Христос је, објашњавајући Садукејима тајну васкрсења мртвих, говорио да је Он Бог Авраама, Бог Исака и Бог Јакова, те да „није Бог мртвих, него живих“ (Матеј 22, 32).

Слиједећи ово Христово учење, Црква је хришћане који су се биолошки упокојили сахрањивала изван храма (око храма, у близини), у којем су се савршавале свете тајне, а нарочито Света евхаристија, држећи се истине да „су пред Богом сви живи“.

Задушнице и помени за упокојене (када се савршавају на исправан и црквени начин) представљају једно од најдубљих пројављивања тајне Цркве Христове. У Цркви се људи подвизавају да престану бити изоловане јединке, појединачни дијелови и одвојени чланови, те настоје да се сједине у једно тијело Христово. Да постану браћа. Да постану једно тијело. Да се ослободе распарчаности и подијељености и да задобију цјеловитост. Да живе ријечи Христове молитве упућене Оцу, када се моли за будуће хришћане (оне који ће повјеровати кроз проповијед апостола): „Да сви једно буду; као Ти, Оче, што си у Мени и Ја у Теби, да и они у Нама једно буду, да свијет вјерује да си Ме Ти послао“ (Јован 17, 21).

Ово дјело, сједињење са Христом и међусобно јединство, прослављамо у празнику Педесетнице. Дух Божији, Треће Лице Свете Тројице, Свети Утјешитељ, долази на Педесетницу у свијет и у Цркву да би људе повео ка истини слободе од егоизма, који отежава остварење јединства.

Дух Свети просвјећује и освећује људска срца да би научили да воле и тако постали слични Христу. Христос је средиште круга, а ми смо његови зраци. Што се више крећемо ка средишту круга, то се више приближавамо међусобно. Приближавајући се Христу, истовремено се приближавамо једни другима. Дух Божији просвјећује нас на том двоструком путу и укрепљује у подвигу изласка из сопствене себичне обмане, јер, остајући у егоизму, остајемо сами, непокретни у варљивом осјећају самодовољности, недоступни и равнодушни, странци једни другима. Тада срце постепено постаје „камено“. Зато Бог кроз пророка Језекиља, силом Духа Светога, узвикује: „ И даћу вам ново срце, и нов дух метнути у вас, и извадићу камено срце из тијела вашег, и даћу вам срце живо”(Јез. 36, 26). На нама је да одговоримо на тај Божији позив. Ако то учинимо, Он ће доћи и настанити се у нама, а наше срце испуниће се даровима Духа Светога: „љубављу, радошћу, миром, дуготрпљењем, добротом, милосрђем, вјером, кротошћу и уздржањем“ (Посланица ап. Павла Галатима 5, 22–23).

Тада човјек више не живи затворен у себе, него постаје истински члан Тијела Христовог, учесник заједнице љубави и живота коју Дух Свети непрестано гради у Цркви.

Када, дакле, ови (дарови), макар и у зачетку и дјелимично, почну да се пројављују у члановима-хришћанима Цркве, тада почиње да се оваплоћује велика тајна Цркве. Тада хришћани, живећи слободу дјеце Божије коју им је Господ даровао и којом се радују, љубе једни друге и брину једни о другима. Постају истинска браћа. Стичу јединство мисли и начина живота. Постају заједница у свему: у радости и жалости, у потребама и благостању. Тада врлине, које постепено ничу у срцу, почињу да доносе плодове, и сви људи (наши ближњи и који то нису, странци) постају наша браћа.

Свјесни слабости и промјенљивости људске природе, хришћани се подвизавају да што више учествују у благодати Духа Светога. Не механички, само кроз спољашње учешће у светим Тајнама, него суштински и животно. Уз помоћ светих Тајни, они настоје да се ослободе душевног и тјелесног егоизма који спречава љубав и прекида пут ка брату.

Зато се на празник Свете Педесетнице, који представља откривење самог начина постојања Цркве, хришћани уочи празника моле за своју браћу и сестре који су отишли из овога свијета и прешли у стање које се може одредити једино присуством Христовим. Том молитвом Црква свједочи да смрт не прекида заједницу љубави међу њеним члановима. Они који су се упокојили у Господу остају живи у Христу и припадају истом тијелу чија је глава Господ Исус Христос. Зато се Црква моли за њих, изражавајући тако своје јединство које превазилази границе времена, простора и саме смрти.

У оној мјери у којој је неко постао причасник Христових врлина, у тој мјери Му је постао сличан и у тој мјери има слободу и блискост у односу са Њим. Мученици и светитељи имају ту блискост у великој мјери, а остали хришћани сразмјерно своме духовном узрастању.„Звијезда се од звијезде разликује у слави.“ Нажалост, има и оних који су врло мало, или чак опасно мало, учествовали у Христовим врлинама, тако да им је лик Христов остао туђ, па чак и непријатан. Зато је живот Цркве непрестани позив на преображај срца, како би Христос за нас престао бити Неко далек и непознат, а постао наш најближи и највољенији Саговорник, Господ и Спаситељ.

Долази, дакле, Црква Христова и узноси своју молитву у Евхаристији, уочи празника Свете Педесетнице (празника који свједочи о могућности преображења и обнове човјека), и моли Господа живота и смрти, Владику Христа, за све који стоје пред Њим. Моли Га да превиди људске слабости, да опрости сагрјешења, да избрише незнања (људска), да дарује живот и да подари наду на вјечно упокојење.

Тако Црква, вођена љубављу и надом, повјерава Господу све своје упокојене, знајући да је Он Побједник смрти и Извор живота. Њена молитва није израз очајања, него живе вјере у милосрђе Божије и у васкрсење, кроз које се открива да је љубав јача од смрти и да је коначна ријеч историје живот у Христу.

Црква се моли и усрдно преклиње. Христос хоће! Трагедија је у томе што неко не жели никакву промјену… Чак и на сам дан Педесетнице, послије Задушница, цијела Црква, клечећи на молитви, узноси прозбе за оне који су отишли из овога свијета: „Прими, Господе, молитве и мољења наша и упокој све родитеље, браћу, дјецу и сваког човјека, све који су се упокојили, у наручју Авраама, Исака и Јакова…“

Нека, дакле, наше учешће у празнику буде труд да дубље разумијемо свој однос према Духу Светоме (очишћење и просвећење). Учешће у Његовим даровима, који постоје и дарују се једино у Цркви. Љубав према Цркви, односно према нашој браћи и сестрама, како живима тако и упокојенима.

Јер ће и нама једнога дана бити потребна та љубав.

https://mitropolija.com/2026/05/30/protoprezviter-nikola-gacevic-zadusnice-uoci-pedesetnice/

Љубав је природа Бога
Заповедајући својим ученицима да воле не само оне који њих воле, већ чак и њихове непријатеље, Христос додаје нешто веома важно: ...да будете синови Оца свога који је на небесима; јер Он даје свом сунцу да обасјава и зле и добре, и даје кишу праведнима и неправеднима (Матеј 5:45 ). Управо тако сам Творац поступа са свим људима – са љубављу и милосрђем. И ми можемо постати попут Њега показујући љубав онима који нас мрзе.
У поменутом библијском извештају о стварању човека цитирају се Божје речи: „Начинимо човека по обличју нашем, по подобију нашем“ (Постање 1:26 ), а затим се каже: „И створи Бог човека по обличју своме, по обличју Божијем створи га“ (Постање 1:27 ). Човек од почетка носи у себи образ Божији, али је ипак позван да постигне то подобије, како је наглашавао Свети Василије Велики.
Ноћи пре страшних страдања на Голготи, Спаситељ је последњи пут разговарао са ученицима, и када није остало времена ни за шта осим за најважније, рекао им је: Нову заповест вам дајем: да љубите једни друге; као што сам ја љубио вас, тако и ви љубите једни друге (Јован 13,34 ).
Многи свети оци који су коментарисали ове речи, попут Светог Августина Хипонског, истичу да новина ове заповести не лежи у самом позиву на љубав. На крају крајева, Христос је три и по године ходао по земљама Палестине проповедајући, и током тог времена је учио оне око себе управо да воле једни друге. И назвао је ову заповест „новом“, објашњава Августин, јер даје пример љубави – Себе самог.
Ускоро ће Господ бити разапет на Крсту, затим васкрсати и вазнети се на Небо, а много година касније, Његов ученик Јован, који је поседовао посебну теолошку осетљивост, написаће: Бог је љубав, и ко пребива у љубави, у Богу пребива, и Бог у њему (1. Јованова 4:16 ). „Највеће и најтачније јеванђеље Новог завета“ – тако савремени српски светац, Свети Јустин Ћелијски (1894–1979), описује ове стихове. Данас су ове речи – „Бог је љубав“ – познате свима, али разумети их није тако лако.
„Бог је љубав“ не значи да је Бог природно пун љубави, објашњавају свети коментатори. То значи да је сама суштина Бога најтачније описана концептом љубави . Наравно, не можемо подвргнути Божју природу научној анализи, али је можемо проценити по томе како се Бог манифестује. А Он се првенствено манифестује као љубав.
Управо из љубави Бог је створио универзум и човека — да би имао некога са ким би могао да подели блаженство, мир и радост у којима је од вечности обитавао, писао је Свети Јован Дамаскин († око 780).
Љубав је била та која је навела Сина Божјег — другу личност Свете Тројице, Господа Исуса Христа — да уђе у свет који је сам створио: Он се родио као човек пре две хиљаде година и прихватио смрт као људско биће, да би ослободио човечанство, саму особу коју је створио, од смртоносних последица греха. Ништа мање манифестација овога била је љубав Бога Оца — прве личности Свете Тројице: „ Јер Бог тако заволе свет“, каже Христос, „да је Сина свог јединородног дао, да нико ко верује у њега не погине, него да има живот вечни“ (Јован 3:16 ). Може се замислити ситуација у којој се неко мора жртвовати за спасење других (као што је, на пример, учинио Александар Матросов). Али какву љубав човек мора имати према људима да би жртвовао свог Сина за њих?
И управо љубављу Бог непрестано одржава овај свет и сва његова створења, толерише људске грехе и злочине, чини да његово сунце обасјава зле и добре, и шаље кишу праведнима и неправеднима (Матеј 5:45 ), не желећи , како каже апостол Петар, да ико погине, него да сви дођу до покајања (2. Петрова 3 :9). Лако је приговорити: али таква љубав и такво стрпљење са Божје стране доводе до тога да толико људи на земљи пати и пропада због злочина појединачних зликоваца! То је сасвим друга дискусија, а ипак се све врти око љубави. Бог толико воли све људе, чак и зликовце, да је спреман да им да године, па чак и деценије да се покају и поправе. Да, наравно, ниједна од ових ствари се не може догодити... Али замислите на тренутак да сте и сами починили неку непоправљиву грешку, упали у неки страшни грех који је уништио многе људе око вас. Да ли бисте желели да будете одмах кажњени? Зар не бисте желели да вам Бог да времена да се уразумите и покајете?
Христос је оличење љубави
Старозаветно откровење нам често говори како се Бог „разгневио“ или чак „разбеснео“, „кажњавајући“ једног, „осветивши се“ другом, па чак и наређујући уништење других (иако је Он сам преко Мојсија дао неопозиву заповест „Не убиј“). Све ово, како су Свети Оци, надахнути Духом Божјим, више пута објашњавали, јесте неизбежан антропоморфизам за свест древног човека, покушај да се људска дела (или природне последице зла које су људи починили) припишу Богу, обдарујући Га људским емоцијама и мотивацијама. Али у стварности, све је много једноставније – и истовремено сложеније.
 „Бог се нити радује нити се гневи, јер су радост и гнев [људске] страсти“, објаснио је Антоније Велики, један од оснивача хришћанског монаштва. „...Бог је добар и чини само добро. Он никоме не чини зло, остајући увек исти. Али када смо добри, ступамо у заједницу са Богом кроз нашу сличност са Њим, а када постанемо зли, одвајамо се од Бога кроз нашу несличност са Њим. Живећи врлински, постајемо Божји, али постајући зли, бивамо одбачени од Њега. И то не значи да се Он гневио на нас, већ да наши греси не дозвољавају Богу да сија у нама, већ нас сједињују са демонима који нас муче <...>. Дакле, рећи: 'Бог се окреће од злих' исто је као рећи: 'Сунце се крије од слепих'.“
Апостол Павле говори са потпуним поверењем: Стари завет се може разумети и тумачити искључиво кроз призму Јеванђеља (2. Кор. 3 :14–16). Само гледајући Христа можемо разумети какав је Бог : као што апостол Јован каже на самом почетку свог Јеванђеља, нико никада није видео Бога; Јединородни Син, који је у наручју Очевом, Он је објавио [Бога. – Прим. уред. ] (Јн. 1:18 ).
Каквог Бога Христос открива? Прво, Он је сама милост: кроз целу јеванђељску причу, Христос исцељује болесне, истерује зле духове, храни гладне, па чак и васкрсава мртве. И то не чини само повремено, већ континуирано, до тачке потпуне исцрпљености: толико их је долазило и одлазило да они (и ученици - прим. уредника) нису имали времена да једу (Марко 6:31 ). Чак и усред олујних таласа, могао је да заспи на крми чамца - толико је био уморан током дана (видети, на пример, Марко 4 :36–41).
Друго, Он стално проповеда и поучава народ, често користећи параболе како би Га што јасније и тачније разумели. Квинтесенција учења Господа Исуса Христа је такозвана Беседа на гори (поглавља 5–7 Јеванђеља по Матеју и паралелни одломци у извештајима остале тројице јеванђелиста), у којој Он говори о Царству Небеском као о најдрагоценијем благу, коме треба да тежимо изнад свега и које наслеђују само они који искрено воле Бога и своје ближње. У овој беседи, Христос објашњава право значење заповести, наизглед познатих Његовим слушаоцима, убедљиво показујући да свака од њих захтева потпуну посвећеност и највећу искреност пред Богом и самим собом. „Не убиј“ значи чак и не гневити се (јер је гнев први корак ка убиству). „Не чини прељубе“ значи не дозволити себи ни пролазни, интригантни поглед на жене. А заповест да волимо ближњег свог је позив да се чак и према непријатељима односимо људски, без непријатељства.
Треће, Христос је сама великодушност: барем од тренутка када је почео да проповеда, Он је непрестано давао себе људима, не марећи много о томе како или чиме они узвраћају. Упозорио је младића који је желео да га следи: чак и „лисице имају јазбине и птице небеске гнезда, а Син Човечји нема где главе да склони”). Много пута, Његова добра дела људима навела су „ревнитеље побожности“ да га истерају из синагоге, па чак и да покушају да га убију. А ноћи пре свог распећа, Христос се дао апостолима не фигуративно, већ сасвим реално: "И кад јеђаху, узе Исус хљеб и благословивши преломи га, и даваше ученицима, и рече: Узмите, једите; ово је тијело моје. И узе чашу и заблагодаривши даде им говорећи: Пијте из ње сви; јер је ово крв моја Новога завјета која се пролијева за многе ради отпуштења гријехова.“ (Матеј 26 :26–28). Тако је прослављена прва евхаристија — тајна претварања хлеба и вина у тело и крв Исуса Христа, која се од тада у Цркви непрекидно слави рукама епископа и свештеника, наследника апостола, како је сам Господ заповедио.
Свакако би било погрешно приказивати Христа у потпуно ружичастим терминима. Он је знао како да укори и постави људе на њихово место, и једном (Јован Златоусти је веровао двапут) је истерао из Јерусалимског храма трговце који су дом молитве претворили у разбојничку јазбину (Матеј 21:13 ). Али је укорио лицемере и лажове, који су углавном чинили јеврејску елиту тог времена - првосвештенике, старешине и фарисеје. Многи од њих су себе сматрали праведнима и нису чак ни покушали да се удубе у суштину своје вере; није ни чудо што нису успели да у Исусу Христу препознају дуго очекиваног Месију. А из Храма је истерао оне који су безнадежно заборавили разлику између жртве Храму, како је захтевао закон, и инструмента личне користи.
Шта год Христос чини, Он увек полази од интереса човечанства, а не од било какве користи за Себе. У Њему нема ни трага себичности; Он не тражи никакву погодност или корист за Себе, нити тражи Своје (1. Кор. 13 :5). Напротив, Он Себе даје људима – и то је још један важан аспект разумевања речи Јована Богослова да је Бог љубав (1. Јов. 4:16 ). Стога, никакав људски гнев или окрутност не могу се „оправдати“ епизодом изгона трговаца из храма. Сва таква „оправдања“, благо речено, су претерана. Ако желите да имате право да судите и да се љутите као Христос, прво дајте све од себе за другог човека, за сваког човека на свету!
Чак и површно читање Јеванђеља не оставља сумњу у истинитост пророка и цара Давида, који је 950 година пре Христовог рођења написао: „ „Милосрдан је и милостив Господ, дуготрпељив и многомилостив” (Псалам 145 :8). Управо тако се Бог открио у Исусу Христу - као оличење љубави.
Христова љубав се открила не само (а можда чак ни толико) у Његовим безбројним делима милосрђа према човечанству. Свако такво дело је непроцењиво, али сва добра дела на земљи никада се не могу поништити (море људске патње је превелико), а Христос није дошао због њих. Својим животом, смрћу и васкрсењем, Он је донео спасење од греха и смрти човечанству, отварајући врата Царства Божјег, која су миленијумима од пада остала затворена. То је, пре свега, била манифестација Његове љубави.
Уместо епилога
Из хришћанске перспективе, љубав није само „шта“, већ много више „ко“. И тешко је пронаћи бољи приказ љубави од оног у Јеванђељу. Зато је тако тешко исцрпно дефинисати љубав – то би захтевало дефинисање Онога који је по својој природи изнад свих људских дефиниција.
Али ако се љубав не може у потпуности разумети и објаснити, она се, парадоксално, може открити. И ево пред нама безброј светаца: „апостол љубави“, Јован Богослов, Свети Серафим Саровски, Свети Силуан Атонски (за кога су они који су га познавали говорили да ниједан други од њихових савременика није показивао такву љубав), и читав низ мученика...
Љубав није толико унутрашња привлачност међу људима, не толико духовна емоција, колико чин воље. Избор да се воли може бити болан. На крају крајева, волети значи бити спреман да се замени место са неким, да му се пружи благостање, топлина и мир, и да се заузврат прихвате његове сузе, бол и смрт. Управо тај став прожимао је апостола Павла, који је плакао за својим пријатељима и вољенима, од којих су многи одбацили Господа: „ Јер бих волео да сам ја сам одлучен од Христа за браћу своју, сроднике своје по телу“ (Римљанима 9 :3).
Јеванђеље такође говори о томе: „Нема веће љубави од оне кад неко да свој живот за своје пријатеље“(Јован 15:13 ). Сам Господ је положио свој живот за све људе без изузетка: могућност да верују у Христа, да се крсте и да се спасу отворена је свима. Стога, за сваког хришћанина, круг пријатеља за које могу бити спремни да „положе свој живот“ није ограничен само на оне који им показују пријатељство. Што је човеково срце шире, то више пријатеља може да прими, јер ученик Христов не може имати непријатеља осим ђавола.
Ипак... нема срећнијих људи од оних који су изабрали љубав. Љубав није само напор воље, није само рад и самонавођење за исправне односе са људима, већ и велика срећа, или, језиком Јеванђеља, блаженство. Ово стање је запањујуће холистичко и вишеслојно, обухвата целу особу, у којој и осећања налазе своје право место. Друга ствар је да права љубав, за разлику од романтичне љубави, није наша сопствена творевина (није производ наших жеља, снова, хормонских промена у телу итд.), већ благодатни дар од Бога, благодат коју нам Он дарује . Он је дарује као одговор на наше напоре.
Зато Блаженства којима почиње Беседа на гори тако природно одјекују: блажени сиромашни духом, блажени они који тугују, блажени кротки (то јест, они који кротко подносе увреде), они који су прогоњени и неправедно вређани (видети Матеј 5 :3-12)... Из перспективе овог света, сви су они претрпели пораз, изгубили све, били побеђени. Али су апсолутно срећни, јер су научили истинску љубав: њихова љубав је издржала тест сваке врсте искушења и није претрпела никакву штету. Они сами су постали љубав, постали су слични Богу и довели су своје душе у стање где је немогуће не волети, где волите свакога без обзира на све. То је највиши тест хришћанске љубави.

Ђакон Игор Цуканов

извор

Свети Андроник је припадао седамдесеторици тзв. „малих апостола“ које је Христос одабрао после „дванаест великих“ апостола и послао „по два“ по целом свету да проповедају (Лука 10,1).

Да су Андроник и Јунија постали хришћани пре Павла потврђује и сам апостол Павле речима „..који пре мене повероваше у Христа..“ (Рим.16,7). Подсетимо се да је Павле примио хришћанство тек после смрти Светог Архиђакона Стефана, а у време кнеза Арете Четвртог (владар у Сирији од 9. године п.н.е. до 40.године по Христу). Павла је крстио апостол Ананија из Дамаска, такође један од 70 апостола.

Павле је имао доста сродника, међу њима и једну сестру удату у Јерусалиму, а чији син је посетио ухапшеног ујака Павла и известио га о завери 40 људи који су се заклели да неће ни јести ни пити док не убију Павла.

Андроник, рођак Павлов, будући из угледне и богате породице из Тарса, од племена Венијаминовог, могао је стећи солидно знање као и Павле, пре свега од јеврејских учитеља „рабина“. Уз знање свог матерњег јеврејског језика, говорио је званичне језике царства: латински и грчки, а за успех проповеди у Норику и Панонији говорио је и језиком Келта.

Међу Павловим рођацима је и Јунија, свакако сестра Андроникова, јер да је супруга, тада би Павле по свом обичају поздравио њихову „домаћу цркву“.

Павле је био римски грађанин, рекавши једном „ја сам рођен у њему“ тј. у статусу слободног римског грађана (в. Дела 23,25-28), а како је Андроник Павлов сродник, свакако да је и Андроник имао статус римског грађана. Ту се слажу Свето Писмо и Свето Предање по којима је Андроник након Христове смрти и васкрсења (33. г.) као слободан римски грађанин отишао у Рим да проповеда, а могао је слободно путовати и по целом Римском царству.

Андроник и Јунија су по заповести Христовој да шире Еванђеље „два по два“ (види Лк.10,1) мисионари у Риму 57.год. (Римљанима 16,7), јер је у том граду била велика заједница Јевреја. Да су још пре доласка цара Клаудија на власт (41-54.г.) били већ у Риму морали би тај град напустити 48. године када је цар Клаудије прогнао све Јевреје из Рима. Након доласка Нерона на власт (54.г.) Јевреји су могли да се врате у Рим. Тада су и Андроник и Јунија у Риму па су и они са осталим хришћанима примили посланицу и поздрав од свога сродника Павла 57. године

Приликом провођења ухапшеног Павла у Рим пред цара, на којег је апеловао током суђења (в. Дела 25,11), Павле је (после бродолома на Малти) дошао у Рим 61. год. и ту је остао до 63.године. Испред града су га дочекали римски хришћани, а и успут где је пролазио сусретао се са њима. У Риму је дакле било јудео-хришћана а и Римљана који су примили хришћанство. Међутим, Андроник и Јунија тада већ нису у Риму. Напустили су га између 57. и 61. године и мисионарили по Империји, а пре свега по провинцијама Норику и Панонији. Путовали су лако и неометано јер су имали статус „слободних грађана“ Империје.

Апостоли су најрадије бирали градове да проповедају, а познати градови у том делу Империје су: Птуј (Poetovio), Цеље (Celeia), Вирунум (Virunum) код Целовца, у Аустрији, Карнунтум (Carnuntum – Bad Deutsch-Altenburg) у Доњој Аустрији, Сопиане (Sopianae) – данашњи Печуј, Сирмиум (Sirmium)- данашња Сремска Митровица, Савариа (Savaria) – данашњи Сомботхељ (Szombothely) на западу Мађарске, недалеко од границе са Аустријом, Аквинкум (Aquincum), данас предграђе између Пеште и Сентандреје, Виндобона (Vindobona) – данашњи Беч.

Археологија потврђује присуство хришћана у овим значајним градовима Римске империје већ у 1. веку, што говори да је мисија Андроника и Јуније на овом простору уродила плодом.

Попут Варнаве и Павла (Дела 14,23)  и Андроник је рукополагао презвитере и постављао старешине и епископе за цркве које је оснивао (упореди: Дела 20,28; Филипљанима 1,1; Прва Тимотеју 3,2; Титу 1,7; Прва Петрова 2,25).

О крају мисије и кончини Андроника и Јуније говори Свето Предање, по којем су они пострадали у време Нероновог прогона хришћана. Андроник је као римски грађанин и попут сродника Павла, посечен мачем.

Мошти ових просветитеља Норика и Паноније су пронађене у месту званом Евгенија близу данашњег Цариграда, а увреме цара Аркадија (395-408).

Епископ будимски Лукијан

Српска православна црква прославља Св. Андроника и Јунију 17. / 30. маја, а благословом Његовог Преосвештенства Епископа будимског г. Лукијана и старањем печујског свештеника Милана Ерића овим светим угодницима Божијим и панонским просветитељима у древном хришћанском град Печују посвећеним им је нови храм који је освештао блаженопочивши Патријарх српски Иринеј 2015. године.

Тропар апостола глас 3.

Апостоли свети Андрониче и Јунија, молите милостивога Бога, да опроштај грехова подари душама нашим.

Кондак глас 2.

Андроника апостола Христовог похвалимо, као звезду пресветлу, јер је светлом богопознања обасјао народе, а са њиме беше и премудра Јунија, ревнитељка у благовести Христовој, и зато им кличимо:  сродници Павлови молите непрестано Христа Бога за все нас.

извор

Ученик Светог Пахомија. Рођен и одрастао као незнабожац, но као младић дошао до познања праве вере, крстио се, и чувши за Светог Пахомија, добегао овоме у манастир тајно од својих родитеља. Свети Пахомије га замонаши и заволи због његове необичне ревности и послушности. Кад му је дошла мајка да га зове натраг дома, он се не хтеде ни јавити мајци, но мољаше се Богу за њу, да би и њу Бог просветио истином. И заиста, мајка не само не поврати свога сина кући, него се и сама не поврати. Видећи недалеко женски манастир, којим управљаше сестра Пахомијева, она ступи у њега и замонаши се. После извесног времена дође у манастир и брат Теодоров, Пафнутије, те се и он замонаши. Деси се једном, да епископ града Панопоља позва Светог Пахомија, да му устроји манастир за многе који жељаху монашког живота. Пахомије узе собом Теодора, и предаде у главном овоме дужност око устројења манастира. По смрти Светог Пахомија Теодор поста игуманом свих Пахомијевих манастира, и до дубоке старости поживе богоугодно управљајући мноштво монаха на пут спасења. Упокојио се мирно и преселио у царство вечне светлости 368. године.

Тропар (глас 1):

Као пустињски житељ и у телу Анђео и чудотворац, показао си се богоносни оче наш Теодоре. Постом, бдењем и молитвама, небеске дарове си примио, исцељујући болести оних који ти са вером долазе. Слава Ономе који ти је дао снагу, који те је прославио и који кроз тебе дарује свима исцељење.

„Пролог“ Свети Владика Николај

Би Србин из херцеговачког села Клепаца, које се налази на источној обали Неретве (наспрам Чапљине), где је раније била стара црква Св. Апостола Луке, с почетка XVI века, задужбина чувених црквоградитеља Храбрена-Милорадовића, а од 1857. црква Преображења Христовог (коју су Хрвати 1992. срушили до темеља, као и цело село). Био је родом од фамилије Мандрапа и звао се Вукшан. Треба да је рођен крајем XIX века. Одраставши у своме селу, отишао је и радио у Сарајеву, па кад је дошла усташка НДХ, он се вратио у своје село, али су хрватске усташе и тамо дошле, побили му све у кући и многе друге Србе по селу и околини, а њега су са неких шумских радова одвеле у злогласни логор Јасеновац, заједно са многим другим. Ту је јануара 1943. погубљен од усташког кољача Жила Фригановића, који видећи Вукашина, постаријег сељака, како спокојна лица и с неким недокучивим миром посматра страшно клање своје православне сабраће. Доведе га прекореда пред ископану јаму где су клали и бацали невине жртве и решен да му разбије тај мир и спокојство, затражи од њега да викне „Живио Павелић“, па како он ништа није одговарао него је само мирно и спокојно ћутао, убица му је ножем секао једно по једно ухо и нос. Када му је мучитељ запретио да ће му и срце из груди извадити, ако не викне похвалу Павелићу блажени Мученик Вукашин је, мирно погледавши у мучитеља и кроз њега у Божју неизмерносг, полако и разговетно рекао: „Ради ти, дијете, свој посао!“ Овај одговор и небески мир на лицу Светог Новомученика разбеснео је убицу, па му је у бесу ископао очи, исекао срце, преклао му грло од уха до уха и онда га ногама сјурио у јаму. Потом је убица полудео и ово све испричао у болници доктору Неду Зец, који је ово доцније и записао. Мученикова фреска постоји у манастиру Св. Арханђсла Гаврила у Земуну, затим у скиту Јован-до, метоху манастиру Острога крај Никшића, а претпостављени лик му је такође насликан и међу Светитељима Захумско-херцеговачке епархије (који је урађен за прославу њене 780-годишњице).

Тропар (глас 8):

Вукашине Херцеговче, Нови Српски Страстотерпче, Христа ради Ти пострада у логору Јасеновац. Када Те мучитељ ножем клаше, Ти њему кротко говораше: „Само ти, дете, ради свој посао”, јер нама је Христос живот вечни дао. Њега моли, Мучениче, као Спаса свију, да спасе и род наш Православни.

„Пролог“ Свети Владика Николај

„Бог је љубав“, „хришћанство учи љубави“, „најважнија хришћанска заповест јесте љубав према ближњем“... Све ово често чујемо. Али о каквој љубави говоримо? Шта је љубав из перспективе Јеванђеља? Хајде да сазнамо.
Главни извор на који се хришћани ослањају када говоре о љубави је Јеванђеље, које говори о животу и учењу Господа Исуса Христа, и поруке Његових ученика - апостола.
У Јеванђељу, Христос каже да је Бог људима дао само две кључне заповести, и обе се односе на љубав . „Љуби Господа Бога свога свим срцем својим, и свом душом својом, и свим умом својим. Ово је прва и највећа заповест “, каже Спаситељ. „ А друга је као ова: Љуби ближњега свога као самога себе. О овим двема заповестима виси сав закон и пророци“ (Матеј 22 :37–40). „Закон и пророци“ су целокупно учење Старог завета, сви бројни прописи и заповести, све што су проповедали древни пророци. Све заповести и закони које је Бог дао имају љубав у својој сржи као примарни темељ – то је оно што Христос мисли. Јер заповести: не чини прељубе, не убиј, не кради, не сведочи лажно, не пожели туђе, и све остале су сажете у овој речи: љуби ближњега свога као самога себе, апостол Павле ће касније објаснити (Римљанима 13 :9).
Али шта значи волети ближњег свог? На крају крајева, не убијати, не пљачкати, не варати, не завидети не значи да волиш!
И како можемо волети Бога, Кога не видимо, а за многе људе чак ни сама чињеница Његовог постојања није очигледна?..
Љубав као признање људског достојанства
Генијалност Божанске заповести „Љуби ближњег свог као самог себе“ лежи у чињеници да њено испуњавање не захтева мучење главе питањем шта је љубав. Свако је савршено свестан шта жели за себе. Благостање, мир, здравље, кров над главом, добре и мирне односе са ближњима - зар не? Свако зна своје грехе, али обично зна и олакшавајуће околности које некако објашњавају и оправдавају његово понашање (барем у његовим очима). Господ нас позива да применимо исти једноставан стандард на друге. Желите помоћ у невољи? Онда помозите некоме ко је гладан или болестан. Желите мир, спокој и поштовање? Поштујте слободу и људско достојанство других. Желите да живите у складу са својом савешћу? Тражите оправдање за некога другог ко се није понашао идеално.
Неки савремени психолози постављају питање на овај начин: пре него што научите да волите друге, научите да правилно волите себе. Научите да видите и цените своје право ја, ослободите се уобичајених и можда вољених, али објективно штетних и ометајућих зависности и ставова. Тек тада, кажу ови психолози, научићете да волите свог ближњег.
Савремени живот (посебно градски) је заиста богат разним облицима менталних поремећаја и патологија: постоје чак и људи који су равнодушни или чак непријатељски настројени према себи. Њима је, наравно, потребна помоћ компетентног психолога или психијатра, а можда чак и свештеника.
Али тешко је замислити да је Христос имао тако сложене ситуације на уму. Говорио је једноставним језиком, приступачним свим слушаоцима – не само теолошки упућеним фарисејима и свештеницима синагоге, већ и рибарима, пољопривредницима, занатлијама, војницима и трговцима. „Љуби ближњег свога као самог себе“ – шта може бити једноставније? Христос је говорио о љубави према себи као о нечему што се само по себи разуме, што не захтева даља објашњења, стварности коју сви доживљавају. Сви знају шта значи волети себе: то је нешто јасно и разумљиво, што не захтева посебно проучавање. Бог би желео исти став – барем исти – од нас према другима.
Међутим, расправа о истинској љубави, како према себи тако и према другима, није сасвим без основа. На крају крајева, сваки човек, како сведочи Божанско Откровење, створен је по лику Божијем (Постање 1:27 ). Шта је тај лик Божији? Свети Августин га је схватао као присуство бесмртне душе у човеку, Григорије Палама као људску способност за стваралаштво, а теолози 20. века скретали су пажњу на чињеницу да и Бог и човек поседују лично постојање... На овај или онај начин, ако је лик Божији скривен у човеку, онда је то управо оно што је најлепше код њега, оно што је достојно љубави изнад свега. А ако је сваки човек достојан љубави као лик Божији, онда у свакоме постоји нешто што је категорички неприхватљиво, нешто што штети лику Божијем, прља га – грех. Љубав према човеку претпоставља одбацивање греха који га, у једној или другој мери, опседа; борбу за лик Божији. Друга ствар је што та борба мора почети од самог себе. Христос о томе недвосмислено говори: Зашто гледаш трун у оку брата свога, а брвна у свом оку не примећујеш? Или како можеш рећи брату своме: „ Дај да извадим трун из ока твог “, кад, гле, брвно је у твом оку? Лицемере! Извади прво брвно из свог ока, па ћеш онда видети како да извадиш трун из ока брата свога (Матеј 7 :3-5). О томе говоре и чувене речи Светог Серафима Саровског: „Стеци дух мира, и хиљаде око тебе ће се спасти.“
Љубав као активна брига
Али заповест о љубави према ближњем је ипак друга. Прва и највећа , подсетимо се, јесте ова: „Љуби Господа Бога својега свим срцем својим, и свом душом својом, и свим умом својим .“ А ако љубав према ближњем може бити изведена из љубави према себи, шта је онда са љубављу према Богу? Сигурно ова љубав мора бити нешто друго од једноставне добре воље и људског става „као што би се човек понашао према себи“?
Сви апостоли су били дубоко везани за Христа током Његовог земаљског живота, а ватрени Петар га је наговарао: „ Чак и ако морам да умрем с Тобом, нећу Те се одрећи“ (Матеј 26:35 ). Али чим су стражари стигли у Гетсимански врт и одвели Христа на испитивање у кућу првосвештеника, апостоли су побегли у страху, а Петар се три пута одрекао Господа.
Питање је, да ли су га волели?
У том смислу, веома је значајно да васкрсли Господ „исцељује“ Петров грех порицања троструким питањем: „ Да ли ме волиш?“ И тек након што је чуо „ Господе, ти све знаш; ти знаш да те волим “, враћа Петра његовом апостолском позиву (видети Јован 21 :15-17). Ово сведочи да је Петров грех био грех против љубави.
Али то су били Његови најближи ученици, који су годинама познавали Христа, делили Његову храну и склониште и слушали Га свакодневно! Ако су чак и они побегли у Његовом часу опасности, шта можемо рећи о једноставним верницима који никада нису видели Бога нити разговарали са Њим? Како могу озбиљно уверити себе и друге да воле Бога? Зар то не би било лицемерно?
Јеванђеље даје одговор: критеријум љубави према Богу је непоколебљиво придржавање Његових заповести. „ Ко има моје заповести и држи их, тај ме љуби “, каже Христос апостолима непосредно пре свог хапшења и погубљења (Јован 14:21 ). Исту мисао ће касније изразити апостол Јован Богослов: „Љубав према Богу је ово: да држимо његове заповести“ (1. Јованова 5 :3).
Ево како је Свети Филарет (Гумилевски), архиепископ черниговски (1805–1866), размишљао о овој теми: „Имати Исусове заповести значи прихватити их из Откровења и чувати их у свом уму као драгоцено благо. Али то није довољно да наша љубав буде достојна Господа Исуса. Потребно је да не само мисли буду заокупљене Господом, већ да се цела душа, свим својим снагама, посвети испуњавању Његових заповести. Тада ће дела показати да душа воли Господа.“
Нагласимо ову последњу мисао: љубав према Богу мора се изражавати у конкретним делима заснованим на Његовим заповестима . И овде су хришћани у опасности да постану попут младића који је једном дошао Христу са питањем како да уђе у вечни живот. Христос је одговорио: „ Држите заповести .“
 Тада младић упита о којим се заповестима говори и чу списак који је знао: Не убиј; Не чини прељубе; Не кради; Не сведочи лажно; Поштуј оца свога и мајку свога; и: Љуби ближњега свога као самога себе . Младић узвикну: Све сам ово држао од младости своје; шта ми још недостаје? Тада му Господ одговори: Ако хоћеш савршен бити, иди, продај шта имаш и подај сиромашнима, и имаћеш благо на небу; и хајде за мном (Матеј 19 :16–21).
Младић је погрешио мислећи да правилно испуњава све заповести: да је истински волео ближњег свог, тешко да би поседовао велико имање (а поседовао га је, појашњава јеванђелиста), како су ову епизоду коментарисали, не без ироније, Свети Василије Велики и Јован Златоусти. Међутим, проблем овде није толико у имању (данашњи хришћани, по правилу, немају велика имања), већ у склоности многих људи да прецењују своја достигнућа у следењу заповести о љубави према ближњем.
Неки људи би могли рећи: „Ја никоме не чиним зло.“ Али поента је у томе да Јеванђеље претпоставља активну љубав према људима, пример које је показао сам Спаситељ: Он је проводио целе дане и ноћи исцељујући болесне и опседнуте, хранећи гладне и разговарајући са онима којима је било потребно Његово вођство. А ноћи пре свог распећа, пре него што је сео на Тајну вечеру, Он сам је опрао ноге ученицима и заповедио им да од сада служе једни другима на исти начин (видети Јован 13 :3–15).
Немогуће је испунити заповест о љубави према Богу, а не показати љубав према ближњима. То постаје кристално јасно из приче о Страшном суду, где Христос супротставља оне који су били милосрдни према својим ближњима који пате и због тога наслеђују вечни живот, другима који су прошли поред туђих несрећа и сада су осуђени на вечне муке . Испоставља се да су, помажући сиромашнима, гладнима, бескућницима, болеснима и затвореницима, људи показивали милост самом Христу – често несвесно! А они који никоме нису помогли, заобишли су Христа (видети Матеј 25 :31–46).
„Што год учинисте једном од ове моје најмање браће, мени учинисте“ – ово је кључни јеванђељски принцип активне љубави (упореди Матеј 25:40 ). Свако ко се истовремено брине о својим ближњима, можда и несвесно, испуњава заповест да воли Бога. Јер , како примећује апостол Јован Богослов, „ Ко не љуби брата свога кога види, како може љубити Бога кога не види?“ (1. Јованова 4:20 ).
С друге стране, љубав према ближњем, која није уздигнута љубављу према Богу, ризикује да се деградира у неутралан, равнодушан „добар став“, где је особа задовољна једноставно да „никоме не науди“. Једна љубав не може постојати без друге, и ниједна не може бити неактивна.
Љубав као напор воље
Чак и апостоли, ученици самог Христа, говоре о љубави претежно негативним (апофатичним) терминима, односно полазе од супротног - од онога што љубав није.
За апостола Јована, на пример, важно је да у љубави нема страха, већ да савршена љубав изгони страх (1. Јованова 4:18 ). А апостол Павле, у својој првој посланици хришћанској заједници грчког града Коринта, посвећује целу химну љубави, из које следи да је љубав највиша врлина (или збир свих савршенстава , како то изражава у другој посланици (Колошанима 3:14 ): виша од наде, па чак и виша од вере. Али самом Павлу је тешко да дефинише шта је љубав. Он само набраја појединачне манифестације љубави, а затим прелази на „негативне“ карактеристике – оне које нису карактеристичне за љубав: Љубав дуго трпи, благотворна је, љубав не завиди, љубав се не горди, не надима се, Не чини што не пристоји, не тражи своје, не раздражује се, не мисли о злу, Не радује се неправди, а радује се истини, Све сноси, све вјерује, свему се нада, све трпи. Љубав никад не престаје, док ће пророштва нестати, језици ће замукнути, знање ће престати. (1. Коринћанима 13 :4–8).
Овом тексту се може приступити као низу појединачних (можда чак и случајних) карактеристика. Или се може покушати схватити суштина онога о чему Павле говори. У крајњој линији, ради се о стрпљењу са недостацима, о опраштању зла, о милосрдном погледу који превиђа мане, али примећује и цени најбоље у особи . И све је то веома близу ономе што је сам Господ Исус Христос рекао у Беседи на гори: Чули сте да је речено: „Љуби ближњег свога и мрзи непријатеља свога.“ А ја вам кажем: Љубите непријатеље своје, благосиљајте оне који вас куну, чините добро онима који вас мрзе и молите се за оне који вас вређају и гоне (Матеј 5 :43–44).
Непријатељ је такође један од ближњих (то јест, они са којима је Господ сјединио особу у специфичном односу), и заповест љубави се односи на њих као и на сваку особу уопште. Једног дана, Спаситељ је испричао гомили причу о Јеврејину који је пао у руке разбојника, био опљачкан, рањен и остављен поред пута, полумртав. Пролазили су и други верници – један свештеник, а други левит : очигледно, обојица су се спремали да служе у Јерусалимском храму и плашили су се да ће се оскрнавити додиривањем човека који је можда већ био мртав. Други путник, Самарјанин, поступио је сасвим другачије. Упркос припадности другом народу, који је био у тешким, па чак и делимично непријатељским односима са Јеврејима, овај Самарјанин је опрао и лечио ране страдалника, ставио га на магарца, одвео га до најближе гостионице и, пошто је исплатио њеног власника, наредио му је да се брине о пронађеном човеку, обећавајући да ће надокнадити све додатне трошкове по његовом повратку (видети Лука 10 :30–35).
Реч „љубав“ се не појављује ниједном у овој причи. Али Господ је није рекао успутно; већ је то био део разговора који се фокусирао на заповест о љубави према ближњему. „А ко је мој ближњи?“, питао је законик Христа , добро свестан ове заповести, али наизглед збуњен око тога на кога се она односи; кога је неко „обавезан“ да воли, а кога може безбедно да не воли.
Али Христос одбија да повуче границу између „ близу “ и „ далеко“. „Који од ове тројице, мислиш ли, беше ближњи ономе који упаде међу разбојнике? “, упита Господ законика након што је испричао причу. Он рече: „Онај који му показа милост.“ Тада му Исус рече: „Иди, и ти чини тако“ (Лука 10 :36–37). Другим речима, Он је поставио Самарјанина, незнабошца, непријатеља (како су многи патриотски Јевреји веровали) као пример. Пример истинске љубави.
Многи љубав приписују чулном, романтичном царству. Али љубав о којој говори Христос, и о којој наставља апостол Павле, не може се назвати осећањем. Заиста, какво романтично осећање неко може да гаји према непријатељу?! Али присиљавање себе да га види као људско биће, да се према њему опходи хумано, речима истог апостола Павла: „Ако је непријатељ твој гладан, нахрани га; ако је жедан, напој га“ (Римљанима 12:20 )... Тешко је, али је могуће. Није случајно што су многи свети оци тврдили да љубав није појам емоционалног царства, већ воље. То је напор воље који човек може да учини ако то жели.
Свако бира како ће се односити према другој особи: да покуша да је воли или да одустане. Свако одлучује на шта ће се фокусирати код особе: било да је то, на пример, њен бистар ум и јасноћа расуђивања или њена раздражљива природа и непријатан израз лица.
И многи свети оци сведоче: чак и ако не осећате љубав према некоме, почните да се понашате као да је осећате, и ствари ће кренути напред. Митрополит Антоније Сурошки (1914–2003) се сећао колико му је било тешко да превазиђе своју несклоност према једном од парохијана који је посећивао цркву у којој је служио као ректор. Затим је поставио за правило да се свакодневно моли, тражећи од Бога да му помогне да прихвати овог човека, док истовремено покушава да комуницира са њим као да се ништа није догодило. Временом је ова тактика уродила плодом.
 

Ђакон Игор Цуканов

извор

Преподобни Ахилије би рођен у Кападокији од благочестивих родитеља. Родитељи га научише побожности. И упоредо са спољашњом, световном философијом, он изучи и унутрашњу, духовну философију. Он украси себе свима врлинама, и животом по Богу. Зато би постављен за епископа Ларисе. Као епископ учествовао на Првом Васељенском Сабору 325. године, на коме је посрамио јеретике и како својом ученошћу тако и светошћу изазвао велико дивљење. Узевши један камен, свети Ахилије викне аријевцима: "Ако је Христос створење Божје, како ви кажете, реците, нека из овог камена потече јелеј?" Јеретици су ћутали и чудили се таквом позиву светог Ахилија. Тада светац опет рече: "А ако је Син Божји раван Оцу, као што ми верујемо, нека потекне јелај из овог камена". И јелај заиста потекне на удивљење свију.Вративши се после Сабора у Ларису, божанствени Ахилије поруши многе идолске храмове, и подиже из основа многе цркве и украси их благољепијем. Он и демоне изгоњаше из људи, и чињаше велико мноштво других чудеса. После тога свети Ахилије се мирно упокоји у Лариси 330. године. Самуил цар македонски (976-1014. год.), када освоји Тесалију, пренесе мошти светог Ахилија у Преспу, на острво у Преспанском језеру, које се прозва, а и данас зове, Ахил, или Аил. Код нас је овоме светитељу краљ Драгутин посветио дивни храм у Ариљу.

Дела Божија и Његових светих, која људски разум не може да протумачи и објасни, називају се чудима. Бог непрестано твори чудеса. То показује и реч Господа нашега Исуса Христа: Отац мој до сада дела... (Јн. 5, 17). Својим нествореним енергијама Бог промишља, одржава и држи сву творевину, целокупну твар. Он, дакле, одржава свет онако како га је створио, чува га и штити својом божанском промишљу. Тако се у природном свету непрестано и без престанка пројављују нестворене енергије Божије, које производе видљиве, тварне последице. Зато ми живимо у непрекидном чуду. Све способности које имамо делују по вољи Божијој. Ако Бог одузме своју енергију од неке наше способности, ми је губимо. Сада, на пример, имам способност вида — видим, јер Бог то хоће. Ако ми Бог одузме ту своју енергију, ја остајем слеп.

Према учењу Отаца Цркве, не постоје „природни закони“ (којима се, наводно, управља природа), него духовни, нестворени логоси. Творевина живи, јер учествује у стваралачкој, промислитељској и животворној енергији Божијој. Бог, који је створио свет ни из чега, није га оставио, него њиме управља својим енергијама. Често уочавамо извесну постојаност у начину пројављивања тих енергија. Тако Бог хоће да делује. Човек, настојећи да упозна природни свет, ту постојаност бележи и назива „природним законима". Зато, када људи виде чудо, тумаче га као мешање Бога у „законе природе“. Али чудо није нарушавање природних закона, него дејство нестворене благодати Божије у творевини: Отвориш руку своју, сите се добра. Одвратиш лице своје, жалосте се (Пс. 103, 28–29).

Само Бог по природи има силу да чини чуда. Светитељи чудотворе благодаћу коју су примили од Њега. Њихово дејство није њихова људска енергија, него Божија. Тако и Пресвета Богородица, као најсветија од свих светих, чудотвори више од свих. И не само то: сви духовни дарови кроз њу се преносе и анђелима и људима. Она има „друго место после Тројице“. После Свете Тројице, која има првенство, следи Богородица, „часнија од Херувима и неупоредиво славнија од Серафима". И зато што има то „друго место“, она може све што хоће. Како каже једна богородичина химна, „имаш моћ равну својој вољи", то јест — можеш све што хоћеш.

Пресвета Богородица, Мајка наша, осим своје љубави и доброте, има безброј могућности да нам чини добро. Зашто је то тако, објашњава нам богољубиви Свети Никодим Светогорац у свом делу „Еортодромион" (тумачењу служби на Господње и Богородичине празнике, прим. прев.). Ирмос девете песме канона празника Педесетнице каже: „Не искусивши трулеж, зачела си и свемудром Логосу дала си тело (то јест: Дјево Богородице, која си зачела без трулежности и нарушења девства и дала тело Логосу Божијем, Творцу свега). Тумачећи овај тропар, светитељ наводи да је Богородица „дала у зајам тело своме Сину, и тиме Га учинила својим дужником у векове векова.

„Обрати пажњу да песник није рекао да је Дјева тело дала или пружила Творцу, нити да је употребио неку другу сличну реч, него да је тело свемудром Творцу, Речи Божијој, позајмила, како би показао да је Богородица тим позајмљивањем учинила Сина Божијег својим дужником. Јер Он је од ње позајмио не неки спољашњи зајам, као новац или нешто слично што се враћа, него је позајмио унутрашњи зајам — из саме њене природе, то јест од њене природне и пречисте крви. Зато је тај зајам природан и вечан. Стога се и Син Божији налази као вечни дужник према својој Мајци. Шта, дакле, из тога закључујемо? Будући да је Син Божији дужник својој Мајци, Он је најпре дужан да је прослави сваком божанском славом и чашћу, каквом никада није прославио ниједно друго створење. А затим је дужан да прима њене молитве и молбе које му она приноси... Видиш ли славу, љубљени, видиш ли величанство Дјеве?“

У овој књизи забележена су чуда Пресвете Богородице која су се збила преко њеног благодатног Часног Појаса. У писмима послатим нашем манастиру чуда нам откривају они који су били сведоци доброчинстава, не тајећи да искажу колику благодат оно носи. Неки од верника нам нису писали, него су нам усмено саопштили излечења болесника која су се догодила на местима где смо односили Часни Појас ради поклоњења. Многа писма која се налазе у архиви нашег манастира садрже имена, адресе, па чак и телефоне пошиљалаца. Узимамо у обзир сва она писма у којима се наводе управо ови подаци бележећи из њих само делове који описују чуда.

У Светом Писму употребљава се један бољи термин који означава чудо, а то је „знамење." Кроз знамење се неко открива, обзнањује. Открива се Бог. Чудо је добро не због тога што неко бива исцељен, него једноставно што се кроз њега Бог открива људима. То је најбитније. Ми углавном придајемо више важности оном првом, исцељењу, које је мање значајно, уместо откривању славе Божије, што је далеко значајније. То лично искуство присуства Божијег у својем животу обзнањују и они хришћани који су окусили благодат Богородичиних доброчинстава. Душевна корист доживљеног чуда огледа се и у чуду њиховог обраћења, покајања и богооткривања. Многи од њих имали су млаке или никакве везе са Црквом. Након указане им помоћи, очију пуних суза, увидели су своју грешку, своје духовно сиромаштво, а сада се труде у духовној борби живећи у покајању. Заиста је дирљив начин на који Илија Минијатис наводи како Богородица штити верне, а нарочито оне који болују и тугују:

„Сирочад која сте изгубила родитеље, родитељи који сте изгубили децу, супружници који сте изгубили своје супружнике, странци који сте изгубили отаџбину, болни који болујете, ожалошћени, поробљени, грешни, не жалите јер имате Мајку, Мајку Божију. Мајку која вас води у вашој усамљености, која вам у невољама даје утеху, у страстима исцељење, у гресима опроштај. Не тугујте, ви имате Мајку, Мајку која је поднела бол, Богомајку. Хришћани, мали и велики, свештенство и народе, млади и стари, мушкарци и жене, рањеници, сви који поштујете Распетог Сина њезиног, призивајте Дјеву да вам ублажи бол и помогне да носите ваш крст, бол и тугу вашу.“ 

Архимандрит Јефрем Ватопедски

(Предговор из књиге ЧУДА ПОЈАСА ПРЕСВЕТЕ БОГОРОДИЦЕ)

извор

Његово Високопреосвештенство архиепископ њујоршки и митрополит све Америке Сава (Испер)

Постоје две супротстављене струје у односу према Светим Оцима Цркве, које се често жестоко сукобљавају. Једна заступа став да учење Отаца треба следити у свему, сматрајући свако удаљавање од њиховог учења, свако ново тумачење њихових израза, па чак и сваки сусрет са новим догматским изазовима, видом јереси и отпадања од Православља. Неки припадници ове струје чак и оне који се са њима не слажу проглашавају јеретицима.

С друге стране, постоји струја која себе сматра савременом и модерном и која не види потребу за Светим Оцима. Она их посматра као нешто застарело, превазиђено, као део прошлости или тек као светлу страницу историје. Следбеници овог правца усредсређени су на садашњост, њене околности и изазове, прихватајући богословска учења других цркава и занемарујући богато црквено наслеђе наше Цркве.

Једна струја обоготворава Оце, док друга умањује њихов значај. Ко је у праву? У стварности, обе греше, јер полазе од погрешних претпоставки, сводећи Свете Оце искључиво на прошлост и занемарујући непрестано дејство Светога Духа и Његово освећујуће деловање у онима који се очишћују, просвећују и обожују.

Учитељи међу Светим Оцима повезивали су живот светости са богословским знањем. Они нису били теоретичари, иако су тумачили и објашњавали, а неки од њих понекад и претеривали у појединим областима. Нису били оснивачи философских, па чак ни богословских школа мишљења. Нису полазили од философије коју су изучили, већ су је стављали у службу вере, прилагођавајући је како би изразили истину коју су нашли у Христу. Говорили су језиком свога времена. Црква је позвана да свакој генерацији објашњава и тумачи веру језиком који она разуме, а Свети Оци су у томе били изузетни.

Код неких од њих, нарочито оних временски удаљених од нас, можемо наћи тежак језик, стил који нам није близак или ставове који се не поклапају са нашим савременим научним, друштвеним или политичким схватањима. То проистиче из разлика у методама, теоријама, појмовима и изазовима између њиховог времена и нашег.

У ствари, не можемо говорити о Светим Оцима као о јединственој и у свему истоветној целини. Сваки од њих носи језик, појмове, науке, обичаје и културу свога времена. Они су се понекад разилазили у ставовима о појединим црквеним питањима, као што се више пута дешавало у историји Цркве, али се нису разилазили у темељима вере. Подсетимо се различитих ставова апостола Павла и апостола Петра и начина на који су их разрешили на Апостолском сабору (Дап 15).

У Русији XV века вођена је велика расправа између Светог Јосифа Волоцког и Светог Нила Сорског, до те мере да су монаси тога времена називани јосифљанима или ниловцима. Предмет спора било је питање манастирске својине. Да ли монаси треба да имају право да поседују земљу и установе? Јосифљани су бранили право на поседовање, како би се та добра ставила у службу сиромашних, док су ниловци то одбијали, из поштовања према духу монашког сиромаштва и потпуног одрицања на које су се заветовали.

Величина и светост Светих Отаца огледале су се у томе што су се припремали да Бог делује у њима, као и у њиховој способности да људима свога времена поново проповедају истинско Јеванђеље, или оно што данас називамо „евангелизацијом“. Ова реч, изведена од речи „Јеванђеље“, означава усађивање Јеванђеља у савремено друштво, односно примену богословља у „овде и сада“. Црква је у сваком времену и на сваком месту позвана да користи језик народа коме проповеда Јеванђеље и да га тумачи на разумљив начин.

Неки ограничавају доба Светих Отаца на првих осам векова. То, у најмању руку, није православно учење, јер подразумева да је Свети Дух престао да делује после VIII века. А то није истина. Бог остаје присутан у Својој Цркви и наставиће да делује у њој у векове векова. Бог никада није престао да дарује Својој Цркви Свете Оце који човечанство хране здравим учењем и истинском духовном храном. Тако видимо да се непрекинути ланац предања наставља од времена апостола и Светог Игњатија Богоносца у I веку, па све до Светог Софронија Светогорца (Есекског).

Ако проучавамо сваког Светог Оца понаособ и упоредимо учења било које двојице који су живели у различитим епохама, открићемо једно исто језгро вере, изражено на различите начине. Савремени изазови нису исти као они са којима су се суочавали Свети Оци претходних векова. Довољно је поменути однос Библије и древних култура, питања биолошких наука, политичке и друштвене теорије, промене моралних вредности и слично. Након XVII века човечанство је развило нов приступ интелектуалном истраживању, а наука је од тада значајно напредовала. Тај научни напредак усадио је у људски ум критички однос према свему. Они који су одговорни за образовање и поучавање морају узимати у обзир ове чињенице како би сачували веру, заштитили вернике и упутили оне који су далеко од ње.

Да ли Црква треба да избегава суочавање са савременим изазовима само зато што рани Свети Оци о њима нису говорили, будући да у њихово време та питања нису постојала?

Проблем не лежи толико у самом богословском приступу, колико у начину на који приступамо богословљу. У Православној Цркви богословски говор никада није био одвојен од боговиђења. Зато је његово основно начело: „Богослов је онај који се моли.“ Када се човек освећује, пролази пут очишћења и достиже просвећење, Бог се настањује у њему и он црпи из Његове светлости која просвећује ум, омогућавајући му да Га изрази на начин примерен своме времену. А ако поучава оне који још нису просвећени, онда се ослања на учење светих и следи њихов пут светости. Богословље није некакав посебан интелектуални систем. Црква није философска школа. То је слично човеку који говори о љубави зато што ју је окусио, упознао и доживео.

За Свете Оце, подвижнички живот и молитва били су нераздвојиви од дара учења, руковођења и тумачења. Оно што су они дали — и што и данас дају — Цркви и свету, плод је живог искуства, а не интелектуалног теоретисања под утицајем ове или оне философске школе.

Верност Светим Оцима захтева да не бирамо произвољно поједине њихове изреке, узимајући једну мисао овде, другу тамо, како бисмо доказали унапред прихваћено мишљење или оповргли став који сматрамо погрешним. Напротив, треба да им приступамо кроз оно што богослови наше Цркве називају „светоотачким умом“ или „светоотачком свешћу“. Црква је „светоотачка“ утолико што је учење Светих Отаца темељно за разумевање њеног богословља, духовности и начина мишљења, те стога без њих не може. Живети у заједници са Светим Оцима значи подражавати њихов однос према Христу и врлински живот који су водили, дубоко се напајајући њиховим учењем.

Када човек живи у истинском духу Цркве, стиче православни, односно „светоотачки“ осећај, кроз који расуђује о свему и који га истовремено упозорава на заблуде. Али тај осећај не стиче сам од себе, већ унутар црквене заједнице са којом живи у јединству вере. Управо га заједница чува од крајности и претеривања и помаже му да остане на правом путу.

Извор, фото: Фејсбук страница Metropolitan Saba Esper

Превод са енглеског: редакција портала "Живот Цркве"

Пун ревности за Господа Христа, свети мученик Максим виде једном где се идолопоклоници не само клањају идолима, него и друге приморавају да то чине. Од тада он се стаде молити Богу да прекрати гоњење на хришћане. И многе незнабошце он сам крсти. Једном приликом када незнабошци стадоше усрдно приносити својим боговима на жртву не само животиње него и људе, свети мученик, не подносећи такав призор, зађе међу идолопоклонике, јавно их изобличи и њихове идоле назва обичним дрветом и каменом, јер су немоћни да и себи самима помогну. Тада га незнабошци дохватише, и најпре на силне муке ставише, па најзад камењем затрпаше. Тако сконча свети мученик, 250. године, за царовања Декија.

У време царовања Декијева овај Исидор беше узет са острва Хиоса силом у војску. Он се одмалена држаше вере Христове и живот свој провођаше у посту, молитви и добрим делима. Па кад се у војсци проказа као хришћанин, узе га војвода на одговор и саветоваше му да се одрекне Христа и принесе жртве идолима. Одговори светитељ: „Ако ми и убијеш тело, над душом мојом немаш власти. Ја имам истинитог и живог Бога Исуса Христа, који и сад у мени живи и по смрти мојој биће са мном; и ја сам у Њему, и остаћу Њему, и нећу престати да исповедам Његово свето име докле је дух у телу моме“. Нареди војвода, те најпре бише Исидора воловским жилама, а потом одсекоше му језик. Но и без језика Исидор Духом Божјим говораше и исповедаше име Христово. Међутим, војводу постиже казна Божја, и он на једанпут занеми. Нем војвода даде најзад знак да посеку Исидора. А Исидор се обрадова тој пресуди па хвалећи Бога, изађе на губилиште где му глава би одсечена 251. године. Његов друг Амоније погребе тело његово, но зато и сам пострада и прими венац мученички.

Тропар (глас 4):

Мученик Твој Господе, Исидор, у страдању своме је примио непропадљиви венац, од Тебе Бога нашега, јер имајући помоћ Твоју мучитеље победи, а разори и немоћну дрскост демона: Његовим молитвама спаси душе наше.