Православна Црква 19. марта по новом, 6. марта по јулијанском календару молитвено прославља Света четрдесет два мученика из Амореје.

Тропар, глас 4.

Мученици Твоји Господе, у страдању своме су примили непропадљиви венац, од Тебе Бога нашега, јер имајући помоћ Твоју мучитеље победише, а разорише и немоћну дрскост демона: Њиховим молитвама спаси душе наше.

Кондак, глас 4.

На Земљи страдасте Христа ради, показавши се као побожни венценосци, и на небесима задобисте да живите у радости, свако лукавство демонско сте уништили страдањима и крвљу ваших рана. Онима који вас хвале, са небеса подајете разрешење од грехова.

Кондак други, глас 2.

Новојављене звезде вере, за Христа сте усрдно пострадали, похвалним венцима сте сви достојно овенчани, молите се за нас Христу, као истински стубови и бране хришћанског старешинства.

Грчки цар Теофил, син цара Михајла прозваног Валвос или Травлос, родом из Амореје, водио је честе ратове са Агарјанима, у којима је некад побеђивао а некад побеђен бивао. Једном приликом он са великом силом крену на земљу Агарјанску, опседе град Созопетру, постојбину сараценског кнеза Амирмумне, и бијаше га.А кнез агарјански Амирмумна, који у то време беше на другом месту, посла цару Теофилу изасланике, молећи га много да се повуче од града. Али, Теофил се оглуши о молбу, заузе град, поруши га, и врати се са великим пленом. Амирмумна пак веома се ожалости и разљути због опустошења свог родног краја, и стаде великим златом скупљати војнике са свих страна: из Вавилоније, Финикије, Палестине, Кесарије и далеке Африке.

И после неког времена сву ту војну силу он сконцентриса у Тарсу са намером да иде на диван фригијски град Амореју, родно место Теофилова оца, цара Михајла Травлоса, да би се осветио за своје родно место, град Созопетру, које поруши Теофил.Када за то чу цар Теофил, скупи такође своју војску са Истока и Запада и из Персије. И кренувши у рат против непријатеља, он дође у Фригијски град Дорилеј, удаљен од града Амореје три дана хода. Многи цареви саветници, обавештени тачно да је војна сила сараценска несравњено већа од грчке, саветоваху цару да се не сукобљава са кнезом агарјанским и да становнике града Амореје преведе у друге утврђене градове. Али Теофил, сматрајући да је срамота уклонити се од битке и дивни град Амореју оставити празним, спремаше се за рат, а у Амореју посла војску да је брани. Послани тамо беху ове војводе: Константин Друнгарије, по чину патриције, Аеције такође патриције, Теофил патриције, Теодор Кратир, први маченосац царски, Милисен и Калист Турмарха, и Васој, и многе друге војводе, људи истакнути.

Потом се судари цар Теофил са Амирмумном, и би силан покољ на обадве стране. И најпре Грци надвлађиваху Агарјане. Затим, по попуштењу Божјем, стање се промени, јер Господ Христос, разгневљен Теофиловим иконоборством, одузе Грцима храброст, док се Агарјани охрабрише и стадоше их надвлађивати. И сва грчка сила наже у бекство, остављајући свога цара, кога је само персијска војска, златом најмљена, чврсто бранила. И сигурно би ту цар Теофил погинуо, да се не спусти ноћ. Усто и Небески Цар, не гневећи се до краја, сажали се на хришћане, изненада пусти силну кишу на војску агарјанску, те им лукови попустише, и они престаше гонити бежећег цара Теофила и његову разбијену војску.

После ове љуте битке, агарјански кнез Амирмумна одмах крену на град Амореју, и опседе га. И дуго време нападоше га силно са свих страна. А цар Теофил, побегавши са стидом у Дорилеј, посла кнезу Амирмумни изасланике са молбом и многим великим даровима, да се повуче од града Амореје. Али овај, веома љут и бесан због свог порушеног града Созопетре, беше неумољив.

И пошто исмеја цареву молбу и дарове, називајући га плашљивим и кукавичким бегунцем, он нареди да се изасланици окују и држе до исхода дела. И сваки дан удараше на град жестоко. Али и они из града се јуначки одупираху, и са градских бедема би убијено много агарјанске војске и изврсних војсковођа. И кнез Амирмумна беше већ много узнемирен и збуњен видећи да је град немогуће узети, и мишљаше да га напусти и врати се у свој крај. И то би сигурно урадио, да не би лукавог издајства које учини један од аморејских војсковођа, по имену Вадицис. Он несрећник, љут због неке распре и свађе са војводом, намисли да преда град непријатељима. И Агарјанима, који су се већ повлачили од градских бедема, пусти стрелу са писмом, у коме је његовом руком било написано ово:

Пошто толико време овде утрошисте, и толики труд уложисте, зашто сада одлазите празни и утучени? Будите храбри, и приступите оној страни градских бедема где видите стуб, на коме је мермерна статуа лава, и на врху стуба палма, начињена од камена. Ту се налазим ја који командујем тим делом бедема, и помоћи ћу вас добро, те ћете град узети лако, пошто су ту бедеми слаби. А ви знате већ како ћете ме наградити за услугу коју вам чиним.

Та стрела са писмом би нађена и однесена агарјанском кнезу Амирмумни. Прочитавши писмо он се веома обрадова. И одмах сву силу своју крену на указани бедем, и уз помоћ лукавог издајника Вадициса агарјанска сила уђе у град. И настаде велики покољ у граду, и хришћанска крв потоцима течаше по улицама града. Но град пострада не само од мача него и од огња, јер га одмах са свих страна запалише. Бог је кажњавао људе своје због јереси које су у то време беху умножиле међу Грцима. И једва се ко тада спасе од мача агарјанског и од ватре. Они пак који тада остадоше читави, бише касније посечени или у ропство одведени. Када престаде покољ, бише живи ухваћени гореспоменуте војводе, које цар беше послао да бране град: Константин, Аеције, Теофил, Теодор, Милисен, Калист, Васој, и друге истакнуте војне старешине, њих четрдесет и два на броју. А људе и жене, младиће и девојке, који беху преостали од покоља и ватре, спремише да воде у ропство. Тада кнез насилник нареди да се људи одвоје на једну страну, а жене и девојке и младићи на другу. И беше људи до седамдесет хиљада, а жена с девојкама и младићима далеко, далеко више. Онда Амирмумна нареди да све људе мачем посеку. Само остави у животу споменуте војводе и друге војне старешине. А жене и децу раздели својим војницима.

Тако за један дан пропаде од мача и огња дивни град Амореја због непобожног цара Теофила, који црквама одузе дивне иконе и погуби многе свете исповеднике због поштовања икона.

После тога мучитељ Амирмумна ослободи окова Теофилове изасланике који видеше потпуно уништење града, и посла их цару да га обавесте о свему што су видели. Сазнавши то, цар беше у великој тузи и жалости. И посла к Амирмумни изасланике са двеста кентенарија да откупе његове војводе и војне старешине. Али овај не хте дати заробљенике за ту суму новаца, говорећи да је он хиљаду кентенарија потрошио на скупљање војске. И пошто се наруга царевом писму и изасланицима, он их отпусти посрамљене. Теофил онда, опхрван великом тугом разболе се од жалости, и после кратког времена умре. А Амирмумна одведе заробљенике у Сирију. Вадицис пак војни старешина, који предаде град непријатељима, одрече се Христа и постаде отпадник примивши мухамеданску веру. И би награђен од кнеза Амирмумне великим почастима и даровима.

Кнез агарјански Амирмумна, пошто доведе у своју земљу четрдесет и две заробљене војводе грчке, нареди да их окују у вериге, баце у мрачну тамницу, ставе им кладе на ноге, и море глађу и жеђу. И беху ови светитељи на великим мукама, злостављани не толико од Агарјана, колико од отпадника Вадициса, који им је многа зла чинио.Затим стадоше нечестиви Агарјани, наговорени од свога кнеза, прелашћивати свете сужње на своју мухамеданску веру. Јер погани кнез тај сматраше за велику ствар, ако успе да зароби и душе оних чија тела беше заробио. Стога неки муслимански прваци дођоше к светима у тамницу, и као из милосрђа уделише им мало милостиње, и саветоваху им да се сажале на себе, и ослободе себе тамничких мука. А ослободиће себе, ако пређу у њихову мухамеданску веру. Али свети не хтеше то ни да чују. Више су волели да целог живота трпе најтеже муке и окове тамничке, и да искусе најљућу смрт, него да се одрекну Христа и следују поганоме Мухамеду. Овакви саблазнитељи долажаху светима не једанпут него много пута, али ни најмање не успеше, иако су светима обећавали од стране кнеза не само слободу, него и почасти и дарове многе.

Једном приликом дођоше к светима неки најугледнији људи, и пошто сужњима уделише милостињу, седоше поред њих. И стадоше притворно плакати, тобож жалећи их што тако дуго труну у оковима и говораху међу собом: О како многих зала је виновник неверовање у великог пророка Мухамеда! Ево ови сужњи, које видимо оковане у тешке вериге, нису ли то изврсни људи, поштовани од свога цара, храбри у биткама, славни по роду свом? Нису ли они имали под собом преко седамдесет хиљада војника, и утврђени град Амореју? Али ето, предани су у руке нашег кнеза. И ко им одузе толику силу и моћ? Нико други до то што одбацују великог пророка Мухамеда, док слуге његове, које верују у њега, одржаше толику победу. Али није чудновато што они не верују у њега, јер их нико томе учио није. Они који не знају и у незнању греше, лако могу добити опроштај.

Онда се обратише светима: Ви, о људи, о којима ово говоримо, и којима саосећамо, послушајте нас који вам саветујемо оно што је добро: оставите тај уски пут којим вам наређује да идете син Маријин, па пођите путем који је у овом и у будућем животу широк, који нам објављује велики пророк. Јер шта невероватно учи наш пророк када каже, да је Бог моћан за оне који му се покоравају, и овде обасути свима сладостима и тамо их учинити наследницима раја? Еда ли злата недостаје Богу, или је лишен изобиља у другим стварима? Отступите од неверја људи незналица, јер се противи здравом разуму: гнушати се двоструких дарова Божјих, који се дају овде и тамо. Еда ли хоћете да постанете заједничари његових блага, не примајући их онда када вам их он пружа, него када се вама самима прохте? Ово ви чините из велике гордости, презирући његову доброту и изазивајући га на гнев. Јер и ви, када слугама својим пружате нешто добро, а они га презиру и окрећу се од вас, зар се не разљутите на њих? Ако вас пак притом тешко увреде, зар их не кажњавате? Када тако раде смртни људи, неће ли вам то утолико пре учинити бесмртни Бог? Примите дакле учење нашег пророка и, ослободивши се ових садашњих невоља ваших, насладите се даровима Божјим који вам се пружају у овом животу и обећавају после смрти. Јер је Бог веома милосрдан: видећи да сваки човек, који жели да на делу испуни тешки закон Исусов, малаксава, он посла пророка свог Мухамеда, да скине са људи сваки терет и да их ослободи сваке тешкоће, обећавајући им, после сваковрсних сладости у овом животу, весеље у оном, и учећи да ће се само вером без дела спасти они који га слушају.

Чувши од Агарјана такве бесмислене речи, мудри људи они се међу собом погледаше и благо насмешише. Онда изговорише псаламску реч: Законопреступници нам казиваше брбљања своја, насупрот закону твоме, Господе. Све су заповести твоје истина (Пс. 118, 85). А погледавши у Агарјане рекоше: Је ли такво учење вашег пророка? И зар заиста верујете да је праведно и Богу пријатно: одавати се сваковрсним жудњама и нечистотама и страсним похотама тела, и разум што је у нама толико поробити сластима да никада и не помисли да уздом уздржања заузда себе од мрских телесних дела? И каква ће разлика бити између човека који тако живи и неразумне животиње? Не, не, о људи! не желимо такви бити, нити отступити од побожног и чистог закона хришћанског, јер смо ученици оних који вапију к Богу: Нећемо отступити од Тебе, него због Тебе нас убијају сваки дан; с нама поступају као с овцама које су за клање. Ништа нас не може раздвојити од љубави Божје, која је у Христу Исусу, ни садашње силе ни будуће (Рм. 8, 36. 39). - Чувши то, агарјански прваци отидоше не урадивши ништа.

Пошто прође извесно време, опет к светима дођоше у тамницу неки вешти препирачи, софисти, послани од кнеза. И они донеше милостињу сужњима, и пошто се са сваким поздравише, седоше. И стадоше питати, говорећи: Шта је немогуће Богу? Свети одговорише: Ништа, Њему је све могуће, јер то и доликује његовој природи. Софисти рекоше: Ако је Богу све могуће, погледајмо онда, коме Он у ово време својим свемогућством чини добро: Грцима или Агарјанима? Коме даде најплодније и најславније крајеве земаљске: вама или нама? Чију војску умножава? а чије опет пукове коси као сено? Еда ли је Бог неправедан? Када Он не би налазио да ми држимо његове заповести, зар би нам тако велика добра чинио? И обратно, када не би налазио да сте пали у неверје према пророку Мухамеду кога је Он послао, не би вас покорио нама и дао вас у ропство.

Свети одговорише: Када бисте веровали сведочанствима пророка, лако бисте увидели да је ваше умовање лажно. Јер то што ви говорите, може ли се посведочити Божанским Писмом, као што могу наша схватања? Ни у ком случају. Све пак оно што се не може посведочити, није истинито. Одговорите нам на ово питање: Ако би се два човека препирали о једну њиву, па један, не приводећи ниједног сведока, викао и дерао се: моја је њива! а други, без свађе и вике, привео много честитих и веродостојних сведока, који би доказали да је њива његова, а не онога другог, шта бисте ви, Сарацени, рекли: чија је њива? Они одговорише: Заиста, онога који има много сведока. - Право сте пресудили, рекоше свете војводе. Тако и ми расуђујемо о Мухамеду, вашем учитељу, и о Једнородном Сину Божјем, Господу нашем Исусу Христу. Господ наш Исус Христос дође, поставши човек од чисте Дјеве, дође, имајући за своје сведоке све старе свете пророке, које и ви признајете, који сви сведоче о Њему и његовом доласку у свет. Затим дође и ваш велики пророк и законодавац Мухамед, за кога ви кажете да је послат од Бога. Шта дакле? Није ли требало да он има као сведоке два пророка, или бар једног, да би очигледно доказао да је он заиста послат од Бога?

Када то рекоше свети, софисти се постидеше, јер увидеше да су побеђени. А свети Васој смешећи се рече: И сараценски законодавац има славног и истинитог пророка који је о њему пророковао - светог Исаију. И када се ови мудри људи не би увредили, ја бих им навео те пророштво. Софисти рекоше: Нипошто се увредити нећемо, јер знамо праштати онима који из незнања греше, па макар што и увредљиво рекли о нашем пророку. Свети Васој упита: Не говорите ли ви да је Мухамед последњи пророк, као запечаћење пророка? Они одговорише: Да, тако је. Свети Васој рече: Исаија дакле, кога и ви признајете за Божјег пророка, каже у своме пророштву: Узеће Господ од Израиља главу и реп (Ис. 9, 14). И сам пророк тумачи тамо своје речи: глава означава људе који неправедно суде, а реп - пророка који учи неправедне, безаконе ствари (Ис. 9, 15). Не љутите се, о људи! није ли ваш пророк - реп, као последњи - по вашој речи - пророк? и не учи ли вас он безаконим делима? зар није безакоње то што вам пророк ваш прописа закон овај: муж који омрзне жену своју и отера је, не сме је поново враћати к себи, док се она најпре не састане с другим мужем. - Оставимо на страну друге безаконе прописе његовог закона; ово нам јасно показује да се Исаијино пророштво не односи ни на кога другог, једино на вашег пророка Мухамеда.

Софисти одговорише: Знамо и ми да философирамо. Али пошто тако би угодно Богу, ко смо ми да се противимо његовој вољи? Мухамеду нису потребна сведочанства људска, јер је Богом постављени пророк, и од Њега доби такве законе. Упита их свети Васој: Да ли вам он од Бога донесе такав закон, да имате много жена, и да за време ваших постова читаве ноћи све до зоре проводите са њима у преједању и телесности? Они одговорише: Тако је заиста.

Рекоше остали свети: Потребно је одговорити на ваше прво питање, у коме тврдите да је ваша вера боља зато што вам Бог даде победу над нама. Ако је тако, онда се сетите старе персијске војне силе, која освоји многе земље, и скоро читав свет покори себи; затим настаде монархија грчка: Александар Велики победи Персијанце; потом Рим овлада целим светом. Шта дакле, јесу ли сви они имали праву веру зато што су били јаки у ратовима? Нипошто, већ преко мере беху идолопоклоници, и не знађаху истинитог Бога Творца. Како онда и ви можете говорити да је ваша вера истинита зато што нас војном силом победисте? А много пута се догађало и нама хришћанима, који право поштујемо Бога, да његовом помоћу надвладамо непријатеље и победимо. А када, живећи без покајања, разгневимо Христа Бога, тада Он наводи на нас безбожне људе, плаћајући нам за грехе наше. Али и када нас кажњава, ми се не одричемо Господа свог, него молимо од Њега милост, а с вером имамо и наду у Њега да ће се смиловати на нас. Вашег пак учитеља, који нема сведочанства пророка за себе, па је чак и противан светим пророцима, ми не само не примамо него га и потпуно одбацујемо.

Седам пуних година проведоше свети оковани, патећи се у оној тескобној и страшној тамници. Ту дан и ноћ провођаху у молитви, непрестано појући Давидове псалме и благодарећи Бога за његово непрекидно промишљање о њима: јер грехе њиховог пређашњег живота, проведеног у сластима и раскоши, очишћава оваквим тамничким паћењем и невољовањем, и јер их окрепљује у тако дугом трпљењу, о каквом раније нису могли ни помислити.

Док су они тако страдали, Вадицис отпадник, који град Амореју варварима предаде и Христа се одрече, дође у тамницу петог марта на заласку сунца. И он потајно изазва Константина, који раније беше секретар код господина Константина патриција, и рече му кришом: Премудри човече, ти знаш како одавно гајим велику љубав према господину твом патрицију Константину. Сада пак тачно сазнадох да кнез има намеру да вас сутра побије, ако не примите његову веру. Ја дођох да вас о томе известим. Ти дакле саветуј твоме господину да привидно пристане на сараценску веру, да би се спасао смрти. А и ти учини то исто. Разуме се, душом нипошто не отступај од хришћанске вере, него само притворно се сагласите са кнежевим предлогом због опасности која вам прети, и Христос ће вам бити милостив. - А богољубиви муж овај прекрсти се, и одговори оном отпаднику: Одлази од нас, безакониче! - окрену се и оде од њега. А господин Константин патриције упита секретара Константина, ко га је то изазвао и због чега. Он пак, не желећи да му пред целом дружином каже, да се не би ко од њих побојао смрти и стао колебати, издвоји се настрану са господином Константином и каза му шта му Вадицис рече. Константин патриције благодарећи Бога рече: Нека буде воља Господња! Онда, обративши се својој дружини рече: Браћо, да проведемо ову сву ноћ у молитви! И уставши мољаху се, певајући псалме Давидове до сванућа.

Сутрадан рано, послат од кнеза, дође к тамници неки свиреп војвода са наоружаном војском, затвори капију, изведе из тамнице света четрдесет и два мученика, и упита их: Колико сте година у овој тамници? Свети одговорише: Што питаш о познатој ствари? Ето, навршава се седам година откако смо овде затворени. Војвода рече: Зар за тако дуго време ви не увидосте, колико човекољубље показује према вама кнез? Јер вас ето толико година штеди, а могао вас је погубити. Требало је дакле да му за показано милосрђе будете благодарни, и да се молите за њега, и да га волите свим срцем. Свети одговорише: Закон наш наређује нам да се молимо за оне који нас гоне, и који нам зло и неправду чине; стога се и за вашег кнеза молисмо Богу. Но да га волимо свим срцем, то је немогуће, јер нам забрањују речи светог пророка Давида, који овако говори Богу: Зар да не мрзим на оне, који на те мрзе, Господе? (Пс. 138, 21), На то војвода рече: Како то може бити, да се неко моли за онога кога мрзи? Зацело лажете говорећи да се молисте за кнеза кога мрзите. Свети одговорише: Истину говоримо да се молисмо за њега Богу, да очи душе његове, помрачене неверјем, просвети, да би познао пут правде и побожно поштовао Бога, примивши истиниту веру хришћанску уместо оне лажне коју сада држи и сматра да је права. И када би он праву веру познао и примио, тада бисмо га не само заволели свим срцем, него и врло много поштовали, по речи Давидовој: Веома поштовах пријатеље твоје, Боже! (Пс. 138, 21).

Војвода рече: Зар су грчки и римски кнезови толико безумни те мисле да је без промисла Божјег наш народ овако многобројан и моћан и силан? А кад би нас Бог мрзео, не би тако промишљао о нама, не би нас тако умножио и ојачао, као што смо сада, што и сами видите. Свети одговорише: Не кажемо ми да сте ви без Божјег промисла, јер ко је лишен његовог промисла? Макар неко и не знао Бога, макар Га и ружио бестидно, ипак по Божјем промислу живи на земљи и креће се. Него ми ово кажемо: ви неправилно верујете у Бога истинитог, јер исповедајући да је Он Творац свих видљивих и невидљивих твари, Ви Му се ругате говорећи да је Он, како Творац и виновник свих добара, тако Творац и виновник и свих зала, истине и лажи, правде и неправде, смирености и гордости, кротости и јарости, целомудрености и разврата, и других врлина и злодела, које није потребно набрајати овде. И када би било истина оно што ви говорите о Богу, ми бисмо рекли да ви имате право знање о Богу. Али, пошто се ваше вероисповедање разликује од истине као тама од сунца, како да вас не изобличавамо? Па још сматрате, да ви једини имате истинско познање о Богу, а уствари га немате. И природно је да вас Бог ненавиди, иако сте под његовим промислом.

Војвода упита: Шта дакле, зар ви кажете да постоји други бог; творац свих зала и свакога греха? Како онда могу постојати два бога, један добар а други зао? И како може постојати свет, када се о њега боре између себе два бога? Свети одговорише: Не кажемо ми да постоји други бог - творац зла, који се разликује од Бога - Творца свих добара; не дао Бог! Него ми кажемо ово: један од анђела добровољно изабра себи оно што је некорисно и супротно добру и, заволевши то, омрзну најпре Бога Творца свог, а затим човека. И њему би допуштено да искушава нашу слободну вољу, да ли њоме ревнујемо Богу или се повинујемо кушачевом наговарању. Ви дакле, заведени од њега, сасвим погрешно његова зла приписујете бестрасном и неизменљивом Богу. Војвода рече: Али пророк наш Мухамед учи, да је свемоћни Бог подједнако творац сваког злог и сваког доброг дела људског. Свети одговорише: Види се, он овде другог бога погрешно измисли, као што некада Јелини измислише Агатодемона, и њега вам даде да му се клањате, иако није бог нити ће то икада бити. А ми познасмо истинитог Бога, и Њега исповедамо, Творца сваког добра, кога проповедаше у Старом Завету свети пророци, а у Новом Завету свети апостоли Христови. И никаквог другог бога ми не знамо.

Војвода рече: Не желите ли данас да заједно са правоверним кнезом нашим принесете молитве Богу по обичају вере наше? Јер сам због тога послан к вама. Не пристанете ли, знам да ће се неки од вас касније кајати што су неразумно и упорно остали непокорни. На то му свети одговорише једнодушно: Молимо јединог истинитог Бога, да не само ваш кнез, него и ти и сав род сареценски отступите од безбожне заблуде Мухамедове, а поклоните се и одате дужно поштовање јединоме Богу, кога проповедају пророци и апостоли Христови. А нама, не дао Бог, да добровољно напустимо светлост и пређемо у таму.

Војвода им рече: Пазите шта говорите, да се доцније не покајете, јер се то ваше противљење неће оставити без велике казне. А свети одговорише: Богу бесмртноме и праведноме поверавамо душе наше, и у Њега се уздамо до последњег даха свог, и нећемо се одрећи вере коју у Њега имамо. Опет им рече војвода: вас ће на дан Страшнога суда осудити сирочадство деце ваше и удовиште супруга ваших. Јер се сви ви сада лишавате њих, пошто се противите вољи кнежевој и нећете да примите веру његову. Наш велики кнез могао би наредити садашњем цару вашем, који је још дете, да пусти жене ваше и децу да вам дођу овамо. Но и сада, ако пристанете да се обратите и примите пророка Мухамеда, брзо ћете угледати све домаће ваше и веома се обрадовати. У Грчкој сада царује жена Теодора са малим дететом Михајлом. Она се не може успротивити наређењу великог кнеза нашег. А за богатства и имања не брините, јер египатски једногодишњи данак, који ће вам наш свемилостиви кнез поклонити као пријатељима својим, толико ће вас обогатити, да ће и унуци ваши до десетог колена имати изобиља сваковрсних блага. - Тада као једним устима узвикнуше свети: Анатема Мухамеду и свима који верују да је он пророк!

Пошто ово свети изговорише веома смело и са великом ревношћу по Богу, разгневљени војвода одмах нареди наоружаним војницима да сваком посебно вежу руке отпозади, и као овце воде на заклање. На тај призор стаде се стицати силан свет сараценски, а и хришћани који су живели у њиховој средини, желећи да виде погубљење светих мученика. И када се већ приближише реци Еуфрату, војвода дозва к себи једнога од мученика, светог Теодора Кратира, и рече му: Сазнао сам поуздано да си ти некада био свештеник, па си одбацио свештенички чин, постао војник, узео на себе оружје, и стао по бојиштима проливати крв људску. А сада се лицемерно правиш да си хришћанин, изобличаван савешћу својом због твога давнашњег одречења од хришћанске вере. Није ли боље за тебе сада да прибегнеш к учењу пророка и апостола Мухамеда, и од њега добијеш помоћ и избављење од смрти? Јер ти не можеш имати никакву наду ни уздање у Христа, кога си се раније добровољно одрекао.

Јуначни Христов мученик Теодор одговори: Неистину говориш, војводо, јер се ја нисам одрекао Христа Бога, него сам само напустио свештенички чин због моје недостојности. Због тога баш и дужан сам нарочито сада да крв своју пролијем за веру Христову и да умрем из љубави за Њега, да ми мој милосрдни Господ опрости сада оно што Му раније сагреших. Јер и слуга твој, који би побегао од тебе, па се потом вратио к теби и борио се до смрти за тебе, не би ли због тога добио од тебе опроштај за своје раније бекство? Војвода одговори: Нека буде како хоћеш, ја ти само предложих оно чиме би се могао избавити од смрти.

Када џелати Црнци исукаше мачеве своје и стадоше свете мученике распоређивати за посечење, деси се да Теодора Кратира ставише до патриција Константина. Бојећи се да Константин, видећи његово посечење, не падне духом и уплаши се смрти, Теодор му рече: Господине мој, чуј ме: пошто ти и чином и красотом врлина превазилазиш све нас, требало би да ти први постанеш мученик међу нама, да ти пре свих нас приклониш под мач главу своју за Господа свог, те да први добијеш венац од Исуса Христа - Небеског Цара, као што си био први у почасти код земаљског цара. А свети Константин му на то одговори: Теби, тако особито храбром, заиста доликује да то учиниш: да први положиш душу своју за Христа, како бисмо и ја и остали наши другови пошли за тобом.

Тада свети Теодор сатвори молитву, препоручујући душу своју Богу, приђе џелату, и радосно прими славну мученичку кончину: посечење мачем. А за њим и остали свети, по реду и по достојанству својих ранијих положаја, приступаху један за другим под мач, без имало страха или узнемирености или малодушности, тако да се војвода веома дивљаше посматрајући мученике са каквим поуздањем хитају у смрт. И тако свети четрдесет и два мученика окончаше свој живот јуначком смрћу за Господа свог, шестог марта 845 године.

По посечењу светих мученика сараценски кнез нареди да и споменутог отпадника Вадициса мачем посеку, говорећи: Да је био прави хришћанин, он се не би одрекао своје вере. И када не одржа веру у свога Христа, како може одржати веру у нашег Мухамеда? Он постаде непријатељ својим хришћанима, предавши их у наше руке, како онда, ако наступи зло време, да не постане издајник наш? Ко није био веран својима, може ли бити веран туђинцима? Никада. - И отсекоше мачем главу томе беднику. И он доби од Сарацена достојну награду за услугу коју им учини, предавши им славни и дивни град хришћански Амореју.

Сутрадан нареди кнез те бацише у реку Еуфрат тела светих четрдесет и два мученика. Бацише тамо и леш посеченог отпадника. И убрзо потом обретоше се на оној другој обали реке тела мученика читава, јер се свакоме телу присаједини његова глава. И лежаху заједно по реду чесно. А леш оног отпадника би пронађен далеко од светих тела мученичких, и глава његова далеко од леша његовог.

Хришћани онда узеше тела светих и чесно сахранише. А главу и леш оног безаконог издајника крокодили разнеше и поједоше. За све пак ово нека је слава Христу Богу нашем, са Оцем и Светим Духом обожаваном вавек, амин.

Извор: спц.рс

Хришћанство каже да је вера дар Божији. Али ако је то заиста дар, зашто га не прихватају сви? Да ли Бог једне призива Себи, а друге заобилази, остављајући их у тами неверја? То је питање које већ вековима збуњује многе који размишљају о хришћанској вери.
Питање вере увек је било и питање слободе. Да ли човек верује зато што га је Бог унапред изабрао, или зато што слободно одговара на Божији позив? У историји хришћанства појавило се и учење да је судбина човека од почетка одређена – да су једни изабрани за спасење, а други за пропаст. Најпознатији представник таквог схватања био је протестантски реформатор Калвин.
Православно предање не прихвата ово застрашујуће учење. Нама је апостол љубави рекао: Бог је љубав (1. Јн. 4, 16). Речено је, такође, да је Бог послао Сина свога да ништа не пропадне, него да се све спасе (Јн. 3, 16–17).Управо је зато питање којим започињемо овај текст тако мучно и тешко. И одговор на њега је, наравно, само један. Да, вера јесте дар Божији, и тај дар је дат свакоме, као што каже дивна црквена молитва о „светлости Христовој која просвећује сваког човека који долази у свет“. Цело Јеванђеље прожето је том посебном аритметиком, према којој Пастир добри оставља деведесет девет оваца да спасе једну залуталу. Цело Јеванђеље зрачи љубављу према грешнику, према палом човеку чији пут је пут пропасти.
Не поставља се, дакле, питање коме јесте а коме није дат дар вере, јер дат је свима, него због чега га не прихватају сви, због чега су верници у свету увек „мало стадо“ (Лк. 12, 32), због чега се и сам Христос са горчином пита: Син човечији када дође, хоће ли наћи веру на земљи? (Лк. 18, 8).
У потрази за одговором било би, можда, најбоље поћи од невероватно дубоких речи Достојевског: „Свако је свима за све крив“. Крив је – наставићемо – пре свега, наравно, за то скривање или отворено порицање Божијег дара које милионе људи чини безнадежно слепима и глувима за веру.
Није случајно што се у Јеванђељу тако често говори о деци. За њих се каже: Који не прими Царство Божије као дете неће ући у њега (Лк. 18, 17). Шта то значи? То значи да је детету својствено да сам живот доживљава као један рај, да је у његовој перцепцији све целовито, све радосно, све у најдубљем смислу речи вера, још нераздвојена од живота. Она се испољава као безусловно поверење које одасвуд очекује само љубав. И сви ми знамо како та целовитост, када изађемо из детињства, пада – како у живот улази искуство зла, подељености, страдања.
И управо тада, у том одлучујућем тренутку људског живота, почиње страшна битка за душу, чији је исход или очување или губитак овог првобитног искуства као дара са висине. Управо тада, у једном тренутку, све виси о концу, и једна једина реч, као и њен изостанак, може бити од пресудног значаја. Али, ето, ма како то страшно било, човек се опет и опет уверава да искуство зла, тачније само зло, често долази кроз људе, али и из наше пале природе.
Живот оних који нас окружују одређујемо ми, и у злу и у добру, својим сопственим речима и делима, целим својим животом. Као што се вера у човеку рађа из вере другога, тако се и безверје рађа из туђег лицемерја и лажи, из тријумфа зла и греха свуда унаоколо.
Свет у злу лежи (1. Јн. 5, 19). Али ко га је погружио у то зло? Ако у самим верницима често не живи дар вере (или, боље рећи, ако они не живе њиме), ако верници говоре о љубави и праведности, а настављају да мрзе, ако позивају на узвишено, а потпуно се предају земаљском, колико ли је онда онима који их посматрају бескрајно тешко да стекну веру! Отуд сумња која разједа душу, отуд застрашујуће искуство живота без љубави, без радости, отуд у срцу мрачни огањ порицања, мржње према узвишеном, отуд у човеку готово несвесна жеља да сруши своју унутарњу светињу.
Пре сам наводио речи апостола Павла да Бога нико од људи не виде нити може видети. Али Бог нам се јавља кроз човека који је Његова икона. Видели смо Га, познајемо Га у Христосу, али можемо Га видети и у сваком човеку, слично као што нам се кроз сваког човека може указати демонско одбацивање Бога и сва тама сатанске мржње према свету Божијем.
„Ја не верујем у Бога“, говори неверник, „зато што око себе видим сувише зла, патње и бесмисла. Да Бога има, Он то не би дозволио“. „Ја верујем у Бога“, говори верник, „зато што сам усред зла, патње и бесмисла доживео моћ, радост и истину вере“.
Један исти свет, једно исто знање о свету, па опет два сасвим супротна искуства! Не, не лишава Бог никога свог дара, своје љубави и изабрања; међутим, све је то сувише често заклоњено завесом зла која се надвија над светом и помрачује човека. Али онда се неизбежно поставља питање: а одакле то зло? И због чега тако често победу односи управо оно, а не свемоћни, сведобри, свељубећи Бог? Због чега добро, започињући борбу против зла, веома често прибегава његовим методама, тако да се и оно само постепено претвара у зло?

Искуство Псалма и сусрет у дубини душе

Искуство вере – је ли оно моје? Данас можемо да подвучемо црту испод наших размишљања о најважнијој и најтајанственијој од свих људских тврдњи: „Ја верујем у Бога“. У овој тврдњи смо распознали, осетили макар и нејасно, такорећи „додиром душе“, један дар са висине. Ја не долазим толико до вере свесним, разумским путем, колико је налазим у себи, налазим са дивљењем, радошћу и захвалношћу, налазим као присуство – тајанствено, али јасно присуство Онога који је цео мир и радост, тишина и светлост. То присуство не може потицати од било чега у мени, јер нити у мени нити у свету који ме окружује нема такве радости, такве светлости, такве тишине. Одакле је, онда, оно?
И ја изговарам реч која све то изражава и именује и која, када се истргне из тог искуства, из веродостојности тог присуства, губи сваки смисао. Изговарам реч „Бог“, коју не бих могао изговорити када не бих имао то искуство. Ја одређујем садржај тог искуства и самим тим га прихватам као дар, дар на који се одазивам покретом целог свог бића. „Ја верујем у Бога!“ И испоставља се да вера коју сам пронашао у дубини своје душе није само моје лично, неизрециво искуство, него и нешто што ме на један нови начин повезује са људима, са животом, са светом, што постаје ослобођење од усамљености на коју су у мањој или већој мери осуђени сви људи.
Јер ако је пронаћи веру у својој души радост, онда није ништа мања радост када исту ту веру, исто то искуство пронађем у другима. И то не само у људима који ме окружују сада, него и у онима од којих ме раздвајају векови. Ево, отварам књигу која је написана више од хиљаду година пре наше ере, у свету који је тако мало личио на наш свет, и читам:
„Господе, испробао си ме, и познао си ме; ти си познао седање моје и устајање моје; ти си разумео помисли моје издалека; стазу моју и меру моју испитао си, и све путеве моје предвидео си. Јер нема речи преварне на језику моме. Ево, Господе, ти си познао све, и последње и прво; ти си ме саздао и ставио си на мене руку твоју: чудесно је знање твоје за мене, надјача ме, не могу према њему.
Куда ћу поћи од Духа твога, и од лица твога где ћу побећи? Ако узиђем на небо, ти си тамо; ако сиђем у ад, присутан си; ако узмем крила своја ујутро и настаним се на крајевима мора, и тамо ће ме рука твоја водити, и прихватиће ме десница твоја. И рекох: еда ли ће ме тама погазити, и ноћ бити светло у уживању моме? Јер се тама неће помрачити од тебе, и ноћ ће као дан просветлити се; као што је тама њена, тако је и светлост њена.
Јер си ти створио бубреге моје, Господе, прихватио ме од утробе матере моје. Исповедаћу и славити те, јер си ме страшно удивио; чудесна су дела твоја, и душа моја зна то веома. (…) А мени су веома цењени пријатељи твоји, Боже, веома се укрепише почеци њихови. Избројаћу их, и већма од песка умножиће се; устадох и још сам са тобом. (…) Испробај ме, Боже, и познај срце моје, испитај ме и познај стазе моје. И види има ли пут безакоња у мени, и води ме путем вечним.“ (Пс. 138, 1–14, 17–18, 23–24)
Ово је 138. псалам, који је, понављам, написан пре три хиљаде година. А ја читам, дивим се и радујем се: Господе, па све је то управо оно што ја осећам и доживљавам! То је моје искуство, то је речено о мени, у моје име! Чак и тај детињасти, неспретни језик који покушава да изрази оно што је изнад речи, и он је мој. А то значи да је вера живела и да живи вековима, то значи да су милиони људи осетили ово исто.
И испуњава се срце радошћу када се од изобиља вере изливају ове чудесне речи: Јер се тама неће помрачити од тебе, и ноћ ће као дан просветлити се; као што је тама њена, тако је и светлост њена. И у тој светлости ја на један нови начин видим свет. Упркос свој његовој тами, он је за мене осветљен првобитном светлошћу. Уистину, чудесна су дела твоја, и душа моја зна то!
За псалмопојцем понављам: „Исповедаћу и славити Те, јер си ме страшно удивио“, и на нови начин упознајем себе – грешног, слабог, поробљеног – јер ми се даје тајни орган унутарњег знања да схватим оно што је узвишено, дивно и славно, да пожелим узвишено знање и узвишен живот, да увидим разлику између пута трулежи и пута вечности.
И још нешто открива ми та вера: да све на свету објављује Бога, да све сија Њиме – лучезарно јутро али и ноћни сумрак, срећа али и патња, радост али и туга. А што има тако много оних који то не виде, који не осећају да је ноћ живота светла као и дан, то је само зато што смо ја и слични мени сувише слаби сведоци вере, само зато што од најранијег детињства човека окружујемо лажима, што га, уместо да трага за дубином, наводимо да јури за ситном овоземаљском срећом, што га везујемо за узалудне ствари и таштину. Зато у човеку одумире тежња ка светлости и љубави, и његов свет испуњава лепљива тама скепсе и неверице, једа и мржње.

Христос као пуноћа и извор радости

Али ни у тој тами, ни у том страшном паду Бог нас не оставља. И моје беспомоћне речи о вери биле би празне када на крају не бих исповедио веру не само у Бога, него и у оног јединог Човека Којим је Бог дошао у свет, а у свету сваком човеку, да га спасе и препороди.
Ја верујем у Бога, али Бог се у пуноћи радости поседовања открива у Христу. „Бога нико није видео никад“, говори апостол Јован Богослов, и одмах додаје: Јединородни Син који је у наручју Оца, он га објави (Јн. 1, 18). И извештава нас да су Његове речи сведочанство о ономе што смо видели очима својима, што сагледасмо и руке наше опипаше, о Речи живота (1. Јн. 1, 1). О њему, о тој Речи живота, биће наша наредна беседа.
На крају наших размишљања о вери дошли смо до имена које је за нас, хришћане, уједно садржај и извор вере. Дошли смо до имена Христовог. Довољно је споменути Га, и срце се наше сваки пут изнова испуњава усхићењем. А можда тим усхићењем све и почиње.
Безмало два миленијума деле нас од догађаја описаних у Јеванђељу. За то време у свету се догодио огромни број промена, сменили су се толики јунаци, остављајући за собом и лепо сећање и страшне легенде, да је лик Христов, који је забележен у једној од најкраћих књига, рекло би се, морао избледети, удаљити се од нас. Јер то је лик онога о коме, у суштини, знамо неупоредиво мање него о Наполеону, Лењину или Ајнштајну, чије су биографије детаљно изложене у хиљадама књига, а свака реч пажљиво проанализирана. Па ипак, тај лик није нимало избледео, јер за оне који верују у Христа његов лик је жив, јер љубав према Њему, заједница са Њим, јесте смисао њиховог живота.
Ми читамо Јеванђеље и опет понављамо речи оних које су фарисеји послали Христу да против Њега изнађу било какву оптужбу: „Никада човек није тако говорио као овај човек“ (Јн. 7, 46). И до дана данашњег ми осећамо истинитост, апсолутну истинитост ових речи. Заиста, никада човек није говорио као овај Човек. Нико на свету није изговорио речи испуњене таквом истином и истовремено таквом љубављу, таквим смирењем. А када их ослушкујемо, ми полазимо од тога да верујемо Христу, јер у оно што Он говори ми не можемо да не верујемо, ми не можемо другачије осим да Његове речи прихватимо свим срцем. А поверовавши му, ми долазимо до вере у Њега.
Пут од веровања Њему до вере у њега може се описати овако: ми најпре осећамо – и опет свом дубином свог бића – да тај Човек није могао лагати. Ако су Његове речи лаж, онда је све на свету лаж, све је тама и бесмисао. И када Он говори да је послан ради спасења људског, да ће онај ко поверује у Њега пронаћи радост коју му нико неће моћи одузети, ми прихватимо те речи и верујемо у Христа. Ту веру потврђује тако велика радост и тако дубоки мир који се у нас усељава да нам други докази више нису потребни. Нећу вас оставити сиротне: доћи ћу к вама (Јн. 14, 18); Ја сам са вама у све дане до свршетка века (Мт. 28, 20). Усхићено је срце тим присуством, и са сваким од нас догађа се исто што и са неверним Томом, који је најпре тражио доказе, да би затим ускликнуо: Господ мој и Бог мој! (Јн. 20, 28).
Не, предмет наше вере није апстрактно божанство које безбожници негирају – не састоји се она у томе – него у Богу Ког нам је објавио Христос. И нису чуда, моћ и власт то чиме нас Он привлачи, него љубав, добро и лепота коју излива Његов лик. Заиста, никада човек није тако говорио као овај Човек!
Све се у свету мења и заборавља, све пролази, али Христос остаје онакав какав је одувек био, Он је и даље предмет такве љубави, такве вере и верности да милиони људи радије бирају смрт и страдања него да се одрекну Њега. Штавише, они у самим страдањима виде могућност да узму учешћа у Христовим страдањима, а у смрти залог да ће бити са Њим. Шта се на земљи може упоредити са том љубављу, са том вером и верношћу?
„Целу те је, земљо родна, Цар Небески с лицем роба благословом походио“. Тјутчев је ове стихове написао о Русији, али ми их можемо читати као да се односе на целу планету и на све епохе. Јер то Христово похођење, то његово присуство међу нама и данас је исто тако очигледно као и пре две хиљаде година у Галилеји.
И зато наше беседе о вери можемо завршити на следећи начин. Када кажем: „Ја верујем у Бога“, ја тада пред собом видим лик Христов. Његов поглед као да је уперен само у мене. Ја умом знам да се Он даје свакоме, али притом осећам позив који је упућен баш мени, љубав која је усмерена управо ка мени, и као да чујем речи: „Ја сам теби дошао и ради тебе предајем целог себе. Ја те волим и желим вечну заједницу с тобом“.
И у оним тренуцима када то искуство у мени заглушује таштина овога живота, ја Му свеједно одговарам љубављу, и нису ми потребни ни докази ни тумачења. Ја целим бићем знам да Он на сличан начин куца на врата сваког срца, и желим свакоме да кажем: „Загледај се у Њега, ослушни добро Његове речи, јер никада човек није говорио тако као овај Човек, и наступиће за тебе тај јединствени сусрет, чија се дубина и радост не могу упоредити ни са чим на свету. Почеће нови живот, засијаће нова светлост. И ма колико ми падали, ма колико пута их проневерили на свом животном путу, ту радост нам нико неће одузети“.
Ето то је, у суштини, садржај наше вере, али и њен извор. Наша вера почиње Христом, рађа се из сусрета са Њим, и Христом се завршава. Она често као да умире у нама, ми заборављамо на њу, предајемо се таштини овога живота, али онда нам у руке поново доспева иста она невелика књижица, и опет је пред унутарњим погледом исти онај лик, опет Неко стоји на вратима срца и куца.
Како је важно, како је усред животног метежа бескрајно важно препознати то куцање!

Протојереј Александар Шмеман

Извор: Пријатељ Божији

ИСАВРИЈА, престоница Исавријске покрајине, почетак свете вере у Господа нашег Исуса Христа прими од учитеља народа, светог апостола Павла, који је тамо проповедао и неке привео вери. У време апостолске проповеди беше неки човек, по мену Нестор, који је живео у селу, званом Биданије, удаљеном од града Исаврије осамнаест стадија. Он имађаше жену која се свала Нада; са њом доби сина, овог светог Конона о коме је реч. Када Конон одрасте, родитељи зажелеше да га ожене, и заручише му дивну девојку Ану. Но пре свадбе Конону се јави свети Архистратиг Михаило у облику пресветлог човека, поучи га светој вери, одведе га на реку, крсти га у име Пресвете Тројице, и причестивши га Божанским Тајнама осени га крсним знаком и постаде невидљив. А младић се испуни Духа Светог, и Арханђео Михаило беше с њим невидљиво. Дође и дан свадбе и сви се весељаху. И кад би са невестом уведен у ложницу, Конон узе свећу и метну под суд, па упита своју невесту: Шта је боље, светлост или тама? Она одговори: светлост је боља од таме. Тада свети Конон, отворивши уста своја пуна благодати Божје, поче јој говорити о вери у Христа, истинитог Бога, и о чувању девствености и чистога живота. То је, говораше он светлост незалазна, а дела телесна и незнабожачка безбожна вера, јесу тама. И невеста, имајући срце као добру земљу, подесну за пријем семена речи Божје, сложи се у свему са својим жеником: верова у Христа, и обећа чувати девство своје нетљеним. И живљаху ово двоје светих у неповређеној чистоти девственичкој као брат и сестра, или боље рећи као два анђела Божја, серафимски горећи љубављу к Богу и служећи Господу. Потом блажени Конон усаветова и родитеље своје да се одрекну идола, и приведе их Христу. И крсти оца и мајку и невесту своју. И они, руковођени и поучавани светим Кононом, вођаху богоугодни живот. А отац његов, блажени Нестор, удостоји се мученичког венца, јер би убијен од идолопоклоника зато што им се противљаше изобличавајући њихову заблуду. После неког времена мати светог Конона, блажена Нада, пресели се к Богу у добром вероисповедању. Затим и блажена девственица Ана, заручена му невеста, оде у вечне дворе небеског женика Христа. И сахрани их свети Конон у један гроб. И живљаше свети Конон сам у Богу, предавши се богомислију. И тело своје умртвљиваше и потчињаваше духу постом и трудовима и свеноћним молитвама. А дато му благо благодати Светога Духа скриваше док не дође време да га покаже. То се догоди тек у старости његовој. А поче на овај начин:

У том крају налазила се у дивљим и непроходним горама једна страшна и мрачна пештера. У њој беше идолиште и демонско обиталиште. И тамо стајаше велики камени идол поганог бога Аполона, кога је исавријски крај нарочито поштовао. И Исавријанци имађаху обичај да се сваке године о одвратном празнику Аполоновом скупљају тамо са жртвама, и проводе тај богомрски празник. А једне године пред тај празник, кад се цео град спремао да иде к идолу у оној пештери, свети Конон покренут Духом Светим дође у град. И видевши мноштво народа, једне наоружане на коњима, а друге пешке, као за рат спремљене, он им се громко обрати овим речима: Људи Исавријанци, станите мало, јер имам нешто да вам кажем. Зашто сте се тако ратнички опремили? Еда ли неко зарати на вашу земљу, и зове вас на мегдан? А они одговорише: Не, него идемо к Богу Аполону да му принесемо жртве и празник његов прославимо. Светитељ их упита: А ко је то Аполон? Желео бих да ми кажете. И каква је његова моћ? Они му одговорише: То је наш промислитељ; он нам даје сва добра; он нас крепи у ратовима, као што је крепио и оце наше, који нам и оставише овај обичај празновања. А светитељ их упита, потсмевајући им се: Јесте ли икада чули глас бога свог, или коју реч од њега? Они одговорише: Нисмо, али нам је од отаца наших остао обичај да верујемо у њега. На то им свети Конон рече: Оци ваши, не знајући истинитог Бога, као неразумне животиње беху у заблуди. Да су знали истинитог Бога, они не би толику ревност показивали према глувом и немом и непотребном идолу. Допустите ми, и ја ћу вам показати кога поштујете, и ко је бог ваш. Мастилом ћу га намазати, може ли себе измити? Чекићем ћу га разлупати, може ли се опет вратити у свој првобитни облик? Храну ћу му понудити, да ли ће пружити руку, и узети, и почети јести? Докле ћете бити луди, и то не увиђати? Послушајте ме, јер сам и ја из вашег племена, али сам туђ делима вашим. Оставите се идолопоклонства, и ја ћу вас научити кога Бога да поштујете и да се клањате Ономе који је на небесима. Јер је он невидљиви Бог, но свевидећи Творац неба и земље и мора, и свега што је у њима. Он је Цар моћан и силан, који спасава слуге Своје и погубљује непријатеље Своје који се клањају идолима и жртве приносе демонима. Он не тражи крвне жртве, него жели да Га знају они који Му прилазе без покварености и лукавства, и да верују у Њега, знајући да је Он истинити Бог, Отац једнородног Сина свог, Господа нашег Исуса Христа, који се од Оца не одваја, којим и векове сатвори, чијег је живота и царства заједничар Дух Свети који од Оца исходи. Ова пак три Лица Божанством су један Бог. Он је огањ који спаљује ненавидеће Га идолослужитеље; Он љуби оне који Њега љубе, и прославља оне који Њега прослављају. Јер је неизмерно милосрдан и милостив према свима који у Њега верују и призивају Га истински.

Док је светитељ говорио то и много друго, народ се узруја, и настаде велика гужва. Јер једни полетеше на њ да га убију, а други их спречаваху, не дајући никоме да га дарне и желећи да што више чују од њега. Пошто једва умирише народ, они питаху светитеља: Како нас можеш убедити да постоји Бог већи од нашег бога Аполона, кога ми поштујемо више од свих других богова? Покажи нам неки знак о Богу твом, да бисмо веровали у њега? А свети Конон, видећи да знаке ишту, сву наду положи на Бога, и рече им: Ето, многи су од вас на коњима, а није мало ни младих пешака, кршних и здравих; пођимо дакле сви ка пештери Аполоновој, на место сабора вашег, ви напред а ја као стар за вама. Само да се погодимо: ко први стигне тамо, његов је Бог истинит и велик, и треба веровати у Њега. Ако ви што сте на коњима, и ви млади, кршни и здрави пешаци, претекнете мене стара и слаба телом, и први стигнете до Аполоновог места, онда је ваш бог велики; ако пак ја стар пешке претекнем вас и стигнем тамо пре вас, онда је мој Бог већи од вашег бога, и ви ћете бити дужни да верујете у Бога мог.

Сви похвалише овај предлог и пристадоше на услов светога Конона. И говораху међу собом: Овај старац једва може стићи тамо за четири дана, пошто је пут далек и тежак, преко високих гора и дубоких провалија.И сви кренуше журно, једни уздајући се у своје коње, други у своје ноге, а свети Конон иђаше за њима хитајући с муком. Затим се помоли Богу, и тог тренутка стаде преда њ свети Архистратиг Михаило, узе га, и за трен ока пренесе на оно место ка коме су хитали. А оне што су јурили на коњима, и пешаке, Арханђео невидљиво помете, те неки залуташе по горама и дубодолинама, падаху са окомитих литица планинских, и разбијаху се и сами и коњи њихови. И тако цео онај дан и сву ноћ не могаху стићи до Аполонове пештере, нити пут распознати куда иду. А сутрадан свети Конон им изиђе у сусрет; и кад га угледаше, они се запрепастише. А он их стаде корити, говорећи: Што се разленисте, те тако споро идете? Мени се досади чекајући вас дуго, па вам ево изађох у сусрет. А они, мртви уморни, испричаше светитељу све што им се догодило, и мољаху га да им буде путовођа до Аполоновог места. И он, идући пред њима, доведе их тамо. И рече им: Ето, ја добих опкладу, претекох вас и први стигох овде. Треба дакле да признате да је Бог мој велик, и да поверујете у Њега. А вашег бога препустите мени, да му одмаздим што вас је досада обмањивао. Они пак викаху: Не, немој окривити нашег бога, нити устајати против њега! Ми смо сами криви што, залутавши с пута, закаснисмо.

И тако не одржаше задату реч, и преварише светитеља. Онда их светитељ упита: Пошто не верујете Богу мом, хоћете ли да верујете богу вашем и испуните оно што вам он буде рекао? Они сви одговорише: Само да чујемо бога нашег шта каже, готови смо да одмах поступимо по речи његовој, јер му чврсто верујемо.

И опет се погодише са светитељем, и дадоше чвршћу реч од прве, да ће веровати речи коју им бог њихов буде изговорио. И светитељ стаде пред пештером оном што беше идолиште Аполоново, и громко довикну идолу: Теби говорим: наређује ти Господ мој Исус Христос, изиђи из идолишта свог и дођи мени овамо! - И одмах бездихани идол постаде као жив, јер задрхта, и паде са свога места, и ваљајући се суљаше се по земљи ка светитељу; и кад се докотрља близу њега, устаде са земље, и стајаше право пред светим Кононом. А сав народ се силно престрави, и стадоше од страха викати, и кукати, и бегати. Светитељ им руком даваше знак, и говораше им да се не боје. И једва их задржа и умири. Па се опет обрати идолу, док су сви врло пажљиво посматрали шта ће бити. И рече светитељ идолу: Кажи нам, бездихани идоле, ко је истинити Бог: ти или Господ мој Исус Христос кога ја проповедам? - И идол одмах с трепетом пружи к небу своје камене руке, и веома громко људским гласом изјави, говорећи: Једини истинити Бог је Христос кога ти проповедаш. - Рекавши то, он паде и разби се.

Када се ово чудо догоди, сав народ стаде громоглаоно викати: Један је истинити Бог! Бог Кононов однесе победу! - и мноштво народа верова у Христа Бога. И пошто поразбијаше идоле, примише свето крштење. А остали, окорели у своме неверју, веома жаљаху због пропасти идола Аполонова. Али, касније се и они постепено убеђиваху, гледајући разна чудеса која чињаше свети Конон.

У истој Исавријској покрајини, само на другој страни, у једном пустом месту беше нека пештера. У њој живљаше опаки демон, који као убојица и разбојник нападаше пролазнике, људе и стоку, и убијаше их. И Исавријанци приношаху многе жртве томе демону, молећи га, да им не чини толике пакости и убиства. Али од тога имађаху само већу штету, а никакву корист. Стога се сабраше људи, и хришћани и нехришћани, те молише светог Конона да иде и отера тог демона из њиховог краја. Хришћани га мољаху с вером, не сумњајући нимало у силу Христову која беше са светим Кононом. Али нехришћани га мољаху, не са вером, него кушајући га, јер сматраху да Канон не може отерати оданде оног опаког демона. Чак се надаху да ће га демон убити.

Светитељ оде тамо, праћен од народа, стаде пред пештером, док народ издалека стајаше са страхом. И именом Христовим запретивши нечистом духу, свети Конон му нареди да на видљив начин изађе из пештере како би га сав народ видео. А демон изнутра викаше молећи светитеља да му не наређује да изађе на видљив начин, да људи не би видели његову одвратну појаву. Али светитељ му строго запрети да себе видљиво покаже. И, док су сви посматрали, он изиђе у облику женском, као нека одвратна баба, сва кљакава телом, дршћући и тресући се. И забранивши демону да никоме никакву пакост не учини, светитељ га посла у пакао. И демон одмах постаде невидљив, а народ викаше: Велики је Бог Кононов! - И тада многи од незнабожаца вероваше. у Христа. Свети Конон поучи народ колико треба о Богу; и вратише се у град сви певајући: свети Конон је почињао песму, а народ је прихватио, славећи Христа, истинитог Бога.

Потом свети Конон живљаше у своме селу Виданији у , родитељском дому, чудотворећи и исцељујући сваку болест код оних који су му прибегавали с вером, и изгонећи демоне, над којима му Бог беше дао власт. Уто се деси да један од највиђенијих грађана исавријских би покраден: лопови му однеше силно злато. Поводом ове крађе многи беху клеветани и мучени, и по тамницама невини држани. Али се украдено злато не могаше пронаћи. Онда к светоме Конону дође онај покрадени грађанин, и сродници оклеветаних и ухапшених, и припадајући к ногама светитељевим, мољаху га да се помоли Богу поводом ове крађе. Светитељ се сажали на оклеветане и невино злостављане, и оде у град. И ставши усред града, подиже руке своје к небу и сатвори усрдну молитву Богу. И мољаше се док му не би откривено од Бога где је метнуто украдено злато. Онда узе са собом многе људе из народа, оде с њима из града далеко у пустињу, и дође до једног камена, показаном му од светог Архистратига Михаила. Под тим каменом беше злато сакривено. Свети Конон га пронађе, и нареди људима што беху дошли с њим да узму злато и носе у град. И видевши то, сав се народ дивљаше веома, и слављаше Бога. А покрадени грађанин, желећи да сазна ко су лопови, упита светитеља о томе, а он му одговори: Узми своје, и буди задовољан, јер се твоје врати теби без штете, а ухапшене ослободи. - И би тако. А глас о овоме чуду разнесе се по целом крају оном, и многи се обраћаху к Богу, и из дана у дан растијаше и множаше се Црква Христова.

Када једном свети Конон испоснички молитвено борављаше у своме дому, угледа читав пук демона који беху дошли против њега. Јер сви демони, који беху изгнани из људи и из идолишта, наоружаше се против светитеља и дођоше да му науде. Видевши их, светитељ их све веза именом Исусовим, тако да се нису могли маћи. И мољаху демони светитеља, да им не наређује да иду у бездан, него да им заповеди да раде што он жели. Забранивши им да никакво зло не чине људима, светитељ их посла на разне послове: једне да копају по баштама, чупају непотребну траву, трње и чкаљ; друге, да ору њиве и сеју; треће, да чувају берићет; четврте, да пасу стада стоке, и бране од звериња; пете, да секу дрва, доносе воду и врше све домаће послове. Тако их све запосли као заробљенике. И служаху демони робовски и заробљенички светом Конону док му беше воља, ревносно извршавајући сваки посао каји им је одређивао. Јер они беху везани нераскидивим узама силе Божје, а поробљени и потчињени под ноге Божјем угоднику.

Једне ноћи на кућу светитељеву нападоше разбојници, очекујући да код њега нађу неко богатство, пошто беше чувен у целом том крају. Везаше га и стадоше мучити да прокаже своје злато. Но чим га стадоше мучити, слегоше се, по Божјем наређењу, демони што служаху светитељу, дохватише разбојнике, тукоше их без милости, па и ватру у пећи наложише, те им тела огњем жегоше, а светитеља одвезаше. Но светитељ им забрани, и они оставише разбојнике једва живе. И помоли се светиггељ за разбојнике Богу, те они дођоше к себи. И пошто их блажени поучи да више не чине разбојништва, отпусти их с миром.

Но не само из руку разбојника демони избавише светитеља, по наређењу Божјем, него и углед имена његова чуваху, пошто је Бог тако хтео. Јер када би се ко од Исавријанаца незнабожаца дрзнуо да наружи име Кононово, одмах је бивао бијен од демона на невидљив начин. И беше име Кононово свима чесно и страшно. Тако, два идолопоклоника, када негде би споменуто Кононово име, стадоше ружно говорити о њему, и одмах их демони нападоше, и бијући их вуцијаху их путем за косу, и довукавши их до светитеља, бацише их пред ноге његове. И растијаше страх код свих незнабожаца тако, да нису смели ни помислити зло о светом Конону. Једнога човека, који је крао род на њиви Кононовој, ухватише ови невидљиви стражари, и бијући га одведоше га светитељу заједно са његовим магарцем, на коме беше врећа пуна украденог рода. Светитељ га посаветова да не краде, и пусти да иде дома.

Нека сирота удовица, носећи на рукама своје мало јединче, за време жетве ишла је по њивама и за жетеоцима сабирала класје. Тако једном положи дете на земљу, и прилично се удаљи од њега сабирајући класје. Утом наиђе из шуме вук, зграби дете и однесе га у пустињу. Трчаше за њим, али га немогаху стићи и отети му дете из чељусти. Тада жена та отрча к чудотворцу светом Конону, пошто његова кућа беше близу; и плачући припаде к ногама његовим и исприча му своју муку. Он одмах нареди невидљивим слугама, и они полетеше, и за трен ока ухватише вука са дететом у чељустима, и донесоше пред светитеља. Светитељ даде матери дете живо и здраво, а вука одасла на његова места.

Потом други демони, који не беху везани, стадоше у том крају нападати људе разним болестима, нарочито богињама. Видевши ово њихово непријатељство, светитељ се помоли Богу, и одмах му Бог даде власт над њима. Онда их светитељ похвата све, и једне прогна из оних крајева у пуста места, друге посла у бездан, а треће веза, па их у тридесет глинених судова стрпа, оловом зали, силом крсном запечати, и закопа у земљу под темељ своје куће.

У то време настаде гоњење на хришћане, и у Исаврију стиже са царском наредбом неки војвода Магдон. Он најпре светог Онисија ухвати у селу Усорову, и мукама умори. Затим ухвати и светог Конона, и стављаше га на многе и жестоке муке, приморавајући га да принесе жртву идолима. А кад Исавријанци чуше да војвода мучи светог Конона, сабраше се много наоружаних људи, и појурише ка селу Усорову са намером да убију војводу. Сазнавши за то, војвода уседе на коња, и са својим слугама побеже из оних крајева. Исавријанци се дадоше у потеру за њим, али га не стигоше. Светог пак мученика Конона нађоше везана, и по целом телу изранављена и окрвављена. Одрешивши та, они плакаху над њим. И отирући крв његову, мазаху тела своја, желећи да се крвљу његовом освете, и с љубављу целиваху ране његове за Христа добијене. А свети мученик туговаше и жаљаше веома што му не дадоше да до краја пострада, јер жељаше да умре у мукама за Христа свог. Затим га одведоше његовом родитељском дому у селу Виданији, и стараху се око исцељења његових рана.

Две године после тога престави се свети Конон Богу. И сабра се сва Исавријска покрајина, и сатвори велики плач над њим. И погребоше га заједно са блаженим родитељима његовим и са светом невестом његовом.По престављењу и погребењу светог Конона зажелеше Исавријанци да родитељски дом мучеников претворе у цркву. Проширујући дом, они стадоше копати темељ, и обретоше у земљи оних гореспоменутих тридесет глинених судова, у које свети Конон затвори демоне. Не знајући дакле шта је у тим судовима, они се обрадоваше мислећи да је у њима сакривено злато или сребро, и брзо један разбише. И одмах изиђоше из њега демони у облику врло мрачног и смрдљивог дима и, помрачивши ваздух, сатворише страшан вихор. Људи се од тога препадоше, и једни од страха попадаше, а други побегоше. Демони пак, летећи по ваздуху, силну грају прављаху, и један другог по имену дозиваху. И велики страх завлада оним селом, те се нико по заласку сунчевом не смејаше обрести ван своје куће, јер се многа демонска страшилишта ноћу јављаху и плашаху људе и стоку. Ово пак би за неко време допуштено од Бога као казна лакомим људима што се дрзнуше разбити један суд, мислећи да је у оним судовима благо. Потом, молитвама светог Конона бише прогнана та демонска привиђења и страшилишта. А осталих двадесет и девет судова, са демонима у себи, осташе и до данас у земљи под темељом цркве светог Конона, чије свете молитве нека и нас свагда чувају неповређене од демона, да бисмо славили Оца и Сина и Светога Духа, једнога у Тројици Бога, вавек, амин.

Овај дивни светитељ поживе и пострада у другом столећу.

Овај преподобни Марко, подвижник и чудотворац, замонашен је од свог учитеља светог Јована Златоуста у 40.години својој и био у једном манастиру крај Анкаре у Галатији. Затим је провео 60 година у Јудејској (или Нитријској) пустињи. Био је веома трудољубив; одао се изучавању Светог Писма и цело је Свето Писмо знао наизуст; достигао врхунац подвижништва и врлине. Знак и доказ тога су: врло поучне и корисне књиге које је написао, и дар чудотворства који је од Бога добио. Био је много милостив и плакао над бедом сваког Божјег створења. Када једном безмолствоваше, молитвено тиховаше, у својој келији и рађаше на себи, дође к њему једна хијена и донесе му своје слепо штене. И својим утученим изгледом мољаше светитеља да се сажали на њено младунче и исцели му очи. Светитељ пљуну у слепе очи младунчета, помоли се Богу, и младунче прогледа. А после неколико дана хијена донесе светитељу једну велику овнујску кожу, као награду и захвалност за исцељење њеног младунчета. Но светитељ не хте примити кожу док му хијена не показа неким знацима да убудуће неће клати овце бедних људи.

Овај светитељ је стекао толику чистоту срца, да је Свето Причешће примао из руку ангелских. О томе је презвитер у скиту, који је причешћивао сву братију, казивао ово: "Опазио сам да за време давања Тајни Христових ја никада сам нисам давао Светињу Марку подвижнику, него ју је Анђео узимао са жртвеника и давао њему. Уосталом, ја сам примећивао само руку која му је давала Причешће".

Преподобни Марко сав је и споља сијао благодаћу Светога Духа која је била унутра у њему. По расту беше мали, дугуљасте главе и браде, обасјан сав унутрашњом благодаћу Божјом. Упокојио се у Господу половином петог века.

Богомудри отац наш Марко написао је, према Никифору Калисту, око четрдесет подвижничких списа, од којих девет наводи поименце, и веома их хвали, Свети патријарх Фотије у својој "Библиотеци" (бр. 200). То су књиге: О закону духовном, О онима који мисле да се делима оправдају, О покајању, О посту, О крштењу, Разговор ума са својом душом, Разговор са једним схоластиком, и Посланица Николају монаху. Преподобни Марко писао је и против јеретика Мелхиседекита и Несторијанаца. Његова духовна мудрост и подвижничко искуство, садржано у тим књигама, од толиког је духовног значаја да су Свети Оци подвижници говорили: Све продај - и купи Марка!

Ради духовне користи читаоцима, навешћемо само неколико богомудрих изрека и поука светог Марка:

Господ наш Исус Христос, Божија Сила и Божија Премудрост, промишљајући о спасењу свих на богодоличан начин како Он сам зна, положио нам је кроз разне догмате закон слободе, који се састоји у једном циљу назначеном за све: Покајте се! Из тога можемо разумети да се сва разноликост заповести Божјих своди на једно - на заповест покајања.

Никакво добро није могуће ни поверовати ни учинити, него једино Господом Христом и Светим Духом.

Извршивши заповест Божју, очекуј због тога искушење. Јер се љубав Христова кроз противности испробава.

Не тражи савршенство духовног закона слободе у врлинама људским, јер нема савршенога у њима. Његово савршенство се скрива у Крсту Христовом.

Тражећи духовног лека, побрини се о чистоти своје савести; што ти она говори, то учини, и наћи ћеш духовну корист.

Савест је природна књига. Ко је чита делатно (на делу), тај у искуству осећа Божанску помоћ.

Онај ко мисли да ће без молитве и трпљења победити искушења, тај их неће одагнати од себе, него ће се само још већма заплести.

Господ је скривен у Његовим заповестима, и налазе га они који то желе, по мери њиховог творења заповести Његових.

Сваки који се крстио православно, тајанствено је добио благодат од Свете Тројице, и она дејствује (ради) у сваком човеку по мери његовог творења заповести Божијих.

Љубав према Богу и ближњему јесте заповест која обухвата у себи све заповести.

Имај свагда и незаборавно у срцу свом смирење Господа нашег: ко је Он, и шта је постао ради нас, и са какве је висине светлости Божанства открио се, и у какву је дубину смирења из бескрајне доброте према људима сишао! Он је постао оно што смо ми, тј. човек, да би ми постали оно што је Он, тј. богови по благодати. Логос Божји је постао тело, да би тело постало Логос. Будући богат, Он је осиромашио ради нас, да би се ми Његовим сиромаштвом обогатили. Из великог човекољубља Он се уподобио нама, да би се ми кроз сваку врлину уподобили Њему.

Од како је Христос дошао у свет, од тада се, благодаћу и силом Духа Светог, обнавља прави човек створен по образу и подобију Божјем.

Треба се дружити и бити заједно и послушно се учити од духовних и искусних отаца. Јер је опасно бити сам и без сведока, поготову када се налазимо у духовној борби.

Ко од себе одгони бол и понижење, нека не мисли да ће се помоћу других врлина покајати. Јер кенодоксија (празна слава и понос) и избегавање бола знају да служе греху и с десне стране. Ако ко падне у било који грех и не ожалости се сходно величини свога греха, тај ће опет лако пасти у исту замку.

Треба најпре имати благодат Духа Светога делатну у срцу, и онда постепено ући у Царство Небеско.

https://www.spc.rs/sr/news///10803.prepodobni-marko-podviznik.html

Крст Христов! Гледамо Голготу и гледамо Распетога на њој. Жртва, Љубав и Тајна. И наравно победа, али победа кроз нешто неописиво страшно. Да, у призору који нам се открива има и нечег страшног, али и нечег бескрајно утешног. И све се то преображава у духовну, небеску победу. Победу Животворног Крста!

Свако гледа Крст и Распетога на њему по мери своје љубави према Њему. По својој духовној мери. Или га можда гледа онако како му је у том тренутку корисно, онако како му је Бог у датом тренутку открио. Ево примера Преподобног Пимена Великог. У древном Патерику његов ученик, Ава Исаак, приповедао је:

„Једном сам седео код Аве Пимена и видео да је дошао у иступљење (узнесен из уобичајеног стања у духовно созерцање – о. В. Д.). Поклонио сам му се до земље, молећи га да ми каже где је био. Приморан да открије своју тајну, рекао је: ‘Мој ум је био код Крста Спаситељевог у оним тренуцима када је код Крста стајала Богомајка Марија и плакала; желео бих да тако плачем увек.’”

Најближа и Најрођенија стајала је пред Распетим на Крсту, слично као што Херувими и Серафими предстоје на Небесима Престолу Божијем. Она која Га је носила у утроби од Благовести до Божића, примиће Његово бездахно Тело које се скида са Крста. Она гледа страдања свога Сина и кротко плаче. А Преподобни Пимен, созерцавајући тај плач, жели и сам да узиђе ка тој тајни. Созерцање Жртве Љубећег и Љубљеног рађа срдачни плач. Ваљало би да и ми то памтимо. Јер навика да гледамо на Крст и да се махинално осењујемо крсним знамењем често се претвара у нешто сасвим обично.

Прилазећи да целивамо Распеће, сетимо се свештене тајне. Где је тајна Љубави, ту је и тајна Жртве. Другачије не може бити. И то би требало да буде разумљиво онима који су створени по лику Божијем и настоје да тај лик бар мало сачувају. Јер лик Божији јесте лик Бога Љубави. Љубав као жртвеност урезана је у нашу природу.

Преподобни Силуан Атонски је у својим свештеним записима сачувао овакав једноставан случај:

„Један монах ми је испричао да је, када је  (у детињству) био тешко болестан, његова мајка рекла оцу: ‘Како страда наш дечак. Са радошћу бих дала да мене исеку на комаде, када би се тиме могле олакшати његове муке.’”

И Преподобни Силуан, прозирући у том људском нешто надљудско, додао је:

„Таква је љубав Господња према људима. Он се тако силно сажалио на људе да је пожелео да пострада за њих, као рођена мајка, па и више. Али ту велику љубав нико не може разумети без благодати Светога Духа.“

И тиме се објашњавају најдубље тајанствене речи на Литургији:

„Примите, једите, ово је Тело Моје, које се за вас ломи… Пијте из ње сви, ово је Крв Моја Новога Завета, која се за вас и за многе излива на отпуштење грехова“ (Мт. 26, 26–28).

То, дакле, уопште није тек неки обредни спомен, него жртвена Божија Љубав, којом се ми тајанствено причешћујемо. Управо тајна Крста објашњава све: зашто је свет створен, због чега је у Христу поново саздан, и ради чега нам је дата Евхаристија. И уопште, ако желиш да разумеш ишта од онога што је Божије, најпре се потруди да проникнеш у тајну Крста Христовог.

Светитељ Филарет Московски сагледавао је ту страшну тајну и у свештеном трепету говорио:

„Гледајте пажљивије на Голготу: и тамо где се види средиште свих невоља, открићете прибежиште.“

И још је додавао, погружавајући се у дубине богословља:

„Уђи у унутрашње Светилиште страдања Исусових, оставивши за собом спољашње двориште, предано незнабошцима на гажење. Шта је тамо? – Ништа друго до света и блажена љубав Оца и Сина и Светога Духа према грешном и јадном роду људском.

Љубав Оца – која распиње.

Љубав Сина – која се распиње.

Љубав Духа – која торжествује силом Крста.

Тако је Бог заволео свет!”

Јер у чему се љубав пројављује, ако не у искреној жртви?

Крст Христов обухвата све, јер љубав Живоначалне Тројице обухвата све. Ми се осењујемо крсним знамењем у име Свете Тројице, у име Бога Љубави, који је кроз Крст излио љубав на сав свет. И зато је Крст, а самим тим и крсно знамење, сведочанство о љубави Божијој према нама. Али у неком смислу оно (крсно знамење) треба да буде и сведочанство наше љубави према Њему, жеђи за сапричасношћу Крсту Христовом.

А сада је, пак, дан празновања и победе!
„Запљескајмо данас у победничкој песми, и светлим лицем и језиком јасно ускликнимо… Ти нам и сада даруј Твој Крст Часни, чувара и заштитника и прогонитеља демона“ (стихира на литији на празник Воздвижења).

Плач Богоматере претворио се у радост. Стала је Царица с десне стране Васкрслога. А Његов Крст узнео се изнад Небеса.

Код људи се смрт завршава гробном тамом. А код Бога се смрт овенчава Васкрсењем. И зато су за нас Крст Христов и Његово Васкрсење нераздељиви, иако несливени.

„Крсту Твоме клањамо се, Владико, и Свето Васкрсење Твоје славимо!“

Господ нас кроз Крст васкрсава, јер Крст више није оруђе смрти, него празновање Живота. Горке воде Мере претвориле су се у сладост од дрвета баченог у њих (Изл. 15, 22-25). А они, које су уједале змије, гледали су на праобраз Распетога и исцељивали се (Број. 21, 4-9).[1] Тако се и горчина нашег живота претвара у сладост, јер је са нама дрво Крста. И они које уједају змије искушења наћи ће исцељење код Христовог Распећа. У стихирама празника пева се о Крсту: „јер је на њему убио онога који је нас убијао“, то јест, умртвивши грех који нас је убијао, Христос нас удостојава „да живимо на Небесима“.

Крст Христов – у њему је пресек свих судбина света. Прошлости, садашњости и будућности. Неба, земље и преисподње. Својим врхом Крст Христов достиже Небеса, а подножјем силази до самог ада, јер је одатле, из ада, Распети Господ извео оне који су били спремни да Га приме и узвео их ка Небесима. И сада се силом Крста, окропљеног Крвљу Господњом, из чељусти адове истржу заблудела чеда Божија. Да, вертикала Крста простире се од преисподње до самих Небеса. А својим средишњим краком Крст обухвата сав видљиви свет. Јер сакрио се ти у пећину, заронио у дубине океана, попео се на гору, или чак напустио орбиту Земље на космичком броду – свуда те Искупитељ твој види, свуда је с тобом сила Христовог Крста.

Крст Господњи обухвата прошлост, садашњост и будућност, јер Крв Распетога искупљује грех свих. Од Адама и Еве, који су горко плакали изван врата раја сладости, па све до Општег Васкрсења, до тријумфалног сабора оних који се уводе у вечно Царство Божије – за све и за свакога Господ је пролио своју пречисту Крв. Као што је речено у једној од свештеничких молитава Литургије: „Царство Твоје даровао си будуће.“ Оно се још није јавило, а већ је припремљено – али припремљено кроз Крст Христов.

Тако је Крст Господњи у средишту свега. У средишту свих времена и простора и свих смислова. Али, заиста, како то разумети ако се не стекне Свети Дух Божији?

Ми не разумемо све, али ипак сви идемо ка Крсту Христовом. Идемо да му се поклонимо и да га целивамо, а сам Крст уздижемо над својим главама као оружје непобедиве победе.

Спаси, Господе, људе своје, и благослови наслеђе своје, даруј победу свим православним хришћанима над њиховим противницима, и сачувај Крстом својим народ твој!

[1] Горке воде Мере

После преласка преко Црвеног мора Израиљци долазе у Меру, али је вода горка и не могу да је пију. Господ показује Мојсију дрво, он га баца у воду, и вода постаје слатка.

Бронзана змија

Народ ропће, Бог допушта да их уједу отровне змије, а потом заповеда Мојсију да начини бронзану змију и подигне је на мотку; ко погледа у њу, остаје жив.

Оба догађаја представљају праобраз Христовог Крста:

дрво бачено у горке воде → праобраз Крста који горчину живота претвара у сладост;

подигнута змија → праобраз Распећа Христовог.

И сам Господ Исус Христос повезује други догађај са собом у Јеванђељу по Јовану 3, 14–15:

И као што Мојсеј подиже змију у пустињи, тако треба да се подигне Син Човечији…

Свештеник Валериј Духањин

извор

У име Оца и Сина и Светога Духа.
Када било која земаљска мајка тек понесе дете, она већ улази у болно страдање. 
Девет месеци она делимично страда, носи тежину, неудобност, жалост. 
И само рађање увек бива веома мучно. 
Свака жена може да посведочи: толико је болно да жена силним вриском прати долазак детета на свет. 
Али са рођењем не престаје бол, невоља жалост и страдање – тада тек све почиње. 
Ево, он се родио, лежи поред ње, и већ од тог тренутка почиње њена брига за читав живот. 
Он је тек рођен, а она већ слуша како дише, како му срце куца. Сваки приштић на кожи, сваки кашаљ, сваки уздах и сваки његов бол пролази кроз њено срце. 
И при том све више и више и више,... 
И чини се: ево, убрзо ће да пропузи, биће лакше; спустиће га с руку, па ће проходати и мало је ослободити. 
Жена живи том надом да ће бити лакше, а онда долази још више жалости, још више бриге. 
Док је дете у њеним рукама, она га чува, а када се одвоји и крене у овај страшни свет – опасност, узнемирење, бол, па чак и сама смрт постају све ближи.
И тада се јавља сасвим природно питање: свака жена зна тај закон, па зашто онда она рађа? 
Зашто иде у сусрет том бескрајном искушењу које ће се једном завршити смрћу? 
А можда ће то дете умрети и пре ње? 
Са тим схватањем и осећањем она живи читав живот. 
Зашто онда рађа? 
Нелогично, неприродно, против сваког рачуна! 
Зашто човек иде у неугодност, нарушава свој лични, себични мир и свесно ступа у жалост? 
Због наше БОГОЛОКОСТИ. 
Оне која још увек остаје у нама – можда не у свести, него дубоко у срцу – и ипак живи. 
А у чему је та боголикост? 
О каквој боголикости говорим? 
Бог је љубав. И ако је Бог љубав, онда је Он, хтели ми то или не, стварајући нас, у нас положио жудњу за љубављу.
Али савремени човек је веома опоганио то разумевање љубави. 
За савременог човека љубав је постала комфор, себичност, радост и уживање.
За савременог човека љубав као крст звучи готово несхватљиво, непријатно, неразумљиво. 
Савремени човек никако не уме да повеже љубав и крст. За њега је љубав сентименталност, удобност, топлина, уживање, бескрајни осмеси. 
Тако живе савремени људи који су изгубили Бога. 
Знате, више пута сам био у Европи и Америци, и закључио сам за себе, можда субјективно, у мени је било такво осећање, да ти хришћански народи живе у постхришћанској епохи. Хришћанство је негде остало у прошлости, а они сада живе овим новим схватањем. 
За њих је љубав постала синоним за насладу. И зато је љубав код њих почела да се изопачује, да запада у вулгарност и нискост. 
Бог је љубав, а они су одједном почели да љубављу називају сваку нечистоту, сваки смрад.
Први хришћани су врло добро разумели да су љубав и крст – синоними. Јер онај ко улази у закон љубави, нужно улази и у закон ношења крста за онога кога воли. Љубав је давање, а не примање.
Кардинално се променило усмерење смисла љубави: савремено схватање љубави је „себи, себи, ка себи“, а истински божански смисао љубави је „од себе, ка другоме“. 
И зато свака земаљска мајка, којом управља закон љубави – можда негде у подсвести, у интуицији – и не схвата зашто иде на свој лични крст ради детета. Њом управља закон љубави који делује од себе ка другоме.
Први хришћани су то чинили, и као што су философи у атинском Ареопагу рекли апостолу Павлу: „Безумствујеш, Павле!“ – исто су говорили и свим првим хришћанима.
А шта, углавном, земаљски човек очекује од Бога? 
И, нажалост, не први, него последњи хришћани, ми... Најчешће шта очекујемо од Бога? 
„Дај, дај... Дај још, дај још, дај, дај...“ 
Већ се човек гуши, прогутати не може, а ипак виче: „Дај још!“
Хришћанство је постало религија „Дај“, а престало да буде религија „Узми“. 
Узми део мог наследства, узми део мог времена, део моје снаге, а понекад чак узми и моју част, Господе, ако је тако потребно. 
Нека будем посрамљен, нека будем гоњен, прогнан – Господе, ако је тако потребно, узми. 
Узми моју децу, ако су Теби потребна. Узми мој комфор...
Тако су живели први хришћани. 
Тешко нам је да их разумемо, јер данас није тако, ми данас нисмо гоњени. 
Данас хришћанство није гоњено, није прогоњено. Ми смо изгубили то осећање да је хришћанство крст. 
У првим вековима хришћанства, као и код наших бака и дека у почетку XX века: ако си хришћанин – ево хлеба, ево смрти. Изабери. Скини крст – живећеш. Не,... изабери... 
Први хришћани су бирали религију крста.
Обично говорим: човек од Бога тражи здравље, благостање... 
Шта ми најчешће желимо једни другима на јубилејима? Здравље. 
„Без здравља ништа не бива.“ 
А бива. И верујте ми, понекад здравље не радује, ако срце није на месту. 
Здравље није на радост, ни новац није на радост, ни благостање није на радост – када срце није на месту, када није у миру, када си се посвађао са Богом. 
Први хришћани су управо изабрали религију која им није говорила о благостању, него о крсту: „Хоћеш ли бити мој ученик? Узми крст.“ 
И то није била философија, него стварност: "Ево амфитеатра, ево гладних звери. Сада ће их пустити и они ће те растргнути."
У древним житијима светих наших мученика описан је случај у Риму, у Колосеуму: муче прве хришћане, кидају их, раздиру. Трчи жена с дететом. „Куда? Тамо уништавају хришћане!“ – „И ја сам хришћанка.“ – „Безумна! Сама идеш, а дете куда вучеш?“ – „У Царство небеско.“ 
Како је наша вера далеко од њихове! 
Покушајте да уђете у њихове мисли, у њихова осећања. 
Како смо ми далеко од њих, како смо се умањили, како су постале мале наше молбе, све оно што тражимо од Бога!
Једном је једна жена дошла баш у овај храм, деведесетих година: „Реците, којој икони да приђем? Треба да замолим за здравље, за унуку – учење, за кћер – стан.“ 
„Којој икони, ком светом да приђем?“ 
Стојим минут, па кажем: „Знам, хајдемо.“ 
Доведем је до овог распећа. 
Кажем: „Гледајте у руке, ноге Христа, у Његово ребро – и молите. А ја ћу се склонити.“ 
Како је тешко распетог Христа молити за благостање. 
И како је тешко одговорити на Његов позив: „Хоћеш ли бити мој ученик? Узми крст.“ 
Како је тешко рећи: „Пристајем.“ 
Знате, ваздух потресати речима је лако. Али када је стварност пред тобом – ево смрти, ево живота, ево твог детета у реанимацији или у гробу – хоћеш ли тада моћи да кажеш: „Да буде воља Твоја“? 
Хришћани су могли. Они су били јединствени људи. Били су испуњени смислом љубави. А смисао љубави увек пролази кроз крст. 
Ако љубав није крст, она постаје вулгарност, потрошња. То више није љубав, то је изопаченост. 
Бог је љубав, и Бог је нераздвојив од крста ради нас. 
Данас је 15. март, годишњица упокојења старца Илије (Оптинског), нашег вољеног руског старца, који је у овај дан починуо. 
Многи не разумеју крст старчества.
Њима се чини да је то част. Сироти! 
Господе, кад би само пробали да понесу његов крст. 
Замислите: хиљаде људи те кидају на све стране, траже твоју пажњу. 
А не само пажњу – траже решење својих питања. Одмах, овде, у овом тренутку. 
"Ви морате решити моје проблеме. Ви морате да ме саслушате." Саслушати са учешћем. 
"Ја морам од вас да одем огрејана, утешена и са решењем свих својих питања..."
Ја сам понекад у Оптини гледао како га воде, како га чувају. Имао сам осећај: ако се ти чувари одмакну, "љубећи" хришћани ће га растргнути на комадиће, као светињу, и разнети кућама. 
Али то није главни крст старчества. 
Постоји још нешто што мало ко разуме. 
Обично старац носи крст пророштва. 
И опет, врло мало ко ће ме сада разумети. 
За неке бити пророк значи прославити се, задивити друге својом натприродношћу, прозорљивошћу. 
Али у стварности дар пророштва је неподношљив дар. Јер ти улазиш у ум Христов. Улазиш у ум Христа који види сву невољу, сво болно страдање овога света – одједном, у једном тренутку. 
Мајка, када заплаче њено чедо, одмах све оставља и трчи. Њено срце је одмах тамо. 
Замислите: Христос види нас све одједном, чује сваки уздах, сваку муку целог човечанства! Какав обим! 
То није појединачно дете, није појединачан човек. 
Он одмах носи у себи бол и муку целога света. Зато је Он непрестано на крсту. 
Духовни човек, када уђе у дар пророштва, он улази у ум Христов, у срце Христово. И тада он просто почиње да вапије, јер тај дар је веома тежак, неподношљив. Он пече, он је неподношљив, то је страшан крст!
А уз то човек носи и откривење о самом себи – да је велики грешник, који свакога дана својим гресима издаје Господа! 
У томе је недоумица многих спољашњих људи, који су говорили: „А зашто су свети плакали? Па они су већ били свети. Требало би да се радују непрестано са Христом.“ 
Али светима су се отварале духовне очи, и они су одједном завиривали у бездан свога срца, препуног греха. 
И зато су плакали – они су гледали Христом.
Сећам се старца Илије, како је у последње време ходао овако (погрбљено) – као да на њему лежи тежак крст. И тај човек иде полусавијен, глава му на страну, иде, иде, иде, иде, иде,… и стиже. 
И, вероватно, у таквом случају бива смрт не као проклетство, него смрт као избављење. 
Тако је умирао Григорије Палама, кога смо помињали прошле недеље, такође велики страдалник, који је говорио: „Горе, ка небесима - ка светлости – најзад сам стигао.“ Амин. 
Извините на дугој проповеди, опет сам вас уморио. 
Господу нашем слава свагда, сада и увек и у векове векова.

извор

Овај знаменити светитељ најпре се учио подвижништву у мисирској Тиваиди, па је онда прешао на Јордан и тамо основао обитељ, у којој је имао око 70 монаха, и која и дан-данас постоји.

Он постави нарочити устав за свој манастир, по коме: монаси су 5 дана проводили у својим келијама плетући кошнице и рогозине; нису смели никад ложити огањ по келијама; 5 дана јели су само по мало суха хлеба и урме; монаси су морали држати своје келије отворене и кад би изашли тако да би свак могао, ако би и што би хтео, узети из њихових келија; суботом и недељом сабирали су се у манастирску цркву, имали заједничку трпезу, са варивом и с мало вина у славу Божју. Тада би сваки монах доносио и стављао пред ноге игуманове оно што је израдио за прошлих пет дана. Сваки је монах имао само по једну хаљину.

Свети Герасим био је пример свима. Уз часни пост није јео ништа осим што се причешћивао. Једном виде лава где риче од бола, јер беше му трн у нози. Герасим приђе, прекрсти се, и извади зверу трн из ноге. Лав се тако укроти, да је дошао за старцем у манастир и ту остао до смрти старчеве; а кад старац умре, и лав свисне од бола за њим. Био је на IV васељенском сабору у Халкидону, у време Маркијана и Пулхерије, па иако је и он најпре мало нагињао монофизитској јереси Евтихија и Диоскора, буде на Сабору велики поборник Православља. Свети Јевтимије одвратио га је од јереси. Од ученика Герасимових најславнији је био свети Кириак Отшелник. Упокојио се свети Герасим 475. године и пређе у вечну радост Господа свога.

Тропар (глас 1):Као пустињски житељ и у телу Анђео и чудотворац, показао си се богоносни оче наш Герасиме. Постом, бдењем и молитвама, небеске дарове си примио, исцељујући болести оних који ти са вером долазе. Слава Ономе који ти је дао снагу, који те је прославио и који кроз тебе дарује свима исцељење.

Данас 16. марта рођена је велика подвижница 20. века Христа ради јуродива монахиња Алипија (Агафија Тихоновна Авдејева).

Њен гроб се налази у манастиру Голосејевска пустиња у Кијеву.

Место је ходочашћа великог броја људи.

Мати Алипија је рекла:

"Ко се буде молио за упокојење мојих родитеља и сродника ја ћу му у свему помагати."

Имена сродника Мати Алипије:

ТИХОН

ВАСА

СЕРГИЈЕ

ДОМНА

ПАВЛЕ

ЈЕФИМИЈА

Упишите ова имена у своје Помјанике и сваки дан их помињите и гледајте чуда.

МОЛИТВА преподобној матери нашој АЛИПИЈИ

О, велика похвало Цркве Христове, града Кијева стено и утехо, преподобна мати Алипијо! Теби припадамо и теби се молимо; буди пред Христом Богом заступница наша неуспављива, јер верујемо да, што год заиштеш од човекољубивог Бога, све ће ти бити подарено из мора доброте Његове. И као што је Бог човекољубив, тако и ти, слушајући молбе нас грешних, нећеш презрети прозбе наше, јер ми сами због грехова својих немамо одважности.

Твоје дело, о Света, јесте да се заступаш за људе грешне, а дело Божије је да љуби и милује очајнике. Измоли, Преподобна, свакоме према његовој потреби:

Оне који су болесни скоро утеши и исцели, као што данас многима исцељење дарујеш: неми проговарају, слепи прогледавају, а они који болују од болести костију са одра болести устају. Све можеш измолити од Господа, Преподобна, ако се Њему за нас помолиш.

Учини да се страшни тумори повлаче. Онима који су пострадали од опекотина брзо исцељење подари, као што си се болесном дечаку ноћи јавила, приклонивши ухо своје молитви мајке његове, и тако си велико чудо исцељења свему свету показала.

У тешким временима тријумфа безакоња и неправде у којима живимо онима којима је зло нането, неправедно осуђенима, у тамници заточенима, из зависти, лажи и користољубља прогоњенима, измоли избављење од клевета и искушења, јер ти је велика благодат заступања од Гопсода подарена.

Ваљане бракове благослови и учврсти. Мајкама које децу рађају даруј повољно разрешење од бременитости, чувајући и њих и чеда њихова од сваке невоље. Услиши топлу молитву родитеља које патња за децу разједа, да синови и кћери њихове у познање истине дођу, избјегавши замке лукавога, и да вечно спсење задобију. Прими молитве напаћене деце за родитеље њихове, да молитвама твојим светлост Јеванђеља Христовог познају. Такође утеши бездетне и подраи им плод утробе, да нове истинске хришћане Господу твојим благословом и материнским васпитањем приводе. Онима који твоју помоћ ишту ради склапања хришћанског брака пошаљи од Господа благословеног пратиоца живота њиховог, да посредовањем твојим принесу Христу Богу служење своје домаће Цркве у складном и породичном савезу. А понајвише нам даруј мир, спокојство и љубав нелицемерну, да будемо истински ученици Христови.

Онима који поклекнуше пред искушењима пијанства и наркоманије и који немају у себи снаге да се окану овог душевног безакоња подај снагу духа и просветљење ума, као што си се јавила човеку који је због пијанства требао да умр и који се по благослову твоме исцелио од овох недуга.

Усамљенима и беспомоћнима пошаљи молитвама твојим невидљиву утеху од Господа и познање истинске љубави Христове, да разумеју да нас пирајетљи наши, Свети и анђели, свагда невидљиво чувају.

Молитве убогих и страдалника прими и подари им заступништвом својим неочекивано старање, да би тебе имали као доброчинитељку у земаљско животу своме.

Малодушнима, онима који очајавају на путевима живота буди брза утешитељка, као што си спасла жену која је у жалости намислила да се убије и девојчицу која је при паду са велике висине била сачувана неповређене; тако си душе њихове од бездана погибли избавила.

Још ти се молимо, Преподобна, да нас од изненадне смрти сачуваш, као што си дечака на путу сачувала читавог и неповређеног, иако је страшни ударац примио.

Онима који уче излиј материнску помоћ своју и подари узрастање ума, да у тешком своме труду без тескобе пребивају.

Свима који су у сваковрсним животним подухватима, невољама и тешкоћама даруј брзо устројство и повољан завршетак сваког дела.

Услиши молитве верних слугу Божијих, жаслосних због заблудјелих који пребивају изван спасоносног ковчека Цркве православне, да их Господ свеблаги на све могуће начине спасе и приведе у познање истине Своје.

Војницима ниспошаљи чврстину и снагу духа у савршавању богоугодног служења њиховог, да и Господ сачува од сваког зла.

Монахе упути да исправно ходе путем Господњим, крепећи их у подвизима и смиреном ношењу крста свога, као што си се и ти подвизавала на спасење, у љубави према Господу и људима Његовим.

Архијерејима и свештеницима даруј истинско стајање у вери православној, да стадо Христово у вери и нелицемерно напасају, право управљајући и без спотицања пред Господом ходећи.

Старешинама и властима подари мудро управљање народом нашим, да у савезу са Црквом земља наша у миру и спокојству пребива.

Отвори нам молитвама својим двери милосрђа Божијег и избави нас од сваког зла. Дај нам да избегнемо замке лукавога. Моли, Преподобна, милосрдног Господа за нас који се кајемо да нам опрости кривице наше по мноштву доброте Своје. Све до краја молитвама твојим сачувај нас неосуђенима, да, спасени твојим заступништвом и помоћи, свагда уносимо слау, хвалу, благодарност и поклоњење јединоме Богу у Тројици, Саздатељу свега. Амин.

https://www.facebook.com/photo/?fbid=1346188620882450&set=a.464419399059381

„..Рече: Учитељу, доведох теби сина својега у коме је дух нијеми. . И рекох ученицима твојим да га истјерају; и не могоше“ (Мк.9:17-18)

Много пута је Господ наш исцељивао болесне, чак и тешке болеснике, опсједнуте нечистим духовима: једном ријечју, додиром, чак и на даљину. Више пута су и ученици Господњи, благодаћу која им је дата од Господа, лијечили болесне, чистили губаве, изгонили демоне. Али данашње Јеванђеље нам казује примјер тешког и дуготрајног исцјељења једног болесника опседнутог духом нијемости. Док је Исус Христос био на гори, повучен на молитву, међу мноштвом народа који се окупио да види и слуша Господа, дошао је један отац са болесним сином. Не успјевајући да пронађе Господа, он се обраћа Његовим ученицима: [они] су покушавали, полагали руке и нису успјели да истјерају злог духа. Несрећни отац долази Господу, по Његовом повратку са горе, и види како се ту, рукама Свевишњег, полако извршава исцјељења. Господ заповиједа да доведу болесника к њему; при чему је болесни имао јак напад, „паднувши на земљу ваљаше се бацајући пјену“ (Мк. 9:20). Чинило се да ће милосрдно срце Господње саосјећајно и сажаљиво исцијелити дјечака. Али Господ поставља питања: од када му се то догађа, колико му се често дешава, а на појачане молбе оца, Господ тражи вјеру од њега – и тек када је отац са сузама завапио Господу (што значи да се уплакан, погођен тугом, бацио ка Господу), – [тек] тада Господ заповиједа злом духу да изађе из њега. Ријеч Свевишњег није могла да не дјелује, али и овде се отпор поново показао. Зли дух бијесно је викао, силовито протресао болесника, борио да остане у њему, и изнемогао изишао из њега. Није ли ова прича прича и о исправљању наших сагрјешења; није ли то жива слика оне спорости, оне упорности којом се растајемо од својих страсти и болести. Отац – је свако од нас – своју болесну душу доводи љекару; Није ли са њом исто као и са болесним дететом? Прибјегавамо спасоносним средствима Цркве, али она не помажу: молитва не дјелује, пост није прихваћен у нашем времену, исповијест је хладна, а Света Тајна Причешћа не мијења грешника.

Каква је то непоправљивост, заиста, као да повратка на боље нема? Шта утиче на нашу одбојност према излијечењу наших болести, зашто се не бисмо ослободили својих гријехова?

Данашње Јеванђеље указује на разлог постојаности наших гријехова у гријешности цијелог друштва, у правцу духа времена. Чини се, какве везе може бити између болести дјечака и стања цијелог народа, а на жалбу оца на неуспјех исцјељења, између осталог, Господ изражава огорчење на цио народ: „О, роде невјерни, докле ћу вас трпјети!“ (Мк. 9:20) Сви сталежи са својим болестима су се били окупили око дјечака. Била је и гомила беспослених људи, који су са празном радозналошћу трчали на сваки догађај, ту су били књижевници и фарисеји, поносни на своју племенитост и невјерство, а и најбољи из народа – ученици Господњи, но плашљиви, несигурни, збуњени.

Младић је погођен нечистим духом: није ли то зато што је цијело друштво, цио народ болестан.

Траже исцјељење младића, а не траже исцјељење народних болести, таме и незнања гомиле, народног невјерја и ругања књижевника и фарисеја, страха и несигурности самих ученика?

Зар није тако и са нама?

Ми смо синови нашег времена, ми смо месо од меса нашег друштва. Како да побјегнемо тога? Како ћу ићи против цијелог покољења? Како да не будем као оно? Прије него што сами започнемо рад на васпитању своје душе, гријеси нам долазе споља, из свијета, из правила, обичаја, искушења која су се у њему развила. Зато су поуке родитеља, школска усмјерења и примјери најбољих људи мало успјешни; бринемо о својој дјеци, сијемо све добро и поштено, чекамо добре плодове и питамо се откуд друга врста и мисли, и карактера, против којих је добар утицај немоћан. Колико се сада чује жалби на млађу генерацију да рано почиње да живи по својој вољи, да је оптерећена зависношћу, да јој не треба старатељство, чак ни љубав чак и она родбинска, да се у свему ослања на садашње вријеме и садашњи начин размишљања и живота! Када упоредите како су људи раније живјели и како живе сада, видјећете да нестају стари, добри обичаји, да се на оно што се раније поштовало, сада гледа готово са презиром, говорећи да је већ старо и да је „изашло из моде“.

У овом модерном времену, чега све нисмо свједоци? Расудите објективно: кога све не видите, шта све не чујемо? Какав тужан призор опадања морала и поштења у друштву: а све због чињенице да у данашње време није срамота бити и на оптуженичкој клупи. Читате новости – инциденти су сваког дана: крађе, самоубистава, напади понекад и на блиске сроднике. Ми се, кажу, не бојимо суда људског, а Суда Божијег – у савремено доба – ко се тога уопште и сјећа?!

И долазимо на исто оно што се каже у Јеванђељу: кад чујемо зло дјело, кад нас каква болест погоди, како да не узвикнемо: о роде невјерни! О, јадно вријеме, о, болесни људи болесног вијека!

Шта треба да урадимо да бисмо имали добру децу, моралну омладину, поштене раднике, људе истине и доброте? Неопходно је да само друштво буде строжије према себи, да јавно, прије пресуде, већ казни злочин, да јасно стане на страну Закона Божијег и људског.

Потребно је да друштво призна другу моћ над себом, вишу силу, пред којом би се понизило: мислимо на моћ Свете вјере, на силу Свете Цркве. Неопходно је да само друштво црпи своја увјерења из извора вјере, да провјерава и исправља свој морал према примјерима светих хришћана, да се само бави питањима својих болести и њиховог лијечења.

Пред гомилом окупљеног народа – који их оспорава, руга им се – ученици Господњи су показали сумњу, недостатак чврстине, а можда и – несигурност у Учитеља и Самог Господа, и нису могли да изврше исцјељење.

Зар и сад не видимо ову плашљивост, тајновитост, мрачност правих хришћана? Где су ти бројни љекари народних болести, ти јаки проводници светих вјеровања и правила, они добри људи који би својим примјером засијали свијету? Друштво се плаши, не воли их. Не жели да вјерује да једна морална личност, угледна и узвишена у друштву, може надалеко да шири свој благотворан утицај.

За наше гријехе криво је друштво јер живи и учи да живимо по савременим трендовима, а не по учењу Господњем и не под утицајем Свете Цркве.

Други разлог који се у Јеванђељу указује на наш неуспјех је недостатак и хладноћа наше исповијести. Зашто Господ одједном није услишио очеву молбу за његовог несрећног, болесног сина? Зато што у њему није било ни дубоке вјере у Господа, а ни сопственог учешћа и сажаљења срца према сину, ни оне родитељске туге која се исказује сузама, очајањем и погледом пуном молитве и наде.

Чујте како је хладна молба оца: „Довео сам Теби сина својега, и ако шта можеш, помози нам“.

„Ако шта можеш“? Па кад већ постоји сумња и неповјерење у доктора, какав успјех се може очекивати? И тако, Господ почиње да исцељује не сина, него самога оца: Господ пита да ли је већ дуго тако болестан. Зар Он, Свезнајући, није ово знао? Њему ово није требало, али је било потребно да код оца изазове сажаљење према сину, према његовим патњама, да га натјера да осјети тежину његове болести и да осјети сам бол у свом срцу...

свети праведни Алексије Мечев

извор

После страдања и мученичке кончине светог великомученика Теодора Тирона у граду Амасији осташе у тамници за Христа његови саборци и присни другови: Евтропије, Клеоник и Василиск, који му беше и рођак. Царски намесник Публије, који је мучио светог Теодора, поражен гневом Божјим погибе. На његово место дође Асклипиодот, родом из Фригије, по нарави љут и умом безбожан. Он многа зла чињаше хришћанима, јер му цар Максимилијан беше дао власт над хришћанима: да их приморава на идолске жртве, а непокорне да љутим мукама погубљује. Договарајући се у судници са својим саветницима, намесник Асклипиодот дозва књигочувара Евласија и нареди му да прочита пређашње судске процесе. А када је читано страдање Теодора Тирона, сви се дивљаху трпљењу његовом. И упита намесник Евласија: Где је дружина Теодорова, која се помиње у записнику? Евласије одговори: У тамници са осталим сужњима.

Потом царски намесник виде светим Теодором спаљено идолиште одвратне богиње њихове Јуноне, називане мајком богова, и рикну као лав на преосталу дружину Теодорову, и нареди да му војници одмах доведу из тамнице свете мученике: Евтропија, Клеоника и Василиска. Евтропије и Клеоник беху рођена браћа, родом из Кападокије, а Василиск рођак светог Теодора, рођен у Амасији. Но сва тројица по братској љубави беху као рођена браћа. Дошавши к тамници, војници рекоше тамничком стражару: Дај нам дружину Теодорову. Овај уђе унутра и рече к светима: Хајдете, дође ваше време, које сте дан и ноћ жудно очекивали, јер ево намесник вас зове. Но молим вас, не заборавите мене у вашем добром исповедању вере. А ово им рече тамнички стражар, јер их је посматрао дан и ноћ где се моле Богу, и гледао чудеса Божја која су се збивала, и виђао неисказану светлост како их обасјава, и тамницу како се много пута сама отвара, и верова да је Господ с њима. И светитељи с радошћу пођоше, док остали сужњи плакаху што се лишавају друштва светих мученика. А свети Евтропије им рече: Браћо моја, не плачите, јер ћемо се опет видети. Него се молите Господу нашем Исусу Христу да нам да, да мученички пострадамо за Њега, и да нестане незнабожачког демоновања, и да се васељена испуни благодати Господње.

Пошто тако утешише сужње, светитељи изиђоше с војницима. И идући путем свети Евтропије певаше: Како је лепо, и како је дивно, кад сва браћа живе заједно! (Пс. 132, 1). И би му глас с неба, говорећи: Нећу те одвојити од браће твоје, док не дођете к Теодору и отпочинете у наручју патријархову у светлости живих. - А беше Евтропије лицем веома леп, и у речи врло мудар. И кад свети мученици стигоше, и ступише светла лица пред царског намесника, овај их упита: Зашто вам лица нису тужна? Лица су вам тако светла, као да сте се сваки дан веселили, а не дуго време тамновали. Одговори му блажени Евтропије: Ваистину, намесниче, свакодневно нас увесељава Христос наш посећујући нас благодаћу Својом. И збива се на нама Писмо: Кад је срце весело, лице цвета (Прич. 15, 13). Упита га намесник: Како ти је име? Светитељ одговори: Главно ми је име хришћанин, а родитељи су ме назвали Евтропије. А намесник, ласкајући му, рече: Видим да си заиста племенит и васпитан, и, како ми изгледа, много си година изучавао мудрост. Светитељ одговори: Духовној мудрости научих се од Господа мог Исуса Христа, у кога се уздам да ме и сада може учинити мудра у одговорима на ваша питања.

Намесник рече: Послушај ме, Евтропије, и усаветуј своје другове да се покоре царској наредби и принесу боговима жртву. А ја ћу за тебе писати царевима и они ће те поставити за војводу, и даће ти на управу ову покрајину, и поштоваће те као кнеза покрајине, и обасуће те многим богатствима, и сама ће ти стварност заиста показати да је добро послушати цареве и покорити се њиховој наредби. Ако пак ове речи моје не послушаш, онда ћу тело твоје на комаде искидати, псима и зверовима као храну бацити, а остатак костију твојих огњем спалити, и прах у воду просути. И немој мислити да ће хришћани тело твоје узети и миром га као свето намазати. Покори се дакле, и принеси боговима жртву, или бар реци пред народом да се покораваш и да хоћеш да им принесеш жртву. Јер сви у тебе гледају, мотрећи на твоју коначну одлуку. Не одвраћај од богова оне који желе да им принесу жртву, да не навучеш на себе беду, када тебе и оне с тобом стану стављати на срамне и љуте муке.

Свети Евтропије одговори намеснику: Престани са таквим будалаштинама, лудаче, сине ђавољи, наследниче геене! Престани са обмањивањем слугу Божјих, непријатељу Божји, прогнани од вечних блага, лишени рајског плода, вечни сужњу ада преисподњег! Престани са говорењем глупости, смраде, гноју, зиде и сметњо добрим делима, наставниче и началниче прелести! И просто не знам шта бих ти још рекао, лукави ласкачу! Обећаваш ми пролазне почасти и богатства, који овде остају. Каква ми је корист од њих, када су они извор Душегубних сласти, мајка кинђурењу и блудочинству, узрок грамжљивости и убиству, и корен свију зала? Какву је корист од земаљских богатстава и почасти добио твој претходник, кнез Публије, мучитељ и убица светог Теодора, сада под земљом, у паклу, у огњу неугасивом и међу црвима неуспављивим? Али гнев Божји неће закаснити да и на тебе дође, и да истреби са земље тебе безаконика, безбожника. Ти ми претиш љутим мукама, мачем и огњем, и зверовима. Но не надај се, неразумниче, да ћеш ме претњама уплашити, и мучењима на безбожје принудити, јер ми је жеља над свима жељама: страдати за Христа Бога мог, пошто нам је Он богатство, и част, и сила, и слава. И нећу отступити од Њета ја, нити браћа моја ова, него ћемо поднети све за Њега, који је начелник живота, истински војвода непобедиви, који избавља из многих напасти оне што га призивају, који је моћан да и нас избави из твојих руку.

Чувши то, намесник се испуни гнева, и нареди да светитеља бију по устима, говорећи: Неваљалче, позван си да боговима жртву принесеш, а не да нас ружиш. А када га стадоше јако бити, одмах се осушише руке онима што су га били.По наређењу намесниковом водио се записник о свему што се радило и говорило на овом судском процесу.Када записничари видеше како се осушише руке онима што су мученика били, препадоше се, и престадоше да пишу. А неко од хришћана, стојећи међ народом, писаше.

И упита намесник мученика: Хоћеш ли се поклонити боговима, да би остао у животу, или нећеш, како бих те одмах предао на смрт? Свети Евтропије одговори: Нећу се поклонити неосетљивим боговима, као што ти чиниш јер си неосетљив, него ћу се клањати Богу мом, и Њему ћу принети жртву хвале - плод усана мојих. Јер блажени Давид, или боље , Христос преко Давида говори: Идоли оу сребро и злато, дело руку човечјих. Уста имају, а не говоре; очи имају, а не виде; руке и ноге и све људске удове имају, али неосетљиве. Зато и додаје: Тако су и они који их граде, и сви који се уздају у њих (Пс. 113, 12, 13). И ти дакле, зато што си слеп и глув, хоћеш ли и мене да увучеш у ту погибао? Али ја нећу отступити од Господа мог Исуса Христа.

Тада намесник упита светог Клеоника и светог Василиска: А ви шта велите? Хоћете ли принети боговима жртву, да бисте остали у животу? Или сте истог мишљења са Евтропијем, да бих вас на исте муке ставио? А свети Клеоник и Василиск одговорише: Као што верује брат наш господин Евтропије, утврђен на камену - Исусу Христу, тако и ми верујемо, и утврђујемо се у Оцу и Сину и Светом Духу. И као што Евтропије страда Христа ради, тако желимо и ми с њим да страдамо, и ђаво неће моћи раставити нас, које Христос уједини светом вером и љубављу. Јер као што се трострука врпца не прекида, тако ћемо и ми троје остати чврсти; и као што је Пресвета Тројица нераздељива, сличио смо и ми вером нераздељиви и љубављу неразлучни. А ти се постарај да нас ставиш на велике муке, јер идемо на позив Господа нашег Исуса Христа, коме си ти непријатељ.

Када они ово изговорише, нареди намесник да свакога узму по четири војника, повале распрострте на земљу, и без поштеде бију сировим жилама. И свети бише толико бијени, да су им крвава парчад тела отпадала на земљу. А они, јуначки трпећи, мољаху се Богу. И беше страшно гледати то љуто мучење, али помоћу Христовом страдалници се показиваху такви као да уопште нимало не страдају. А свети Евтропије говораше у молитви својој: Боже Сведржитељу благи и милостиви, не презри нас! Господе, Ти спасаваш праведнике, подижеш грешнике, обраћаш безбожнике, поправљаш заблуделе, избављаш мудре, кажњаваш безумне! Ти си ђавола свезао, а човека одвезао. Помоћниче сужања, заштитниче паћеника, даваоче јуначког трпљења у мукама, дај нам трпљење у овим мукама ради савршеног венца мученичког, и дођи нам у помоћ као што си дошао слузи твом Теодору и помогао му. Обелодани људима ђаволову злобу и Твоју доброту, и својом свемоћном помоћу покажи свима да си нам Ти заиста једини цар наш - Исус Христос, и да се Теби јединоме клањамо, славећи Те са Оцем и Светим Духом вавек. А свети Клеоник и Василиск рекоше: Амин!

И тог часа би велики земљотрес да се сва судница заљуља. И они што су били свете мученике отступише уплашени и уморни, а светитељи бише невидљивом руком одвезани и исцељени. И гле, јави им се Господ са Анђелима и са светим Теодором. И свети Евтропије рече Господу: Хвала Ти, Господе мој Христе, што си ме тако брзо услишио. И ко сам ја, да Господ мој к мени дође? И онда се свети Евтропије обрати светом Клеонику и Василиску: Видите ли, ево цар наш Исус Христос са светим Теодором стоји у великој слави? Они одговорише: Видимо. А свети Теодор рече: Брате Евтропије, услишена је молитва твоја, и ево Спаситељ вам дође у помоћ, да будете сигурни односно вечнога живота. Онда им и сам Господ рече: Када вас мучаху, ја тамо стајах испред вас, посматрајући ваше трпљење. И пошто почетак мучења јуначки поднесте, ја ћу вам бити помоћник док не завршите подвиг свој. И имена ваша биће записана у књигу живота. Рекавши то, Господ са светим Теодором постаде невидљив.

А војници који мучаху свете, завапише к намеснику: Молимо те, господару, ослободи нас овог посла, јер ми више не можемо да мучимо ове људе. Намесник, показујући прстом на свете, рече: Ето, ови мађионичари праве неку опсену и уплашише војнике. Но многи од народа, који се удостојише видети оно божанско виђење, повикаше к намеснику: Нису то ни опсене ни мађије, него хришћански Бог помаже слугама својим. Јер ми видесмо цара њиховог Христа, и давно умрлог Теодора видесмо жива, и глас Анђела чусмо. Намесник на то рече: Ја ништа не видех, нити глас какав чух. Рече му свети Евтропије: Добро кажеш да ниси видео ону божанску појаву, нити чуо небеске гласове, јер не видиш духовним очима, пошто кнез овога света ослепи срце твоје. И збива се на теби Исаијино пророштво које каже: Ушима тешко чују, и очи су своје затворили (Ис. 6, 10 Мт. 13, 15). - Чувши то, и видевши комешање народа, намесник нареди да вежу свете и одведу у тамницу. Када уђоше у тамницу, сужњи се обрадоваше њиховом доласку. И Христови страдалници певаху: Помоћ је наша у имену Господњем, који је створио небо и земљу (Пс. 123, 8).

Тог дана за вечером намесник рече својим саветницима: Не знам шта да радим овим људима, јер се сав град ускомешао због њих. Ви, шта мислите? А један од саветника рече: Молим те, побиј их што пре. Јер ако то не учиниш брзо, сав ће град отступити од богова и поћи за њима. Но нарочито не допуштај слаткоречивом Евтропију да онолико говори. На то намесник одговори: Већ сам и молбама и претњама покушавао да га наговорим да се поклони боговима, а он и богове и цара изружи, и мене дрско изгрди. Али, да позовемо још њега самог, и да га молбама покушамо усаветовати, па ако нас послуша, хвала милостивим боговима! Ако нас пак не послуша, онда да их предамо на смрт.

Рекавши то, он одмах посла војнике да Евтропија доведу из тамнице. Кад светог Евтропија доведоше, намесник га упита: Хоћеш ли да те сам чесно одведем у храм богова наших да им принесеш жртве? А свети Евтропије одговори: Тако ми Господа Бога мог, ни помислио нисам да отступим од вере Христове, која је утврђена на непоколебљивом камену. И предложи намесник мученику да седне с њима за трпезу. Али он не хтеде. Тада му присутни рекоше: Седни, Евтропије с нама, једи и пиј, и покори се војводи. А светитељ им одговори: Не дао Бог, да ја слуга Христов седим са оскврњенима. Јер блажени пророк Давид каже: Благо човеку који не иде на веће безбожничко, и у друштву неваљалих људи не седи (Пс. 1, 1). И опет: Не седим с безумницима, и с лукавима се не мешам (Пс. 25, 4). А други пророк објављује: Изиђите између њих и одвојте се, говори Господ, и не дохватајте се њихове нечистоте, и ја ћу вас примити (Ис. 52, 1). И опет Свето Писмо каже: Ко са светима ходи, осветиће се; а ко с безбожницима ходи, заједничар је њихов (ср. 2 Кор. 6, 17).Намесник рече: Раније си био добар, Евтропије, а сад си се прозлио. Светитељ одговори: Нисам се прозлио, него заповести Божје држим. Јер када се ти стараш да заповести царева земаљских држиш, утолико се више ја, који служим Цару небеском и бесмртном, старам да држим заповести Његове. Намесник рече: Хајде сутра изјутра, ти сам са мном, без твојих другова, принеси жртву боговима, да би се народ, видевши тебе где се клањаш боговима, усаветовао да не отступа од њих, него да их поштује помоћу жртава. Свети Евтропије одговори: Безбожниче, хоћеш ли да ја хришћанском стаду будем наставник пропасти? Не дао Бог! Јер Господ мој каже: Ко саблазни једнога од ових малих који верују у мене, боље би му било да се камен воденични обеси о врат његов, и да потоне у дубину морску (Мт. 18, 6). И још каже: Не можете Богу служити и мамону. Какву заједницу има светлост с тамом? Како се слаже храм Божји с идолима? (Мт. 6, 24; 2 Кор. 6, 14. 16).

Чувши то, намесник нареди да се пред њега донесе злато, разне скупоцене хаљине и сто педесет литри сребра. И онда рече: Тако ми ових богова и љубави непобедивих царева, ево све ово даћу теби, и више од овога, само изјави сутра пред народом да си се покорио намеснику. А после се моли своме Богу како хоћеш. Ево, узми све ово! - Свети Евтропије одговори: Препредена варалицо и многооблична змијо, нећеш искушати слугу Божјег! Јер знам да је написано: Каква је корист човеку ако сав свет добије а души својој нашкоди? или какав ће откуп дати човек за душу своју? (Мт. 16, 26). Као што брат твој Јуда, заволевши сребро, душу своју погуби, тако ћеш и ти погинути с њим. Но, што оклеваш те нас не убијаш? Знај дакле, да нас ништа неће раставити од љубави Христове.

Пошто намесник увиде да мученик ни најмање не попушта, већ напротив све јаче грди њега и срамоти богове, а беше и касно, он нареди слугама: Водите Евтропија у тамницу, и тамо га вежите с друговима, јер се зло никада не може изменити и постати добро. А свети Евтропије одлазећи рече намеснику: Биљко покварењаштва, ти не рађаш род правде, ускоро ћеш бити посечен и у огањ бачен. У теби, рђавој земљи, пшеница не расте, већ само кукољ и трње, пошто Сатана задоби душу твоју и посеја по њој своје зло семе.

Рекавши то, оде. А кад Евтропије уђе у тамницу, затече светог Клеоника и Василиска где се клечећи моле Богу. Јер се сву ноћ молише за њега Богу.

Сутрадан намисли намесник да принесе боговима свенародну жртву. И нареди да бирови објаве свима, да се сви саберу у Артемидин храм са жртвама. И кад се сабра народ, и дође намесник, онда по наређењу намесникову бише доведени и свети мученици: Евтропије, Клеоник и Василиск. И док сви приношаху жртве идолима, неки тамјан а неки животиње, намесник упита Евтропија: Евтропије, хоћеш ли и ти са друговима својим приступити и принети жртву боговима, да не будете уморени горком смрћу? А свети Евтропије са друговима својим стаде се молити Богу:

Господе Боже Сведржитељу, вечни, чисти, пречисти, непроменљиви, Ти на небу живиш и на земљи си слављен; Ти си утврдио небо, основао земљу, поставио горе, избројао звезде и свима им имена наденуо; Ти нас дивно просвећујеш са висине Своје; Ти си некада избавио три света Младића Твоја из вавилонске пећи и светог Данила спасао од уста лавових; Ти си слушкињу Твоју Сузану ослободио од смрти, и свету Теклу сачувао од огња и зверова; Ти си био са светим Теодором у страдањима његовим; Ти и с нама буди! Дођи на ово место, покажи силу Своју и уништи целокупно јелинско демоновање! Дај да на овом месту хришћани принесу Бескрвну Жртву Теби, истинитом Богу, јер си Ти Отац Господа нашег Исуса Христа, и Теби слава и јединородном Сину Твом и Светом Духу Твом, сада и увек и кроза све векове, амин.

Када свети завршише ову молитву, настаде грмљавина и велики земљотрес, да се и темељи идолишта потресоше. И побегоше из храма са намесником сви, силно уплашени, да не буду побијени. Паде и Артемидин идол, и разби се у комаде. И у том земљотресу дође светитељима глас с неба, говорећи: Услишена је ваша молитва, и отсада ће на овом месту бити храм хришћански. - И радоваху се светитељи у Господу.

А кад престаде земљотрес, и сви од страха полако дођоше себи, намесник дође у судницу, заузе судијино место, и шкргуташе зубима на светитеље. И нареди да се донесу сумпор и смола, прокључају у три котла, и излију на мученике. И још нареди да се побију у земљу дебели и јаки коци, између њих ставе свети мученици, а руке им се вежу, једна за један колац а друга за други. И кад ове то би урађено, свети Клеоник рече светом Евтропију: Помолимо се Богу, брате, јер нам данас претстоји велика мука. И молише се говорећи: Господе Исусе Христе, сада нам дођи у помоћ, и покажи силу Твоју, јер је наша сила немоћна. Ти нас укрепи у подношењу ове муке!

Тада слуге принесоше котлове са кипећом смолом и сумпором. А блажени Евтропије рече слугама: Господ нека дело ваше окрене против вас! И чим то рече, сила им Божја одреши руке које беху привезане за коце, и мученици сами рукама својим узеше кипеће котлове, и сручише их себи на лећа. Смола се сли низ њихова тела на земљу, потече као вода по мермеру, захвати слуге и сажеже их до костију, а светитеље уопште не повреди.

Видевши то, намесник се веома зачуди, и запрепасти, али то приписиваше мађијама хришћанским. Потом нареди другим слугама да мученике гвозденим ноктима деру, па ране им заливају слачицом и сољу растопљеном у оцту. И светитељи трпљаху све то јуначки. И налазећи се у мукама, свети Евтропије рече намеснику: Богомрски безбожниче, измишљај веће муке, да бисмо за веће страдање добили веће венце од Господа нашег.Овим речима још више раздражен, намесник наређиваше слугама да их још свирепије муче. А светитељи говораху: Постарај се, свепрљави, да нас ослободиш твога лица, јер желимо да, ослобођени тебе, видимо лице Господа нашег Исуса Христа. И пошто су тако мучили светитеље дуго, и дан већ нагињао к вечеру, намесник нареди да их опет воде у тамницу, и закључају у окове.

А светитељи се мољаху у тамници, говорећи: Господе Исусе Христе, не остављај нас док не пребродимо ову буру страдања, и ослободимо се овог неваљалог намесника, и стигнемо у тихо пристаниште, где нема бола, ни невоље, ни жалости, ни уздисања. - Док се они тако мољаху, у поноћи им се јави Господ, говорећи: Заиста вам кажем, пошто се мене ради предадосте на смрт, добићете код мене вечни живот са Светима. - Утешени таквом посетом Господњом, мученици још више ојачаше вером.

Сутрадан намесник опет седе на судијско место. И кад изведоше преда њ светитеље, он их упита: Шта дакле, јесте ли одлучили да се поклоните боговима и жртву им принесете, или хоћете да злом смрћу умрете? Одговори му свети Евтропије: Зар ниси од нас много пута чуо, о помрачени, слепи и неосетљиви неваљалче, да се ми нећемо поклонити, нити жртве принети глувим и немим ђаволима?

Чувши то, намесник осуди светог Евтропија и Клеоника на распеће. И изрече против њих овакву пресуду: Славни суд наређује да буду распети Евтропије, учитељ мађионичара, и други мађионичар Клеоник, зато што нису послушали наредбу вечних царева; а Василиск да са осталим сужњима буде у тамници.

Кад то чу, свети Василиск завапи к намеснику: Осуди и мене на смрт, јер не желим да останем иза другова својих, него да с њима умрем; и желим да заједно с њима предстанем Христу Богу нашем. - Намесник му одговори: Тако ми богова мојих, пошто сте се међу собом зарекли да не остављате један другог, због тога баш и нећу да вас сву тројицу заједно погубим, како би се покварио ваш завет и жеља вам остала неиспуњена. А свети Евтропије рече: Ваистину си свирепији од свих зверова и неразумнији од свих неразумних створова, када раздељујеш дивну дружину, нераздељиву по љубави и по вери. Али, Бог ће ти ускоро одмаздити, и расцветаће се благодатни цветови, и донеће плод црквама Божјим.

После тога поведоше светог Евтропија и светог Клеоника изван града, где за њих беху опремљени крстови. А цео град иђаше за њима, не само хришћани него и незнабошци. Када мученици угледаше своје крстове, рекоше: Господе Боже наш Исусе Христе, славимо Те и благодаримо Ти што си нас удостојио крсне смрти, и уподобио нас Твоме драговољном распећу. Удостоји нас и венца правде, да се, страдајући с Тобом, с Тобом и прославимо у царству Твом. А молимо Те и за свету цркву Твоју: утишај буру незнабожаца који устају на слуге Твоје; дај одсада мир хришћанском роду.

Док су се светитељи тако молили, војници их приковаше на њихове крстове. И би глас с неба Христовим страдалницима који их позива у вечни покој. И свети мученици Евтропије и Клеоник с молитвом предадоше душе своје у руке Господа свог, рекавши: У руке твоје, Господе, предајемо дух свој! - И тако скончаше 3. марта 308. године.

Потом два побожна човека, амасијски грађани, Коинт и Велоник, молише намесника да им допусти да узму тела мученика. И намесник им допусти. Онда тело светог Евтропија узе Велоник, помаза га мирисима, и чесно положи на имању свом, осамнаест стадија од града. А тело светог Клеоника узе Коинт и, помазавши га такође мирисима, чесно положи на имању, званом Кима. И од гробова мученика чињаху се исцељења у славу Божју.

А свети Василиск, остављен у тамници, остаде још доста времена у оковима. Када пак царски намесник Асклипиодот погибе, и за намесника дође Агрипа, свети Василиск би мачем посечен 22. маја. Тог дана се он и празнује, у славу Христа Бога нашег, слављеног са Оцем и Светим Духом вавек, амин.

https://www.spc.rs/sr/news///9024.sveti-mucenici-evtropije,-kleonik-i-vasilisk.html

https://www.vjeronauka.net/pravoslavne-novosti/sveti-svestenomucenik-teodot-kirinejski

Због гордости је ђаво отпао од Бога, а наши прародитељи сагрешили једући са дрвета познања, приближио је јереј др Сава Милин, доцент Православног богословског факултета у Београду, погубност греха од ког човека само љубав и смирење могу спасити у оквиру предавања„Гордост- капија раја“, одржаног у Ваљевској гимназији у организацији Црквене општине при  Саборном храму Васкрсења Христовог са благословом Преосвећеног Епископа ваљевског г. Исихија

Ако некога оговарамо, сведочимо да немамо љубави према ближњем и тиме кршимо једну од две највеће заповести- о љубљењу ближњег. Господ Христос нас је позвао да имамо љубави и према непријатељима, подсетио је јереј др Сава Милин на неке од темељних принципа на којима се заснива живот хришћанина који, употпуњени са смирењем- врхунском врлином која убија гордост, воде човека ка Царству небеском. 

Људи препознају гордост као надменост, охолост и сујету, те приписивање себи свега што је дар Божји- лепота, интелект, материјално богатство и сл. Пут до ње почиње преједањем и опијањем. Наиме, указао је др Милин, потреба за храном и пићем је примарна, али претерано уживање у њима води у грех стомакоугађања, из ког проистиче потреба за блудним радњама. Ако човек дозволи да се грех развија, пред њим је искушење среброљубља, будући да је за остваривање телесних жеља потребан новац. Колико год да човек има новца, увек му се може учинити да неко други има више и ту се јавља униније, односно депресија, а за њом мржња и гнев према ономе ко зарађује више. Грех властољубља произлази из наведеног, а све заокружује гордост- де факто највећи грех, истакао је предавач.

• Греси преједања, опијања, блуда и други базирају се на природним људским потребама, на телу. Као такви, они су ипак пролазни. Прође нас жеља за храном. Годинама човек схвата да је то само потреба да будемо живи и могу да поједем нешто што не волим… Али, греси властољубља и гордости трају док је човек жив. Ми смо имали племените владаре. Велики жупан Стефан Немања се повукао и отишао у манастир, постао Симеон Мироточиви. Свети Сава се повукао са свог архиепископског престола и предао га Арсенију Сремцу. То је показивање да знамо меру својих моћи и да се васпитавамо смирењем- на примеру великана српске историје и духовности др Сава Милин је објаснио ретко одсуство гордости и властољубља међу људима који су били на високим друштвеним положајима.

Објашњавајући даље феномен гордости, он је навео пример ђавољег отпадања од Бога. Наиме, то отпадање се није догодило услед преједања или блуда, већ управо из потребе да се буде једнак Творцу, односно због гордељивости. Такође, први прародитељски грех Адама и Еве проистекао је такође из гордости. У свакодневном животу, горде људе можемо препознати у онима који дају савете свима, тешко се извињавају…То је деструктивна особина, јер нико не воли хвалисаве људе, констатовао је предавач. Од 30 ступњева у „Лествици“, чувеном делу Светог Јована Лествичника, чак три се баве гордошћу и оговарањем, једном од опасности у које гордост може да одведе. Као исказ гордости, Свети Јован је наводио облачење човека у свилу и скупе хаљине. Али, пред тим искушењем може пасти и онај који носи „рите и крпе“, будући да је својеврсна гордост и доживљај себе као супериорног над онима који теже естетици, приближио је др Сава Милин финесу у расуђивању великог оца Цркве о „почетку и крају свих зала“, које се манифестује једнако уживањем у луксузу и претераној скромности. Такође, инсистирање на строгоћи поста, немогућност да се поднесу сопствене грешке и потреба да људи мисле лепо о нама воде у гордост. Наравно, природно је да желимо да смо допадљиви, али пре свега требало би људима да прилазимо са љубављу и смирењем, да не осуђујемо, не узимамо на себе Божју улогу, а изнад свега да благодаримо на даровима које нам је дао и поштујемо Његову разноликост у стварању, закључио је јереј др Сава Милин.

https://www.eparhijavaljevska.rs/index.php/2026/03/12/slovo-o-gordosti-jereja-dr-save-milina-u-velikoposnom-ciklusu-tribina-pravoslavlje-i-mladi/