небо. Таква особа тапка у блату сопствених илузија, сумњи, измишљених лавирината, који се састоје од серијала које је он измислио попут хорор филмова, а овај хорор филм, када се гледа са дистанце, заиста је вредан само ироније.

Понекад пожелим да се таквој особи насмејем широким и радосним осмехом, ставим пријатељски руку на рамена и кажем: Пријатељу, то су све глупости. Окрени лице своје ка Богу а не ђаволу. И све ће нестати.

Једног дана ми је пришла жена у храму, желела је да разговара са мном. Врло озбиљно, почела је да ми прича страшне ствари: о томе како јој комшије понекад поливају некакву „мртву“ воду по зидовима, па сипају гробљанску земљу на праг, онда некакве игле забадају у прозорске прагове и у одећу. Уопште, ужасан демонски напад. Жена ме је замолила да одемо до њене куће, да освештам стан.

Кад смо стигли, жена је почела да ме води по стану и показује нека места. Пажљиво сам гледао и нисам ништа приметио. Одједном сам схватио да је преда мном један духовни болесник који се није носио са својим страховима, са својим гресима, са својом усамљеношћу, и на крају – који се није носио ни са самим Богом.

Лакше је свој бол, свој страх, своју мржњу пребацити на комшије, рођаке, колеге и парохијане исте цркве  него их држати у себи. Лакше је пронаћи непријатеља споља него започети духовно путовање у свом срцу, где Бог живи и где се отварају двери Царства Небеског, по речи Самога Спаситеља Господа нашег Исуса Христа (Лк. 17). :21). Лакше је бацити материјалне, вербалне, менталне бомбе на ближњега него себе лечити уз Божију помоћ.

Јасно је да постоји одређени проценат психички оболелих који пате од халуцинација, и да је сада због стреса њихов број повећан. Јасно је да нас заиста Сатана и његове слуге, демони и људи (врачеви, видовњаци итд.) нападају. Али то су све фатаморгане и духови. Они не могу ништа човеку који је са Христом

Не вреди трошити огромно гориво своје духовне енергије на лутање за мочварним светлима.  „Царство Божије је у вама.” Фокусирајте се на неговање сопствене душе, њених врлина. Не обраћајте много пажње на оно што се дешава у спољном свету. Али највише од свега обратите пажњу на оно што се дешава у вашем срцу. Пут ка Богу је увек унутар вас. Неопходно је циглама од заповести Божијих утрти пут ка Господу, ојачати се Тајнама Покајања и Евхаристије.

Немојте се свађати са другим људима. Не тражите зло у свету. Напротив, тражите начин како да својим миром и љубављу искорените зло у души. Не улазите у лавиринте празних фантазија.

Једино што нам је потребно је комуникација са Богом, који нас је већ пронашао. Сада нисмо прашина и пепео. Вреди се смирити, застати, ослушкивати.

Господ нам се обраћа молитвом у храму, осмехом детета, листом, кишом и сунцем које нам излази сваки дан.

Слушајмо Божји, а не ђавољи свет и живећемо боље. Живите са једином сврхом да се сједините са Њим. Ако имамо само овај циљ у животу, бићемо спасени и победићемо.

Протојереј Андреј Чиженко

https://pravlife.org/sr/content/zashto-su-sujeverja-opasna

Сва патња коју многи људи осећају у великој мери лежи у чињеници да нису толико болесни, већ су одвојени од свега интересантног у животу, од свега разгаљујућег, односно лепог. Седе и јадикују због својих проблема, својих грехова, својих грешака, својих симптома, богзна чега, а могли би да седе и уживају на бројне начине. Обично кажу: ,,Сувише сам депресиван да радим то и то“. То је на неки начин истина, али није потпун одговор. Чак ни не покушавају, односно не покушавају довољно да обогате своје животе зато што мисле да је најбољи начин да се излече потпуно усредсређивање на проблеме. Али то није најбољи, већ најгори начин.

Усредсређивање на сопствене проблеме треба и мора да иде руку под руку са већим и интензивнијим интересовањем према животу. То интересовање може подразумевати уметност или многе друге ствари, алил по мом мишљењу мора подразумевати и идеје. Не сматрам да је то само интелектуална разонода, у томе се не слажем са Александром Сатерлендом Нилом из Самерхила, који је премало нагласио устројство ума. Немам високо мишљење о чисто интелектуалном устројству ума, за разлику од обогаћивања ума. Питање постаје врло конкретно: шта сви читају? Рекао бих да особа треба да почне да чита значаjне књиге и да их чита озбиљно. Стичем утисак да је савремен метод читања усмерен на то да се не треба превише трудити, да читање треба да тече глатко, да траје кратко и да пружа тренутно задовољство.

Све то је, наравно, илузија. Ништа што вреди не може се учинити или научити без труда и без жртвовања, дисциплине. Читава идеја да се за осамдесет часова може научити свирање или било шта друго, осмиљена је само да извуче новац од људи. То је комплетна бесмислица, али то је дух који данас преовлађује чини ми се у чичтавој популацији и упрскос чињеници да објављујемо много књига, број књига које се озбиљно читају, које остављају траг у особи која их чита, које заиста мењају живот, веома је мали. Зато је јако битно питање како неко чита и шта чита. […]

Одрећи се учења из величанствених ствари које је људска раса постигла у суштини је варварски чин. Сматрам да је то глупо. Али, човек себе лишава у име независности, у име одбацивања ауторитета, лишава се тога да буде нахрањен, напојен, да на њега неко утиче, да буде осунчан, а то је неопходно свим људским умовима како би се развили. Човек може бити вегетаријанац када је у питању храна, али ако је вегетаријанац у менталном и духовном смислу и одбија већину онога што постоји, тада ће се његов ум у великој мери испостити.

Ерих Фром

https://mentalnihigijenicar.com/2021/03/07/како-особа-може-да-обогати-свој-живот/

У земаљском животу сви људи су на овај или онај начин подложни патњи: болести, губици и, коначно, смрт.

Наравно, у животу има и радости и тренутака среће, али нико не може у потпуности да избегне патњу. Авај, то се десило од пада наших предака: патња је постала саставни део људског живота и од ње се не може побећи.

У обичном животу то се не доживљава тако оштро као у ери катаклизми, револуција и ратова. Али сада живимо у таквом времену. Ово је страшно.

Али таква времена су посебно страшна за људе који немају Бога. Jер сва њихова патња им се чини бесмисленом, па самим тим још суровијом и неправеднијом.

Али код хришћана се све дешава другачије. Знамо да је од тренутка када је Син Божији Господ Исус Христос својом вољом узнео на Крст и претрпео муке за грехе целог човечанства, првобитни грех jе испран, и све његове последице, укључујући и земаљска страдања, изгубили су власт над нама.

И данас, посебно поштујући Животворни Крст Христов, сећајући се историјских догађаја везаних за њега, ипак не смемо заборавити шта он за нас тачно значи.

Уосталом, шта значи поштовати Крст Господњи? То нису само метаниjа и други спољашњи облици поштовања, које одајемо светињама. Поштовање крста је његово ношење заједно са Христом. То је ношење наших малих крстова.

Ево како је Св. Игњатије Брјанчанинов рекао: «Узети свој крст значи, са смирењем и понизношћу, потчинити се оним привременим тугама и несрећама које је Божанска Промисао благоволела да нам допусти да очистимо своје грехе. Тада крст служи као лествица за човека од земље до неба».

Размислите само о томе: ми не живимо, не патимо и не умиремо узалуд. Jер сав наш бол, све наше сузе, све наше муке и искуства добијају смисао управо у Богу, у ношењу крста. Јер, како каже исти светитељ: „Изван Крста Христовог нема благостања хришћанског“.

И то увек треба имати на уму. Колико год нам данас било тешко, ма колико осећали да смо патили, прогањани, беспомоћни, све то није џабе. Важно је трпети и понизно се уздати у Онога који је већ поднео све наше муке на Крсту. А све су то степенице ка Небу до нашег љубљеног Господа.

митрополит Антоније(Паканич)

https://pravlife.org/sr/content/mitropolit-antonije-pakanich-poshtovati-krst-znachi-nositi-ga-sa-hristom

Икона мајке Божије Матер кротости/смирења сасвим је нова у православном свијету, а није настала ни у Русији, ни на Атосу, већ у Грузији – у једној од најстаријих хришћанских земаља.

Идеја за писање иконе „Матер кротости“ или другачије „Матер смирења“ настала је у храму Воздвижења Часнога крста у Тбилисију 2019. године, а сама икона је завршена 2021. године.

Њен оригинал налази се у патријаршијској резиденцији Његове светости, Патријарха Илије II, а копија се налази у храму Воздвижења Часнога крста.

С тога се за датум њеног прослављења, узима дан када се пројавила као чудотворна, а то је празник Возвиждења Часног крста Господњег – Крстовдан, 27.09 по новом, односно 14.09. по старом календару.

Чуда

Своје прво чудо на свадби у Кани Галилејској, на којој је Господ претворио воду у вино, је учинио по молби Своје Мајке, иако није било наступило Његово време и време Његове проповиједи.

На тај начин Спаситељ нам је оставио пример да не пренебрегавамо молбе наших родитеља никада – чак и када нам се оне чине као сасвим ситне и незначајне.

Пред овом иконом се треба молити за здравље својих родитеља, као и за властито смирење које можемо добити једино од Бога; док мајке треба да се моле за добробит своје деце.

Познато је да је смирење темељ свих врлина. Јер нам и сам Учитељ смирења казује: Научите се од мене; јер сам ја кротак и смирен срцем, и наћи ћете покој душама својим. (Мт. 11, 29), опет знамо и то да је и Мајка Божија, узвеличана због Свога смирења, пред Тајном Божијом која Јој се имала открити.

По Светим оцима, да бисмо задобили смирење – треба стално да укоравамо себе, да поричемо и окривљујемо се у свему; да сматрамо себе не само грешнијим од свих, него чак и горим од свакога створења.

Они препоручују да када нас прекоревају због нечега да – тада треба ћутати или кротко изнети истину. Да треба одсецати своју вољу, трпети срамоћења, увреде и понижења и свагда се сећати исхода душе из тела… Јер какве год врлине неко имао, треба свагда себе да сматра најгрешнијим на свету, по реченоме: Тако и ви када извршите све што вам је заповећено, говорите: Ми смо непотребне (то јест залудне, некорисне) слуге (Лк. 17,10).

Несумњиви знак смирења је – неповерење у своје помисли, жеља за исправљањем као и беспоговорна послушност.  Давид није рекао да је постио, бдео, на земљи лежао, него – Смирих се, и спасе ме Господ.

Без смирења све је пролазно и узалудно, једино је смирење недоступно прелести бесовској; јер ко себе сматра смиреним, у њему нема истинског смирења. Треба да будемо свагда спремни да на сваку реч одговоримо: опрости, грешан сам.

Смирење се не стиди да призна своје недостатке, својствене човековој немоћи, јер се самим тим они и искорењују.
Смирење рађа страх Божији, обуздава многоговорљивост, оно нас учи да будемо свесни своје убогости, чини одвратним похвале човечије, побуђује човека да у свему окривљује и прекорева себе, да не верује своме расуђивању и својим чулима, поробљеним грехом.

Смирење такође учи да се презире сујетни свет и да се тражи оно једно што је потребно (Лк. 10, 42). Јер што је у људи високо, гадост је пред Богом (Лк. 16,15).

Оно се достиже појачаном молитвом, укоравањем себе у свему и подношењем увреда; смирење чини човека праведним. Треба знати да грешници који се смиравају и без добрих дела се оправдавају; а да праведници због гордости упропашћују свој велики труд. Јер, боље је бити смирени грешник, него горди праведник –  са смиреним сам Христос пребива.

Стога нас и само изображење ове иконе подстиче – да се смиримо пред оним што долази; да ће нам тако бити лакше, јер је сам Господ с нама.

Због смирења опраштају се греси, смирење обуздава пороке, оно чисти наше срце, те представља – пут ка савршенству.

Видимо да Бог често оставља код духовних људи неке најлакше страсти зато да би они, обазирући се на ове лаке, готово безгрешне слабости, много корећи себе, задобили тиме богатство смиреноумља.

Смирење је у томе да чинимо добро онима који нам чине зло, да опростимо брату који је сагрешио, пре него што он замоли да му опростимо.

Ако неко, смиравајући се, каже: Опрости ми, тај разјарује демоне – кушаче.

Када нема смиреноумља, сав труд по Богу је узалудан и бесплодан. Смиравајмо се у свему и сматрајмо себе горим од свих и знајмо да ће Господ све неваљале, али смирене, узети к Себи.

Узалудан је труд онога ко без смирења пости много и носи тешке подвиге.

Лукави, не једе, не пије, не спава, па ипак у бездану живи – зато што нема смирења.

Сматра се да ни једна врлина није тако пријатна Богу, као смирење; и сам  сатана се ни због чега тако не жалости и ничим се тако не може истерати и обезоружати – као када човек љуби смирење и срамоћење.

Смирен и кротак, срдачан, предусретљив, милосрдан, тих, послушан човек – није лењ. Он не показује знатижељу за ствари несхватљиве, он не налази ни једну реч мржње, он се никако не препире, воља му је покорна, осим у питањима која се тичу вере.

Бити смирен значи да сматрамо себе, због грехова достојним сваког понижења, увреде, гоњења, удараца. А бити кротак значи да незлобива срца подносимо неправде према себи, поруге и друго и да се молимо за непријатеље своје, а себе да свагда осуђујемо, прекоревамо, да бисмо окајали нехотичне грехе своје.

Негневљивост је неосетљивост на вређања. Кротост је непомично устројство душе, када она у срамоћењима и похвалама остаје иста.

Кротост је та чудесна сила, која не само што је и сама постојана и непоколебива, него она на тих и лаган начин својом благотворном узвишеношћу, утврђује све око себе. Кротост је истрајна управо својом попустљивошћу, благошћу и мирољубивошћу и никада не раздражује ближњега. Кротости је страно свако присвајање права других. Кротости је страно лицемерје и улагивање. У срцу кроткога почива мир и спокој. Кротост привлачи себи очи Господње, јер је Он Сам рекао: На кога ћу погледати, осим на кроткога и смиреног срцем.

Изображење

Оно што је посебно интересантно за ову икону јесте приказивање Господа већ у одраслом добу, који је прислоњен на крило своје Мајке и који се односи ка Њој, са смирењем и кротошћу, као што и приличи једном Сину.

Обоје су приказани у белим одеждама са златним ореолима док изнад Њихове леве и десне стране, лебде серафими и херувими, са белим крилима.

Необичан је положај овде приказаног одраслог Христа, који полаже главу Своју у Мајчино крило.

Тиме, стиче се утисак, као да од Ње тражи потпору, заштиту за род човечији, да Она посредује за род људски, у ономе што се има збити.

Иако одрастао, Он показује да Му је потребна Мајчина брига, покровитељство, Њена мудрост, снага – и пре свега Мајчинска љубав, коју Он одрастао иште. Дакле, иако Богочовек, он сам се смирава пред својим створењем и иште од Њега, оно што је – једино на потребу.

А Она, изабрана од рода људскога као најсавршеније створење, која је по богатству својих дарова била спремна да у утробу Своју, прими носиоца свега света – истодобно је и мајка и слушкиња Господња; прва и најсавршенија слушкиња Господња, која се смирила пред Божанским домостројем спасења; иако Јој је и самој мач пробо душу.

На коленима Мајке, Христос дакле као да је изнемогао; као да се Њој јада на род човечији – који никако да се смири.

Стога, смиравајући се пред збивањима која се одвијају пред нама, бивамо отпорнији – од онога што нам предстоји, по вољи и допуштењу Божијем.

https://mitropolija.com/2022/09/26/cudotvorne-ikone-majke-bozije-mater-krotosti-smirenja/

Овога дана празнују се два догађаја у вези са Часним Крстом Христовим: прво проналазак Часног Крста на Голготи, и друго повратак Часног Крста из Персије опет у Јерусалим. Обилазећи Свету Земљу, света царица Јелена намисли да потражи Часни Крст Христов. Неки старац Јеврејин, по имену Јуда, једини знаде место где се Крст нахођаше, па, присиљен од царице, изјави, да је Крст закопан под храмом Венериним, кога подиже на Голготи цар Адријан. Царица нареди, те порушише тај идолски храм, па копајући у дубину, нађоше три крста. 

Док царица беше у недоумици, како да распозна Крст Христов, пролажаше мимо тога места пратња са мртвацем. Тада патријарх Макарије рече, да мећу на мртваца редом један по један крст. Када метнуше први и други крст, мртвац лежаше непромењено. А када ставише на њ трећи крст, мртвац оживе. По томе познаше, да је то Часни и животворни Крст Христов. Метнуше га потом и на једну болесну жену, и жена оздрави. Тада патријарх уздиже Крст, да га сав народ види, а народ са сузама певаше: „Господе помилуј!” Царица Јелена направи ковчег од сребра и положи у њ Часни Крст. Доцније цар Хозрој освојивши Јерусалим, одведе многи народ у ропство и однесе Крст Господњи у Персију. У Персији Крст је лежао четрнаест година. Цар грчки Ираклије 628. године победи Хозроја и са славом поврати Крст у Јерусалим. Ушавши у град, цар Ираклије ношаше Крст на својим леђима. Но наједанпут стаде цар и не могаше ни корака крочити. Патријарх Захарија виде ангела, који спречаваше цару да у раскошном царском оделу иде под Крстом и то по оном путу по коме је Господ, бос и понижен, ходио. То виђење објави патријарх цару. Тада се цар свуче, па у бедној одећи и босоног узе Крст, изнесе га на Голготу, и положи у храм Васкрсења, на радост, и утеху целог хришћанског света.

 www.crkvenikalendar.com