На почетку Великог поста по манастирима постоји диван обичај да се монаси скупе и заједно прочитају житије Свете Марије Египћанке, једне пустинољубиве грлице. И каже се у том житију за неког Авву Зосиму да је Бога ради, дошао у неки манастир преко Јордана, где братија имађаше свештени обичај да се после прве недеље поста повуче у пустињу. Предлажем да се и ми попут ових пустинољубаца повучемо у пустињу поста да бисмо се дружили са једном другом Пустинољубком – са једном иконом. Јер то и значи њено име- fil erimo.

Али шта је то што човека вуче пустињи? Није ли и само њено име пустиња, пустош, нешто што изазива страх? Ако је пусто, онда тамо нема ништа. Како то волети? Како бити пустинољубац?

То – ништа –  значи да је Бог у човека ставио све. И када оци одлазе у пустињу, не чине то да би тамо видели то – ништа – него да би угледали то – све.

Пустиња има и други квалитет. Светитељ наших дана отац Пајсије Светогорац каже да се у пустињи опусти од страсти. Страсти замрачују наш вид духовни и ми не видимо да је Царство небеско – унутра у нама. Да је у нама то све. Ово изван нас, ова природа, она је ту само да помогне. Она је поема Божја да би се Дух радовао гледајући оно што не створи човек и да би се радовао човек гледајући себе међу делима руку Божјих.

Уморише ме, рече ми један пријатељ, дела руку људских. Уморише ме, а браћу моју опустошише и обезбожише. Јер ходећи између солитера, уз заглушујућу буку возила и дим, покушаше да виде небо – и не видеше. Од дима и смога не видеше дела Божја него само дела руку људских. И помислише да су и они дела руку људских. Тражише небо и не видеше, тражише звезде и од уличне расвете не видеше. И небо у себи не видеше јер им нико не указа на лик.

Чудно је то -тек кад видимо неки лик, и у нама се формира лик. Образујемо се по образу који видимо. Ето доказа за вечноусавршавајући живот у Царству небеском, јер Бог нас тако створи, да када видимо лик све се у нама покрене да га достигнемо. Како ће бити када угледамо анђеле? Зато на земљи правимо лик. Да наше угледање већ овде почне. У овој пустињи од небодера који деру небо у облацима, деру небо и у души, тражимо лик. Да се пробудимо, препознамо. Да видимо откуда смо пали и у какав нихилистички мозаик смо се распали. Пролазећи поред нас, људи гледају разбијене комадиће и мисле – то је човек. И будући да не знају за боље, налазе у тим комадићима неку вредност, некакву естетику, исповедајући тиме, у ствари своју сопствену, још страшнију разбијеност. Није чудо што је корифеј Новога у уметности, Пабло Пикасо, обележио почетак крвавог двадесетог века разбијањем људског лика, и телесног и духовног, у наказне облике афричких маски у „Госпођицама из Авињона“, нагнавши потом опустошену европску цивилизацију и културу да у томе виде лепоту. Да ли су страшнији ови ликови или тражење лепоте у њима? И ко су они који се у њима препознају?

Такви, у парампарчад разбијени ликови, не изискују напор да се достигну, већ пад. Они не подстичу. Додир са њима не преображава. То је и доказ да нису ликови – да нису по Образу. Лик који је по образу бруји ванвременом мелодијом безбрижног детињства. Као што једном рече песник -да се у лику препознамо као онај индијански ратник, који је, опљачкавши караван нашао музичку кутију и кад ју је отворио и чуо мелодију сетио се да он није рођен у вигаму него у кући где је свирала та мелодија, док нису дошли Индијанци, отели га и научили да буде Индијанац. И нас су отели неки мислени Индијанци и намазали нам ратничке боје па изгледамо и понашамо се као људождери док негде не искрсне нека музичка кутија, неки лик, нека икона.

И ево ту, близу нас, налази се први лик урађен руком првог свештеног ликописца, апостола и Јевађелисте Луке. И ако се неко пита како то да Свети Лука није прво насликао лик Христов него Пресвете Богородице Филеримосе, треба му објаснити смисао иконе. Јер јаснијег и страшнијег доказа да је Бог сишао на земљу нема од иконе Мајке Божје. Она у икони, Њена икона – значи да је небо сишло на земљу. И још више – она је доказ да смо се ородили с Богом. А прости народ немушто изражава најдубље тајне православне теологије када је назива Мајком својом. А ову пустинољубку, ко ће боље разумети од пустињака. Послушајмо шта каже Авва Доротеј Палестински: „Икона нас учи да постимо очима“. И заиста икона је једина представа пред којом се пости очима. Она је позив на усхођење, а усхођење је увек пост. Све друге представе, макар колико успешне биле, нису плод поста и не призивају на превазилажење овога и улазак у виши свет.

Заиста је, међутим, чудно и необјашњиво, да неко ову икону над иконама жели да има да би је гледао не спреда него отпозади, и то зато да би преко ње гледао лица оних који је посматрају. И још се не либи да лицемерно исповеди Оваплоћење Логоса називајући је Пресветом Богородицом, а Бога у страну бацајући. А само због Бога Она је Богородица и само онај ко у Бога верује сме је звати Богородицом, а одвајањем од Бога хоће од Ње да направе идол. Кажу да хоће да је изложе погледима, а ја кажем да хоће да је изложе порузи. Тамо где јој је припремљено освештано место, у Параклису Светог Јована Претече, била би поред дела Часног крста поред којега је и телом била на Голготи. Тамо, где је сада спутану воде, чека је њена голгота. Да пролазе поред ње заинтересовани и докони, да пљуште по њој блицеви. И шта очекују? Да се осмехне као филмска дива, као анти-лик? Да се диве њеном лику исти они, и на исти начин, који се диве анти-лику Пикасових блудних „Госпођица из Авињона“? Да их заједно сврставају у „уметничко благо? Ето то је поруга. То се зове скрнављење. Није ли доста било што су стотине икона у овом граду, на бијеналу, оскрнављене и тиме од црногорске престонице направљено ђубриште горе од америчког Бронкса, него и ову, најсветију од свих икона, баш њу хоће да поругају.

Ми данас празнујемо празик победе Светих икона, Недељу православља, празник победе над иконоборцима. Али изгледа да иконоборство није само ствар прошлости. И уместо да данас у Литији на челу буде икона Пресвете Богородице Филеримосе, она ће остати да чами негде у мраку док се напољу слави њена победа.

У икони је садржана сва православна теологија. У лику Христовом садржано је целокупно Откривење. Зато се и дан победе Светих икона зове Недељом православља. Данас је јасно да је православље једина вера која истински поштује икону. Све друге, и римокатоличка и протестантска, су је, или занемариле или потпуно одбациле. Шта значи поштовати икону? То значи имати пред њом трепет. Све је у Цркви Христовој у свештеном трепету, јер је Он ту. Он је у иконама, Он је у Светим тајнама, Он је у свакој молитви која Му се упућује. И Дух Божји даје да верни осете трепет. Знам много људи, који у том трепету, исецају из дневних новина неку икону која се ту појави, да не би била поругана бацањем. Знам и једнога Цетињанина, који сваког лета, око манастира тражи није ли који од посетилаца манастирског музеја бацио улазницу на којој је мала фотографија манастира јер би на тај начин слика манастира била поругана. Знам и неке који из старих новина пажљиво ваде страну са ликовима упокојених да не би случајно стали на њих. Ето, то је трепет пред ликом, то значи поштовати икону.

А шта значи уништавати? Каже на једном месту Оливије Клеман, православни теолог, да уништавати икону значи уништавати доказ да човек надилази овај свет зато што је човек икона Божја. Ради ли се ту само о физичком уништењу? О ономе које су огњем и мачем спроводили иконоборци пре хиљаду и две стотине година?

Мислима да су ови данашњи иконоборци опаснији, они који хоће икону да издвоје из пуноће Цркве. Шта је икона? Она је показатељ да је неописини, превечни Бог, постао описив. А иконе Светитеља – доказ да се тај лик превечног Бога осликао и на онима који су пошли за Њим. Али нови иконоборци то не верују. И пошто своје неверовање хоће да наметну онда се боре против иконе на нов начин – извлаче је из пуноће Цркве. Изучавају је као што изучавају инсекте и фосилне остатке. Траже у њој естетику – да би порекли њену истинску лепоту, поштују је због старине-да би потпуно омаловажили смисао свештеног предања. Војнички постројавају иконе по галеријама и музејима да би одрекли да су оне део пуноће Цркве, да оне имају једну другу реалност од реалности свих музејских зидова или још сивљих „плавих капела“. Речју – скрнаве лик. И одвајају свет од иконе као призива на истински живот.

Није ово једини план на коме нови иконоборци бију битку. Један други, много моћнији удар задају они истинском људском лику и тајни његовој. Ево погледајмо како приказују милионе ликова по часописима, детерџентима и сапунима. Са свих страна на нас се смеше неки несрећни имбецили и хоће да нас убеде да је то човек. Да је то лик. Колико море ликова они користе да у њему утопе и загуше људски лик. Колики милиони сматрају за највећу срећу да учествују у овом васељенском скрнављењу човека тиме што ће и њихово насмејано лице, са неког сапуна, сведочити да не верује да је човек створен по образу Божјем.

Откуда и те идеје о клонираним људским бићима ако не отуда што је прави људски лик потпуно заборављен? Да ли они који хоће да клонирају мисле да можда могу да умноже, да понове неког пророка Божјег, или пустињака, искуственог познаваоца небеских тајни, или мученика за веру Христову? Не, него они хоће да клонирају исте онакве имбециле какви нам се смеше са насловних страна, униформисане у својој имбецилности, оне који немају лик. Лик не могу да клонирају јер је лик непоновљив. Он се даје једном, у времену и за вечност.

Али нови иконоборци, или назовимо их својеликоубице, хоће да истисну тај лик из свести и из стварности. Јер, како неко рече, копија тежи да уништи оригинал, да би сама била оригинал. И ружно не воли да види поред себе лепо, да би само мислило да је лепо и да се не види његова ругоба. И хоће да наметну духовно опустошени лик као планетарни императив. И да сасеку сваки онај који и мало вири из ове минијатурне прокрустове постељице, прављене по мери мајмуна, а не човека.

И не треба бити неки пророк да се види да ће ови што клонирају прво пробати са клонирањем мајмуна, пре него што крену са клонирањем човека. Да би показали да је то једно исто. Да не постоји лик.

И пошто ова васељенска лаж о непостојању лика и непостојању истинског живота захтева свеопште поклоњење, или идолопоклоњење, у њој се не штеде ни читави народи.

Ето баш данас је три године од када су светски претварачи људи у насмејане жвакаче гума и испијаче кока-коле пожелели да наш народ сатру, јер се није уклапао у ту слику идеалног имбецила новог доба, јер није имао исти лик. Никад нећу заборавити како нам је амерички публициста и пријатељ српског народа Томас Флеминг, на годину дана пред бомбардовање говорио: „Људи бомбардоваће вас! Ви нисте свесни колико сте им трн у оку са вашом патријахалношћу, са вашом побожношћу, са вашим ликом који вам не дозвољава да се уклопите у програме новог човека и новог друштва. Они могу да одахну тек кад буду видели да вас више нема, духовно или физички.“

Очигледно је да је бомбардовање престало само на физичком плану. На духовном оно ће трајати све док постоји лик, све док и једна икона буде позивала на усхођење, све док се и једној филеримоси буде борило за божански, а не неки други идентитет.

https://mitropolija.com/2022/10/12/arhimandrit-luka-anic-ikona-je-jedina-predstava-pred-kojom-se-posti-ocima/

Објаснимо од почетка да вечни живот није апстрактна бесмртност душе, већ упознавање и искуство самог Христа. Он је дар Бога човеку.

Човек није по природи бесмртан јер би тада био Бог, али је бесмртан по благодати. Бог не жели да човек умре, да се врати у непостојање. Божји дарови су неопозиви, Он их не узима назад.

 Смрт није Божја воља. Зато је наше спасење унапред одређено пре стварања векова, односно простора, времена и света. На нама је само да прихватимо ово спасење у личности Христовој.

Живот „после смрти“ није други живот, већ његов наставак. Ово је важно разумети јер ћемо тек тада схватити вредност садашње фазе живота. Данас градимо сутра, у садашњости градимо вечност.

Оно што смо ми у овом животу, то је утиснуто у нашу душу. Узећемо отисак садашње фазе у следећој пост-мортем стварности. Не можете живети овде у тами зла и онда отићи у светлост.

Сви ћемо се причестити благодаћу Божијом. Сви ћемо бити сједињени са принципом и суштином нашег постојања који је Христос. Пливаћемо у Његовој слави, у Његовој величанственој светлости. Али нећемо сви окусити ову заједницу на исти начин.

Пакао и рај су поетски и симболички описи. То је стање постојања.

Не само рај, већ ће и пакао бити вечан. И проклети ће учествовати у вечности и слави Божијој али кроз бол. Пакао неће бити Божија казна већ самоизгнанство човека.

Да бисте окусили вечни пакао, морате га јако желети. Јер Бог не жели да се ико изгуби у слави Његовог Царства. Он жели да се сви спасу и чини све да до тога дође. Пакао ће доживети само они који то желе.  Његова доброта не може послати никога у пакао осим оне који не желе да живе са Њим. У стварности ми заваравамо себе, али Бога никада не можемо преварити.

Душе људи који су напустили садашњу фазу живота, кушају славу Божију или као радост или као бол. Они чекају коначан суд, заједничко Васкрсење током којег ће се поново догодити њихово сједињење са телима. Јер не смемо заборавити да Православна Црква верује у Васкрсење тела а не само душа. Нема човека без тела јер је тада реч о духу, али нема ни тела без душе јер је то онда леш. И тело и душа чине човека. Они ће се сјединити на крају када ће све постати Христос. Све и сви биће сједињени у светлости Његовог васкрслог и прослављеног Тела.

Лаж. Вероватно најчешћи грех. И врло често је однос према овом греху неозбиљнији него према другим гресима, а понекад се лаж уопште и не примећује.

Заиста, колико људи, чак и препричавајући неки случај својим речима, покушава да га улепша, учини упечатљивијим, занимљивијим за слушаоце. И често прича као резултат тога искривљује информацију, представља је у светлу које је потребно приповедачу. То је толико уобичајено у друштву да људи то и не примећују.

Али са тако малим „улепшавањем“ и изобличењем почиње велика лаж. Човечанство се навикава да живи у лажи. А понекад многи чак сматрају својом дужношћу да намерно искриве неке информације да би постигли, како мисле, добре циљеве. То је иста „лаж за добро“, или, како се још богохулно назива, „света лаж“.

„Па, зашто не?" приговориће ми. „Добар циљ је постигнут. И није битно на који начин. Никога нисмо убили нити опљачкали. Мало смо изврнули чињенице. То су ситнице“.

Али у односу Бога и човека не може бити ситница. Jер лаж, чак и најмања, је директан грех против десете заповести „не свједочи лажно“.

Наравно, у животу има свакаквих ситуација, а понекад заиста морате учинити мањи грех да бисте спречили већи. Али ово никада није изговор за грех. Штавише, у случају лажи све је много компликованије и опасније. Ако човек не само да оправда лаж, већ се навикне на њу, престане да је примећује, живи са њом као нормом, то је знак духовне болести.

«Вама је отац ђаво, и жеље оца својега хоћете да чините; он бјеше човјекоубица од почетка, и не стоји у истини, јер нема истине у њему; кад говори лаж, своје говори, јер је он лажа и отац лажи» (Jн 8,44). «Ко остаје у лажи, нема смелости, јер га мрзе и Бог и људи“, каже о овом стању свети Јефрем Сирин. И заиста, ако се у истини сјединимо са Господом, онда у лажи постајемо као ђаво, отац лажи.

Ово је страшно стање за сваку искрену хришћанску душу.

И никакви узвишени циљеви не могу оправдати намерну и смислену лаж. Уосталом, ако је циљ за који се борите заиста велики и свет, лажи му нису потребне. Ако је супротно, онда нешто није у реду са овим циљем.

https://pravlife.org/sr/content/mitropolit-antonije-pakanich-zashto-je-lazh-opasna

Где год живиш, изађи предвече, у време када Сунце почиње да залази, пре него падне ноћ. Погледај у залазеће Сунце и Месец који се уздиже. Гледај лепоту њихових боја. Сачекај звезде да изађу. Знај да је цела Творевина знак присуства Божијег међу нама. Сунце које даје наду у светлост дана је Христос. Месец који даје наду у тами ноћи јесте Мајка Божија. И све звезде су само путеви Анђела и Светих, моћне и бројне војске која се моли за тебе.

Живиш поред језера ? Слушај малене таласе који запљускују обалу. Ти слушаш благи додир Бога, Који ограђује душу твоју Његовом милошћу.

Живиш поред мора ? Слушај океанске таласе како се разбијају у обале. Слушаш снагу Божију, чији закони руководе целокупни универзум.

Дух је на водама. Вољом Свемогућег, знај да су се таласи ломили на тим обалама хиљадама година пре тебе. И ако Бог дозволи, дуго након што оставиш овај свет, таласи ће се и даље разбијати о безбројна зрна песка и бити слушани од покољења нерођених. Пада киша ? Свака кап кише у себи садржи дугу. Пада снег ? Свака пахуља снега је чудо, које не може бити опонашано. Киша или снег, знај да Бог очишћује Свој свет.

Живиш у великом граду ? Изађи на авеније у којима су поређани дрвореди, раскрснице, паркове и вртове. Слушај шуштећи шапат лишћа у поветарцу. Поветарац је дах Божији, животворни Дух Свети. Лишће говори о мудрости Творца. Погледај на влати траве, скоро безбројне у броју, али никад као број милости Божијих. Гледај у лице цвећа, свако је порасло из семена чудом, свако различито, као лица човечанства која гледају у Бога. Колико год мудар човек може порасти, колико год његових радиоиница и лабораторија, никада неће бити у стању да створи један лист, или једну влат траве, или један цвет.

Шуме и поља, планине и потоци, брда и језера, океани и мора, цела Творевина је само огледало силе и лепоте Божије.

У свежини пролећног зеленила, у тишини летње врелине, у изненадности јесење олује, у хладноћи зимског леда, знај, да је Бог овде, са тобом.

Усамљен си ? Зашто ? Никада ниси сам, јер где год пођеш, војска Творца иде са тобом.

Депресиван си ? Зашто ? Какав год те бол, нанесен људима, сада мучи, твоја душа ће ускоро кренути иза времена у топлину Божанске Љубави.

Одагнај тугу ! Бог је са тобом, у свој лепоти коју је за тебе створио.

Отац Андреј Филипс

https://www.facebook.com/jovanjamanastir

Како је могуће да је човек који је, по мишљењу свих око себе, био љубазан и васпитан, изненада починио кривично дело? Како се народи исте вере и крвног сродства могу међусобно борити? Зашто настају јереси и расколи? Како се догодило да је народ који је на уласку Господњем у Јерусалим повикао: „Осана Сину Давидовом!“ - за неколико дана ће викнути: "Распни, распни Га!"

Човек, чак и најљубазнији, најљупкији, верујући, чедан, искрен и образован, може да изгуби све ове особине за трен ока,ако не стекне оно најважније у  животу – благодат Божију.

Није лако објаснити шта је благодат, јер то је као да се говори о Богу, невидљивом и недокучивом људском уму . Људски ум не може у потпуности да окарактерише ову божанску моћ, али сигурно је да милост није уметност сликања или поезије, није лепо певање и музика, како верују световни људи. Све је то само њен бледи одраз. Благодат није просвећени ум, чак ни ватрена љубав према другим људима или према отаџбини, на чему инсистирају савремени хуманисти и политичари. На основу искуства Светог Григорија Паламе можемо рећи да је благодат та светлост које су се свети апостоли удостојили да виде у тренутку Преображења Господњег на гори Тавору (в. Мт. 17, 2). Међутим, то се не може видети у нормалним околностима. Само људи који се одричу себе, свог „ја“, могу да виде посебним духовним видом.

У Тајнама Крштења и Миропомазања примили смо залог ове Божанске светлости. Даље, пред нама је задатак да га, не само не гасимо својим гресима, него и да га умножимо, да постанемо светлост за друге људе. „Тако нека заблиста ваша светлост пред свим људима...” – Господ позива сваког од нас (Мт. 5, 16). У стицању светлости благодати Божије, по Светом Серафиму Саровском, јесте истински циљ хришћанског живота.

Ко не задобије светлост благодати Божије, ходи све време као по мрачној шуми: спотиче се, пада, наноси ране себи и другим људима. Осим тога, већи део живота проводи у сталном стресу и страху. Ко никада није осетио благодатну сласт, не може победити ни најмањи грех, а још више не може победити ни једну страст. Без благодати човек не може учинити ни једно добро дело, јер га одмах однесе ветар сујете.

Како се стиче благодат?  Сви наши подвизи, молитве и постови, највећа добра дела не могу бити од користи у стицању благодати ако не резултирају смирењем. Уз помоћ благодати, човек делује, оно што изгледа невероватно чини могућим, слабо чини јаким, незналица постаје просвећена.

Ћути, препусти се, несебично помози, заступај слабе и неправедно увређене, не плаши се да се залажеш за истину, моли се усрдно, али тајно – све су то средства за стицање благодати Божије. Како да благодат буде присутна тамо где човек не уме да попусти, да благоразумно ћути, да се понизи, да подржи слабе, да опрости душманима и преступницима?!

Само благодат може да нас обогати истинском и трајном љубављу, просветли наш ум, не умишљеном, већ стварном мудрошћу, и упути нас у чињење добрих дела. Благодатни плодови ће нас истински утешити у овом животу и прећи са нама у вечност. Амин!

архимандрит Маркел (Павук)

https://pravlife.org/ru/content/pochemu-ot-lyubvi-do-nenavisti-odin-shag

Свети апостол и еванђелист Јован Богослов беше син рибара Зеведеја и Саломије, кћери Јосифа, обручника свете Богородице. Позван Господом Исусом Јован одмах остави оца и мреже рибарске, и пође са својим братом Јаковом за Христом. Од Господа Христа он би назван “сином громова”, пошто је богословље његово имало да се као гром чује по целоме свету и да напуни сву земљу. И хођаше за благим Учитељем својим, учећи се премудрости што излажаше из уста Његових; и Господ Христос га веома љубљаше због његове савршене незлобивости и изузетне девствене цедомудрености. Божанска љубав Спаситељева према њему беше толико изузетна, да се у светом Еванђељу вели за њега да је он “ученик кога љубљаше Исус”.

И међу дванаесторицом апостола Господ га је издвајао као најизврснијег, и он бејаше један од тројице на ближих ученика Његових којима је Господ много пута откривао Своје божанске тајне. Тако, када је васкрсао Јаирову кћер Господ је узео са Собом само Петра, Јакова и Јована, да буду сведоци тога. Исто тако, када се на Тавору преобразио и показао славу Свога Божанства, Господ је то учинио опет само у присуству ове тројице одабраних ученика. И када се мољаше у Гетсиманском врту, Господ ни тамо не беше без Јована, јер рече ученицима: Седите ту док ја идем тамо да се помолим Богу. И узевши Петра и оба сина Зеведејева (тојест Јакова и Јована) забрину се и поче тужити (Мт. 26, 36-37). Свуда Јован, као љубљени ученик, беше неодвојан од Христа. А колико Господ Христос љубљаше Јована види се из тога што на Тајној Вечери Јован стави главу своју ка прси Исусове. Јер када Господ на Тајној Вечери објави да ће Га један између ученика издати, и ученици се згледаху међу собом и чуђаху за кога говори, онда ученик кога љубљаше Исус леже на прси Исусове и упита га: Господе, ко је то? Господ одговори: онај је коме ја умочивши залогај дам. И умочивши залогај даде Јуди Искариотскоме (Јн. 13, 21-26). Господ тако љубљаше Јована да је једини он имао слободе ставити главу своју на прси Његове и смело га упитати о тајни издајства. Али и Јован имађаше према овом Учитељу љубав већу од других апостола: јер у време добровољног страдања Спасовог сви ученици оставише свога Пастира и разбегоше се, а он једини неодступно гледаше све муке Христове, састрадавајући Му свим срцем, плачући и ридајући са Пречистом Дјевом Маријом, Мајкам Господњом, па чак не одступи с Њом од пострадавшег за нас Сина Божјег до самог крста и смрти. Зато и би под крстом усињен од Господа Пречистој Дјеви Марији. Јер Господ висећи на крсту, и видевши Матер и ученика кога љубљаше где стоје рече Матери Својој: жено, ето ти сина! Потом рече ученику: ето ти матере! И од онога часа узе је ученик к себи (Јн. 19, 25-27). И имаше је као матер своју са сваким поштовањем, и служаше јој све до чесног и славног успенија њеног. А у дан успенија њеног, када чесно и свето тело Божје Матере ношаху да сахране, свети Јован ношаше пред њеним одром необично блистави скиптар царски, који Пречистој Дјеви донесе Архангел Гаврил извештавајући је о њеном преласку са земље на небо.

Када светом апостолу беше преко сто година, он изиђе из куће Домна са седам својих ученика, и дошавши до једног места нареди им да седну; беше јутро, и он, удаљивши се од својих ученика колико се каменом може добацити, помоли се Господу. Затим му ученици по жељи његовој ископаше крстолики гроб; и он заповеди Прохору да иде у Јерусалим и тамо остане до смрти своје. И пошто поучи ученике и целива их, свети апостол рече: Узмите земљу, матер моју, и покријте ме њоме. – И целиваше га ученици и покрише га до колена; и пошто га поново целиваше, покрише га до гуше, и положише му на лице покривач; и целивавши га још, са великим плачем покрише га потпуно. Када за то чуше браћа у граду, дођоше и раскопаше гроб, али ништа не нађоше, и веома много плакаше; затим, помоливши се, они се вратише у град. Сваке пак године, у осми дан месеца маја, излажаше из његовог гроба неки ситан прах, мирисан и лековит, и молитвама светог апостола Јована даваше исцељење болнима, у част Бога, у Тројици слављенога кроза све векове. Амин.

https://svetigora.com/sveti-apostol-i-jevandjelist-jovan-bogoslov/

Бол је структурни и основни елемент живота, aли у сваком од нас се јављају забринута питања када их доживимо - Зашто ја? Зашто мој народ? Бол је уобичајена судбина људи, али за неке је посебно тежак и зато је потребна снага и храброст човека и коначно, његова моћ да таму претвори у светлост, бол у духовно искупљење. Што се тиче бола, Библија нам каже да Бог не жели да човек пати и буде уништен. Он је увек близу нас и саосећа са нама.  Али, потребна нам је вера да бисмо то осетили. Бог нема никакве везе са стварањем бола. Он жели да нас преобрази и да нас учини  добрим.

Сам бол нема метафизички значај. Другим речима, он не мења оболелог. Са њим нико неће бити освештан. Али то је прилика за наш духовни развој. У свом животу морамо бити реални. На питање да ли желим да боли или не, одговор је да, патићу. Али, за коју вредност, за кога ћу патити? Вреди патити само због једне сврхе! Не смемо да се плашимо бола. Ако не патимо, нећемо научити да се суочавамо са потешкоћама и проблемима живота.

Ово је реалност живота. Постоје проблеми. Ништа није савршено. Дакле, бол је прилика за наш духовни развој. Бол нас негде води, али где? Где желимо да идемо? С друге стране, треба ли да тражимо све спремно и лако у животу? Одговор је не. Бог ћути, јер ћутање Божије хоће да нас преобрази, да нас подучи.

Наш свакодневни живот има своју лепоту. Ако очекујемо савршено, нећемо живети. Хајде да живимо тренутке. Чекајући савршенство, умрећемо несрећни. И да знате да нема правог односа без колебања и тензија. Чак и у нашем односу са самим Богом. Коначно, да бисмо  нешто примили, морамо бити спремни и да дајемо. Слушајмо, издржимо и делимо добро и лоше у животу! Јер бол је мистерија! Не можемо га разумети. Човек нема искуства и знања да открије истину. Само Бог све зна и једино решење за нас је апсолутно поверење у Њега!                      

о.Пападопулос       

http://plibyos.blogspot.com

Тропар и кондак Усопшима:

Тропар, глас 8.

 Дубином премудрости човекољубиво све устројаваш и потребно свима подајеш, Једини Створитељу, упокој Господе душе слугу Твојих: На Тебе су наду положили, Творца и Створитеља и Бога нашега.

Кондак, глас 8.

Са Светима упокој Христе душе слугу Твојих, где нема болести, ни жалости, ни уздисања, него где је Живот бесконачни.

О задушницама

Најважнији помен за преминуле је Проскомидија која се савршава на свакој Светој Литургији. За Проскомидију је потребно пет хлебова (просфора). Просфора значи принос, према обичају из најранијих дана хришћанства, када су хришћани доносили (приносили) хлеб и вино за службу. Свака просфора има на горњој страни квадратни печат са крстом и словима: ИС ХС НИ КА, што преведено значи – Исус Христос побеђује.

Просфоре се користе по строго утврђеном канонском реду и честице из сваке од њих имају посебно место и намену. За спомен преминулих хришћана, када се њихова имена помињу пред Богом Живим и Царством Небеским, ваде се честице из пете просфоре. Тим литургијским помињањем: “У склопу Свете Тајне Евхаристије – Тајне спасења света, преминулима се опраштају греси”. Зато је најважније давати имена покојника, да се помињу у цркви.

Поред ових помињања и молитава за преминуле, Црква је установила посебне дане кад се сећамо наших драгих покојника и обилазимо њихове гробове.
Задушнице су дан за душе преминулих. Увек падају у суботу, јер је то и иначе, у току читаве године, дан кад се сећамо преминулих. На гробље и у цркву се носи кувано жито – кољиво. Жито нас символично подсећа на Христове речи да зрно тек кад умре род доноси, и то не у земном мраку, него у светлости сунца. Жито је символ смртног тела и бесмртне душе у светлости Царства небеског.

Црно вино, којим свештеник прелива жито, означава Божје милосрђе којим се залечују ране греха.

Свећа је символ светлости Христове. Он је рекао: “Ја сам светлост свету.” Та светлост треба да нас подсети на светлост којом Христос обасјава душе преминулих.

Свећа је малена жртва Богу, који се за нас жртвовао.
Даће и подушја се не дају да се “нахрани” покојник, односно, да душа његова “једе”, него да се сиротиња нахрани и у молитвама помене покојника.

Уместо на нехришћанске гозбе, новац треба да се употреби у племените сврхе и то према могућностима. Колико ко може, треба да помогне некој сиромашној породици, избеглицама, болеснима или сирочади.

На дан задушница се иде у цркву, где се служи Света Литургија и парастос на којем свештеник вином прелива жито, после службе се иде до гробова покојника. Тамо се пале свеће, а свештеник служи мали помен и окади гробове.

Ако су наши покојници сахрањени далеко и није могуће отићи на гробље, увек може да се оде у цркву, где се одслужи помен.

На задушнице се дели милостиња.

Постоји још један вид милостиње који је код нас заборављен: духовна милостиња. Духовна милостиња је поклањање духовних књига.

Књига духовног садржаја се може, на спомен и за помињање у молитвама, дати неком ко не може да је купи, затим, такве књиге се могу поклањати библиотекама, где ће већи број људи моћи да дође до праве литературе, а то је право дело духовне милостиње, или духовну књигу поклонити црквеној библиотеци.

https://svetigora.com/zadusnice-dani-usrdne-molitve-za-upokojene/

Колико су мудре и утешне речи из Књиге Проповедникове, зар не? Једноставне истине и истовремено велике.

Особа је склона да сваки изазов доживљава као нешто што је пало искључиво на његову судбину. Јадикује над својом горком судбином, проклиње време у коме живи, идеализује прошлост.

Али аутор Књиге нам поручује да све није ново и да је већ једном било: „нема ништа ново под сунцем“. И као што је историја циклична, све се периодично понавља у људским судбинама: „Већ је било за вијекова који су били прије нас“. Вечни циклус васионе и човека.

Разумевање да наше време није најгоре, а слична искушења су већ пала на судбину људи пре сто, хиљаду година, олакшава савладавање тешкоћа, а вера их испуњава смислом.

Да, мења се форма догађаја и радњи, појављује се још један „омотач“, али суштина остаје иста, уклапа се у две тачке: „свијет сав у злу лежи“, као у тешкој болести, и „сваки је човјек лажа”.

Ова два постулата треба имати на уму, али не тако да нас уништавају или доводе у очај. Треба их се сетити бар да се нико и ништа не идеализује. Ни личност, ни време, ни систем, ни државу. Требало би да се склоните од емоција и водите рачуна о трезвености, научите да разликујете лаж од истине, без обзира са којим сосом се служи.

Свет, очигледно, није заинтересован да нам говори истину, па је треба тражити не у свету, не у привременим, променљивим изворима који се прилагођавају ситуацији, већ у вечним и непоколебљивим. Такво је Свето Писмо, где је свака реч истинита, жива, стварна, мудра и утешна. Не постоји и неће постојати ниједан други ресурс коме би се могло тако безусловно веровати.

Непријатељ људског рода „мајсторски“ меша истину са лажима да би потпуно збунио човека. Немогуће је да се сами одупремо таквој дијаболичној софистицираности и замршености. Зато је изузетно важно да непрестано, сваког минута, тражимо Бога, тражимо Његову помоћ у свему и увек – и тада ће Он, по својој милости, отворити наше очи и видећемо оно што слепи не виде, а ћемо чути шта затворено је од глувих срца. Такво изненадно схватање, откриће је могуће само у Богу.

https://pravlife.org/sr/content/mitropolit-antonije-pakanich-treba-se-udaljiti-od-emocija-i-sachuvati-trezvenost-nauchiti

Син краља Стефана Првовенчаног. Саградио манастир Милешеву, где је пренео из Трнова тело Светога Саве, стрица свога. Одликовао се необичном милосрдношћу према бедним људима. На новцу његовог времена он се потписивао “раб Христов Владислав”. Мирно се упокојио на рукама свога синовца светог краља Милутина, и погребен чесно у његовој задужбини манастиру Милешеви. Стефан Владислав Немањић је био српски краљ од 1234. до 1243. године. Наследио брата краља Стефана Радослава 1234. Ктитор је манастира Милешева, у ком је сахрањен Свети Сава.

После пораза војске епирског цара Теодора I Анђела код Клокотнице у Бугарској 1230. године од стране бугарског цара Јована II Асена, Стефан Радослав губи подршку властеле која се окреће ка његовом млађем брату Владиславу. 1234. године, Радослав бива збачен и на престо је доведен Владислав. Као што је Радослав имао подршку Епира, Владислав се за подршку окреће Бугарској, која у то време постаје најмоћнија држава на Балкану.

Владислав се оженио Белославом, кћерком бугарског цара Јована II Асена. Ранији епирски утицај је сада замењен бугарским. Свети Сава није био задовољан променом власти и одлази на исток, где посећује и Свету Земљу. Са тог пута се Свети Сава није вратио, и умире у Трнову 1236. године. Владислав, нашавши се у нелагодном положају услед смрти стрица, одлази тасту да га моли за Савино тело. Преговори нису ишли лако, али таст ипак излази у сусрет Владиславу и дозвољава да се Савино тело врати у Србију. Владислав свечано сахрањује свог стрица у својој задужбини Милешеви.

За време његове владавине, десила се велика монголска (у тадашњим изворима Татарска) најезда. Татари су опустошили и Србију 1241. прошавши кроз приморје и Косово. Нису се задржавали и судећи по изворима доба, начинили су мању штету, али су у Бугарској изазвали потпуну пометњу, која се додатно погоршала смрћу цара Ивана Асена II, јуна 1241. Када је Бугарска постала татарски вазал, углед краља Владислава се смањио, и властела је опет почела да негодује. Лишен је власти 1243. када га, уз подршку властеле, наслеђује полубрат Урош. Са Белославом је имао троје деце:

• Стефан, умро пре 1281. у манастиру Есфигмену (Света гора)
• Деса, жупан, помиње се 1281. и 1285. у изворима
• НН. ћерка, удата за Ђуру Качића, омишког кнеза

Умро је око 1269. и сахрањен у манастиру Милешеви.

У току лета 1990. године вршена су велика археолошка ископавања и рестаурација манастира Милешева. Том приликом извршено је ископавање манастирског гробља. У току радова у цркви откривен је гроб Светог краља Владислава. Отварању гроба присуствовао је директор Завода за заштиту споменика културе Србије, Р. Станић, директор Археолошког института из Београда, В. Кондић, проф. Србољуб Живановић из Лондона, др В. Летић из Новог Сада и монаси из манастира. Проф. Живановић је извршио антрополошки преглед и идентификацију моштију Светог краља Владислава. Затим су мошти предате монасима, и сада се налазе у ћивоту постављеном у цркви.

https://mitropolija.com/2021/10/06/sveti-kralj-vladislav/

Рођена у Иконији од родитеља знаменитих али незнабожачких. Као осамнаестогодишња девојка била верена за некога младића у оно време, када апостол Павле дође са Варнавом у Иконију на проповед Јеванђеља. Слушајући Павла три дана и три ноћи Текла се обрати потпуно вери Христовој и завешта се живети у девству. Видевши је мајка, како и не гледа више на свога вереника нити помишља на брак, поче је најпре саветовати а по том тући и морити глађу. Најзад је предаде судији и захтеваше, опака мајка, да је огњем сажеже. Судија је баци на огањ, но Бог је спасе неповређену. Тада Текла пође за апостолом Павлом, и дође са њим у Антиохију. Привучен спољашном красотом Теклином некакав старешина градски хтеде је узети к себи силом, но Текла се ишчупа из његових руку. Тај старешина оптужи је кнезу као хришћанку, која се гнуша брака. Кнез је осуди на смрт и баци пред зверове, но зверови се не такнуше тела свете девице. Удивљен овим упита је кнез: „ко си ти, и каква је сила у теби, да ти ништа не може нашкодити?" Одговори му Текла: „слушкиња сам Бога живога". Тада је кнез пусти на слободу, и она пође проповедати Јеванђеље, и успе да обрати многе у веру истиниту, међу којима и неку угледну и чесну удовицу Трифену. По томе се св. Текла, по благослову апостола Павла, удаљи у једно пусто место близу Селевкије. Ту се она дуго подвизаваше и исцељењем болесника чудотворном силом обраћаше многе у хришћанство. Позавидеше јој лекари и врачари из Селевкије, те послаше неке младе људе, да је оскверне, надајући се да ће она кад изгуби девичанство изгубити и моћ своју чудотворну. Текла бегаше од оних дрских младића, и кад виде да ће је ухватити, она се помоли Богу за помоћ пред једном стеном, и стена се раступи и сакри ову свету девицу и невесту Христову. И би јој та стена и скровиште и гроб. О овој чудесној хришћанској јунакињи и светитељки вели св. Златоуст „чини ми се да видим ову блажену деву како приноси Господу једном руком девство а другом руком мучеништво".

Рука Свете Текле се налази у Старој цркви у Сарајеву, руку је из Свете Земље донео Свети Сава.

https://www.facebook.com/volimpravoslavlje888/

Одломак из духовних беседа Митрополита Атанасија Лимасолског

Причаћу вам о једном сату. Било је то 1977. године када сам отишао у Нови скит, код старца Јосифа. Пошто нисам имао сат, Старац ми је купио сат са алармом на батерије (такве сатове су тек недавно почели да продају – имали су механичко навијање). Старац га је донео у моју келију (још је био у кутији у којој је дошао, ради чувања) и упозорио: „Овај будилник је скуп, зато се побрини да га никада не вадиш из кутије. Када желиш да знаш колико је сати, само отвори кутију, погледај, али не вади га из кутије.” Како је Старац рекао, тако сам и учинио. Још увек имам овај сат у истој кутији. Колико је година прошло од 1977. сат и даље ради одлично. Кад год бих ишао негде на Свету Гору — било да сам јахао мазгу до Катунакије или сам био на чамцу — ставио бих сат у његову кутију и у торбу. Био ми је потребан да не бих преспавао и пропустио службу, да испуним своје обавезе на време. Хиљаду пута ми је испао из руку. И поред свега тога, остао је нетакнута и ради, пошто је био у својој кутији.

Као младић, студент, наравно, никада нисам ни помислио да држим сат у кутији. Наравно да бих га извадио из кутије, скинуо паковање… Али пошто је Старац дао овај благослов, испунио сам га. Колико сам сатова покварио у животу, али Старчев сат и даље ради! И мислим да ће радити још много година, иако се дугме истрошило и сат се истрошио од честе употребе свих ових година.

Старци су нас учили да се са поштовањем и љубављу односимо не само према људима, већ према свему око нас уопште.

Неки наши савременици кажу: „Главно је волети људе.” Не слажем се. Наравно, морамо их волети, јер је сваки човек слика Божија. Други кажу: „Морате да волите не само људе, већ и животиње.” У реду, воли животиње, али у границама разума. Нема потребе да их обожавате, немате потребе да седите и разговарате са њима, да са њима делите своје проблеме — нажалост, ово последње постаје знак нашег времена. Сада постоји чак и изрека: “Ако не кажем својим псима о својим проблемима, коме ћу рећи?”

Требало би да имамо љубазан и пажљив однос према свим људима. Нека мој однос према стварима око мене буде исти, према домовини, граду, дому, канцеларији. Нека све моје ствари буду у реду, јер су и оне освећене благодаћу Божијом. Чак су и ствари Светих посвећене.

Када обиђемо места где су живели и трудили се светитељи наше Цркве (на пример, келија Св. Нектарија на Егини), можемо видети ствари и предмете којима су се светитељи служили. Скромне келије, најједноставније ствари, али каква је љубав у свему видљива! Нема ни трага равнодушности. Ниједна ствар није бачена где год.

Бог, чији смо ми лик, није ништа створио немарно, већ је свему дао невероватан ред, чудесну хармонију и равнотежу.

Слично, човек је створен да би био у правилном, хармоничном односу са свиме око себе. Кад човек нема овакав однос, онда у његовој души нема реда, влада неравнотежа, несклад и мржња према стварима које користи, својој кући и месту где живи, и према људима који њиме управљају. Можда се са нечим потпуно не слажете, али немате право да мрзите било кога, или ствари, или било шта око себе, а посебно да нешто разбијете или уништите. Божанска Литургија нас томе учи — да ништа не презиремо.

Сетите се како је Свети Силуан Атонски једном згњечио муву, а затим заплакао јер је повредио творевину Божију. У његовом животу нема ни трага занемаривања ствари око себе.

У Литургији се молимо не само за земљу и град са његовим грађевинама, већ и за „верне који у њему живе“ – за становнике овог града, ове земље. Молимо се за нашу браћу по вери, децу Цркве расејану по лицу целе земље. Наравно, молимо се и за цео свет, јер је сваки човек слика Божија. Господ сваког човека позива у Своје Царство, али ми Бога молимо за нашу браћу по вери на посебан начин. Где год да се ми православни хришћани налазимо у свету, Божанствена Литургија нас сједињује, омогућава нам да подржавамо једни друге својом молитвом; сједињује нас са благодаћу Божијом. Молитва једног хришћанина покрива потребе, проблеме, несреће и тешкоће другог.

https://mitropolija.com/2022/10/07/svetitelji-i-povratak-u-raj/

Магијски однос према православним светињама је врло уврежена појава. Против болести – тај и тај извор, ако хоћеш да нађеш стан – иди тамо, и сл. Заиста, сад кад говоримо о препороду Православља народ одједном захвата овакво сујеверје. Једном сам на предавању, негде у прохији, строго упитао: «Коме се треба молити за избављење од пијанства?» Сви су одговорили: «Неиспијеној Чаши!» Рекао сам: «Тачно. Немојте да вам падне на памет да се молите пред Владимирском, или Казанском, или Иверском иконом Мајке Божије! Неће вам помоћи!» Сви су одмах рекли: «Ух! Докле смо дотерали» Разлог је исти - ово је много лакше. Лакше је запалити свећу, заказати молебан и акатист. Није чудно што је један песник написао изванредне стихове: «Да, бој са собом је најтежи бој. Победа над победама је победа над собом.» Заиста, спреман сам да превалим на стотине километара до «Неиспијене Чаше» у том манастиру, али да се уздржим од још једне чашице – то је већ превише, наравно.

Борба са собом је најтежа ствар и Православље позива управо на то: на борбу са својим старим човеком. А наш лукави разум ради исто што и вода која тече: наилази на камен – обилази га и тече даље. Тако је и овде: наилазимо на заповести Божије и заобилазимо их. И подмећемо, уместо заповести Самог Бога, ове формалне ствари, оно што се у јудаизму назива «субота». Главно је да поштујеш суботу. Ако си испунио ова правила – све је у реду, добар си. Ето, испоставља се да ствари тако стоје.

Ево шта светитељ Теофан Затворник пише о ходочашћу: «А на путу нећеш ни приметити како ћеш постати неосетљив. Колико ти предмета улази у главу – и остаће само форма, без силе и живота. Зар није боље да се одрекнете туђиновања?» - пише он једној особи. У другом писму: «А шта ћете на путу све покупити, чега ћете се све нагледати и наслушати!» Истина, он притом пише, ради објективности, да човеку који још увек скоро ништа не зна о вери, који не може да води никакав хришћански живот код куће, ходочашће понекад може бар мало да помогне, кад оде у светињу, кад се помоли, исповеди и причести. «За такве људе, - каже он, - то може бити и корисно. А за човека који је јак у вери то може постати само узрок расејаности.»

Зашто се, како се чини, испуњавају нека сујеверја? Зато што често, оно у шта је човек поверовао, за њега постаје и реалност. Сујеверни човек сам пореди догађаје свог живота са садржајем сујеверја, сам прилагођава судбину у оквире сујеверја и веровања, ствара у својој машти узрочно-последичне везе, као што су древни незнабошци у догађајима сопственог живота видели истинитост своје митологије и вере у богове. Неретко томе директно помажу тамне силе. На пример, човеку који верује у ванземаљце, они могу заиста и да се јаве по дејству демонских сила.

проф. Алексеј Иљич Осипов

https://pravoslavie.ru/srpska