Постоји један порок, који се, нажалост, у друштву не сматра пороком.

То је глупост.

Ауторско жалење и његово мудро расуђивање о овој душевној болести провлачи се попут црвене нити кроз све Соломунове приче. Да, да, глупост је ментална болест која води порекло из поноса, гордости и самоуверености.

«У устима је безбожниковим прут охолости» (Приче 14:3)

Мало ко схвата последице глупости. Глупа особа је опасна и треба избегавати додир с њом:

«Иди од човека безумног, јер нећеш чути паметне речи» (Приче 14:7)

Таква особа може да дезоријентише других, она не разликује добро од зла, добро од лошег и своjим речима је у стању да нанесе непоправљиву штету души и збуни њу. По правилу су глупаци врло самоуверени, своје мишљење представљају као крајњу истину, чак ни не сумњајући да су у праву, што многе збуњује:

«Мудар се боји и уклања се од зла, а безуман навире и слободан је» (Приче 14:16)

«Безумнику се чини прав пут његов» (Приче 12:15)

У свим временима глупост се борила племенитошћу и скромношћу, глупост је увек праћена многоглагољивошћу и одсуством било каквог такта и уздржавања. Гласна је и разметљива, не може се обуздати, пршти од самоважности:

«Паметан човек покрива знање, а срце безумних разглашује безумље» (Приче 12:23)

«Сваки паметан човек ради с разумом, а безуман разноси безумље» (Приче 13:16)

Глупак, особа која није свесна свог незнања, не може бити прави хришћанин. Не може да помогне Цркви, није у стању да никоме на адекватан начин каже о Богу и Цркви:

«Усне мудрих људи сеју знање, а срце безумничко не чини тако» (Приче 15:7)

Глупак је лака мета. Драге воље верује у све, не трудећи се да двоструко провери информације.

А данас се многи проблеми појављују због глупости и незнања, људи су лењи да пролазе кроз своју тмину, иако за то има пуно прилика.

Глупак је слеп, није у стању да види своје духовне проблеме, слабости. С висине своје глупости мисли о себи високо:

«Луд верује свашта, а паметан пази на своје кораке» (Приче 14:15)

«Мудрима је венац богатство њихово, а безумље безумних остаје безумље» (Приче 14:24)

Како препознати глупост и борити се против ње?

Глупак пориче Божије присуство у његовом животу, сигуран је да се све дешава само захваљујући његовом труду и «сналажљивости». Ово је лош знак. Такође, незналице се смеју свему што је свето, не поштују туђе напоре, исмевају нечије тежње да постану бољи, хуле. За њих не постоји ништа свето, они не поштују ништа:

«Безумнима је шала грех, а међу праведнима је добра воља» (Приче 14:9)

Један од начина да превазиђете своју глупост је пронаћи мудрог учитеља и поуздавати се у нега:

«Добар разум даје љубав, а пут је безаконички храпав» (Приче 13:15)

Свађати се с глупаком је бескорисно, глупост је непобедива за оне који не желе да је победе.

Али најбоље је сматрати себе глупаком, непрестано сумњати у своју исправност и значај. А за такву понизност Господ ће сигурно подарити Своју мудрост.

https://pravlife.org/sr/content/nepobedivi-porok-shto-je-car-solomun-rekao-o-njemu-u-svojim-prichama

Ништа и нико нас не може одвојити од љубави Божије. Бог нас воли вечно, непроменљиво и неопозиво. Ништа не мења његову љубав према нама. Ниједан грех, ниједна грешка, једино ако га се свесно одрекнемо. Он нас и даље воли али ми штетимо  сами себи јер не примамо  Његову слатку љубав. Али, ово је самоизгнанство а не Божја казна.

Питање је како се може доживети ова љубав. Сваку љубав, било да је божанска или људска, небеска или земаљска, да бисмо је доживели морамо да желимо и да будемо спремни да волимо и да будемо вољени. Неко би се запитао, има ли људи који не желе да их други воле? Не, али сигурно постоје душе које не могу да поднесу љубав, јер нису научиле да управљају њом. Плаше се давања и интимности, додира и прилажења, дељења и дружења.

Почињеш да волиш када дозволш љубави да те освоји. Кад престанеш да анализираш и почнеш да живиш. Не волимо умом, већ срцем. Ово је основа вере у Бога.  Да бисте веровали, морате се заљубити, односно примити је.

Има душа које се боје љубави, јер у љубави не контролишеш ти, већ те контролише само дело љубави, уђеш у њен облак и она те однесе где хоће, и то те плаши. Бојиш се љубави јер она има крст и жртву, бол и празнину, нагост и давање. Многи од нас се ослањају на усамљеност и порицање љубави, свесно или несвесно.

Ако ово важи за људску љубав, исто важи и за наш однос са Богом. Не дозвољавамо да нас победи својом љубављу, да нас испуни даром Своје Благодати. О, Христе, како си сладак и пун светлости! Не, ми не желимо да останемо у маничној љубави према Богу. Уместо тога, желимо да задржимо контролу. Како? Бићете изненађени оним што ћу вам рећи, али то је истина, -  кроз наше "врлине".

Својим вежбањем и индивидуалном борбом, својим постом и молитвама, ми несвесно покушавамо да контролишемо Божију љубав и своје спасење, тако да то буде наше достигнуће, а не дар од Бога. Не знамо за однос љубави и жртве, где ништа себично не посредује осим саме љубави. За нас је све у животу зарађено и плаћено, али никада није понуђено или донирано. Дакле, у нашем духовном животу желимо да добијемо битку са Богом, упадајући у Његово Царство на кочијама наших достигнућа, као освајачи раја. Али рај се не осваја већ дарује.

o. Хараламбос Пападопулос

http://plibyos.blogspot.com

Овај велики подвижник и светилник Цркве православне родио се близу Софије у месту Скрину, у време цара Бориса (852-889 г.). Родио се од побожних родитеља, средњег имовног стања. Из младости заволевши Господа, Јован по смрти родитеља раздаде сиромасима и болесницима своје имање, наслеђено од родитеља, замонаши се, и само са једном кожном хаљином на себи напусти свој родни крај и удаљи се у једну дивљу гору, и ту се у једној пећини почне подвизавати. Претрпео је ту многе напасти од демона и од људи, од разбојника и од својих сродника. Потом се пресели у планину Рилску, и настани у једном шупљем дрвету. Хранио се само травом, и бобом, који ту у близини почне расти по Божјем промислу.

Многе године он није видео лица човечјег, док га, опет по Божјем промислу, не открију чобани, који су трагали за својим изгубљеним овцама. Тако се светитељ прочује међу људима, и људи му почну долазити гражећи помоћи у болестима и мукама. Многи су долазили к њему са својим болесницима, и болесници су добијали здравље светитељевим молитвама. Један човек у коме већ неколико година бејаше нечисти дух, видећи људе где иду у Јованову пустињу, пође за њима. А када дође на километар од Рилске пустиње, он паде на земљу и стаде викати: “Не могу да идем даље, пече ме огањ”. Санутници свезаше тог јадника, одвукоше га к преподобном и мољаху га да га исцели. Децо моја, рече им преподобни, то није у мојој моћи, ја сам слаб човек као и ви: њега само Бог може исцелити. – Но они га неодступно мољаху, и пустињак се помоли Богу за њега, и болесник наједном постаде здрав, и сви прославише Бога.

Глас о великом пустињаку дође до бугарског цара Петра (927-969 г.). Благочестиви цар силно жељаше да се види с њим, али смирени пустињак избеже да се састане с њим, само му у писму даде потребан савет.

Многи ревнитељи духовног живота, привучени врлинским животом светог подвижника, настанише се у близини преподобног пустињака. Ту се убрзо построји храм и манастир. Достигавши дубоку старост, свети Јован се упокоји мирно у Господу осамнаестог августа 946 године, у седамдесетој години свога живота. По смрти јавио се ученицима својим. Мошти његове пренесене су најпре у Софију, па су одатле приликом најезде Угара однете у Мађарску, а отуда су поново враћене у Трново у време цара Јована Асена (1218 – 1241 г.). Када су касније Турци заузели Трново, посредовањем султаније Маре Бранковић, мошти светог Јована Рилског пренете су најзад у манастир Рилски, где и данас почивају. Рилски манастир су обновили и Српски владари краљ Милутин и цар Душан, и он је кроз векове био кула светиља и место силе чудотворне и утехе духовне за народ хришћански у Бугарској, нарочито пак у тешка времена робовања под Турцима. Житије пак преподобног Јована Рилског написао је на грчком Георгије Скилица (у 12 веку), а на словенском Трновски патријарх Јефтимије.

https://svetigora.com/prepodobni-jovan-rilski/

Прохор Пчињски (почетак 11. века – 14. септембар 1067) је српски православни пустињак и светац и пријатељ светог Јована Рилског и Гаврила Лесновског. Рођен је у првој половини 11. века од побожних родитеља, Јована и Ане, у околини Овчег поља.[1] По Житију, Прохор је рано изучио књижне мудрости и у свему био бољи од својих вршњака. У духовном усхићењу он одлази у пештеру Нагоричинску (источно од Куманова), близу данашњег манастира Старо Нагоричино, где среће ловца Диогена. Прохор му прорече да ће постати цар и рече му: сети се и мене кад постанеш цар.[2] То се и обистинило - Диоген поста византијски владар Роман IV Диоген (1067-1071). Житије даље казује да се пустиножитељ Прохор подвизавао тридесет година у планини Козјак (јужно од Врања), у једној малој пећини. Ту се и престави после шездесет и две године испосничког живота.

После тридесет година преподобни Прохор се у сну јави цару Диогену и опомену га речима: „Зашто, Диогене, заборави своје пређашње хаљине и мене старца? Постарај се да ми подигнеш макар мали храм“. Цара обузе страх и са патријархом и пратњом пође у Жеглиговски крај у Нагоричино да тражи старца Прохора. Пошто га ту не нађе, пређе у планину Козјак. После много дана тражења пронађоше пећину и у њој мошти преподобног Прохора. На том месту цар подиже цркву у славу Светога апостола Луке, а десно од реке Пчиње сагради храм посвећен преподобном Прохору. У томе храму, са десне стране олтара, положише свете мошти Преподобнога; из њих потече свето миро. Део моштију цар је однео у Цариград, један део доспео је доцније у Љубостињу, а остали део и данас се налази у манастиру Светог Прохора Пчињског под планином Козјак.[3]

О преподобном Прохору Пчињском, чије мошти и данас почивају у његовом манастиру и точе миро, сачувана су многа писана сведочанства, посебно о његовим чудотворним моштима. Православна црква овога свеца слави 1. новембра (односно 19. октобра по старом календару).[2]

https://sr.m.wikipedia.org/sr/Прохор_Пчињски

Често се чује питање: како доћи до покајања?

Морате схватити да покајање није тренутно стање, већ резултат огромног рада, напора током дугог временског периода. Немогуће је искрено се покајати без претходног предузимања одређених корака, без доношења одређеног броја одлука, без промене себе и свог начина живота.

Покајање је награда. Божја милост је свима нама за нашу жељу да будемо бољи.

Пут ка покајању састоји се од неколико корака.

Први је искрена дијагноза према себи. Овде вам је потребна апсолутна искреност: ово је и препознавање својих грешака, страсти и одлука да коначно преузмете одговорност за себе и свој живот, а не пребацујете све на друге. Уопштено говорећи,  покајање започиње критичким погледом на себе, без потценивања или претеривања.

Други корак је борба против лењости и страха. Схватајући своју несавршеност, видећи бескрајне ивице посла, често се враћамо, повлачимо, покушавамо да напустимо посао, не желимо да радимо, правдајући се: живјео сам некако раниjе и живјећу и даље.

Ово ће бити, можда, најтежи тренутак, прекретница — присилити се да радите за добро ваше душе. Зарад материјалне користи спремни смо да савијемо леђа, да не спавамо, али због сопствене душе смо лењи да дижемо прст. Пост, молитва, саосећање, свесно супротстављање злу и тежња ка добру сталне су духовне вежбе.

И трећи корак је поверење у вољу Божју. Дајући све од себе, морамо у потпуности доверавати Богу. И Он сам у право време ће нам пружити осећање покајања које мења нашу душу и наш живот.

М. АНТОНИЈЕ (ПАКАНИЧ)

https://pravlife.org/sr/content/m-antonij-pakanich-tri-koraka-do-pokajanja

Свети Петар, Митрополит цетињски рођен 1. априла 1749. год. у Његушима од оца Марка и мајке Марије, рођене Мартиновић. Када је Петру било 10 година, Митрополит Сава Петровић, стриц Петровог оца Марка, довео га је у Цетињски манастир „да учи књигу“. У дванаестој години је примио монашки подстриг, у петнаестој је послат у Русију на даље школовање. Када се 1766. године упокојио Митрополит Василије, јеромонах Петар се вратио на Цетиње. Владика Сава га је убрзо рукопложио за јеромонаха, а нешто касније га је произвео у чин архимандрита.

Са благословом Митрополита Саве 1777. године одлази у Русију да прикупи помоћ и тражи заштиту свог српског народа. По упокојењу Митрополита Саве 1781. године, за његовог наследника изабран је Арсеније Пламенац, његов сестрић, који је после три године умро. Тада је за духовног и световног владара Црне Горе изабран архимандрит Петар Петровић. Хиротонисао га је у епископа у Сремским Карловцима 1784. године митрополит Мојсије Путник. Свети Петар Цетињски се посебно залагао да спречи крвну освету међу српским племенима у Црној Гори. Дао је први писани законик 1796. године. Написао је Историју Црне Горе до 1711. године, похвалу покојном Карађорђу Петровићу, неколико песама и преко 260 архипастирских посланица.

После 46 година архипастировања преставио се у Господу, у Цетињском манастиру, на данашњи дан, 1830. године у 81 години земаљског живота. Житије и Службу Светом Петру Цетињском написао је 1893. године београдски Митрополит Михаило на основу историјских извора и усменог казивања цетињског митрополита Митрофана Бана. Митрополит Петар, прозван Петар Цетињски, поштован је као свет још за живота.

Многи храмови широм Српске Патријаршије посвећени су овом светитељу. Његове чудотворне мошти и данас почивају у Цетињском манастиру.

https://eparhija-zicka.rs/sveti-petar-cetinjski/

Свети апостол и јеванђелиста Лука (грч. Λουκᾶς) био је лекар и пријатељ апостола Павла.

Сматра се да је био Грк, родом из Антиохије. Предање тврди да се бавио живописом и да је први насликао иконе Исуса Христа, Богородице и апостола Петра и Павла. Те иконе су биле узор свим каснијим иконама, због чега се свети Лука сматра оснивачем хришћанског иконописа.

Пратио је апостола Павла на другом и трећем мисионарском путовању, од Филипа до Рима. После смрти апостола Павла, наставио је да проповеда Јеванђеље по Италији, Далмацији, Херцеговини, Црној Гори, Македонији, Албанији и другим земљама.

У старости свети Лука је отпутовао у Египат ради проповеди Јеванђеља. Тамо он благовестећи Христа претрпе многе муке и изврши многе подвиге. У граду Александрији он рукоположи за епископа Авилија на место Аниана, рукоположеног светим јеванђелистом Марком. Вративши се у Грчку, свети Лука устроји Цркве нарочито у Беотији, рукоположи свештенике и ђаконе, исцели болесне телом и душом.

Према предању, апостол Лука је имао 84 године кад су га ухватили идолопоклоници и убили обесивши га о грану маслине у граду Теби Беотијској.

Погребен је у Тиви, главном граду Беотије, где од њега биваху многа чудеса. Ту су се ове свете чудотворне мошти налазиле до друге половине 4. века, када су пренесене у Цариград, у време цара Констанција.

У 4. веку нарочито се прочу место где су почивале часне мошти светога Луке, због исцељивања која су се збивала од њих, посебно исцељивање од болести очију. Сазнавши о томе цар Констанције посла управитеља Египта Артемија да мошти светога Луке пренесе у престоницу, што и би учињено веома свечано.

Стари црквени писци сведоче, да је свети Лука, одазивајући се побожној жељи ондашњих хришћана, први живописао икону Пресвете Богородице са Богомладенцем Господом Исусом на њеним рукама, и то не једну него три, и донео их на увид Богоматери. Разгледавши их, она је рекла: “Благодат Рођеног од мене, и моја, нека буду са овим иконама“. Према предању, једна од тих икона је Пресвета Богородица Филермоса, која се данас чува на Цетињу, у Плавој капели, у оквиру изложбеног простора Историјског музеја Црне Горе.[1]

Свети Лука је исто тако живописао на даскама и иконе светих првоврховних апостола Петра и Павла. Тако је свети апостол и еванђелист Лука поставио почетак дивном и богоугодном делу - живописању светих икона, у славу Божију, Богоматере и свих Светих.

Хришћанска традиција држи да је Лука написао Свето Јеванђеље по Луки - треће јеванђеље (по редоследу у Новом завету), и Дела апостолска. Верници сматрају да је Свето Јеванђеље по Луки написао око 60. године. Модерни тумачи Библије не верују да је Лука аутор јевађеља, за које већина сматра је написано најраније између 80. и 90. године нове ере[2][3], користећи Јеванђеље по Марку и Q документ као изворе.

Ђурађ Бранковић је 1453. године пренео мошти апостола Луке у Смедерево, одакле су 1459. однете у Босну, а потом 1463. у Дубровник, па у Венецију.[4] Мошти се данас налазе у цркви Светог Николе у Падови, а делић моштију је, 31. јула 2018. добила црква Светог апостола и јеванђелисте Луке у Субјелу, општина Косјерић, у време службовања свештеника Владимира Вулете. Део ових моштију у Субјел је пренет из цркве Покрова Пресвете Богородице манастира Лешје, код Параћина.

Манастир Бошњане му је посвећен. Манастир Жупа Никшићка такође.

https://sr.m.wikipedia.org/sr/Лука_Јеванђелиста

Већина нас није ушла у цркву са чистом савешћу. Пут који нас је довео овде није тако светао. Обично нисмо ушли у цркву само због Христа или због онога што нуди његова Реч и однос са Њим.

У цркву нисмо ушли кроз главни улаз, већ кроз задња врата, блатњавим путем, пуни рана, као уплашена деца изговарајући - не знам да ли те волим али бих свакако волео да ме излечиш.

Много је нас, који смо „тело“ Цркве, дошло у њу због фобија или друштвеног кукавичлука, ниског самопоштовања, опсесије или маније, неког шокантног догађаја који нас је дубоко повредио и разбио, уништио слику коју смо имали о свету и људима.

Други су ушли путем сујете, каријеристичког менталитета, да утоле своју неутољиву жеђ за влашћу, друштвеним самопотврђивањем и самоостварењем, због своје неспособности да се суоче са животом обичног смртника, да  се освете друштву носећи огртач који им даје друштвену и политичку сигурност.

Већину свештенства чине људи који су повређени или су у невољи, који траже вредност и самопотврђивање које су им ускраћени. Они не жуде за неговањем односа са Христом, Његовим сусретом, већ кроз цркву траже моћ и власт, самоостварење и живот лажног осећања задовољства и испуњења у борби против духова свог рањеног "ја".

Дакле, јасно је да су безбројни и веома различити путеви наших улазака у цркву, изгубљени у мрачним подрумима наше психе.

Сада ће, наравно, многи питати – али, зар црква није за слабе, рањене и напаћене људе чији су животи оптерећени са много проблема, бола и патње? Да наравно!

Јасно је да црква није заједница верских и друштвених елита, група чистих и савршених, већ људи свесних свог стања и сазнања о свом неуспеху, свог личног сиромаштва и слабости. Оних који се огољују пред Богом и кажу - одустајем од сваке улоге, скидам сваку маску, престајем да играм главне улоге у позоришту своје психе, споредне улоге у конвенционалним друштвеним захтевима моћи и снаге. Знам, разумем, шта су узроци, које су ме потребе натерале да уђем у цркву.

Много је маскарада које граде наш друштвени профил кроз верски маркетинг који продајемо људима. Препознајем то и признајем да радим на томе. Јасно ми је да, ако нисам члан правог Христовог тела, никада нећу стићи до Христа и нећу дозволити другима да га познају.

o. Пападопулос

http://plibyos.blogspot.com

Само приметите колико се мржње повећало око нас последњих година. Ако се неки догађаји, попут грађанских нереда и ратова, можемо схватити као извори међусобног беса, онда је наша реакција на епидемије и карантине потпуно средњовековна, у најгорем смислу.

Заиста, сетите се приче о томе како су некад, за време куге, уплашени и не баш паметни људи били спремни да окриве било кога за инфекцију и да организују погроме. Зар сада не видимо исти интензитет мржње?

А ово се заправо односи на све представнике свих супротстављених табора у свему, шта год се узме. Није поента у томе ко је у праву, већ у томе да ако сте натопљени злобом и мржњом, сва ваша праведност је ништавна у очима Господњим.

Циљ који оправдава средства, као и нетрпељивост према ближњем, клетве, злурадост, итд.  — ово је очигледно нешто што није хришћанско. У сваком случају, ниjе православно.

Свето Писмо нам говори кроз уста апостола Петра: «Будите трезвени и бдите, јер супарник ваш, ђаво, као лав ричући ходи и тражи кога да прождере» (1 Пет. 5,8). Многи се вероватно сећају ове фразе, многи мисле да су они изабраници, али ретко се сећају ђаволских превара. Посебно када се наизглед праведна ствар бесно брани.

Овде нас враг хвата. Врло је лако, под изговором општег добра, спаса ближњег и других великих циљева, не приметити сопствену нездраву ревност, самопоуздање, умишљеност и, као резултат, бес према свима који се не слажу са нама.

Али бес је главни знак да радимо нешто погрешно. И на ово се мора стално подсећати.

Осврнимо се на то колико је информативних повода већ било, коjи нам се у једном тренутку чинили најважнијим. Због њих смо многи од нас били спремни да бесно нападну ближње. Сада је чак чудно сетити се да је све ово тако снажно владало нашим умовима. Тако је и сада — оваj информативни повод ће проћи, доћи ће нови... Али враћати љубав према ближњем биће све теже и теже. Запамтимо ово и не дајмо ђаволу разлог да нас преузме.

Митрополит Антониjе (Паканич): Бес је главни знак да радимо нешто погрешно

PRAVLIFE.ORG

---

Духовне беседе

   Ова славна светитељка би пореклом Српкиња, рођена у Епивату, близу Цариграда у 10. веку. Родитељи њени беху имућни и побожни, те своју децу Петку и њеног брата Јефтимија, васпитаваху у богоугађању и врлинама. (Брат њен је постао монах, потом Епископ Мадитски и његов спомен празнује се 5. маја.)

     По смрти родитеља, девица Параскева, напустивши родитељски дом замонаши се у Цариграду, где се предаваше све ревноснијем подвижничком животу. После пет година проведених у Ираклијском предграђу при цркви Покрова Пресвете Богородице, отпутова у Јерусалим да се поклони светим местима и вођена огњеном љубављу према Господу, настани се у Јорданској пустињи. Који језик може описати њене трудове и подвиге у пустињи током 40 година, којима се уподобила пророку Божијем Илији и Крститељу Господњем Јовану… У женском телу, у суровости пустиње, мужаствено је угодила Господу и задобила дар чудотворења. Кад дође време, јави јој се анђео Господњи на ноћној молитви и објави да треба да се врати у своје отачаство и тамо преда дух свој Господу. Покоривши се небеској вољи, она похрли најпре у Цариград да се поклони својој заштитници, Влахернској Богородици, а затим се врати у Епиват, где је више нико није памтио. Наставила је да се подвизава ходећи пољима и брдима свога завичаја још две године. Молећи се свим срцем за сав свет, она предаде дух свој Богу и добри људи је сахранише као странкињу, не на гробљу, већ где је смрт затекла, у једном пољу близу мора.

     Тајну  њене светости Бог је открио људима много година касније. Близу гроба светитељке сахранише неког морнара и том приликом нађоше нетрулежно тело у земљи, али не обративши потребну пажњу на то, тело поново закопаше. Међу присутнима беше и неки христољубиви Георгије и он ноћу у сну имаде чудесно виђење- Царица седи на пресветлом престолу и мноштво светлих војника око ње, која поручује да похитају и изваде из земље мошти које су нашли близу морске обале. Исто виђење угледа и нека благочестива жена Јефтимија. Чувши за чудесно јављање, благочестиви народ са свећама и појањем, свечано са свештенством нађоше мошти Преподобне Параскеве као скупоцено благо и положише у цркви Светих Апостола у Епивату. Од тада до данас, мошти Свете Петке точе исцељења слепим, одузетим и ђавоиманим, болесним и свим ожалошћеним…

     Упокојила се у првој половини 11. века. 

     У делу „Опис како је Преподобна Параскева пренесена у српску земљу“, средњевековног књижевника Григорија Цамблака, биографа Стефана Лазаревића, имамо опис како је кнегиња Милица 1398. године измолила од султана Бајазита да пренесе мошти Свете Петке из Видина у Србију. Ту налазимо претпоставку да су мошти привремено биле смештене у манастирску цркву насеобине синаита, близу видинског друма, на три сата од Паракиновог брода, да би потом почивале у цркви Лазарици у Крушевцу до 1404. године. Када је деспот Стефан 1404. године Београд прогласио престоницом, пренео је и мошти Свете Петке у Београд, прво у Успенску цркву, а 1417. године у капелу посвећену Светој Петки на Калемегдану. У капели је потекао чудотворни извор исцелитељске воде, који постоји и данас. У Београду су мошти остале до 1521. године када су у походу султана Сулејмана поново враћене у Цариград.

Коначно, 1641. године мошти Свете Петке пренесене су у град Јаши, у цркву Света Три Јерарха, где се и до данас налазе. 

https://www.svetapetkaizvor.com/prepodobna-mati-paraskeva/

С времена на време наилазимо на прилично чудне креације уметника који себе сматрају иконописцима. Све њих, са разликом у сликама, обједињује једна ствар - хипертрофирана жеља за самоизражавањем. Али оно што може бити похвално у световној уметности често даје прилично противречни резултате у иконопису. Jeр икона је слика Божија, коју треба писати са великим поштовањем и самоодрицањем.

Што више понизности у иконописцу и што мање себичности, то боље. Дакле, сви уметнички експерименти у области иконописа морају имати одређене границе, морају бити уметнички поткријепљени. Али самоизражавање и иконографија нису баш компатибилни. Уосталом, или осликавамо лик Божији, или се изражавамо, односно буквално изражавамо себе. И велико је искушење да своје фантазије представите као икону, своју лажну представу о Свемогућем, која је искривљена грешном несавршеном свешћу.

Ово је погрешно схватање многих „иконописаца“-модерниста. Али ова иста заблуда присутна је и код многих нових теолога који покушавају да унесу тренутну политичку агенду у теологију.

Толико тога се данас може наћи у такозваној „прогресивној теологији“ – и оправдање револуција, и покушаји да се оправда грех или легализују разна девијација, или угађање разним радикалним облицима феминизма и милитантног "екологизма" и шта год.

Суштина свих ових „теолошких” студија, упркос њиховој различитости, као у случају модернистичког „иконописа”, је иста. Ово је покушај да се сопствене фантазије представе као учење о Богу.

Уосталом, све што знамо о Богу открива нам Он сам у свом откривењу, кроз Свето Писмо и Предање. И стога, суштина теологије није лет људске маште и не намера да се хришћанско учење споји са редовним „духом овога века“. Ово је проучавање Божанског откривења. И овде, као што и у иконопису, не може бити аматерског извођења.

Али они који се усуђују да осликавају Господа или пишу о Њему без страхопоштовања и из свог разума, у ствари се понашају као атеисти. За њих нема Бога.

А у ствари, ако неко наслика портрет наводно нашег земаљског оца, и то не личи на оригинал, или почне да прича о њему свакакве басне, таква креативност ће одмах бити разоткривена као шарлатанство. Утолико оштрија треба да буде наша реакција када је реч о нашем Небеском Оцу. Фантазије се могу дозволити само о стварима које у стварности не постоје. Дакле, ако човек својим стваралаштвом клевета Господа, онда је или у заблуди, или је свесни богохулник, или једноставно не верује у постојање Господа.

Да би се избегло такво искушење, мора се понизити и приклонити се Цркви.

https://pravlife.org/sr/content/mitropolit-antonije-pakanich-ne-mozhe-se-govoriti-o-bogu-bez-strahoposhtovanja

Сакривај своје духовно благо, и не објављуј га без нужде. Поглеај како људи скривају своје материјално благо, и како кад су принуђени да кажу колико имају, увек прикривају главне суме а објављују само мање. Врло је мален број људи који хоће да објаве све што имају а још мањи број оних људи објављују да имају више него што у ствари имају (и ове свет сматра неозбиљним и безумним). Овим је јасно указано теби, како треба да скриваш твоје духовно благо, тј. твоје врлине и твоја добра дела, твоје постове, и бдења, и молитве. Зашто мудра деца овога света не објављују своја материјална блага? Из два разлога: да не чују лопови и да не изазову завист код злобних људи. Постоје лопови и завидљивци и према духовном благу. То су духови злобе. Чим га ти будеш објавио, они ће се постарати да ти га умање или расточе. Управо, чим си га објавио без потребе (рецимо из сујете, да се похвалиш), они су га уграбили и расточили. И ти, богаташ духовног блага, неосетно и изненадно постаћеш убожјак. Многи духовни богаташи, светитељи, правили су се људи пред светом, да би привидном лудошћу скрили велику мудрост и силу у себи. Авва Исаија пише: "Пријатне су Богу добродетељи, које се врше у тајности." А свети Нил Синајски вели: "Покривена кожа на телу је бела, а откривена — опаљена и црна." Тако је и са нашим скривеним и објављеним добрим делима.

Али који претрпи до краја благо њему (Мат. 10, 22; 24, 13)
Господе предивни, Ти си све претрпео, све до краја, зато си постао не само блажен него и извор блаженства за све људе који себи добра желе, кроз векове и векове!
И апостоли претрпеше све до краја, и уђоше у вечно блаженство.
И мученици Христови претрпеше све муке до краја. и посташе усиновљени санаследници у царству Христовом.
И светитељи претрпеше драговољну тескобу и страдања до краја, па се прославише и на небу и на земљи.
Сваки оснивач новог друштва врбује себи следбенике обећањем добрих плодова и многих наслада но прећуткује навлаш све тегобе и трудове, који воде оним плодовима и оним насладама. Једини је Господ Исус рекао сву истину Својим следбеницима, и горку и слатку страну истине. Он није обећавао плодове без службе, нити славу без страдања, нити крајњи одмор без трновитог пута, нити победу без борбе, нити сласти без горчине, нити царство без суза и самоодрицања.
Кад је набројао многе муке које ће задесити Његове следбенике, Он их најзад не оставља без утехе. Он даје смисао њиховом страдању, и не оставља их у тами. Он вели: али који претрпи до краја благо њему. А какво је то благо, које чека оне који претрпе све до краја, то је и Он сам довољно открио, а то су посведочили, и до дан-данас сведоче, многи светитељи, који или јавише се вернима из онога света у слави, или пак будући још у телу, уздигоше се духом до виђења оне славе и блаженства које чека верне, избране и истрајне.
Господе, Ти си наша снага. Помози нам да претрпимо све до краја с вером да си Ти уз нас. Теби слава и хвала вавек. Амин.

http://sveti-jovan-krstitelj.blogspot.com/2015/03/

Потребно је да покажемо поверење у вољу Божију, да не будемо људи који траже сигурност кроз веру, већ да се уздају у Христа. Бог може говорити кроз дуготрајно ћутање, кроз људе, кроз искушења. Онај ко је одлучан да верује у вољу Божију, да воли Христа, да одговори на Његову сопствену љубав, тај зна и чека.

Кроз однос са Богом и животом Цркве, хришћанин заправо може учинити и свој живот и живот других људи срећнијим, оптимистичнијим, више динамичним. Све то, не у контексту корисности, како свет захтева од Цркве у наше време, већ у контексту односа. Човеков однос према Христу и ближњима претходи а све остало следи. Обично своје захтеве стављамо на прво место, а затим покушавамо да изградимо односе. Али ово понашање искривљује значење вере.

Не можемо сами тумачити вољу Божију. Одговор на искушења је поверење, молитва, ишчекивање, које само вера може да роди у нашим срцима. То је љубав која не захтева. Овај пут не може бити само психолошки. Он пролази кроз Цркву, али не кроз извесност, фанатизам и апсолутност, већ разумевањем људске муке, простих и свакодневних, који узимају свој крст и препуштају се милости Божијој.

Данас живимо у духу отуђења, јер наша теологија, под утицајем западних извора, који у суштини говоре о Богу који даје магијска решења за све људске проблеме, не дозвољава нам да ризикујемо однос који нам омогућава истинску радост у Христу. Наше време захтева од Цркве да уђе у живот људи са перспективом Светости. Светост је оно што заиста мења свет и преображава га, а не готови рецепти, које нажалост чекамо и тражимо. Морамо да видимо ствари онакве какве јесу, а не онакве какве ми мислимо да јесу. Данас нам недостаје продубљивање истине, које свакако пролази кроз бол. Христос нам није дао пријатан живот. Показао нам је пут борбе, али и даље тражи од нас да Му верујемо.

Поверење у Бога не одузима нашу личну одговорност да се боримо, да „копамо у пустињи да нађемо воду“ и када Христос схвати да не можемо, онда нам Он нуди оно што нам недостаје.

о. Хараламбос Пападопулос

http://plibyos.blogspot.com