Да ли су православни свештеници само мало другачији или су и нешто друго у односу на друге људе? Која је то, по мом мишљењу, њихова главна невоља/потешкоћа? И које су то дјелатности које би свештеник у својој служби неизоставно требало да обавља? У најкраћем, ово је само мали покушај да се запитамо ко су и ко би можда требало да буду свештеници, за које ми се чини да ако су по нечему необични, онда је то најмање по томе како изгледају или у шта се облаче.

Свештеник тиме што је рукоположен, тиме што је свештеник – није узведен у неку другу сферу, нити је изведен из сфере реалног живота. Он може имати осјећај другачијости, али он уопште није нешто друго у односу на вјерни народ, нека „посебна врста“. Његова одговорност за заједницу дефинише се бригом за саборност те заједнице. Тако да је оно што га квалификује да буде свештеник управо његова способност да као вјерник и члан заједнице покаже да је усмјерен ка свима и према свакоме једнако, те да је саборна личност а не фракционаш, секташ или онај који је склон било каквом груписању или надменом туторисању.

Постоји једно специфично питање које може да мучи чак и вјернике, али бих рекао да је оно  нарочито везано за свештенике. Свјесно или несвјесно, ово питање свештеник ће постављати себи кроз читав свој живот. То је оно нимало једноставно питање о Божијем призиву. Да ли сам ја призван у ову службу, и ако јесам, зашто баш ја? Овдје је врло важно да ли ће одговор бити скрушен или ће се кретати у погрешном смјеру, ка закључку да је свештеник тим призвањем постављен изнад других. Они који помисле да су постављени изнад других радо ће то показивати спољашњим изгледом. Најчешће ће се само облачити у „обличје побожности” (2Тим 3,5). Ради се ипак о стварности која се не да лажно представљати, јер је ријеч о нечему дубоком и унутрашњем, а најмање спољашњем. Добро је вјеровати у призив јер стварно ништа не бива без Божије воље, али је једнако важно пред тим призивим стајати смирено и са свијешћу да је и овдје веома важно наше ДА. Да, Господе, ево слуге твога. Опасност је у губитку свијести да смо позвани на служење, а не да нам други служе. Рекло би се да је ово лако запамтити. Међутим, замислите само младог човјека (двадесет и нека му је година) који, тек што је дошао у парохију, задобије неслућено поштовање. Сви се утркују да га услуже а сиједи старци и честите старице из дубоког поштовања према Богу љубе га у руку и моле за благослов. Није лако не заборавити се, и не помислити да ниси заправо најмањи слуга него узвишени господар. Увијек на почасном мјесту и увијек први, ако не и једини. Морамо признати да се ради о озбиљном искушењу или изазову. Отуда је тако узвишено када свештеник са тог почасног првог мјеста покаже смирење и благим држањем и ријечју сабира све око себе, непрестано се у дубини душе смиривајући и молећи Оцу небеском „да сви једно буду“ (Јн. 17, 21).

Благодат

„Гле шта је боље и шта више ствара радост него кад браћа живе сложно. Као миро на глави које тече на браду, браду Аронову, које тече на скут хаљине његове, као Хермонска роса која се спушта на Сион“ (Пс. 132).

Ово као молитву чита свештеник док облачи одежде. И заиста, колико год различитих свештеника да сам срео, неријетко се, у мањој или већој мјери, могао осјетити тај мирис и дотаћи благодатна роса коју помиње псалам. Нигдје као у свештеничким домовима нисам могао јасније разазнати колико је могуће да се живот организује у топлини и чистоти.

Велика благодат и дар несумњиво мобилишу и све оно што је томе супротно, те отуда не треба да нас чуди откуда и зашто је пред нашим очима свештено лице неријетко у борби и сукобу, у бризи и на неком сопственом, само њему знаном распећу. Не улазећи у безбројне могућности које могу смутити једног свештеника као и било ког другог човјека, скренућу пажњу на оно што држим да је основа која може бити узрок озбиљног проблема сваког од нас свештеника. Опасност је првенствено у томе да помислимо како благодат, мирис, та роса и тај благослов имају узрок и разлог у нама или у нашим заслугама. Да се нешто с нама догодило због неке наше посебности. Биће ипак боље да мислимо како се то догодило само због неизрециве милости Божије. То јест да у оквиру божанског плана за људе и свијет неко од нас људи треба да послужи и на тај начин. Ако свештеник почне себе посматрати из било које друге перспективе, долази до нечег болног. И то не мора чак бити због таквих помисли или нашег гријеха само, него просто зато што Дародавац може да ускрати оно што без заслуга од њега добијамо. Понекад се та благодатна роса подиже, уље се скоријева, мирис се повлачи и цвијет његове духовности се суши. Тада настају невоље, развија се туга, јер се, с разлогом или без разлога, повлачи нешто што нам je, по нашем мишљењу, неотуђиво, па се тражи кривац или кривци. И умјесто да се крене у потрагу, или смирено и покајничко чекање да се изгубљени дар, повучена благодат – врати, тражи се кривац негдје око и изван нас. Такав свештеник, забринут, пометен и нестрпљив, кривца може видјети чак и у народу који око њега стоји и непрестано га посматра и о њему хотимично или нехотице просуђује. Често, мора се признати, немилосрдно и уз заборав да је он као свештеник ипак само један од њих.

Оштрица незадовољства лако се може усмјерити и ка браћи свештеницима који смиреније и уравнотеженије, наизглед успјешније чувају росу благодати када ње има, или опет, када се она повуче, смирено трпе и чекају да се изгубљени дар и утјеха неопходна за њихову службу врате. Тада, како би то аскетски учитељи Цркве рекли – на сцену ступа ђаво, како би вратоломно опосредовао однос између браће, који се, у том случају, увијек изнова претвара у трагични однос Каина и Авеља. Ово, дакако, не важи само за свештенике, важи за све људе, али овдје наглашено говорим о свештеницима, јер су они веома илустративан примјер, можда тек и само стога што се теже могу сакрити, јер стоје на узвишеном мјесту.

Чекић и наковањ

Нема сумње да међу свештеницима можете срести – у то сам дубоко увjерен – најквалитетније и најдивније људе. Међутим, није мали број свештеника који, поред многих лијепих особина, дјелују као да су уплашени и збуњени. Запитајмо се зашто. Можда зато што се налазе између чекића и наковња? Наковањ је народ, који је обично у највећој мјери извјесност и постоји као константа. Чекић је владика. А свештеник је у таквој поставци кујунџијски материјал. Свештеник је, дакле, постављен између те двије стварности, између двије снаге, које врло често спонтано и несвјесно ступају у једну више непринципијелну коалицију. На примjер, народ се жали на свештеника а владика, да се не би свађао с народом, јер без њега се као константе не може, радије стане на страну народа. И ту свештеник може бити сможден. Но, у том сукобу откривамо мање или више добре свештенике. У тој стварности између чекића и наковња они лошији у корпусу свештеника напросто се удварају, претварају, додворавају владици (ту нам се открива и добар или лош владика). Удвориштвом се настоје избјећи ударци који су неминовни да би се од материјала нешто исковало. „Ударци“ од стране епископа у контексту у којем их користим никада не смију да изађу из оквира метафоре о чекићу и наковњу, те је тиме „ударац“ активни и креативни подстицај, а никада насиље (у било каквом облику) или мобинг.

Добар свештеник је онај који служи и народу и владици, али само у мјери у којој је то сагласно са служењем Богу. Добар свештеник поштује и воли и народ и владику, али он гледа у Бога и служи Богу, не плашећи се ни народа ни владике. Међутим, уколико нема такав став, очекивано долази до збуњености свештеника, из које, до одређене мјере, можемо назријети и збуњеност цијелог народа којем он служи. Скретање нашег погледа од Бога и одмицање уха од ослушкивања воље Божије, те од покрета нашег бића ка питањима шта ће рећи овај или онај – власт, државна или црквена, људи, медији, било ко – неминовно доводи до збуњености. Као свештеници, ми смо слуге Божије на првом мјесту. Наравно, није паметан ни онај свештеник који потпуно игнорише сва ова питања. Међутим, он прије свега треба да буде заокупљен питањем Шта ће рећи Бог? И да буде, понављам, првенствено и без остатка слуга Божији. Стога је за свештеничку службу необично важна храброст. Храброст као саставни елемент вјере. На темељу вјере, која подразумијева храброст и мудрост, он се изграђује и око себе шири љубав као пуноћу животног искуства. Да би у том настројењу напредовао у складу са својим талентима, свештенику је неопходно да буде теолог.

Теолог

Није нимало тешко закључити да би прва или основна дјелатност нас свештеника требало да буде молитва, а то на неки начин већ јесте теологија, или макар предуслов за и пут ка теологији. Искрено молитвен човјек јесте теолог јер непрестано зарања у тајну Бога. Нема сумње да ће такав молитвеник радо истраживати свете списе и тежити да сазна шта су молитвеници откривали кроз вријеме о тој неисцрпној тајни божанског у нама и око нас. Његово истраживање ће увијек бити праћено молитвом или ће се претварати у молитву. Његова ће ријеч, услијед тога, постајати све благотворнија за оне који га слушају, за оне који га гледају и који с њим живе живот. Зато је свештенику не само задаћа него просто пут да буде теолог и, наравно, не само свештенику него и сваком хришћанину јер сви смо „род изабрани, царско свештенство, народ свети“ (1. Пт. 2, 9).

Сасвим је јасно да су кроз историјске турбуленције настајале разне девијације. Осврнуо бих се овдје на наше богословске школе у којима се може чути и оно најнеочекиваније и најнеправилније, као на примјер: „Шта ће мени теологија? Ја ћу бити обичан поп, с требником у руци“. Управо онај који ствар тако поставља требало би да зна да је теологија његов главни алат, оружје његове службе, једро и сидро брода којим плови. Напросто, питања с којима ће се суочавати биће питања која се могу сагледати и одговарати готово искључиво са становишта теолошких позиција и разматрања. Питања о Богу, смислу, страдању, смрти, добру и злу, слободи и храбрости не могу се оставити по страни на основу доброг занатског приступа, квазидуховног перформанса и позе. То напросто неће ићи. То ће бити разобличено у свакој проповиједи таквог свештеника.

Проповијед, поука, ријеч…

Свештеник је позван на службу Ријечи. Он има задатак да зида Цркву на оваплоћеној ријечи Божијој, која је угаони камен Цркве и извор и мјерило сваке црквене ријечи. Стога је свештеник призван и позван да изучава Свето Писмо и да његовим истинама пажљиво храни своју паству водећи је ка благодатном просвјетљењу. Зидање и украшавање храмова се тиме не одриче као дио општег задатка и као одсјај духовне љепоте свештеника који „заволе лепоту дома Божијег“ (Пс. 25, 8). Ипак, ово зидање на темељу Ријечи и уз помоћ Ријечи јесте, у ствари, један од најтежих задатака и уско је повезан с теологијом, а не само с вршењем обреда и богослужења. Молитве које читамо на богослужењима написали су најбољи теолози и учитељи Цркве. Међутим, тумачење које се збива од неизмјериве је важности. Баш ту се открива колико је свештеник зароњен у молитву и теологију. Открива се, такође, и то колико је свештеник зароњен у живот уопште. Колико је он током свога живота трагао и мучио се да разумије судбину човјека на земљи. Он треба да разумије судбину вјерника и невјерника, судбину свијета и, оно што је најбитније, какве то везе има с Богом. Он је ту и да објасни људима многе необичне ствари које им се догађају. Његова ријеч мора бити отрежњујућа, просвећујућа и, прије свега, освећујућа, а то значи на изградњу сваког појединачног човјека и заједнице у којој живи и дјела.

И још нешто веома важно – свештеник мора бити искрен. Одговоре на сва питања свакако не може имати. Оно што може – јесте да буде саосјећајан. Ако и може да се изговори за незнање, за недостатак саосјећања нема ваљаног изговора који би га оправдао. Боље је практиковати искреност него глуматање. Не може се довољно нагласити колико је битно да свештеник буде искрен и да говори оно што је и сам доживио у свом животу и духовном искуству. Вјерни ће тако разумјети да је и он у борби, да и њега исти вјетрови бију у овом животу, те да заједно путују до мирног Пристаништа.

Проповијед је необично важна и она у себи подразумијева веома битну учитељску димензију на коју је свештеник такође позван. Поред тога што је за вршење ове службе неопходно да буде молитвен и да познаје теологију, учитељ свакако мора бити обавијештен макар о основима опште културе.

Култура

Свештеник треба да учествује у култури свога времена, са свим комплексним импликацијама које би једна оваква изјава могла да носи у себи. Неопходно је да свештеник разумије, познаје и учествује у култури времена и простора у коме живи и дјелује. Под овим мислим на познавање књижевности и, колико је год могуће више, сазнања из сфере философије, науке, умјетности итд. У нашим црквама, на сву срећу, једни поред других стоје још увијек и образовани и мање образовани људи, али увијек треба да имамо на уму и да се питамо зашто су они ту и шта сви они, тако различити, очекују од нас. Очекују ријеч, утјеху, исцјељење многих рана, и више од свега очекују нешто што ће их подизати и изграђивати, уз шта ће моћи узрастати. Па чак и у случају да од нас не очекују ништа више од задовољења својих повремених религијских потреба, и тада су они поље нашег мисионарског рада и свештеничке одговорности. Уколико презиремо нечије образовање својим незнањем или култутру својом некултуром, разумуни људи ће се, свјесно или несвјесно, разочаравати и полако одустајати, тражити духовност и инспирацију на позоришним даскама или филмском платну, на концертима или изложбама. Природно је пак да људи који су већ нахрањени и надахнути културом и умјетничким дјелима ту у Цркви стоје јер желе још, и подразумијевају да је свештеник такође неко ко воли и прати, зна и надахњује се свим оним што образовање и умјетност доносе свијету, али да трага за оним још.

Да, неки ће неодступно стајати ту можда из простог разлога што немају куда друго отићи, али ту се крије још само једна опасност за нас. Јер ми ћемо можда бити задовољни и тиме што се, ето, преживљава и што Црква није празна. Добар пастир, међутим, јесте онај који се радује онима који су ту, али чезне за свима, али баш свима онима који нису ту. Управо та чежња мора бити увијек звоно за узбуну. Колотечина је недопустива. Равнодушност, монотонија, увијек исто – то је знак да се ту не гради и да је завладало мртвило кога у Цркви не смије бити. Све нека буде пјесма и покрет, ријеч која буди и препорађа. Мир и тишина су добре, али само када унутра брује воде молитве која говори „идем Оцу своме“ (Јн. 14, 12).

Умјесто закључка

Неко ће помислити како је напријед речено неко претјеривање или моја пуста жеља. Но, ја не мислим да је тако, јер знам да постоје свештеници који не само да су овакви него и много бољи од овога. Постоје и живе, само их можда слабије примјећујемо, јер су обично ненаметљиви, тихи и смирени. Вјерници у њиховим парохијама их сигурно препознају по топлини око срца која их грије при сусрету са оваквим свештеницима и одушевљењу којим их надахњују. И да не бих говорио о живима које познајем, јер је увијек ту она стара опасност, опасност од кварења, навешћу примјер једног свештеника за кога су многи чули, а који је остварио успјех како у својој парохији тако и на свеопштем плану. Тај свештеник био је отац Александар Шмеман. Био је изванредан пастир, теолог, литург, проповједник, исповједник, познавалац књижевности и умјетности. Његова ријеч и данас као сјеме пада у срца људи жедних Бога и многи род доноси. Његов примјер свештеничке храбрости и разборитости као и примјери многих дивних свештеника које срећем широм свијета охрабрили су ме да напишем горње редове у нади да ћу себе самога и друге који то желе подстаћи да устанемо и учинимо колико до нас стоји.

https://teologija.net/o-svestenstvu/?sr_pismo=lat

Будући Светитељ Мардарије, први епископ Православне српске епархије у Америци, родио се 2. новембра 1889. године у кршевитом селу Корнет које се налази у суровој природи Љешанске нахије у Црној Гори. Мардаријев отац се звао Петар (Перо), а мајка Јела. Она је била из познате куће Божовића. Петар је у Црној Гори био уважени начелник Љешанске области (нахије) и племенски капетан, дични представник моралне снаге своје Српске Православне Цркве и породице Ускоковић, једне од најугледнијих породица у Љешанској нахији, која се вековима одликовала чојством и јунаштвом. Овом свом, Богом изабраном чеду родитељи су на крштењу дали име Иван. Крштен је у сеоској црквици посвећеној Светом Ђорђу, у чијој је непосредној близини некада био простран и утврђен манастир, по предању из доба Немањића. На месту те древне светиње, чије зидине делимично постоје и данас, Иванови преци Ускоковићи су свили своје домове.

Тропар и кондак Св. Мардарију Либертивилском је написао Митрополит црногорско-приморски Амфилохије

Тропар, Гл. 4
Од младости си Христа безгранично љубио, цијелога живота само Њему служио, једино си Бога Творца слушао, ријеч Љубави Божије свима проповиједао, љепоту дома Господњег си заволио, Мардарије новојављени Просветитељу, Цркве Христове градитељу, зато тe Човјекољубиви Господ вјечном славом Царства Свога на земљи и на небу прослави.

Кондак, Гл. 8
Из Корнета села љешанскога, Црне Горе Петра Цетињскога, као небопарни си орао преко гора и мора прелетао, од царске Русије до далеке Америке, Мардарије нови Богољупче, Христа Бога свима свједочио, свесловенско братство си ширио. Либертивилски храм саградио, понижених и сиротих добротвор био и после смрти се радујући вјечном Царству Божијем.

Више о житију на сајту :

Шта је суштина паганског мишљења? Паганин је често материјалиста. Изоштрио је своју свест за стицање одређених материјалних добара. Бог му не треба. Потребна му је одређена материјална или финансијска вредност, која му је важна и за чије стицање ће се потрудити. Укључујући и молитву у православној цркви.

Пропаст паганства лежи у томе што се губи вера у Једног Бога – Извора живота и Јединог Делитеља свих благослова, како духовних тако и материјалних. Заборављен је пут до Њега. А човек је усмерен само на материјално и на задовољење сопствених потреба, чврсто испреплетених страстима, пожудама и гресима.

И често такав човек  долази у храм да се моли светом Николи за путнике, Пресветој Богородици за децу, светом великомученику Пантелејмону за здравље.

Визуелно, такве људе у храму издаје чињеница да им олтар изгледа није потребан. Не обраћају пажњу на њега. Он им није циљ. Они јасно долазе до одређене иконе са својом петицијом. И пошто се помоле, понекад наручивши молебан од свештеника, одлазе. Њих не занима разговор са Богом. Они су заинтересовани да испуне свој специфични захтев.

Насупрот њима, одмах се препознају људи који долазе у храм Богу. Они су дошли у цркву да се причесте светошћу Творца. Један од спољашњих израза таквих људи је да су дуго у храму. Могу само да стоје или седе. Воле да буду у Дому Божијем, да осете Његово присуство на себи и у себи, да се са Њиме причешћују.

Људи који су дошли у храм због решења одређеног проблема ходају по храму 

као кроз супермаркет. Оставе свећу на посебно место, затим прилазе одређеној икону итд. Не кажем да ово није потребно. Наравно да јесте. Али пре свега треба да ураде главну ствар - да се сретну са Богом.

Мора се знати да светац није божанство одговорно за одређени сегмент живота, нити грана за дистрибуцију материјалног богатства. Света личност или анђео је, пре свега, проводник Божанске благодати и љубави Оца, Сина и Светога Духа. Због тога се свеци често називају свецима Божјим. Они су угодили Богу својим животом, и Господ их је великодушно испунио, попут неких сасуда, Својом благодаћу, изливајући је преко њих  у свет. Зато је у православној иконографији лик сваког светитеља христоцентричан. Главни лик на икони није чак ни светац, већ Бог Који сија кроз њега.

А главни задатак у храму је да разумеш, не шта ти хоћеш, него шта Бог хоће од тебе. Јер оно што желиш не мора нужно бити добро за тебе, а воља Божија увек делује на твоје спасење.

«Који повјерује и крсти се биће спасен, а који не вјерује биће осуђен» (Мк 16,16).

Сви светитељи, без изузетка, у којој год ери живели, придавали су велику важност чистоти вере. А ово је изузетно важна чињеница. Из сопственог искуства су научили колико је важно не одступити од истине, не бити кукавица, не издати. Стога и нас, који живимо, благочестиви оци упозоравају на страшни, неизбрисиви грех – извртање истине, грех који води свакојаким јересима, расколима и неизбежној личној катастрофи.

На пример, на Првом Васељенском сабору такви стубови Цркве као што су Свети Атанасије Велики и Николај Мирликијски бранили су чистоту вере Христове, по цену своје слободе и наклоности оних који су на власти. Упркос често отвореном непријатељству од стране власти, они су осудили Аријеве јеретичке грешке, које су свакако биле туђе правом хришћанском учењу.

Светитељи упозоравају хришћане на лукаву софистицираност: искривљавање речи Светог Писма, промене догмата вере које су усвојили Васељенски сабори, а такође позивају на верност црквеним правилима и традицијама. Св. Игњатије (Брјанчанинов) је поучавао: «Велика је несрећа – удаљити се од догматског и моралног учења Цркве, од учења Светог Духа, било каквим умовањем! То је охолост, која устаје против познања Божијега. Потребно је збацивати и предавати такав разум на послушност Христу».

Мало удаљење немилосрдно води до трагичних последица.

Свети апостол Павле директно каже да јеретику за отпадништво од истине прети анатема: «Али ако вам и ми или анђео с неба проповиједа Јеванђеље друкчије него што вам проповиједасмо, анатема да буде!» (Гал. 1:8).

Свети Оци потврђују да је наша православна вера истинита и животворна, вера коју је Сам Господ наш Исус Христос заповедио и која спасава, оправдава и даје човеку живот вечни: «…Ко моју ријеч слуша и вјерује Ономе који ме је послао, има живот вјечни, и не долази на суд, него је прешао из смрти у живот» (Jн 5,24).

Дакле, наша вера треба да нам буде најдрагоценија ствар на свету. Вера коју су бранили светитељи, наши преци, дала је земаљском и небеском свету небројено мноштво светих који су код Престола Божијег и моле се за нас. Они су, бранећи истину, подносили искушења, невоље, туге и муке да би нам сачували веру у неискривљеној, истинитој светлости, тако да «веру неокрњену сачувамо, главе невидљивих змија сатремо, да се победитељи греха јавимо, и да неосуђено достигнемо поклонити се и светом Васкрсењу». И наша је хришћанска дужност да следимо њихов пример.

Никакво благо, знање, таленти, наклоности, сродство и везе не би требало да буду веће од наше вере. Апостол Павле каже: «Но штавише, ја и сматрам све за штету према превасходноме познању Христа Исуса, Господа мојега, ради којега сам све оставио, и сматрам све за трице, да бих Христа добио» (Флп 3,8).

Све што се дешава у нашем животу бива по добром Промислу Божијем. Господ даје сваком човеку таква искушења, која су му потребна за спасење његове душе и која је у стању да поднесе. Све телесне, духовне туге шаље Добротворна Рука Божија.

Господ Срцезналац зна шта је у срцу сваког од нас, Он њега чита као отворену књигу, и свестан је свих наших могућности, страхова. И Он неће пустити да се искушате већма него што можете. Искушења се не треба бојати, она су спасоносна. „Да није било искушења, нико не би стекао Царство Небеско“, рекао је св. Антоније Велики. Кроз искушења Господ нас води ка Себи. 

Треба неизмерно благодарити Свемилосрдном Богу за све што нам је послато, уздати се у Његову безграничну љубав, веровати Му и следити Га без освртања.

Понекад, у тешком тренутку, када се толико чекамо помоћ од Свевишњег, она не дође одмах. Али то не значи да нас Господ не чује. Ни у ком случају не треба очајавати и одустајати. То значи да Бог боље зна када треба дати оно што се тражи. На крају крајева, понекад је корисније издржати потешкоће и невоље. Стрпљење са искушењима, понекад дугим, је врста духовне вежбе и лека.

Потрудимо се свим срцем за Свеблагога Бога, послушајмо свете и послушајмо речи апостола, који су свакако знали шта су прогони, искушења и искушења. «Бдите, стојте у вјери, мушки се држите, снажите се» (1 Кор. 16:13).

https://pravlife.org/sr/content/mitropolit-antonije-pakanich-svetitelji-nas-upozoravaju-na-strashni-neizbrisivi-greh

Али црквена историја показује да је током векова више пута било покушаја да се уништи Црква на нашој земљи. И сваки пут када се чинило да је све готово, крај је близу. Тако је било и у доба Уније, када су многе цркве и манастири насилно претварани у унијатске или чак кафане. Тако је било и после револуције 1917. године, када су цркве затворене или предате обновитељима, а свештеници побијени или послани у логоре и прогонство. Било је и времена када су власти обећавале да ће свима показати „последњег попа“ ...

Али никаква заплена светиња, никаква репресија над слугама Христовим никада ништа не би могла променити.

И сада, после деценија и векова, осврћемо се уназад и видимо да непријатељи Цркве Христове ништа нису успели да ураде. Сви побијени постали су мученици Христови, а Црква је после сваке кризе постајала све чистија и јача.

И ово нам даје велику наду и радост. Jер сулудо је борити се са Црквом Христовом: она ће ипак бити победник, заjедно са Христом.

Понекад нам се може учинити да су све репресије, сва неправда према верницима и свештенству наше Цркве нелогичне, апсурдне, сулуде. Али ни ово не треба да нас чуди.

Господ каже: «Ако вас мрзи свијет, знајте да је мене омрзнуо прије вас.
Кад бисте били од свијета, свијет би своје љубио, а како нисте од свијета него вас ја изабрах од свијета, зато вас мрзи свијет. Опомињите се ријечи коју вам ја рекох: није слуга већи од господара својега. Ако мене гонише, и вас ће гонити; ако моју ријеч одржаше, и вашу ће одржати» (Jн 15, 18-20).

Неправедно страдање се разликује од заслуженог страдања по томе што нам доноси радост страдања заједно са Христом.А наши гонитељи, мислећи да нас боле, у ствари нам чине велико добро – чисте нас за Царство Небеско, већ нам спремају највишу и најбољу судбину за целу творевину – јединство са Творцем.Зато нам Христос каже: «Благосиљајте оне који вас куну, и молите се за оне који вас вријеђају» (Лк 6,28). Како се Он сам молио на крсту: «Оче, опрости им, јер не знају шта чине!» (Лк 23,34).

Тако су се молили и размишљали сви мученици и исповедници Цркве Христове, а сада су у вечној радости са Господом.Овако се данас треба молити и размишљати.

Господ види све наше туге.

https://pravlife.org/sr/content/mitropolit-antonije-pakanich-shta-tshe-biti-sa-crkvom

Божић на свим светским меридијанима код људи изазива топлину и радост због чињенице да је Бог постао човек. Без обзира да ли је данашњи човек, оптерећен комформизмом и потрошачким менталитетом, упућен у тајну овог великог празника, радост и топлину коју осећа нешто значе макар и на несвесном нивоу. У православној традицији, овом празнику, који се често назива и најрадоснији, претходи пост од шест недеља. Дужина поста, каква је и сада, установљена је у 12. веку и прихваћена као правило од стране свих православних Цркава. Код Срба, самом прзнику Рођења Христовог претходе обичајни празници везани за породицу – Детинци, Материце и Оци. У богослужбеном смислу, недељама непосредно пред Божић претходе празници Праотаца и Отаца у које се прослављају старозаветни пророци и патријарси од којих је по телу потекао Господ Исус Христос. Али први празник којим почиње заправо та старозаветна сага која свој врхунац има у рођењу Месије јесте Ваведење Пресвете Богородице.

Овај догађај који Црква празнује не налази се описан нити у Старом нити у Новом завету. Припада апокрифној традицији Цркве. Другим речима, иако није посведочен Светим писмом он је итекако уроњен у његово разумевање, доживљај и важност које оно има у вери и животу хришћана. Зашто је овај празник на почетку поста, пошто би по некаквој логици он требало да буде ближе самом празнику Христовог рођења? Хронолошки гледано, он се збива више од хиљаду година након што су живели Авраам, Исаак и Јаков; или нешто мање од 900 година од када је живео цар и пророк Давид, а нешто мање од времена пророка Данила и ропства Израиља у Вавилону. Разлог зашто се овај празник слави је што се у њему повезује читава старозаветна прича о потомку Авраамовом у „којем ће бити благословени сви народи на земљи“ (Пост 22, 18) са рођењем Спаситеља. Како говори црквено предање, на празник Ваведења, родитељи Пресвете Богородице, Јоаким и Ана, доводе своју кћер да би је посветили Богу као израз захвалности што их је у старе дане благословио потомством (уп. Пост 17, 17сс; 18, 10с; 25, 21; 30, 22сс; Суд 13, 3; 1. Сам 1, 15-20). Том приликом, свештеник Захарија препознајући у овој малој девојчици личност коју је Бог изабрао за свој сасуд, уводи је у најсветији део јерусалимског храма – Светињу над светињама. Отуда и назив празника Ваведење, што значи увођење. Светиња над светињама је био испрва део шатора, а потом храма у којем су Јевреји служили Богу. Назив је такав јер је у њему било смештено најсветије што је Израиљ добио од Бога – таблице закона, Аронов процветали штап и небески хлеб, тј. мана. Али више од тога, то је било место у којем се Бог јавља, и где обитава слава Господња. Због тога, ниједан човек није могао да уђе у тај простор заштићен завесом осим првосвештеника и то само једанпут годишње. Функција Светиње над светињама је била двојака. Прво је требало да покаже да је Бог присутан међу својим народом (Изл 40, 34с; Лев 15, 2; Бр 9,15; 1. Цар 8, 10с; Јез 43, 1-4). Кроз то присуство они се освећују и чувају савез са Богом бивајући верни заповестима и држећи све оне уредбе које им је Бог заповедио. Друго, неприступачност Светиње над светињама за сваког човека, осим посвећеног, указује на то да Бог Израиља не може да се сведе у уобичајене представе и доживљаје Бога. Његово је присуство огањ који спаљује. Ова врста метафоре треба да изрази неприступачност Јахвеа. Због тога је потез свештеника Захрије несхватљив и необичан јер тамо где и првосвештеник улази само једном, он уводи малу девојчицу.

О овом присуству и вери у Бога који својом љубављу брине о Израиљу тражећи заузврат верност која треба да прераста у све већу сличност са њим говоре и сведоче помињани Праоци и Оци Старога завета. Коначно, читав пост се завршава прославом Рођења Спаситеља који и јесте крајњи циљ овог духовног и телесног напора. Сам догађај рођења Христовог описан у Новом завету има сличности са причом о Светињи над светињама. У Еванђељу по Матеју, Исус из Назарета јесте испуњење дуго очекиваног рођења Месије. Поред свих посебности Матејевог описа Христовог рођења, упечатљиво је повезивање његовог рођења са пророштвом пророка Исаије да ће се Месија назвати Емануил. Сам апостол Матеј даје објашњење да то име значи Са нама је Бог (Мт 1, 22с; уп. Ис 7, 14). Апостол Матеј жели да укажа на то да је сам Бог присутан међу својим народом у личности Месије, тј. Исуса Христа. Са друге стране, апостол Лука у свом Еванђељу даје нагласак на Спаситељу који се поистовећује са најнезнатнијима и одбаченима. Рађа се у штали (пећини). Али пре тога приликом описа Благовести наводи да ће се дете које треба да роди Марија назвати Син Божји (Лк 1,35; уп 2, 7). Песма коју певају анђели: „Слава на висини Богу и на земљи мир…“ указује на то да Месија доноси истински и потпуни мир читавом људском роду а кроз то алудира на Христа као истинског цара читавог створеног света који је због љубави и доброте своје рођен као незнатан да би се на крају у Вазнесењу показао да је истински Месија читавог света (Лк 24, 50с; Дап 1, 9сс). На послетку, у Еванђељу по Јовану стоји стих који експлицитно поситовећује Исуса Христа са Логосом који је од искони и који је Бог (Јн 1,14).

Заједничко за Стари и Нови завет јесте чињеница да се Бог јавља са намером да човека призове у заједницу са њим у којој ће делити живот, где ће Бог бити Господ (Господар) а људи царско свештенство, односно свештеници творевине. Разлика је у томе што Стари завет наглашава човекову склоност ка греху која стално тражи очишћење да би могао да обитава у близини Божјој. Као најлепши изданак те тежње за чистоћом и близином Божјом јесте Пресвета Богородица. Из тог разлога празник у којем се посведочује њена чистоћа стоји на почетку поста, јер сваки човек има потребу за таквом врстом чистоће. Она превазилази оквире морала. Сама Пресвета Богородица се показује као узор који треба да следе хришћани заједно се трудећи и рвући са својом вољом и природом. У Новом завету, за разлику од Старог, нагласак стоји не на чистоћи као услову човекове близине Богу, већ супротно – Божјег узимања на себе људске природе да би је кроз себе оправдао и ослободио ропства греху. Управо у очовечењу Бога, тј. Сина Божјег, види се његова истинска слава која свој врхунац има у распећу на Голготи које јесте „час Христов“ (уп. Јн 2, 4; 12, 23с; Лк 24, 26). Све оно што је човека удаљавало од Бога, и што се кроз низ Праотаца, Отаца, пророка, праведника показивало да су и највернији склони да посрну, Бог узима на себе да би постао недвосмислено и потпуно присутан у животу света који је створио. Док се у Старом завету Бог оприсутњује кроз природне феномене (облак, дим, ватру, ветар), у Новом завету он долази у саму срж човековог бића постајући човек и чинећи превасходно од Пресвете Богородице Светињу над светињама.

Божићни пост, стога, није само време уздржања од одређене врсте хране, подвига, било личног или заједничког. Он је најпре ход Цркве, тј. хришћана од разумевања Бога као узвишеног и Светог, неприступног и страшног у својој величанствености, до Бога који у свему томе најпре јесте непресушни извор милосрђа, онај који на разне начине жели да човека задржи уза себе, и, коначно, Бога који такав начин живота дарује човеку и позива га да буде сведок његове доброте. Начин да то човек буде јесте у даривању себе другоме, стављању користи ближњег спрам личне и спремност да се понесе крст немоћног и напаћеног. Достизање тога није могуће без личног напора што и представља пост, али истовремено и без дубоке свести о томе да ниједан људски труд није раван ономе што је Бог учинио кроз Рођење Христово, а то је да је нераскидиво везао за себе читаву творевину дарујући ништа мање него самога себе њој и човеку.

Извор: Светигора, образник за вјеру, културу и васпитање Митрополије  цетињске бр. 307, Ваведење 2022. г. 

извор

Света великомученица Екатерина Александријска (грч. ἡ Ἁγία Αἰκατερίνη ἡ Μεγαλομάρτυς; Александрија, 287- Александрија, 305) ранохришћанска мученица и светитељка.

Екатерина Александријска је рођена у Александрији 287. године. Према предању, у једној својој визији Исус Христос јој је даровао прстен, што је она протумачила као знак да свој живот треба да посвети Богу. Била је врло образована, и веома је добро познавала грчку филозофију, медицину, реторику и логику. Према предању, цар Максенције је једном приликом позвао 50 мудраца и организовао расправу у којој би се расправљало о вери. У тој расправи Екатерина је однела победу, а цар Максенције је као казну наредио да се свих 50 мудраца спале. Пред смрт, на Екатеринину молбу, ови мудраци су примили хришћанство и исповедили се.

Екатерина је била ухваћена, мучена и погубљена у својој 18. години, 24. новембра 305. године. По предању, при њеном погубљењу, из њеног тела потекло је тада млеко место крви.

Њене мошти чувају се на Синају.

Православна црква прославља свету Екатерину 24. новембра по јулијанском календару, тј. 7. децембра по грегоријанском календару.

https://sr.m.wikipedia.org/sr-ec/Екатерина_Александријска

Свима нама, без изузетка, потребно је исцељујуће дејство покајања. Свети Јован Златоусти каже: „Грех је рана, а покајање је лек“. Оно што су за тело ране и лекови, то су за душу грех и покајање. Покајање је повратак човека Богу. Почетак овог пута је свест о сопственим сагрешењима.

Након што човек постане свестан греха, следи одлучност да се покаје. То је кључни тренутак на његовом животном путу, који одређује хоће ли човек и даље остати у греховном мраку или ће се вратити Небеском Оцу.

Неки људи налазе се у стању извесне неосетљивости. Они размишљају на следећи начин: „Немам шта да исповедим. Никога нисам увредио. Никога нисам убио, никога опљачкао“. Међутим, уколико ове људе упитате за неке грехе, понекад чак и тешке, они их неће прихватити као такве: „Данас“, кажу они, „сви тако раде“. Они верују да, ако неки грех чине многи, он престаје да буде грех!

Онима који мисле да су без греха упућене су речи Светог Јеванђелисте Јована: „Ако кажемо да греха немамо, себе варамо, и истине нема у нама“ (1. Јн. 1, . Сагласно Апостолу Јакову, „сви много грешимо“ (Јак. 3, 2), и зато је свима нама потребно излечење душе, које нам даје света Исповест.

Неке људе ђаво баца у очајање. Такви хришћани сматрају да су они толико грешни, да за њих нема и не може бити опроштаја. Опроштај грехова, међутим, који се даје кроз Свету Тајну Исповести, не зависи од величине и количине грехова, него од милости Господње која је безгранична. Мисао о томе да наши грехови не могу бити опроштени намеће нам ђаво, како би нас бацио у очајање.

Након што превазиђемо поменуте препреке, ђаво ће против нас искористити још једно снажно оружје: стид. „Како да одем код духовника“, кажу многи, „и да му признам све оне страшне грехе које сам учинио? Какво ће мишљење о мени после тога имати тај човек?!“

Нека сви, који овако размишљају, послушају Светог Златоустог: „Стиди се када грешиш, а немој се стидети када се кајеш... Док се човек налази у греху, он (ђаво) му не допушта да се стиди и самим тим га предаје срамоти греха, јер зна да ће човек, ако осети стид, побећи од греха; међутим, приморава га да се стиди покајања, јер зна да ће, због стида, остати непокајан. На тај начин, сатана постиже двоструко зло: баца човека у грех и спречава његово покајање“.

Ако човек савлада све ове препреке и одлучи да се исповеди, ђаво ће у њега посејати мисао да одложи исповест. „Отићи ћу да се исповедим други пут“, размишљају многи, „биће још времена“. Колико је само људи који су отишли из овог света, а да нису успели да се духовно припреме за то! Непријатељ нам предлаже да данас послужимо греху, а да се сутра – потрудимо на врлини. Он нам не предлаже да се отворено одрекнемо Бога, него нам, како каже Свети Василије Велики, „лукаво отима ’данас’ и оставља нам наду у ’сутра’. А затим, кад наступи сутра, поново долази наш злобни саветник (тј. ђаво) и тражи ’данас’ за себе, а ’сутра’ за Господа. Тако нас неприметно одводи из овог живота.“

Господ Исус Христос је својим ученицима заповедио да врше Свету Тајну Исповести: „Примите Дух Свети! Којима опростите грехе, опраштају им се; и којима задржите, задржани су“ (Јн. 20, 22-23). Овим речима Исуса Христа су свети апостоли, а такође и њихови наследници – свештеници, „добили власт какву Господ није дао чак ни анђелима“, како каже Свети Јован Златоусти. Христос је то учинио зато да би сваки грешник наилазио на подршку и разумевање у свом подвигу, јер је свештенику, који је такође човек, позната духовна борба.

Посредством духовника, у време вршења Тајне Исповести, дејствује Божија благодат – не само ради отпуштања грехова покајника, него и ради решавања духовних проблема с којима се он суочава.

Чак и ако (исповест) не исцели одмах окорело греховно стање, ипак ће силно помоћи у исцељењу, јер благодаћу Светога Духа покајнику даје снагу. Благодарећи покајању, борба против страсти постаје лакша.

Ако имамо грех који је постао навика, још више морамо притицати духовнику који ће, користећи „мач духовни“ (в. Еф. 6, 17) засећи корен греха до самог његовог искорењивања. „Човек мора свим силама избегавати грех и чувати се од њега, да не би пао“, каже преподобни Никодим Светогорац. „Ако му се, услед човечије слабости, и догоди да падне, нека не очајава, него нека одмах устане и, нека се, не губећи време, покаје и исповеди.“

Господ је рекао да је прва и главна заповест – заповест о љубави: „Љуби Господа Бога свога свим срцем својим, и свом душом својом, и свим умом својим... Љуби ближњега свога као самога себе“ (Мт. 22, 37-39). Сагласно Христовим речима, свој живот треба да испитамо у односу на три главна правца: наш однос са Богом, узајамни односи са нашим ближњима и однос са самима собом.

Брижљиво самоиспитавање довешће нас до скрушености и покајања и припремиће нас за исповедање грехова пред духовником.

Искуство доживљаја Царства Божијег задобијамо још у овом животу као последицу нашег покајања. „Како је могуће да се Царство Божије приближи човеку још у овом животу“, пита се праведни Јован Кронштатски и одговара: „Благодарећи искреном покајању: Покајте се, јер се приближи Царство Небеско“ (Мт. 3, 2). Душа се испуњава покајањем, а затим следи Царство Божије као унутрашње стање човечијег срца. Човеково дубоко и искрено покајање ће, слично магнету, привући милост и љубав Господњу.

https://www.facebook.com/duhovnepouke88

Његова Светост Патријарх српски г. Порфирије служио је 4. децембра 2022. године, на празник Ваведења Пресвете Богородице, свету архијерејску Литургију у манастиру Горњаку, древној задужбини Светог кнеза Лазара у Епархији браничевској, и том приликом беседио:

– У име Оца и Сина и Светог Духа. Браћо и сестре, благословени смо данас што смо сабрани у овој великој светињи наше Цркве, у манастиру Горњаку који је, као што знате, подигао Свети кнез Лазар, који је, баш у складу са Јеванђељем које смо чули данас, на други начин изрекао истину: Земаљско је за малена царство, а небеско увек и довека, хотећи тиме да каже да смо ми створени за небо. Свети кнез Лазар је тиме казао да небо није нека апстракција, нека бајка, нешто што нас чека тек у некој далекој будућности и то потпуно неодређено, него да је небо и овде међу нама, да је небо са нама и ми смо на небу онда када служимо свету Литургију, јер ту је Господ, ту су сви свети Његови, ту су анђели, ту смо и ми. То и јесте Црква, заједница верних у Христу, Црква као тело Христово, а Он њена глава.

Благословени смо што смо данас овде у овој великој светињи у браничевском крају који је украшен многим сличним бисерима. На овом месту, у овом крају, поред многих подвижника и светитеља из нашег рода било је и оних који су дошли из далека, нарочито баш у време кнеза Лазара, светитеља Божјих који су дошли са Синаја, који су живот свој посветили Богу молећи се за спасење читавог света, али исто тако упражњавајући молитву као начин свог постојања, непрестану молитву, Исусову молитву. И тада се знало да српска земља и наша Црква без молитве не постоје. Међутим, често своје проблеме и искушења хоћемо да решимо својом памећу, својим способностима, својим вештинама, али показало се безброј пута да то није могуће и да је увек неопходна и благодат Божја. Ако нема молитве која извире управо из ове свете Литургије, онда заправо ми затварамо себе за дејство благодати Божје.

Ми данас славимо Ваведење Пресвете Богородице. Пресвета Богородица, најсавршенија међу људима, већа и од анђела, како каже црквена песма, јесте оно што је људски род могао да принесе Богу. Бог као љубав створио нас је за радост, за пуноћу живота, за лепоту. Међутим, иако нас је створио из небића у биће и непрестано води бригу о нама, Он неће, „не може” могли би смо рећи, да  нас уведе у тајну радости и тајну спасења без нас, без наше слободе. Бог је тако заволео свет да није само водио бригу о свету тако што је слао пророке, тако што је слао безбројна блага лепоте и доброте, него је тако заволео свет да је и Он сам послао Сина свог да се поистовети са нама људима у свему, да се у потпуности поистовети божанска природа у личности Сина Божјег са људском природом. Наше назначење, циљ и смисао нашег постојања јесте нераскидива заједница са Богом, а да би се та тајна могла збити одредио је Пресвету Богородицу. Њу је изнедрио као најчистију и најсветију да своју слободу и свој дар кроз Њу пројави у односу на Бога. Све што је везано за Њен живот јесте чудесно, јесте и тајна, почевши од Њенога рођења. Јоаким и Ана у дубокој страрости добијају је као дар Божји и ево, на данашњи дан, ми се сећамо Њеног увођења у храм, у старозаветни храм, и то не у било који део храма, не у онај део храма у који је могао да уђе сваки човек, него у део храма који се назива Светиња над светињама и у који је само једампут у години улазио првосвештеник. Пресвета Богородица је, дакле, уведена у део који је био одређен само за првосвештеника. Њено увођење у тај део скиније, у тај део храма, био је и праобраз, тј. тај догађај је указивао на то да је Она заправо Скинија пречиста, да је Она тај Храм у који ће се населити Син Божји, у коме ће се настанити Бог, Онај који је боравио, док Христос није дошао, у делу храма који се зове Светиња над светињама.

Кроз Пресвету Богородицу људски род је показао да је спреман да слободно прихвати вољу Божју као закон свог живота. То је оно што је одредило да Њена утроба буде простор, буде место, у којем ће се настанити Син Божји ради нашег спасења и из љубави према нама. Послушање вољи Божјој не значи, браћо и сестре, ограничавање наше воље, не значи спутавање наше слободе. Напротив, послушање вољи Божјој, које је показала Пресвета Богородица и којим ми постојимо, јесте заправо поистовећење са апсолутном слободом која је у Богу и која је Бог. Ако смо изван заједнице са Богом, онда смо ограничени, онда нисмо слободни, онда смо робови пролазности, онда смо жртве смрти. Оног тренутка када своју слободу спојимо са слободом Божјом, када је поистоветимо са слободом Христовом, ми разарамо највећег непријатеља, оног који у потпуности држи нашу слободу у ропству. Ако смо изван Бога, онда постајемо робови смрти, робови нечастивог и робови пролазности. Отуда је Богородица, као символ и израз наше воље и нашег опредељења за Христа, Она која је родоначелница наше слободе. Она је истовремено једна од нас, како кажу свети оци. Она у потпуности разуме све оно што ми јесмо, разуме наше потребе, разуме и наше слабости, али као Она која је родила Сина Божјег, која је родила Бога љубави, и Она сама јесте читавим својим бићем љубав. Зато што воли читавим својом бићем Бога и Сина свог, Она воли исто тако и читав људски род и отуда нас заступа пред Богом. Отуда је и лик Пресвете Богородице нешто што је најдраже, најмилије, најблискије сваком човеку. То је личност у односу на коју имамо највећу слободу, зато што је Мајка и једна од нас. Отуда се и ми, браћо и сестре, где год су светиње Њој посвећене обраћамо скрушено и са молитвом, знајући да ће Она увек, будући да има слободу пред Сином својим и Богом нашим, и нас у тој слободи и љубави увек заступати.

Нама, наравно, стоји и предстоји онај пут који је описан и у јеванђељској причи о милостивом Самарјанину. Ко хоће да добије Царство Небеско треба да воли ближњег као самог себе. Онај који је питао Господа како да добије Царство Небеско, кад је чуо Његов одговор, питао је ко је Његов ближњи и чуо је причу о томе да је ближњи онај који чини љубав у односу на друге. Ова приче у крајњој линији носи у себи поруку да ми треба да поставимо себи питање: Коме смо ми ближњи? Ближњи смо, наравно, онда када се распињемо за сваког најнепосреднијег свог ближњег, а онда и за сваког човека. Ту се показује да је тајна Царства небеског – тајна заједнице. Не постоји Царство небеско за појединца. И онда када испуњавамо све заповести и када смо савршенији и бољи у моралном смислу те речи, а ако смо сами и ако се преузносимо у односу на друге, ако смо сујетни због тога, ако осуђујемо друге, ако себе сматрамо да смо позвани да критикујемо све друге, узалуд је то што се држимо заповести Божјих. Царство Небеско увек се тиче нашег односа и наше заједнице са Богом, али у истовреме тиче се и наше заједнице са ближњим, јер је то двоје нераскидиво повезано. Не може неко рећи да има заједницу са Богом – дакле, и онда када чини спољашњу врлину – ако презире ближњег, а не може ни имати Царство небеско, тј. бити становник Царства небеског, ако је само хуманитарни активиста, ако чини у хоризонтали добро другима, а заправо заборавља на Бога, заборавља на то да је све од Њега и у Њему, да је Он почетак и крај, да је и то што може да чини подвиг и врлину и да чини добро другима опет дар Божји.

Дакле, браћо и сестре, радујмо се данас у овој светињи. Нека молитве светитеља Божјих, који су се овде подвизавали кроз векове, буду са свима нама, а ми да угледајући се на њих, молећи се Пресветој Богородици, идемо Њеним путем, путем слободе, који је и пут послушања вољи Божјој. Нека буде по речи Божјој као што говоримо у молитви Оче наш: нека буде воља Твоја. Дакле, да идемо тим путем, јер тај пут јесте отворени пут којим Бог силази међу нас, али и ми се успињемо на Небо где се слави Он, Један у Тројци Бог, Отац и Син и Свети Дух, сада и увек и у векове векова. Амин.

Извор: СПЦ

ВАВЕДЕЊЕ ПРЕСВЕТЕ БОГОРОДИЦЕ (грч: Εισόδια της Θεοτόκου), (21. новембар); непокретни велики празник који прославља догађај у коме је Пресвета Марија постала прва заветована девица у историји Хришћанства. На овај дан извршен је у Јерусалиму свечани чин завештања њеног девичанства. Девица се заветовала пред Богом и људима, а чин је обавио првосвештеник Захарије, отац светог Јована Претече. По бројности свечара на четрнаестом месту слава код Срба.

Пошто су Св. Јоаким и Ана били без деце, заветовали су се да ће дете које им Бог подари посветити Њему на службу. Када су добили кћерку Марију, са три године сазову сву своју родбину и више девојчица, припреме доста свећа и свечано пођу у Јерусалимски храм. Напред су ишле лепо обучене девојчице са запаљеним воштаницима, за њима Јоаким и Ана, водећи за ручице своју кћерчицу, а за њима остали пратиоци. Беше се окупило и доста света да виде ову лепу и чудновату пратњу. Кад су се приближили цркви, изашли су им у сусрет свештеници, а сам првосвештеник беше изашао да дочека девојчицу Марију на црквеним вратима. Црква је била уздигнута од земље и требало је прећи петнаест степеника до улаза. Родитељи доведоше девојчицу до степениша, пустише је, а она сама, слободно и усправно пређе све степенике, ни једном се не осврнувши на своје родитеље, већ весело гледаше право у цркву. Првосвештеник узе девојчицу за руке, уведе је у цркву и поведе је право пред олтар, који се звао Светиња над светињама.

И данас у олтар женска нога не сме ступити, а у део Јерусалимског храма, који се звао Светиња над светињама, није смео ни обичан свештеник да уђе, већ само првосвештеник и то једном у години, кад је приносио жртве. У тај олтар уведе првосвештеник девојчицу Марију и посвети је на служење Богу. Тиме је предображено да ће она постати истинска Светиња над светињама у коју ће се сместити несместиви Бог. Томе догађају чудили су се не само људи, већ и Божији Анђели, који су невидљиви у пратњи учествовали. Родитељи Маријини принесоше прописне жртве, те се са сродницима вратише кући, а малу Марију оставише при цркви, и увек су је, док су били живи, с времена на време обилазили. Богородица је у храму остала до своје дванаесте године.

У спомен на догађај кад је Света Марија доведена у Јерусалимски храм и посвећена Богу, установљен је празник Ваведење, који се празнује 21. новембра. Претпоставља се да се овај празник празнује од четвртог века, а прве забелешке ο њему имамо тек из VIII века. Статус великог празника добија у XI веку. Химне за овај празник написали су Георгије, Митрополит никомидијски, магистар Лав Вардалис, Сергије Агиополит, из IX века, Василије Пагариот, Архиепископ кесаријски, из X века, и Јосиф Химнограф. Празник има четири дана попразништва.

На икони се овај догађај представља призором у коме првосвештеник старозаветне цркве, Захарија, на вратима храма дочекује Пресвету Дјеву Марију као девојчицу, коју спроводе друге девојчице са запаљеним воштаницама, и остала пратња.

https://www.pravoslavlje.net/index.php?title=Ваведење

Можда неко оправдано мисли, шта неки удаљени монах светогорац има да каже о породици, о родитељима и васпитању њихове деце? Али монах није изолован од света. Монах је добронамерник за цео свет.

Црква је увек желела да слуша монахе. У светој тишини монах постаје мудар, просветљен, подвизавајући се. Велика беда света, препотрошачко друштво и богатство нису нимало позитивни елементи за развој духовног живота.

Света Гора је забринута због идеја које се први пут чују у модерном грчком животу за трајну и закониту кохабитацију неожењених, па и хомосексуалаца, за пораст прељубе, пораст развода. Свакодневно на Свету Гору долазе тужни и узнемирени људи, утопљени у ћорсокак бесмисленог и погрешног начина живота.

Посебно нас мучи равнодушност младих људи, уз бројне психичке трауме. Понизно верујемо да је, упркос свим њеним проблемима,  породица још увек тврђава . Породицу чине родитељи и деца. О њима говоримо једноставно и практично са болом и љубављу, не као учитељи, већ као саосећајна браћа.

Дух света је унео у породице превирања, неповезаност у име слободе и права, лом и свађе. Противуречност, гунђање, свађе, претње, хладноћа засењују све домове. Изостају међусобно разумевање и међусобно поштовање. Црквени живот ће нас само вратити на прави пут. Онда су свако друго мишљење, опомене и савети непотребни. Децрквенизација је изоштрила наш его и жели да будемо владари и ауторитети свега, чак и сопственог народа, супружника, деце.

Када кажемо црквени живот, не мислимо на опште разумевање Цркве, веру у врховно биће, пријатну идеологију. Живот Цркве је конкретан, са правилном вером у живог Тројичног Бога, животом побожности, путем очишћења и освећења.

Родитељи би требало да од малих ногу своју децу воде  у цркву. Да пригрле иконе, да се правилно крсте, да се причесте светим тајнама. Нека су живахни и неваљали, нека плачу, у реду је, уче, благословени су, освећени су.

Веома сам се растужио када сам видео у православним црквама у Америци, да су деца у подруму са васпитачицом за време литургије , да не би ометали вернике у цркви... Потребно је да деца уче да одлазе у цркву од малих ногу. Нека не разумеју, благодат богато делује у њима.

Божанствена литургија и наше „верске дужности“ не завршавају се „по жељи“. Нисмо хришћани само у цркви. Цркву треба проширити до нашег дома. Молитвеник треба да буде ту, не само у тешким временима, већ сваки дан. Ту дан почиње и завршава се. Нека цела породица буде на окупу. Ако је тешко макар један по један. Како је лепо бити повезан са молитвом од малих ногу! Деца никада неће бити усамљена. Имаће отворен стални дијалог са Богом.

Ако се неко жали на недостатак времена, може се молити и на улици и у колима и у канцеларији. Нису потребне књиге и знање, срдачно „Господе помилуј“ је добра молитва. Све док се то ради са свешћу. Са смерношћу. Мајке, домаћице, учитељице, медицинске сестре, све жене, мушкарци на имањима, у грађевинарству, у банкама, на путовањима, деца и у игри и у школи и у својој соби могу да изговоре малу молитву само пет малих речи: „Господе Исусе Христе, смилуј се на мене!"

Човек треба рано да научи да се прекрсти када се пробуди, када иде на спавање, када почиње посао и када се враћа кући, када почиње и завршава свој оброк , када се ухвати за волан или оловку. Како је лепо увек за све тражити помоћ Божију! И имаћемо је. Зато Он постоји, да даје онима који Га моле, да отвара онима који куцају, да слуша оне који Га призивају.

Монах Мојзес Агиореитис

https://www.vimaorthodoxias.gr/theologikos-logos-diafora/monachos-moysis-agioreitis-oikogeneia-kai-ekklisiastiki-zoi/