У свету покретаном информацијама, више него лако је помешати само знање са нечим што је само по себи важно и добро. Тако стицање духовних информација постаје својеврсна „индустрија“. У једном руском роману из деведесетих година, једна интелектуалка сусреће монаха који обнавља древни манастир у Републици Грузији. Током разговора, она помиње један цитат светог Максима. Монах се изненади и каже: „Читали сте светог Максима? Како ћете се онда икада спасти?“ Потом јој рече да никада не би требало да чита више сати дневно него што се моли.

У наше време, у коме се информација сматра суштинским елементом демократије (а ми често замишљамо да је и духовни живот подједнако „демократски“ као и политички), скандалозно је чути да постоји знање које вам може нашкодити, или знање за које још нисте спремни. Ипак, тако је.

Пре много година речено ми је да треба да говорим само о ономе што знам (тај савет дао ми је један старији свештеник говорећи о проповеди). „Увек имаш право да испричаш своју причу“, рекао је, саветујући ме да моје проповеди остану у границама мог искуства. То је била тешка реч, јер сам био млад и имао сам врло мало искуства. И до данас је то остао добар савет.

Ово правило сам проширио и на своје писање, што је један од разлога зашто ме нећете видети да се оглашавам о неким темама. Опасно се приближавам кршењу овог правила сваки пут када наглас размишљам о науци — иако се чини да је то понекад неизбежно.

Постоји разлог зашто реч „старац“ има такву тежину у Православљу: богословље и мудрост нису област младих. Сретао сам веома бриљантне младе умове у богословским круговима, али то су обично умови који не знају шта да учине са оним што знају. Један начин да се ово разуме тиче се питања. Исти онај старији свештеник који ми је рекао да говорим само о ономе што знам, саветовао ми је и да не одговарам на питања која људи не постављају. И тај савет ме води до данас.

Не можеш знати нешто за шта немаш питање. Можеш прикупљати и памтити информације, али их никада нећеш истински знати док не постану твоје — а то се може догодити само кроз питања. Информација која није одговор на неко питање — бескорисна је. Зашто бисмо се онда њоме уопште бавили?

Можда бисмо могли говорити о примењеном знању насупрот пукој информацији. Једном смо у породици разговарали о тригонометрији (моја најстарија ћерка је математичар). Признао сам да о тој теми немам никакву представу, иако сам је учио у средњој школи и, чини се, добио оцену „добар“. Приметио сам да ми нико никада није објаснио на које питање тригонометрија даје одговор. Од своје ћерке сам сазнао да има неке везе са троугловима. Већина онога што је говорила била је изван мог разумевања.

Иста ова стварност чини да богословље често буде дело старијих. Каже се да се најбоља математика и физика раде пре тридесете године. Најбоље богословље настаје после шездесете. Природа питања у богословљу често није терет младих. Наравно, нека питања младости више немају значаја после шездесете године.

Ово размишљање указује на пут ка познању Бога: обраћај пажњу на своја питања. Резултат таквог пута јесте да постајеш много свеснији онога што не знаш него онога што мислиш да знаш. Пука информација постепено бледи.

Пре неколико година водио сам низ разговора са једним узнемиреним младићем који ме је оптуживао за разне јереси. Током тих сусрета, настојао сам да му пажњу одвратим од његових недовољно сварених информација (поједини такозвани православни сајтови наносе више штете него користи) и усмерим је ка његовој сопственој души. Његова заблуда била је у томе што је опасности видео тамо где их није било, а превиђао ону која је била непосредно присутна у њему самом. Нисам успео. Није добро прошао.

Православно хришћанство није тема коју треба „савладати“. Ако се исправно разуме, православна вера је сведочанство о „свему“. Она није подскуп религијског знања нити збирка доктрина. Она обухвата целокупно постојање — створено и нестворено. Највећи део вере не може се изразити речима. Што је мање онога неизрецивог што окружује неку тврдњу, то је већа вероватноћа да је она погрешна или искривљена.

Свети Игњатије Антиохијски запажа: „Ко заиста има реч Исусову, може чути и њено ћутање.“ Он такође каже: „Што више неко види да епископ ћути, то више треба да га поштује.“

Све ово, наравно, представља строг укор некоме ко је написао више од 2.500 текстова. Ипак, рећи ћу да је моје највеће достигнуће у ономе што нисам написао. Можда ћу управо тамо наћи своје спасење.

Извор, фото: glory2godforallthings.com

Превод са енглеског: редакција портала "Живот Цркве"

У вртлогу зла који се ковитлао по земљи, онда када је дошло до излагања порузи и распећа Подвижника Правде, онда када се од Њега окреће сва земља, када Га издају, чак, и љубљени и изабрани, тада се не колеба само чисто срце, пуно несебичне преданости и одлучне љубави.

Такво је било срце ових жена. Такво срце је познало подвиг, поклонило му се и послужило му. И ништа спољашње – ни страдање, ни страх, ни стварна опасност – није могло да заустави чисто и предано срце у служењу подвигу љубави.

Нека буде благословено то срце! Оно је примало уздахе страдања, зато му се и даје прва радост (Мт. 28, 5-10; Јн. 20, 17-18).

Потруди се да пођеш Христу врло рано. Одлазак Њему претпостави сваком другом делу твога живота.

Пођи „са изласком сунца“, када је душа одморна, када су силе тела јаке, када се мрак илузија и заблуда расејао, и када су ишчезле ноћне сенке греха.

Пођи Христу пре било ког другог дела у твоме животу. Пођи онда када је душа обасјана сунчевом светлошћу, па ћеш наћи Васкрслог Господа. Тако ћеш и сам постати судеоник Васкрсења.

Светлост Васкрсења засијала је у пећини. Јудејци су се од ње оградили земаљским каменом. Тако и у души, камен земаљског смета продирању Светлости Божије. И велики земаљски камен наваљен је на душу, камен забава, страсти и свакојаке неправде. Камен, као глува стена, заградио је душу и заклонио од ње све узвишено и свето. Али земаљско је немоћно пред небеском Руком. Божанска сила ће одвалити земаљски камен са твоје душе и пашће све оно што је на њу нагомилао свет, те ће у душу да проникне Божанска Светлост Васкрсења.

Само буди достојан. Иди, тражи Светлост, стреми ка њој. Сакупи „мирисе“ душе, понеси их Христу, као што су понеле мироносице да би Га помазале. И спашће вео земаљског, обасјаће те Светлост Васкрсења, те ћеш кроз њу да духовно устанеш са Христом, изићи ћеш из пећине гроба и обновићеш се за бесмртност и вечност.

Петар се одрекао Христа, али ни он није заборављен. Издвојен је од ученика и постављен наизглед изван апостолског збора: „Идите и кажите ученицима и Петру“.

О, највећег снисхођења! О, безграничне љубави! Нека се чак и он, који се одрекао, али је пролио сузе самоосуђивања, присаједини првој радости Васкрсења.

Васкрсење позива све – и чисте и пале душе, и здраве и болесне, и оне који су се трудили и лење. Светлост Васкрсења и вечности спалиће сву нечистоту пропадљивости.

Изађи из пећине смрти да би те обасјала Божанска Светлост и да би окусио блажену бесмртност! И теби је упућен јеванђелски позив: „Душо! Христос ће пред тобом отићи у Галилеју“. Христос ће те чекати. Он ће те чекати и сигурно ће те сусрести. Не оклевај. Ти си била са Петром, али Он ће ипак „поћи испред тебе“!

Господ ће те чекати, не у Јудеји робовања закону, не као најамника који невољно носи јарам, него у Галилеји, „на гори“ (Мт. 28, 16), где ће се сабрати сви они који „трче“ слободно – деца Царства Божијег, слободни синови благодати (Јн. 20,4).

Свештеномученик Георгије (Лебедев)

Извор: Манастир Подмаине

Друга недеља после Васкрса од давнина је у Цркви била посвећена сећању на жене које су пратиле Христа, помагале му својом бригом, а после Распећа дошле на гроб да према тадашњем обичају припреме Његово тело за погреб.

Њима се најпре јавио Христос након што је устао из смрти, оне су прве од њега чуле: Радујте се! и тако постале први сведоци Васкрсења. О женама којима смо започели нашу беседу, у Јеванђељу се говори веома мало, али у свему што је речено открива се оно што смо ми скоро па сасвим заборавили. Због чега су оне ишле за Христом? Оне су служиле Христу, и њихов унутарњи свет разоткрива нам се пре свега као свет љубави, као мир непрестано јачајуће личне верности, личног учешћа.

Ми све време говоримо о „правима”, све време желимо да себе и друге потчинимо некаквом спољашњем „систему”, већ смо скоро па неспособни за лични сусрет, за чудо оне огњене љубави чији је главни смисао и главна радост давање себе, жртва, служење. Те жене су биле несебичне, ништа нису очекивале, ништа нису хтеле од Христа заузврат за своје служење и љубав. Ученици су га питали за првенство, Јуда је од њега очекивао да спасе отаџбину, други су долазили ради исцељења, чуда, помоћи. Али ове жене заиста излазе из сенке и набрајају се поименце тек онога тренутка када не остаје ништа осим тела Човека којег су волели и Који је умро у страшним мукама и самоћи. Оне нису очекивале ништа, а најмање Васкрсење, победу, тријумф. Тек једноставна човечанска љубав, једноставна човечанска верност довела их је рано ујутро на гроб. И читав смисао јеванђелске приче о том јутру састоји се у томе да су њихова љубав и верност постале извор нечувене радости, нечувене среће. Радујте се! (Мт. 28, 9) – рекао им је Христос. И као што су у Њему самоме љубављу побеђени распад и смрт, тако је и у њима, у тим женама, љубав постала сведок тријумфа живота.

И ево, после толико векова слушамо у васкршње дане ову причу, и одлази, развејава се заглушујућа бука оног спољашњег у коме живимо. Победе, достигнућа, успеси – шта значе они у поређењу са овом причом, са овим сунцем обасјаним сусретом љубави? Има ли на свету веће радости, веће среће од доживљене у том тренутку када су оне, уздигавши свој горки поглед, угледале светлост и зачуле глас, са којим је у њих ушла та радост првог Васкрса? Где још тражити већу срећу, већу радост, већи смисао? Упорно нам понављају приче о некаквој магловитој будућности, када ће коначно наступити свеопшта и неизоставна срећа, заснована на материјалној бази. Али, ето, у животу је нешто више спољашњих достигнућа, још мање је остало оног унутарњег, међутим ње нема па нема, те среће, а свет постаје све сивљи, тугаљивији и страшнији. Али све што се догодило тада, тога јутра, може се догодити и нама. Довољно је само открити у себи свет љубави, бриге, служења, преданости. Довољно је само открити у себе жудњу за сусретом са оним главним, да би нам истог тренутка дошло то Радујте се! и да нам се поново открије свет немогућих могућности, среће истинске и неуништиве.

протопрезвитер Александар Шмеман

Извор: Епархија бачка

Житије Преподобног оца нашег Исаака Сирина II

Свети Григорије Двојеслов, папа римски, у своме Диалогу[1] са ђаконом Петром овако говори о овом преподобном Исааку: У древно Готско време беше у близини града Сполето један човека света живота, по имену Исаак. Њега су многи наши познавали, нарочито света девица Грегорија, која је у Риму живела близу чесног храма Пресвете Богородице. А када је у младости обручише, и дан свадбе дође, она побеже у цркву желећи свети живот монашки. Тада је овај свештени човек Исаак избави од оних што су хтели да је силом врате, уз помоћ Божју испуни јој жељу: замонаши је. Тако она, презревши земаљског женика, удостоји се да буде обручена Небеском Женику.

О овом светом мужу Исааку многе сам ствари сазнао од чесног оца Елевтерија, јер су били пријатељи. И што Елевтерије говораше о Исааку, то житије Исааково потврђиваше. Преподобни Исаак није био родом из Италије, али ми ћемо казивати она чудеса његова која он учини у Италији. Када он дође из Сирије у град Сполето, уђе у цркву на молитву, и замоли црквењака да га остави у цркви закључана и преко ноћи. И тако проведе целу ноћ на молитви не мичући се с места. Сутрадан исто тако, па и другу ноћ. Црквењак, човек надмена духа, стаде грдити блаженога, називајући га лицемером који се три дана и ноћи притворно моли да би га људи видели. И удари шамар Божјем човеку гонећи га из цркве. Али у том часу полуде, јер по Божјем попуштењу нападе га нечисти дух, баци га пред ноге Божјег човека, и стаде га мучити љуто. И викаше нечисти дух кроз уста мученога: Исаак ме изгони! Тако дух нечисти објави име овога странца кога нико није познавао. А Божји човек, видећи црквењака како се љуто мучи, наднесе се над њега, и зли дух побеже од њега, и црквењак оздрави. Чуше људи за тај случај и цео град стече се око овога чуднога старца, и сваки је желео да угодника Божјег прими у свој дом. Нуђаху му новаца и имања, но он све одби, и ништа не прими, него се повуче из града у оближњу шуму, где направи себи келију.

Тамо му почеше долазити многи, привучени примером његовог врлинског живљења. И стадоше се распаљивати жељом за вечним животом, и под његовим руководством предаваху себе на службу Богу. И тако се образова велики манастир. И када ученици мољаху преподобног Исаака, да ради манастирских потреба прима донешене му дарове, он, поуздан чувар свога сиромаштва, одговараше ученицима: Монах који тече имовину на земљи – није монах. Тако се он бојао да изгуби своје сиромаштво, као што се тврдица боји да изгуби своје богатство.

Знаменит беше свети Исаак због свог чудотворства, нарочито због пророчког дара, видовитости. Његов живот је сијао као светлост. Једном увече нареди он братији, да изнесу све мотике у манастирску градину и тамо их оставе. И кад те ноћи устадоше ради јутарњег богослужења, светитељ рече братији: Кад сване, спремите ручак за наше раднике. – А кад свану, пође светитељ. с братијом и понесе ручак у градину. Чудила се братија, коме ће тај ручак, кад немају радника. Кад тамо, а оно онолико људи копа колико је било мотика. Десило се то, да су ти људи као лопови дошли да украду мотике, но силом Божјом буду приморани да сву ноћ копају. И тако до доласка преподобног Исаака окопаше сву градину. А кад Божји човек дође к њима, рече им: Радујте се, браћо! Престаните са радом, јер сте се сву ноћ трудили. – Онда им поставише ручак. И кад бише готови са ручком, преподобни им рече: Немојте одсада чинити зло, него кад вам што затреба из градине, дођите и потражите, па ћете с благословом добити. Крађу напустите, јер је грех. – И нареди да им се да од свега из градине колико ко жели. И тако ови људи дођоше са грехом у градину, а одоше без греха с благословом, носећи награду за свој труд.

Другом приликом дођоше два човека безмало нага и затражише одећу од преподобног Исаака. Он им рече да мало причекају, па тајно дозва једног свог ученика и рече му: Иди ван манастира у ту и ту дубраву, и тамо ћеш у шупљем дрвету наћи неку одећу, узми је и донеси. Брат оде, пронађе то шупље дрво и у њему одећу, узе је и предаде је насамо учитељу своме. Божји човек узе та одела и даде их просјацима, рекавши им: Пошто сте наги, узмите ово и обуците се. – Они узеше, и силно се застидеше, када познадоше своје одело, које они беху у оном дрвету сакрили.

Једном приликом неки благочестив човек посла по своме слузи две корпе хране преподобноме Исааку са молбом да се моли Богу за њега. Уз пут слуга сакри једну корпу, а другу донесе Божјем човеку и испоручи му молбу пошиљаочеву. Светитељ прими пошиљку, и кротко поучивши слугу рече му: „Примићу овај дар, него пази при повратку, у ону корпу што си сакрио крај пута увукла се отровна змија. Чувај се да те не уједе“. – Ове речи Божјега човека веома постидеше слугу, али га уједно и обрадоваше, јер сазнаде за опасност која му прети од змије.

Својим богоугодним животом преподобни Исаак се удостојио славе и блаженства у царству Христа Бога, коме са Оцем и Светим Духом слава вавек, амин[2].

Спомен Преподобног оца нашег Василија Исповедника, епископа Паријског

Парија, древни град у Малој Азији, чим је примио веру Христову добио је епископију која је подлегала митрополиту кизичком. Због своје превасходне врлине и богоугодног живота преподобни Василије би изабран и постављен за епископа у овом граду. А кад се за царовања Лава Исавријанца (717-741) појави иконоборска јерес, он се показа исповедником Христовим. Он одби да потпише царску наредбу против иконопоштовања, иако су га приморавали. Због тога би много гоњен и мучен. Живот му је пролазио у невољама, у бедама, у тескобама (2. Кор. 6, 4), али он остаде тврд у Православљу као дијамант. Пошто угоди Богу у свему, он сконча у првој половини осмога века, и пресели се ка Господу .

Житија Светих – архимандрит Јустин Поповић

Фото – Православие.ру: Три светитеља: Николај Чудотворац, Јован Милостиви и Василије Исповедник

НАПОМЕНЕ:
[1]Овај дијалог или разговор налази се у познатом делу светог Григорија Великог (540-604): „Разговори о животу и чудесима италијанских отаца“, због чега је он и добио назив Двојеслов. Ово се дело састоји из четири књиге и садржи у себи казивања о подвизима побожних људи. Податке о томе свети Григорије је добијао или сам лично од италијанских отаца, или му их је достављао епископ сиракуски Максимилијан.
[2]Преподобни Исаак живео у шестом столећу

У свету у коме све иде све брже, човек више готово да не стиже да стане – ни да помисли шта га уопште гура напред. Журба је постала природно стање, а тишина нешто што се избегава као непријатност. Али иза те непрестане брзине крије се дубља драма: живот који се троши, а да не оставља плод који остаје. У том вртлогу, једно питање се све јаче намеће – да ли човек заиста живи, или само жури кроз сопствени живот?

У свету у коме све иде све брже, човек више готово да не стиже да стане – ни да помисли шта га уопште гура напред. Журба је постала природно стање, а тишина нешто што се избегава као непријатност. Али иза те непрестане брзине крије се дубља драма: живот који се троши, а да не оставља плод који остаје. У том вртлогу, једно питање се све јаче намеће – да ли човек заиста живи, или само жури кроз сопствени живот?

Између журбе и вечности

Човекова невоља је у томе што непрестано жури, али та је журба сујетна и бесплодна. Човек својом енергијом помера планине, подиже и руши читаве градове у трену. Али, ако се загледамо у ту његову енергију и њене последице, видећемо да она не умножава добро у свету. А оно што не умножава добро – бескорисно је. Чак је и уништавање зла узалудно ако то рушење није пројава добра и ако не доноси његове плодове.

Живот људи у свету постао је претерано ужурбан и постаје све бржи; сви беже, сви се боје да негде не закасне, да некога не затекну, да нешто не пропусте или да нешто забораве да учине. Машине јуре по ваздуху, води и земљи, али не доносе срећу човечанству. Напротив, оне руше и оно мало среће што је још преостало на земљи.

Корени светског вртлога

У свет је ушла ђаволска ужурбаност. Тајну те журбе открива нам Реч Божија у 12. глави Апокалипсе: „И чух снажан глас на небу како говори: Сад наста спасење и сила и царство Бога нашега, и власт Христа Његовог, јер је збачен тужитељ наше браће који их оптуживаше пред нашим Богом дан и ноћ. И они га победише Јагњетовом крвљу и речју свога сведочанства, и не заволеше свој живот све до смрти. Зато се веселите небеса и ви који боравите на њима. Тешко земљи и мору, јер ђаво сиђе вама с великим гневом, знајући да има мало времена.“ (Откр. 12, 10–12)

Чујте: ђаво је сишао на земљу са великим гневом, знајући да има мало времена. Отуда долази то незадрживо, све брже ковитлање ствари, па чак и појмова у овом светском вртлогу. Отуда свеопшта ужурбаност – и у техници и у животу – тај необуздани бег људи и народа. Царству сатане ће брзо доћи крај. То је узрок радости за небо и за оне који живе небеским животом. Осуђено на пропаст и осећајући своју погибао, зло бесни по свету, узнемирава човечанство, надима се до крајњих граница и приморава људе који на своје чело и срце нису ставили крсни печат Јагњета Божијег да незаустављиво хрле напред и убрзавају свој живот.

Зло зна да само у таквом бесмисленом вртлогу може рачунати на то да својој пропасти присаједини још неки део човечанства. Овако занемели људи, ношени тамо-амо, неспособни су да размишљају о вечним истинама за које је неопходан макар тренутак божанског ћутања и свете тишине.

Човек као роб сопствених грађевина

Техника већ одавно убрзава кретање људи и њихово стицање земаљских добара. Чинило би се да би због тога требало да остане више времена за духовни живот. Међутим, није тако. Живот је души постао тежи и напорнији. Материјалност света брзо притиска и упија човекову душу. И душа гине. Нема више времена ни за шта узвишено. Све се окреће, све се врти и убрзава. Каква ужасна обмана која снажно држи људе у својој власти! Уместо духовног усмерења, светом већ влада психоза телесне брзине и материјалних успеха. Ствара се илузија послова, јер је човек призван на делање и не може бити миран без рада.

Али телесна дела не умирују човека, јер не влада човек њима, већ она њиме. Човек је постао роб телесних дела. Он гради на песку, а оно што је на песку изграђено – бива разрушено. Од људског дома на земљи на крају остаје само гомила прашине. Уместо гордих грађевина остаје песак, из ког човек поново покушава да изгради свој свет, док се песак осипа под његовим рукама. Несрећни човече! Сви су оковани у ланце ситних обавеза које ништа не доприносе души, а које треба што пре завршити само да би се започели други, исто тако ништавни послови.

Где се скрива твоја душа?

Где наћи времена за добро? Чак се нема времена ни мислити о томе. Све је у животу попуњено. Добро стоји као странац за кога нема места ни у канцеларијама, ни у установама, ни на улици, ни у дому, а поготову не на местима за разоноду. Добро нема где главу да приклони. Како пожурити да га чинимо када га не можемо ни пет минута примити у своју мисао или жељу? И како то да добро ово не схвата, него и даље куца на врата савести и мучи је? Послови, бриге, „неодложност“ свега урађеног… Несрећни човече! Где је твоје добро, где је твој лик? Где се ти скриваш иза точкова и зупчаника живота?

Пожури да чиниш добро док си још у телу. „Ходајте док имате светлост, да вас тама не обузме.“ (уп. Јн 12, 35) Доћи ће ноћ када више нећеш моћи да чиниш добро, чак и ако будеш желео. Ако на земљи, овом предворју раја и пакла, ниси желео да чиниш добро, тешко да ћеш то пожелети када се нађеш усред ноћи, изван овог постојања, избачен из сујете која ти је развејала душу. Ради тога пожури! Почни најпре да мислиш о добру, а потом га чини. Време истиче. Ово је вечност у пролазном. Учини то док још није касно, јер ће бити страшно са празним рукама отићи на онај свет и наћи се пред Судом Творца.

Ко не пожури да чини добро, тај га неће ни учинити. Добро захтева жар. Млакима ђаво не допушта да делују; он им веже руке пре него што уопште помисле на добро. У нашем свету добар може бити само онај ко је „муњевито“ добар. Та муњевитост је израз духовне силе и истинска људскост! Зато, ужурбаности сујете супротставимо пламеност ка добру.

Прва наша пламеност нека буде журба да се покајемо након греха.
Друга – да одмах опростимо брату који нас је повредио.
Трећа – брз одзив на сваку молбу која је корисна ближњем.
Четврта – спремност да помогнемо човеку у невољи, макар и малим делом.
Пета – умеће да брзо приметимо шта коме треба и да не останемо равнодушни.
Шеста – чврста решеност да се сваком злу супротставимо добром, а лажи истином.
И седма – способност да се срце тренутно узнесе Богу, благодарећи Му за све.

Ово је време у коме се све убрзава, али човек не сме да изгуби унутрашњи правац. Јер није страшно што човек живи брзо – страшно је ако живи празно.

А најстрашније је када се цео живот претвори у журбу, а да у њему није било ни једног истинског тренутка љубави.

Архиепископ Јован (Шаховској)

Извор: azbyka.ru /Пријатељ Божији

Спомиње се у књизи Откровења као Антипа вјерни сведок мој (2, 13), који би убијен код вас, гдје живи сотона, т. ј. у граду Пергаму. Житељи овога града живљаху у мраку идолопоклонства и у крајњој нечистоти; беху робови страсти, опадачи, насилници, крвосмешници, речју слуге сатанске. И ту посред њих живљаше Антипа „као светлост посред таме, као ружа посред трња, као злато посред блата”. Добрим и праведним сматраше се онај, ко би некога хришћанина ухватио и убио. Сва вера незнабожачка састојала се у гатању, у тумачењу снова, у служењу демонима и у крајњем разврату. Устрашени од Антипе као од огња демони се јаве жречевима у сну и исповеде, како се они боје Антипе, и како морају због њега да беже из тога града. Жречеви дигну гомилу народа против Антипе, и почну овога истјазавати и нагонити да се одрекне Христа и поклони идолима. Рекне им Антипа: „кад се ваши такозвани богови, господари васионе, плаше мене, смртног човека, и морају да беже из овога града, зар не познајете по томе да је сва ваша вера заблуда:” И још им говораше светитељ о вери Христовој, као јединој истинитој и спасоносној. Но они се разјарише као зверови и довукоше старца Антипу пред храм Артемидин, пред којим је стајао изливен во од бронзе. Усијаше вола огњем, и бацише унутра слугу Божјега. Св. Антипа, унутра у огњеном волу, слављаше Бога с благодарношћу, као негда Јона у киту или три отрока у пећи огњеној. И мољаше се Антипа за паству своју и за сав свет све док му се душа не растави од трошнога тела и не узлети међу ангеле у Царство Христово. Сконча у мукама и увенча се славом неувелом 92. год.

Мк. 15:43 – 16:8

43. Дође Јосиф, из Ариматеје, угледан саветник, који и сам Царство Божије чекаше, и усуди се те уђе Пилату и заиска тело Исусово.
44. А Пилат се зачуди да је већ умро; и дозвавши капетана, запита га: Је ли давно умро?
45. И дознавши од капетана, даде тело Јосифу.
46. И он купивши платно и скинувши га, обави платном, и положи га у гроб који беше исечен у камену, и навали камен на врата гроба.
47. А Марија Магдалина и Марија Јосијина гледаху где га полагаху.

16. глава.

1. И пошто прође субота, Марија Магдалина и Марија Јаковљева и Саломија купише мирисе да дођу да га помажу.
2. И врло рано у први дан недеље дођоше на гроб око изласка сунца.
3. И говораху међу собом: Ко ће нам одвалити камен од врата гроба?
4. И погледавши видеше да камен беше одваљен; а беше врло велики.
5. И ушавши у гроб, видеше младића обучена у белу хаљину где седи с десне стране; и уплашише се.
6. А он им рече: Не плашите се. Исуса тражите Назарећанина, распетога. Устаде, није овде; ево места где га положише.
7. Него идите и кажите ученицима његовим и Петру, да ће пред вама отићи у Галилеју; тамо ћете га видети, као што вам рече.
8. И изишавши побегоше од гроба, јер их ухвати страх и трепет, и ником ништа не казаше, јер се бојаху.“

„Пилат се задивио због брзе Исусове смрти; сматрао је за неопходно да пита и капетана: „је ли давно умро“? Распети на крсту су остајали живи и до два, три дана. Господ Исус је био на Крсту мало више од три сата. Значи да је умро брзо, невероватно брзо. То је запрепастило Пилата, тим пре што није могао да заборави на мисао која га је поразила, мисао о Исусу као Сину Божијем. Ако је Исус тако брзо умро, мислио је Пилат, онда је у питању милост свише која је скратила страдања Невиног. Пилат је питао: „Је ли давно умро?“ (Мк. 15:44). Питање је очигледно тако постављено да би се сведочењем очевица уверио да тајна Пилатова мисао о Исусу има основу. Капетан је потврдио Јосифове речи, Пилат је наредио да се Исусово тело преда Јосифу; њему је било драго да то сада уради, да би колико толико умирио своју савест која га је мучила због неправедног суда. Исусова смрт је сада била посведочена у Пилатовом преторијуму – самим тим, још истинитији је постао и догађај Исусовог васкрсења“.
светитељ Филарет Гумилевски

извор

Древни манастир Свете Петке крај Нишке бање по много чему је јединствен. У народу је далеко познатији као Иверица, а један део историје био је и војни манастир. У историји Српске православне цркве није познат још један овакав пример.
Манастир Свете Петке познат и као Иверица је средњовековни српски манастир, у општини Нишка Бања на око 20 километара источно од Ниша према Пироту.

Манастир је четири пута рушен и поново зидан. Необично народно име – Иверица, вероватно потиче из времена када су га обновили монаси из грузијског манастира Ивириона са Свете Горе. Они су, бежећи од Турака почетком 15 века, уточиште нашли у непроходној Сићевачкој клисури и ту, на остацима опустеле српске светиње поново подигли богомољу.
Манастир су Османлије срушиле негде током 16. века и из тог времена потиче и легенда која каже да су Турци баш ту побили многе недужне људе и живе сахранили 12 младих девојака – невести у венчаницама.

Светиња је тиховала у рушевинама све до краја 19. века. Тада га је, помало иронично, открио – прогрес. Инжињеријске јединице српске војске у близини су 1898. припремале терен за прокопавање тунела и пролаза за пут и пругу кроз Градиштански кањон Сићевачке клисуре.

По легенди, један од војника је уснио сан у коме му је неки глас рекао да се налази на месту светиње и када су војници почели да копају пронашли су темеље претходне светиње. Баш негде у то време пронела се и вест да се краљ Александар Први Обреновић замало удавио у мору код Бијарица у Француској. У знак захвалности Богу који је спасао њиховог краља војници су се заклели да ће обновити манастир.

Манастирски комплекс Света Петка Иварица, усечен је, у стенску масу високу 360 m на улазу у Градиштански кањона Сићевачке клисуре, поред магистралног пута и пруге Ниш—Софија

Војска је манастир обнављала три године, пре него што је за читав подухват сазнао и сам краљ Александар када је туда пролазио на путу ка Пироту. Дирнут љубављу својих војника краљ је прискочио у помоћ и постао ктитор манастира.

Једини војни манастир Српске цркве

Од освешћења 1898. године па све до 1903. манастир је био у поседу војске Србије и у њему су верску службу вршили војни свештеници. Ово потврђује указ краља Александра од 19. фебруара 1901. године, када је за старешину манастира постављен војни свештеник Жунић.

Манастир је у том периоду носио име Краљевски српски војни манастир Света Петка Иверица. У историји српске православне цркве није познат сличан пример.

Након Мајског преврата манастир прелази у власништво Епархије нишке. Данас представља непокретно културно добро као споменик културе.

https://kompasinfo.rs/manastir-svete-petke-iverica-jedini-vojni-manastir-obelezen-tragicnom-pricom/

Кренимо од исповести спољашњих, видљивих, телесних, и самим тим лако уочљивих грехова. Неке од тешких грехова који спадају у ову групу, какви су убиство, прељуба, блуд и крађа, већ смо навели у првом делу и објаснили њихов ужи и шири контекст. Уколико су ови тешки греси почињени у буквалном, непосредном смислу, треба да буду исповеђени на посебној исповести везаној само за дело о коме је реч. Слична логика је, приметимо, присутна и код телесног здравља – уколико на телу постоји тешка примарна рана, она се увек прва санира, а тек потом обраћамо пажњу на ранице које нас у том тренутку не угрожавају животно. А у случају да у мањој или већој мери имамо посредно, индиректно учешће у поменутим гресима или су они код нас присутни тек на мисленом плану, онда их као такве треба навести заједно са осталим гресима који се исповедају, јер у том случају тежина сагрешења није иста као код класичног преступа у ужем смислу.

Код горенаведених смртних грехова један се апсолутно издваја по учесталости у наше време, у мери да је постао својеврсна смрадна ознака наше епохе. У питању је блуд. То је разлог да од њега кренемо у набрајање свега греховног што треба исповедити. За почетак, приметимо да, под утицајем мас медија, блудна страст данас неупоредиво јаче него ранијих епоха напада све: и младе и старе, и брачне и ванбрачне, и образоване и неуке. Масмедијска сфера је учинила да су се људи свикли на блуд као на „нову нормалност“ (да искористимо чудну терминологију новоговора савремене цивилизације), због чега га један солидан број људи уопште не осећа као крупан грех, а у неким случајевима га чак сматра и оправданим. Примера ради, некада су ванбрачне заједнице, у којима су млади живели као у неком „пробном“ периоду пре брака, на овим просторима биле ретке и сматране не само за грех, већ и за саблазан, док су данас такве заједнице све чешће, а од стране шире околине се схватају као нешто уобичајено, па чак и препоручљиво, да би се млади тобоже што боље упознали пре брака (ако до њега уопште и дође). А реч је ни о чему друго до о греху конкубината, тј. специфичној врсти блуда коју треба исповедити уколико постоји, а стање решити тако што би младић и девојка (односно мушкарац и жена, ако је реч о људима у годинама) недвосмислено ишли ка брачним савезом озакоњеној вези.

Када је реч о греху блуда, све креће од блудних маштарија. То је почетни степен који није толико тежак и спада у унутрашњи грех, који временом води ка спољашњем, телесном. Ово је класичан пример како неки грех има и унутрашње и спољашње дејство, које се све време преплићу и утичу једно на друго. Код блудних маштарија је важно нагласити да блудна помисао као таква не представља грех уколико се не задржава у глави – то је онда обичан предлог који једноставно треба одсећи и одбацити чим се појави. Но уколико се предлог прихвати и почне да се развија у својеврсни мислени „филм“, то је већ грешна фаза сједињења ума са помишљу, од које човека дели само корак до пристајања и остварења греха у пракси, на делу, телесно. Но чак и да човек на спољашњем делу не оствари своју грешну мислену жељу, учинио је грех у свом срцу и починио умни блуд који као такав треба исповедити. Блудне маштарије се исповедају концизно, без уласка у детаље, уз једноставно навођење степена интензитета и учесталости таквих мислених стања.

На следећем нивоу тежине је грех гледања порнографских садржаја, који је у наше време ескалирао под утицајем интернета. То стање је доста теже од блудних маштарија и веома раслабљује карактер уколико се не пресече. Уколико се поменута два греха укорене у човеку, обично се на њих надовезује и рукоблуд (онанија, мастурбација), што већ представља стање извесне поробљености блудном страшћу које је знатно теже лечити него да је у самом почетку блудна помисао била сасечена.

Како то примећује велики духовник наших времена, архимандрит Софроније Сахаров, сва ратна „клања“ која су приказана у Старом завету само су праслика умног сатирања грешних помисли, тако да не остане ни трага од њих – уколико човек задобије такво борбено настројење духа, блуд ће сасећи у корену и неће му дати да се развије у духовно опасне форме. Уколико то не учини, убрзо ће доћи до блуда у ужем смислу тј. ванбрачних односа са особама другог пола зарад задовољавања полног нагона. То је већ развијена фаза греха. У неким случајевима грех блуда се после ове фазе развија у разврат, кроз сталне промене „сексуалних партнера“, што већ представља изузетно озбиљну фазу духовне оболелости душе.

Најтежа врста блуда, која хришћанину не би смела ни да се приближи, везана је за противприродни блуд, који се креће од родоскрнављења (које је грех сам за себе, али би условно могло да се сврста у ову категорију) преко истополних сексуалних односа све до скотолоштва (општења са животињама, што је већ степен терминалног стања духовне болести). Код блуда начелно треба имати у виду јасна ограничења када је реч о примању Светог Причешћа односно чињенице да човек којим влада ова страст не може бити лакомислено приопштен Светој Чаши, о чему нас посебно упозорава Свети Апостол Павле (ср. 1Кор. 11, 27-30). О мери епитимије (покајне мере) расудљиву одлуку ће донети духовник, зависно од степена греха и принетог покајања, будући да циљ исповести није одбацивање грешника, већ лечење његове душе. У сваком случају, када је у питању тежина греха блуда и његових варијација, треба имати у виду јасну поруку поменутог Апостола, који каже: „Не варајте се: ни блудници, ни идолопоклоници, ни прељубници, ни рукоблудници, ни мужеложници […] неће наследити Царство Божије“ (1Кор. 6, 9-10).

Од блуда треба разликовати прељубу. Наиме, корен прељубе јесте у блуду (односно сладострашћу), али она представља далеко тежи преступ јер подразумева класичну издају кроз неверство и дубоку повреду друге особе, којој се задаје тежак духовни ударац. Ово је поготово озбиљан грех када је реч о брачном неверству, будући да је породица мала црква – особа која се дрзне да разори нечији брачни савез самим тим удара и на Цркву. Стога у случају овог греха, као и за сваки смртни грех, не може бити никаквог оправдања за његово даље чињење – недозвољену везу је после исповести неопходно моментално прекинути, са особом са којом постоји забрањен однос треба прекинути сваки контакт, а сразмерно преступу, свештеник ће донети расудљиву одлуку о покајној мери која треба да прати процес оздрављења духовне ране. Као у случају блуда, и грех прељубе се исповеда концизно, без улажења у детаље конкретног чина.

Код греха прељубе поготово треба обратити пажњу на суптилне појаве у понашању које дају до знања да прети опасност од пада. Поред постојања блудне страсти (односно сластољубља у ширем смислу), катализатор за ову врсту греха су лоше навике које се карактеришу заједничким термином флертовање (кокетирање), у шта посебно спадају похотно гледање и дрскост погледа и покрета. Те штетне навике треба исповедити, уколико постоје – сено и ватра не могу дуго опстати заједно и на време треба предупредити штету променом понашања.

Поред блуда и прељубе, у првом делу је већ нешто речено и о тешком греху крађе (конкретно, било је речи о разним врстама крађе и разлици у тежини преступа). Овог пута додајмо на већ наведено и то да су у нашој цивилизацији, у којој влада примитивна верзија капитализма, набујали греси сродни крађи, приметни кроз нелојалан однос према радницима, запосленима и пословним партнерима. У ту врсту греха спадају, примера ради, непоштена зарада, закидање плате радницима, присвајање туђег иметка, неплаћање дугова, пословне преваре и несавесност у раду, а као прве „сроднике“ поменутих грехова треба поменути мешетарење и каматарство. Сви ови греси суштински извиру из страсти среброљубља, која ће бити обрађена у делу који третира унутрашња греховна стања. Уколико такви греси постоје, неизоставно треба да се и исповеде, а начин поправке ће одредити духовни отац.

Постоји један изразито груб и тежак, а све присутнији видљиви грех нашег времена, на који је посебну пажњу указивао Старац Тадеј Витовнички. Реч је о непоштовању родитеља. Апостол Павле у посланици Тимотеју каже како ће у последња времена људи постати „самољубиви, среброљубиви, хвалисави, гордељиви, хулници, непокорни родитељима…“ (2.Тим. 3, 2). Нажалост, ми данас имамо проблем не само са непокорношћу родитељима, већ и са крајње неприхватљивим односом према њима, у мери да нека деца дозвољавају себи дрскост да прекидају сваки контакт са оцем и мајком, нека да подижу глас на родитеље и изговарају им непримерене речи, а нека чак и да дижу руку на оне кроз које им је Бог даровао живот. А пета Божја заповест сасвим је јасна: Поштуј оца свога и матер своју, да ти се продуже дани на земљи коју ти да Господ Бог твој (2Мој. 2, 12). Другим речима, ко не поштује своје родитеље, долази под удар праведног гнева Божјег већ у овом животу.

Треба имати у виду и то да поштовање родитеља подразумева не само уздржавање од ружног и неприличног понашања према њима, него и постојану навику пристојног, доличног и правилног односа и опхођења према њима, благодарност за све што су учинили за нас и делатно старање о њима у старости. Притом, како то богомудро поучава старац Тадеј, треба одбацити и сваку врсту мисленог рата који се води против родитеља, попут њиховог осуђивања у мислима. Summa summarum: oднос према родитељима треба чувати по сваку цену, а грех непоштовања родитеља, било да је учињен делом, речју или мишљу, што пре треба исповедити и за њега принети делатно покајање.

Са друге стране, не заборавимо чињеницу да и родитељи имају пред Богом обавезе према својој деци и да морају пазити да се не огреше о своју родитељску дужност која им је поверена, с обзиром да су деца дар Божји и да је родитељску мисију потребно испунити како то и доликује православним хришћанима. Апостол Павле подсећа децу да поштују своје родитеље и, истовремено, родитеље упозорава да не раздражују своју децу (Еф. 6, 4). У том смислу, подразумева се да су родитељи дужни да дају прави пример својој деци, да их васпитавају, хране, чувају, да их не запостављају, а о било каквом малтретирању и злостављању деце не може бити ни говора. У смислу претходо реченог, сваку врсту огрешења о родитељску улогу треба исповедити, а понашање неизоставно што пре исправити.

Посредно повезан са грехом непоштовања родитеља је грех непоштовања старијих људи, учитељâ, добротворâ наше породице, а посебно непоштовање духовникâ и црквеног клира уопште. У наше време, под утицајем такозваних социјалних мрежа и поткултурног речника на њима, особито је ескалирао грех непоштовања црквене јерархије, у виду бруталних осуда и увреда упућених свештеним лицима разних чинова, а све под плаштом слободе мишљења и критичког осврта. Да се разумемо: нико не спори право да се искаже став у погледу неког питања везаног за црквене догађаје или да се изнесе неслагање са неким мишљењем, ставом или поступањем јерархије, но добро се зна на који начин се критичко мишљење износи и какав речник се користи. Свака врста увредљивих порука упућених црквеној јерархији је тежак грех, будући да су такве поруке усмерене према људима који су од Бога постављени на место на коме јесу, било да су светог живота или да имају типично људских слабости (успут, буди речено, ко то од нас слабости нема?).

И на овом месту ће нас опет најбоље поучити Свети Апостол Павле, и то на сопственом примеру. Наиме, у Делима апостолским је забележен догађај у коме првосвештеник Ананија заповеда да Апостола бију по устима непосредно пошто је он започео своју богонадахнуту проповед пред римским заповедником и Синедрионом. Павле, огорчен због неправедног поступања према њему, одговара првосвештенику реченицом коју почиње са речима: „Тебе ће Бог бити [тући], зиде окречени!“. Људи који су били присутни су се због такве оштре реакције обратили Апостолу Павлу речима: „Зар првосвештеника Божјег вређаш?“, на шта је његов одговор био: „Не знадох, браћо, да је првосвештеник јер је писано: Не говори зло старешини народа твога“ (ДАп. 23, 1-5). Ово је веома важно и поучно место за нашу тему и указује на то да имамо право да покренемо питање истине и правде када год и пред ким год је то потребно, али да црквену јерархију морамо поштовати и користити речи које су прикладне. 

На ово место се надовезује тема тешког греха осуде. Наиме, било да је осуда човека (уместо конкретног дела) изречена пристојним или непристојним речником, она свеједно спада у грехе који пустоше душу и лишавају је благодати Божје. Овај грех је посебно тежак стога што ми човека углавном посматрамо само споља и гледамо (фигуративно говорећи) његово лице, заборављајући притом да Бог гледа изнутра, у човеково срце. Тако долазимо у сукоб са знањем Божјим о некој личности и подражавамо дух Антихриста, који ће желети да присвоји Суд који је Отац предао искључиво Сину (ср. Јн. 5, 22). Ми, дакле, споља видимо нечији грех, али не видимо његово унутрашње покајање (уколико постоји) које се дешава у срцу, које је духовни центар нашег бића. Осим тога, дешава се да некоме судимо за спољашња грешна дела за која знамо, а истовремено код њега постоје далеко већа дела милосрђа за која не знамо. На крају крајева, уколико смо искрени и самокритични, приметићемо да за већину ствари за које судимо другима ни сами нисмо потпуно слободни. Господ нас, с тим у вези, врло јасно упозорава и каже: Не судите да вам се не суди, подсећајући да прво извадимо брвно из ока свога, а потом да вадимо трун из ока брата свога (ср. Мт. 7, 1-6). Грех осуде обавезно треба исповедити, а пошто се исповеди, борити се против њега доследно и упорно, да би се искоренио.

Понекад је грех осуде спојен са клеветом, поготово уколико човек не зна све чињенице о неком догађају или човеку, а узима себи за право да о њима говори. У том смислу, треба правити јасно нијансирање о томе да ли се, поред осуде, јавља и клевета, те је као такву треба исповедити: клевета је лажно сведочење на другог човека, којим се директно нарушава девета Божја заповест која каже: Не сведочи лажно на ближњег свога (2Мој. 20, 16). Држање ове заповести није важно само на земаљским судовима, већ је треба применити на свакидашњи контекст нашег живота, попут професионалног окружења, где морамо водити рачуна на који начин сведочимо о својим колегама, чувајући не само њихов морални лик, већ и професионални интегритет, који може бити доведен у питање зато што смо лажно посведочили. Клевета може бити и крајње малициозна лаж од самог почетка, када је човек заправо свестан да лаже, а то намерно и циљано чини – то је убедљиво најтежи степен овог греха за који је потребно принети горко покајање. У сваком случају, уколико смо свесни да смо неког оклеветали на било који начин (свесно или несвесно), дужни смо не само да се покајемо и да то исповедимо, већ и да клевету, колико је год могуће, склонимо са имена оног који је оштећен.

На овом месту долазимо и до целе једне групе грехова који се тичу бескарактерности, а тичу се лицемерја, дволичности и двоједушности. Слабост карактера је велика бољка и пројављује се на различите начине, но лицемерје је њен главни лик. Приметимо да у Новом Завету не можемо пронаћи ниједан пример да Христос изобличава неког грешника, какав год да је грех у питању, али да на више места директно изобличава лицемерје и дволичност јудејских старешина (уп. Мт. 23, 13-29). Довољно је да овом приликом наведемо само јеванђелску повест о жени ухваћеној у прељуби (ср. Јн. 8, 1-11). Жена је, дакле, била затечена у тешком греху, за који је у Старом завету била заповеђена најстрожија казна каменовањем. Но како може судити таквој особи неко ко је сам везан сличним или, чак, тежим гресима? Управо то се десило јудејским старешинама. Када су Христа, кушајући га, питали шта да ураде са том женом, он је позвао да први од њих који је без греха баци камен на њу. Притом, све време је на земљи прстом писао нешто. Тумачи Светог Писма нам дају до знања шта је писао: ништа друго до грехе сваког од тужилаца појединачно. То је разлог због кога су се, укорени од своје савести, сви до једног повукли (ср. Јн. 8, 3-11). Узевши у обзир ову причу, упитајмо се: одакле нама право да судимо о другима када смо и сами у гресима? А та врста лицемерја нам се дешава редовно: тражимо од своје деце да буду пристојна, а сами се понашамо недолично; тражимо од колега да буду ревносни у раду, а сами смо лењиви; очекујемо од свештенства да буде светог живота, а огрезли смо у пороцима. Стога, уколико смо склони лицемерју и дволичности, а неретко јесмо, треба да смогнемо макар толико снаге да слабост свог карактера отворено и исповедимо и затражимо опроштај од Бога.

У грехе слабости карактера спада и кукавичлук, чије су главне пројаве страшљивост и многобрижност. Кукавичлук је слабост карактера која је, такође, неспојива са хришћанским призвањем, због чега су у Светом Писму страшљивци стављени међу оне који су претрпели осуду у вечности (Отк. 21, 8). Уз овај грех посредно иде издаја, а уз њу понекад недобронамерност, притворност и подбуњивање.

Гнев је веома чест грех на листи спољашњих, уочљивих грехова. Занимљиво је да њега готово редовно прате осуда и блуд, и да су та три греха повезани неким чудним нитима, црпећи снагу један од другог. Додатно, иза гнева и осуде, као грубих спољашњих грехова, крије се страховито опасан унутрашњи грех гордости, о коме ће тек бити речи касније – за сада ћемо само навести да гнев и осуда заправо споља откривају постојање тог подмуклог непријатеља наше душе.

Гневљивост има више својих пројавних облика, какви су раздражљивост, свадљивост, нетрпељивост, јарост, грубост. Некада гнев прате и мање изражене страсти какве су нестрпљивост, гунђање, роптање, зановетање, те приликом исповедања треба имати у виду све наведене нијансе. Уколико је гнев константно присутан и на мисленом плану, а не само на спољашњим пројавама, онда је духовни проблем тежи јер то стање обично прати злопамћење и осветољубивост, односно жеља да се узврати злом на зло. То су страсти које су теже за лечење од гнева јер он споља обично плане и угаси се брзо, док злопамћење и осветољубивост (као унутрашња стања) тињају данима, месецима, па чак и годинама. Ово разликовање је посебно важно направити и због уочавања духовне бољке – гнев је углавном лако уочљив већ на изразу лица, но некада се дешава да човек уопште не падне у ватру, али да изнутра гори, што је проблематика унутрашњих страсти о којој ће тек бити речи.

У спољашње, грубе и очигледне грехе спадају и различити видови сластољубља, премда и оно може имати своје унутрашње пројаве, будући да постоје суптилни облици који се испостављају кроз унутрашњу насладу, што захтева расуђивање у сваком конкретном случају. Као спољашња страст, сластољубље се обично повезује са блудом (који спада у његов оквир), а потом и са стомакоугађањем, прождрљивошћу  и опијањем. Грехе неумерености у јелу и пићу не треба потцењивати, колико год нам се чинили неважним – они су неретко први степеник ка тежим греховним стањима. Притом, човек може да овлада осталим грубим страстима тек пошто овлада језиком, грлом и желуцем, што је почетак изградње чврсте воље и карактера.

Сви који потцењују грехе неумерености у јелу и пићу треба да се присете јеванђелске приче о неосетљивом богаташу, који је уживао у овоземаљским сластима, због чега му је срце отврдло у мери да испред свог дома није видео убогог Лазара који је био сав у гнојавим ранама које су лизали пси. После смрти, анонимни богаташ из пакла довикује патријарху Аврааму да му помогне, тако што би послао убогог Лазара да умочи свој прст у воду и расхлади му језик (ср. Лк. 16, 19-24). Зашто моли за помоћ на тако карактеристичан начин? Митрополит Јеротеј Влахос, ослањајући се на аскетско предање Цркве, објашњава да је то стога што је богаташ боловао од страсти прождрљивости (која је била спојена са неосетљивошћу за Лазареве патње), а језик је био орган на коме је била заснована погубна страст која у вечности није могла бити задовољена. На овом месту вреди још једном подсетити на императив очишћења душе од греха покајањем и исповешћу „док смо на путу“ (Мт. 5, 25), тј. у овоземаљском животу – када пређемо у вечност, то више неће бити могуће.

Исповест грехова неумерности у јелу и пићу је, као што је наведено, неопходна и због превенције тежих грехова јер ова врста претеривања у природном потребама тела води ка духовној неосетљивости (ср. Лк. 21, 34), духовна неосетљивост ка разврату, а разврат ка најтежим гресима. Овде треба поменути и једну противприродну страст, а то је пушење. Ту ћемо поставити само једно питање: уколико човек греши када природне потребе за храном и пићем задовољава преко мере, колико тек греши уколико ствара противприродне потребе попут пушења цигарета, које озбиљно угрожавају телесно здравље? О коришћењу тежих дрога (пушење је вид „лаке“ дроге) нема потребе било шта коментарисати – тежина и последице греха наркоманије су сасвим јасне већ овде и сада, како на наркоманима, тако и на њиховим породицама. Посебно је код ове врсте грехова неопходна чврста воља за променом живота – без тога, човек ће уништити здравље и тела и душе. У наше време постоје и нови облици зависности (попут зависности од електронског садржаја), што, такође, треба навести на исповести ако је случај.

Уколико човек нема уздржања, онда вероватно не држи ни црквене постове, а то опет врло вероватно значи да не долази редовно (или уопште) на свету Литургију односно изостаје из целокупног црквеног ритма. То је стање духовне раслабљености, које се често пројављује кроз специфичне грехе попут телоугађања, лењости, доколице и излежавања. Та стања, која споља не делују опасно, неретко временом прелазе у тешку депресију. Не заборавимо, притом, да се лењост третира као смртни грех и да има погубан утицај на човеково спасење уколико се не лечи – јеванђелска прича о „злом и лењом слузи“ који је закопао свој таланат уместо да га умножи (ср. Мт. 25, 13-30) је сасвим довољан пример да нас побуди на покајање и ревност.

Неко ће, можда, помислити да је ово претерано и да је ритам молитвеног живота резервисан само за свештенике. Но зар, заиста, сматрамо да нећемо бити испитани пред Богом због тога што смо допустили да се недељом излежавамо, уместо да смо на светој Литургији? Зар, заиста, мислимо да нећемо бити испитани на Страшном Суду због тога што знамо напамет безбројне кафанске песме, а не знамо Трисвето, Оче наш и Символ вере? Зар, заиста, сматрамо да ћемо се лако оправдати ако током целог свог живота нисмо макар једанпут прочитали цео Нови Завет, а прочитали смо из доколице и празне радозналости ко зна колико хиљада страница безвредног штива? Грех немара у духовном животу неизоставно треба исповедити, а своје стање поправити.

Посебна група која се тиче спољашњих, лако уочљивих грехова, тиче се сагрешења речима. Устављај свој језик од зла и уста од преварне речи, саветује Псалмопевац Давид (Пс. 33, 13). У ову групу грехова речју спадају и неки тешки греси које смо до сада већ навели, попут осуде и лажног сведочења, но они се обично, због тежине, третирају одвојено. Сада ћемо поменути неке друге, који јесу мањи, али их не треба потцењивати. То су греси попут празнословља, смехотворства, оговарања, подсмевања, псовки и лажи. Прво што треба имати у виду код ових грехова, који се сматрају лаким, јесте да такозвани „лаки“ грех још лакше пређе у тежак ако се не решава на време, као што је то у првом делу објашњено на примеру лажи. Друга ствар коју треба имати на уму јесте степеновање зависно од последица које грех речју доноси по нашу околину – језик кости нема, али кости ломи, стара је пословица која довољно упозорава. Наиме, оно што нама делује сасвим безначајан исказ, некоме је можда сломило срце (а можда и кости, ако је реч довела до још тежег исхода) јер језик итекако уме да буде „бритва наоштрена“ (ср. Пс. 51, 2). У том смислу, треба добро промислити не само да ли смо згрешили језиком на неки од наведених начина – готово је сигурно да јесмо – већ и да ли смо тиме проузроковали неку озбиљну штету. Код ове групе грехова је веома важан и контекст сагрешења – није исто да ли смо језиком згрешили на некој фудбалској утакмици, у саобраћају или у својој кући, што је релациони контекст који, такође, треба навести током исповести. На крају, језиком човек може и да похули на Бога, што је тешко сагрешење које захтева посебну покајну дисциплину. Подразумева се да приликом исповедања неких грехова речју, какве су псовке, не треба дословце цитирати непристојне реченице које смо упућивали – довољно је укратко описати о чему је реч и циљати на суштину греха, без његовог понављања у дословном смислу.

На крају ове категоризације грубих спољашњих грехова поменимо још јавне саблазни, којима се уноси пометња у душе многих, кроз промовисање неморала или, пак, недолично понашање у јавности. У време када је све мање аутентичних медијских канала, а све више медијске „канализације“, такве ствари су озбиљно затровале наше ионако морално посрнуло друштво. У том смислу, поред актера који ту врсту грехова непосредно чине (попут несавесних глумаца, водитеља и томе слично), једнаку одговорност имају и власници медијских кућа, режисери, продуценти, уредници програма… и сви који су увезани у посао који даје прљаву зараду на основу масовне промоције греха и тровања људских душа. У ово спада и свака врста укључености у рекламирање греха, попут јавног промовисања коцкарско-кладионичарске страсти, која у наше време узима огроман данак пре свега међу младим људима (тешко је дати макар оквирну процену о броју зависника од кладионичарске пошасти у Србији). Посебан вид греха јавне саблазни је живот који није на нивоу који се очекује од човека који обавља одговорну јавну функцију, био он учитељ или свештенослужитељ, лекар или политичар. У том смислу важи једноставно правило: што је већа служба, већа је и одговорност.

извор

Његово Високопреосвештенство архиепископ њујоршки и митрополит све Америке Сава (Испер)

Једном ми је једна жена рекла, тоном некога ко је управо открио нешто невероватно: „На Вашу молбу, парохијски свештеник је дошао у наш дом и служио чин освећења воде. Заиста, зли дух је напустио кућу, Ваше Високопреосвештенство, и више немамо никаква чудна збивања.“ Испричала ми је да се у њиховом дому дешавао читав низ необјашњивих и злокобних догађаја, чији узрок нису могли да открију. Није била уверена у моје објашњење о узроку — иако је реч о жени високог образовања, а она и њен супруг су дубоко привржени вери и Цркви.

То је стање многих људи код којих је вера постала идеолошко и интелектуално уверење — помешано са религијским праксама — док жива, освећујућа димензија изостаје из њихових живота, и то не само у теоријском, него пре свега у практичном смислу.

Освећујућа димензија живота суштинска је за хришћанску веру и остварује се у Цркви, пре свега кроз богослужење. То да се наш живот освећује не значи да се он своди само на добра дела и врлинско понашање. Тај пут је, свакако, неопходан за оне који верују јеванђелском учењу. Али присуство Бога и Његово дејство у животу — Његов утицај на њега и његово преображавање у истинску пуноћу која долази од Њега — представљају неопходан услов вере, ако желимо да имамо заиста живу веру.

Литургијска димензија спада међу темеље живог и делатног хришћанског живота. Она је незаменљива и не може бити надокнађена ничим другим. Свет у којем живимо прожет је деловањем злог духа, и ништа га не може одстранити осим Духа Божијег. Одатле разумемо и свештеничку службу у Цркви: свештеник је онај који је, благодаћу Божијом, постављен да буде средство освећења живота и призивања благодати Божије. И када некоме каже: „Бог те благословио“, те речи имају стварно дејство — оне нису тек побожна жеља.

Из ове перспективе разумемо и литургијске Свете Тајне. Крштење, нажалост, за неке може остати тек друштвени догађај; али њихово непознавање његовог духовног дејства не поништава то дејство. Оно је истинско ново рођење, у којем крштени постаје дете Божије и прима божанску благодат која га чува — уколико је и сам сачува — од злога духа и његових дела.

Кроз Свету Евхаристију хришћани примају Самога Христа: Он се настањује у њима, освећује их и дарује им духовну силу којом се супротстављају силама зла које непрестано ратују против њих, настојећи да их удаље од Господа и увуку у грех, како би их лишиле спасења и одвеле у духовну смрт — а понекад и у телесну. Тако је и са осталим Светим Тајнама.

Према православном учењу, божанске Тајне нису ограничене на седам, како то често учи правнички схваћена катихеза обликована под утицајем западне мисли. Напротив, сваки молитвени чин који свештеник савршава на молбу верника, у извесном смислу јесте света тајна. Ова богослужбена дејства дотичу живот верних у свим његовим појединостима: од освећења воде и освећења дома том водом, преко свештања јелеја и помазивања болесних, па до благосиљања новог аутомобила или молитве за дете при поласку у школу, и тако даље.

Верни живе благодаћу Божијом и своју чежњу за њом изражавају кроз ова молитвена дејства која освећују њихов живот у целини. Тако они живе непрестано се напајајући божанском благодаћу. Освећујућа димензија није пуки обред састављен од неколико радњи, нити је нека врста амајлије какве неки носе око врата. Она је свештенодејство које верник тражи, а које савршава канонски рукоположени свештеник, који је кроз Духа Светога примио благодат свештенства, да би освећивао наше животе.

Света Тајна је присуство Бога на невидљив начин, али такво које верни опитују и доживљавају.

Нажалост, овај појам је у последњим деценијама у великој мери ишчезао. За многе је вера постала тек умно прихватање извесних учења, која затим „захтевају“ одређени начин живота и прописане духовне праксе — кроз које човек једноставно „испуњава верску дужност“.

Иако је знање неопходно за вернике — и подразумева разликовање између свесне вере и сујеверја — то разликовање не значи да се духовни живот сведе на скуп начела. Вера обухвата читаво биће човека: умно, духовно, телесно и делатно. Човек не живи од интелектуалних уверења одвојених од живота. Истинска вера је живо остварење тих уверења у свакодневном животу.

Ни свештеници нису остали имуни на ово отуђење. Њихова освећујућа служба знатно је ослабила, те се код многих свела на извршавање „обавеза“ — служење Божанске Литургије, крштења, опела и венчања — схваћених као нужни верски обреди. Тако је, на пример, освећење домова о Богојављењу постало терет који неки сматрају напорним, па га занемарују. А колико тек више занемарују чин освећења воде у дому када се за њим укаже потреба?

Сведоци смо једног несвесног скретања свештеничке службе са њене суштинске сврхе — и њене замене друштвеним услугама и различитим активностима које не припадају освећењу и не чине срж свештеничког позива. Свако дело које свештеник обавља мимо своје освећујуће службе не представља средиште његовог призвања. Под „делом“ овде подразумевам управу, администрацију, финансијске послове и разне друштвене активности, укључујући и добротворни рад. Управо су оне заузеле највећи део његовог времена и служења, те услед тога долази и до напетости са вернима, будући да свештеник понекад доживљава да га они потцењују онда када сами врше своју улогу и дужност. Може бити ситуација када нужда захтева да се свештеник бави и овим областима, али он мора остати свестан значаја да такве послове, чим се за то укаже прилика, повери способним људима у својој парохији, како би се могао посветити вршењу исповести, другим освећујућим свештенодејствима, обиласку верних и неговању сопственог молитвеног живота.

Зашто смо доспели до овог стања осиромашења освећујућег живота? Разлози су бројни и нема простора да се овде побрајају. Али одговорност сносимо сви. Дом је први и основни васпитач. Онај ко одраста у кући лишеној побожности тешко ће касније живети и разумети побожност, чак и ако постане свештеник или монах — а тим пре верник који живи у средишту савременог друштва.

Можда је управо неговање духа побожности — који човека чини будним за присуство Божије у сваком тренутку — једна од највећих потреба савременог човека. Заиста, каква је корист човеку ако сав свет задобије, а души својој науди? Шта човек себи пружа ако живи далеко од Бога, макар и носио име Божије и борио се за Њега? Живот са Богом најпре се доживљава у срцу, пре свега осталог. Бог се обраћа твоме срцу и дотиче га — и ти се преображаваш, постајући Њему сличан; у супротном, обмањујеш себе мислећи да Му припадаш.

Заиста Му припадаш онда када Му предаш своје срце. А срце, у хришћанском духовном разумевању, јесте целокупно биће човека. Када благодат Божија дотакне твоје срце, поскакујеш од радости као кошута и желиш ту радост и за свет око себе. Почни да освећујеш свој живот и да се храниш обилним благодатима које је Бог даровао Својој Цркви. Живи их. Оживи их у себи. Не задовољавај се спољашњим, друштвено-религијским облицима, који често постају управо разлог да се твоје срце затвори, те да благодат Божија не може да уђе у њега.

извор

Беше благородног порекла и васпитан добро у вери благочестивој. У време цара Јулијана Оступника, када у Кесарији управљаше црквом Божјом св. Василије Велики, овај Евпсихије ступи у брак са девојком угледном. Но не беше му дано ни једнога дана да поживи у браку. Јер у време његове свадбе деси се незнабожачки празник са жртвоприношењем идолу Фортуни. Евпсихије са друговима оде и полупа све идоле у храму, па и сам храм разори. Чувши за ово цар Јулијан, разгневи се веома и нареди, да се виновници посеку, да се многи хришћани узму у војску, да се удари огроман данак на хришћане, да се о трошку хришћана поново сазида храм Фортуни, и да се граду томе одузме почасно име Кесарија (које му даде кесар Клавдије) и прозове пређашњим именом Маза. Св. Евписхије беше најпре везан за дрво и мучен љуто, а по том посечен, 362 год. Мало по том опаки цар Јулијан посети тај град на своме путу за Персију, против које ратоваше. Св. Василије изиђе му у сусрет и изнесе три јечмена хлеба у знак почасти и гостопримства. Цар нареди да се светитељу да као уздарје једна шака сена. Рече Василије цару: „ти се нама ругаш, о царе, ми ти принесмо хлеб, којим се хранимо, а ти нам дајеш скотску храну коју ти не можеш својом влашћу претворити у храну људску“. — На то цар одговори: „знај да ћу те тим сеном хранити кад се вратим из Персије!“ — Но злобни одступник никада се више не врати жив из Персије, јер погибе тамо заслуженом и неприродном смрћу.

Тропар (глас 4):

Мученик Твој Господе, Евпсихије, у страдању своме је примио непропадљиви венац, од Тебе Бога нашега, јер имајући помоћ Твоју мучитеље победи, а разори и немоћну дрскост демона: Његовим молитвама спаси душе наше.

„Пролог“ Свети Владика Николај

«Сваки је човек лаж...» Колико пута је свако од нас читао, слушао или изговарао ове речи псалмопојца! Међутим, на колико различитих начина оне могу одјекнути у срцу...

Једна је ствар кад човек једноставно чита правило пред Причешће, у којем се садржи и 115. псалам који започиње овим речима. Чак може да задржи пажњу на њему. А друга је кад схваташ да си сам – лаж. Овде човек још може да нађе и неку утеху: да, ти си несрећан, лажљив, несталан, али ниси само ти, већ су сви уопште «сваки човек». Али, ако те је неко издао, преварио, напустио и оставио без помоћи управо онда кад ти је била најпотребнија... Управо тада схваташ сву снагу, сву тужну дубину ове констатације пророка. Зато је човеку веома тешко – не просто да схвати да је сам, да је сам са својом несрећом и болом, већ и да изненада схвати да сви они у које се надао, које је сматрао верним другом, братом, сестром, у ствари нису то осећали према њему. Или су осећали и престали да осећају. Овакво откриће може не само да рани душу, већ је понекад у стању да је практично убије, да уништи у њој нешто врло важно, што је потребно, не за постојање, већ за живот.

И зато се може рећи: што пре схватимо да је «сваки човек лаж» тим мање разочарења нас очекује, тим мање трагичних изненађења. Оно на шта је човек спреман не рањава га тако јако. Или опет га барем не убија. Само – како човек да живи с овим знањем? Да у читавој околини види потенцијалне издајнике, да ни у кога нема поверења, да не верује ниједној речи? Да се не зближава и не сроди ни са ким, да се огради од читавог света, да се сакрије, пошто су већ «они такви»? Да се претвори у уплашену дивљу зверчицу ухваћену у замку, која се осврће на све стране? Не... Наравно да не.

Свако схватање покварености и трагичности нашег постојања овде, лишено љубави само повећава тугу (Проп. 1, 18), како тврди Проповедник. А тим пре – овакво схватање.

Неко те је издао и оставио, боли те и плашиш се? Прибегни, притеци што је могуће ближе Ономе Ко је Сам био издат и Кога су сви оставили. Он ће те утешити и умирити... И видећеш да без обзира на све што ти се десило, ниси сам, и ниси остављен, и ниси заборављен, и ниси издат. Зато што Он Једини никад не оставља, не заборавља и не издаје. Само Он Једини! Али, ово није једноставно «довољно». У принципу, то је све што је неопходно.

И само ће те Господ научити како да волиш оне који нису имали довољно љубави према теби, како да опростиш, даће ти снагу потребну за то, и подједнако потребну мудрост, зато што је то Господ. И поред Њега немогуће постаје могуће, неиздрживи бол се претвара у радост, све противречности нестају, све преграде се руше. Само буди поред Њега – што је могуће ближе...

игуман Нектарије (Морозов)

https://pravoslavie.ru/srpska/print57489.htm