Свети Нектарије Егински (грч. Άγιος Νεκτάριος Αιγίνης), световно име Анастасије Кефалас, (грч. Αναστάσιος Κεφαλάς) био је епископ Александријске православне цркве, митрополит Пентапољски као и православни теолог. Проглашен је за светитеља.

Рођен је 1. октобра 1846. у Тракији у сиромашној породици. Био је пети од шесторо деце. Након основне школе, преселио се у Цариград. Године 1866. прешао је у град Хиос, где је радио као учитељ. Након десет година службе се замонашио и узео име Лазар. Године 1877. примио је монашки постриг под именом Нектарије, и јерођаконски чин. Неколико година је живео у Атини, где је 1885. године дипломирао на Богословском факултету Универзитета у Атини.

Године 1886. рукоположен је у чин свештеника. Исте године, примио је и чин архимандрита, и постао секретар Александријске патријаршије. Сава Косановић га је сретао када је био гост александријског патријарха Софронија и спомиње га неколико пута у свом путопису Пут на Синај.[1] Године 1889. изабран је за митрополита Пентапољског. Године 1892. Нектарије је примио службу проповедника у Грчкој, а у периоду 1894−1908. водио је теолошку школу у Атини. Након одласка у пензију, живео је у Тројичком манастиру у Егини, по којој се и назива Егински.

Умро је у Атини, 8. новембра 1920. године, од рака простате. Канонизован је 1961. године од стране Цариградске патријаршије.

Испод капеле Светог Јована Шангајског у Сан Франциску, у којој се после његове сахране врше богослужења, основана је америчка мисионарска парохија Св. Нектарија Егинског, кога је отац Јован Максимовић веома поштовао и волео.

Над његовом моштима су се дешавала чуда исцељења.[2] Филм о његовом животу из 2021. Божији човек је имао велики успех у биоскопима у Грчкој.

https://sr.m.wikipedia.org/sr-ec/Нектарије_Егински

Свети анђели су, браћо, пријатељи наши. Кад бисмо ми били чистији и праведнији него што смо, ми бисмо могли рећи чак да су анђели браћа наша. Тело наше смета нам да их видимо; греси наши спутавају нас да осетимо близину њихову. Но, ако нам је за сад ускраћено виђење анђела Божјих, наложена нам је вера у њих, прописано поштовање и препоручено слављење ових дивних славопојаца Творчевих. Кад смрт свуче с наше душе свој смртни телесни покров, ми ћемо се срести с њима лицем у лице, и место вере опет ће бити виђење. Но, за сада нам остаје вера.

Вера пак наша у анђеле није основана на машти људској, него на сведочанству Божјем преко светих и праведних људи, којима је било дато од Бога да виде анђеле. Праведном Авраму јавила су се усред дана три анђела, кад су му објавили рођење сина Исака. Њих је видела и Сара, жена Аврамова, која их је и угостила. Па му се опет јавно показао анђео када га је одвратио да не приноси на жртву Богу свога јединца сина. Праведном Лоту јавила су се два анђела у Содому, и извели га из града пре него што је казна Божја пала на тај град. Јаков је у сну видео лествицу од земље до небеса, а анђеле како силазе и узлазе по тој лествици. Пророци Божји гледали су анђеле Божје и чули гласове њихове. Слепога Товију излечио је од слепила арханђел Рафаил. Ово су само неколики примери из Старога Завета Божјега.

А шта да рекнемо за многобројне примере јављања анђела у Новом Завету Божјем? Ви који ревносно читате ову Књигу Живота сетићете се сами тих анђелских јављања. И заиста ни у један дан у години не приличи више да у памети својој пребројите сва та многобројна сведочанства о бићу и деловању ових бестелесних, високих умних сила, него када их празнујете и славите.

Сетите се, дакле, како се анђео Божји јавио праведном Јосифу у сну. Како се арханђел Гаврил јавио првосвештенику Захарију у храму и објавио му рођење Светог Јована Крститеља. Како се исти арханђео јавио Светој Богородици и објавио јој најрадоснију вест, да ће родити Спаситеља света. Како су се многи анђели јавили пастирима у Витлејему и објавили им рођење Богочовека. Како се анђео Божји јавио у сну звездарима са истока и упутио их да се не враћају преко Јерусалима због зломисленог цара Ирода. Како се анђео Божји јављао у бањи Витезди једном годишње и чинио ту бању лековитом, из чега видимо да ни лековите воде не дејствују без силе и милости Божје. Како се анђео Божји јавио Спаситељу у Гетсиманском врту и тешио Га. Како су се анђели јавили женама Мироносицама и објавили им Васкрсење Господа. Како су се анђели јавили апостолима при Вазнесењу Христа и саопштили им да ће Господ опет доћи у сили и слави. Како су анђели руководили апостоле и избавили их из тамнице. И поврх свега, сетите се визија Светог Јована Јеванђелиста, описаних у Откровењу његовом, визија многих и многих анђелских кола у небесима, њихових молитава и њихове помоћи цркви Божјој на земљи.

Свега се тога сетите, па још јаче утврдите себе и друге у вери да су анђели жива и моћна бића, која стоје пред Богом у невидљивом царству и служе народу Божјем на земљи према вољи и заповести Свевишњега Творца њиховог и нашег. А ја ћу вас подсетити на сведочанства о анђелима самога Господа Исуса. Он је рекао у причи о сејачу: а жетеоци су анђели (Мт.13,29). То јест анђели сабирају душе после телесне смрти људи и носе их у небеске пределе. Још је рекао: Гледајте да не презрете једнога од малијех овијех, јер вам кажем да анђели њихови на небесима једнако гледају лице Оца мојега небеснога (Мт.18,10). Из овога се види да сваки богољубив човек има свога анђела чувара, који га руководи на свако добро уколико се сам човек томе не противи.

Још је рекао да кад Он поново дође да суди свету јавиће се у сили својој и сви свети анђели с њим (Мт.25,13). Тада ће он послати анђеле своје с великијем гласом трубнијем, и сабраће изабране његове од четири вјетра, од краја до краја небеса. Још је рекао апостолу који Га је хтео бранити ножем од Јуде и Јудиних помоћника: Мислиш ти да ја не могу умолити сад Оца својега да ми пошаље више од дванаест легиона анђела (Мт.26,23)? Из овога се види како је велики број светих анђела. А још се види из тога како је велика власт Христова над анђелима, и како је велика љубав између Оца и Сина.

Они којима је од Бога било дато виђење, да виде свете анђеле Божје, они су то посведочили, и сведочанство је њихово записано у Светоме писму. А круна свих сведочанстава јесте сведочанство Господа нашега и Спаса Исуса Христа. Али сва сведочанства о анђелима нису записана у два завета Светога Писма Божјега. Многа и многа сведочанства светитеља и мученика Христових кроз векове предата су нама од верних сведока. Неке од њих анђели су посећивали у тамницама. Другима су доносили храну у пустињама. Други опет чули су гласове анђелске, примили опомене, савете и поуке, било у сну или на јави. Неки опет уздизали су се духом у небеса и тамо општили са анђелима. Но, ако свима није дато виђење, свима је понуђена вера. А онима којима је дато виђење, дато им је зато да би се појачала вера код маловерних и слабоверних.

Међутим, вера није мања ствар од виђења. Господ је похвалио веру изнад виђења, говорећи Томи: Благо онима који не видјеше а вјероваше (Јн.20,29). Овај век и није век виђења, но вере. А у другоме веку сви ћемо видети, само ако се удостојимо. Удостојиће се пак сваки који верује у своме веку. Вером ходимо, вером се спасавамо; према вери бићемо суђени. Вера је правило, виђење је изузетак у овоме животу. Ма колико да је драгоцено виђење невидљивих небесних бића, ипак је оно само слуга вере, потврда вере. Зато, браћо моја, да држимо веру у свете анђеле Божје онако како нам је то објављено од најпоузданијих сведока. Немојте се заносити лажним речима лажних сведока, који одричу све оно што нису у стању својим телесним очима видети. И разум је невидљива ствар. Питајте их да ли верују да постоји њихов разум, мада га не виде очима! Што искреније прослављате свете анђеле Божије, то ћете јаче осетити близину њихову.

Вера је животни корен, из кога расте нада, љубав, смерност, милосрђе, правда и свака доброта, која је красила праведнике Божје од постања света. Ко нема вере, тај нема животног корена; из чега ће му онда израсти нада, и љубав, и свака остала врлина, која човека чини човеком, и која је многе хришћане начинила сличним с анђелима Божјим?

https://mitropolija.com/2022/11/21/sveti-vladika-nikolaj-prica-o-andjelima/

Побожно празновати Сабор светих Ангела света Црква је примила предањем богонадахнутих Отаца, одбацивши незнабожачко поштовање ангела, измишљено од јеретика и идолопоклоника. Јер још у Старом Завету, када људи одступише од Бога, Саздатеља свога, почеше се клањати створењима Божијим и делима руку својих, правећи идоле по прилици видљиве твари, од онога што је горе на небу или доле на земљи (2 Мојс. 20, 4). Тада људи, сматрајући да сунце, месец и звезде имају душу живу, приношаху им жртве као боговима; исто тако приношаху жртве и ангелима као боговима. О томе се каже у књизи о Царевима: “кађаху Ваалу, сунцу и месецу и звездама и свој војсци небеској”, тојест ангелима, јер они и јесу небеска војска, као што је речено у Еванђељу; и уједанпут се појави с ангелом мноштво војника небеских (Лк. 2, 13). Такво неправилно поштовање ангела било је веома распрострањено у доба светих апостола. Искорењујући такво неправилно поштовање ангела, свети апостол Павле говори: “Нико да вас не вара по својој вољи изабраном понизношћу и обожавањем ангела, упуштајући се у оно што није видно, и узалуд надимајући се умом тела свог, и не држећи се главе”, тојест Христа. Јер у то време беху неки јеретици, наизглед смирени, но охоло сматрајући да својим уздржљивим и чистим живљењем подражаваху ангеле. И они учаху да се ангелима чини исто поклоњење као и самоме Богу.

Потом се појавише други јеретици који проповедаху да су ангели творци видљиве твари и, као бестелесни, виши и вредноснији од Христа, Сина Божја; а за Архангела Михаила говораху да је бог Јевреја. Други пак, одавши се враџбинама и варајући људе, под именом ангела призивали су ђаволе, и служили им називајући их ангелима. Нарочито се такве јереси множаху у граду Колоси, који је припадао Лаодикијској митрополији, где многи тајно обављаху незнабожачко ангелопоклоњење, слично идолопоклоњењу. Такво идолопоклоничко поштовање ангела Лаодикијски помесни сабор светих Отаца прокле и предаде анатеми. А када такво неправилно поштовање ангела би осуђено и проклето, онда се озакони благочестиво и правилно поштовање и празновање светих ангела као служитеља Божијих и хранитеља рода људског. И у том Колоском крају, у коме се раније тајно обављало незнабожачко и јеретичко обожавање ангела, поче се јавно вршити православно празновање светих ангела, и стадоше се подизати прекрасни храмови светим ангелима. Тако у Хони, над чудотворним извором, би подигнут велељепан и предиван храм у име светог Архистратига Михаила, јер се на том месту беше јавио свети Архистратиг Михаил светом Архипу. У време пак светог Силвестра папе римског и светог Александра патријарха Александријског, на неколико година пред Први Васељенски Сабор, Никејски, би установљено да се празник светог Архистратига Михаила и осталих Бестелесних Сила Небеских празнује у месецу новембру. Зашто баш у новембру? Зато што новембар представља девети месец после месеца марта. У месецу марту сматра се да је било створење света. А девети месец после марта узет је због девет чинова ангелских, који су најпре створени. Свети Дионисије Ареопагит, ученик апостола Павла, онога апостола, који се уздигао до у треће небо, описао је ових девет чинова у књизи “О небесној Јерархији”. Тих девет чинова деле се на три јерархије: највишу, средњу и најнижу; и у свакој од њих су по три чина.

Прву, највишу, и Пресветој Тројици најближу јерархију, сачињавају: Серафими, Херувими и Престоли. Ближе од свих Творцу и Саздатељу свом предстоје богољубиви шестокрилни Серафими, као што виде пророк Исаија који каже: Серафими стајаху око Њега, сваки их имаше шест крила (Ис. 6, 2). Они су пламенолики, као они који непосредно предстоје Ономе о коме се пише: Бог је наш огањ који спаљује; престо је Његов пламен огњени; слава Господња је као огањ који пламти. Предстојећи таквој слави, Серафими су огњелики, према реченоме: Он чини анђеле своје духове, и слуге своје пламен огњени. Они пламте пламеном љубављу к Богу, и друге распаљују таквом љубављу, што и само име њихово показује, јер на јеврејском језику серафим значи онај који пламти, или онај који запаљује.

После Серафима свевидцу Богу, који живи у светлости неприступној, предстоје у неизрецивој светлости богомудри многоочити Херувими, који јаче од других нижих чинова сијају свагда светлошћу богопознања и знања тајана Божијих и дубине премудрости Његове, сами просвећивани и друге просвећујући. Јер њихово име “херувим” на јеврејском језику значи: велико разумевање или изливање премудрости, пошто се преко херувима и другима шаље премудрост и даје просвећење очију разума за боговиђење и богопознање.

Затим – Седећем на престолу високу и издигнуту предстоје богоносни (како их назива свети Дионисије Ареопагит) Престоли, јер на њима, као на разумним престолима (како то вели свети Максим Исповедник) Бог разумно почива. А они се називају богоносни, не по бићу него по благодати и по своме служењу, док се тело Исуса Христа, – како то пише свети Василије Велики, – назива богоносним по бићу, пошто је Ипостасно сједињено нераздељиво са самим Богом Логосом. Међутим Престоли се називају богоносни не по бићу него по благодати даној им за такво њихово служење, као они који тајанствено и недокучиво носе у себи Бога. Почивајући на њима на неисказан начин, Бог обавља Свој праведни суд, по речима Давида: Сео си на престо, изричући правду (Псал. 9, 5). Због тога се преко њих првенствено пројављује правосуђе Божије: они служе правосуђу Божију, прослављају га и изливају силу правосуђа на престоле земних судија, помажући царевима и владарима да изричу праведни суд.

У средњој јерархији такође постоје три чина светих ангела: Господства, Силе и Власти. Господства се називају тако зато што они господствују над осталим, нижим од њих ангелима, a сами су слободни. Одбацивши, како вели свети Дионисије Ареопагит, робовски страх, они добровољно и с радошћу служе Господу непрестано. Такође они изливају силу благоразумнога господарења и мудрога управљања властима на земљи од Бога постављеним, да би оне добро управљале над повереним им областима. Затим они уче владати осећањима, смиривати у себи непристојне жеље и страсти, потчињавати тело духу, господарити над вољом својом, и стајати изнад сваког искушења.

Силе, испуњујући се снаге, испуњују вољу Свевишњег и Свемогућег Господа свог, крепког и силног, извршујући је одмах с лакоћом. Они чине и превелика чудеса, и ту чудотворну благодат изливају на угоднике Божије, достојне те благодати, да би могли чинити чудеса, исцељивати сваку болест, и предсказивати будућност. Свете Силе помажу и људима који се труде и оптерећени су ношењем каквог било послушања, наложеног на њих, -Чиме и објашњавају своје име: “Силе”, – и носе слабости слабих. Оне такође укрепљују сваког човека у трпљењу, да не малаксава у невољама, него да крепким духом и јуначки подноси све што га сналази, за све смирено благодарећи Бога, који све устројава на корист нашу.

Власти се тако називају зато што имају власт над ђаволима: да укроћују демонску власт, да одбијају искушења која ђаволи приређују људима, и да не допуштају ђаволима да нашкоде ма коме онолико колико би они хтели. Власти још учвршћују добре подвижнике у духовним подвизима и трудовима, штитећи их да не би били лишени духовног царства. Онима пак који се боре са страстима и пожудама Власти помажу да одгоне рђаве помисли и вражије нападаје, и да побеђују ђавола.

У најнижој јерархији такође постоје три чина: Начала, Архангели и Ангели. Начала се називају зато што началствују, старешинују над нижим ангелима, упућујући ове на испуњавање божанских наређења. Њима је такође поверено управљање васељеном, и чување свих царстава и кнежевина, земаља и свих народа, племена и језика, јер свако царство, племе и народ има као свог посебног чувара и управитеља једног ангела из овог небеског чина који се назива Начала. Служење овога ангелскога чина, по објашњењу светог Григорија Двојеслова, састоји се и у томе: да поучавају људе одавати свакоме старешини поштовање које приличи његовом звању. Исто тако ангели овога чина изводе достојне људе на разне важне положаје, и подучавају их да не ступају на положаје из себичних разлога, из користољубља и славољубља, него ради служења Богу, и ради распрострањења и умножења свете славе Његове, и ради користи ближњих, служећи општим потребама свих својих потчињених.

Архангелима се називају велики благовесници, који благовесте велико и преславно. Њихово се служење, као што каже велики Дионисије Ареопагит, састоји у овоме: пророштва откривати; просвећење, познавање и разумевање воље Божије, које добијају од виших чинова, саопштавати нижим чиновима, a преко њих људима. Свети пак Григорије Двојеслов вели да Архангели укрепљују у људима свету веру, просвећујући им ум светлошћу познања светог Еванђеља и откривајући им тајне благочестиве вере.

Ангели су у небеској јерархији од свих чинова нижи и људима најближи. Они јављају људима мање тајне и намере Божије, и поучавају људе да врлински и праведно живе по Богу. А придодани су они да чувају свакога од нас верујућих: врлинасте придржавају да не падну, пале подижу, и никада нас не остављају, макар и сагрешили, јер су свагда готови помагати нам, само ако ми сами пожелимо.

Међутим и сви виши небески чинови називају се заједничким именом: ангели. Премда они по своме положају и по даној им од Бога благодати имају разне називе, као: серафими, херувими, престоли и остали чинови, ипак сви они имају заједнички назив: ангели, пошто је назив ангео назив не природе него службе. Јер сви су они ангели, пошто сви служе Божјем наређењу, као што стоји написано: Нису ли сви службени духови који се шаљу на службу? (Јевр. 1, 14). Њихове пак службе су различне и неподједнаке, и сваки чин има своју посебну службу, јер Премудри Саздатељ не открива свима у истој мери тајне Своје намере, него посредно, преко виших чинова просвећује ниже, откривајући им Своју свету вољу и наређујући им да је испуњују, као што се то јасно види из књиге пророка Захарије. Тамо се говори како ангела после разговора с пророком сусреће други ангео и наређује му да поново иде к пророку и обавести га о ономе што ће задесити Јерусалим: Гле, ангео који говораше са мном изиде, и други ангео наиђе му у сусрет, и рече му: Трчи, и реци оном младићу, (тојест пророку Захарији): Јерусалим ће се населити по селима ради мноштва људи, и ја ћу му, говори Господ, бити зид огњен унаоколо (Зах. 2, 3.4.5). – Објашњавајући то, свети Григорије Двојеслов вели: Када један ангео говори другоме: “Трчи, и реци оном младићу”, нема сумње да ангели шаљу једни друге: мањи се шаљу, а већи их шаљу. – Тако исто и код пророка Данила налазимо где ангео наређује другом ангелу да пророку протумачи виђење (Дан. 8, 16). Отуда је јасно, да ангели виших чинова откривају божанску вољу и намере Творца свога ангелима нижих чинова, просвећују их, и шаљу људима.

Православна Црква на земљи, требајући помоћ светих ангела, празнује сабор свих девет чинова светих ангела нарочитим мољењем, као што треба, у осми дан месеца новембра, тојест деветога месеца, јер ће се свих девет чинова ангелских сабрати у дан Страшнога суда Господњег. А овај дан божанствени учитељи Цркве називају осмим даном, када дође Син Човечији (= Син Божији = Судија праведни) у слави Својој и сви свети ангели с њим (Мт. 25, 31). И послаће ангеле Своје с великим гласом трубним, и сабраће избране његове од четири ветра (Мт. 24, 31), тојест од истока, запада, севера и југа. – О, да би тада и нас, који чесно празнујемо Сабор њихов, сабрали к лику избраника Божијих!

За челника и војводу свих ових девет чинова ангелских постављен је од Бога свети Архистратиг Михаил, као верни служитељ Божји. Он у време Сатаниног пагубног пада у гордост, и његовог одступљења од Бога и строваљења у бездан, сабравши све чинове и војске ангелске, громогласно ускликну: Пазимо! стојмо смерно пред Творцем нашим, и не помишљајмо на оно што је противно Богу! Погледајмо каква страдања претрпеше они који заједно с нама беху саздани, и досада заједно с нама беху причасници Божанске светлости! Обратимо пажњу како се они због гордости изненада из светлости сурваше у таму и са висине стропошташе у бездан! Погледајмо како спаде с неба јутарња звезда Даница и разби се на земљи!

Говорећи тако свему Сабору ангела, он, стојећи на првом месту, поче са серафимима и херувимима и са свима небеским чиновима славити Пресвету, Једносушну и Нераздељиву Тројицу, Једнога Бога, сложно певајући торжествену песму: Свет, свет Господ Саваот, пуно је небо и земља славе Твоје!

Такво уједињење светих ангела доби назив Сабор ангела, јер они удружено, једнодушно и једногласно славе Оца и Сина и Светога Духа, – Свету Тројицу, којој и од нас иловачних нека је слава вавек. Амин.

https://svetigora.com/sabor-svetog-arhangela-mihaila-arandjelovdan/

Створитељ је створио свемир, Васиону, људе, видљиви и невидљиви свет. Он је творио дарежљиво, са безграничном љубављу, улажући сву Своју бесконачну величину и снагу, обилно удахнуо дух вечног живота.
Господ је свако своје створење обдарио исконском лепотом, украсио небеским бојама, испунио добром, тако да би се сви радовали, ликовали, дивили једни другима и Њему.

Слобода, дана људима као савез вјерности и вечне љубави, постала је круна Божје доброхотности према човеку.
Шта је био резултат?

Господ, који највише чезне за општењем и љубављу своје деце, понизно ишчекујући наше духовно стремљење, остаје сам. Мало људи ће се током дана сећати Бога, разговарати са њим од срца.

Брзо нас тера река живота и покушавамо маневрисати, хватати се за обале, позивати помоћ. Слепи смо. Заборављамо да је Бог и само Он контролише ток ове брзе реке, заповеда олујама и ветровима, отвара хоризонте и уклања непредвиђене сметње.
Наша сигурна пловидба не зависи од наших напора, знања, вештина, страних људи, већ искључиво од Његове воље и плана.

У било којој ситуацији, најбоље је да пожуримо до Бога, тражимо Његову помоћ и заштиту, тражимо само у Њему утеху и умиривање, само Њему веруjемо и у Њега се поуздавамо. 

Господ нас воли беспоговорно, савршеном љубављу, и немамо право да је одбиjемо, одбацимо, јер је наша љубав према Богу плод нашег живота.
Без испољавања и показивања те љубави, ризикујемо да постанемо дрво које је посађено, неговано, донело плодове, али нико није успео да их убере са њега. Шта ће бити са плодовима уколико их баштован не убере на време? Они труле. Иста ствар се дешава и с нашом душом, која Господару није на време дала плодове — своју љубав.

Не обраћамо се Богу, игноришемо Његову помоћ и знакове, остајемо глуви за Његове речи. Ми немамо захвалност и саосећање према Господу, према Створитељу, који нас је створио из ништавила, удахнуо живот у нас, дао Себе за нас.

Време лети неумољиво. Сва наша дела и догађаји пре или касније ће пасти у Лету, а само ће главни плод целог нашег живота остати за вечност — љубав према Богу.

https://pravlife.org/sr/content/glavni-plod-celog-nasheg-zhivota

Ови процеси су утицали и на Цркву. Током протеклих деценија друштво ју је позивало да буде у складу са светом, да прихвати све „прогресивне” трендове, да буде модерна. Али да ли Црква треба да прави бескрајне компромисе са светом, који, по Божанском Откровењу, „лежи у злу“? Ако погледамо пример западних хришћанских деноминација, видећемо да кокетирање са светом не води ничему добром. Сваки уступак доводи до захтева за још већим уступцима, а овај процес је бескрајан. Док не упознамо себе.

Живописан пример за то су западни хришћански покрети, где је дозвољено женско свештенство, благосиљају се истополни бракови и друге богохулне ствари, које директно противрече Светом Писму. И то упркос чињеници да се многи хришћански покрети руководе само Светим Писмом.

Исус је јасно рекао: „Кад бисте били од свијета, свијет би своје љубио, а како нисте од свијета него вас ја изабрах од свијета, зато вас мрзи свијет“ (Јн. 15,19). Односно, хришћанство је противно светским законима, па ће хришћани увек бити прогањани од друштва и света.

Не треба се додворавати свету, он то неће ценити. Не треба одговарати на све савремене изазове, већина су провокације. Подсетимо се из Писма како су фарисеји постављали Христу доктринарна питања, у ствари, вођени једином жељом да Га за нешто ухвате. И Он их је, као Зналац Срца, назвао именом коме су одговарали. Али Спаситељ је охрабривао и подржавао оне од њих који су били искрени и тражили истину.

Имамо ли право да било шта мењамо уопште? Апостолско прејемство нису празне речи. Оно што нам је предато морамо пренети без измена. Ако свет ово не разуме, онда се не треба спуштати на његов ниво. У супротном, то ће бити профанисање (од латинског profanation  - „лишити светости, оскрнавити“).

Дарови Божији се откривају постепено човеку који се уздиже из снаге у снагу по духовној лествици. То је као са луком: што више одбацујемо љуске, постајемо осетљивији и пријемчивији. Што више тренирамо у духовној теретани, постајемо јачи, постајемо стабилнији.

Црква је отворена за све, али оне у „прљавим чизмама“ не могу да уђу. То је немогуће због самог народа. Не можете пуштати унутра из празне радозналости. Човек који тражи духовно неће гурнути нос ради радозналости тамо где му није место, за њега је то тајна, неприкосновена.

Споразумаштво, потрага за компромисом, страх од сукоба су лоши саветници. Сукоб са светом је у срцу хришћанства: Исус је „дошао да донесе мач“.

Преjемство треба да буде не само у архитектури, протоколу свештеничког одевања, већ и у кодексу понашања, скупу вредности, концептуалним ставовима.

Мистерија је Мистерија. Не можете бацати светиње псима. Тајна не трпи буку, гужву и аплаузе. Чак је и Господ у тајности учинио многа чудеса.

Широко распрострањена слава о чудима ће карактерисати антихришћанство. Чуда у јавности, било каква представа у храму - то је оно чега су се хришћани бојали кроз векове.

https://pravlife.org/sr/content/mitr-antonije-pakanich-o-profanisanju-svetinja-kako-ne-upasti-u-zamku

„Једнo ,Слава Теби, Боже, веће је од хиљаду, Господе помилуј…“ Годинама сам као свештеник слушао стотине људи који су доживљавали бол у тешким и окрутним ситуацијама. Једна жена је пришла светом Пајсију и рекла му: „Старче, не тражим од Бога да ме не повреди, ко сам ја да будем искључена из заједничке судбине људи, већ да једно искушење не прати друго, тако да могу да предахнем »..

 Кад Христ дође, у теби све цвета. Доживљаваш Христа, осећаш сласт Божијег присуства, Његову утеху и окрепљење. Можеш да патиш, али ниси сам, Његов чврст загрљај те смирује. Ништа споља није решено, а ипак осећаш да је све лепо и благословено.  Благодат Духа Светога те обнавља, чини те новим човеком, са новим чулима и схватањима, са новим садржајем, све старо је умрло у теби, и сада све изгледа другачије. Зато не заборавимо да није важно тражити живот без проблема, већ живот пун Христа. Проблеми не могу нестати из овог живота, али се могу трансформисати, и ево тајне среће. Бол нема магијску или метафизичку моћ. Бол освећује човека који пати. Наш став обликује наше духовно стање. Односно, онај ко страда на крсту, или се оправдава или кличе кроз сломљену душу своју „Господе, помени ме у Царству Своме…“. Ако свој бол преобразиш у, по Богу, трпљење и молитву, однос и општење са Христом, онда све постаје лако. Али, овде постоји тајна. Тајна светитеља која је најважнија у часовима у којима патимо и мучимо се. Да, ако не одмах, онда полако, са наших усана сиђе у наше срце - “Слава Богу”. Научимо да кажемо изнад Крста: „Слава Богу… Слава Теби Господе”. Тада нас Христ преплављује, и радост, утеха, храброст и снага долазе у наша срца. Тада се све мења, јер “Слава Богу” протерује тугу, јад и самосажаљење који су проклетство и узрок свих зала у нашим животима. Послушајте глас светог Пајсија који нам каже: „Слављење све освећује. Кад се човек захвали Богу макар и за мало, онда долази благослов Божији толико богат, да ђаво не може да га поднесе и одлази. „Слава Богу“ никада не би требало да нестане са ваших усана. Кад ме боли, имам „Хвала ти Боже“ као таблету против бола. „Слава Богу“ је изнад „Господе Исусе Христе, помилуј ме“.

о. Пападопулос

http://plibyos.blogspot.com/search

Прва грешка је што многи покушавају да читају Свето писмо Старог и Новог завета на уобичајен начин, као обичну књигу, односно претварајући симболе слова у слике у свом уму. Ако је ово фикција, онда, сходно томе, такви читаоци стварају емоционалне слике у својим умовима и срцима, покушавајући да искористе своју машту, док доживљавају сензуално искуство-задовољство.

Свето Писмо се не може тако читати. Зашто? Јер Свето Писмо или (Библија, од грчког „скуп књига“) је „...књиге написане Духом Светим кроз људе освећене од Бога, зване пророци и апостоли“ („Православни катихизис“ Св. Филарета). (Дроздов)).

То јест, видимо да Библија није само књига. Ово је књига коју је написао сам Бог преко људи које је Он посебно изабрао за ту сврху. Зашто је Господ то учинио?  Он нам је открио Истину о Себи, о свету и о спасењу сваког човека. И стога је Библија - Књига Живота, она је извор Божанског Откровења и Божанског живота. Читајући је, примамо живот у себе и оживљава се реч Божија. Библија на нас делује спасоносно, веома благотворно утиче на душу, приближава је и сједињује са Господом.

Дакле, прво осећање са којим треба да читамо Свето писмо јесте страх Божији и страхопоштовање према Господу.

Свети Игњатије (Брјанчанинов) у свом делу „Подвижничка искуства“ (1 том) има читаво поглавље „О читању Јеванђеља“. Тамо има дивних речи: „Читајте Јеванђеље са највећим поштовањем и пажњом. Ништа у њему не сматрајте неважним, недостојним разматрања. Свака њена јота емитује трачак живота. Занемаривање живота је смрт.”

Ове речи су, наравно, засноване на речима самог Господа нашег Исуса Христа: „Јер, заиста, кажем вам, док не прођу небо и земља, неће проћи из закона ни једна јота ни једна ситница док се све не испуни. (Матеј 5:18).”

Дакле, свако слово, сваки ред Светог писма има невероватан и огроман значај.

Када почињемо да читамо Свето Писмо, морамо схватити да нас у том тренутку посећује Сам Господ да би нам открио своју спасоносну истину.

Друга уобичајена грешка коју човек чини када чита Свето писмо је то што покушава да тумачи одломке према сопственом разумевању. Ово такође не би требало да се ради. Морамо запамтити да смо ми грешни људи и наш „оперативни систем“, наш ум је такође затрован грехом. Стога се збуњени одломци Библије морају читати са тумачењима. Уопштено говорећи, увек треба да имате при руци књигу тумачења Библије, али књигу чији је аутор признат од Цркве и који је од Цркве одобрен као упутство за проучавање Светог писма. Сада је ово читање поједностављено, јер се многе књиге постављају на интернет и  доступни су у електронском облику. На пример, дело Светог Јована Златоустог „Разговори о Јеванђељу по Матеју“ или дело Светог Василија Великог „Разговори о шестодневну“ (Тумачење првих глава старозаветне књиге Постања о стварању света), или тумачење Светог Писма Новог Завета од блаженог Теофилакта Бугарског.

Иако је Библија писана Духом Светим руководством апостола, многа тумачења Светог Писма писали и други свети људи, вођени Господом да нам отваре пут ка правилном разумевању истине Божије.

Друга грешка се дешава при читању Старог завета, који је прилично тешко читати без посебне припреме: обиље имена локалитета, несталих народа, много догађаја итд. Овде су, наравно, пожељне и књиге које тумаче историју Старог завета – од најједноставнијег „Закона Божијег” протојереја Серафима Слободског до „Библије објашњења Старог и Новог завета” професора Александра Лопухина.

Такође, у смислу односа према Старом завету, желео бих да кажем да неки људи имају идеју да се Господ у ова давна времена „сурово“ понашао према људима.

Ово није истина. Сами људи су били окрутни. Ми живимо у доба Новог Завета, када је свет просветљен Господом нашим Исусом Христом. Јеванђељска порука својим зрацима продире у наш свет и даје му светлост љубави и милосрђа.

Није тако било у старозаветна времена, када су се људи веома удаљавали од Бога. Били су непристојни и подли. Људски живот је тада мало вредео, ропство је цветало. Владао је закон јачег, слободан човек постао вербална ствар, роб без права. Стога је Господ применио оне мере за спасење људи које би њима биле разумљиве и прихваћене.

Желео бих да кажем неколико речи о новозаветној књизи „Откривење“ светог апостола и јеванђелисте Јована Богослова. Ако се не може маштати о светом Јеванђељу, онда се не може маштати ни о овој тајанственој књизи. У  „Апокалипси” постоје стихови: “Ја свједочим свакоме који слуша ријечи пророштва књиге ове: ако ко дометне овоме, Бог ће на њега наметнути муке написане у књизи овој;  И ако ко одузме од ријечи књиге пророштва овога, Бог ће одузети његов дио од Дрвета живота, и од Града светога, што је написано у књизи овој. (Откр. 22:18, 19). Због тога се ова књига не чита за време богослужења у православним црквама. Можете је прочитати код куће, али увек запамтите страшну опомену светог апостола и јеванђелисте Јована Богослова, да нам Бог не одузме учешће у Књизи живота јер смо или нешто одузели или смо додали нешто грешно и људско. Овде вреди прочитатидело светог Андреја,  архиепископа Кесаријског, „Објашњење Апокалипсе светог Јована Богослова“.

Потрудимо се, уз Божију помоћ, да сваки дан читамо Свето Писмо и припаднемо овом животворном извору, који засићује нашу душу драгоценом и светом влагом истине, отварајући јој пут спасења!

Протојереј Андреј Чиженко

https://pravlife.org/sr/content/koje-greshke-se-mogu-napraviti-pri-chitanju-biblije

ЂУРЂИЦ - ПРЕНОС МОШТИЈУ СВЕТОГ ВЕЛИКОМУЧЕНИКА ГЕОРГИЈА (3. новембар), по бројности свечара на осмом месту слава код Срба. Овог дана Црква празнује пренос моштију Св. Георгија, Св. Ђорђа, Св. Ђурађа, из Никомидије у град Лиду Палестинску. Пренос је извршен по личној жељи светитеља, који је пре мученичког страдања пожелео да почива у родном крају и код својих најближих. У време цара Константина, побожни Хришћани су сазидали прелеп храм посвећен Светом Ђорђу у Лиди, и по освећењу тог храма, пренели су, и у том храму похранили мошти светитеља и великомученика Христовог. Тај храм је два пута порушен, али и обновљен. Прво рушење се десило 1010. године, а обновљење на сам празник Ђурђиц, и због тога се овај празник понекад назива и Обновљење храма Светог великомученика Георгија. Други пут, храм су порушили мухамеданци у време трећег крсташког рата, а обновљен је 1872. године.

У народу постоји неписано правило да они који славе Ђурђиц, за славску икону узимају икону Св. Ђорђа на којој је приказан светитељ без коња, како стоји са мачем или копљем у десној руци. А они који славе Ђурђевдан, за славску икону користе ону на којој је Св. Ђорђе приказан на коњу, како копљем пробада аждају.

Ђурђиц се прославља исто као и све друге Крсне славе, припремом славског колача, кољива и вина, и освештањем које обавља свештенство Цркве. Уколико падне у мрсни дан, спрема се мрсна трпеза, а уколико падне у посни дан (среда, петак), спрема се посна трпеза. То је непокретни празник. Дани од Ђурђица до Мратиндана називају се мратинци или вучји дани јер је Св. Мрата заштитник вукова.

Молитва Светом Георгију

Муке страшне избегао није, дивни Великомученик Свети Георгије. Све земаљско он презре и одрече, да Царство Небеско вечно стече. Видело је у тами што нам свима сија, слава дивног Великомученика Георгија. Душа наша смерно благодари, заступника таквог што нам Бог подари. Сваком ко помоћ и спас од њега затражи, име светога љубав и веру оснажи. Зато се теби у муци молимо, и твоје помоћи вапијући просимо. Услиши и сада молбе наше невољне, молитве прими скромне, драговољне. Нека заступништво твоје за нас не бледи, не остави нас у невољи и беди. Чуј глас напаћеног нашег рода, сети се српскога народа. Да нам душман више не прети, помози нам Георгије Свети.

https://www.pravoslavlje.net/index.php?title=Ђурђиц

А понекад и сами повећавамо сопствени душевни немир - на пример, лажним надама. Увек нам се чини да још мало – и кризна времена ће се завршити, и живот ће се вратити у нормалу.

Међутим, није. И овде није проблем што је живот компликован и што у њему има много проблема, већ што не желимо да га прихватимо таквог какав јесте. С времена на време људи себи уливају лажне наде. А онда, када се те наде распрше, пате још више.

Осврнимо се на недавну историју. 1914. почео је Први светски рат. И тада су многи мислили да ће се све смирити. Али после врло кратког времена долази до револуције, коју је пратило неколико државних удара. А иза тога – крвави грађански рат. А ако се неко надао миру већ после овог рата, онда је после рата уследио прогон Цркве, још већи него на почетку револуције, и страшне репресије. А онда је био још један светски рат, још крвавији и страшнији...

Ако се задубимо у историју, видећемо да је миран, тих, лагодан  живот пре изузетак него правило.

Али људи су и тада живели. И исто тако је живела Црква Христова, која је током читавог свог постојања била подвргнута више прогонима него што је била у миру и земаљском благостању.

Невоља савременог човека уопште није у томе што је навикао на привремену земаљску удобност, већ у томе што наставља да се држи илузиjе ове удобности.

Не знамо и не можемо знати када ће се ово страшно доба завршити и да ли ће се уопште завршити. Сви аналитичари и експерти сто пута дневно пророкују будућност, а сто пута дневно њихова „пророчанства“ се с крахом руше.

За нас, заправо, није толико важно да познајемо ову будућност, ма колико то на први поглед изгледало важно. Господ је ово јасно рекао: «…Не брините се, дакле, за сутра; јер сутра бринуће се за се. Доста је сваком дану зла свога» (Мт 6,34). Свима су познате горенаведене речи, али нису сви спремни да их прихвате, а уосталом само у овоме има спасења – уздати се у Бога, доверавати Њему, предати себе и своје ближње Његовом добром Промислу. Само тако можемо преживети било које време.

https://pravlife.org/sr/content/mitropolit-antonije-pakanich-kako-nauchiti-da-podnosimo-teshka-vremena

– Многи сањају да нађу правог духовног оца – проницљивог старца…

– У духовном животу сањање је веома штетно. Катастрофално штетно. Јер многи људи, нажалост, након читања разних књига о „духовном“ почињу да сањају и покушавају да изграде цео свој живот према неким сопственим илузорним идејама. Ово је јако лоше. Духовни живот је стварност.

– Ако сам исповедник говори о решавању неких свакодневних питања, на пример, да ли вакцинисати децу или не...

„Није посао свештеника да вакцинише. Ако човек сам постави такво питање, чини ми се да је исправније одговорити: „Одлучите сами. То нема никакве везе са духовним животом.”

Људи могу да ми се обрате: „Оче, да ли да се оперишем или не?“ Како ја да знам? Јесам ли ја доктор? И плашим се кад неко од свештеника помисли да може нешто знати о овоме. Плашим се за таквог свештеника, и за човека који се  обратио овом свештенику.

Могу да разумем када питају духоносног старешину нивоа оца Јована Крестјанкина, који заиста може да зна од Бога нешто што другоме није познато.

Ја сам обичан свештеник, обичан човек, не знам, немам неке посебне духовне дарове. 

- Како разумети: он је добар исповедник ....?

Ако човек живи срећно, може да види мале плодове духовног живота, нема малодушности, ако осећа пуноћу у срцу, онда је ово исправно духовно руководство. Ако је човек после исповедника у сталном малодушју, у самокритици, у некој врсти потчињавања, онда нешто није у реду. Све се познаје по плодовима.

– Да ли треба да тражим исповедника код кога ћу се стално исповедати?

– Ако човек иде у исту парохију и члан је заједнице, причешћује се у овој заједници, не треба да трчи по другим црквама, јер је Евхаристија црквено-заједничка ствар, а он је, између осталог, заједно са свештеником, који служи ову Евхаристију, који проповеда, који парохију поставља на прави духовни колосек. Уосталом, служење свештеника не исказује се сталним давањем савета на исповести. Духовно руковођење парохијом врши свештеник кроз проповед, кроз молитву,  кроз организацију парохијског живота као заједничке службе.

А ово духовно вођство јако недостаје. Жива реч беседе, права интонација, отворена служба, разумевање онога што људи очекују од Цркве. Јер и сама Црква има пуноћу дарова Божијих.

– Може ли се исповедник бити  без директне комуникације?

- Можда. Рецимо у погледу духовног руковођења, митрополит сурошки Антоније је за мене имао огромну улогу. Нисам га лично познавао. Знам за  њега из његових беседа и књига. Одговоре на толика питања која су ме бринула нашао сам код владике Антонија у његовим беседама, у његовим речима, у његовим разговорима.

– Да резимирамо, колики је проценат слободе и послушности у духовном вођству? Где остаје лична воља, а где се човек потчињава вољи исповедника?

– У овом случају исповедник сам може да каже одређене ствари. Негде може да инсистира на нечему, ако је то заиста очигледно и тачно, а то сигурно зна из сопственог искуства. Он може дати  савет, а људи сами одлучују.

На пример, може ми прићи парохијанин кога дуго познајем: „Ево, оче, коначно сам нашао изабраницу живота и желимо да се венчамо. Кажем: „Знаш шта, можда не треба журити?“ Понекад чујем у одговору: „О, не, оче, ти не разумеш, све је тако супер код нас. "Па", кажем, "ако не разумем, онда ради како хоћеш." Али одбијам да венчам, јер мислим да немам право да преузмем одговорност тамо где сумњам. Ако имате другачије мишљење, и сигурни сте у своја осећања, молим вас учините шта желите, али без мене.

Генерално, у духовном руководству, свештеник не преузима одговорност за поступке друге особе. Он помаже особи. Може да их води, даје пример, усмерава. То не значи да прихвата одговорност за живот особе.  У супротном, то више није духовно вођство. А чак ни монашко послушање није пребацивање одговорности. Послушност није неодговорност.

КОЗМА И ДАМЈАН РЕКОШЕ ЦАРУ ДА ОДСТУПИ ОД МРТВИХ ИДОЛА. НАШ БОГ НИЈЕ СТВОРЕН, НО ОН ЈЕ СТВОРИТЕЉ СВЕГА, А ТВОЈИ БОГОВИ СУ ИЗМИШЉОТИНЕ ЉУДСКЕ. Безмездни лекари и чудотворци. Ова двојица светитеља беху рођена браћа,родом из Рима, као деца крштени и у хришћанском духу васпитани.

      Имађаху велику благодат од Бога, да лече људе и животиње од сваке болести и муке, и то обично полагањем руку. За свој труд нису тражили никакве награде, само су захтевали од болесника да верују у Христа Господа. Наследивши велико имање, они су га милостиво раздавали бедним и невољним. У то време цароваше у Риму цар Карин. Пред њега доведу гонитељи хришћанства ову свету браћу, оковану у ланце. После дугог испитивања цар им нареди да се одрекну Христа и принесу жртве идолима. Но Козма и Дамјан не само не послушаше цара него га још саветоваху да он одступи од мртвих идола и да призна јединога истинитога Бога. „Наш Бог није створен, но Он је Створитељ свега, а твоји су богови измишљотине људске и дело руку уметника. И кад не би било уметника да вам направе богове, ви се не би ималикоме клањати." После чуда учињенога над самим царем, - јер га чудесно исцелише од тешког недуга - цар и сам изјави своју веру у Христа и отпусти браћу свету с миром. И они продужише славити Христа Бога и исцељивати болне, и беху сами од народа прослављани на све стране. Позавиди им на слави неки лекар, негдашњи учитељ њихов, и под изговором да беру лековите траве изведе их у планину и поби камењем. Чесно пострадаше за веру Христову 284 год. Њихов спомен поста трајан у цркви на земљи, а њихове душе преселише се у царство Господа, да вечно живе у слави и радости.

Тропар (глас 8):

Свјати бесребреници и чудотворци Космо и Дамјане, посјетите немошчи нашја: туне пријасте, туне дадите нам.

https://www.crkvaub.rs/vesti/zitija-svetih/sveti-mucenici-i-besrebrenici-kozma-i-damjan

Сам животни пут се назива „крст“. Наслеђе новомученика је преплављено значењима о ношењу крста. Христос је за нас био распет на крсту, да бисмо вером у Њега имали живот вечни. За спасоносно ношење свог крста потребно је поштовати Христову Жртву за нас.

Дакле, кроз крст је Христос показао љубав Божију према нама, а ми кроз ношење нашег крста показујемо своју љубав према Богу. Бог нас на подвиг позива не речима, већ делима. Бог кроз страшно дело показује љубав према нама, да бисмо имали пример послушности Оцу.

Крст Христов се испоставља као захтев од Бога да се помири са Њим. Иди к Њему. Али то није могуће са гресима. Они су зид између Бога и човека. Помирити се значи одрећи се греха. Одрећи се другог „ја“, удобности и жеља душе и тела, које су у основи зле у нама. Ово је крст. Крст је одрицање од страсти, којe су веома прираслe срцу.  Све што се дешава у твом животу треба да поднесеш следeћи Христа: у тузи буди послушан Богу, као Исус Христос.

Искупљење није обнављање раја на земљи; распеће Божије није донело земаљско благостање свету, већ је отворило пут ка Оцу. Људска душа је сада примљена на небо. Огњени мач више не омета пут до дрвета живота.

Господ нас је искупио од греха, а пут којим пролази „одвојеност“ од смрти и покварености је пут следовања Христу. Човек и даље остаје у непријатељској грешној средини, а крст остаје светионик, показивач у ком правцу да се креће ка Оцу.

За спасење душе постоји само један пут којим је прошао Син Божији и на који Он позива све који желе спасење. Ово је пут самоодрицања, ношења свог крста и распећа на њему, страдања до саме смрти: пут који спасава душу, али болан за тело, људско тело.

У свету постоји само један лек који убија грех – одбијање послушности греху, непослушност духу злобе следећи Христа. И све то ради духовне сладости за васкрсење душе из смрти. Сада знамо да туга и патња нису смрт за душу.

Тамо где има самољубља, роптања, самосажаљења и следовања оцу лажи, нема Бога. Оно што највише  желимо су срећа и слобода, а оне се не могу добити без духовног труда. Ово је цела мистерија живота.

Новомученици примећују да нема живота без туге и нема народа без крста. Живимо у поквареном свету и патња је његов саставни део. Једина разлика је да ли носиш крст са Христом да победиш или носиш крст сам до очајања и смрти. Важно је запамтити да је крст твој од Христа просветљен ако си му веран.

Али шта су крстови који се шаљу или дају хришћанима? Да ли личе на Крст Христов? Не, Христовим заслугама ови крстови су измењени, олакшани, смањени, заиста, више их не треба носити на раменима и савијати под њиховом тежином, већ их лако носити на прсима.

Ако добровољно не узмеш крст свој, ако се не трудиш да страдањем победиш грех, сам грех ће ти дати зао крст – сам грех ће за тебе постати крст. Равнодушне мучи њихова равнодушност, горде мучи уображеност, богати страдају од среброљубља, славољупци од понижења. Греси руше, лишавају нас здравља, уништавају таленте, испуњавају срце малодушношћу и очајањем. Све су то крстови, а без њих, као и без медицинских мера, незамисливо је душевно и духовно лечити болеснике.

Без крста је немогуће духовно ојачати. Крст није дат за смрт, него за васкрсење. Ово је ваш крст, и само њиме, по промислу Божијем, могуће је постићи савршенство.

Ношење крста лечи. Духовне болести могу се излечити само духовним средствима. Дакле, треба носити крст понижења да би се понизио, крст немоћи  да би осетио милост и опроштење Божије и заволео Христа до жеље да идеш за Њим, крст самовоље – да би се добровољно предао доброј вољи Господњој,

крст разочарења у световном животу – да би оживео за Господа, крст сопствене грешности и нечистоте – да би се истински покајао и одлучио да победиш грешност у себи сузном молитвом Христу и Богородици, крст заточеништва од злог духа – да би жудео за благодаћу Божијом и, искусивши непроменљивост сваке речи јеванђеља, да схватиш Христово учење, крст борбе, страдања, трпљења и искушења – да би постао свестан хришћанин, праведник способан за подвиге и користан ментор другима. Иначе, немогуће је схватити истину, стећи духовни вид, бити на путу Христовом, спознати истину Божију, веровати у будући живот, и, што је најважније, схватити безграничну, неупоредиву, животворну љубав Божију и надахнуће за познањем истине до одлучности да се обратите Христу: „Идем за Тобом, милостиви Господе, хоћу да се спасем!“.

Јереј  Андреј Гавриленко

https://pravlife.org/sr/content/zashto-su-nam-tuge-poslate-odgovori-novomuchenika

Како старим, живот ме учи да се понекад слажем, а понекад не слажем са нечијим мишљењем. Будите спремни са опрезом да се не сложите или слoжите са било ким.

Овако започињем своја размишљања јер осећам да данас нико ништа не жели да мења а они који то наводно желе да ураде, чине то са превише непажње, површности и ризика. Морате стално да обликујете дискусију јер данашње друштво не зна за дијалог, слагање и сарадњу.

Све ово говорим зато што се у данашњој стварности, све што се „креће креативно“, аутоматски покушава истребити. Сваки напор и иницијатива нових облика мишљења и дијалога се клевета, окаља и уништава.

Ствара се рефлексивна самоодбрана која не дозвољава да дише ништа што је другачије. Аутоматски се активира невероватан механизам осуде, клевете и испитивања мишљења, личности, организације, институције без способности разликовања и суштинске аргументације. Афористичке фразе, безвредне идеологије, етикете и описи - јеретик, атеиста, нововаарламиста, аријевац, западњак, екумениста, издајник, итд., покушавају да обележе сваког ко отвара прозор ка новом, ка стварању, ка  дијалогу са историјом и њеним непосредним питањима.

Многи парадирају у „рецензијама“ објављеним на блоговима, сајтовима, новинама и часописима, са очигледним елементима незнања, анксиозности, најгоре злобе и самодеструктивне емпатије.

Тешко је у свим овим текстовима и коментарима пронаћи непристрасан критички став који ће одговорити на суштину мисли и питања која у јавној расправи постављају мислиоци, филозофи, теолози итд. Напротив, наилази се на порицање и селективно читање, хроничне стандардизоване одговоре, застареле речи, појмове и термине у облику идеологија без валидације у животима људи.

Савремени човек испољава психолошки унионизам, таквог облика и унутрашњег интензитета, да не жели ништа да промени ни у једној области свог живота.

Исти видовњачки свет порицања, несигурности и невољности стварања, који негира промене у друштвеној организацији нашег живота, је онај који не жели и не може да се суочи са важним питањима која дотичу културну структуру нашег живота и нашег менталног живота.

Осећам да је ово порицање заправо страх. Егзистенцијални страх. Несигурност народа који је изгубио везу са собом и временом, који није научио да живи са питањима већ са спремним и често „божански надахнутим“ одговорима и решењима. Неуки смо у слагањима, у дијалогу. Хранимо се мртвим институцијама, устаљеним улогама, облицима и структурама друштвеног организовања, за које видимо и логично схватамо да сада воде у ћорсокак, али се плашимо да их променимо.

Желимо да све буде неометано јер смо забринути и нервозни што треба да преузмемо одговорност. Одговорност подразумева особу, контакт са самим собом и стварношћу, временски период  непосредне реализације а не одлагања. Само особа која има суштински однос са собом може одговорити на питање садашњости.

Синдром затворених бића, било друштвених, етничких, расних или верских, духовних, јесте страх и егзистенцијална несигурност. А ово је разлог за недостатак себе. Страх пред новим. Плашимо и не можемо да верујемо непознатом. Лакше се сналазимо у познатом, у препознатљивом јер има примитиван осећај сигурности. Одговорност има ризик. Односи одговорности, које је Христос донео у свет, претпостављају односе поверења, вере и наде.

Желимо да контролишемо стварност. Чак смо и Бога претворили у објективну стварност, као сат који носимо на руци. Тако Га контролишемо. Претворили смо Га у једноставан потрошни осећај. Ми не улазимо у однос са Њим, јер веза претпоставља ризик и авантуру. А фобично друштво, култура страха не ризикује. Више воли да остане у мочвари и ужасно мирише. Не излази, јер сваки потез представља одговорност.

Више волимо сигурно, познато, па макар било и болесно. На овај начин не ризикујемо, а као резултат тога, ми не живимо. Живимо само у преувеличавању наше необуздане емоције. Карактеристично за депресију.

Мислиоци и духовни људи, својим животом и писањем, покушавају да отворе дијалог. Покрећу нас на другачије тумачење и разумевање. Они нас доводе до погледа на стварност који је другачији од онога који смо имали, који смо научили и на који смо навикли. А то нас заправо толико брине, да бисмо радије да их спалимо у ватри него да их слушамо. Јер ако их послушамо, закорачићемо у сопствени потлачени унутрашњи глас.

Ми смо у 21. веку и још увек не можемо да зрело и одговорно станемо пред нови космолошки и антрополошки модел мишљења и предлога који се отварају за шири дијалог, у новој реалности која се непрестано развија. Нема потребе да се слажемо или чак компулзивно не слажемо, јер само наилазимо на другачији приступ нашој стварности.

Морамо да одрастемо као појединци у друштву суочени са дијалогом. Будите спремни да слушате, да се не слажете и да се слажете. Експериментишите и окусите искуство стварања, које је радост, и удаљава нас од интроверзије и фобија. Отвара наше биће и истовремено наше друштво за нешто другачије што жели да се роди а наш ментални унионизам то не дозвољава.

о. Ливиос

извор: antifono.gr

Исповедника као духовног оца треба да има сваки православни хришћанин?

– Што се тиче духовног руковођења, ми немамо никаква канонска правила да сваки православац у свом животу треба да има духовног ментора, вођу коме ће бити послушан. Такво духовно вођство је важно за оне људе заиста озбиљнe за свој духовни пут, свој духовни живот, који већ имају духовно искуство. Наша Црква има сву пуноћу за спасење. У Цркви постоје сакраменти, постоји Свето писмо, Свето Предање,  могућност да се човек научи духовном путу у самој Цркви, без прибегавања посебним методама за ово. Свештенство као такво, излази из миљеа монаштва. Уласком у манастир полаже завет послушања, што подразумева одсецање своје воље пред вољом духовног учитеља, исповедање својих мисли и тиме озбиљно,чисто духовно руковођење у одређеним условима посебно створеним за то. А живот мирјана у великим и малим градовима не подразумева посебне услове у којима би човек могао да буде у послушању.

Али постоје, без икакве сумње, људи веома високог духовног расположења. Они ће чезнути да науче духовни живот, тражити искусне духовне људе, подвижнике који су прошли одређени пут и кроз духовно искуство познају и сведоче своје богопознање. И знају како да поделе ово искуство. Јер ни сваки подвижник који је  прошао такав пут не може да подели своје искуство. Ово је такође поклон. То јест, човек може имати веома висок духовни живот, може бити подвижник, али не може свако то пренети исправно, адекватно, схватајући његово духовно стање, духовно искуство. Дакле, не може сваки светитељ у личном општењу нешто научити, ни сваки подвижник, ни сваки старац.

Желим да истакнем да људи који траже духовни пут, обраћају се својим духовницима управо за духовно искуство, за правилно разумевање животних околности у којима се налазе, да би спознали вољу Божију.

Али знати вољу Божију у правом смеру. Не у смислу познавања воље Божије у, рецимо, мењању стана или  усељавању или боравку, купити ауто или не купити: говоримо о путу спасења. Јер код нас се, нажалост, човеково питање о нечему углавном тиче ових свакодневних ствари, које можда немају никакве везе са спасењем.

– То се дешава када монашки духовни оци дају (или не дају) благослов за неке важне ствари – замонашити се, оженити се, испостави се да је то духовно корисно за човека. Али, с друге стране, могу постојати и сломљене судбине. Како то схватити овде?

Постоје сломљене судбине. Има грешака. Зато што је "удај се - не удај се"- питање у много чему људског разума, људске трезвености. На крају крајева, ако човек жели да се венча по сваку цену, он ће то ипак учинити, али то не значи да ће његов избор бити исправан.

– Ако се човек не слаже са саветом духовног оца, да ли то значи: не послушати исповедника – не послушати Бога?

– У неким случајевима, ако мислите на послушање старца у манастиру као завет при постригу, то је једно. Ако говоримо о томе да је неко дошао на исповест код неког младог свештеника, а он му је рекао: „Мораш ово да урадиш“, али он није слушао, онда је сасвим другачије.

– Ако се свештеник веома труди да продре у живот човека, питајући нешто о чему нисте спремни да разговарате, како поступити?

- Ако је ово свештеник кога не познајете , можете сасвим мирно да кажете: „Оче, не желим да разговарам о овом питању са вама, извините. Желим да вам кажем о својим гресима, ја имам те и те грехе. А шта сам ја, ко сам, где радим, колика ми је плата, ово, опростите, нема везе са исповешћу. Ако је реч о исповеднику, овде је важно у којој мери сам човек сматра да је то потребно за њега, да исповедник зна неке околности његовог живота. На пример, особа има породични проблем. Долази да се посаветује: „Оче, саветуј, не знам шта да радим." То може бити странац или непозната особа коју шаљу моји парохијани, јер нема са ким да се посаветује. Сходно томе, започињем разговор: „Причај ми о околностима свог живота, ко си ти,  колико имаш година?" Морам бар приближно да видим атмосферу, сазнам ситуацију. Ако особа не жели да прича о томе - не мора. То је отприлике исто као да човек дође код лекара и мора да каже где боли, како једе, шта једе, како спава итд. Све до боје урина, ако је потребно. Свештеник пита да ли заиста озбиљно треба да помогне у решавању неког проблема, а човек сам то жели и тражи, и он му се за ово обраћа. Дакле, онај ко је дошао са питањем у неком смислу треба да преузме иницијативу, да прича о себи.

.