ЈОВАН ЗЛАТОУСТИ (Ιωάννης ό Χρυσόστομος, οκο 350-407), највећи тумач Светог Писма, најбољи хришћански беседник, учитељ хришћанског живота, идеални пример Црквеног пастира и страдалник за Јеванђеље Христово које је проповедао. Црква га слави више пута у току године. 30. јануара заједно са Св. Василијем Великим и Св. Григоријем Богословом - Света Три Јерарха, и посебно 27. јануара и 13. новембра.

Јован је рођен у Антиохији око 350. године. У Антиохији је добио блиставо и широко јелинско образовање, нарочито у философији и реторици. По култури, Јован је био Јелин, мада није извесно да ли је био Грк или Сиријац, јер је Антиохија, иако је била престоница Сирије, као трећи град по значају у Римској империји, културно и језички била јелинизована. У својој 18. години, Јован се предао изучавању Светог Писма и хришћанског богословља у антиохијској монашкој школи коју је водио чувени егзегет Диодор, потоњи Епископ тарсијски. Тада се код Јована јавила жеља за подвижничким монашким животом. Чим се ослободио мајчиних "окова", после њене смрти 371. године, отишао је у пустињу у близини града. Тамо је провео шест година, најпре поред једног искусног учитеља, а онда у молитвеном усамљеништву. Године 381. Мелетије Антиохијски рукоположио је Јована за ђакона, а убрзо потом упокојио се док је председавао Другом васељенском сабору. Његов наследник на катедри, Флавијан, рукоположио је Јована за свештеника 386. године. До 397. године, колико се задржао у Антиохији, Јован је показао савршенство пастирског служења какво Антиохијци до тада нису видели.

Његова је делатност била многострана: крштавање оних који још не беху Хришћани, борба са јеретицима - аномијцима, аполинаристима и другима, служба милосрђа и стално проповедање и тумачење Светог Писма народу. У Антиохији је Јован одржао највећи број својих проповеди и протумачио највећи део Светог Писма. Због славе великог беседника, Јован Златоусти је позван 397. године на архиепископску катедру у Цариград. Хиротонисан је у децембру, а устоличење је обављено у фебруару следеће године. И у Цариграду је Златоусти вршио своју пастирску службу са апостолском ревношћу. Настојао је да духовно обнови и препороди и клир и народ престонице.

Хтео је да створи првохришћанску Црквену заједницу и веровао је да је то могуће постићи. Али све то није дуго трајало. Многи су се окренули против Златоустог због његовог апостолског рада и живота. Његов положај у Цариграду нарочито је отежан када је после погубљења Евтропија, првог царског министра, 399. године сву власт узела у своје руке царица Евдокија. Златоустове јеванђелске проповеди, царица је доживљавала као личне увреде. Двору се није свиђао ни подвижнички живот Златоустов, његово избегавање раскоши и пријема. Био је довољан и мали повод па да престоница посегне за протеривањем Светитеља.

У то време, појавише се у Цариграду египатски монаси предвођени "Дугачком браћом", које је Теофило Александријски отуда протерао под оптужбом да су оригенисти. Златоусти их је прихватио и после испитивања уверио се да они нису јеретици. Зато је позвао Теофила у престоницу ради заједничког решавања овог питања. Али Теофило покреће хајку на Златоустог. На сабору познатом под називом "Сабор под храстом" (403), Златоусти је неправедно осуђен и свргнут с катедре на основу клеветничких оптужби у 29 тачака. Прогнан је у Витинију, али је одмах враћен због земљотреса који је због толике неправде задесио престоницу. Међутим, опет је протеран 9. јуна 404. године, сада у Кукуз у Јерменији. У Кукузу је провео пуне три године, а онда је протеран у дивљи Питиунт на крајњој источној обали Црног мора, али је успут преминуо од исцрпљености у Коману 14. септембра 407. године, рекавши: "Слава Богу за све!" Његове мошти пренео је цариградски Патријарх Прокло 438. године у Цариград, у храм Светих Апостола.

https://www.pravoslavlje.net/index.php?title=Јован_Златоусти

Син краља Милутина и отац цара Душана. По наређењу необавештеног оца био ослепљен, а по наређењу лакомисленог сина био у старости удављен. При ослепљењу јавио му се св. Никола у храму на Овчем пољу, и показао му његове очи рекавши: „Стефане, не бој се, ево твојих очију на моме длану, у своје време ја ћу ти их вратити”. Пет година провео у Цариграду као заточеник у манастиру Сведржитеља (Пантократора). Својом мудрошћу и подвигом, кротошћу и благочешћем, трпељивошћу и благодушношћу превасходио је Стефан не само све монахе у манастиру него и сав Цариград. Када се наврши 5 година јави му се опет св. Никола и рече му: „дошао сам да испуним своје обећање”. И осени слепог краља крсним знамењем, и краљ прогледа. Из благодарности Богу саградио храм Дечански, једно од ретко дивних дела византијске уметности и један од најзнаменитијих споменика негдашњег српског благочешћа. Св. краљ Стефан са св. Савом и св. кнезом Лазаром чини једну прекрасну триаду од светости, благородства и самопожртвовања, које је народ српски дао. Као мученик проживео свој земни век, и као мученик скончао 1336. год. примивши венац бесмртне славе од Сведржитеља, коме је верно послужио.

Тропар (глас 4):

Царство јеже на земљи добрје окормљаја страдалче и багрјаницу носја, смирено стјажал јеси мудрованије, нишчих посјешчаја и свим хљеб раздробљаја, тјемже пребожественаја Тројица царствија купно и мученичество вјенец увјезе тја.

https://crkvaub.rs/vesti/zitija-svetih/sveti-mucenik-mina-mratindan

ПОСТРАДА СВ. МИНА ОКО 304. ГОДИНЕ И ПРЕСЕЛИ СЕ У ЦАРСТВО НЕБЕСКО И ОСТА ЧУДОТВОРАЦ У ОБАДВА ЖИВОТА, И НА ЗЕМЉИ И НА НЕБУ. па оде у пусту планину. Јер лакше беше св. Мини живети с дивљим зверовима него ли с људима незнабожним.

      Једног дана прозре св. Мина из даљине незнабожачко празновање у граду Катуанији, па се спусти у град, и пред свима објави своју веру у Христа Бога живога а изобличи идолопоклонство и незнабоштво као лаж и мрак. Кнез града тога, неки Пирос, упита Мину ко је и шта је. Одговори му светитељ: „Отаџбина ми је Мисир, име ми је Мина, био сам официр, но видећи идолопоклонство одрекох се ваших почасти. Сад дођох да пред свима објавим Христа мога као Бога истинитога, да би и Овај мене објавио као слугу Свога у царству небеском.” Чувши ово Пирос стави Мину светога на велике муке. Шибаху га, стругаху гвозденим четкама, опаљиваху свећама, и мучаху разним другим мукама, па га најзад мачем посекоше. Тело му бацише у огањ, да га не би хришћани узели, но хришћани ипак спасоше од огња неке делове. Те остатке они чесно сахранише, а доцније они бише пренети у Александрију и тамо сахрањени, и над њима црква саграђена. Пострада св. Мина око 304. год. и пресели се у царство Христово. Но би и оста велики чудотворац у обадва живота, и на земљи и на небу. Ко год је св. Мину славио и на невољи у помоћ га са вером призивао, томе је он помагао. Више пута јављао се као ратник на коњу, да помогне вернима или да казни неверне.

Тропар мученицима, (глас 4.):

Мученици Твоји Господе, у страдању своме су примили непропадљиви венац, од Тебе Бога нашега, јер имајући помоћ Твоју мучитеље победише, а разорише и немоћну дрскост демона: Њиховим молитвама спаси душе наше.

https://crkvaub.rs/vesti/zitija-svetih/sveti-mucenik-mina-mratindan

У дефиницију среће, модерна особа ће, по правилу, укључити неко материјално богатство, здравље своје и својих најмилијих, као и неколико чисто личних преференција везаних за хобије, итд. Међутим, из неког разлога, заиста срећне људе око нас није тако лако пронаћи.

Можда само траже срећу на погрешном месту? Где тражити праву срећу говори нам св. Нектарије Егински, чији спомендан Црква прославља 22. новембра.

За почетак, хајде да причамо о неуспеху саме идеје о чисто земаљској срећи. Хајде да се задржимо на тако важној компоненти као што је просперитет. Где је кочница која треба да заустави човека у његовој тежњи за сталним богаћењем и ко може да је одреди?  Исто се може рећи и за здравље и друге овоземаљске ствари. Чим стигнете до једног, одмах је потребна снага да сустигнете друго, а да притом задржимо и оно прво. То не значи да не морате да радите да бисте издржавали породицу или да не бринете о квалитету хране и да трујете свој организам брзом храном и алкохолом. Важни су само прави приоритети и поуздана основа у потрази за срећом.

Св. Нектарије Егински пише: „Колико се варају они људи који срећу траже изван себе - у страним земљама и на путовањима, у богатству и слави, у великом имању и уживањима, у задовољствима и изобиљу, и у празним стварима које се завршавају горчином! Градити кулу среће изван нашег срца је као да градимо кућу на месту које је подложно сталним земљотресима. Врло брзо ће се таква зграда срушити.”

Из овога се може извући један закључак – срећу морамо тражити у себи. Св. Нектарије саветује да будете изузетно пажљиви према свом срцу, јер онај ко је усмерен само споља,  изложен је злу. Ако се удубите у оне компоненте среће које већина људи сматра неопходним, лако је видети да су оне само параван иза којег свака лутајућа људска душа, свесно или интуитивно, тражи радост, мир и љубав. Истовремено, желео бих да верујем да добро разумемо да су радост, мир и љубав достижни и без богатства, и без славе, па и без здравља. Осим тога, све наведено често само омета постизање среће, одузима пажњу и енергију од човека.

„Премилостиви Бог жели свима нама срећу и у овом и у будућем животу“, наглашава св. Нектарије – и ово је веома важно појашњење, посебно за оне који мисле да су појам среће и ношења животног крста неспојиви. Сви смо добро свесни блаженства које је Христос изразио у својој беседи на гори (Мт. 5:3-12; Лука 6:20-23). Често користимо изразе „блажени“ и “блаженства” али мало ко размишља о значењу ових речи. „Благословен“ на грчком звучи као „макариос“ (μακαριος) и буквално се преводи као „срећан“. У том смислу Господ користи овај израз када говори о блаженствима. Испада да су сиромашни духом, уплакани, кротки, гладни и жедни истине, милосрдни, чисти срцем, миротворци који су због истине прогнани уједно и они које Спаситељ назива срећним.  Али заиста, истински срећни биће они које ће Бог утешити и које ће наградити. То значи да је ношење животног крста неопходан и важан услов за праву људску срећу.

О Цркви, као жаришту људске среће, св. Нектарије пише: „Црква ће подићи терет нашег бремена, подариће нам смелост према Богу, испуниће наша срца срећом и блаженством“. Срећа се постиже ношењем крста, али без Цркве, она ће остати само облик, спољашње дејство, јер се управо у Цркви, као Царству Небеском на земљи, већ датом у нашем садашњем духовном искуству, испуњавају, поимају сви трудови, туге и напори.  Св. Нектарије пише да је Господ створио Цркву „да нас очисти од греха, да нас освети, помири са Њим и да нам небески благослов“.

Дакле, права срећа није негде далеко, не морате да идете на далек пут да бисте је пронашли, јер је веома близу - у сваком од нас. Пролазећи свој животни пут, достојно носећи свој крст, предајући своје срце Христу, заиста постајемо срећни,

јер у нашим срцима почињу да ничу почеци царства небеског. Бог жели да будемо срећни, али не за кратко време, не у условима нестабилних и крајње горких овоземаљских радости, већ у блаженој вечности, неподложној пропадању, разочарењу и уништењу. То су речи и мисли св.Нектарија са Егине.

https://pravlife.org/sr/content/sv-nektarije-eginski-gde-pronatshi-pravu-sretshu

“Нико ме не може убиједити у то да је случајност што сам јутрос баш тебе срео” – говори ми крупни, проћелави човјек у четрдесетим годинама. Прилично је необично одјевен за своје године. На себи носи црну вијетнамку, маскирне гаће и дубоке патике.

“Док сам радио као таксиста, неколико пута сам те возио до Старог града, али се ти тога не сјећаш. Возачку дозволу су ми одузели и из фирме избацили, због тога што сам константно возио под дејством алкохола, таблета или марихуане. Сад сам већ три мјесеца чист. Добро се осјећам, једино што ноћу не могу да спавам, па кад сване зора устанем и тако бесциљно лутам будванским улицама. Могу само да замислим шта о мени мисле људи који ме често срећу при мојим дугим шетњама”. Каже ми да је био један од оних таксиста код којих се могло све набавити, па и оно што не спада у легалне супстанце.

Познаје све дилере и апотекаре који давају љекове за смирење без рецепта. Такође, зна и све власнике продавница које кришом раде недјељом. Када је изгубио возачку дозволу, купио је електрични тротинет и наставио са ” доставама” , задржавши старе муштерије. ” Кад бих ти само причао шта све виђам на послу, не би ми вјеровао! Ето, баш у недјељу вече зове ме женска особа и пита могу ли да јој купим два теста за трудноћу. Када сам позвонио на врата од стана, отворила ми је дјевојка која је могла имати неких тридесетак година. Готово да је зграбила тестове из моје руке, удјеливши ми прилично велики бакшиш.

Након сат времена, опет ме је позвала и замолила да јој купим три боце најскупљег вискија који могу да нађем. Када сам јој доставио флаше, схватио сам да је направила журку у част тога што није остала трудна”. Прича ми и како му је једном један човјек тражио да пође до цркве и упали свијеће за његово здравље! То не би ни било толико необично да му непосредно прије тога није доставио алкохол и бромазепаме.

Том приликом је из неких разлога за себе купио џепно издање Новог Завјета. Каже да га последњих мјесеци свакодневно чита, те да му то помаже да остане чист. “Једном приликом сам једном имућном човјеку у касним сатима доставио алкохол, газу, вату и ханзапласт. Међутим, када ми је отворио врата свог луксузног стана, сасвим случајно сам иза његових леђа угледао жену са видним подливима испод очију. Из носа јој је цурила крв, коју очито већ неко вријеме нису могли да зауставе.

Када је схватио да сам све то опазио, мушкарац је кажипрст десне руке наслонио на своје усне , чиме ми је дао знак да о томе ником не смијем говорити. Такође ми је у мој горњи џеп убацио новчаницу од сто еура, рекавши ми да је вријеме да пођем”. Прича ми да га од тада изједа несносна кривица, која је главни узрок његових несаница. Још исту ноћ је пошао до оног стана, згужвао новчаницу и бацио испред врата. Затим се сјурио низ степенице и возио тротинет највећом брзином, будући да је имао утисак , за који се касније испоставило да је био погрешан, да га онај човјек прати и да је само питање тренутка када ће га стићи са својим спортским аутомобилом. Међутим, ни тај поступак није ублажио осјећај кривице. ” Мораш да схватиш да ја те ноћи нисам смио да зовем милицију.

Одавно ме они имају у својим тефтерима, а код себе сам имао пуно нелегалних ствари, због којих сам могао да зарадим дужу робију. Од тада све покушавам да ублажи кривицу. Идем често у цркву, дајем милостињу просјацима и трудим се да чиним све што пише у оној књизи Новог Завјета коју сам још онда купио у храму. Међутим, кривица као да је све јача и јача. Неколико пута сам ишао до оног стана у намјери да сретнем ту жену, објасним јој све и замолим ја за опроштај. Једном сам је и угледао. Носила је сунчане наочаре иако је био кишни дан. Нисам имао снаге да јој приђем”…

Убрзо су облаци тамни почели да се спуштају ниско изнад нас двојице. Пошто није имао са собом кишобран, одлучио је да се, уз захвалност што сам га саслушао, поздрави са мном и пође кући. Након неколико корака се окренуо и готово дрхтавим гласом ме замолио да се помолим за њега и ону жену. Киша је баш у том тренутку почела јако да пада. Међутим, он се прилично спорим кораком удаљавао од мене. Још дуго времена сам могао распознати његову црну вијетнамку и дречаве панталоне, све док се није изгубио негдје у правцу Маинске улице…

(Аутор је професор Богословије Светог Петра Цетињског на Цетињу и ђакон у цркви Свете Тројице у Старом Граду у Будви)

Пише: ђакон Павле Љешковић

извор

Када се неко присети ранохришћанског обичаја причешћивања на свакој Литургији, понекад се може чути јадиковање, да су, наравно, сви ти хришћани били свети, али ми смо се уситнили и немамо такве смелости.

У ствари, људи су увек исти. Вреди памтити да су први векови хришћанске историје били праћени готово сталним тешким прогонима. Свака Литургија могла би бити последња у земаљском животу њених учесника.

Али сада многи наши једноверци заправо живе у истим условима. Претња изненадном смрћу због воjних деjстава виси над свима. Храмови се и даље одузимају. Сви ми у сваком тренутку можемо изгубити и богослужење и сопствене животе.

Времена су заиста страшна, трагична, окрутна. Али да ли је ово разлог за очај? На крају крајева, хришћани ранијих епоха искусили су и време прогона и време рата. Али да ли их је то довело у очај? Све је потпуно супротно!

Оваква времена чине да човек мање обраћа пажњу на пролазне вредности, више на вечне вредности. Управо сада, више него икада, можемо да схватимо и ценимо саму прилику да чинимо добра, стрпљиво подносимо искушења и учествујемо у богослужењима, посебно у Евхаристији.

И оваква времена нас у вери спајају са нашим прецима. Данашње патње и туге нам помажу да разумемо њихову психологију, њихов морални избор, њихову молитву. Погледајте како сада одјекују речи молитве и псалама, у каквој нам се пуноћи откривају мученички животи, са каквом се изразитошћу откривају списи светих отаца.

Целокупно вишетомно светоотачко искуство се више не посматра као нешто далеко археолошко и уско академско. То је живо искуство, и сада га можемо најпотпуније разумети. И пошто смо ово схватили и схватили, можемо га искористити.

Нисмо сами, са нама је Бог живи, са нама су сви Анђели Господњи, са нама су сви светитељи свих епоха, јер су Творцу  сви живи. И ово поимање треба да испуни наша срца радошћу и да нам да снагу у овом тешком времену.

Само да не грешимо, не подлегнемо паници и страху, не дехуманизујемо се. Избор је наш!

https://pravlife.org/sr/content/mitropolit-antonije-pakanich-zashto-je-vazhno-ceniti-evharistiju

На Светој Гори, у манастиру Дохијар, налази се прототип ове иконе, који је према црквеном Предању насликан у 10-ом веку за живота оснивача манастира, Преподобног Неофита.

Најчувенија је икона Свете Горе, после чудотворне иконе ,,Вратарица” (која почива у ман. Ивирон) и иконе ,,Достојно Јест” (из ман. Ватопед).

Налази се у удубљењу са спољње стране зида, пред некадашњим улазом у манастирску трпезарију; стога, да би ушли у трпезарију, сви монаси пролазе поред ове иконе. Тако је и трпезарац манастира, монах Нил, чешће туда пролазио, како ноћу тако и дању како би извршио своје послушање; ноћу би пролазио са запаљеном свећом толико близу, да је гареж од луча остајала на икони.

Године 1664. десило се да је чуо глас, који му је говорио: ,, Убудуће немој прилазити овамо са запаљеним лучем, и немој чађавити моју икону “.

Трпезар је најпре био уплашен овим речима, али је објаснио себи – као да је с њим разговарао неко од братије. Тако да се мирно вратио у своју келију и наставио да, као и раније, пролази поред иконе са запаљеном свећом и тако би ненамерно гаравио икону. Онда се по други пут од иконе Мајке Божије – Брзе Помоћнице, зачуо глас: ,, Монаху, ти који ниси достојан да се тако назовеш, хоћеш ли дуго да тако немарно и бесрамно чађавиш моју икону? ”

Код тих речи, трпезар Нил је ослепео. Тек онда је схватио чије су то биле речи, на које је он обратио тако мало пажње – па је покорно примио казну, као нешто што се подразумева. Ујутру га је братија нашла простртог испред иконе и сазнала од њега за тајне гласове и за казну која га је сустигла.

Икони су се монаси поклонили, запалили пред њом неугасиво кандило а новоизабраном трпезару поверили, да сваке вечери испред иконе кади тамјаном. Монах Нил је сваки дан, лијући сузе, молио Мајку Божију да му опрости, одлучивши да се не удаљује од иконе, док не добије исцељење. Тако је седео преко пута иконе на једној стасидији и молио Мајку Бога Логоса, која посредује за род људски, да му опрости ненамерно учињен грех.

И надање његово, молитве и сузе не осташе постиђене. Када је једанпут плакао над светињом, зачуо је тих и умилан глас који му је говорио: ,, Ниле, твоја молитва је услишена. Опраштам ти, и опет дајем вид твојим очима. Однеси вест братији манастира, да сам ја – покров и заштита манастира, посвећеног Св. Арханђелима. Нека они и сви православни дођу код мене кад им је тешко, а ја никога нећу оставити у невољи. Свима, који ме буду призивали, ја ћу бити Заступница, и због заступништва мојега, Мој Син ће испунити њихове молбе. И називаће се икона моја Брза помоћница, јер ћу свима, који буду долазили к њој, јављати милост и брзо ћу их услишити “.

Глас о свему што се десило брзо се раширио по читавој Светој Гори, привлачећи мноштво монаха који су долазили да се поклоне светињи. Братија дохијарског манастира је одредила да се ова икона има редовно и на посебан начин прослављати. Пролаз ка трпезарији у коме се налазила, био је посебно ограђен, тако да се формирало нешто слично капели, док је с десне стране иконе, саграђен храм у част Брзе Помоћнице. Затим је изабран посебан монах, најпобожнији и најревноснији међу братијом Прозмонар (“онај који ишчекује, који је на услузи”) који је требао да се непрестано налази поред иконе. Сваког јутра и вечери би читао Молебни канон пред овом чудотворном иконом. Он је водио рачуна о неугасивим кандилима, (њих 20, од којих 6 непрестано горе – чије уље прилаже 6 благочестивих хришћана, које је Мајка Божија избавила од смртне опасности) те пазио на уређење и чистоћу капеле и храма, чудотворне иконе.

За датум прослављења иконе Брзопомоћнице, одређен је 22. новембар по новом, односно 9.новембар по старом календару.

Чуда

Пред овом иконом моле се у свим случајевима када је потребна нужна лична брза и дејствена помоћ, у недоумици како поступити, при различитим обољењима, било онколошких, такође и код помоћи при рођењу детета.

Бројна чуда не само што вековима произилазе из ове Свете иконе, већ извиру и из њених верних копија: слепи прогледају, хроми и раслабљени се исцељују, многи су се спасили из заробљеништва и приликом бродолома.

У Москви је копија ове иконе са Атона боравила у капели Великомученика Пантелејмона, у ул. Никољској, где је донесена 1887. г. Ту се управо десило неколико исцељења.

Удовица из провинцијског града Рузе, из Московске губерније, обузета демонима, Анастасија Фролова, 20 г. је патила од напада који су се код ње понављали сваког празника, недеље, среде и петка. Она је необуздано вриштала и ударала, тако да је ни неколико мушкараца није могло држати. Исто то се са њом дешавало за време црквених богослужења и када се у њеном присуству водио разговор о нечем духовном. Рођаци су је посаветовали да неко време проведе крај иконе Мајке Божије, Брза Помоћница. Када је Анастасија стигла у Москву, икона је управо била преношена са Пољанке, из куће Српског свратишта, у капелу Св.Пантелејмона. Муке те жене су прошле тек када је одслужен молебан, Мајци Божијој.

Јануара 1889. г. била је исцељена од падавице, праћене нападима демонске опседнутости, подмосковска сељанка, Марта Степановна Палкина. У капели Великомученика Пантелејмона служени су напеви Молебана и Акатиста, а уочи 22. новембра служено је свечано свеноћно Богослужење, када се болесница исцелила.

Девојка из села Тројицко, која није умела да плива, почела је да тоне, док се купала у реци Око, пошто је упала у дубоку јаму; то се десило 10. јула 1897.г. Тонући, сетила се иконе Брзе Помоћнице и од свег срца је призивала Мајку Божију у помоћ. До ње су припловили људи у чамцу и уз помоћ весла је извукли из воде.

Исцељење од иконе је 1873.г. добио 18-годишњи младић, који је био довезен у манастир у ланцима и који је имао страшне нападе.

Почетком децембра 2016.године исцељење пред овом чудотворном иконом добио је осамнаестогодишњи момак из Струмице. Пошто је био нем од рођења, испуштао је само неартикулисане гласове. Тако је на бденију у Дохијарском манастиру проговорио : ,,Мати Марија дај ми моје здравље”, на запрепашћење монаха који су знали да је нем од рођења. Ту је он на сасвим течном језику изговорио : ,,Хвала вам, већ се осећам много боље “.

Копије ове Свете иконе распрострањене су по целој Русији. Једна од посебно цењених копија се налазила у Љутиковом манастиру, недалеко од града Премишља. Још је позната копија Брзе Помоћнице из Козмодемјанска, Казанске губерније. Та копија је представљала светињу Тројицко Козмодемјанског женског манастира.

Недавно је (13.10.2018.г.) њена верна копија стигла и у епархију будимљанско-никшићку, као дар и благослов Св.Горе Атонске.

Изображење

Икона Брза Помоћница је живописана на спољњем зиду трпезарије, манастира Дохијар. Пошто се сматра да датира из времена оснивача манастира, Светог Неофита она је и поред протеклог времена, остала неоштећена, што је необично – имајући у виду да је од тада прошло 850 г.

Осликана је на модро плавој подлози зида, који води ка  трпезарији.

Дјева Марија је приказана у допојасном положају како у наручју свом, држи  Богомладенца Христа.

Приказана је у доњој хаљини, модро плаве боје, и горњој, јасно црвеној. Мафорион Јој је такође црвене боје, оивичен златним порубом. На пречасној глави и раменима Пречисте, извезена је по једна  звезда.

Док левом руком показује да је Он, Спасиоц свега света, десном руком придржава Сина и Бога Свога.

Необично је то што поглед Пресвете није уперен на Богомладенцa, па ни у посматрача, већ – у даљину.

Назиремо да Јој је боја лица блеђа него на већини иконографских приказа.

На неким копијама Брзопомоћнице, на глави Богомајке, налази се царска круна са богатије урађеном одеждом.

На оригиналној икони Брзопомоћнице, читав приказ је сведен, једноставан, скоро без икаквог украшавања. Једино се истиче ореол који је урађен сав у позлати.

Сама Њена фигура, иако допојасно приказана, је издужена.

Читав акценат се ставља на духовну суштину њенога бића – Светост личности која произилази из Светог  живота Њеног – који ју је и удостојио да буде Мајка, Бога Вишњега.

Богомладенац као да превазилази узраст у коме је приказан, на овој икони. Видимо да је сами лик Његов другачији, зрелији, облих црта лица; и да десном руком благосиља, док у левој руци придржава свитак.

Читав положај тела Приснодјеве Марије, окренут је ка Њему. И док десном руком јасно показује на Њега, тим гестом као да додатно указује на то – да сва снага и моћ коју Она има – произилазе из Њега; те су самим Његовим постојањем, тако силно у Њој дејствени. Стога је Она, Брза у помоћи. Скоропослушница рода људског, за који је Син Њен пострадао.

Тропар, глас 4

К Богородици притецимо, ми бедни, и К светој икони Њеној припадајмо, с вером зовући из дубине душе: брзо услиши наше мољење, Дјево, јер Се Брзопослушницом називаш, Тебе ради слуге твоје у нужди као Брзу Помоћницу имамо.

https://mitropolija.com/2022/11/22/cudotvorne-ikone-majke-bozije-brzopomocnica-gorgoepikos/

Свети Нектарије Егински (грч. Άγιος Νεκτάριος Αιγίνης), световно име Анастасије Кефалас, (грч. Αναστάσιος Κεφαλάς) био је епископ Александријске православне цркве, митрополит Пентапољски као и православни теолог. Проглашен је за светитеља.

Рођен је 1. октобра 1846. у Тракији у сиромашној породици. Био је пети од шесторо деце. Након основне школе, преселио се у Цариград. Године 1866. прешао је у град Хиос, где је радио као учитељ. Након десет година службе се замонашио и узео име Лазар. Године 1877. примио је монашки постриг под именом Нектарије, и јерођаконски чин. Неколико година је живео у Атини, где је 1885. године дипломирао на Богословском факултету Универзитета у Атини.

Године 1886. рукоположен је у чин свештеника. Исте године, примио је и чин архимандрита, и постао секретар Александријске патријаршије. Сава Косановић га је сретао када је био гост александријског патријарха Софронија и спомиње га неколико пута у свом путопису Пут на Синај.[1] Године 1889. изабран је за митрополита Пентапољског. Године 1892. Нектарије је примио службу проповедника у Грчкој, а у периоду 1894−1908. водио је теолошку школу у Атини. Након одласка у пензију, живео је у Тројичком манастиру у Егини, по којој се и назива Егински.

Умро је у Атини, 8. новембра 1920. године, од рака простате. Канонизован је 1961. године од стране Цариградске патријаршије.

Испод капеле Светог Јована Шангајског у Сан Франциску, у којој се после његове сахране врше богослужења, основана је америчка мисионарска парохија Св. Нектарија Егинског, кога је отац Јован Максимовић веома поштовао и волео.

Над његовом моштима су се дешавала чуда исцељења.[2] Филм о његовом животу из 2021. Божији човек је имао велики успех у биоскопима у Грчкој.

https://sr.m.wikipedia.org/sr-ec/Нектарије_Егински

Свети анђели су, браћо, пријатељи наши. Кад бисмо ми били чистији и праведнији него што смо, ми бисмо могли рећи чак да су анђели браћа наша. Тело наше смета нам да их видимо; греси наши спутавају нас да осетимо близину њихову. Но, ако нам је за сад ускраћено виђење анђела Божјих, наложена нам је вера у њих, прописано поштовање и препоручено слављење ових дивних славопојаца Творчевих. Кад смрт свуче с наше душе свој смртни телесни покров, ми ћемо се срести с њима лицем у лице, и место вере опет ће бити виђење. Но, за сада нам остаје вера.

Вера пак наша у анђеле није основана на машти људској, него на сведочанству Божјем преко светих и праведних људи, којима је било дато од Бога да виде анђеле. Праведном Авраму јавила су се усред дана три анђела, кад су му објавили рођење сина Исака. Њих је видела и Сара, жена Аврамова, која их је и угостила. Па му се опет јавно показао анђео када га је одвратио да не приноси на жртву Богу свога јединца сина. Праведном Лоту јавила су се два анђела у Содому, и извели га из града пре него што је казна Божја пала на тај град. Јаков је у сну видео лествицу од земље до небеса, а анђеле како силазе и узлазе по тој лествици. Пророци Божји гледали су анђеле Божје и чули гласове њихове. Слепога Товију излечио је од слепила арханђел Рафаил. Ово су само неколики примери из Старога Завета Божјега.

А шта да рекнемо за многобројне примере јављања анђела у Новом Завету Божјем? Ви који ревносно читате ову Књигу Живота сетићете се сами тих анђелских јављања. И заиста ни у један дан у години не приличи више да у памети својој пребројите сва та многобројна сведочанства о бићу и деловању ових бестелесних, високих умних сила, него када их празнујете и славите.

Сетите се, дакле, како се анђео Божји јавио праведном Јосифу у сну. Како се арханђел Гаврил јавио првосвештенику Захарију у храму и објавио му рођење Светог Јована Крститеља. Како се исти арханђео јавио Светој Богородици и објавио јој најрадоснију вест, да ће родити Спаситеља света. Како су се многи анђели јавили пастирима у Витлејему и објавили им рођење Богочовека. Како се анђео Божји јавио у сну звездарима са истока и упутио их да се не враћају преко Јерусалима због зломисленог цара Ирода. Како се анђео Божји јављао у бањи Витезди једном годишње и чинио ту бању лековитом, из чега видимо да ни лековите воде не дејствују без силе и милости Божје. Како се анђео Божји јавио Спаситељу у Гетсиманском врту и тешио Га. Како су се анђели јавили женама Мироносицама и објавили им Васкрсење Господа. Како су се анђели јавили апостолима при Вазнесењу Христа и саопштили им да ће Господ опет доћи у сили и слави. Како су анђели руководили апостоле и избавили их из тамнице. И поврх свега, сетите се визија Светог Јована Јеванђелиста, описаних у Откровењу његовом, визија многих и многих анђелских кола у небесима, њихових молитава и њихове помоћи цркви Божјој на земљи.

Свега се тога сетите, па још јаче утврдите себе и друге у вери да су анђели жива и моћна бића, која стоје пред Богом у невидљивом царству и служе народу Божјем на земљи према вољи и заповести Свевишњега Творца њиховог и нашег. А ја ћу вас подсетити на сведочанства о анђелима самога Господа Исуса. Он је рекао у причи о сејачу: а жетеоци су анђели (Мт.13,29). То јест анђели сабирају душе после телесне смрти људи и носе их у небеске пределе. Још је рекао: Гледајте да не презрете једнога од малијех овијех, јер вам кажем да анђели њихови на небесима једнако гледају лице Оца мојега небеснога (Мт.18,10). Из овога се види да сваки богољубив човек има свога анђела чувара, који га руководи на свако добро уколико се сам човек томе не противи.

Још је рекао да кад Он поново дође да суди свету јавиће се у сили својој и сви свети анђели с њим (Мт.25,13). Тада ће он послати анђеле своје с великијем гласом трубнијем, и сабраће изабране његове од четири вјетра, од краја до краја небеса. Још је рекао апостолу који Га је хтео бранити ножем од Јуде и Јудиних помоћника: Мислиш ти да ја не могу умолити сад Оца својега да ми пошаље више од дванаест легиона анђела (Мт.26,23)? Из овога се види како је велики број светих анђела. А још се види из тога како је велика власт Христова над анђелима, и како је велика љубав између Оца и Сина.

Они којима је од Бога било дато виђење, да виде свете анђеле Божје, они су то посведочили, и сведочанство је њихово записано у Светоме писму. А круна свих сведочанстава јесте сведочанство Господа нашега и Спаса Исуса Христа. Али сва сведочанства о анђелима нису записана у два завета Светога Писма Божјега. Многа и многа сведочанства светитеља и мученика Христових кроз векове предата су нама од верних сведока. Неке од њих анђели су посећивали у тамницама. Другима су доносили храну у пустињама. Други опет чули су гласове анђелске, примили опомене, савете и поуке, било у сну или на јави. Неки опет уздизали су се духом у небеса и тамо општили са анђелима. Но, ако свима није дато виђење, свима је понуђена вера. А онима којима је дато виђење, дато им је зато да би се појачала вера код маловерних и слабоверних.

Међутим, вера није мања ствар од виђења. Господ је похвалио веру изнад виђења, говорећи Томи: Благо онима који не видјеше а вјероваше (Јн.20,29). Овај век и није век виђења, но вере. А у другоме веку сви ћемо видети, само ако се удостојимо. Удостојиће се пак сваки који верује у своме веку. Вером ходимо, вером се спасавамо; према вери бићемо суђени. Вера је правило, виђење је изузетак у овоме животу. Ма колико да је драгоцено виђење невидљивих небесних бића, ипак је оно само слуга вере, потврда вере. Зато, браћо моја, да држимо веру у свете анђеле Божје онако како нам је то објављено од најпоузданијих сведока. Немојте се заносити лажним речима лажних сведока, који одричу све оно што нису у стању својим телесним очима видети. И разум је невидљива ствар. Питајте их да ли верују да постоји њихов разум, мада га не виде очима! Што искреније прослављате свете анђеле Божије, то ћете јаче осетити близину њихову.

Вера је животни корен, из кога расте нада, љубав, смерност, милосрђе, правда и свака доброта, која је красила праведнике Божје од постања света. Ко нема вере, тај нема животног корена; из чега ће му онда израсти нада, и љубав, и свака остала врлина, која човека чини човеком, и која је многе хришћане начинила сличним с анђелима Божјим?

https://mitropolija.com/2022/11/21/sveti-vladika-nikolaj-prica-o-andjelima/

Побожно празновати Сабор светих Ангела света Црква је примила предањем богонадахнутих Отаца, одбацивши незнабожачко поштовање ангела, измишљено од јеретика и идолопоклоника. Јер још у Старом Завету, када људи одступише од Бога, Саздатеља свога, почеше се клањати створењима Божијим и делима руку својих, правећи идоле по прилици видљиве твари, од онога што је горе на небу или доле на земљи (2 Мојс. 20, 4). Тада људи, сматрајући да сунце, месец и звезде имају душу живу, приношаху им жртве као боговима; исто тако приношаху жртве и ангелима као боговима. О томе се каже у књизи о Царевима: “кађаху Ваалу, сунцу и месецу и звездама и свој војсци небеској”, тојест ангелима, јер они и јесу небеска војска, као што је речено у Еванђељу; и уједанпут се појави с ангелом мноштво војника небеских (Лк. 2, 13). Такво неправилно поштовање ангела било је веома распрострањено у доба светих апостола. Искорењујући такво неправилно поштовање ангела, свети апостол Павле говори: “Нико да вас не вара по својој вољи изабраном понизношћу и обожавањем ангела, упуштајући се у оно што није видно, и узалуд надимајући се умом тела свог, и не држећи се главе”, тојест Христа. Јер у то време беху неки јеретици, наизглед смирени, но охоло сматрајући да својим уздржљивим и чистим живљењем подражаваху ангеле. И они учаху да се ангелима чини исто поклоњење као и самоме Богу.

Потом се појавише други јеретици који проповедаху да су ангели творци видљиве твари и, као бестелесни, виши и вредноснији од Христа, Сина Божја; а за Архангела Михаила говораху да је бог Јевреја. Други пак, одавши се враџбинама и варајући људе, под именом ангела призивали су ђаволе, и служили им називајући их ангелима. Нарочито се такве јереси множаху у граду Колоси, који је припадао Лаодикијској митрополији, где многи тајно обављаху незнабожачко ангелопоклоњење, слично идолопоклоњењу. Такво идолопоклоничко поштовање ангела Лаодикијски помесни сабор светих Отаца прокле и предаде анатеми. А када такво неправилно поштовање ангела би осуђено и проклето, онда се озакони благочестиво и правилно поштовање и празновање светих ангела као служитеља Божијих и хранитеља рода људског. И у том Колоском крају, у коме се раније тајно обављало незнабожачко и јеретичко обожавање ангела, поче се јавно вршити православно празновање светих ангела, и стадоше се подизати прекрасни храмови светим ангелима. Тако у Хони, над чудотворним извором, би подигнут велељепан и предиван храм у име светог Архистратига Михаила, јер се на том месту беше јавио свети Архистратиг Михаил светом Архипу. У време пак светог Силвестра папе римског и светог Александра патријарха Александријског, на неколико година пред Први Васељенски Сабор, Никејски, би установљено да се празник светог Архистратига Михаила и осталих Бестелесних Сила Небеских празнује у месецу новембру. Зашто баш у новембру? Зато што новембар представља девети месец после месеца марта. У месецу марту сматра се да је било створење света. А девети месец после марта узет је због девет чинова ангелских, који су најпре створени. Свети Дионисије Ареопагит, ученик апостола Павла, онога апостола, који се уздигао до у треће небо, описао је ових девет чинова у књизи “О небесној Јерархији”. Тих девет чинова деле се на три јерархије: највишу, средњу и најнижу; и у свакој од њих су по три чина.

Прву, највишу, и Пресветој Тројици најближу јерархију, сачињавају: Серафими, Херувими и Престоли. Ближе од свих Творцу и Саздатељу свом предстоје богољубиви шестокрилни Серафими, као што виде пророк Исаија који каже: Серафими стајаху око Њега, сваки их имаше шест крила (Ис. 6, 2). Они су пламенолики, као они који непосредно предстоје Ономе о коме се пише: Бог је наш огањ који спаљује; престо је Његов пламен огњени; слава Господња је као огањ који пламти. Предстојећи таквој слави, Серафими су огњелики, према реченоме: Он чини анђеле своје духове, и слуге своје пламен огњени. Они пламте пламеном љубављу к Богу, и друге распаљују таквом љубављу, што и само име њихово показује, јер на јеврејском језику серафим значи онај који пламти, или онај који запаљује.

После Серафима свевидцу Богу, који живи у светлости неприступној, предстоје у неизрецивој светлости богомудри многоочити Херувими, који јаче од других нижих чинова сијају свагда светлошћу богопознања и знања тајана Божијих и дубине премудрости Његове, сами просвећивани и друге просвећујући. Јер њихово име “херувим” на јеврејском језику значи: велико разумевање или изливање премудрости, пошто се преко херувима и другима шаље премудрост и даје просвећење очију разума за боговиђење и богопознање.

Затим – Седећем на престолу високу и издигнуту предстоје богоносни (како их назива свети Дионисије Ареопагит) Престоли, јер на њима, као на разумним престолима (како то вели свети Максим Исповедник) Бог разумно почива. А они се називају богоносни, не по бићу него по благодати и по своме служењу, док се тело Исуса Христа, – како то пише свети Василије Велики, – назива богоносним по бићу, пошто је Ипостасно сједињено нераздељиво са самим Богом Логосом. Међутим Престоли се називају богоносни не по бићу него по благодати даној им за такво њихово служење, као они који тајанствено и недокучиво носе у себи Бога. Почивајући на њима на неисказан начин, Бог обавља Свој праведни суд, по речима Давида: Сео си на престо, изричући правду (Псал. 9, 5). Због тога се преко њих првенствено пројављује правосуђе Божије: они служе правосуђу Божију, прослављају га и изливају силу правосуђа на престоле земних судија, помажући царевима и владарима да изричу праведни суд.

У средњој јерархији такође постоје три чина светих ангела: Господства, Силе и Власти. Господства се називају тако зато што они господствују над осталим, нижим од њих ангелима, a сами су слободни. Одбацивши, како вели свети Дионисије Ареопагит, робовски страх, они добровољно и с радошћу служе Господу непрестано. Такође они изливају силу благоразумнога господарења и мудрога управљања властима на земљи од Бога постављеним, да би оне добро управљале над повереним им областима. Затим они уче владати осећањима, смиривати у себи непристојне жеље и страсти, потчињавати тело духу, господарити над вољом својом, и стајати изнад сваког искушења.

Силе, испуњујући се снаге, испуњују вољу Свевишњег и Свемогућег Господа свог, крепког и силног, извршујући је одмах с лакоћом. Они чине и превелика чудеса, и ту чудотворну благодат изливају на угоднике Божије, достојне те благодати, да би могли чинити чудеса, исцељивати сваку болест, и предсказивати будућност. Свете Силе помажу и људима који се труде и оптерећени су ношењем каквог било послушања, наложеног на њих, -Чиме и објашњавају своје име: “Силе”, – и носе слабости слабих. Оне такође укрепљују сваког човека у трпљењу, да не малаксава у невољама, него да крепким духом и јуначки подноси све што га сналази, за све смирено благодарећи Бога, који све устројава на корист нашу.

Власти се тако називају зато што имају власт над ђаволима: да укроћују демонску власт, да одбијају искушења која ђаволи приређују људима, и да не допуштају ђаволима да нашкоде ма коме онолико колико би они хтели. Власти још учвршћују добре подвижнике у духовним подвизима и трудовима, штитећи их да не би били лишени духовног царства. Онима пак који се боре са страстима и пожудама Власти помажу да одгоне рђаве помисли и вражије нападаје, и да побеђују ђавола.

У најнижој јерархији такође постоје три чина: Начала, Архангели и Ангели. Начала се називају зато што началствују, старешинују над нижим ангелима, упућујући ове на испуњавање божанских наређења. Њима је такође поверено управљање васељеном, и чување свих царстава и кнежевина, земаља и свих народа, племена и језика, јер свако царство, племе и народ има као свог посебног чувара и управитеља једног ангела из овог небеског чина који се назива Начала. Служење овога ангелскога чина, по објашњењу светог Григорија Двојеслова, састоји се и у томе: да поучавају људе одавати свакоме старешини поштовање које приличи његовом звању. Исто тако ангели овога чина изводе достојне људе на разне важне положаје, и подучавају их да не ступају на положаје из себичних разлога, из користољубља и славољубља, него ради служења Богу, и ради распрострањења и умножења свете славе Његове, и ради користи ближњих, служећи општим потребама свих својих потчињених.

Архангелима се називају велики благовесници, који благовесте велико и преславно. Њихово се служење, као што каже велики Дионисије Ареопагит, састоји у овоме: пророштва откривати; просвећење, познавање и разумевање воље Божије, које добијају од виших чинова, саопштавати нижим чиновима, a преко њих људима. Свети пак Григорије Двојеслов вели да Архангели укрепљују у људима свету веру, просвећујући им ум светлошћу познања светог Еванђеља и откривајући им тајне благочестиве вере.

Ангели су у небеској јерархији од свих чинова нижи и људима најближи. Они јављају људима мање тајне и намере Божије, и поучавају људе да врлински и праведно живе по Богу. А придодани су они да чувају свакога од нас верујућих: врлинасте придржавају да не падну, пале подижу, и никада нас не остављају, макар и сагрешили, јер су свагда готови помагати нам, само ако ми сами пожелимо.

Међутим и сви виши небески чинови називају се заједничким именом: ангели. Премда они по своме положају и по даној им од Бога благодати имају разне називе, као: серафими, херувими, престоли и остали чинови, ипак сви они имају заједнички назив: ангели, пошто је назив ангео назив не природе него службе. Јер сви су они ангели, пошто сви служе Божјем наређењу, као што стоји написано: Нису ли сви службени духови који се шаљу на службу? (Јевр. 1, 14). Њихове пак службе су различне и неподједнаке, и сваки чин има своју посебну службу, јер Премудри Саздатељ не открива свима у истој мери тајне Своје намере, него посредно, преко виших чинова просвећује ниже, откривајући им Своју свету вољу и наређујући им да је испуњују, као што се то јасно види из књиге пророка Захарије. Тамо се говори како ангела после разговора с пророком сусреће други ангео и наређује му да поново иде к пророку и обавести га о ономе што ће задесити Јерусалим: Гле, ангео који говораше са мном изиде, и други ангео наиђе му у сусрет, и рече му: Трчи, и реци оном младићу, (тојест пророку Захарији): Јерусалим ће се населити по селима ради мноштва људи, и ја ћу му, говори Господ, бити зид огњен унаоколо (Зах. 2, 3.4.5). – Објашњавајући то, свети Григорије Двојеслов вели: Када један ангео говори другоме: “Трчи, и реци оном младићу”, нема сумње да ангели шаљу једни друге: мањи се шаљу, а већи их шаљу. – Тако исто и код пророка Данила налазимо где ангео наређује другом ангелу да пророку протумачи виђење (Дан. 8, 16). Отуда је јасно, да ангели виших чинова откривају божанску вољу и намере Творца свога ангелима нижих чинова, просвећују их, и шаљу људима.

Православна Црква на земљи, требајући помоћ светих ангела, празнује сабор свих девет чинова светих ангела нарочитим мољењем, као што треба, у осми дан месеца новембра, тојест деветога месеца, јер ће се свих девет чинова ангелских сабрати у дан Страшнога суда Господњег. А овај дан божанствени учитељи Цркве називају осмим даном, када дође Син Човечији (= Син Божији = Судија праведни) у слави Својој и сви свети ангели с њим (Мт. 25, 31). И послаће ангеле Своје с великим гласом трубним, и сабраће избране његове од четири ветра (Мт. 24, 31), тојест од истока, запада, севера и југа. – О, да би тада и нас, који чесно празнујемо Сабор њихов, сабрали к лику избраника Божијих!

За челника и војводу свих ових девет чинова ангелских постављен је од Бога свети Архистратиг Михаил, као верни служитељ Божји. Он у време Сатаниног пагубног пада у гордост, и његовог одступљења од Бога и строваљења у бездан, сабравши све чинове и војске ангелске, громогласно ускликну: Пазимо! стојмо смерно пред Творцем нашим, и не помишљајмо на оно што је противно Богу! Погледајмо каква страдања претрпеше они који заједно с нама беху саздани, и досада заједно с нама беху причасници Божанске светлости! Обратимо пажњу како се они због гордости изненада из светлости сурваше у таму и са висине стропошташе у бездан! Погледајмо како спаде с неба јутарња звезда Даница и разби се на земљи!

Говорећи тако свему Сабору ангела, он, стојећи на првом месту, поче са серафимима и херувимима и са свима небеским чиновима славити Пресвету, Једносушну и Нераздељиву Тројицу, Једнога Бога, сложно певајући торжествену песму: Свет, свет Господ Саваот, пуно је небо и земља славе Твоје!

Такво уједињење светих ангела доби назив Сабор ангела, јер они удружено, једнодушно и једногласно славе Оца и Сина и Светога Духа, – Свету Тројицу, којој и од нас иловачних нека је слава вавек. Амин.

https://svetigora.com/sabor-svetog-arhangela-mihaila-arandjelovdan/

Створитељ је створио свемир, Васиону, људе, видљиви и невидљиви свет. Он је творио дарежљиво, са безграничном љубављу, улажући сву Своју бесконачну величину и снагу, обилно удахнуо дух вечног живота.
Господ је свако своје створење обдарио исконском лепотом, украсио небеским бојама, испунио добром, тако да би се сви радовали, ликовали, дивили једни другима и Њему.

Слобода, дана људима као савез вјерности и вечне љубави, постала је круна Божје доброхотности према човеку.
Шта је био резултат?

Господ, који највише чезне за општењем и љубављу своје деце, понизно ишчекујући наше духовно стремљење, остаје сам. Мало људи ће се током дана сећати Бога, разговарати са њим од срца.

Брзо нас тера река живота и покушавамо маневрисати, хватати се за обале, позивати помоћ. Слепи смо. Заборављамо да је Бог и само Он контролише ток ове брзе реке, заповеда олујама и ветровима, отвара хоризонте и уклања непредвиђене сметње.
Наша сигурна пловидба не зависи од наших напора, знања, вештина, страних људи, већ искључиво од Његове воље и плана.

У било којој ситуацији, најбоље је да пожуримо до Бога, тражимо Његову помоћ и заштиту, тражимо само у Њему утеху и умиривање, само Њему веруjемо и у Њега се поуздавамо. 

Господ нас воли беспоговорно, савршеном љубављу, и немамо право да је одбиjемо, одбацимо, јер је наша љубав према Богу плод нашег живота.
Без испољавања и показивања те љубави, ризикујемо да постанемо дрво које је посађено, неговано, донело плодове, али нико није успео да их убере са њега. Шта ће бити са плодовима уколико их баштован не убере на време? Они труле. Иста ствар се дешава и с нашом душом, која Господару није на време дала плодове — своју љубав.

Не обраћамо се Богу, игноришемо Његову помоћ и знакове, остајемо глуви за Његове речи. Ми немамо захвалност и саосећање према Господу, према Створитељу, који нас је створио из ништавила, удахнуо живот у нас, дао Себе за нас.

Време лети неумољиво. Сва наша дела и догађаји пре или касније ће пасти у Лету, а само ће главни плод целог нашег живота остати за вечност — љубав према Богу.

https://pravlife.org/sr/content/glavni-plod-celog-nasheg-zhivota

Ови процеси су утицали и на Цркву. Током протеклих деценија друштво ју је позивало да буде у складу са светом, да прихвати све „прогресивне” трендове, да буде модерна. Али да ли Црква треба да прави бескрајне компромисе са светом, који, по Божанском Откровењу, „лежи у злу“? Ако погледамо пример западних хришћанских деноминација, видећемо да кокетирање са светом не води ничему добром. Сваки уступак доводи до захтева за још већим уступцима, а овај процес је бескрајан. Док не упознамо себе.

Живописан пример за то су западни хришћански покрети, где је дозвољено женско свештенство, благосиљају се истополни бракови и друге богохулне ствари, које директно противрече Светом Писму. И то упркос чињеници да се многи хришћански покрети руководе само Светим Писмом.

Исус је јасно рекао: „Кад бисте били од свијета, свијет би своје љубио, а како нисте од свијета него вас ја изабрах од свијета, зато вас мрзи свијет“ (Јн. 15,19). Односно, хришћанство је противно светским законима, па ће хришћани увек бити прогањани од друштва и света.

Не треба се додворавати свету, он то неће ценити. Не треба одговарати на све савремене изазове, већина су провокације. Подсетимо се из Писма како су фарисеји постављали Христу доктринарна питања, у ствари, вођени једином жељом да Га за нешто ухвате. И Он их је, као Зналац Срца, назвао именом коме су одговарали. Али Спаситељ је охрабривао и подржавао оне од њих који су били искрени и тражили истину.

Имамо ли право да било шта мењамо уопште? Апостолско прејемство нису празне речи. Оно што нам је предато морамо пренети без измена. Ако свет ово не разуме, онда се не треба спуштати на његов ниво. У супротном, то ће бити профанисање (од латинског profanation  - „лишити светости, оскрнавити“).

Дарови Божији се откривају постепено човеку који се уздиже из снаге у снагу по духовној лествици. То је као са луком: што више одбацујемо љуске, постајемо осетљивији и пријемчивији. Што више тренирамо у духовној теретани, постајемо јачи, постајемо стабилнији.

Црква је отворена за све, али оне у „прљавим чизмама“ не могу да уђу. То је немогуће због самог народа. Не можете пуштати унутра из празне радозналости. Човек који тражи духовно неће гурнути нос ради радозналости тамо где му није место, за њега је то тајна, неприкосновена.

Споразумаштво, потрага за компромисом, страх од сукоба су лоши саветници. Сукоб са светом је у срцу хришћанства: Исус је „дошао да донесе мач“.

Преjемство треба да буде не само у архитектури, протоколу свештеничког одевања, већ и у кодексу понашања, скупу вредности, концептуалним ставовима.

Мистерија је Мистерија. Не можете бацати светиње псима. Тајна не трпи буку, гужву и аплаузе. Чак је и Господ у тајности учинио многа чудеса.

Широко распрострањена слава о чудима ће карактерисати антихришћанство. Чуда у јавности, било каква представа у храму - то је оно чега су се хришћани бојали кроз векове.

https://pravlife.org/sr/content/mitr-antonije-pakanich-o-profanisanju-svetinja-kako-ne-upasti-u-zamku

„Једнo ,Слава Теби, Боже, веће је од хиљаду, Господе помилуј…“ Годинама сам као свештеник слушао стотине људи који су доживљавали бол у тешким и окрутним ситуацијама. Једна жена је пришла светом Пајсију и рекла му: „Старче, не тражим од Бога да ме не повреди, ко сам ја да будем искључена из заједничке судбине људи, већ да једно искушење не прати друго, тако да могу да предахнем »..

 Кад Христ дође, у теби све цвета. Доживљаваш Христа, осећаш сласт Божијег присуства, Његову утеху и окрепљење. Можеш да патиш, али ниси сам, Његов чврст загрљај те смирује. Ништа споља није решено, а ипак осећаш да је све лепо и благословено.  Благодат Духа Светога те обнавља, чини те новим човеком, са новим чулима и схватањима, са новим садржајем, све старо је умрло у теби, и сада све изгледа другачије. Зато не заборавимо да није важно тражити живот без проблема, већ живот пун Христа. Проблеми не могу нестати из овог живота, али се могу трансформисати, и ево тајне среће. Бол нема магијску или метафизичку моћ. Бол освећује човека који пати. Наш став обликује наше духовно стање. Односно, онај ко страда на крсту, или се оправдава или кличе кроз сломљену душу своју „Господе, помени ме у Царству Своме…“. Ако свој бол преобразиш у, по Богу, трпљење и молитву, однос и општење са Христом, онда све постаје лако. Али, овде постоји тајна. Тајна светитеља која је најважнија у часовима у којима патимо и мучимо се. Да, ако не одмах, онда полако, са наших усана сиђе у наше срце - “Слава Богу”. Научимо да кажемо изнад Крста: „Слава Богу… Слава Теби Господе”. Тада нас Христ преплављује, и радост, утеха, храброст и снага долазе у наша срца. Тада се све мења, јер “Слава Богу” протерује тугу, јад и самосажаљење који су проклетство и узрок свих зала у нашим животима. Послушајте глас светог Пајсија који нам каже: „Слављење све освећује. Кад се човек захвали Богу макар и за мало, онда долази благослов Божији толико богат, да ђаво не може да га поднесе и одлази. „Слава Богу“ никада не би требало да нестане са ваших усана. Кад ме боли, имам „Хвала ти Боже“ као таблету против бола. „Слава Богу“ је изнад „Господе Исусе Христе, помилуј ме“.

о. Пападопулос

http://plibyos.blogspot.com/search