Одступање од Бога не дешава се одjедном. Ово је последица недовршеног процеса богопознања, постепена (у почетку у малим стварима) лажна усмереност према постизању циља. Ово је нека врста препреденог самољубља. 

Човек, који се приближава Богу истовремено је погођен Божијом љубављу и никада је неће заменити за било каква земаљска задовољства.

Сва одступања која се јављају из једног или другог спољног разлога упућују на један једини унутрашњи разлог: недостатак вере у Бога. Праве вере, која прожима све биће, а не оне, површне фантастично-романтичне. Вера је рад на себи до краја свог живота. Ово је стално, свакодневно бирање добра, свесно одбацивање зла и греха. Вера је и одмор и напоран рад.

Ако неко напусти Цркву, напусти веру, жалећи се на ране које је задобио у Цркви, значи он је веровао у људе, а не у Бога.

Уздање у људе, а не у Бога, неиспуњена очекивања заиста могу дубоко рањавати. Али кривица је на човеку и његовом поносу.

Човек мора да се промени самостално, а ово је болан процес. Стога многи бирају „лакши“ пут. Они не гледају на своје слабости, него пажљиво испитују слабости својих суседа. Али то само погоршава ситуацију. Ране које се не лече, могу довести до гангрене.

Људи се никада неће променити да нам удовоље, никада неће да испуне наша очекивања. Чак ни најбољи од људи. Очекивања увек рађају безнађе и патњу. И воде до роптања.

Одступање од Бога jе роптање против Њега и тежак грех. Он паралише, убија душу, по правилу скривајући се иза потраге за највишом правдом.

Ниједан спољни разлог не може да постане препрека на путу ка Богу, већ само наше страсти. И нема смисла да кривимо некога, тражимо кривце у прошлости или садашњости.

Човек мора да преузме одговорност за свој живот на себе и искрено призна да још увек нема истинске вере у души, да jе све ово време плутао током, механички се кретао, веровао само формално, попуштао себи.

С овим признањем започеће раст вере која није лицемерна. Није ужасан само грех, већ непокаjани грех.

Ало човек жели да напусти Цркву, веру, то је сигуран знак да Господ није постао средиште његовог живота, његов Господар и Темељ.

Кућа је била саграђена на песку, и први снажни ударац ветра одмах ју је срушио.

https://pravlife.org/sr/content/odstupanje-od-boga-glavni-razlog

О његовом духовном развоју оснивач аутокефалне Српске Цркве се нарочито бринуо. Успешно је понео бреме управе младе српске архиепископије, толико важне за српски државни и народни живот средњег века. У његовом житију, прворазредном хагиографском и историографском документу, кога је написао Aрхиепископ Данило II, наводи се да је био родом „од сремске земље“. Српска историографија усваја да је средњовековни Срем обухватао и територију данашње Посавине, Мачву, долину Колубаре и крајеве све „до Ужица“.

Заиста је угарска политичка топографија раздвајала Овострани и Онострани Срем (Syrmia Citerior et Ulterior), тј. данашњи Срем и „Срем“ јужно од Саве ка Колубари. У намери да се са угарском географијом реши питање завичаја првог наследника Св. Саве, и смести не на север од истоимене реке, тумачима Даниловог зборника измицало је из вида да се Св. Сава два пута интересује за завичај придошлице у Жичу, исказујући бригу и нарочито занимање за његову постојбину. Такође, ако је млади Арсеније „од младости своје“ волео монашки живот, могао је да има узор у једином православном Манастиру у Срему, а то је био Св. Димитрије у Сремској Митровици, који се у изворима римске курије означава као „пун монаха Грка“ и „легло шизматичких заблуда“. У сваком случају, доцније вести и традиција место рођења другог српског Архиепископа смешта северно од Саве и Дунава, између поменутих река, свеједно да ли је то Бингула или Дабар код Старог Сланкамена.

Други архиепископ Српске Цркве

У зборнику Житија краљева и архиепископа српских налази се обимна хагиографија Св. Арсенија, коју је написао Архиепископ Данило II. Како је писац имао за циљ да покаже молитвени и подвижнички лик другог српског Архиепископа, у тексту се налази ипак сразмерно мало позитивних историјских чињеница које би говориле о Арсенијевој управи над Црквом и црквено-политичком окружењу. Наследио је „престо архиепископа српских и поморских земаља“ 1233. године, на лично заузимање Светог Саве, пошто се овај повукао и отишао на своје друго путовање у Свету Земљу. Архиепископ Арсеније је подигао Цркву Св. Апостола у Пећи, одредивши је уместо Жиче да буде седиште Српске Цркве, јер је Жича била сувише изложена нападима непријатељских војски. Заједно са краљем Владиславом старао се око преноса моштију Св. Саве из Трнова у Србију и учествовао је у преносу столице епископа стонских из Манастира Пресвете Богородице у Стону у Манастир Св. Петра и Павла на Лиму. Због болести се повукао са чела Српске Цркве 1263, а упокојио три године доцније у жичком метоху Црнча, такође на Лиму. Сахрањен је у својој задужбини, Цркви Св. Апостола у Пећи.

Историја преноса моштију

Као ни за једног другог светог, о моштима Светог Арсенија, другог Архиепископа српског има прилично сачуваних писаних података. Запис из времена Патријарха Јована Кантула („архиепископа пећког и западног Поморја“), из 1604. године, говори да је Манастир у Пећи „света српска архиепископија у којој почивају мошти светих архиепископа и првопрестолника тога светог места: Арсенија, Евстатија, Никодима и других светих“.

Михаило Митрополит коласијски – бањски, кратовски и штипски записао је 1653. на свом дару, Псалтиру, кога је послао Пећкој Патријаршији, да тамо „почивају мошти светих отаца Арсенија, Евстатија и Никодима и других светих богоугодника“. У једном запису рукописне књиге Цркве Св. Ђорђа у Призрену из 1737. г., описује се метеж из те ратне године и пресељење моштију Срба светаца:

Светог Евстатија однели су на другу страну да почива, мислим у Црну Реку, Светог Арсенија су раздробили и расејали безбожни Скити, једва се глава пронашла. О, Господе, приђоше свирепи незнабошци на достојање Твоје, 31 марта 1737.

Према запису из 1806. године мошти Св. Арсенија су почивале у Манастиру Довољи у долини реке Таре. Манастир је био похаран 1809, његове драгоцености и ризница разграбљени, а мошти су имале следећу судбину: „кивот са моштима у пештерама и у јамама (провалијама) земаљским се сакривао. Калуђери Морачког манастира су се много трудили око Светога, да га узму, и нису могли. Светога нико није могао да подигне, само су се пчеле трудиле унутар кивота, носећи светитељу драгоцени дар, изабрани сат медени посред његових моштију, као што је голубица носила Ноју стручак маслинове гранчице“. Јеромонах Јоаникије је 1814. године мошти пренео у Манастир Св. Тројицу Пљеваљску. Свети кивот са моштима другог српског Архиепископа је у међувремену враћен у Манастир Довољу, о чему сведочи запис из 1833. године: „Градише се келије у манастиру Довољи који се налази у Херцеговини, при храму Успења Пресвете Богородице, где почива Свети Арсеније, архиепископ српски“… Мошти су кратко биле у Манастиру Морачи, затим у Кучима, а онда у Ждребаонику, морачком метоху. Године 1884. по наредби књаза Николе I Петровића Његоша пренете су у Манастир Косијерево. Године 1920 су из Манастира Косијерево поново враћене у Ждребаоник, где се и данас налазе. Највероватније је само реч о делићу моштију Светог Арсенија српског, јер на једном кивоту Манастира Добрићево се ишчитавало: „Сије све(те) мо(шти) Арсе(нија) сер(бскаго)“. Део његових моштију чувао се до 1716. године и у Манастиру Крушедол.

Историја култа

У српским типицима XV века, дан смрти другог српског Архиепископа 28 октобар, узима се као дан његовог прослављања, црквеном службом и празничним песмама: „Месеца октобра двадесетосмог успомена међу светима оца нашег Арсенија, архиепископа, чудотворца“ (Данилчев типик, из године 1416.). Развој култа Св. Арсенија у средњовековној Србији текао је спонтано, почев од његове чудесне објаве у доба Архиепископа Саве II (1264-1271.), када је уз грмљавину гроб препукао, а братија положила његове мошти у кивот, уз молитву и богослужбено поштовање. Средњовековни српски књижевни списи говоре о чудесним исцељењима болесног младића из Срема, грчког монаха и једне жене. Најстарију службу овом светом написао је Данило II, која је у доба цара Душана незнатно редигована, убацивањем стихира које потенцирају посредништво „за благоверног цара“. Нажалост у Народној библиотеци Србије су у пожару 1941. заувек изгубљени рукописи, службе Св. Арсенију из средине XIV века. Један рукопис је нетрагом нестао после Првог светског рата, а написао га је дијак Станислав за деспота Јована Оливера. Када је смерни Павле по налогу Патријарха Антонија 1574. преписивао Пслатир за Манастир Пећку Патријаршију, да неко не би украо ту књигу, духовну санкцију су гарантовали „владика и светитељ Христов Сава и Арсеније и сви они који су придржавали престо тај“. Када је поклањао новоукоричену богослужбену књигу Манастиру, Патријарх Пајсеј је 1624. заклињао и претио супарништвом Пресвете Богородице и „Светог Арсенија“. Нарочито је важан однос карловачких митрополита према овом светом. Тако је Митрополит Викентије Поповић Хаџи-Лавић 1724. године послао покров за кивот у коме су биле мошти Св. Арсенија Сремца.

Јеромонах Антим Радојковић, сабрат Пећке Патријаршије, знајући као монах дотичног Манастира значај Арсенијеве градитељске делатности у једном занимљивом издању из 1853. године је певао својој обитељи:

„Славна српска Патријаршијо,
Од западне стране на реци Бистрици,
Ти си мати свој српској земљи,
Храм Спасовог Вознесенија,
Први ти је ктитор Свети Сава,
Сатрудник му би Свети Арсеније…“.

(Пјесна на похвалу српским светитељима и манастирима, Београд 1853).

Ликови Светог Арсенија, поред минијатура у рукописима, су живописани у Пећкој Патријаршији, Дечанима, Студеници, Ариљу, Сопоћанима, Завали, Јежевици, Ораховици, Матејићу код Куманова, Подврху код Бијелог Поља, Благовештењу Кабларском, као и све бројније новије представе. Цркве које су посвећиване његовом имену зидају се у у Пећи, Шудикову на Лиму, Штављу код Сјенице. Култ Св. Арсенија Српског приметан је у Русији, са више или мање званичног црквеног тона и хијерархијске санкције од средине XV века.

У новије време култ Светог Арсенија, другог Архиепископа српског, ширен је, захваљујући руској политичкој и црквеној емиграцији након бољшевичке револуције 1917. године, по Далеком Истоку. Још је у XVIII веку гроф Сава Владиславић, Србин у руској царској служби подигао Цркву у источном Сибиру посвећену Св. Сави, првом Архиепископу и просветитељу српском. Руски Архиепископ у Манџурији Нестор, који је носио титулу камчатски и сеулски, замолио је 1933. Патријарха српског Варнаву за део моштију Св. Арсенија, које су положене у капели Дома Милосрђа у Харбину, манџурском граду у коме се затекао велики број руских избеглица. Том приликом је Архиепископ Нестор написао и акатист Св. Арсенију. Богословија у Сремским Карловцима данас носи име и за небеског заштитника има Светог Арсенија Сремца, другог Архиепископа српског.

Радован Пилиповић

Извор: СПЦ

– Не постоји формулисан канонски концепт ко је исповедник. Дакле, ова реч има много значења и различити људи је разумеју на различите начине.

Неко под речју „исповедник“ схвата особу која врши тајну исповести. Односно, исповедник је свештеник код кога се редовно исповедате.

Друга особа може да уложи у појам „исповедник“ још озбиљније значење, као што је, рецимо, духовно вођство.

То јест, човек не само да се редовно исповеда, већ је и у духовном послушању, иде духовним путем, о чијим корацима увек разговара са свештеником. У том смислу, овог свештеника сматра својим духовним оцем.

– Колико је очигледна граница између исповедника – свештеника коме се исповедате и исповедника – духовника?

– Свештеник не мора да буде духовник. Али он је исповедник утолико што има послушање, право да исповеди. Према томе, сваки свештеник је исповедник: он прихвата исповест.

На пример, у Грчкој Цркви не прихватају сви свештеници исповест, односно нису сви исповедници, већ само они који имају посебан благослов од епископа. ,

То су углавном монаси у манастирима. У Руској Цркви право на исповест има сваки свештеник, и искусан и неискусан.

– Шта ако млади свештеник током исповести почне да поучава одраслог, чак и старијег парохијана?

Важно је како он то чини, са којом интонацијом. Уствари је то и дужност свештеника, да поучава.  Иако млад, начитан свештеник који добро познаје светоотачку литературу, уме да као пример наведе неко светоотачко учење, пример из живота светитеља, пример из црквеног предања, који може бити од користи парохијану у његовом духовном животу, у његовој борби са грехом.

Ако свештеник почне да износи своје лично мишљење, онда његово духовно и световно неискуство може врло често да донесе штету, што се врло често дешава.

– Како треба да реагује парохијанин у овом случају?

Не постоји универзални савет. Сећам се себе у младости, сећам се да сам говорио неке смешне ствари људима који су били много старији од мене, јер једноставно нисам разумео како они живе, под којим условима. А када би ме неки искуснији парохијанин поставио на моје место, вероватно бих се увредио, јер сам сматрао да је мојa духовнa служба покривала сву моју личну глупост. Али, мислим да се са свештеником може не сложити, у неким појединачним случајевима.

Ево, као што рекох, нема конкретног одговора. Кад сам био млад свештеник, мислио сам да све знам. Сада често као одговор на питања особе која ме на исповести пита: „Оче, шта је исправно?“ Ја кажем: "Не знам."

Штавише, чини ми се да, док свештеника посебно не питају, он не треба по сваку цену давати савете. Мада, има ситуација када је свештеник дужан да предложи нешто важно, конкретно.

Уопште, подручје исповести је мистериозно. Не може се потпуно регулисати.

У документу „О учешћу верних у Евхаристији” стоји да исповедник може да регулише учесталост исповести међу својим парохијанима, које добро познаје, познаје њихов духовни живот. То значи да се у таквим парохијама исповест може поверити искусном свештенику. А када је у питању млади свештеник, само рукоположен, постоји прилика да се учи од старијих свештеника ...

Чини ми се да се сам тренутак вештине исповести, саветовања, не учи како треба у богословијама. Искусни исповедници могу да говоре о оним тренуцима са којима се свештеник сусреће у пракси, а који су једноставно непознати младићу који је тек преузео свештенство. Када се суочи са озбиљним признањем, може се збунити. То признање може једноставно бити веома шокантно за њега, неће знати како да реагује.

На пример, свештеник може наићи на ментално оболеле људе. Штавише, психичка болест свештенику не постаје одмах јасна, јер веома вешто опонаша религиозно понашање. Неискусни свештеник то можда уопште не разуме и озбиљно схвата човека, мислећи да живи духовним животом, а ово може бити облик шизофреније...

Или, на пример, ево још једног, нажалост, потпуно уџбеничког случаја. Родитељи долазе младом свештенику чије дете умире или је умрло. Постављају питање: „Зашто деца пате?“ Свештеник може категорички одговорити: „Због ваших гехова“. Али они не могу да схвате, јер у њиховом животу нема тешких грехова, како им се чини, због којих несрећно, невино дете мора да сноси тако страшну казну, такве страшне муке, болове пред родитељима. Спремни су да им одсеку руке, ноге, само да би се дете избавило од патње. И родитељи више не желе да верују у таквог Бога. А свештеник не зна да је тако немогуће разговарати са људима који доживљавају тугу, који су у периоду акутне патње.

Десетак година касније свештеник долази себи, схвата своје грешке и почиње да буде добар исповедник. Сви смо прошли кроз ово.

Али мислим да треба нешто учинити по том питању. Вреди озбиљно разговарати о томе да ли сви треба одмах да постану исповедници или да свештеник ипак служи, гледа људе, комуницира са њима,  да у почетку буде само катихета и постепено улази у тајну исповести кроз разговоре и комуникацију са искусним свештеницима.

Видимо искуство Грчке Цркве, где искусни исповедници, монаси, заиста знају шта је исповест. Они су благословени овим. Огроман број људи долази у  манастире да би истински, озбиљно примили духовне користи од исповести, а не само да користе исповест као пролаз за причешће.

https://www.pravmir.ru/author/user

У нашем животу постоји таква појава као псеудоцрквени романтизам. Људи ретко размишљаjу о томе колико неугодних плодова може донети овај наизглед безазлен феномен.

Велика количина литературе, која тврди да је црквена, испуњена је дирљивим причама из живота стварних или имагинарних подвижника побожности. Негативна страна ових прича — они често не утичу на разум, већ на осећања.

Овако неискусни почетник у вери чита приче о «духоносним старцима», «блаженим  матушкама», а затим одлази у неки прави манастир као ходочасник и види нешто што се потпуно разликује од сјајне легенде описане у романтичним књигама. И често је такав романтик разочаран, а понекад чак и сасвим напушта Цркву.

Бити у Цркви, ићи код Христа — ово jе свакодневни напор. Рад на себи, исправљање својих грешних склоности и преиспитивање односа према себи и ближњима. И Јеванђеље стално говори о томе. Али када отворите «православни бестселер», стиче се утисак да је ово дело испуњено само живописним духовним (а у ствари — емотивним) утисцима. Треба само пронаћи «духоносног страца», и он одмах ће да реши твоjе проблеме, вреди разговарати са «блаженом матушком», и она ће одмах да покаже теби једини прави пут, само мораш да одеш у «посебно духовни» манастир и одмах се напуниш «вредном енергиjом». У стварности, то се не догађа.

Чак и из житиjа светих, која, попут иконе, у одређеном и позитивном смислу идеализује слику подвижника, знамо колико он мора да се труди како би правовремено добио прави савет преко jедног или другог светитеља. Без унутрашњег рада на себи ниједан старац, ниједан светац неће нам помоћи.

Основа духовног живота у православљу је трезвеност. У духовном раду нису дозвољена никаква бурна осећања. Главна опасност овде је замена. Неискусни вјерник налет чулности врло лако може да прихвати као истинско духовно гануће.

Због тога неки од нас толико ретко отварају Јеванђеље. Заиста, у Јеванђељу је тако мало онога на шта су љубитељи «црквене романтике» навикли. Јеванђеље није страница на друштвеним мрежама пуна цвећа и забавних сличица. Да бисмо пажљиво читали Свето писмо, морамо да радимо, али у почетку оваj труд није увек пријатан, јер има за циљ исправљање људских заблуда и илузија.

https://pravlife.org/sr/content/pseudocrkveni-romantizam-u-chemu-je-opasnost

Велики српски светитељ савременог доба, монах Јустин Ћелијски, писао је : „Дан Духа Светога, који је почео на дан Свете Педесетнице, непрекидно се наставља у Цркви неисказаном пуноћом свих Божанских дарова и животворних сила (видети Дела 10,44-48, 11: 15-16,15:8–9, 19:6). Све се у Цркви врши Духом Светим: и најмање и највеће“. То је оно што је Црква.

Православни катихизис Светог Филарета (Дроздова) даје следећу дефиницију Цркве: „Црква је богоустановљено друштво људи уједињених православном вером, законом Божијим, јерархијом и Тајнама.

А у деветом делу „Символа вере“ говори се о особинама Цркве: „Верујем... у једну Свету, Саборну и Апостолску Цркву“.

Свети првоврховни апостол Павле за Цркву каже следеће: „А ви сте тело Христово, и поједини удови“ (1. Кор. 12, 27). И опет: „Жене, покоравајте се својим мужевима као Господу, јер је муж глава жени, као што је Христос глава Цркве, а Он је и Спаситељ тела. Али као што се Црква покорава Христу, тако се и жене у свему покоравају својим мужевима. Мужеви, волите своје жене, као што је и Христос волео Цркву и предао Себе за њу да је освети, очистивши је водом кроз реч; да је представи као славну Цркву, без мрље, или бора, или било чега

сличног, да буде света и неоскрнављена.

Тако мужеви треба да воле своје жене као своја тела: ко воли своју жену, воли себе. Јер нико никада није мрзео своје тело, него га храни и греје, као што Господ чини за Цркву, јер смо удови тела Његовог, од тела Његовог и од костију Његових. Зато ће човек оставити оца и мајку и прилепити се уз своју жену, и биће двоје једно тело. Ова мистерија је велика; Ја говорим у односу на Христа и на Цркву“ (Еф. 5,22–32).

Све наведено је, наравно, засновано на величанственим, тријумфалним и победоносним речима Господа нашег Исуса.

„Али Симон Петар одговарајући рече: Ти си Христос, Син Бога живога. Тада Исус одговори и рече му: Благословен си Симоне, сине Јонин, јер ти то не открише тело и крв, него Отац мој који је на небесима; а ја ти кажем: ти си Петар („камен“ са грчког – прим.), и на овој стени сазидаћу Цркву Своју, и врата пакла неће је надвладати; И даћу вам кључеве Царства небеског: што год свежете на земљи биће свезано на небу, и што год разрешите на земљи биће разрешено на небу“ (Матеј 16:16-19).

Односно, Сам Бог је рекао да ће Црква победити и као лађа одвести Своју верну децу у блажени рај. Па зашто је толика неслога у Цркви? Расколи, јереси, разни сукоби и неспоразуми међу људима?

Прво, Сатана са страшном мржњом устаје против Цркве Божије, покушавајући да отргне православне хришћане од Ње и одвуче их у пакао. Потврда ових речи налази се у новозаветној књизи Светог апостола и јеванђелисте Јована Богослова „Откривење“, у дванаестој глави. „И разбесне се змај на жену своју, и оде да зарати са осталим потомством својим, који држе заповести Божије и имају сведочанство Исуса Христа“ (Откр. 12:17).

Зато се и земаљска Црква назива ратоборном Црквом – борбом против греха и сатане. А Небеска Црква је већ Тријумфална Црква, Победоносна Црква. Зато је овде, у земаљској Цркви, све тако компликовано. Још увек смо у рату са грехом. Падамо и устајемо, па падамо и опет устајемо.

У молитвама парастоса за православног хришћанина, где се Црква посебно дубоко и снажно моли за опроштај грехова упокојеног, који стоји на граници раја или пакла на приватном Страшном суду пред својим Богом, постоје такве речи: „Сваки грех учињен од њега [или: ње] речју, или делом, или мишљу, као добри и човекољубиви Бог, опрости. Јер нема човека који би живео, а не грешио, јер си само Ти без греха, Твоја правда је правда заувек и Твоја реч је истина.”

Сви смо ми грешници. Свако има своју централну страст. Свако пада и устаје у покајању много пута на дан. Господ је ово дозволио јер му не требају роботи, које Он својом силом може учинити праведним у трен ока. Потребни су му појединци са слободном вољом, који су добровољно, чистог срца и свом душом одани доброти, одани Њему. А ово није толико стање колико пут. Кретање ка Богу уз падове и успоне. И сви идемо овим путем.

Свако од нас има свој централни грех. Свако има понос и сујету. Неко је пијанац. Неко воли новац. Неко је у заблуди. Неко има раздражљивост и бес итд. И свако се бори са својим страстима. И сви падају, јер нема човека који би живео и не грешио.

Али Господ пази на његово срце. И спасилачки тим који се састоји од Пресвете Богородице, светих и анђела, помаже му. Главно је да или хода, или пузи, или лежи бар главом према лађи Цркве, крећући се ка Царству Небеском. Ако постоји овај правац у људском срцу, онда ће Господ сигурно помоћи.

А Црква је и даље друштво покајаних грешника, који се пробијају ка своме Богу. И на овом путу они падају и дижу се као и ти. Запамти ово.

И поред раздора и сукоба, Отац Небески који нас неизмерно воли, васпитава свакога од нас и све заједно и благо, побожно, пожртвовано, служећи свакоме од нас, води ка спасењу.

И ти, нежно, с поштовањем, пожртвовано, с љубављу, помози грешнику да устане. Јер, сутра и ти можеш пасти. И неко ће ти помоћи.

Протојереј Андреј Чиженко

https://pravlife.org/sr/content/ako-je-crkva-sveta-i-nepobediva-zashto-onda-u-njoj-postoje-nesloge

Сваки пут када чујемо о убици или силоватељу деце, доживљавамо страх и ужас. Ужас због онога што, биће звано човек, на крају може достићи. Колико пакла може бити у људској души?

Али, то је човек. Створење способно за највеће добро и највеће зло, најлепше и најхеројскије дело али и најстрашнији злочин. У нама је битка у којој се наше постојање свакодневно бори између светлости и таме. Ништа не помаже ако пола друштва другу половину стави у затвор. Никаква казна, ма колико строга, није спречила ментално поремећене људе да почине злочин. Никаква казна не зауставља мрачни чин који почиње из дубина нашег личног пакла, јер злочин није ствар ума већ рањене психе. То не значи да држава не треба строго да кажњава таква дела. Напротив, мора бити немилосрдна. Али, ово не решава наизглед велики проблем.

Све почиње од породице. Из трауматских искустава. Захтевна питања потресају нашу крхку сигурност.

Да ли смо сви способни за родитељство?

Да ли је тачно да сви родитељи безусловно воле своју децу?

Зашто онда постоје очигледне злоупотребе?

Зашто онда цео живот трчимо код духовника и психолога да бисмо се ослободили тешких сенки својих родитеља?

Ми манипулишемо својом децом да бисмо испунили наше емоционалне празнине, одсуство смисла, да казнимо свог мужа или жену, да угланцамо прозор нашег друштвеног успеха. Видимо нашу децу као продужетак нашег ега.

Постоји ли нека институција или организација контролише оне који имају децу?

Ко надледа пар, који је усвојио дете прошавши хиљаду провера, да ли га исправно подиже?

Да ли сви имају дар родитељства? Да ли знају како да васпитавају дете? Да ли их неко обучава?

Не тражимо савршенство. Тражимо нормалност. Нико није савршен родитељ, али је потребан ментални склад и равнотежа.

Да ли су сви за брак?

Да ли може свако да живи у заједници са другим људским бићем, а да не манипулише њиме или га  злоставља?

Ко нас учи уметности живљења?

Насиље и злочин се не дешавају тек тако, већ се гаје у нашим домовима. Све док се кријемо од наше таме, она ће нас гушити. Све док негирамо наше сенке, оне ће постати дубока ноћ. Све док се претварамо да смо анђели, бићемо ђаволи.

Што више “рекламирамо” своју срећу, више ће наша несрећа вриштати. Колико год сакривали рану, она ће мирисати на покварено месо.

Решење је једно - да исцељујућом храброшћу гледамо у нашу таму док не постане светлост.

Не венчавамо се зато што „морамо“, већ зато што волимо да са неким делимо живот и заједницу љубави. Не венчавамо се да бисмо успели јер тада ћемо сигурно пропасти. Не венчавамо се да бисмо постали срећни, већ смо срећни и женимо се. Имамо радост и делимо је.

Не удајем се јер не могу без другог, јер не желим да живим без другог. Други није мој терапеут већ мој животни партнер. Деца сама по себи не доносе срећу, већ им ја дајем срећно животно искуство.

Човек, ако хоће, може да остане слободан од својих рана. Заволимо светлост и не скривајмо се у мраку својих рана. Са храброшћу и јунаштвом гледајмо у нашу таму јер само тако она може постати светлост. Да би пакао постао рај морате га пољубити.

о. Пападопулос

https://www.facebook.com/p.libyos

У људском разумевању, ово је делимично тачно, али у Божанском је таква идеја нетачна.

Љубав је строжа и виша од доброте. Она је непристрасна и нелицемерна. Љубав је највиша правда – Бог.

Бог је створио човека. И Он безусловно воли Своју творевину, Он је не сажаљева, затварајући очи на недостатке и несавршености, наиме, Он воли свом снагом Својом. А ова љубав је креативна. Изједначава недостатке и кривине, приближава их идеалу.

Љубав Створитеља се изражава у жељи за сталним усавршавањем Његове творевине, у постизању замишљене слике. Jер Господ сваког од нас води у ону врсту, стање, које одговара Његовој замисли о нама. Он се према сваком човеку односи као што се уметник односи према свом главном делу.

Нико осим Бога не зна шта је најбоље за нас. Он једини познаје нашу првобитну слику и трансформише нас, поравнавајући и исправљајући, сецкајући и подрезујући. И често су ове промене мучне и болне. Али они су потребни човеку, без њих ће његов живот изгубити смисао.

Већини људи је изузетно тешко да схвати ову стваралачку снагу – љубав самог Творца. Али само Божанска љубав доноси добро човеку, јер „не мисли на зло“ (1. Кор. 13:5). Дакле, то је љубав без икакве рачунице за личну корист. И само Бог то може. Он је Извор љубави.

https://pravlife.org/sr/content/mitropolit-antonije-pakanich-ljubav-je-strozha-i-visha-od-dobrote

У Академији знања у Будви, 4. новембра 2022, у организацији СПЦО Будва, отац Милош Весин је одржао предавање на тему ”Шта ми очекујемо од наше вјере, а шта она од нас”. На самом почетку, отац Александар Лекић је поздравио госта и све присутне, указујући на повезаност ријечи ”предавање” и ”предање”, а то је свештена ствар предавања знања, наслеђа. ”Један од оних који представљају праву ризницу предања, онај ко има шта да нам каже и шта да нам преда, то је наш гост, прота Милош Весин”, рекао је отац Александар и позвао све присутне да искористе прилику и поставе питања уваженом госту.

Прота Милош Весин је поздравио све присутне, захвалио на позиву и истакао да је ово његово треће гостовање у Будви. Пренио је поздраве и изразе захвалности прије свега, оцу Рафаилу, игуману манастира Подмаине, који је недавно одржао предавање на позив Владике Лонгина, а о коме се још увијек прича. Отац Милош је своје предавање почео ријечима о дјелотворности вјере, кроз примјер плодова вјере блаженопочившег Митрополита Амфилохија, којме је Бог дао многобројно духовно потимство, као и праоцу Аврааму.

https://mitropolija.com/2022/11/05/otac-milos-vesin-sta-mi-ocekujemo-od-nase-vjere-a-sta-ona-od-nas-video/

Сваки пут када читам Библију, стичем утисак да je Бог често бираo људе, који нису били најбоља деца свог времена, да пошаљу поруку, да доврше план, да манифестују Његову славу.

Не само да су били грешници, јер смо сви ми грешници, већ су били и на маргинама друштва у коме су живели. Проститутке, сиромашни и презрени, сви непожељни у друштву били су блиски Њему. Не заборавимо да је једна од највећих оптужби, које су фарисеји упутили Христу, била да се дружи са свим маргинализованима.

У Јеванђељу Христос започиње разговор са једном таквом женом.  Упутити јавно речи жени, негде на пустом месту, то је био преседан. Али Христа није било брига шта људи говоре, нису га интересовала њихова веровања и схватања, њега је једино занимала Његова мисија.

Дакле, Христос игнорише ум света да би спасио постојање. Он то није урадио само тада. Он то увек ради. Да би вас приближио Себи, Он ће оставити по страни све оне који стоје на путу сусрета са Њим.

Ова жена је жедна и одлази у врелини поднева да сипа воду из Јаковљевог бунара. Изашла је када није било људи јер су је коментарисали, оптуживали и шамарали очима и речима. Речи често боле више од ножа.

Христос види њену жеђ, види оно што ми не видимо, да се иза таме њених грехова крије жеђ за истином и светлошћу. Будите опрезни, јер много пута у позадини наших грехова, грешака и неуспеха ми у ствари тражимо Бога. Тражимо савршенство, истину и светлост, али на погрешном месту и посебно на погрешан начин.

Христос види њену душу и зато јој се открива. Она се не држи чврсто својих грехова ни свог мрачног живота, зна да јој је срце светло. Зато је Он бира за своју мисионарку. И долазимо до нашег почетног питања. Зар није Христос могао да изабере скромне, достојанствене и моралне жене да им подари своју благодат ? Могао је, али  нешто му је ту сметало. Сметала му је њихова самодовољност. Лажна самодовољност врлине. То што су се осећале испуњено.  Где улази светлост када не дозвољавате да се виде ваше пукотине? Како доћи код лекара и прогласити се здравим?

Самарићанка је имала пукотине. Страсти, грех и злоба света су је исцрпели. Она је уморна, и тек када смо уморни од лажи света, можемо се одморити у наручју Христовом.

Христос је могао изабрати „скромну“ и „моралну“ даму да је претвори у своју мисионарку. Али није. Хтео је да се открије сила и слава Духа Светога. Односно, како Он наше страсти и слабости узима и претвара их у дарове и врлине, како блудницу чини чистом, разбојника исповедником, прогонитеља апостолом, болесног јаким, тамног светлим. Тада се наша рационалност разбија и ми узвикујемо - Како је велики Бог наш !

о. Хараламбос Пападопулос

facebook.com/p.libyos

Када говоримо о хришћанству као о религији чуда, онда, пре свега, мислимо на главно чудо – Васкрсење Христово и сав Његов искупитељски подвиг. Без Спаситеља не може бити хришћанства. Он је темељ и Он је крајњи циљ живота сваког хришћанина. Али сви смо ми људи, па грешимо, а цена тога може бити прилично висока. У почетку, погрешно постављање приоритета у духовном животу може чак довести до губитка вере, а улога чуда овде није последња.

Тачније, проблем, наравно, није у самом чуду, већ у човеку. Више пута сам био сведок како су људи долазили у Цркву управо ради чуда. Нису тражили смисао живота нису тражили вечност, нису тражили Бога, чекали су чудо. Некада су то биле прилично трагичне ситуације када је неко од блиских рођака био тешко болестан, а понекад је човек само желео неку врсту потреса, нешто необично што би узбудило машту и фантазију.

Сви разумемо да Бог није мађионичар и да неће учинити ништа необично да забави особу којој Он, углавном, није потребан. У првом случају, када нема чуда оздрављења и болесни рођак умре, људи често напуштају Цркву. Они не поричу стварност Бога, иако се речима могу поставити као атеисти, али често стварају дубоку огорченост против Њега и целог света. Све њихове молитве, пост, па и учешће у Светим Тајнама били су усмерени ка једном циљу – очувању живота вољене особе. Да, ово није лоше, али колико год да волимо некога, овоземаљски живот не може имати апсолутну самодовољну вредност. Ако таквој особи уопште није потребан Бог, или боље речено, потребан је само за испуњење жеља, иако је веома побожан, зашто би онда Господ испуњавао његове захтеве? Бог није Аладин - дух који се може призвати трљањем лампе у потребно време. Он је милостив, али је праведан, Он је оличење љубави, али је и љубоморан. Подсетимо се Христових речи: „Ко воли оца или матер више од мене, није Мене достојан; и ко љуби сина или кћер више од мене, није мене достојан“ (Матеј 10:37). Или следеће: „Нико ко стави руку на плуг и осврне се уназад није достојан за Царство Божије“ (Лк. 9:62). Као што видите, Господ не трпи подмере и полумере. Ако човек очекује да му се испуне само његови захтеви од стране Бога, онда Му даје само најмањи и најнезначајнији део себе, а то нам не приличи, не зато што је Он некакав себични деспот, већ зато што нас толико воли да смо му потпуно потребни. Није тајна да су сви људи болесни од греха, али ако сте исцељени, онда ћете бити потпуно излечени. Дај Богу руку и Он ће желети да вас узме целе. Ако се лечи, онда се лечи до краја, иначе нема смисла у лечењу. Само у овом случају може бити места за чудо. Бог неће чинити чуда ради забаве. Свако право чудо треба да има одређену сврху, да служи као оруђе за јачање вере, а не за њено уништење.

Што се тиче другог примера, када човек у Цркви тражи чуда, чиме негде чак и несвесно храни сопствену машту, тада настаје ситуација још опаснија него у првом случају. Ако хришћанин у трагичним околностима може све да превазиђе  и да се временом промени, код трагача за „триковима“ промена је много мање вероватна. И све зато што га не боли. Бол је та која нас покреће. Од ње постаје страшно непријатно, што нас тера да тражимо начине за њено превазилажење или да се бар научимо стрпљењу. За особу која тражи чуда, овај проблем уопште није вредан тога. Такав хришћанин ће активно читати разне православне мемоаре, приче о чудима, али ће Свето Писмо бити у запећку са лепим слојем прашине. Биће спреман да стално иде на ходочашћа, али ретко прилази Чаши. Прочитаће мноштво акатиста, али никада неће искрено разговарати са Богом. Трагалац чуда није у стању да рационално сагледа ни своје духовно искуство, ни духовно искуство светаца. Чак је и само хришћанство у њему површно.

Најстрашније у овој ситуацији је да, ако тражимо чуда у Цркви а не Христа, сигурно ћемо их наћи, јер непријатељ људског рода не спава и зна да прави трикове, али такве, да се не могу одмах разликовати од правог чуда. Довољно је подсетити се искушења св. Симеона Богослова, Св.Никите Новгородског, Св. Силуана Атонског и многих других светитеља. Визија светлости, појава анђела, па чак и самог Христа, може бити варљива јер „сам сатана узима лик анђела светлости, и стога није велика ствар ако и његове слуге поприме обличје слуга праведности“ ( 2. Кор. 11:14–15). Ако неки свети подвижници нису могли да избегну овакво искушење, онда се тим више не треба шалити са тим. Чак и ако трагалац за чудима не падне у прелест, сигурно ће доћи тренутак када ће његова пољуљана вера бити обухваћена таквим испитом коме се никако неће моћи одупрети – ово је кућа саграђена на песку (Мт. 7,26). -27).

Јеванђелска прича је почела чудом Оваплоћења Сина Божијег. И данас се у Цркви дешавају чуда. Али, чини ми се да њихов значај и интензитет постепено опадају. Време боравка Сина Божијег на земљи било је посебно, јединствено, испуњено невероватним догађајима: од претварања воде у вино до васкрсења мртвих. Данас је заправо све мање хришћана, а они који постоје, увелико су изгубили своју „сланост“. Живимо у прилично узнемирујућем и тешком времену, стога је важна способност да се види Промисао Божији. Чудо не мора да буде очигледно, као муња на небу. Много је више чуда у обичном току живота. То су људи који су нам послати у право време, изненадни догађаји који радикално мењају правац земаљског пута, мисли које су дошле „ниоткуда“ и решења насталих проблема. Видимо како се брзо и веома нагло мења свет око нас.

Главно чудо, за нас хришћане данас, треба да буде способност да живимо са потпуним поверењем у Бога, Онога Који вас никада неће изневерити, издати и осрамотити, и положити све наде на Њега .

Протојереј Владимир Долгих

https://pravlife.org/sr/content/kako-chuda-mogu-unishtiti-veru

Задушнице су дан посвећен молитвама за покој душа наших преминулих сродника. У Цркви се увек молимо како за живе тако и за оне који су се упокојили, који су у Богу живи, јер Господ Исус Христос је Бог живих, сви су у Њему живи и они који су у овом свету и они који су већ у наручју Божијем.

У току године више пута свенародно обављамо задушнице, а сваке суботе, поред осталих служби, служи се и служба за упокојене. Али није само субота дан посвећен молитвама за покојне, јер се у Цркви увек молимо како за живе, тако и за упокојене. То је потпуно у сагласности са нашом вером и са Јеванђељем, јер Господ наш Исус Христос је разапет на Велики петак, а на Велику суботу је почивао у гробу, и та субота је основа сваке суботе. У дан недељни Господ је васкрсао и однeо победу над смрћу, даровавши свима нама нови живот, нову заједницу, ново заједништво са Богом и једних са другима. Православни хришћани, ако су у прилици, сваке суботе треба да дођу у цркву, запале свећу и у молитвама се сете својих покојних сродника.

Веома је важно да се заједно помолимо Богу за све, да освештамо жито у спомен на оне који су преминули у благочестивој вери православној. Важно је за оне који су отишли од нас. Њима су потребне наше молитве, а такође, њихове молитве су потребне нама. Треба да знамо да се и они моле пред лицем Божијим. Они су добили слободу да се моле Господу, а ми се надамо да ће за све оне који су крштени, који су са вером живели, који су живели у страху Божијем, Господ наћи места у Царству небеском.

Митровданске задушнице после оних пролећних, задушница пред Васкршњи пост, имају највећи значај. Код нас се и на Видовдан врше посебни помени за наше претке, као и на михољске задушнице, и то је нешто што постоји само код српског народа. Митровданске и пролећне задушнице су свеопште. На дан задушница се служи Света Литургија, и тада свештеник вином прелива жито, а после службе се иде до гробова покојника. Поред гробова се пале свеће, а свештеник обави обред и окади гробове. Ако су наши покојници сахрањени далеко и није могуће отићи на њихове гробове, читав обред се служи у храму.

https://www.facebook.com/pra17

Чини се да је ово чудно питање. Па, помоћи - то је све. У ствари, ово није лако питање. И не говоримо сада о његовој техничкој страни. Важно је да разумемо шта нас покреће када желимо да помогнемо ближњем.

Јер ако смо потпуно поштени, може се показати да помажемо ближњима нимало из жеље да држимо заповести. Па чак и у овом случају, мотивација можда није најбоља.

Уосталом, није то тако ретка појава када верник чини ово или оно добро дело не из љубави према Богу и ближњему, већ из баналног страха од загробног живота. И тај порив није најгори, јер самим тим чињењем добрих дела можемо учинити душу племенитијом, када се основни страх од казне преобрази у узвишени страх Божији – у страх да својом незахвалношћу не увредимо Творца.

Али најгора жеља да се некоме помогне заснива се на гордости. На дрској, самоувереној и слепој самоуверености: Ја боље знам шта тачно треба мом ближњем. Чак и боље од њега самог. И моја "свештена дужност" да му ово кажем. У нашим животима видимо веома, веома много примера такве бахате и смешне „помоћи“.  Властољубље, страст да подучава свакога и свих, представљајући се као самозвани и самопроглашени стручњак у свим областима... Наравно, ту нема истински добрих намера. Извор такве тежње је управо гордост – тешко, понижавајуће, загушљиво осећање сопствене важности и искључивости за ближње.

Такав „помоћник” ни не помишља да његов „важни” савет можда уопште није потребан. Па, без икакве сумње, помоћ таквих људи у пракси испада глупа и оптерећујућа.

Као што то често бива, самозвани помагач не може да уведе ред у сопствени живот. Отуда сви ови чудни „исцелитељи“ који не могу да се изборе са сопственим болестима, сумњиви „психотерапеути“ чији се сопствени породични живот урушава, лажни проповедници побожности, подложни најнижим страстима и гресима, итд.

А споља, опсесивна жеља да се „помогне“ ближњем од таквих духовно (а понекад и ментално) нездравих „спаситеља“ за друге изгледа потпуно смешно. Али само за друге, а не за самог „помоћника“ самозванца. Ово духовно слепило, ово лудило је повезано само са чињеницом да се „добро“, које стварају, чини без Бога. А где нема Бога, не може бити ни добра.

Погледајмо искрено себе, можда и ми имамо такве нападе своjевољног „спашавања“ других? Да се оне не би дешавале, да бисмо искрено, праведно и истински помогли ближњему, морамо се најпре понизити. Треба да почнете од себе – само завирите у своју душу и помислите: да ли је можла и мени потребна помоћ? И тек после чисте молитве Господу, једином истинском Даваоцу свих благослова, што је могуће деликатније, са смирењем и тактом, можете питати ближњег да ли му је потребна наша помоћ. Тек тада ћемо, колико год можемо, покушати да помогнемо другој особи. И нека Господ благослови нашу намеру.

https://pravlife.org/sr/content/mitropolit-antonije-pakanich-kako-pomotshi-blizhnjemu